RANKO BUGARSKI

SABRANA DELA
KNJIGA S

Recenzenti sabranih delo

MILKAMĆ
MILORAD RADOVANOVIĆ

Za izdavača

žARKO ČIGOJA

Likovni urednik

IVAN MESNER

Izdavač
Ranko Bugarski

LINGVISTIKA
u
PRIME Nl

Be ogra d
 Recenzent

DUŠAN JOVIĆ
 Uvodna napomena

Ovo je drugo, dopunjeno izdanje knjige prvi put objavljene

1986. godine u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva u
Beogradu (biblio'teka Tumačenje književnosti, knj. 4). Dva poglavlja
su potpuno nova (7. i 17) a jedno je bitno prošireno (9). Na dva
mesta su, u uglastim zagradama i pod oznakom "P. S. 1996", unete
šire beleške u cilju tematsko-bibliografskog ažuriranja teksta, a ne­
koliko sličnih intervencija manjeg obima izvršeno je u samom tekstu
prvog izdanja. Ovo je urađeno tamo gde je izgledalo najpotrebnije;
sistematske inovacije ove vrste zahtevale bi preradu cele knjige, što
u ovoj prilici nije bilo moguće. Uneto je i nešto manjih ispravki,
uglavnom tehničkog karaktera. Dodati materijal uvećao je broj refe­
renci, pa je spisak literature na kraju knjige proširen sa petnaest
novih naslova, a inovacije su unete i u oba registra. Bibliografska
beleška sa podacima o poreklu pojedinih priloga na odgovarajući
način je proširena i osavremenjena.
Kako je rečeno u predgovoru prvom izdanju, ova knjiga je
sintetički odraz autorovog angažovanja u definisanju i organizo­
vanju primenjene lingvistike u doskorašnjoj Jugoslaviji i njenom
uklapanju u aktuelne svetske tokove. Proširenja u ovom izdanju
ostaju unutar tog perioda od blizu deceniju i po (1975-1988). Neki
autorovi kasniji radovi slične tematike predviđeni su za preštam­
pavanje u jednom od narednih tomova ove edicije.

Beograd, februara 1996. R. B.

5
 Predgovor prvom izdanju

Predmet razmatranja u ovoj knjizi jeste široka i heterogena, a

naučno i društveno izrazito aktuelna, oblast primenjene lingvistike.
U njenih petnaest poglavlja, tematski grupisanih u četiri dela, obrađuje
se niz teorij skih i praktičnih pitanj a u vezi sa onim segmentima ovog
kompleksa kojima se autor posebno bavio, a koji su mogli da se uklo­
pe u knjigu ovog obima i namene. Razume se da pod ovim okolno­
stima sva područja primenjene lingvistike nisu mogla biti ravnopravno
zastupljena; ali i ona kojima nisu posvećeni posebni odeljci bar su
registrovana u opštem pregledu koji čini prvi i najobimniji deo knjige.
U tom bloku, posle uvodnog teksta koji sadrži orijentaciono klasifi­
kaciju disciplina nauke o jeziku, ispituje se, sa teorijskog i pragma­
tičkog stanovišta, sam pojam primenjene lingvistike; zaključak da bi
ovoj oblasti pre odgovarao naziv lingvistike u primeni odražava se i
u naslovu knj ige. Preostala tri dela posvećena su problematici iz do­
mena terminologije, prevođenja i nastave jezika - pri čemu su u nekim
slučajevima, zbog same prirode i spitivane materije, izvršene podele
samo uslovne.

Knj iga je izrasla iz autorove istraživačke, predavačke i organi­

zacione delatnosti na polju primenjene lingvistike tokom poslednje
decenije. U tom razdoblju njegovo naučno i pedagoško interesovanje
za probleme iz ovog kruga bilo je podstaknuto i funkcijama koje je
obavljao u jugoslovenskim i međunarodnim udruženjima za prime­
njenu lingvi stiku . Kako se ovaj period podudara sa osnivanjem i po­
tonjim razgranatim aktivnostima S aveza društava za primenjenu ling­
vistiku Jugoslavije, u ovoj knjizi - a naročito u njenom prvom te-

7
 RANKO BUGARSKI

matskom bloku - biće vidljivo nastojanje da se pojam primenjene

lingvi stike razradi u opšteteorij skom smislu, ali i postavi na osnove
koj e će u najvećoj meri odgovarati potrebama i mogućnostima naše
zemlje u ovom domenu . Knjiga se tako uklapa u šira nastojanj a oko
n aučnog fundiranja, institucionalnog organizovanja i društvenog afir­
misanj a primenjene lingvistike u Jugoslavij i .
Gotovo sva poglavlja vode poreklo o d referata podnetih n a do­
mać i m i inostranim naučnim i stručnim skupovima, uključujući tri
poslednj a svetska kongresa za primenjenu lingvistiku, tri dosad odr­
žana j ugoslovenska kongresa u ovoj disciplini, kao i više simpozij uma
specifičnijeg karaktera; neka poglavlja delimično potiču i iz preda­
vanj a održanih u stručnim društvima. Naj veći broj ovih aktivnosti pa­
da u poslednjih pet-šest godina. Skoro svi ovako nastali prilozi u
nekom su obliku ranije obj avljeni na srpskohrvatskom ili engleskom
jeziku , mahom u kongresnim publikacijama ili u stručnoj periodici ;
podaci o ovome dati su u zasebnoj bibliografskoj belešci pri kraju
knj ige . Autor se nada da će oni, osveženi i okupljeni u koricama
j edne knjige, moći još bolje da ispunj avaj u ulogu koja im je delimično
već pripala u definisanj u i aktuelizovanju oblasti kao što su prime­
njena lingvistika, teorija prevođenja ili terminološka istraživanja, za
koje kod nas poslednjih godina s razlogom raste interesovanje - kao,
uostalom, i drugde u svetu.

Za ovu priliku svi ranije objavljeni prilozi su prilagođeni i bib­

liografski ažurirani, te jezički , sti lski , terminološki i tehnički ujed­
načeni; neki su i sadržinski bi tno prošireni, a neki , opet, kombinovani
tako da daju novu celinu. Kod srodne problematike po pravilu su
uklanj ana nepotrebna ponavlj anja, ali je u redim slučajevima integritet
svakog poglavlja onemogućio da se ona sasvim izbegnu. Neki delovi
teksta ovde se prvi put objavljuju, bilo uopšte ili pak na srpskohrvat­
skom jeziku . Iz ovog sledi da je knjiga, na već uveliko postojećoj
bibliografskoj osnovi , iznova napisana kao celina; taj posao obavljen
je tokom poslednje godine.

Poreklo knjige iz vremenski ograničenih usmenih saopštenj a na

naučnim i drugim javnim skupovi ma ipak je u neki m delovima moralo

8
 LINGVISTIKA U PRIMENI

ostaviti traga u obimu i načinu izlaganj a, pa neka naznačena pitanja

nisu mogla da budu dublje zahvaćena i sistematski prosleđena, što
znači da je u takvim slučajevima ekstenzivni pristup nužno prevagnuo
nad intenzivnim. Međutim, tekst je time verovatno dobio na čitljivosti ,
a obimna literatura na koju se upućuje u beleškama, i koj a je obje­
dinjena u neuobičajeno dugačak ali ipak u suštini selektivan spisak
od blizu 240 naslova na kraju knjige, svakako će čitaocima zainte­
resovanim za pojedine oblasti olakšati dalje traganje po putanjama
koje su u tekstu obeležene. Ovako komponovan spisak odabrane li­
terature na nekoliko jezika ima neka obeležja početne tematske bib­
liografije, a time, možda, i određenu meru samostalne vrednosti . Re­
gistri imena i pojmova upotpunjuju naučni aparat knjige, omogućujući
da se ona koristi i kao priručnik.
Autor se nada da bi publikacija ovakvog sadržaja, i pristupa
koji teorij sku podlogu kombinuje sa pitanjima jezičke prakse, mogla
da bude interesantna ne samo lingvistima, terminolozima, prevodio­
cima, nastavnicima maternjeg jezika i stranih jezika te drugima pro­
fesionalno upućenim na jezičku problematiku, nego i studentima je­
zički h grupa, kao i široj publici koj a želi da se obavesti o interdi sci­
plinarnim istraživački m zahvati ma u neke aktuelne problemske kom­
plekse u vezi sa upotrebom jezika u društvu.

B eograd, marta 1986. R. B .

9
 I
Opšti deo
 l. Lingvistika 1 njene discipline

l. Uvod. Pitanje mogućih podela unutar celokupnog područja

nauke o jeziku, koje je sa istorij skim izrastanjem pojedinih lingvis­
tičkih disciplina povremeno dolazilo na dnevni red, danas se postavlja
u još aktuelnijem obliku nego ranije - naročito zahvaljujući savre­
menim multidisciplinarnim kretanjima i razvoju, pored fundamental­
nih, i primenjenih oblasti naučnog istraživanja. U ovom tekstu, čiji
pristup neće biti problemski nego čisto taksonomski, razmotrićemo
to pitanje na jedan uprošćen uvodni način, krećući se naj većim delom
u okvirima šire prihvaćenih i manje-više očiglednih podela, s mo­
gućim izuzetkom poneke sporne definicije ili kakvog diskutabilnog
razgraničenj a. No nije lako dati ni klasifikaciju sa ovako ograničenim
pretenzij ama, jer se tu prepliću različiti kriterijumi podele (prema
predmetu, pristupu, metodama ili ciljevima), a i terminologija je često
neujednačen,il. naročito u interdisciplinarnim domenima koji se i inače
opiru jednostranom razvrstavanju . Stoga se krajnje sažeta određenja
koj a slede nude samo uslovno i provizomo, u nadi da i takva mogu
da budu od neke koristi .

2. Lingvistika i filologija. Najkraće i najobuhvatnije određena

kao nauka o jeziku, lingvistika proučava prirodu i razvoj. jezika kao
opšteljudskog obeležja, naročito njegovu strukturu i njegove funkcije,
uz opisivanje i klasifikovanje svih jezika sveta kao različitih poj avnih
oblika čovekove moći govora. U tu svrhu ona nastoji da izgradi skup
teorij skih principa, deskriptivni h kategorija i analitičkih postupaka uz
čiju je pomoć u principu moguće definisati ljudski jezik kao pojaNu,
opisati sličnosti i razlike među jezicima i objasniti prostorne, vre-

13
 RANKO BUGARSKI

menske i društvene varijacije u njihovoj upotrebi u jezičkim zajed­

1
nicama.
Po predmetu i ciljevima lingvistika se razlikuje od filologije,
sa kojom se metodološki ponegde prožima. U širem i starijem smislu,
filologijom se naziva istorijski usmereno proučavanje jezika, usmene
i pis ane književnosti i duhovne kulture pojedinih naroda. U užem i
novijem smislu, filologij a je studij vrednih starijih pisanih tekstova
u kulturnoistorijske svrhe. U oba smisla ona se razlikuje od lingvi­
stike. Upućena na odabrane pojedinačne kulture, filologij a nema onog
opšteg dela koji čini središnju oblast lingvistike u značenju opšte nau­
ke o jeziku, u principu zainteresovane z� sve jezike sveta - stare i
savremene, pisane i nepisane; a u primeni na pojedine jezike ili grupe
jezika, filologija je u prvom značenju šira a u drugom uža od ling­
vistike . Uz to su ovi jezici za fi lologiju samo sredstvo za rasvetljavanje
istorij skih i kulturnih, dakle vanjezičkih podataka, dok za lingvi stiku
mogu da predstavljaju samostalan i dovoljan predmet naučnog istra­
živanj a. Najzad, ove dve nauke služe se deli mično drukčijim meto­
dama i oslanj aju se na druge susedne discipline. Otuda ih je naj bolje
sagledati kao zasebne iako srodne široke oblasti, koje se mestimično
prepliću ali se na drugim stranama potpuno razilaze. Ovo se danas
mahom prihvata u obe struke, mada raste svest o činjenici da je za
neke vrste lingvističkih istraživanj a filološka potka neophodna, kao
što su i lingvistički principi nezaobi lazni u savremeno orijentisanim
filološkim izučavanjima. Izvan ovih struka, u nekim sredinama se pod
uticajem tradicije povremeno još uvek govori o filologiji i tamo gde
se radi o lingvističkoj materiji - najviše stoga što je filologija, i kao
oblast a pogotovo kao termin, starij a od lingvi stike.

U nekim kulturama, naročito istočnim, razlika između lingvi­

stike i filologije tradicionalno je mnogo manje j asna nego danas u
Evropi ; a i ovde je donekle poseban položaj klasične filologije, gde

1 U neznatno modifikovanom obliku, ova definicija javlja se i u 4. poglavlju

ove k nj ige, prilikom podrobnijeg razmatranja pojma primenjene lingvistike u odnosu
prema l i ngvistici u celini; upor. mesto na koje upućuje beleška 34 tamo.

14
 LINGVISTIKA U PRIMENI

se čisto lingvistička proučavanja, izdvojena iz filološke matrice, ređe

obavljaju. Osim toga, u akademskim kontekstima i dalje se posvuda
govori o nacionalnim i regionalnim filologij ama, definisanim jezičkim
i kulturnim područjima na koj a se odnose (npr. rusistika, jugoslavi­
stika, slavistika, anglistika, germanistika, albanologij a, hungarologija,
balkanologija, arabistika, sinologija, orijentalistika itd.), pri čemu već
i sami nazivi ukazuju na značajne razlike u obuhvatu. Isti termini
mogu se upotrebljavati i u užem smislu, ograničenom na lingvističke
segmente datih disciplina, tako da npr. anglistika (uz mogući atribut
lingvistička) označava istraživanje samog engleskog jezika, a ne i i sto­
rije, književnosti i kulture naroda koji nj ime govore: S ve ovo upućuje
na i zvesnu istorijski i praktično uslovljenu relativnost razlikovanja
lingvistike i filologije u nekim razdobljima i konteksti ma; međutim,
već opisana načelna razlika između njih izgleda dovoljno jasna.
3. Podele lingvistike. Razuđeno područje lingvistike može se
deliti prema raznim merilima. S ažetom prikazu uobičajenih podela
možemo pristupiti ukazivanjem na tri dimenzije diferenciranja jezičke
materije. Prvo, valj a razlikovati mikrolingvističku orijentaciju, ogra­
ničenu na same jezičke podatke u užem smislu, tj . na pitanja strukture
jezičkih sistema, od makrolingvističkog usmerenj a, koje uključuje i
komunikacijske, sociološke, psihološke i druge vanjezičke korelate
jezičke strukture. Drugo, jezičke činjenice mogu se posmatrati sin­
hronijski, tj . u jednom vremenskom preseku, ili pak dijahronijski, tj .
u vremenskom toku ; u prvom slučaju dobija se slika strukture ispi­
tivanih sistema, u drugom prikaz njihovih promena kroz vreme. I
treće, jezičkoj problematici može se prilaziti teorijski, sa ciljem iz­
građivanj a teorije jezika, ili sa naglaskom na primenjenim istraživa­
njima, u svrhu korišćenj a lingvističkih saznanja izvan domena same
nauke o jeziku . Ove razlike, često samo uslovne, stoje u određenim
međusobnim odnosima, a uz to se provlače kroz različite podele lin­
gvistike koje ćemo navesti u daljem izlaganju.

Po obuhvatu, najšira lingvistička disciplina jeste opšta lingvi­

stika, koj a istražuje temeljna obeležja ljudskog jezika u celini i koja
je programski i terminološki neretko sinonimna sa naukom o jeziku.

15
 RANKO BUGARSKI

U njen delokrug spadaju pitanj a definicij e prirodnog jezika, tj . onih

kriterij alnih obeležj a koj a ga konstituišu kao svojevrstan fenomen,
odelit kako od sistema životinj ske komunikacije tako i od drugih sim­
boličkih sistema kojima se služi čovek; zatim pitanja odnosa jezika
prema stvarnosti i prema mišljenju, njegove uloge u životu čoveka
kao biološke vrste, kao pripadnika društvenih zajednica i kao poje­
dinca, te pitanja filogenetskog i ontogenetskog jezičkog razvoj a, gub­
ljenj a jezičke sposobnosti usled bolesti i druga - pri čemu pojedini
od ovih aspekata jezika daju povoda i za izrastanje interdisciplinarnih
oblasti koje će kasnije biti pomenute. Važno mesto u opštelingvi stič­
kim i straživanjima pripada jezičkim univerzalijama- zajedničkim, ia­
ko različito ispoljenim, svoj stvima svih jezika. Ova opšta obeležj a
otkrivaju s e i formulišu uz metodološku pomoć lingvističke tipologije,
koj a proučavanjem struktura jezi čkog sadržaja i izraza uspostav lj a va­
rijabi lne tipološke konfiguracije na podlozi onoga što se pokaže kao
konstantno. Teorijskim aspektima opštelingvističke problematike, a
posebno modeliranjem j ezika, bavi se lingvistička teorija - sistem
principa i postulata koji teži da opiše i objasni opštu formu jezika
kao funkcionalnog sistema. U ovom smislu, lingvistička teorij a ima
bitnih dodirnih tačaka sa filozofijom jezika, koja uporedljiv red pitanj a
o suštini jezika postavlj a iz prevashodno filozofskog ugla, p a s e otuda
nekada smatra granom fi lozofije pre nego lingvistike; u jednoj još
dalekoj idealnoj projekciji , današnja živa saradnj a lingvistike i filo­
zofije mogla bi da urodi jednom lingvi stičkom teorijom koja bi ujedno
bila i fi lozofija jezika.
Posebnim jezicima, uzetim pojedinačno ili u grupama, bave se:
deskriptivna ili sinhronijska lingvistika, sa stanovišta sinhronij ske
strukture ; istorijska ili dijahronijska lingvistika, iz perspektive dij a­
hronij skog razvoj a; i uporedna ili komparativna lingvistika, u cilj u
poređenj a i klasifikovanj a jezika i jezičkih grupa, bilo genetskog, ti­
pološkog ili arealnog. Za kombinovani pristup komparativnim
proučavanjima kroz istorij sku evolucij u odomaćen je termin istorij­
sko-uporedna lingvistika. Uporedno ispitivanje sličnosti i razlika u
strukturi dvaju ili više jezika danas se naziva kontrastivnom lingvi-

16
 LINGVISTIKA U PRIMENI

stikom. Za istraživanje jezika u kontaktu, sa prateći m poj avama višeje­

zičnosti, pozajmljivanj a, interferencije i jezičkih mešavina, ponegde
je u upotrebi nov termin kontaktna lingvistika. Opi sivanjem i upo­
ređivanjem dijalekata bavi se dijalektologija, tradicionalno ograničena
na regionalne razlike ali odskora nadograđena sistematskim prouča­
vanjem društveno uslovljenih varijacija, u okviru tzv. socijalne ili ur­
bane dij alektologije. Teritorij alna distribucija dijalekatskih crta, pove­
zana sa dijalekatski m raslojavanjem jezičkih sistema, predmet je ling­
vističke geografije, dok se za srodna pitanja prostornog rasporeda di­
j alekata ili jezika u pojedinim arealima i širom sveta upotrebljavaju
i nazivi arealna lingvistika i geolingvistika.
Jezički sistemi, bilo da društveno funkcionišu kao jezici ili kao
dijalekti , i posmatrani bilo sinhronijski ili dijahronijski, opisuju se na
različitim planovima strukture, pa se prema ovom kriterijumu izdvaja
sledeći niz lingvističkih disciplina. Fonetika izučava mehanizme pro­
izvođenja i primanj a govornih glasova i daje njihovu klasifikaciju pre­
ma fiziološki m i akustičkim parametrima, bez obzira na njihovo funk­
cionisanje u glasovnim sistemima pojedinih jezika; ovo drugo čini
predmet fonologije, koja glasove prenosi iz fizičke ravni fonetike u
funkcionalnu ravan fonema kao distinktivnih jedinica glasovne struk­
ture . Morfologija se bavi sastavom reči i njihovih oblika, te njihovim
građenjem od morfema kao najmanjih značenjskih jedinica jezičke
forme. (Za proučavanje fonološkog sastava morfema, naročito s ob­
zirom na alternacije u govornom lancu, nekada se uspostavlja zaseban
međunivo morfofonologije). Kombinovanje reči u konstrukcije, pre
svega sintagme i rečenice, predmet je sintakse. Morfologij a i sintaksa
zajedno čine gramatiku u užem smislu; u nekim pristupima gramatika
uz njih obuhvata i fonologiju, pa i semantiku. Dok se u gramatici
reči j avljaju u ulozi sintaksičkih jedinica, svojstva reči kao jedinica
rečnika datog jezika, tj . leksema, proučavaju se pod zaglavljem lek­
sikologije. Naj zad, značenje reči i njihovih kombinacija ispituje se­
mantika, na čijem se planu kao minimalne jedinice nekada postuliraju
sememe.
Kroz ovaj spektar disciplina teži se razumevanju načina na koji
,.se, kombinovanjem funkcionalnih jedinica na različitim planovima je-

17
 RANKO BUGARSKI

zičkog ustrojstva, u jeziku kao hijerarhijski uređenoj i pravilima re­

gulisanoj strukturi ostvaruje veza između zvuka i značenj a. Unekoliko
po strani od ovog spektra, ali u uskoj vezi s pojedinim njegovim
segmentima, raspoređene su i neke druge lingvističke discipline, sta­
rije i novije. Delovima leksikologije u širem smislu mogu se smatrati
etimologija, nauka o istorijskom razvitku pojedinih reči i grupa srod­
nih reči u jednom jeziku ili više jezika, počev od njihovog korena i
n aj ranijim posvedočenim ili rekonstruisanim oblicima, i onomastika,
nauka o vlastiti m imenima (geografskih lokacija, naseljenih mesta,
reka, planina, ljudi itd.). Dok se sintaksa doskora mahom ograničavala
na pitanj a sastava rečenice, u poslednje vreme se pod firmom nove
discipline, tekstualne lingvistike, proučava i struktura jezičkih i ko­
munikacij skih celina iznad nivoa rečenice, tj . većih tekstova; slična
i straživanj a, sa teži štem na strukturi govornih interakcija, nazivaju se
i analizom diskursa. A pod zaglavljem lingvističke pragmatike, takođe
nove i danas aktuelne oblasti, pogled na strukturu jezika dopunjuje
se proučavanjem njegove upotrebe u komunikaciji, sa posebni m ob­
zirom na svrhe koje korisnici jezika postižu svojim iskazima u okviru
različitih govornih činova.
Pojedinim vidovima jezika bave se i druge discipline. Tako glo­
togonija izučava poreklo i evoluciju jezika, kao zasebno područje op­
štelingvističkih i straživanja. Sa poj avom prvih pisama otvara se pro­
stor i za gramatologiju nauku o vrstama pisama, nji hovom nastanku
-

i razvoj u . Ovu oblast treba razlikovati od grafemike ili grafologije,

koj a kao pandan fonologije u grafičkom medijumu proučava lingvis­
tičku strukturu različitih sistema pisanja, tj . njihovu podešenost gla­
sovnim sistemima pojedinih jezika.

Pomenute podele prema užem predmetu proučavanja presecaj u

s e s a podelama prema teorij sko-metodološkom pristupu pojedinih
lingvističkih škola, kao što su razne verzije strukturalne, funkcionalne
ili generativne lingvistike, pa se tako npr. govori o strukturalnoj na­
suprot generativnoj fonologiji, gramatici ili dijalektologiji .

4. Lingvistika i druge discipline. U svom središnjem delu, usred­

sređenom na ispitivanje strukture jezika, tj . u domenu gramatike u

18
 LINGVISTIKA U PRIMENI

širem smislu, lingvistika je u osnovi autonomna nauka, i ona je u

modernom periodu upravo ovde i postigla najveće teorij ske i meto­
dološke domete. Zbog toga je doskora pretezala sklonost, ponegde
još uvek izrazita, da se u mikrolingvistici traži suština svekolike nauke
o jeziku. U naj novije vreme, međutim, u žižu naučnog interesovanja
sve više ulazi makrolingvi stička problematika, koja traži interdisci­
plinarni pristup. Ovo važi i za neke od već pomenutih grana lingvi­
stike, ali neke od danas naj aktuelnijih tek sada ćemo da navedemo,
prelazeći sa užeg područja jezičke nauke na šire prostore u kojima
se ona sve življe prepliće sa susednim naučnim oblastima. Uopšte
uzev, može se reći da nasuprot svakom od više lica jezika, obeleženih
nekim njegovim kardinalnim svoj stvom koje je kao takvo u principu
od interesa i za opštu lingvistiku, nalazimo odgovarajuće nauke, dok
se u međuprostorima ubrzano razvij aju interdisciplinarne oblasti ling­
vističkih i straživanja.
D ruštveni kontekst jezika prirodno je nametnuo saradnju sa so­
ciologijom, socij alnom psihologijom, socij alnom antropologijom i
srodnim naukama, koja je urodila nekolikim disciplinama. U delo­
krugu sociolingvistike, kao grane nauke o jeziku sa tendencijom
prerastanj a u opštu kritičku metodologiju savremene lingvistike, su
društveno uslovljene jezičke pojave (npr. varijacije u jezičkoj strukturi
koje prate društveno raslojavanje jezika). Ona se samo uslovno može
razgraničiti od sociologije jezika, kao perspektivne grane nauke o
drus koja se bavi jezički ispoljenim društvenim poj avama (npr.
jezičkim p azateljima širih društvenih procesa). Kraće rečeno,
soci o lingvistika roučava jezik u odnosu prema društvu, a sociologij a
jezika - društvo odnosu prema jeziku . Ovim oblastima bliska j e
etnolingvistika, po s ećena odnosu između pojedinih jezika i u njima
izraženih kultura; na očito kada su u pitanju nepi sani jezici primitivnih
zajednica, ali opet b z j asnih granica, u upotrebi je i termin antro­
pološka lingvistika.

u jezika sistematski istražuje psiholingvistika

kao savremena verz ja ranije psihologije jezika, dakle kao područje
saradnje lingvistike i psihologije u osvetljavanju međusobnih uslov-

19
 RANKO BUGARSKI

lj enosti jezičkih i psihičkih struktura i procesa. Dodirnu oblast

predstavlja neurolingvistika, gde se uz pomoć neurologije i neuro­
psihologije ispituje neurološka osnova jezika, tj . posebno odnos iz­
među jezika i ljudskog mozga kao njegovog sedišta.
Znakovni karakter jezika upućuj e na opštu nauku o znacima -
semiotiku ili semiologij u , a prenošenje informacija tokom znakovne
komunikacije zadire u teoriju komunikacij a sa teorijom informacija
i u kibemetiku . Na ovom razmeđu izrasle su, pod zajedničkim ime­
nom matematičke lingvistike, nekvantitativna ili algebarska ling­
vistika, u okviru koje se jezička struktura modelira uz pomoć poj­
movnog aparata matematike i simboličke logike, i kvantitativna ili
statistička lingvistika, čije se metode koriste u ispitivanju statističke
strukture tekstova i u obradi velikih korpusa jezičkih podataka. Tamo
gde se ovakve operacije obavljaju uz pomoć mašina, govori se o
računarskoj lingvistici. Prema tome, m atematička i naročito računar­
ska lingvistika, za razliku od drugih navedenih disciplina, u principu
nisu određene predmetno nego metodološki . Matematičke metode da­
n as se upotrebljavaju, u kombinacij i sa analitičkom aparaturom tra­
dicionalne i modeme gramatike, stili stike i retorike, u proučavanj u
informacione i stilske strukture različitih tekstova, posebno književ­
nih, a pod zaglavljem lingvističke stilistike.

Neke od upravo pomenutih oblasti, uz veći broj drugih, i spo­

lj avaj u i izrazito primenjene aspekte, pa se često svrstavaju među gra­
ne primenjene lingvistike, kao široke i heterogene oblasti koj a obuh­
vata raznovrsne praktične probleme što proi stiču iz upotrebe jezika
u društvu. Ovde spadaj u i problemi jezičke standardizacije, gde se
neutralnom opisu deskriptivne lingvistike suprotstavlj a vrednosno
obojeni pristup normativne lingvistike, posebno izrazit u nastavi jezika
i negovanju jezičke kulture; sa ovim su u vezi i druga pitanj a jezi čkog
planiranja i jezičke poli tike, naročito u višejezičnim zajednicama. Na­
stava stranih jezika takođe je važna oblast primene lingvističkih zna­
nja, a teorij ska podloga nastave jezika u celini danas češće ide pod
imenom glotodidaktike. Lingvistički poj movi i postupci u velikoj meri
se koriste pri sastavljanju rečnika, što spada u leksikografiju, u pro­
učavanju i normiranju terminologije i stručnih jezika, u ispitivanju

20
 LINGVISTIKA U PRIMENI

funkcionisanja sredstava masovnog informisanj a, zatim u lečenju po­

remećaj a govora i sluha i u mnogi m drugim oblastima života. Izrazito
interdisciplinarnog karaktera, ali na lingvističkim osnovama, jeste teo­
rija prevođenja, koja teži izgrađivanju opšteg teorijskog okvira za is­
traživanje različitih aspekata ljudskog i mašinskog prevođenj a. A po­
kušajima prevazilaženja jezičkih razlika putem konstruisanja pomoć­
nih međunarodnih jezika, od planskih jezika tipa esperanta do mate­
matičkih i logičkih jezika-posrednika, povremeno se daje naziv
interlingvistika.
5. Zaključak. Različite jezičke i kulturne sredine, raznovrsne
tradicije i teorije, udružene sa dinamizmom s avremenih interdiscipli­
narnih istraživanja jezika, uveliko relativizuj u svaki pokušaj
razvrstavanj a lingvističkih disciplina, ali se od nečega ipak mora poći .
Naš letimični pogled, iz koga su nužno izostale brojne detaljnije po­
dele unutar pomenutih disciplina i mnoge terminološke alternative,
težio je, koliko je to bilo moguće, jednom objektivnom i teorijski
neutralnom prikazu, polazeći od onoga što se može uzeti kao šire
prihvaćeno. Tamo gde ima većih teškoća oko definicije ili razgraniče­
nja pojedinih oblasti, to se nastoj alo nagovestiti odgovarajućim for­
mulacij ama. S amo u onim retkim slučajevima kada u nekom bitnom
pt đu nema praktično nikakve stručne saglasnosti jer prava debata
tek p dstoji, kao što je priroda odnosa između lingvističke teorije i
filozofij ·ezika, iznete ocene u većoj meri izražavaju preliminarno
lično viđe ·e autora ovog uvodnog teksta. S mešten u kontekst ove
knjige, sam t · tekst ima pak kao glavni zadatak orijentaciono situira­
nje primenjen lingvistike u celini i njenih pojedinih delova na širo­
kom području n uke o jeziku, što treba da olakša praćenje specifični­
2
jih razmatranja poglavljima koj a slede.

2 Našem č" aocu sada su lako dostupna brojna domaća i prevedena dela sa
područja lingvisti , u kojima se mogu potražiti dalja obaveštenja. Ovom prilikom
možemo da uputi o na tri knjige koje se korisno dopunjuju: Škiljan (1980) kao širi
pregled lingvisti "h disciplina, škola i pojmova, te podataka o jezicima i pismima;
Ivić (1975) kao regled razvoja lingvistike kroz istoriju i njenih savremenih pravaca;
i Bugarski (19 �) kao teorijsko i istorijsko razmatranje nekoliko fundamentalnih pro­
blema nauke jeziku - sve sa daljom literaturom.

21
 2. Pojam 1 značaj primenjene lingvistike

Delatnosti koje se odvij aj u pod imenom primenjene lingvistike

danas su u punom procvatu , i nj ihov opšti stručni i društveni značaj
nij e ni u kojem smislu sporan . Može se, međutim, postaviti pitanje
identiteta same ovako nazvane oblasti , naročito s obzirom na ling­
vistiku. Da li je ovo jedna interdisciplinarna aktivnost sa zadatkom
rešavanja praktičnih jezičkih problema, posebna grana nauke o jeziku,
ili možda u suštini ništa drugo do sama lingvistika? Š taviše, da li iz
način a na koji se ova oblast poima uopšte proističu neke ozbilj nije
praktične posledice? Malo kad obuhvatnije pretresana, ovakva pitanj a
još uvek nisu dobila opšteprihvaćene odgovore. �
jeste da skrene pažnju stručne j avnosti na njihovu važnost i da izloz1
autorovo lično viđenje ove problematike.

Pojam primenjene lingvistike nudi se kritičkom razmatranju u

dva povezana ali relativno nezavisna smisla - pragmatičkom i teo­
rij skom. Pragmatički smisao je spoljni, tj . vanlingvistički i u osnovi
društveni, i odnosi se na sve ono što je empirijski nasleđeno kao
primenjena lingvistika, što je kao takvo društveno prihvaćeno i što
se danas praktikuje pod ti m i menom. Teorij ski smisao je unutrašnj i ,
tj . lingvistički i time naučni , i tiče s e prirode i statusa primenjene
lingvistike kao naučne discipline . U ovom izlaganju najpre će biti
ukratko razmotren pragmatički a zatim teorij ski aspekt pri menjene
lingvistike, da bi oni potom bili dovedeni u međusobnu vezu u jednom
pokušaju sinteze - pri čemu ćemo stalno i mati na umu veliki društveni
znač aj ove oblasti .

Do primenjenih istraživanj a na različitim područjima po pravilu

dolazi ne toliko zbog zahteva internog razvoj a same osnovne nauke,

22
 LINGVISTIKA U PRIMENI

koliko u sled potreba srodnih naučnih oblasti i, još više, društvenog

života u celini. U slučaj u lingvistike, rano je primećeno da je jezik
od tako kapitalne važnosti za život čoveka i društva da bi nauka o
njemu morala moći da pruža saznanja i rezultate široko upotrebljive
i izvan nje same. I pored razložne skepse u nekim slučajevima, pa i
povremenih razočarenj a, ovo uverenje se u celini pokazalo opravda­
nim. A komunikacijski problemi savremenih društava i celog čovečan­
stva takvi su da već i sama predstava o jednoj primenjenoj lingvistici
poseduje određenu privlačnost i izaziva dosta interesovanja na razni m
stranama. Dobrim delom zahvalj uj ući ovoj činjenici, u svetu danas
postoji razgranata aktivnost koja se široko naziva primenjenom ling­
vistikom. Nju su izazvale društvene potrebe, pa se može reći da je
sama geneza ove oblasti uveliko pragmatičke prirode.
Kako se društvene potrebe u raznim društvima i vremenima
značajno razlikuju, moglo bi se očekivati da će, kao rezultat izložene
situacije, pojam primenjene lingvistike na ovom planu da se razlikuje
od jedne sredine do druge - bar u stvarnom težištu ako ne u poten­
cijalnom rasponu. Upravo takvo stanje i nalazimo. lako je sam termin
"
"primenjena lingvistika u široj međunarodnoj upotrebi , pojam koji
mu u praksi odgovara uslovljen je lokalnim istorij skim i društvenim
okolnostima: priroda praktičnih problema u vezi s upotrebom jezika
koji su u određenoj sredini najaktuelniji spontano definiše u njoj preo­
vlađuj uću predstavu primenjene lingvistike za neki dati period. Tako
se danas u nekim zemlj ama time često misli gotovo isključivo na
nastavu stranih jezika (npr. Velika Britanij a, doskora i SAD), u drugim
pretežno na pitanja u vezi s bilingvizmom (npr. Kanada i neke južnoa­
meričke zemlje), u trećim na mašinsko prevođenje i druge računarske
operacije (npr. SSSR), u nekim opet na izradu sistema pisanja (mnoge
primitivnije zajednice), itd. U Jugoslaviji se nijedna od ovakvih po­
jedinačnih oblasti ne izdvaj a toliko od drugih da bi bilo unapred j asno
šta bi se - bar konvencionalno gledano - i malo smatrati primenjenom
lingvistikom u našim prilikama. Stoga je ovo jedna od sredina gde
se, zbog širokog raspona aktuelnih praktičnih problema jezičkog ka­
raktera (višejezičnost, standardizacija, nastava stranih jezika i drugo),

23
 RANKO BUGARSKI

može već na čisto pragmatičkom planu legitimno postaviti pitanje

pojma primenjene lingvistike.
Na tom planu, kod nas kao i drugde, odgovor na ovo pitanje
u principu kumulativno proističe iz same prakse: primenjena ling­
vistika je sva delatnost koj a se odvij a pod tim zaglavljem, bez obzira
n a različite stručne i društvene profile učesnika u njoj . To je jedno
zajedničko problemski orijentisano nastojanje koje uključuje ne samo
različite grane lingvisti ke (naročito sociolingvistiku i psiholingvistiku)
nego i sociologiju, pedagogiju, neurologiju, antropologiju i mnoge
druge discipline. Koliko god čovek mogao da bude opravdano rezer­
visan prema prilično nereprezentativnom i otuda neprikladnom
imenovanju ovog kompleksa, ovde nema mesta za individualnu de­
finiciju i ličnu arbitražu : ako se neka aktivnost planira, organizuje,
i zvodi i finansira kao primenjena lingvistika, onda bi bilo neumesno
bilo čije privatno insistiranje da to zapravo nije primenjena lingvistika
nego nešto drugo. U n ašem konkretnom slučaju, statuti jugoslovenskih
društava za primenjenu lingvistiku i njihovog Saveza ne propisuju
šta jeste a šta nij e primenjena lingvistika, a bogate i raznovrsne or­
ganizovane delatnosti njihovih članova dovoljn�
obuhvata, o odsustvu uskosti i jednostranosti u tumačenju ovog poj ma.
Može se tvrditi, bez imalo patriotske pristrasnosti , da je ovakav obuh­
vat preporučljivij i od uskih određenja koj a dominiraju u nekim drugim
sredinama. Jer ako se primenjena lingvistika negde svodi na, recimo,
nastavu stranih jezika, to neće biti stoga što u toj zajednici nema i
drugih praktičnih problema delimično jezičke prirode, nego pre zato
što takvi problemi, a naročito mogući doprinos lingvistike nji hovom
preciznijem formulisanj u , nisu još dovoljno uočeni. Otuda j e bolje
početi sa jedne šire baze.

U svemu dosad rečenom verovatno nema mnogo spornog, a

veliki društveni znač aj primenjene lingvistike u njenom pragmatičkom
aspektu ne dovodi se u pitanje ni u daljem razmatranju. Međutim ,
problem karaktera i domena primenjene lingvistike mora se, u j ednoj
drugoj ravni , rešavati i teorij ski, dakle bez obzira na lokalne empi­
rijs ke posebnosti i istorijske slučaj nosti . A na ovom planu nastaj u ne

24
 LINGVISTIKA U PRIMENI

male teškoće, koje lako postaju predmet sporenja među stručnjacima.

/.a razliku od malopre razmotrenog plana, ovde dolazi u obzir mo­
�-:ućnost da pojedine lingvističke škole ili čak poj edinci ponude svoje
određenje obuhvata i predmeta primenjene lingvistike kao naučne dis­
d pli ne - da kažu, dakle, koja vrsta problematike u nju ulazi i na koji
način, a koj a pak ne. Ali svako ko je proveo neko vreme razmišljajući
o ovakvim pitanjima imaće razumevanja za činjenicu da se sami ling­
visti nisu često koristili pomenutom mogućnošću, da se oni do danas
uglavnom nisu određeno izjasnili o tome šta je za njih primenjena
lingvistika, da li joj uopšte pripada posebno mesto u akademskoj si­
stematici, i ako pripada, koje je to mesto. Skoro bi se moglo reći da
su rađanje i razvoj primenjene lingvistike prošli gotovo nezapaženo
što se tiče "čiste" lingvistike. Stoga u samoj lingvističkoj profesiji
uglavnom nema ni načelne saglasnosti oko pitanj a identiteta i statusa
primenjene lingvistike, a neka iole samostalna ili celovita teorija ove
oblasti do danas ne postoj i .
Otuda se na naučnim skupovima često j avljaju nedoumice u
ovom pogledu. Tako jedan plenarni referat sa međunarodnog kongresa
lingvista u Bukureštu 1 967. godine počinje sledećom rečenicom: ,)e­
dan od glavnih problema primenjene lingvistike je pridevskog karak­
tera, utoliko što ne postoji međunarodni konsenzus o značenju ' prime­
njenog"' (Roberts 1 969: 1 75), a uskoro potom govori se o odsustvu

\
zadovolj avajuće definicije primenjene lingvistike, te o potrebi da se
u takvim uslovima oslonac potraži bar u radnim definicijama neke
vrste (Nickel 1 972: 12). Jedan prikaz publikacije sa kongresa prime­
njene lingvistike u Kembridžu 1 969. godine završava se konstatacijom
da je nemoguće utvrditi šta je primenjena lingvistika (Hiillen
1974 : 360) . Jedan prikazivač slične publikacije sa sledećeg kongresa,
u Kopenhagenu 1972. godine, na samom početku upozorava da smo
, možda dalje nego ikad od jedne sistematske strukture oblasti prime­
. ene lingvistike" (Kiihlwein 1 976 :282). A jedan naš učesnik zaklju­
v je svoje utiske sa narednog kongresa ove discipline, u Š tutgartu
975. godine, ocenom da tek treba saznati šta primenjena lingvistika
este a šta nije (Vilke 1 977:85). Na poslednjem dosad održanom kon-

25
 RANKO BUGARSKI

gresu u ovoj oblasti, u Briselu 1984. godine, održan je zaseban okrugli

sto o pitanjima identiteta primenjene lingvistike i njenog odnosa pre­
ma lingvistici.
Lako bi se mogli navesti i drugi primeri ; dovoljno su karakte­
ristični već i sami naslovi publikacija kao što �u Back (1970), Pap
(1972), Fraser (1974), Brown (1976) ili neki u zborniku Kaplana
(1980). Čak i u statutima Međunarodnog udruženj a za primenjenu
lingvistiku (Association internationale de linguistique appliquee, skra­
ćeno All..A ) i srodnih društava, kao i u drugim relevantnim doku­
mentima, pojam primenjene lingvistike obično se više podrazumeva
nego što se definiše. Premda je definisanje na ovom polju veoma
težak zadatak, valja svesrdno podržati sledeću uvodnu napomenu pri­
ređivača jednog zbornika: "Treba se nadati da ćemo u budućnosti ,
kako AlLA bude napredovala, dospeti do jedne sveobuhvatne a u isti
m ah precizne definicije termina ' primenj ena lingvistika"' (Nickel
1976, III : 5). Taj zadatak, dakako, još uvek predstoj i .
O razlozima ovakvog stanja ovde n e možemo detaljnije govoriti ,
niti možemo ulaziti u složeno opšte pitanje odnosa izmegu._funda­
mentalnih i primenjenih istraživanja, čiji je ovo specifičan slučaj . Mo­
žemo, ipak, pokušati da bar nagovestimo neke od teškoća koje prate
svaki pokušaj osmatranj a pojma primenj ene lingvistike lingvističkim
3
očim a i podvrgavanja toga pojma teorij skoj elaboraciji . Ovde se pre
svega mora ispitati odnos između primenjene i "neprimenjene" ling­
vistike, mogući predmet prve i identitet druge. Nekome se može učini­
ti da su ovakva razmišlj anj a neizbežno post festum, jer primenjena
lingvi stika nije nešto o čemu se tek danas počinj e govoriti , nego oblast
koj a već ima izvesnu istoriju a uz to i veoma razgranatu institucio­
n alnu infrastrukturu (čime mislimo na katedre, udruženja, kongrese,
proj ekte, časopise i druge načine akademskog organizovanj a jedne
discipline). No ovaj utisak je varljiv, jer je pomenuta nesigurnost oko

3 Retki pokušaji teorij skog zasnivanja primenjene lingvistike mahom ne pre­

laze granice skice; upor. naročito Gottwald ( 1977), Spillner (1977), Kaplan (1979) i
Kiihlwein (1980b). O statusu teorije u primenjenoj lingvistici biće još reči u nastavku
ovog priloga, a šire i u IV poglavlju ove knjige.

26
 LINGVISTIKA U PRIMENI

prave prirode ove oblasti vidljiva uz sav njen nesumnjiv institucionalni

4
i internacionalni status. Naime, ako pogledamo šta sve ulazi u pro­
�rame rada nacionalnih društava za primenjenu lingvistiku ili AlLA-e,
koja su sve tematska područj a zastupljena na kongresima i drugim
naučnim i stručnim skupovima, šta se predaje na odgovarajućim od­
sccima ili istražuje u institutima, ili šta obj avljuju časopisi ovog us­
merenj a - videćemo sigurne znake izvesne krize identiteta. Ima tu
dosta difuznosti, nesistematičnosti, kao i preklapanj a sa drugim di­
sciplinama, naročito opštom lingvistikom, sociolingvistikom i psiho­
lingvistikom. Upadljivo odsustvo predmetnih razgraničenja ovih obla­
sti samo se delimično može objasniti njihovom interdisciplinarnom
5
prirodom.
Razmišlj ajući o mogućem predmetu primenjene lingvistike, mo­
žemo jednostavno da nabrojimo - ne pretendujući na iscrpnost i bez
nekog naročitog redosleda - bar sledeća područja na kojima su re­
zultati lingvističkih istraživanja našli svoj u primenu :

nastava stranih jezika, uključujući nastavne materijale i metodolo­

giju, tzv. primenjenu kontrastivnu lingvistiku, analizu grešaka,
testiranje, programiranu nastavu itd.;

usvajanje prvog i drugog jezika;

nastava maternjeg jezika i uloga jezika u opštem obrazovanju;
nastava jezika društvene sredine u uslovima višejezičnosti;
jezička politika i jezičko planiranje, uključujući standardizaciju
(stvaranje sistema pisanja i izgrađivanje standardnih idioma), pi­
smenost, jezičku kulturu, međunarodne jezike itd.;
stručni jezici, terminologija i leksikografija;
prevođenje (ljudsko i mašinsko);
teorija književnosti, književna kritika, retorika i stilistika;

4 Osnovni podaci o razvoju i organizaciji primenjene lingvistike u svetu i u

erniji biće dati u sledećem poglavlju.
5 Uverljiva svedočanstva o opsegu i heterogenosti empirijski tumačene prime­
njene lingvistike pružaju, primera radi, programi poslednjih svetskih kongresa za
prim njenu lingvistiku i pozamašni dosad izašli tomovi nedavno pokrenutog temat­
sko- ibliografskog priručnika Annual Review of Applied Linguistics.

27
 RANKO BUGARSKI

oštećenja govora i sluha, logopedija, defektologija;

neurologija i neuropsihologija;
klinička psihologija· i psihijatri ja;
komunikacije, masovni mediji, informatika;
programiranje računara i veštačka inteligencija;
etnologija, sociologija i druge društvene nauke;
analitička filozofija i logika;
semiotika sa svim njenim granama, metodološki uveliko zasnovana
na lingvističkim modelima i utoliko svojevrsna, najobuhvatnija
primenjena lingvistika. 6

Za ovaj , teorij ski deo razmatranj a nije od značaj a empirij ska

(ili , u smislu naše distinkcije, pragma •v st da sve oblasti
sa ovog spi ska nisu podjednako aktuelne u svim sredina nego Cl­
njenica da sve one jesu oblasti u kojima se lingvistička zn ·a po­
negde primenjuju. Očigledno je da je i ovaj nepotpuni spi sak, oji
obuhvata didaktičke, sociopolitičke, terapeutske, tehnološke, mod -
ske i druge aspekte, toliko dugačak i raznorodan da teško može da
posluži kao predmetna definicij a primenjene lingvistike: bilo bi ap­
surdno tvrditi da je pri menjena lingvistika skup svih oblasti sadržanih
u j ednom ovakvom spisku. Pokušaji sužavanja njenog domena time
što bi se ona po definiciji svela na područj a na kojima je jezik cen­
tralna komponenta datog kompleksa, a ne samo jedna između više
njih (v. npr. Corder 1 972 :5) su neophodni ali i nedovoljni, jer ovakve
li ste pokazuju da je i takvih područja mnogo? Ako bismo pak hteli
da i zdvojimo ono što je zajedničko svim tim raznim oblastima, ut­
vrdili bismo da je to neki vid jezika - bilo kao materij a ili kao model.
S l ažući tako izdvojene delove u celinu, u principu bismo kao zbirni

6 Sličan spisak daje Pap (1972), čije su dileme bile jedan od podsticaja za
ovaj naš pregled. Upor. s ovim u vezi i Back ( 1970) - značajnu raniju raspravu na
istu opštu temu koja dolazi do sličnih zaključaka u mnogim pitanjima.
7 One takođe mogu da posluže kao delirnična eksplikacija praktičnih definicija /
primenjene lingvistike kao što je ona iz statuta Američkog udruženja za primenjenu
lingvistiku, gde se, po ugledu na ranije osnovano odgovarajuće Britansko udruženje,
ova oblast određuje kroz ,,multidisciplinarne pristupe jezičkim problemima i pitanj­
ima".

28
 LINGVISllKA U PRIMENI

predmet dobili, manje-više, sam jezik. A j edna nauka sa upravo tim

predm e tom istraživanj a već postoj i , i zove se prosto - lingvistika.
Idući ovim putem, teško je izbeći zaključak da primenjena lingvistika
i li nema svog predmeta, ili ga ima ali je on identičan predmetu same
8
lingvi stike.
Pokušamo li da problemu priđemo iz drugog pravca, pitajući
sc da li postoji neki deo lingvistike koj i je specifično "primenjen " ,
neće mo doći do drukčijeg rešenja, jer su primenjivanju načelno po­
llložni svi delovi lingvistike - dakako, u raznim oblastima. Tako se,
primera radi i govoreći sasvim uopšteno, deskriptivna lingvistika
primenj uje u nastavi jezika, sociolingvistika u jezičkom planiranju,
matematička i statistička lingvistika u informatici i računarskoj teh­
nologij i , lingvistička teorij a u semiotici, zatim fonetika u defektologiji,
9
lcksikologija i semantika u izradi rečnika, itd.

Najzad, sa metodološkog stanovišta gledano, mora se opet reći

da još uvek ne postoji neki skup zasebnih metoda primenjene ling­
vistike, bar u jednom izgrađenijem vidu, nego se mahom metode inače
razvijet:�e u lingvistici i drugim naukama koriste, uz potrebna prila­
gođenj a, u skladu sa obeležjima i potrebama oblasti u kojoj se prime­
njuju lingvistička saznanja. Poslednjih godina ponegde se ulažu napori
u pravcu usavršavanja srazmemo autonomne metodologije u pojedi­
nim segmentima primenjene lingvistike, ali upravo izrečeni opšti sud
još uvek stoj i .

Iz izloženog b i , dakle, sledio pomalo neprijatan zaključak d a

u smislu tradicionalne, pozitivističke sistematike primenjena ling­
vistika ne postoji kao zasebna naučna disciplina, nemaj ući svog ode­
litog i koherentnog predmeta niti svoje specifične metodologije. Na-

8 U ovom pravcu ide, kako se čini, i sledeća ocena izneta 1977. godine na
jednom skupu u SAD, posvećenom već karakterističnoj temi "Šta je primenjena ling­
vistika?: "Uvidi koje stičemo proučavajući lingvistiku mogu se korisno primeniti u
veoma raznorodnim oblastima. Ali reći da neko proučava primenjenu lingvistiku samu
po sebi, dakle bez obzira na polja primene, isto je što i reći, naprosto, da on proučava
lingvistiku" (v. sada E. M. Anthony u Kaplan 1980:5).
9 Tačnije, u okviru važne distinkcije koju uvodi Spolsky (1969), na ovim
područjima delatne su kako aplikacije tako i implikacije lingvističkih istraživanja -
po svoj prilici u složenoj interakciji.

29
 RANKO BUGARSKI

ravno, može se dodati da ovakvi zahtevi u dobroj meri gube svoju

važnost u današnjem interdisciplinarnom svetu , gde se pojedine nauke
mogu definisati i na neki savremenij i način - recimo, kao skupovi
0
istraživačkih ciljeva. 1 Nešto drukčije rečeno, mogla bi se napraviti
razlika između objekta jedne discipline i njenog predmeta, tako što
bi se prvi odnosio na neki dati fenomen a drugi samo na neke njegove
aspekte koji su izdvojeni kao relevantni, bilo sami po sebi ili u neku
posebnu svrhu. Tada bi jezik služio kao opšti objekt svih "jezičkih
nauka" , dok bi svaka od njih kao svoj predmet imala neki odelit vid
jezika. Pri ovakvoj šemi, predmet - ili cilj - primenjene lingvistike
mogla bi da bude spolj n a primena znanj a o jeziku stečenih unutar
lingvi stike, a možda i drugih oblasti (o čemu v. niže). No i tada bi
se moralo konstatovati da je primenjena lingvistika u velikoj meri
lišena autonomne unutrašnje strukture, u smi s.w---R:�w:�;IU-n
teorije i objedinjenog istraživačkog pro
Pa šta je, onda, primenjena lingvistika? Iz dosadašnjeg
razmatranja sledilo bi da se ona zapravo ne može smatrati područjem
delatnosti koje se služi dostignućima lingvistike ali samo nije deo
ove nauke, pa čak ni interdisciplinarnim poljem koje kombinuj e ling­
vistiku sa drugim disciplinama - jer je "područje " ili "polje " u ovom
slučaj u tako ogromno i heterogeno da pozivanje na njega ne bi imalo
nikakvog kriterijalnog smisla. Strogo govoreći , ona se ne može po­
smatrati ni kao deo lingvistike, odelit od ostatka ove nauke. Dodatan
argument protiv takvog shvatanj a bila bi potreba da se u tom slučaju
utvrdi i šta bi upravo bila "neprimenjena" lingvistika, kao neobeleženi
član i mplicirane terminološke opozicije. Za razliku od matematike,
u slučaju lingvistike kao nauke koja se bavi jednim tako " neči sti m "
fenomenom kao što je prirodni ljudski jezik, atribut "čista" nema j as­
nog smisla. 11 Činjenica je, uostalom, da "najčistije" verzije lingvistike

10
Tako npr. Kiihlwein (1980a:761) ističe da se primenjena lingvistika pre može
definisati kroz njene ciljeve nego polazeći od pitanjii predmeta ili metodologije.
11
Kako ističu tri britanska autora, "osim možda u matematici, distinkcija iz­
među 'čistog' i 'primenjenog' teško se može napraviti, a i kada se napravi, od nje
nema neke veće koristi " (Halliday/Mclntosh/Strevens 1964:5).

30
 LINGVISTIKA U PRIMENI

(kao glosematika, ili neke varij ante generativne gramatike) uz sve svo­
je formalne vrednosti nisu bile od naročite koristi empirijski .
Uobičajeni kontrast između " primenjene" i "teorijske" ling­
vi stike takođe se po bližem ispitivanju pokazuje problematičnim, i to
it. bar dva razloga. Prvo, takva podela na izvestan način izostavlja iz
razmatranj a jedan bitan sektor jezičke nauke - deskriptivnu ling­
vi stiku, koj a sama po sebi izvesno nije ni "teorijska" ni "primenjena" ,
iako nužno podrazumeva određenu teorijsku podlogu a često i mo­
gućnosti primene. Ništa se ne bi dobilo shvatanjem deskriptivne ling­
vistike kao područja neposredne primene lingvističke teorije na
opi sivanje jezika i time kao svojevrsne "primenjene" lingvistike:
ovakvim tumačenjem lingvistika bi se neopravdano izjednačila sa
lingvističkom teorijom, a iz drugog ugla gledano radilo bi se o primeni
unutar domena nauke o jeziku, dok pojam primenjene lingvistike
može da ima smisla jedino ako je reč o primenama izvan tog domena.
A drugo, pomenuta podela je neizbežno relativna i tako samo pitanje
fokusa; pri bilo kojoj razumnoj interpretaciji, primenjena lingvistika
je i sama j edna naučna oblast, koja kao takva mora da počiva na
sopstvenoj teoriji - dakle, da bude i teorijska.

Alternativno, primenjena lingvistika možda bi se mogla suprot­

staviti opštoj lingvistici , s tim što bi se reklo da se obe bave jezičkim
komuniciranjem, ali da ona prva deluje na svoj predmet dok ga ova
12
druga uzima kao zadat. No ako se opšta lingvistika kontrastira naj­
pre sa deskriptivnom lingvistikom, na relaciji jezik uopšte-pojedinač­
ni jezici (kako se to najčešće čini), ovakva podela mogla bi da vodi
neugodnim dvosmislenostima. Uistinu, ako čovek mora da se privoli
nekoj prostoj opoziciji, verovatno je najbolje da se uspostavi kontrast
između primenjenog " i " fundamentalnog " - premda se i ova distink­
"
cija zapravo ruši pred našim očima dok lingvistika u celini prihvata
jednu širu i dalju spoljnu svrhuP

12
Ovakvu mogućnost nagoveštava npr. Rondeau (1978:1).
13 Za jednu koncepciju odnosa između primenjenog i fundamentalnog u je­
zičkim istraživanjima v. Slama-Cazacu (1980).

31
 RANKO BUGARSKI

No ovakve dileme zapravo su nepotrebne, i one velikim delom

iščezavaju ako se primenjena lingvistika odredi na jedan sasvim druk-
čij i način, koji nam teorijski izgleda kao bolje rešenje u poređenju
sa već razmotrenim alternativama. To je pogled koji u terminu " prime­
njena l ingvistika" vidi naznaku jedne opšte orijentacije u samoj ling­
vistici, i za koji se ovo određenje, prema tome, uošte ne odnosi na
neki odelit predmet nego na jedan karakterističan pristup. Ovako
viđena, primenjena lingvistika nije ništa drugo do lingvistika koj a je
primenjena, tj . lingvistika koj a se primenjuje izvan svog domen �.:)Q-­
je, prosto, okrenutost lingvistike prema širokom spektru oblasti' gde
se u stvarnosti nalaze ili analoški sagledaju j ezički aspekti koj i do­
puštaj u i traže primenu rezultata, metoda i modela nauke o jeziku .
Pri tom ove oblasti nisu deo same lingvistike . Neke od njih su od
izrazitog društvenog značaja, pa se u tom smislu primenjena ling­
vistika može označiti kao sinteza jezičke nauke i društvene prakse.
Prem a tome, umesto povlačenj a uveliko veštačkih i u svakom slučaju
već prevaziđenih linij a razgraničenj a u samom tkivu lingvistike , bolje
je, pogleda upravljenog ka budućnosti, sagledati ovu nauku kao je­
dinstven skup znanja i delatnosti koji se, da tako kažemo, može u
14
posebne svrhe orijentisati u nekom specifičnom pravcu.

Pri stanovištu po kome je primenjena lingvistika shvatanje ling­

visti ke a ne grana ove nauke, bilo bi dosledno da se termin " prime­
njena lingvistika" , koji na neki način i mplicira deo lingvistike, zameni
terminom "primene lingvistike " . Ova potonja oznaka više bi bila u
skladu sa osećanjem da postoji samo j edna lingvistika, koj a sama po
sebi n ije ni "čista" ni "primenjena" , nego se samo može različito
praktikovati s obzirom na različite konkretne istraživačke cilj eve. A
ima znakova da ovakvo osećanje raste . Ono, primera radi, prožima

14 Samo po sebi, shvatanje po kome je primenjena lingvistika u suštini "ek­

sternalizovana" lingvistika nije neko naročito otkriće, i njegovi tragovi mogu se po­
vremeno pronaći u literaturi. Tako jedan autor napominje: ,,Domen primenjene ling­
vistike jeste naprosto primena lingvistike u određenoj oblasti" (Culioli 1967:62). Back
( 1 970:24, 4 1 ) čak tvrdi da je tumačenje primenjene lingvistike kao "praksi okrenute
lingvistike" (praxisgerichtete Sprachwissenschaft) ne samo dovoljno logično nego i
najraširenije, ali ovo drugo danas neće biti račno. No kako god to bilo, važno je
uočiti i razviti šire implikacije ovog shvatanja.

32
 LINGVISTIKA U PRIMENI

11 vodnik prvog broj a jednog časopisa za lingvističku pragmatiku:

.. S t rogo uzev, nema razlike između ' primenjene' i ' či ste' lingvistike.
· Pri menjena' lingvistika· i 'čista' lingvistika jesu jedno te i sto, to jest
l i n gvistika: primenjena lingvistika nije drugo do ' č ista' lingvistika,
pri menjena na određene probleme . . . Ne postoje, niti mogu postojati,
d ve vrste lingvistike . . . Postoj aće samo jedna lingvistika, ili je neće
uošte biti" (Haberland/Mey 1 977:4). Slično tome, i zveštaj sa jednog
seminara B ritanskog udruženj a za primenjenu lingvistiku ukazuje na
.,jedno globalno pomeranje težišta koje čini prirodnim (izvan institu­
·ionalizovanih konteksta) da se govori o lingvistici i njenim prime­
na a, umesto da se razdvajaju dve discipline" (Willes 1 978 : 34). Sama
distin ija, razume se, nikada nije kako valja ni izvedena; primećeno
je kako u se " napori oko razdvaj anja lingvistike i primenjene ling­
vistike m om pokazali besplodnim, proističući iz tvrdoglave upor­
nosti više go iz istinske obaveštenosti" (Brown 1 976 : 1 ); da je takvo
15
razdvajanje krajnjoj liniji besplodno ističe i Back ( 1 970:34).
U prin 'pu, svaka adekvatna lingvistička teorija i svaki valjan
lingvistički op' s jesu potencijalno primenlj ivi, bilo unutar same ling­
vistike ili izv nje; a o primenama lingvistike trebalo bi govoriti
samo kada se traživanj a preduzimaj u - ili već postojeći rezultati
koriste - sa sves im, eksplicitnim ciljem praktične primene izvan ling­
vistike. Relevan a granica nije, dakle, toliko i zmeđu neke "čiste" i
"
"primenjene li gvistike koliko između istraživanja koja spadaju u
lingvistiku, na ilo koji način shvaćenu, i praktičnih aktivnosti koje
tu uopšte ne s adaju. Primera radi, ako se neka opšta teorija o strukturi
ljudskog jez· a uzme kao polazište prilikom opisivanj a nekog poseb­
nog jezika, to još nije primena lingvisti ke, jer ova obuhvata i naučno
opisivanje jezika. Ali ako se na osnovu ovakvog opisa izradi jedan
prilagođen potrebama nastave toga jezika, to je onda već primena

15 U ovom smislu indikativno je da se, pored već tradicionalnog termina

"primenjena lingvistika" (koji i dalje odražava implicitno pragmatičko sužavanje na
neku posebnu oblast), poslednjih godina i sintagma "primene lingvistike" češće javlja
u naslovima rasprava i antologija, naročito onih koje svedoče o jednoj široj koncepciji);
upor., među delima koja i inače citiramo u ovom tekstu , Malmberg ( 1 97 1 ), Per­
renffrim ( 1 97 1 ) i Ferguson ( 1 975).

33
 RANKO BUGARSKI

lingvistike. Međutim, ovaj pedagoški opis i na njemu zasnovane na­

stavne materijale treba na drugoj strani razlikovati i od tehničke apa­
rature koj a ih danas često prati, kao, uostalom, i od samog avno�
1
procesa - jer nijedno od ovoga ne čini deo bilo kakve lingvi sti
Nešto drukčije rečeno, pojam primene ne srne da zamagli bitnu
razliku između lingvističkih i nelingvističkih delatnosti . Izgleda da je
sam termin "primenjena lingvistika" naveo mnoge na pomisao kako
je tu posredi nešto suštinski drukčije od same lingvistike, pa tako
možda i nešto što zapravo i nije nauka nego niz praktičnih problema.
A upravo ovo treba po svaku cenu izbeći, jer lingvistika i kada se
primenjuje ostaje pre svega lingvistika - što znači nauka. Pri menjena
lingvistika mora da se zadrži u krugu naučnih istraživanja, pružajući
lingvi stičke temelje za zajednički društveni zadatak rešavanj a prak­
tičnih jezičkih problema, ali ne pretendujući da samostalno raspolaže
gotovim rešenjima. I ako se pravi razlika između lingvistike i prime­
njene lingvistike, ona nipošto nije analogna razlici između nauke i
17
tehnologije.

Ovakvi nesporazumi, mogući ako se nepažlj ivo i bez pri hva­

ćenog tumačenja ovoga pojma govori o primenjenoj lingvistici, nestali
bi kada bi se umesto toga govorilo o primenama lingvistike, jer je
sasvi m j asno da je lingvistika nauka, a ne polje primene neke nau
Lingvistika može imati spolj ne ciljeve, može biti okrenuta ka dr tve­
noj praksi u celom jednom rasponu oblasti , i tada se mogu r matrati
njene praktične primene a da se ove pri tom ne brkaju sa njenim

16
O opštoj "primenlj ivosti " lingvistike v. Halliday/Mclntosh/Strevens
( 1 964: 138). U ovom kontekstu zanimljivo je da je, upravo u vreme kada je jedna
ranij a v erzij a ovog teksta pripremana za štampanje, poznati li ngvist Bertil M almberg
u jednom osvrtu pomenuo "ogromno polje primenjene - ili, kako bih je sada radije
nazvao, primenlj ive - li ngvistike " (Malmberg 1978: 184). Č ini se da ova opaska jez­
grovito izražava jedno stanovište potpuno u skladu sa onim koje se ovde izlaže.
17 Naučni karakter primenjene lingvistike s pravom se često naglašava; v. npr.
B ack ( 1970:24), Zabrocki ( 1970:38), Malmberg ( 1971 :3), Ferguson (1975 :65), Kaplan
( 1980: 18), a kod nas M ihailović ( 1 970:5) . Kako sažeto konstatuje Grucza ( 1975: 128),
primenjena lingvistika nije skup praktičnih recepata; ona je, prvenstveno, formulacija
"
nj i hove teorijske baze" . Ovaj bitan zahtev istaknut je i n a osnivačkoj skupštini Društva
za primenjenu lingvistiku Jugoslavije; v. Mikeš (1973 :23 1).

34
 LINGVISTIKA U PRIMENI

n aučnim identitetom. Osim toga, ovakva koncepcija j ače naglašava

t•v i dentnu činjenicu da lingvistika u celosti - dakle bez nužnog
.. pri menjenog " predznaka - sve više postaje otvorena nauka sa
i uaženom spoljnom orijentacijom, od značaja kako za druge nauke
tako i za život društva. Neke od danas najaktuelnijih oblasti u teo­
rij skoj lingvistici - kao u teoriji varij acija, pragmatici, psiholingvistici,
sociolingvistici - imaju tako neposrednih i očiglednih praktičnih aspe­
kata da pred njima pomenuti predznak gubi distinktivnu snagu koju
je mogao imati u vreme lansiranj a termina "primenjena lingvistika" ,
kada su i lingvistika i obim njenih primena izgledali mnogo drukčije
nego danas. Taj termin nosi prizvuk scijentizma jednog perioda kada
se lingvistika, bar u nekim sredinama, upinjala da što više liči na
egzaktne nauke, za koje se smatralo prirodnim da mogu imati svoje
"
"primenjene pamjake. No takvo podvajanje ne odgovara prirodi ling­
vistike i stoga je u ovom slučaj u u velikoj meri veštačko. Ono je
bilo moguće samo u uslovima jedne privremeno opravdane i ubrzo
prevaziđene uske koncepcije lingvistike kao formalnog proučavanja
jezičke strukture. Ali pre tog razdoblja nauka o jeziku je kroz celu
svoju istoriju zapravo bila dobrim delom i primenjena nauka, što će
se samo još više potvrditi odmah posle njega, sa izrastanjem oblasti
kao što su psiholingvistika i sociolingvistika.
Naročito ova dva područja donela su sobom shvatanje da ling­
vistika mora uz langue da u svoj delokrug ozbiljnije uključi i parole,
dakle da bar u načelu, a sve više i u praksi , prihvata langage kao
svoj konačni domen. Ovo gledište prirodno inkorporira psiholing­
vistiku i sociolingvi stiku kao grane lingvistike , definisane njihovim
srazmerno odelitim predmetima istraživanj a. Ali primenjena ling­
vistika nije u i stom položaju, jer pri mena, kao nešto što se tiče pri­
stupa, jeste jedan sasvim drukčiji poj am . Upravo kao što je ceo spektar
naučnog izučavanj a jezika i jezika podložan teorijskoj elaboraciji, tako
se isti taj spektar nudi i praktičnim primenama u jednom ili u drugom
obliku . Š taviše, sve je teže ovo dvoje razdvaj ati ; kako smo već videli,
podela je samo relativna, jer je bar deo teorije bez teškoća primenljiv,
dok primenjene aktivnosti moraju da se temelje na nekoj svojoj teoriji .

35
 RANKO BUGARSKI

Na taj način, ova dva pristupa imaju samo delim ično različita obeležj a,
što čini bitni zahtev za uzajamnim oplođenjem još prirodnij i m . Mo­
žemo ovde da podsetimo da Pit Korder, koji je ranije primenjenog
lingvi stu označavao kao konzumenta teorij a a ne njihovog stvaraoca,
sada veruje kako se " u krajnjoj linij i jedina razlika između teorij skog
i pri menjenog lingvističkog istraživanj a tiče motivacije, a ne metoda.
strogosti ili objektivnosti " (Corder 1 978 :40; " motivacij a" je ovde ek­
vivalentna našem "pristupu " ). Ovo je, dakako, potpuno u skladu sa
intelektualnim tokovima na dru gim područjima; tako socij alni psiho­
log Kurt Levin beleži da " ništa nije tako praktično kao dobra teorija" ,
a Ž an Pijaže primećuje kako "pouzdan znak teorij ske zrelosti jedne
.18
nauke jeste njena sposobnost da bude pri menjena u praksi "
No termin "primenjena lingvistika" nije samo pretesan za da­
našnje bogatstvo svoj i h mogućih sadržaja, i time u isti mah pomalo
anahron i redundantan. On je i ozbiljno jednostran na pragmatičkom
planu, kako smo već videli , jer su projekti na kakve se nji me obično
upućuje nužno interdisciplinarni , pa se u njima istovremeno prime-
nj uju i druge nauke, a ne samo lingvistika. 19 Dobro je poznato, na
primer, da teorija nastave jezika uključuje, pored lingvističke, još d �
vitalne komponente, psihološku i pedagošku ; a teorijske osnove Je­
zičkog planiranja veoma izrazito obuhvataju sociološke i političke
komponente uz lingvističku. Stoga praksa nazivanja ovakvih kom­
pleksnih polja rada primenjenom lingvistikom, samo zato što su u
nj ih uključeni jezički aspekti, nema teorijskog opravdanj a. Dve po­
menute oblasti zaslužuju - a u stvarnosti već i dobijaju - zasebna

18
Za prvi navod v. Fishman ( 1978:201), a za drugi Piaget ( 1955 : 20) . Upor.
i Back ( 1970: 23) o nameri kao jedinoj razlici između čiste i primenjene nauke uopšte.
- O šire nju istraživačkih horizonata u pravcu langage v. Bugarski ( 1978), a o odnosu
primenjene lingvistike prema psiholingvistici i sociolingvistici Bugarski ( 1 976:265-6) .
19 Na ulogu drugih nauka ukazuj u kod n as npr. Dim itrijević ( 1975: 306) i V ilke
( 1 977:83 ) . Nedavno je iznet zaključak da pri menjena lingvisti ka, ako ovaj pojam treba
da ima neko značenje, mora da krene u pravcu "ograničavanja sfere svojih delatnosti
na oblasti u kojima se sama lingvistika pri menj uj e na neki teorijski problem ili ak­
tivnost u smerenu na rešavanje problema" (Courchene 1 984:81). Upotreblji vost ovog
teorijski elegantnog rešenja očigledno zavisi od mogućnosti identifi kovanja takv ih
oblasti n a neki koherentan način - što zasad ne izgleda ostvarivo.

36
 LINGVISTIKA U PRIMENI

l n wna, kao što su glotodidaktika, odnosno teorija jezičkog planiranja.

N a o vaj način lakše je govoriti , terminološki precizno i bez neumesnih
pu· tcnzij a, i o primenama lingvistike u tim oblastima.
Ovakva šema mogla bi se u principu primeniti na sve pojedi­
l � <lčnc sektore pragmatički shvaćene "primenjene lingvistike " (upor.
r a n ije dati spisak), u punoj meri uzimajući u obzir stvarne multidi­
�l"i plinarne napore, i uz realnij u procenu odgovornosti same ling­
v i st i ke - čija se angažovanost, primera radi, veoma razlikuje, kvali­
t ativno ali i prosto kvantitativno, idući od nastave jezika ili defekta­
logije do leksikografije ili kontrastivne analize. Podrazumevajući da
sc već odvij a proces postepenog i zvlačenja specifičnih i relativno sa-
'

1 mosvojnih oblasti i spod terminološkog kišobrana primenjene ling-

/ v i stike, te njihovog izrazitijeg oblikovanja - a ima znakova da se
l
upravo ovo dešava - biće zanimljivo videti šta će da čini preostali,
i valjda autentični , sadržaj poj ma primenjene lingvistike . Sa priličnom
sigurnošću može se pretpostaviti da će ono što ostane biti upravo
ono što je tu u glavnini i bilo, ili trebalo da bude, sve vreme - naime,
jedna društveno osetljiva lingvisti ka.

Najzad, ako bi se govori lo o primenama lingvistike, čime bi se

implicitno minimalizovala razli ka između lingvistike i primenjene
li ngvistike, to bi uveliko olakšalo premošćivanje dobro poznatog i
krajnje štetnog psihološkog j aza između " lingvista" i "primenjenih
lingvista" . Na jednoj strani može se videti kako lingvistika pretenduje
da se uzdigne iznad "puke prakse" , iako u stvarnosti dobar deo njene
"fundamentalne " teorije zavisi i od "primenjenih" istraživanja. Na
drugoj pak strani, i zvestan postranični, odbranaški stav primenjene
lingvi stike na koj i se povremeno nailazi čudno odudara od ponosne
pretenzije, implicitne u samom ovom nazivu, da je to upravo ona
prava lingvi stika, ona koja se poduhvata sa činjenicama života i otuda
istinski zaslužuje društvenu podršku . Nije čudo što je ovaj neobični
prizor proizveo priličnu zbrku ! Ali ako teorija nije neprimen ljiva, i
ako primena nije ateorijska, trebalo bi logično da sledi da primenjeni
lingvist nije ništa manje lingvist nego njegov kolega sa izrazitije teo­
rij skim interesovanjima. Ovde vredi navesti Korderovo pravovremeno

37
 RANKO BUGARSKI

upozorenje: "U dovoljnoj sam meri purist da bih verovao da ' prime­
njena lingvistika' podrazumeva ' li ngvistiku ' ; da čovek ne može da
primenjuje nešto što ne poseduje" (Corder 1 973:7, i slično 1 972 :5) .
Jedan drugi autor, za koga - kao, verovatno, i za većinu lj udi ove
struke - primenjena lingvistika predstavlj a zasebnu naučnu disciplinu ,
ipak ističe da "nikakva primenjena lingvistika ne može da postoj i
bez opšte lingvistike " (Rondeau 1 978 :4 ).
Ovakva tvrđenj a nekome mogu da zvuče kao pompezno ponav­
ljanje očiglednih istina, ali sa obrazovnog stanovišta ona nipošto nisu
trivij alna, s obzirom na aktuelnu ekspanziju primenjene lingvistike i
na broj njenih predstavnika koj i , kako se čini, insistiraju n a razlici
i zmeđu samih sebe i " lingvista" . Uistinu, moglo bi se pitati šta je
primenjeni lingvist ako nije lingvist, i zašto bi jedan nastavni k jezika
ili jedan sociolog ili psiholog koj i radi na problemima u vezi s jezikom
morao da bude identifikovan kao pri menjeni lingvist. Idealno bi bilo,
n aravno, da primenjeni lingvist podjednako temeljito poznaj e i ling­
vistiku i oblast njene primene koja njega interesuje, ali se ne može
odstupiti od njegove valj ane upućenosti u lingvi stiku kao minimalnog
zahteva. Da bi bila istinski korisna, lingvistika koj a se primenjuje
mora u temelju biti dobra lingvistika; nema dobre primene loše ling­
visti ke . Ovo je bitan uslov u primeni lingvističke nauke na praktične
probleme u vezi s jezikom - inače će ta nauka činiti društvu rđave
usluge. O visini ciljeva primenjene lingvistike, kao i odgovaraj ućih
meri l a profesionalne opremljenosti njenih predstavnika, valj alo bi da
povedu računa oni koji rado nagl ašavaju kako zapravo nisu lingvi sti
nego su " samo primenjeni l ingvisti " .

S umirajući, na spolj nom ili pragmatičkom planu kon statovati

smo raširenost i popul arnost pojma i termina " pri menjena lingvistika" ,
pod čij i m se zaglavljem odvija niz raznorodnih i veoma korisnih pro­
grama i projekata, uz neosporno empirijsko šarenilo oblasti na koje
se ovaj naziv primenjuje. Na unutrašnjem ili teorijskom planu nai šli
smo n a određene teškoće u utvrđivanju identiteta primenj ene ling­
vi stike i došli do zaključka da ona, viđena lingvističkim očim a, za­
pravo nije drugo do sama lingvistika, samo usmerena izvan svoj i h

38
 LINGVISTIKA U PRIMENI

uii \' I I u , lc da bi bolje odgovaralo da se u mesto o primenjenoj ling-

1 l � l h ' i � o v o r i o primenama lingvistike.

K ako pomiriti ova dva nalaza? Zadatak je svakako težak, jer

.,. . , ,· l o pi tanje svodi na svojevrstan paradoks po kome su lingvistika
1 p1 i m c nj c na lingvistika institucionalno odelite, bar delimično, dok
" ' l lw ij s k i jedno te isto. Ako je prethodna analiza tačna, jedino realno
, .. �,·nje bilo bi , kako se čini, da se ostane pri terminu " primenjena
l l nttvistika" (bar zasad, i u neke svrhe), uz puno uvažavanje i podstica­
I I Jl' s ve g a što uz njega ide na pragmatičkom planu, a da se odgova­
l lijući pojam istovremeno preispita iz teorijskog ugla, vodeći računa

o p r avoj prirodi i potencijalnom rasponu onoga što je njime obuh­

vućc no. Naime, sam termin, koliko god ne mogao da izdrži kritičku
nnalizu, toliko je raširen (a i povoljno asocijativan kada su u pitanju
i t.vori finansij ske pomoći) da bi bilo zaludna zagovarati njegovo
20
s l u žbeno zamenjivanje nekim adekvatnijim nazivom. Osim toga,
problem u ovoj fazi i nije samo terminološki , jer već postoje brojne
i nsti tucije posvećene unapređivanju ne lingvistike, nego specifično
pri menjene lingvistike - u kontekstu nastave jezika, ali i mnogih dru­
21
gih oblasti .

Ali ostajanje pri terminu n e mora da znači i bezuslovno

prihvatanje njegovih konvencionalnih sadržaja. Još u vek se može na­
glasiti da se on, nasuprot praksi u nekim sredinama, ne odnosi toliko
na neki odelit deo lingvistike, niti na kakvo posebno polje primene
ove nauke, koliko na njenu spoljnu orijentaciju kao celine. Posebno

20
Slično konstatuje Dimitrijević, loe. cit. I nače, na neadekvatnost samog ter­
mina osvrću se mnogi autori ; v. npr. Spolsky (1969:145 i 1978: 1-2) i Spi llner
( 1977: 1 54-5). B ac k ( 1970:38, 42-3, 5 1 ) nalazi da je on prihvatlj i v jedino u episte­
mološkoj ravni, ali upozorava da se ne bi smeo nekritički i neprikladno upotrebljavati
kao pomodan naziv na praktič nij im nivoima, naroč ito ako se time pokriva samo nez­
natan deo njegovog potencijalnog raspona. Mala antologija koju je sačinio Kaplan
( 1980) takođe sadrži kritičke opaske.
21
Kritički osvrt na istorijsku ulogu koj u s u pojam i termin "primenjena ling­
vistika" odigral i u nastavi jezika daje Courchene ( 1981). Ovaj pregled završava se
ocenom da posle iskustva ne naročito srećnog braka između nastave j ezika i prime­
njene li ngvistike, ova potonja mora da dobije radikalno novu definicij u ili da prestane
da postoji kao nauka sposobna za ži vol

39
 RANKO BUGARSKI

treba razumeti da eventualno služenje ovim nazivom nikako ne po­

"
drazumeva prihvatanje neke oštre podele na "čistu i "primenjenu"
lingvistiku . Izgleda da bi ovakav stav - i pored izvesnih unutrašnj i h
kontradikcij a, možda neizbežnih s obzirom n a upravo pomenuti pa­
radoks - na optimalan način kombinovao ono što je nasleđeno i što
se danas praktikuje kao primenjena lingvistika sa znatno širi m per­
spektivama koje nudi neposredna budućnost. Ovde se već ocrtava v i ­
zij a svekolike lingvistike kao nauke koj a i m a svrhu i izvan sebe same
i koj a je kadra da se upusti u stvarne probleme što proi stiču iz upo­
trebe jezika u lj udski m društvima. Mnogo vrednog potencijala bilo
bi izgubljeno ako bi se primenjena lingvistika definitivno učvrstila
kao s amo još jedan "fah " unutar nauke o jeziku, kao srazmemo izo­
lovan specij alistički domen, uz sve što ovakav status podrazumeva.
Ako lingvistika treba da na neki dosledan način odgovori izazovu
veom a realnih društvenih problema sa kojima se suoč avaj u - ili će
se tek suočiti - današnje i sutrašnje generacije, ona mora i dalje da
se podvrgava suštinskim unutrašnj i m promenama koje zahvataju celo
njeno biće, umesto da tek jednu svoju granu delegira da vodi brigu
o stvarnim potrebama čovečanstva. I ako naša analiza nije bitno po­
grešna, već uveliko sporni atribut u sintagmi "primenjena lingvistika"
postaj aće sve suvišnij i kako se pred našim očima bude oblikovala
lingvistika sutrašnjice.

40
 \ . l • r i rnenjena lingvistika u svetu 1 kod nas

I zrastanje i istorij ski razvoj svekolike nauke o jeziku u svim

l l jl' l l i m gl avnim tradicij ama, u svim podneblj ima i epohama, značaj­
n i l l l Jelom bili su motivisani različitim praktični m potrebama u vezi
� u potrebom jezika i sudbinom u njemu uobličenih i pohranjenih kul­

l u rn i h vrednosti . U tom smislu bi se pojam primenjene lingvistike,

, ,, s v i m slobodno upotrebljen, mogao retrospektivno protegnuti tako
d a , prebacujući mnoge vekove, dopre do samih korena jezičke nauke
recimo, do dvojezičnih tekstova na sumerski m glinenim pločicama,
i l i do drevnih kineski h fonetskih tabela, rimarij a i glosara. Međutim,
pri menjena lingvistika u modernom smislu, kao institucionalizovana
i zasebno i menovana oblast sa pretenzijom da bude samostalna naučna
disciplina, skorašnjeg je datuma. U ovom obliku i pod tim imenom
ona se začinje tokom II svetskog rata, nastajući u okviru vojnih i
potom mirnodopskih potreba za hitnim obučavanjem personala u ve­
ćem broju stranih jezika, i to najpre u SAD. Tako su razvijene metode
za intenzivno učenje uz pomoć tehničke opreme, i oni u čijoj svesti
poj am primenjene lingvistike refleksno izaziva sliku jezičke labora­
torije imaj u bar ovo istorijsko opravdanje.

No uskoro se pokazalo da je metodika nastave stranih jezika,

uz sav svoj značaj , isuviše uzak sadržaj za jedan tako širok i preten­
ciozan termin kao što je " primenjena lingvistika" , pa su pod i sto opšte
zaglavlje počele da se smeštaju i razne druge delatnosti jezičkog ka­
raktera. Jedan od značajnih datuma predstavlj a osnivanje Centra za
primenjenu lingvistiku ( Center for Applied Linguistics) u Vašingtonu
1 959. godine . Svrha ove od s amog početka pa sve do danas veoma

41
 RANKO BUGARSKI

aktivne ustanove određuje se kao " primenj ivanje lingvističke n auke

na praktične jezičke probleme" , što je očigledno već znatno šire od
22
proste identifikacije sa nastavom i učenjem jezika. Tokom narednih
decenij a osnovana su mnoga nacionalna udruženj a, a već 1 964. go­
dine, na kongresu u Nansiju, dolazi do osnivanj a Međunarodnog udru­
ženj a za primenjenu lingvistiku (Association internationale de lingui­
stique appliquee, skraćeno AlLA) . Ovom prilikom bile su zastupljene
dve velike oblasti , nastava jezika i računarska lingvistika, da bi se
tematska područj a naglo širila na sledećim kongresima AlLA-e, u
Kembridžu 1 969, Kopenhagenu 1 972, Š tutgartu 1 975, Montrealu
1 978 , Lundu 1 98 1 . i Briselu 1 984; kako već dolazi do značaj nog
stepena podudarnosti u tematici programa međunarodnih kongresa za
primenj enu lingvistiku i onih za lingvistiku , biće zanimljivo videti
šta će u tom pogledu doneti budući kongresi AlLA-e, počev od na­
rednog u Sidneju 1 987. godine.
Uporedo sa ovim, u istom periodu se na univerzitetima otvaraju
katedre za primenjenu lingvistiku, osnivaj u se instituti , pokreću se
specijalizovani časopisi (kao npr. International Review of Applied Lin­
guistics ili IRAL, potom Applied Linguistics i mnogi drugi), niču razni
n acionalni i internacionalni projekti, kratkoročni i dugoročni , održava­
ju se brojni stručni skupovi, seminari i slično. Uopšte uzev, u celom
ovom razdoblju primenjena lingvistika se uspešno organizuje, lepo
razvij a, stiče dosta široku popularnost i obezbeđuje finansij sku i širu
društvenu podršku .

Istina, kao što je već napomenuto, primenjena lingvistika za

sve to vreme nije došla do nekog čvršćeg unutrašnjeg identiteta, niti
je uspel a da se definiše prema drugim oblastima. Teorij ski gledano,
moglo bi se reći da su potonje generacije stručnjaka, primivši u na­
sleđe j edan već ustoličen i atraktivan iako neadekvatan naziv, došle
u položaj da traže nove sadržaje koj i bi mu se mogli pridružiti , te

22 Citirana formulac ij a godinama j e stajala u zaglavlju publikacije The Lingui­

stic Reporter, koju je doskora izdavao Centar. Kasnije je ona zamenjena nešto širim,
ali ne bitno drukčijim određenjem o "primeni rezultata lingvističke nauke u rešavanju
obrazovnih i druš.tvenih problema" .

42
 LINGVISTIKA U PRIMENI

da u ovom slučaju, donekle paradoksalno, termin ide ispred pojma.

Ovakvih sadržaja, razume se, bilo je mnoštvo na svakom koraku, što
je otežalo i praktično onemogućilo predmetnu definicij u primenjene
lingvistike, bar u ozbiljnom razmatranju. Ali ovo se najčešće nije do­
življ avalo kao poseban problem, jer su se stručnj aci, manje zaintere­
sovani za akademske distinkcije nego za konkretne problemske kom­
plekse, mahom zadovoljavali takozvani m "operacionalnim " definici­
j ama. Ekstreman slučaj ovakvog određenj a predstavlj a pozdravna reč
jednog iskusnog britanskog kolege na inauguracij i Američkog udru­
ženj a za primenjenu lingvi stiku 1 977. godine. On je, naime, napola
u šali proglasio da "u Velikoj Britanij i , ' primenjena lingvistika' jeste
ono što rade primenjeni lingvisti ; a ' primenjeni lingvisti ' su oni koje
kao takve priznaju drugi pri menjeni lingvisti " . Probijaj ući potom ovaj
ne n aročito kori sni začarani krug, on je britansko tumačenje prime­
njene lingvistike sumirao kao " multidisciplinaran pri stup rešavanju
problema čij a je osnova u jeziku " , na taj način ponavljajući jedno
Z
široko određenje koje je u raznim varij antama postalo dosta rašireno. 3
Jasno je da primenjena lingvistika, ukoliko ozbiljno pretenduje
na naučni status, u budućnosti neće moći da se zadovoljava ovakvim
operacionalnim definicij ama, već će morati da nastavi potragu za svo­
jim i stinskim identitetom. U tom nastoj anju ona će, međutim, imati
pouzdan oslonac u već osvojenim prostorima naučnog i društvenog
delovanj a, čijem prikazu - dakako, samo u glavnim crtama - sada
pristupamo. Kako smo već videli, pod i menom primenjene lingvistike
danas se u svetu obavljaju tako mnogobrojne i raznorodne delatnosti ,
da bi samo njihovo nabrajanje - i kada bi čoveku bili dostupni svi
relevantni izvori informacij a - tražilo više prostora nego što ga ima
u ovom poglavlju. Stoga ćemo se u ovom kratkom i nužno selektiv­
nom pregledu ograničiti na polja rada koj a su danas bar donekle
zastupljena u aktivnostima pod okriljem Međunarodnog udruženja za

23 V. Peter Strevens u Kaplan ( 1980:29, 34); slične empirijske definicije daju

se ili citiraju i drugde u istom zborniku. Pod zaglavljem "operacionalnog identiteta
primenjene lingvistike" srodna pitanja podrobnije razmatra Crystal (198 1 ), uključujući
i važno ali često zanemarivano pitanje ko je taj koji definiše probleme u čijem rešava­
nju primenjena lingvistika treba da učestvuje.

43
 RANKO B U GARSKI

pri menjenu lingvistiku - uz napomenu da u svetu ima dosta prime­

Z4
njene nauke o jeziku i izvan okvira ove asocijacije.
Već na svom osnivačkom kongresu AlLA je utemeljena kao
asocij acija nacionalnih udruženj a, u koju može da se učlani po jedna
već postojeća organizacij a u oblasti primenjene lingvistike iz svake
zemlje; ovo znači da su članovi n acionalnih udruženja učlanjenih u
AlLA-u na taj način i članovi Međunarodnog udruženja. Neposredno
i ndividualno članstvo moguće je za poj edince iz zemalj a u kojima
ne postoji organizacij a učlanjena u AlLA-u . U prvom periodu svog
postoj anja ograničena na manj i broj evropskih zemalj a, AlLA je uspe­
la da tokom godina bitno proširi svoje član stvo, tako da danas obuh­
vata oko 35 zemalja-članica iz zapadne i istočne Evrope, S everne i
Južne Amerike, Afrike, Azije i Australije, uz još nekoliko kandidata
za skoro učlanjenje - zasad u statusu posmatrača - iz raznih krajeva
s veta. No još uvek je koncentracij a daleko najgušća u Evropi , pa se
valja nadati da će svetska reprezentativnost AlLA-e biti povećana u
godinama koje dolaze.

Pored organizovanja svetskih kongresa svake tri godine, AlLA

se j avlj a kao organizator, suorganizator ili pokrovitelj većeg broj a re­
gionalnih naučnih skupova, seminara, letnjih škola i drugih sličnih
aktivnosti . U njenoj izdavačkoj delatnosti , pored učešća u publikova­
nju akata sa svakog kongresa, naj važnije mesto zauzima bilten pod
n aslovom AlLA Bulletin (nedavno zamenjen naučnim časopisom AlLA.
Review/Revue de / 'AlLA). Međutim, AlLA ima još jednu veoma važnu
oblast aktivnosti, kojom se u pogledu prihvaćenih formi rada suštinski
razlikuje od međunarodnih organi zacij a inače sličnog tipa; to su
međunarodne naučne komisije za pojedine oblasti primenjene ling­
vistike . Postojanje dvadesetak ovakvih tematski određenih komi sija,
bez obzira na normalne razlike u razgranatosti, stepenu aktivnosti ili
tempu rada, predstavlj a u naše vreme značaj an činilac u međunarod­
nom organizovanju primenjene lingvistike, od još većeg potencij alnog
značaj a u budućnosti .

24 Za širi uvid potrebno je konsultovati literaturu navedenu u ovom poglavlju

i u poglavljima koja ga neposredno okružuju.

44
 Čl anstvo u ovim komisij ama, ijim radom rukovode ljudi od
v

međunarodnog ugleda u dati m oblas ' ma, u principu je otvoreno za

sve članove AlLA-e, i svaka od njih o upij a izvestan broj stručnjaka
i saradnika iz raznih zemalj a, zainteres vanih za problematiku kojoj
je posvećena. Neposrednim timski m i str živačkim radom komisije se
zasad bave samo u redim slučaj evima, i o se to u perspektivi pred­
viđa. U sadašnjoj fazi rad se naj većim delom svodi na prikupljanje
i razmenu podataka o relevantni m aktivnostima u poj edinim zemlj ama
ili širim regionima, uz u spostavljanje kanala za redovno međusobno
informisanje i saradnj u . Komisije delimično učestvuju i u pripremi
pojedinih tematskih sekcija na svetskim kongresima, prilikom kojih
se i sastaj u , a neke od nji h priređuju i samostalne naučne konferencije,
seminare i druge skupove u međukongresnim periodima; neke izdaju
zasebne biltene i druge publikacije. Rad svih komi sija koordiniraju
za to zaduženi članovi Izvršnog odbora AlLA-e. Najuspešnije komi­
sije mogu da prerastu u samostalna međunarodna udruženja, što se
poslednj i h godina desilo u oblastima terminologije i primenjene
psiholingvistike.

Cilj ovog dela izlaganj a jeste da se kroz aktivnost ovih komisij a

u celini pokuša dati kakav-takav sumaran pregled aktuelnih delatnosti
u primenjenoj lingvi stici pod okriljem AlLA-e. Prethodne opšte na­
pomene o karakteru, istoriji i strukturi ove organizacije bile su samo
neophodna podloga za ovakav pregled; sada ćemo da kažemo po ne­
koliko rečenica o glavni m oblastima naučnoistraživačkog rada, onako
kako se one ocrtavaju prema komisij ama (za ovu priliku slobodno
grupisanim prema srodstvu).

Za veliki broj ljudi i danas se pojam primenjene lingvistike naj­

pre vezuj e za nastavu jezika - posebno za nastavu stranih jezika. Ova
tradicionalna veza priznaje se kako u strukturi kongresa AlLA-e tako
i u delovanju njenih naučnih komisija. Ne manje od pet ovih bavi
se pretežno ili isključivo problematikom iz oblasti nastave stranih je­
zika; to su komi sije za obrazovnu tehnologiju i učenje jezika, za je­
zičke testove i testiranje, za nastavu jezika odraslima, za stručne je­
zike, i za obrazovanje nastavnika jezika. Pitanjima uloge domaćeg

45
 RANKO BUGARSKI

jezika u obrazovanj u posvećena je Komisij a za nastavu maternjeg je­

zika. U ovom krugu valja primetiti da se pažnja ne poklanj a
tradicionalnim problemima nastave jezika n a školskom u u , nego,
.
u znatnoj meri, i nastavi jezika - posebno strukovn oiferenciranog
stranog jezika - za odrasle slušaoce. Time je i ILA-i na adekvatan
n ačin zastupljeno jedno područje koje iz dana u dan postaje sve ak­
tuelnije širom sveta.
Inače, kada je reč o odnosu između primenjene lingvi stike i
n astave jezika, uz sve što je upravo rečeno treba imati u vidu i či­
njenicu da se u poslednje vreme širi svest o tome da ova dva pojma
nipošto nisu podudarna - iako još ima sredina gde se takva podu­
darnost često implicira. Postaje, naime, sve j asnije da pri menjena ling­
vi stika obuhvata još mnogo toga osim nastave jezika - što se, i zmeđu
ostalog, može videti i iz nastavka ovog našeg pregleda naučnih ko­
mi sij a Međunarodnog udruženj a za primenjenu lingvi stiku. Ako se
danas srne uzeti kao očigledno da sama n astavna praksa nije nikakva
pri menjena nauka nego osobena pedagoška del atnost, onda se postav­
lj a pitanje teorije koj a leži u osnovi te prakse. Može se, naravno,
prihvatiti da teorij a n astave jezika čini deo primenjene lingvi stike u
uobičajenom širokom smislu ovog poj ma, ali ipak treba reći da se
pomenuta naglašeno interdisciplinarna oblast već u dovoljnoj meri
specij ali zovala, stičući skup sopstvenih distinktivnih obeležj a, da bi
zasluživala naziv odgovarajućeg reda specifičnosti - za razliku od veo­
m a nespecifičnog naziva " pri menjena lingvistika" . Nekoliko termina
u stvari je već ušlo - ili počinje da ulazi - u širu upotrebu, kao npr.
" � "
" glotodidaktika , " ezička didaktika ili, u nešto širem smislu, "obra­
"
zovna lingvistika . 5 S ve ovo, naravno, ne znači da se predlaže i sk­
ljučenj e teorij skih aspekata jezičke nastave iz domena kome oni već
dugo na određen način pripadaj u ; jedino treba zadržati smi sao za pro­
porc ije. Neka u pri menjenoj lingvi stici i dalje cveta hiljadu cvetova,
ali neka niko ne očekuje da baš sve najlepše među nj ima vidi u i stoj
školskoj bašti , pod brižnim nadzorom nastavnika stranih jezika!

25 Prva dva pomenuta termina j avljaju se u raznim sredi nama i j ezici ma; prvi
od nj ih kod nas se pojavljuje npr. u naslovu jedne značajne novije publikacije u ovoj
oblasti : Prebeg-Vilke ( 1 977). Treći termin uvodi i obrazlaže Spolsky ( 1 978).

46
 LINGVI STIKA U PRIMENI

Drugu širu acij u čini šest komisij a koje su takođe u bližoj

ili daljoj vezi sa prob ima nastave jezika, ali koje i maju sopstveni
identitet i i zvan te veze, koje su uz to povezane i sa više drugih
praktičnih i teorij skih dom a. Grupa se po bližem srodstvu može
uslovno podeliti na tri podgrupe , predstavljene po jednim parom ko­
misija: komisije za kontrastivnu lingvistiku i za prevođenje; komisije
za leksikografij u i leksikologiju i za terminologiju; i komisij e za ana­
lizu diskursa i za retoriku i stili stiku . Lako je videti da ove komi sije,
uzete zajedno, opet pokrivaju jednu istraživačku teritoriju koj a je da­
nas u punom zamahu.

Ima više dobrih razloga - tipoloških i didaktičkih, lingvističkih

i vanlingvi stičkih - za organizovan rad na kontrastiranju jezičkih si ­
stema. S toga nije ni malo slučajno to što već godinama postoji i ak­
tivno radi , sa zapaženim i širom sveta poznatim rezultatima, čitav
niz projekata u oblasti kontrastivne analize; među ovi ma istaknuto
mesto od početka pripada Jugoslovenskom projektu za kontrastivnu
analizu srpskohrvatskog i engleskog jezika, pod rukovodstvom prof.
Rudolfa Filipovića u Zagrebu, kome su se poslednjih godina pridružili
i drugi jugoslovenski projekti , u vezi sa drugim jezici ma. Ovako va­
ljano postavljene osnove odrazile su se i u uspešnom radu Komisije
za kontrastivnu li ngvistiku. Rad na kontrastivnoj lingvi stici usko je
povezan sa pitanj i m a prevođenj a, kao aktivnosti u teorij skom pogledu
veoma složene i interesantne, a sa praktične strane izuzetno značajne
u našem jezički iscepkanom svetu . Oba ova aspekta zastupljena su
u radu Komisije za prevođe nje.

Leksikološko-leksikografska i terminološka pitanj a takođe su

utkana u ovaj krug pojava i zapravo se ne mogu oštro odvajati od
drugih problema koje on obuhvata. I ona su izraz urgentnih potreba
savremene epohe u razvoju čovečanstva, pa ako su u naučnom smislu
doskora uglavnom ostajal a izvan matice teorij skih istraživanj a u ling ­
vistici, situacij a se sada osetno menja. Opšte je poznato da je sastav ­
ljanje rečnika i terminološki h spi skova jedna od naj starij i h praktičnih
delatnosti lingvističkog karaktera, ali se u naše vreme širi interesova­
nje i za opštu leksikografsku i terminološku teoriju, i to kako u čisto

47
 RANKO BUGARSKI

naučne svrhe tako i s obzirom na nagao porast svakodnevnih potreba

u ovom domenu.
Kom isij e za analizu diskursa i za retoriku i stilistiku takođe
obeležavaj u j edno veoma blisko područje - i, još jednom, izrazito
aktuelno. Ovde su u sredi štu pažnje principi organizovanj a tekstova,
govornih ili pisanih, uz poseban osvrt na njihovo dej stvo u razl ičitim
komunikacij skim situacijama. Reč je, dakle, ne toliko o problematici
klasično shvaćene retorike i književne stili stike, koliko o postupcima
koj i m a pribegavamo - u svakoj upotrebi jezika - da bismo uobličili
delotvoran iskaz ili vodili razgovor bilo koje vrste, poštujući pri tom
zakonitosti verbalne interakcije koje intuitivno osećamo.

Ovim je već naznačen prelaz ka sociolingvističkoj tematici, i

sledeću grupu čine komisij e u ovoj široj oblasti - za sociolingvistiku ,
za jezičko planiranje, za dvojezičko obrazovanje, za j ezičke probleme
imigranata, te za jezik i pol. Prvopomenuta Komisij a za socioling­
vistiku potencijalno zahvata najširi domen, i ona svoje polje rada de­
finiše u koordinaciji sa drugim pomenuti m komisij ama. Š to se ovih
tiče, j ezičko planiranje je već uhodano i dobro poznato područje, koje
u ovom tumačenju obuhvata razne aspekte jezičke standardizacij e i
j ezičke politike širom sveta, dok se kod dvojezičkog obrazovanja, kao
i kod jezičke situacije stranih radnika u razvijenim zemlj ama, radi o
nešto specifičnijoj problematici novijeg datuma. Očekuje se da će
upravo u ovoj drugoj oblasti - čij i problemi zasad pogađaju samo
jedan broj zamalja, ali zato s rastućim intenzi tetom - koordinirani
istraživački n apori (između ostalog i kroz pomenute komisije AlLA-e)
moći da donesu dragocene nove uvide u današanj u jezičku stvarnost,
uz eventualne preporuke za preduzimanje određenih društvenih mera.

U psi holingvističkom domenu postoje komisije za psiholing­

vi stiku i za dečji govor, čij a je opšta tematika dovoljno poznata, pa
se na njoj ne moramo ovde zadržavati. Na kraj u , donekle poseban
položaj zauzima Komisij a za primenjenu računarsku lingvistiku, uto ­
liko što polje njenog rada nije određeno predmetom proučavanj a nego
specifičnim istraživačkim sredstvima, koj a se mogu primeniti - i sve
se više pri menjuju - u raznorodnim oblastima lingvističkog istraživa-

48
nja. Povoljna je okolnost, ina , što ova komisij a ima tehnološku bazu
u nekim dobro opremljenim ravunarskim centrima u Evropi i SAD.
Iz upravo obavljenog pregl da može se zaklj učiti da se komisije
međusobno dosta razlikuju po o uhvatu, jer je delokrug nekih sraz­
memo usko određen (npr. jezičko testiranje ili terminologij a), dok je
kod drugi h potencij alno znatno ši (npr. sociolingvistika ili psiholing­
·

vistika). Ima izvesnih razlika i u orijentaciji, tj . u srazmeri između

teorij skih istraživanj a i neposrednog društvenog angažovanj a. Veoma
je uočljivo, takođe, da u većem broju slučajeva dolazi do tematskog
preklapanja. Ovo poslednje govori o potrebi međusobne saradnje po­
jedinih komi sija; a i njihova saradnj a sa srodnim stručnim telima i
organizacij ama izvan AlLA-e nameće se kao prirodan zadatak.

S ada bismo mogli da se zapitamo u kojoj je meri AlLA uspela

da svojom mrežom obuhvati nesumnjivo veoma široki potencijalni
domen primenjene lingvistike - drugim rečima, da pogledamo ima
li značajnih oblasti koje nisu zastuplj ene u izloženom spi sku komi­
Z6
sij a. Izgleda da ih i ma, iako možda ne mnogo. Pada u oči , na primer,
odsustvo j edne komisije ia neurolingvistiku, uključujući patologiju
govora kao područj a autentičnih praktičnih problema. Razlog ovome
nij e ni u kakvom odbijanju AlLA-e da ovu oblast prihvati kao legi­
timan deo primenj ene lignvistike; na svetskim kongresima su primana
saopštenj a iz neurolingvistike, a na jednom od njih je postojala i cela
27
odgovarajuća sekcij a. Pre će biti da se dosad jednostavno nije j avila
dovoljno j aka inicij ativa za pokretanje jedne takve komisije. Još jedna
moguća praznina bila bi u oblasti komunikacij skih potreba u savre­
menim društvima i u svetu kao celini , s posebni m obzirom na ulogu
masovnih medija. Spisak nepokriveni h područj a ovim sigurno nije
iscrpen, ali možda ipak ne bi bio preteran zaključak da lista naučnih

26 Ovaj spisak odražava stanje u vreme kongresa u Lundu 1 98 1 . godine. Otada

nije bilo bitnijih promena, osim što su se komisije za dvojezičko obrazovanje i jezičke
probleme imigranata stopile u Komisiju za jezik i obrazovanje u višejezičnim sredi­
nama, i što je osnovana nova Komisij a za usvaj anje drugog jezika.
27 O važnosti pri menjenih aspekata neurolingvistike v . kod n as Dimitrijević
( 1 976).

49
 RANKO BUGARSKI

komisij a AlLA-e (eventualno uz pomenute dodatke) pruža dosta zao­

kruženu sliku glavnih polja aktuelnog rada pod širim zaglavljem
primenjene lingvistike.
Ti me bi ujedno bilo, u opštim crtama i na pragmatičkom planu,
odgovoreno na pitanje šta sve pokriva poj am primenjene lingvisti ke
u nazivu Međunarodnog udruženja. Š to se tiče teorijskog statusa
primenjene lingvistike u odnosu prema drugim naučnim disciplinama,
a posebno prema samoj lingvistici - o ovom pitanju takođe se po­
vre meno raspravlj a poslednjih godina, ali se dolazi do različitih zak­
lj učaka, pa jednog opšteprihvaćenog gledišta još nema na pomolu .
/

Organizovane diskusije o pitanju " Š ta je primenjena ling­

vistika?" vođene su, primera radi , na kongresu AlLA-e u Š tutgartu
1 975. godine, na godišnjem skupu nastavnika engleskog kao stranog
jezika (TESOL) u Maj ami Biču 1 977. godine, na godišnjem skupu
B ritanskog udruženj a za primenjenu lingvistiku (BAAL) u Mančeste­
ru 1 979 . godine, te na poslednjem kongresu AlLA-e u Briselu 1 984.
28
godine. U tim prilikama ponuđeno je više različitih odgovora. No
bilo to kako bilo, prosperitet AlLA-e ne zavisi od teorij skog stava
prema pitanju identiteta primenj ene lingvistike. Za Međunarodno
u druženje, kao i za širu svetsku j avnost, primenjena lingvistika jeste
sve ono što se na stručnom i organizacionom planu radi pod tim
i menom . A u svetu se pod tim imenom - kako je možda, u granicama
mogućnosti , nagovestio i ovaj kratki pregled - radi zaista mnogo toga
od znatne naučne vrednosti i društvene koristi .

U odgovarajućoj srazmeri , slično se svakako može rec1 1 za

Jugoslaviju. I u našoj zemlji imaju dugu tradicij u pojedine oblasti
rada koje bi danas išle pod ovo zaglavlje, ali se o primenjenoj ling­
vi stici u jednom organizovanom smislu ovde može govoriti tek tokom
poslednj i h desetak godina. Korenite promene kroz koje je jugoslo-

28
Materijale sa ovih skupova ili najvažnije podatke o nj ima daju, redom kojim
su pomenuti, Nickel ( 1 976, 1), Kaplan ( 1 980) i Morrow ( 1 979). Ovde relevantni deo
materij ala sa briselskog kongresa još n ij e objavljen. O teorijskim pitanj i ma šire se
govori u prethodnom i narednom poglavlj u ove knj ige.

50
 LINGVISTIKA U PRIMENI

vensko društvo prošl9 poslednjih decenija stvorile su i uslove za raz­

mah prirnenjenih istraživanj a jezičke problematike. Novi ekonomski
i politički odnosi, industrij alizacij a, migracije i mešanje stanovništva
u uslovima nagle urbanizacije, razvijena višejezičnost, širenje komu­
nikacija i obrazovanj a, masovni medij i , intenzivnije učenje stranih je­
zika u procesu otvaranja prema svetu - sve ovo i još mnogo toga
učinilo je od naše zemlje potencij alni mikrokozarn sociolingvističkih
i prirnenjeno-lingvističkih istraživanj a, postavlj ajući raznovrsne i često
hitne probleme jezičke prirode. Ovakve probleme društvo mora da
rešava kako najbolje zna, u okviru jedne sitematske jezičke politike
čij i su načelni temelji utvrđeni ali koju u pojedinim sferama treba
kontinuirano razrađivati i dosledno provoditi u delo. U ovom odgo­
vornom poslu, koj i pretpostavlj a koordinirano učešće mnogih činilaca,
svoje mesto nalaze i saznanj a do kojih se došlo naučnim radom u
domenu lingvistike, a koj a mogu da stvore osnovu za predlaganje
teorijski utemeljenih programskih polazišta, podložnih praktičnoj pro­
veri i društvenoj verifikacij i .
U ovom pogledu presudnu ulogu j e odigrala pojava novih ge­
neracij a stručnj aka koji su, polazeći od domaćih uslova i tradicij a,
uspeli i da uspostave traj an produktivan kontakt sa modernim pristu­
pirna jezičkim proučavanjirna na međunarodnom nivou. Nove ideje i
inicij ative tako su počele da se šire iz različitih univerzitetskih centara,
jezičkih instituta i stručnih društava u svim našim sociokulturnim sre­
dinama. Ovo je vodilo zasnivanju brojnih istraživačkih projekata, od
kojih mnogi sarađuju sa srodnim inostranirn institucij ama, razmeni
stručnjaka i publikacij a i drugim oblicima aktivnosti . Zahvaljujući
svemu torne, savremena teorij ska i metodološka dostignuća danas su
zastupljena u tradicionalnim disciplin arna jezičkih proučavanj a, a uz
to postoj i razgranata delatnost na područjima kao što su višejezičnost,
jezička standardizacij a, usvaj anje i učenje jezika, metodika nastave
stranih jezika, kontrastivna lingvistika, prevođenje i mnoga druga.

U organizacionom smislu, od najvećeg značaj a bilo je osnivanje

Društva za pri menjenu lingvistiku Jugoslavije, 1 973 . godine u Novom
Sadu, koje je od početka razvilo zapaženu aktivnost. Tokom 1 976 .

51
 RANKO BUGARSKI

godine dolazi do reorganizacije: postojeća regionalna jezgra izrastaj u

u samostalna republička i pokrajinska društva s a sopstvenim statutim a
i programima rada, koja se udružuj u u S avez društava za primenjenu
lingvistiku Jugoslavije. Prvo sedište S aveza je u Beogradu, a potom
se u dvogodi šnjem ritmu premešta u Zagreb, Skoplje, Saraj evo, Ti­
tograd. . . Osnovni zadatak S aveza jeste organizovanje primenjene ling­
vistike kao društveno angažovane naučne discipline na jugosloven­
skom planu. lako su neki od naj važnijih projekata u pojedinim obla­
stima stariji od Saveza i još uvek se odvij aju izvan njegovih okvira,
dok n a specifičnij i m područjima postoje druga stručna društva (na
primer, za pojedine jezike koj i se govore u Jugoslaviji, za strane j e­
zike, za prevođenje), Savez je jedina asocij acij a čiji delokrug obuhvata
celokupnu teritoriju primenjene lingvistike - bar u načelu, ako još
ne i u praksi. Okupljajući više stotina članova različitih stručnih pro­
fil a iz svih krajeva naše zemlje, S avez postaje prvo opštejugosloven­
sko udruženje u oblasti lingvistike, uistinu reprezentativno kako u
profesionalnom tako i u društvenom pogledu. Pored koordinacije rada
svoj i h društava i pomoći u održavanju veza između njih, pokrovite­
lj stva nad raznim naučnim i stručnim skupovima koje ona organizuj u ,
t e u spostavlj anj a kontakta i saradnje sa drugim srodnim udruženj i m a
u Jugoslavij i , Savez je, n a pravcima koje j e označilo ranije Društvo,
razvio bogatu aktivnost u tri glavne oblasti : (a) organizovanje naučnih
skupova na jugoslovenskom nivou, (b) izdavačka delatnost i (e) sarad­
nj a sa i nostranstvom.
( a) Prvi korak ovde j e predstavlj ala konferencija "Jezik i druš­
tvo " , održana 1 975. godine u Beogradu, u organizaciji Društva za
primenjenu lingvistiku Jugoslavije. Njene sekcije bile su posvećene
sociolingvistici kao naučnoj di sciplini, j ezičkoj standardizaciji i ko­
munikacij i , koegzistencij i j ezika u višejezičn i m sredinama, uticaj u
sredine n a razvoj govora, t e društvenoj motivacij i učenj a stranih je­
zika. Od svog osnivanj a, S avez ustanovlj uje trogodi šnji ritam odr­
žavanja svojih kongresa, pa se prvi drži 1 977. u Beogradu, drugi 1 980.
u Zagrebu, treći 1 98 3 . u S arajevu, a četvrti se planira za 1986. u
Herceg Novom. Tematiku ovih dobro posećenih i uspešnih kongresa

52
 LINGVISTIKA U PRIMENI

čine pitanj a teorije i metodologije primenjene lingvistike, njenog isto­

rij skog razvoja i aktuelnog stanja u svetu i u našoj zemlji , zatim pro­
blemi višejezičn�sti , jezičkog rasloj avanj a i standardizacije, usvaj anja
i učenj a jezika, nastave stranih je�ika, kontrastivne analize i prevođe­
nj a. Uz saradnju Društva za primenjenu lingvistiku Makedonije, 1 982.
godine u Ohridu je organizovana savezna konferencija ,)ezički kon­
takti u jugoslovenskoj zajednici " , usredsređena na probleme interak­
cije i diferenciranja jezičkih kodova u kontaktu u našim uslovima, te
.
na sociolingvističke aspekte usvaj anj a i učenja jezika, uključujući
29
jezički razvoj jugoslovenske dece izvan Jugoslavije.
(b) Glavnu publikaciju čini Godišnjak Saveza društava za
primenjenu lingvistiku Jugoslavije, čija se Redakcija, Savet i sedi šte
menjaju svake tri godine ; prva tri broj a izašla su u Beogradu, sledeća
tri u Zagrebu, a naredna dva u S araj evu. Ova reprezentativna perio­
dična publikacij a, pored obj avlj ivanja akata sa dosad održanih kon­
gresa S aveza, donosi referate i sa drugih skupova u oblasti primenjene
lingvistike, kao i pojedinačne radove članova; prilozi se objavljuju
na svim jezicima naroda i narodnosti Jugoslavije, sa rezimeom na
nekom svetskom jeziku . Pored Godišnjaka, Savez povremeno štampa
informativni Bilten, a učestvuje i u izdavanju nekih publikacij a za­
jedno sa svojim društvima-članicama. 30

(e) S avez funkcioniše kao koordinator međunarodne aktivnosti

svoj i h članova na više n ačina. Odmah po svom osnivanju, Društvo
za primenjenu lingvistiku Jugoslavije učlanjeno je u AlLA-u, a Savez

29 Radovi sa ovih skupova objavljeni su u zasebnim publikacijama, kako sledi.

Konferencija ,,Jezik i društvo": Bugarski!lvir/Mikeš ( 1 976) ; kongresi Saveza u
njegovom Godišnjaku, i to I kongres u br. 3, II u br. 4-5 i III u br. 7-8 ; konferencija
o j ezičkim kontaktima: Mišeska Tomić ( 1 984).
30 Brojeve Godišnjaka l ( 1 977), 2 ( 1 978) i 3 ( 1979) uredio je R. Bugarski,
brojeve 4-5 ( 1 980-8 1 ) i 6 ( 1 982) V. Ivir, a dvobroj 7-8 ( 1 983-84) M . Riđanović.
Ove publikacije daju najbolji presek kroz tekuće aktivnosti članova jugoslovenskih
društava za primenjenu lingvistiku. Zasebne publikacije povremeno potiču i sa skupova
koje organizuj u ili suorganizuju pojedina društva; v . npr. Žiletić ( 1 983), Đukanović
( 1 984), Nećak-Liik/Š trukelj ( 1 984). Referati sa ovakvih skupova nekada se štampaju
i u serijskim izdanj ima kao što su Živi jezici (Beograd), Strani jezici (Zagreb), Književni
jezik (Sarajevo) ili Zbornik radova Instituta za strane jezike i književnosti (Novi Sad).

53
 RANKO BUGARSKI

je to č l anstvo obnovio čim se konstituisao na novim osnovama, tako

da je on sada kolektivan član Međunarodnog udruženj a - iz čega
proističe da je svaki član nekog od naših republičkih i pokraj i n skih
društava samim tim uklj učen i u delatnost AlLA-e. Srazmerno go­
dišnj oj članarini koju Savez uplaćuje AlLA-i , naša društva dobij aj u
određen broj primeraka ranije pomenutog B iltena (odnosno, s ada, n a­
učnog časopisa) ove asocijacije; tim putem se n aši članovi uklj učuju
u aktuelne svetske tokove u primenjenoj lingvi stici , dok se s druge
strane, putem povremenih izveštaj a i drugih dopisa, međunarodna j av­
nost upoznaje sa aktivnostima u Jugoslavij i . Osim toga, jugosloven­
skim stručnj acima je otvoren put za učestvovanje na svetskim kon­
gre s i ma i drugim naučnim skupovim a u organizacij i AlLA-e , kao i
za rad u njenim naučnim komisij ama. Zapaženo učešće naših pred­
stavnika u ovim aktivnostima tokom protekle decenije dalo je odre­
đen e podsticaje za dalji rad u zemlji, doprinoseći uz to međunarodnoj
afirmaciji naše primenjene nauke o jeziku. U ovom sklopu treba po­
s matrati i aktivnost jugoslovenskih predstavnika u upravnim telima
AlLA-e, Međunarodnom komitetu i Izvršnom o dboru, kao i u razni m
njenim stalnim i privremenim radnim telima, gde su oni povremeno
31
birani na odgovorne funkcije.
Iz datih okvirnih podataka l ako se može videti koliko se široko
kod n as u praksi shvata poj am primenjene lingvistike. Još od prvih
dan a Društva, odnosno S aveza, pod primenjenom lingvistikom po­
drazumeva se svojevrsno prožimanje n auke o jeziku i društvene prak­
se, pri čemu se u samoj nauci ne prihvata nikakva oštra podela na
" "
" čistu i "primenjenu lingvistiku (što je i staknuto i u redakcij skom
u vodniku l . broj a Godišnjaka- v. str. 7 tamo) . Ovim se omogućuje
uzaj amno oplođivanje teorij skih i primenjen i h istraživanj a umesto
nji hovog veštačkog razdvaj anja; po pravilu se p olazi od pragm atičkog
aspekta primenjene lingvistike kao prirodno pri mamog, ali se i njen
teorij ski vid ozbi ljno uzima u obzir. Drukčij e bi teško moglo i da
bude pri deklarisanom stanovištu po kome se pri menjen a lingvistika

31 Za nešto šire podatke o nastanku i radu Saveza v. Janković ( 1 978b) i M išeska

Tomić ( 1 983).

54
 LINGVISTIKA U PRIMENI

razume kao primena naučnog lingvističkog znanj a na probleme što

proističu iz upotrebe jezika u društvu, koja obuhvata, kako smo naj­
većim delom već videli, višejezičnost, jezičko planiranje i jezičku
standardizacij u , usvaj anje jezika, nastavu maternjeg jezika, jezika sre­
dine i stranih jezika, kontrastivnu lingvistiku, leksikografiju, termi­
nologiju i stručne jezike, jezik u masovnim medijima, ljudsko i maši n­
sko prevođenje, informatiku, patologiju govora i sluha, i drugo. Kako
smo već napomenuli, samo neki delovi ovog raspona dosad su u or­
ganizacionom smislu u većoj meri uključeni u delatnost Saveza kao
najobuhvatnije stručne asocijacije, dok je na nekim drugim sektorima
od ranije postojeća i često veoma zapažena istraživačka delatnost više
vezana - što je i prirodno - za organizacije i institucije uže namene.
Osim toga, dok su neka opštij a područja (kao učenje i nastava jezika)
posvuda zastupljena, u drugim oblastima težišta su različito raspo­
ređena, odražavajući regionalne specifičnosti (npr. višejezičnost u Voj­
32
vodini , terminološka standardizacij a u Bosni i Hercegovini).
Već rečenom treba dodati sledeće. Rezerve koje se mogu oprav­
dano i zneti u pogledu nekih dosta uobičajenih shvatanj a primenjene
lingvistike, kao ni moguće predložene korekcije, nikako ne treba shva­
titi kao osporavanje velikog stvarnog - i još većeg potencijalnog -
značaj a delatnosti na ovom području. Ako je teorijski status prime­
njene lingvistike kao autonomne n aučne discipline podložan sumnji,
ne može se sumnjati u naučni kvalitet i društvenu opravdanost velikog
broj a projekata i publikacij a iz mnogih pojedinačnih oblasti tradicio­
nalno obuhvaćenih tim imenom. Kratko rečeno, ljudski život je po­
negde bogatij i zahvaljujući primenama lingvističkih saznanja i rezul­
tata. Ovu činjenicu ne bi smeo da prenebregne nijedan lingvist, ma
koliko sam mogao biti teorijski opredeljen i lično neangažovan u bilo

32 Pojedini sektori primenjene lingvistike imaju i svoje vlastite publikacije (npr.

projekti kontrasti vne analize ili proučavanja govornog razvoj a, višejezičnosti i drugih
tematskih oblasti). Š ireg raspona su npr. zbornici pod Berić i dr. ( 1 980) i Mikeš
( 1 983) na području kontrasti vnih istraživanj a. Najvećim brojem publikacija raspolažu
područja kao što su nastava i negovanje maternjih jezika i metodika nastave stranih
jezika. O svemu ovome ovde se ne mogu dati ni osnovni podaci, ali v. i literaturu
koja će biti navedena u ostal im, tematski užim delovima ove knjige. Sistematska bib­
liografska obaveštenja pruža sada Dimitrijević ( 1 984b).

55
 RANKO BUGARSKI

kakvim primenama. Š to je još važnije, širi društveni krugovi - a po­

sebno oni koji na raznim nivoima imaj u udela u procesu odlučivanj a
o brojnim praktičnim pitanjima koja nameće društvena upotreba j ezika
- morali bi takođe da u punoj meri budu svesni ovoga. Pošto se ovde
znač aj n i m delom radi o relativno novim stvarima, potrebno je da tim
širim krugovima neko predoči perspektive koje nudi primenjena ling­
vistika i stručnu pomoć koja se od nje može razložno očekivati u
rešavanj u niza društvenih problema sa važnom jezičkom komponen­
tom j ed ne ili druge vrste. Ova posrednička uloga između naučni h
tekovina i društvene akcije prirodno pripada samim l ingvisti ma i
njihovim kolegama iz susednih struka, sa kojima sarađuju na projek­
33
tima iz primenjene lingvistike. U svom naučnom i stručnom radu
svaki čovek se može osećati manje ili više teorijski ili praktično u sme­
renim, ali je van svake sumnje da je on takođe član svoje društvene
zajednice, čiji problemi su i njegovi .
Čini s e d a je način n a koji je primenjena lingvistika shvaćena
i utemeljena u našoj zemlj i načelno pogodan za širenje ovakvih po­
gleda, ma koliko same konkretne prilike u pojedinim sredinama ili
u j ugoslovenskoj zajednici kao celini mogle biti manje ili više povo­
ljne u nekom datom društvenom trenutku. Izvesno je da, i pored već
posti gnutih rezultata na valj ano postavljenim temeljima, još veoma
mnogo toga ostaje da se uradi - gledano i nstitucionalno, programski ,
organiz aciono i kadrovski . Ovde ne treba ni govoriti o već poznatim,
da ne kažemo hroničnim opštij i m slabostima, vidljivim i na ovom
područj u , koje proističu iz teritorijalne i admini strativne rascepkanosti ,
nedovoljne sistematičnosti i koordinacije, nezadovoljavaj uće kadrov­
ske baze i oskudice finansij skih sredstava.

Pa ipak je od znatnog principijelnog domašaj a duh stvaralačke

integracije pojedinačnih i grupnih napora koji provejava današnj i m
aktivnostima u primenjenoj lingvistici kod nas. Dva bitna obeležj a
ovih stremljenja jesu njihova tematska raznovrsnost i njihov opšteju­
goslovenski karakter. Naznačenim širokim shvatanjem pojma prime­
njene lingvistike za potrebe našeg vremena i naše sredine od početka

33 Završni pasus uvodnog referata na kongresu AlLA-e u Kembridžu predstav­

lja elokventan pledoaje u ovom smislu; v. Malmberg ( 1 97 1 : 1 7-8).

56
 LINGVISTIKA U PRIMENI

je onemogućeno sužavanj e n a uži krug poslenika samo jedne oblasti

(na primer, nastave stranih j ezika) . A neprihvatanje nekih oštrih podela
unutar same lingvistike, koje su ponegde donele dosta nepotrebnih
nesporazuma na linij i veštački stvorene opozicije između poslova " vi­
šeg " i poslova "nižeg " reda, između kreativnosti i reproduktivnosti,
doprinelo je stvaranj u uslova za prevazilaženje ove naučno i društveno
štetne psihološke barij ere. Ovako je lakše osetiti i drugima pokazati
da svi koj i su uključeni u ove delatnosti rade korisne poslove, samo
poslove donekle drukčij e , i korisne na različite načine. Bilo da su
lingvisti , pedagozi , p s iholozi, sociolozi ili pripadnici neke druge stru­
ke, okupljeni na zajedničkim poslovi m a i na jugoslovenskom planu
oni mogu da daju kolektivan doprinos od stvarnog značaja. Time do
naj većeg izražaja dolazi ono što ih povezuje, kako međusobno tako
i sa neposrednim i dugoročni m interesima šire društvene zajednice
kojoj pripadaju kao stručnjaci i kao ljudi .
Jednom rečju, n apravljen je dobar početak u stručnom i društve­
nom smislu, pažnj a j avnosti skrenuta je na mnoštvo problema čijem
rešavanju nauka o jeziku može da doprinese, i trasiran je put kojim
dalje treba ići u profesionalnom izgrađivanju i društvenom afirmisanju
primenjene lingvis tike. Za rad koj i u organizacionom, a delom i u
istraživačkom pravcu uokvi ruj u granice jedne decenije, ovo nisu mala
dosti gnuća.

[P. S. 1996 -S avez društava za primenjenu lingvistiku Jugo­

slavije i njegov Godišnjak ugasili su se sa raspadom te zemlje. Posled­
nj i, V kongres Saveza prethodno je održan u Ljubljani 1989. godine,
a radovi su objavljeni u zborniku pod Š trukelj ( 1 989) . Zbornik sa IV
kongresa u Herceg Novom 1 986. godine nije štampan . - Rasprave
sa okruglog stola o identitetu primenjene lingvistike, održanog u ok­
viru kongresa AlLA-e u Briselu 1 984. godine, na koje - kao još ne­
objavljene - upućuje beleška 28 gore, u međuvremenu su štampane
kao zasebna knjiga: Tomić/Shuy ( 1 987) . Nju ovde registrujemo i zbog
njene važnosti za tematiku koju raspravlj amo u ovom delu knjige;
izveštavanje o aktivnostima AlLA-e tokom poslednje decenije inače
izlazi iz njenih okvira, kao i bilo kakav osvrt na domaća zbivanja u
istom periodu] .

57
 4 . Primenjena lingvistika kao
lingvistika u primeni

Teorijsko razmatranje u· 2. poglavlju ove knjige dovelo nas je

do zaklj učka da se ne mogu pronaći ubedlj ivi kriterijumi razlikovanja
primenj ene lingvistike od lingvistike na osnovu predmeta ili meto­
dologije, u savremenim uslovima u kojima se proučavanje jezika u
celini s ve više odlikuje interdisciplinarnošću i d ru štvenom osetljivoš­
ću. Razlika se možda može ustanoviti jedino polazeći od ciljeva, tako
što bi se reklo da je opšti cilj lingvistike razumevanje ljudskog jezika,
a primenjene lingvistike - da doprinese rešavanj u problema do kojih
dolazi u upotrebi jezika u društveni m zajednicama; ali i ovo je danas
problematično, s obzirom na aktuelni karakter same lingvistike. Otuda
je primenjenu lingvistiku najbolje posmatrati ne kao granu lingvistike
niti kao konglomerat naučnih disciplina, još manje kao skup prak­
tičnih problema, nego kao spoljnu orijentaciju jezičkih proučavanj a
- drugim rečima, kao naziv jedne motivacije, a n e nekog zasebnog
polj a i straživanj a. Teorij ski, dakle, "pri menjena lingvistika" ne bi bila
drugo do "primenljiva lingvistika" , ili lingvi stika u primeni izvan sop­
stvenog domena. Stoga je opravdanije govoriti o lingvistici i njenim
primenama (dakako, zajedno sa brojnim drugi m naukama) nego po­
drazumevati , neobrazloženom upotrebom popularnog termina " prime­
njena lingvistika" , postojanje jednog odelitog identiteta koji se onda
mora potvrđivati insistiranjem na distinkcij ama koje su do danas
izložene ozbiljnoj sumnj i .

Imajući n a u m u argumente i zložene u prilog ovoj koncepcij i ,

u ovom poglavlju zadržaćemo s e na nekim, prevashodno teorij skim,
aspektima primenjene lingvistike kao lingvi stike u primeni. Pre svega,

58
 LINGVISTIKA U PRIMENI

jasno je da svako određenje pojma primenjene lingvistike i njenog

odnosa prema lingvistici u celini bitno zavisi od poimanja same ling­
vistike . Stoga se i može, u sporenju između stručnjaka, povremeno
naići na stav koj i se da ovako sažeti : ako hoćeš da ti kažem šta je
primenjena lingvistika, najpre ti meni reci šta je lingvistika. Naše
stanovište očigledno podrazumeva jednu veoma široku koncepciju
lingvistike kao nauke o jeziku . Jedna implikacija ovog sasvim uo­
bičajenog određenj a - koje ipak, kako se čini, nije bez izuzetka prih­
vaćeno - jeste da postoj i samo jedna takva n auka; druge, implicirane
povremeno upotrebljavanim terminom ,jezičke nauke" (npr. engl. lan­
guage sciences), malo se kad strogo definišu s obzirom na lingvistiku,
pa ovde nećemo postavljati pitanje njihovih mogućih profila. Nadalje,
lingvistika u ovom smislu ne svodi se na lingvističku teoriju, kako
to biva kod nekih teoretičara; ova odredba je suštinska za naše viđenje
statusa primenjene lingvistike. Najzad, ovako shvaćena lingvistika uk­
ljučuje operisanje podacima filološkog karaktera, i to ne samo u
opisivanju pojedinih jezika nego i u konstruisanju opštih teorija.
Prema ovakvoj koncepciji , zadatak lingvistike mogao bi se sa­
žeto odrediti kao izgrađivanje jedinstvenog skupa teorijskih principa,
deskriptivnih kategorija i analitičkih postupaka koji bi u principu bio
kadar da definiše ljudski jezik kao poj avu, opiše specifična obeležj a
pojedinih jezika i obrazloži sinhronij ske varijacije i dijahronijske pro­
mene u upotrebi ovih jezika od strane pojedinaca u društvenim za­
34
jednicama. Iz ovog sledi da, gledano prema predmetu istraživanj a,
poj am lingvistike obuhvata kako opštu lingvistiku Gezik) tako i de­
skriptivnu lingvistiku Gezici). Ne ulazeći u razne druge lingvističke
discipline užeg predmeta i specifičnijeg karaktera, u rasponu od
neurolingvi stike do etnolingvistike, ovde ćemo samo da naglasimo
da se opšta lingvistika može produktivno sagledati kao disciplina koj a
sadrži tri osnovne komponente, saglasno trima temeljnim aspektima
jezika: semiolingvističku (kodni aspekt), psiholingvističku (psihički
aspekt) i sociolingvističku (društveni aspekt). Ono što je ovde nazvano

34 Ova definicij a predstavlja proširenje one koju daje Crystal ( 1 973 : 1 4). Upor.
i l poglavlje (bel eška l ).

59
 RANKO BUGARSKI

analoški motivisanim neologizmom " semiolingvistika" , a što se u od­

sustvu podesnog i opšteprihvaćenog termina naziva lingvistikom u
užem smislu, mikrolingvistikom ili strukturalnom lingvistikom, ne­
retko se poistovećuje sa lingvistikom u celini . Ovo mešanje nivoa
posmatranj a vodilo je mnogim nesporazumima i zabunama oko pita­
5
nja statusa i uzaj amnog odnosa lingvističkih disciplina ?
Ovaj nužno uprošćeni prikaz strukture središnjeg područja ling­
vistike, budući predmetno određen, ne ostavlj a prostor za razlikovanje
" "
"neprimenjene i "primenjene lingvistike, što je pitanje pri stupa.
Fundamentalna ili teorij ska lingvistika nema predmeta drukčij eg od
onog koj i m se bavi lingvistika u celini, i ona predstavlja samo način
opisivanj a i objašnjavanj a toga zajedničkog i mnogolikog predmeta.
Analogno, primenjena lingvistika pod ovim uglom prestaje da postoji
kao područje odelito od lingvistike u celini, jer su svi njeni delovi
podložni primeni . Ove principijelne odnose ne ugrožava okolnost da
su iz strukturalnih ili istorij skih razloga različiti segmenti sveukupne
lingvističke teritorije do danas ostali neujednačeno razvijeni , u po­
gledu teorije kao i primena. Nasuprot institucionalnim podelama i
praktičnim potrebama stoji vizij a jedne integrisane nauke o jeziku
koj a iznutra razvij a različite pristupe, sarađuje sa drugim naukama
na uzaj amno korisne načine, i biva zajedno s njima diferencijalna
primenj ena na zasebno identifikovana i i menovana problemska pod­
ručja. Ovo je verovatno najbolji odgovor na aktuelne dileme koje na­
meće poj am primenjene lingvistike.

Pošto smo o pragmatičkoj strani ovih pitanja dovoljno govorili

u prethodnom poglavlju, ostaje nam da ovde učinimo još nekoliko
napomena teorijskog karaktera i da time zaokružimo ova razmatranj a.
Kako je ranije već nagovešteno, ne izgleda umesno govoriti o prisus­
tvu teorij e u nekim delovima ili verzij ama lingvistike a njenom od­
sustvu u drugim: sve što zaslužuje naziv lingvistike zasigurno mora,
bar u principu, da počiva na teorijskim osnovama neke vrste. Otuda

35 Koliko nam je poznato, termin ,,semiolingvistika" je prvi put ovako upotreb­

ljen u radu: Bugarski ( 1 978). Na isti način utemeljenu, ali širu razradu odnosa između
lingvističkih disciplina daje Bugarski ( 1976).

60
 LINGVISTIKA U PRIMENI

je adekvatnije napraviti di stinkciju, koliko god provizomo i šematski,

između raz ličitih vrsta teorije, asociranih sa raznim tipovima ling­
vi stičkih i straživanj a. Grubo uzev, etiketa opšte teorije mogla bi se
pripisati područjima koj a se uobičajeno svrstavaju pod opštu ili teo­
rijsku lingvistiku, a etiketa prime njene teorije oni ma za koje se obično
uzima da pripadaju primenjenoj lingvistici . I ako se primenjena ling­
vistika odista shvati kao primenljiva lingvistika, u skladu sa stano­
vištem koje ovde zastupamo, primenjena teorij a analogno nije drugo
do primenljiva teorija, sa približnim značenjem "teorija primena ling­
vistike " ili možda " teorija lingvistike kao primenljive discipline" .
S ada i zgleda dovoljno jasno da je i zgrađivanje neke vrste prime­
njene teorije neophodno ako primenjena lingvistika, bilo kako defi­
nisana, treba da i sama po sebi uistinu dođe do reči, umesto da u
ovom pogledu i dalje ostane podređena teorijskoj lingvistici (slično
konstatuje i Kaplan 1 979: 330). Zasad se može samo nagađati kakvu
bi konkretniju formu takva teorija mogla da dobije, i kako bi mogao
da izgleda njen konačan opseg. Sa negativne strane, sa sigurnošću se
može predvideti da se ona neće svesti na mehanički zbir zasebnih
teorija specifičnih oblasti koje se pragmatički ili operacionalno eti­
ketiraju kao "pri menjena lingvistika" (učenje jezika, nastava jezika,
jezičko planiranje, terapija govora i sluha, prevođenje itd.). Jer ako
su ove oblasti , kako smo već isticali, isuviše brojne i raznorodne da
bi obrazovale jedno koherentno područje naučnog istraživanja, iz njih
ne može da i zraste ni jedna odgovarajuća jedinstvena teorij a.

Pozitivn a strana, međutim, predstavlja teži slučaj . Sve što u

ovom trenutku možemo da kažemo jeste da bi jedna pri menljiva teo­
rij a one vrste koju ovde imamo na umu pre morala da se razvije
unutar same lingvistike, u procesu njenih primena i kao njihova re­
zultanta, možda u obl iku onoga što je nedavno označeno, dakako ta­
kođe sasvim uopšteno, kao "teorij a jezika odražena u principima pri­
mene " . 36 Takva teorij a mogla bi da ima opšti deo, koji bi vredeo za

36 V. Malmberg ( 1 98 1 :7). Izgleda da je ovome sličan duh u kome Kaplan

( 1 980: 1 0), krećući se u okviru nešto drukčije koncepcije, vidi pri menjenu lingvistiku
kao tačku u kojoj se svekol iko proučavanje jezika sjedinjuje i aktualizuje " .
"

61
 RANKO B U GARSKI

sva područj a primene, i specijal ne delove, koji bi p o krivali ove po ­

naosob. Ti specij alni delovi bi s jedne strane pripa d a l i lingvistici (npr.
teorij a lingvistike u primeni na nastavu jezika, n a p re vođenje itd.) ,
dok bi s druge strane či nili komponente z asebnih me đudisciplinamih
teorij a svakog od ovih područja (npr. teorij a nast ave jezika, teorija
prevođenj a itd.). Malo s e to g a zasad može reći o od n o s u između "pri­
menljive " teorije u celini i " opšte " teorije, u smisl u m alopre naprav­
ljene di stinkcije, izuzev da ove treba sagledati u o p š toj persp ekti v i
konvergencije, a ne dalje d iverg encije.
U cilju obj ašnje nja ove po slednje ocene treb a podsetiti na
nesumnjivu činj enicu da je ona vrsta teorije koj u sam o nazvali opštom
do dan as ostala neuporedivo razvijenij a od one nazv a n e pri menjenom,
ili pri menlj ivom; ova potonja je zapravo još uvek u ve likoj meri nešto
što se tek priželjkuje. Ovo je uglavnom posledica tradi ci onalno snažne
identifikacije teorij skih aspiracija sa opštim ili fundam entalnim istra­
živanj i ma, a s druge strane insi stiranj a na praktičnim c i lj evi m a pri m e ­
njene lingvistike . Ali j edna istinski p ri menlj iva te orij a t akođe se mora
izgrađivati u godinama koje dolaze, učestvujući , ka ko j e rečeno, u
speci fičnim teorij ama različitih oblasti pri mene, i u isti mah obo­
gaćuj ući sadržaj same lingvistike u celosti . Prem a to m e , u idealnoj
proj ekciji dve provizorno razdvojene vrste lingvistič k e teorije trebalo
bi da se spaj aju kako li ngvistika bude postaj ala sve pr imenljivij a, a
njene pri mene sve prefinjenije i naučno zahtevnije.

Iz izloženog proi zlazi da ni p rimenljivu lingvist i k u n iti njoj od­

govaraj uću teoriju ne treba uzimati zdravo za goto vo , kao prirod n e
produkte ruti nskih lingvističkih istraživanj a . Suprot no tome, one su
nešto što se mora razvijati svesnim i usmereni m napori m a posebne
vrste , uz korišćenje različitih izvorišta kako unutar tak o i i z van nauke
o jeziku. Apli kacije ovde nose snažne implikacije teo rij ske i meto­
dološke povratne sprege, kao i šire nj a domena i izoštra vanj a instru­
menata lingvis tički h proučavanj a. N a taj način lin gv i st i k a postaje
primenlj iva sves n om namerom a ne pukim sticajem ok ol n osti, i po­
tencij alno u znatno većem obimu od onog koj i podra zu m e vaj u kon­
vencionalnije predstave o jednoj zasebnoj pri menje n oj l i n gvi stici .

62
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Osim toga, upravo kroz ovaj "primenljivi " pristup lingvistika kao ce­
lina najbolje s arađuje sa drugim n aukama i ispolj ava svoj moderni
37
interdisciplinarni karakter.
Prema tome, n aslovom ovog teksta nipošto se ne želi sugerisati
da l ingvi stika u primeni ostaje ista lingvistika, ali se hoće reći da
ona još uvek ostaje lingvistika. Drugim rečima, sistematski n apori da
se ona učini primenljivom izvan svog domena modifikuju njenu pri­
rodu ali je ne preobraćaju u nešto što više nij e lingvistika. Same te
modifikac ije mogu ipak biti srazmemo dalekosežne, tako da pojam
pri mene dobij a novo i bogato značenje. Tako, n a primer, jedna
opštelingvistička teorij a o fonološkoj ili sintaksičkoj strukturi prirod­
nih jezika, ili o usvaj anju jezika, ne mora biti - i najčešće nije -
nigde neposredno primenlj iva u tom obliku, ali se ona može daljim
i drukčijim n aporima prilagođavati i preformulisati tako da se može
produktivno primeniti, reci mo, u defektologij i , odnosno računarskim
operacij ama ili nastavi jezika.

U ovom svetlu možemo se sada osvrnuti na dosta česta, iako

mahom neobrazložena, tvrđenj a da primenjenu lingvistiku upravo ne
38
treba poistovećivati sa primenama Iingvi stike. Ako ovo treba da zna­
či samo to da lingvi stika po pravilu nema gotovih odgovora na prak­
tične probleme upotrebe jezika, i da se delovi njenog aparata ne mogu
prosto presađivati u druge prostore znanj a ili delatnosti ne rizikujući
ozbilj ne manjkavosti i deformacije, nije teško složiti se s ti m upozore­
njem. Neshvatanje da su modeli i metode razvijeni u lingvi stici pri­
mereni njenom jedinstvenom predmetu, ljudskom jeziku, i da kao tak­
vi nisu direktno prenosivi na predmete i poduhvate drukčije prirode,
izazvalo je mnoge nesporazume i prilično nezadovoljstvo rezultatima

37 Suštinsku ulogu uzajamnog delovanja naglašava i Shuy ( 1 984: 1 0 1 -2), koji

se zal aže za zamenji vanje uobičajenog li nearnog modela od teorije ka primeni rekur­
zivnim trougaonim modelom koji uključuje doživljajni svet, teorij u i pri menu.
38 Ovo tvrdi , primera radi, nekoliko auiora u zborni ku K aplana ( 1 980); tako
sam Kaplan afirmisanje nezavisnosti primenjene lingvistike povezuje sa .,spremnošću
da se praktikuje primenjena lingvistika umesto pukog primenj ivanja l i ngvistike"
( 1 980:65). Kako ćemo odmah videti, valjanost ove efektno sročene opozicije zavisi
od tumačenja njenih članova.

63
 RANKO BUGARSKI

"
"primene lingvističkih pojmova i postupaka u jezičkoj nastavi, teoriji
knj iževnosti, filozofiji, antropologiji i drugde. U stvari, kod većeg bro­
j a ovakvih bezbrižnih transfera bilo bi opravdanije govoriti o zlou­
potrebi lingvistike nego o njenoj upotrebi.
Ali ako se pomenutim tvrđenjem želi nagovestiti da se primena
upravo na ovo i svodi, da sam ovaj poj am nužno isključuje kreativne
svrhovite modifikacije onoga što će da bude primenjeno, ono se mora
odbaciti . Pri stanovištu koje mi ovde zastupamo, nema ničega "pu­
kog " u primenjivanju lingvistike, pošto ovaj proces uključuje vitalnu
komponentu nastojanja da se ona učini istinski i korisno primenljivom
- to jest, u drukčijoj terminologiji, upravo " praktikovanj a primenjene
lingvistike" . Ovo je sasvim očigledno ako se pođe od toga da prime­
njena lingvistika nije samo kanal za transmisij u drugde postignutih
naučnih rezultata i već pripremljenih obrazaca na razinu aktuelne pro­
blematike svakodnevnog života, već upravo n aučno područje na kome
se oblikuju takvi praktično primenljivi rezultati i obrasci . A ono, kako
smo već videli, može da pruži značaj an doprinos kako opštoj teoriji
jezika, skrećući pažnju na neke njegove praktične komunikacijske vi­
dove koji su često ostajali van vidokruga " čiste" nauke o jeziku, tako
i j ezičkoj praksi, pružajući naučno zasnovane i interdisciplinarno pro­
verene uvide u suštinska obeležja te prakse.

Treba na kraju reći da ovde ponuđena koncepcij a, koja teži da

pri menjenu lingvistiku sagleda kao lingvistiku u primeni, sa svim im­
plikacijama koje prate ovo viđenje, i time kao nešto potencijalno da­
leko značajnije nego što bi to ikada mogla da bude, sama po sebi,
jedna dodatna grana nauke o jeziku, po svemu sudeći predstavlj a ma­
nj in sko gledište. Naime, i ako ono može da bude pri hvatlj ivo, pa i
sasvim prirodno, mnogima koji sebe smatraj u prosto lingvistima, nije
verovatno da bi ga spremno prigrlio veliki broj onih koji bi se iz
institucionalnih ili idejnih razloga radije samoidentifikovali specifično
kao primenjeni lingvisti . Tako za budućnost ostaje i razrešenje ovog
svojevrsnog nesklada između teorije i empirije.

Ali šta se god dogodilo sa terminom " pri menjena lingvistika" ,

koj i će se u institucionalnom smislu verovatno i dalje upotrebljavati

64
 LINGVISTIKA U PRIMENI

iako ima - kako smo videli - dobrih teorijskih razloga za njegovo

napuštanje, znatno je važnije šta će se desiti sa lingvistikom u njenoj
sveukupnosti - da li će se ona, i kako, dalje transformisati iznutra
da bi odgovorila izazovima izmenjenih svetova znanja i društvenog
života. Zalažući se za jednu integrisanu primenljivu lingvi stiku, ovaj
tekst, zajedno sa prethodnima u ovoj knjizi, predstavlja retrospektivan
i prospektivan pledoaje za pomeranje "primenjenog " predznaka u sa­
mo živo središte nauke o jeziku, bar na pojmovnom planu, jer je ovo
bilo i ostaje jedino njegovo pravo mesto. Ovaj poziv izrasta iz uvere­
nja da najbolji dugoročni odgovor na pomenute izazove nije toliko
u razvijanju dveju divergentnih vrsta lingvistike, i lingvista, koliko u
postepenom izgrađivanju jedne nove koncepcije predmeta, metodolo­
gije i ciljeva lingvističkih istraživanja.

65
 II
Terminolo gij a
5 . Lingvistika, leksikografija i terminologija

Cilj ovog priloga jeste da u opštim crtama ukaže na karakter

međusobni h odnosa lingvistike, leksikografije i terminologije. Ako u
ovu svrhu nije potrebno posebno definisati samo lingvistiku, treba
bar široko n aznačiti određenja leksikografije i terminologije koj a će­
mo imati na umu, jer se u upotrebi ovi h termina može naići na značaj­
ne razlike. Tako, dok se leksikografij a ponegde još izjednačuje sa
samim pisanjem rečnika, dakle sa jednom isključivo praktičnom de­
latnošću koj a se u tom viđenju sagleda kao neka vrsta primenjene
leksikologije, mi ćemo prihvatiti savremenije i svakako adekvatnije
tumačenje po kome leksikografij a, obuhvataj ući teoriju i praksu izrade
rečnika, sadrži i jednu temeljnu i samosvojnu teorij sku komponentu.
Slično ovome, terminologij a se odnosi na skupove termin a pojedinih
stručni h oblasti, ali i na principe obrazovanj a i upotrebe terminoloških
sistema i njihov n aučni opis, što znači da i terminologij a ima kako
praktičnu tako i teorijsku stranu .

Kako s e u oba ova slučaj a, i kod leksikografije i kod termino­

logije, radi o opisivanju i grupisanju jezički h jedinica (odrednica, od­
nosno termina), sasvim je očigledno da lingvistika kao nauka o jeziku
mora imati , i ima, dosta toga da doprinese konstituisanju i daljem
izgrađivanju ovi h disciplina. Ovo vredi kako za njihove teorijske osno­
ve, gde uz dopri nos drugih naučnih oblasti značajnu pomoć može da
pruži opštelingvistička teorija, tako i za nj ihove praktične aspekte,
kod kojih se s razlogom govori , između ostalog, i o primeni meto­
dologije nauke o jeziku. Utoliko ima izvesnog opravdanj a činjenica
da se leksikografij a i terminologij a, koje sve više izrastaju u samo-

69
 RANKO BUGARSKI

stalne i nterdisciplinarne oblasti naučnog istraživanja i praktične de­

latnosti , u organizacionom pogledu često globalno tretiraju kao grane
1
primenjene lingvistike.
Povratni uticaj leksikografije i terminologije kao užih oblasti
na lingvistiku kao širu obl ast možda je u izvesnom smislu manje
očigledan , zbog specifičnih uglova gledanja - kao i na drugim po­
dručj i m a koj a pokazuju uporedljive razlike u obuhvatu . No takav uti­
caj izvesno postoji, i mi ćemo u daljem selektivnom izlaganju inte­
rakcij a koje razmatramo upravo njemu, kao srazmerno teže uočljivom,
pokloniti posebnu pažnj u .

Pogledaj mo najpre odnos između lingvistike i leksikografije,

koji se n aj neposrednije očituje na leksičko-semantičkom nivou jezičke
strukture , a uz uklj učivanje relevantnih gramatičkih pojava. Može se
reći da lingvistika ovde nudi osnovne kategorije i principe kao polazni
aparat, ali se ovaj proverava u primeni na deskriptivne probleme po­
menutog nivoa. Tako leksikografija pod prinudom sasvim određenih
zadataka izoštrava pogled na datu problematiku u celini, unapređujući
time opšta leksikološka i semantička proučavanja.

Na ovaj način j ednojezički leksikografski opis može, dakle, da

doprinese proveri i eventualnoj reviziji prethodno uspostavljenih lek­
sičkih i gramatičkih klasa i podklasa, kao i njihovih međusobnih od­
nosa. O vde možemo da damo samo nekoliko primera, uzetih nadoh­
vat. Poj ave kao što su prelaznost glagola ili brojivost imenica, koje
se u čisto gramatičkom opisu obično tretiraju kao temeljna i nesporna
obeležj a odgovarajućih leksičkih klasa, svoju pravu složenost ispolj ­
avaj u tek pri potpunijem leksikografskom opisu. Ovakav rad može
j asnij e da osvetli suštinsku kontinualnost u pozadini prostih konven­
cionalnih dihotomij a - da pokaže, na primer, kako se u datom jeziku
prelaznost različito manifestuje kod različitih glagola, odnosno kod

1 Otuda mnoga nacionalna udruženja za primenjenu lingvistiku uključuju ove

oblasti u domen svog rada, a Međunarodno udruženje za primenjenu lingvistiku (Al­
LA) nalazi za njih mesta u radu svojih kongresa i naučnih komisija (kako je već
navedeno u 3 . poglavlj u ove knj ige).

70
 LINGVISTIKA U PRIMENI

različitih značenj a istog glagola, ili kako brojivost zapravo nije inhe­
rentno obeležje samih imenica nego pre potencijalno obeležje na ni­
vou imeničkih fraza (zbog čega se mnoge imenice mogu upotreblj­
avati bilo kao broj ive bilo kao nebrojive, i bez čega bi se teško moglo
obj asniti ponašanje imenica kao engl. cake ' kolač ' ) . Č ak se može
reći da glavni izvor potpunijih obaveštenja ove vrste čine upravo teme­
lj ita proučavanja suštinski leksikografskog karaktera, gde se pojedina
obeležja nužno provlače kroz ceo relevantni segment rečnika datog
jezika.
Ili, da damo jedan primer druge vrste, mnoga složena pitanja
denotacije u pravom svetlu se pokazuju tek u toku leksikografskog
postupka. Ovo važi čak i za najobičnije reči, uzete pojedinačno ili u
leksičkim porodicama. Tako svi koj i govore srpskohrvatski odlično
znaju šta je pas, ali bi samo profesionalni leksikograf mogao da sačini
valj anu definiciju odrednice pas, pa i on s mukom. Prema jednoj poz ­
natoj dosetki, koj a se nekada vezuje za istaknutog danskog angli stu
Ota Jespersena, pas bi se zapravo mogao najprostije definisati kao
četvoronožni sisar koga drugi pripadnik iste vrste prepoznaje kao psa !
Ne može se sumnj ati u bezizuzetnu empirij sku valjanost ovakvih defi­
nicij a, ali je pitanje koliko bi one unapredile leksikografiju - što je,
razume se, poenta samog ovog duhovitog obrta. Mi iz toga nećemo
zaključiti kako bi čovek, da bi znao šta je upravo pas, morao i sam
da pripada psećem rodu , ali možemo_ da zaključimo kako se naučni
opis, ovde kao ni drugde, ne srne poistovećivati sa zdravorazu � skim
znanjem.

S lično stoji, n a primer, sa svakodnevnim predmetima kao što

su stolovi i stolice: koje uslove u pogledu građe, oblika ili upotrebe
treba neki predmet da zadovolji da bi se ispravno i menovao kao sto,
odnosno stolica (npr. u pogledu postojanja i broj a nogu, zatim naslona
ili gornj e površine itd.)? Gde su tačne granice između stola i katedre,
stolice i fotelje - ili, dalje, između kreveta, kauča, otomana, kanabeta
itd? Zati m, kada upravo čaša prelazi u šolju a šolj a u zdelu, i ako
su sve ovo posude, koje su od njih uz to i činije? (Možemo u zagradi
da konstatujemo kako moderni dizajn i savremena tehnologija nimalo

71
 RANKO BUGARSKI

ne olakšavaju razgraničenja u ovakvim slučajevima. Danas ima soba

čij a gotovo cela donja površina služi kao krevet, pa se valjda može
tako i nazvati, a papirna posuda određene veličine može se, kako
i zgleda, prihvatljivo imenovati kao čaša ako se u njoj služi sok a kao
šolj a ako služi za kafu). Jasno je da ovde treba razlikovati leksiko­
grafske podatke o rečima i enciklopedij ske podatke o stvarima, ali
upravo dosledna leksikografska obrada pomaže utvrđivanju ove ne
uvek j asne granice .
Najzad, kao poslednji primer u ovoj kategoriji možemo da po­
stavimo pitanje značenja reči dobar, imajući u vidu okolnost da se
ovaj atribut normalno upotrebljava uz veoma različite klase imenica
(npr. čovek, sudija, protivnik, ratnik, kasapin, nož, film, pokušaj, re­
zultat, izgovor, deo itd.). Odgovor bi se mogao potražiti izdvajanjem
pojedinih semema, kao minimalnih jedinica semantičke strukture ispi­
tivane lekseme, uz oslonac na sinonime, antonime, kolokacije, fra­
zeološke sklopove, idiomatski potencijal i drugo, posle čega bi preo­
stao težak zadatak utvrđivanj a zajedničkih obeležj a svih izdvojenih
semem a (možda putem tzv. komponentne analize značenj a), a time i
zajedničkog semantičkog jezgra lekseme dobar. No kako god to bilo,
sigurno je da ovakav poduhvat daleko prevazilazi mogućnosti proste
introspekcije nad dekontekstualizovanom leksičkom jedinicom, zah­
2
tevaj ući upravo potpunu leksikografsku obradu.
S i tuacij a koj u smo opi s ali mogla bi , ako bi se n aše
i nteresovanje i raspoloženj e kretalo u tom pravcu, da nas odvede
u dublj a razmatranja prirode lj udskog zn anj a. No to, srećom, nij e
n aš posao, pa ćemo s e ovde samo prisetiti jednog davnašnjeg iskaza
S vetog Avgustina, kome kao sažetom v i đenju čovekove sudbine u
j ednom su štinskom epi stemološkom pitanj u prohuj ali vekovi nisu
mnogo o duzel i : " Dok me ne pitaš, znam ; kad me upitaš, ne znam " .
I vratićemo se, posle ove rekordno kratke fi lozofske digresije, lek­
sikografskoj poblematici .

2 U ovo se lako možemo uveriti ako pogledamo definicije ove odrednice, kao
i drugih navedenih i njima sličnih reči, u rečnicima srpskohrvatskog jezika - ili pak
njihovih ekvivalenata u rečnicima drugih jezika. Zavirivanje u rečnike uopšte može
da bude poučno u kontekstu ovakvih razmišljanja.

72
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Pošto smo u prethodnim pasusima govorili o jednojezičkim lek­

sikografskim opisima, treba bar da pomenemo takođe značajan mo­
gući dopri nos višejezičke leksikografije. Ova oblast podrazumeva
kontrastivnu analizu leksikona, takom koje se utvrđuju međujezičke
sličnosti i razl ike u pokrivanju plana sadržaja. Ostajući u granicama
već datih primera, samo ćemo napomenuti kako bi ponešto od važno­
sti za razumevanje semantike prirodnih jezika moglo da se zaključi
na osnovu uporedne analize već ilustrovani h (i nj ima sličnih) leksičkih
skupova u raznim jezicima. Na primer, upoređivanjem našeg niza ča­
ša-šolja-zdela-činija. . sa engleski m nizom glass-cup-bowl-mug . , gde
. . .

bi detaljnije posmatranje pokazalo da granice nisu nužno " na istim

3
mesti ma " u ova dva jezika. Uključivanje većeg broja jezika, posebno
u sferama još interesantnijim od onih, srazmerno banalnih, iz koj ih smo
mi namerno uzimali primere, razumljivo vodi još dubljim uvidima.

Bez obzira da li je reč o jednojezičkoj ili vi šejezičkoj !eksiko­

grafiji, opštoj ili stručnoj, iz same mase deskriptivnog posla koji tu
mora da se obavi izbij aju pojedinosti, a povremeno i opšti principi ,
od interesa za li ngvistiku, i to u raznim oblastima strukture i upotrebe
jezika. Pored već pomenutog, možemo da navedemo opšte pitanje
načina na koj i jezik utiskuje svoje kvalitativne kategorije u kvantita­
tivne konti nuume iskustvenog sveta, kao i takođe opšti problem
kombinovanja semantički h obeležja u okviru leksičkih jedinica i sku­
pova. 4 Tu su, zatim, pitanja idiomatičnosti, figurativnog jezika, devi­
jantnosti i mnoga druga u kojima leksikografija obi lato pomaže razvoj
deskriptivnc semantike, a time i lingvistike u celini. Ni klj učno teo­
rijsko pitanje odnosa si ntakse i semantike u jezičkoj strukturi ne leži
5
sasvim izvan ovih razmatranja.

3 Primere druge vrste, u okviru kontrastivne anal ize engleskog i srpskohrvat­

skog leksikona, detaljnije razmatra Ivir ( 1 978a), naročito str. 109-42.
4 Za komponentnu anal izu putem semantičkih obležeja v. npr. Bendix (1 966)
i N ida ( 1975), naročito pogl. 3 .
5 Ugao gledanja na moguće doprinose leksikografije lingvističkom opisu koji
je u prethodnom i zlaganju naznačen naj više duguje radu američkog li ngviste Juriela
Vajnrajha i njegovih saradnika, i z koga su preuzeti i neki od datih pri mera- razume
se. u pril agođenom obliku. Relevantne rasprave ovog rano preminulog autora sada

73
 RANKO BUGARSKI

Naj zad, leksikografija čini moguće područje lingvističke razrade

i provere pojmova i teorija u vezi s jezikom, ali poniklih izvan nauke
o jeziku . Dobar primer za ovo pruža koncepcija prototipa u okviru
tzv. prirodnih kategorij a. Ona polazi od pretpostavke da ljudi klasi­
fikuj u predmete na osnovu "porodičnih " sličnosti, pri čemu se unutar
tako određenih klasa po svom značaju izdvajaju tipični nosioci
njihovih osobina, kojima onda pripada uloga prirodnih prototipova.
Tako postoje žarišne boje nasuprot prelaznim nijansama, j abuka se
doživlj ava kao bolji predstavnik kategorije voća nego lubenica, na
primer, a slavuj ili crvendać imaju u popularnoj predstavi više
"
"ptičjeg u sebi nego ć urka ili noj , iako se i ove druge prepoznaj u
kao pripadnici iste klase (samo mnogo manje tipični). Prototipska
teorij a kategorizacije, čij i je autor savremeni američki psiholog Elinor
Roš, izvorno je zaokupljena pitanjima prirode ljudskog opažanj a i
saznanj a, ali je očigledno u uskoj vezi sa problemima imenovanj a i
upotrebe jezika uopšte, pa se poslednjih nekoliko godina intenzivno
i spituj u njene implikacije u raznim oblastima jezičkih istraživanj a, uk­
ljučujući naročito semantiku, pragmatiku i usvajanje jezika. Posebno
je za našu temu relevantna semantika, jer se kao alternativa analizi
leksičkog značenj a kroz skupove semantičkih obeležj a javlj a mo­
gućnost analize putem prototipskih predstavnika kao stožernih članova
ispitivanog pojmovnog kompleksa. Tako bi se u vezi s ranije datim
primerima moglo govoriti o prototipskim krevetima, čašama i drugom,
prema kojima bi se onda određivale i diferencij alne karakteristike m a­
nje tipičnih članova istih kategorija. Ovaj posao, međutim, teško bi
6
se mogao valjano obaviti bez pomoći leksikografije.

Izloženo daje povoda zaključku da je definitivno prošlo vreme

- bar u krugovima koji svetsku nauku vuku napred - kada je leksi­
kografij a bila čisto praktična aktivnost, nevezana uz bilo kakvu teorij u ,
dok je semantika smatrana teorijskom disciplinom i tako dobrim de-

su prikupljene u knjizi: Weinreich ( 1 980). V. i Labov ( 1 973, 1 978), čije primere sa

zdelama podrobnije razmatra i Nikitin ( 1 983), naročito str. 32-3 . Nešto drukčiju teo­
rijsku orijentaciju ilustruje Fillmore ( 1 978).
6 Za teoriju prototipa i prirodnih kategorija v. Rosch ( 1 978).

74
 LINGVISTIKA U PRIMENI

lom praktikovana izvan neke razrađenije empirije. Ako su ranije lek­

sikografi mogli da obrađuju hilj ade reči bez ikakvog teorij skog
interesovanj a za njihove granice ili odnose među njima, a semantičari
da svoje teorije zasnivaju na minimalnom broju izolovanih primera,
sada je nastupilo vreme intenzivnog prožimanja teorije i empirije u
oba domena, i njih međusobno. Time se otvaraju neki novi putevi za
lingvistiku u celini, a posredno i za odgovarajuće segmente jezičke
i društvene prakse?
Prelazeći sada na terminologiju, treba najpre da skrenemo paž­
nju na okolnost da je sama reč terminologija izrazito višeznačna, jer
se danas, kako izgleda, upotrebljava u bar pet značenja: l. skup ter­
mina koj i reprezentuju sistem pojmova neke oblasti ; 2. sistematski
opis obrazovanj a i upotrebe ovog skupa termina; 3. publikacija u kojoj
je sistem pojmova neke oblasti reprezentovan terminima; 4. specijalna
teorij a terminologije za pojedine oblasti ili jezike; 5. opšta teorij a
terminologije. 8 Prva tri značenj a pretežno pokrivaju praktično-deskrip­
tivne aspekte termina; ako se u tim domenima misli samo na spiskove
naziva objekata a ne i na njihovu naučno sistematizaciju, često se
upotrebljavaju i termini nomenklatura i nazivlje. Druga dva značenja
odnose se na izrazitije teorijske vidove terminoloških istraživanja, o
kojima ćemo u nastavku reći nekoliko reči .

Kao polje naučnog i straživanja, terminologija počinje da se

razvija oko 1930. godi ne. Za rodonačelnika terminološke teorije,
austrij skog n aučnika Eugena Vistera, term inologij a kao naučna di­
sciplina j este svojevrstan sklop relevantni h komponenti l ingvi stike,
logike, ontologije, informati ke i stručnih obl asti čiji se terminološki

7 Uz već navedenu literaturu, među teorijski značajne radove o prirodi Jek·

sikografije spadaju i Householder/Saporta ( 1 962), Zgusta ( 1 97 1 ), Quemada ( 1 972),
H artmann ( 1 983), Wierzbicka ( 1 985). Originalan primer moderno urađenog rečnika
na sistematskim semantičkim osnovama predstavlja Mel'chuk ( 1 984) . Obimna litera­
tura o nekim drugim aspektima leksikografije ostala je izvan tematskog vidokruga
našeg izlaganja, pa zato ovde na nju i ne upućujemo. Uvid u aktuelne domaće preo­
k�;�pacije pružaju dva skorašnja zbornika pod naslovom Leksikografija i leksikologija
(Cupić 1 982, Jerković 1 984) .
8 Sličan spisak daje Felber ( 1 982: 1 2).

75
 RANKO BUGARSKI

si stemi izgrađuju ili i spituj u . 9 Slična shvatanja o nužnoj interdisci­

pli n arnosti i delimičnoj autonomnosti terminoloških proučavanj a
održal a su se do danas . U n aše vreme ovakva i straživanja, kao i
praktične i organizacione terminološke delatnosti , beleže u svetu
značaj an porast, n aročito u naučno i tehnološki razvijenim sredi­
nama, ali i u drugim zemlj ama, uključujući - srazmerno naš i m
mogućnostima - i Jugoslavij u . Najveći deo o v i h aktivnosti odvij a
se kroz i nstitucionali zovani rad nacionalnih i internacionalni h or­
gani zacija, počev od raznih centara, agencij a i komi sij a pa do ve­
likih obj edinj ujućih tela kakva su Međunarodni informacioni centar
za terminologij u u B eču (INFOTERM) i Međunarodna organizacij a
za standardizacij u u Ženevi (ISO) . Među ogranke ovog rada spa­
daj u dokumentacij a, uključuj ući naročito banke terminoloških po­
dataka, zatim publikacij e (bibliografije, priručnici , terminološki
rečnici i zrađeni uz pomoć metoda konvencionalne ili računarske
terminološke leksi kografije), koordinacij a i planiranje terminološ­
kih del atnosti , klasifikacij a, normiranje, standardizacij a i međuna­
rodna unifikacij a terminologij a, posebno naučnih, usavršavanje op­
10
šte i specij alnih teorij a terminologije, obuka kadrova i drugo .
Š to s e tiče odnosa između lingvistike i terminologije, dobar deo
onoga što je rečeno u vezi s leksikografijom važi za terminologij u .
Stoga ćemo s e zadovoljiti konstatacijom d a terminologij a, proučava­
jući obrazovanje i upotrebu terminoloških sistema u različitih stručnim
oblastim a, pruža specifične uvide u šire procese strukturiranj a poje­
dinih leksičkih sfera, i to u jednoj oblasti u kojoj se na osoben način
ukrštaj u semantičke, pragmatičke i sociolingvističke komponente. Sa
određenog stanovišta, u ovom kontekstu posebno mesto pripada ter­
minologij i same lingvistike, kao svojevrsnom drugostepenom meta-

9 V. sada Wtister ( 1 979).

10 Najpotpunije podatke o terminološkim institucijama i delatnostima širom
sveta pruža sada Krommer-Benz ( 1 984). Ažuran pregled terminologije kao naučne
oblasti daje Rondeau ( 1 984); v. još Rondeau ( 1 979) i S ager/Johnson ( 1 978), a za
pojedine aspekte i Drozd/Seibicke ( 1 973) i Sager ( 1 980). Posebno o naučnoj i teh­
ničkoj terminologij i v. Stoberski ( 1 975). Antologij u tekstova o terminologiji daju Ron­
deau/Felber ( 1 98 1 ) . Za prilog lingvističkoj teoriji terminologije v. Kocourek ( 1 98 1 ).

76
 LINGVISTIKA U PRIMENI

jeziku ; stoga će ovo biti predmet širih razmatranja u preostalim

poglavljima ovog dela knjige.
Na kraju, u pogledu međusobnog odnosa leksikografije i ter­
minologije može se kratko reći da prva od ovih oblasti delimično
obuhvata drugu, utoliko što stručna leksikografij a ukljuauje popis i
opis termina pojedinih disciplina, ali ne i njihovu sistematizaciju niti
pitanja upotrebe ovih sistema. Sa svoje strane, terminologija doprinosi
izoštravanju leksikografskih metoda i kriterijuma, jer termini u sva­
kom jeziku čine zasebnu, tesno strukturiranu kategoriju leksema. Jed­
na važna razlika, u čije implikacije ovde ne možemo ulaziti , jeste u
polaznoj jedinici analize i opisa: dok leksikografski postupak polazi
od reči i navodi njena značenj a, terminologija u principu postupa
obrnuto, polazeći od pojma i gledajući kako je on terminološki
predstavljen u okviru datog poj movno-terminološkog sistema. Prirodi
leksikografije otuda odgovara alfabetski redos led rečnika, a prirodi
terminologije sistematski raspored tezaura. lako iz ove komplemen­
tarnosti nekada proističu ne male teškoće za terminološku leksiko­
grafiju, obe discipline, uzete u celini, mogu iz nje da izvuku određene
koristi .U
U ovom izlaganju mogli smo da ukažemo samo na neke oda­
brane aspekte uzaj amnih odnosa u posmatranom krugu disciplina, pri
čemu smo, uz davanje nekih osnovnih informacija i definicija, na­
glasak stavili na pitanja naučnog opisa. Izvan okvira našeg osvrta
ostali su neki drugi problemi teorijskog karaktera, kao i pitanja ne­
posrednije vezana za primenu naučnih rezultata u različitim oblastima
života u kojima leksikografska i terminološka problematika igra zna­
12
čajnu ulogu.

1 1 O tretmanu termina u različitim rečnicima v. npr. Barhudarov i dr. ( 1 976),

a o klasifikacij i terminoloških rečnika Fišer-Popović ( 1 984).
12 Jedna važna oblast primenjene termi nološke roblematike jeste mesto ter­
p
minologije u školskoj nastavi; v. npr. Minović ( 1 975) i S ipka ( 1 979). O drugoj takvoj
oblasti , termi nološki m problemima u prevođenju, biće reči u III delu ove knjige. -
Terminologije pojedinih struka izlaze iz okvira naših opštih razmatranja.

77
 6. Kontrastivna analiza terminologije 1

terminologija kontrastivne analize

Kontrastivna analiza počela je kao uporedno proučavanje gra­

matičkih, a potom i fonoloških sistema pojedinih parova jezika u pe­
dagoške svrhe. Kontrastiranje leksičkih sistema dolazi kasnije i u ma­
njem obimu, tako da ni do danas nije sasvim uhvati lo korak sa kon­
trastivnim proučavanjima u domenima gramatike i fonologije. Da
stvari stoje ovako, lako se može utvrditi, između ostalog, pregleda­
njem serij skih publikacija velikih projekata kakav je u našoj zemlj i ,
na primer, projekt z a kontrastivno proučavanje srpskohrvatskog i eng­
leskog j ezika pod rukovodstvom prof. Rudolfa Filipovića u Zagrebu .
A terminologij i , kao specifičnom delu leksikona, sa kontrastivnog sta­
novišta se tek ponegde oprezno prilazi, pa se može reći da je u tom
pogledu ova oblast leksike i frazeologije u posebnom zaostatku .

Koji su razlozi ovog zaostajanj a? Između većeg broja mogućih

uzroka izdvojićemo samo dva koja nam se čine posebno važnim. Prvo,
pedagoško poreklo kontrastivne analize u celini uslovilo je da se paž­
nj a od početka usredsredi na pitanja gramatičkih struktura i izgovora,
dok je terminološki deo leksike mahom ostajao potpuno izvan ovih
okvira. A drugo, internacionalizacij a stručnih terminologij a kao da je
sama po sebi stvarala utisak da tu zapravo i nema mnogo šta da se
kontrastira. Ovakav utisak, ukoliko je odista postojao, morao je, me­
đutim, biti varljiv, i to iz više razloga: zbog činjenice da se procesi
terminološke internacionalizacije ne odvij aju jedinstveno na svetskom
planu, nego po j ezičko-kultumim zonama, kojih u svetu ima nekoliko;
zbog din amike koj a terminološke sisteme čini podložnim sinhronij­
skim varijacij ama i dijahronijskim promenama; zbog napetosti koj a

78
 LINGVISTIKA U PRIMENI

proističe iz dvostrukog života mnogih termina kao leksema opšteg

3
jezika i članova terminoloških sistema; itd. 1
No bilo to kako bilo, treba pozdraviti okolnost da poslednjih
godina raste interesovanje za kontrastivnu analizu terminologije, kako
u svetu tako i u našoj zemlji - značajnim delom u okviru rada naših
društava za pri menjenu lingvistiku. Kod nas je posebnu pažnju s raz­
logom privuklo kontrastiranje i prevođenje društveno�političke termi­
nologije u širem smislu. 14 I termini iz drugih životnih i stručnih oblasti
5
povremeno se proučavaju u ovom duhu . 1 Posebno se može ukazati
na sve življu aktivnost na polju lingvi stičke terminologije, koja će
nas u ovom prilogu najviše interesovati . 1 6

Uopšte uzev, izgleda da problemi naučne terminologije nisu

uvek istovrsni , nego da se u ponečemu zn ačajno razlikuju u prirodnim,
tehnički m i društvenim naukama, pri čemu posebno mesto zauzima
upravo lingvistika. Lingvistika je u osnovi društvena nauka, ali sa
pojedinim elementi ma egzaktnih nauka; njena izuzetnost u ovom kon­
tekstu leži u njenoj metajezičkoj ulozi, kao jedine discipline koja vla­
stitu terminologiju crpe iz svog sopstvenog predmeta istraživanja. U
tom smislu su praktične teškoće izgrađivanja terminologije možda
najmanje u slučaj u lingvistike, utoliko što ista lica u principu ispu­
njavaju obe glavne uloge u normiranju stručnih terminologija - ulogu
stručnjaka za predmet i ulogu stručnj aka za jezik. Međutim, čini se
da sa jednog ključnog stanovi šta teškoće rastu idući od prirodnih

13 V. Akulenko (1977) i Janković ( 1 980-81).

14 Uz li teraturu datu u vezi s prevođenjem u 10. poglavlju, v. još u odnosu
prema različitim jezicima npr. Vlahović ( 1 979), Jocić ( 1 980), Turčan (1980), Bjelica
(1983), Musić/Meloncelli-Milak ( 1983).
15 V. npr. Vuković (1980) u oblasti srodstva, ili Pervan/Štambuk/Pilković
(1983) u elektronici.
6
1 V . naročito Mikeš (1983); takođe, pored radova posebno citiranih u ovom
poglavlju i n arednima, Katičić ( 1 971, pogl . 2), B ibović ( 1 979) i Đorđević ( 1 983), a
u kontekstu nastave stranih jezika npr. Vlahović ( 1 984). Dobar uvid u složenost ce­
lokupne oblasti lingvističke termi nologije u različitim jezicima omogućuje detaljnije
razgledanje rečnika lingvističkih termi na - kod nas Simeona (1969), a upor. i Polovina
(1982). - Za istoriju gramatičke terminologije na našem području v. sada Karadža
(1983), sa dalj im uputama.

79
 RANKO BUGARSKI

tehničkih nauka preko društvenih nauka do lingvistike u njenom po­

sebnom položaju. To stanovište simbolizuje tertium comparationis -
treći elemenat poređenja, tj . ona zajednička semantička ili formalna
osnova koj a potrebnom merom sličnosti daje smisao svakom
kontrasitranju, sprečavajući da se, rečeno narodski (ali ne i fonološki!)
kontrastiraju babe i žabe.
Pokušajmo najpre da ovom problemu priđemo izdaleka, i uz
pomoć jednog grubog poređenja. Genetičari celog sveta dogovorno
su odlučili da, u cilju ponovljivosti eksperimenata i uporedljivosti re­
zultata, određene vrste opita obavljaju uvek na jednom istom sićuš­
nom organizmu, birajući u te svrhe, između ogromnog broj a manje
ili više sličnih mikroorganizama, bakteriju n azvanu Escherichia coli.
Oni otuda tačno znaju o čemu upravo govore, i da svi govore o istoj
stvari. Ali ako je ovo moguće sa čedima prirode, proizvodi kulture
opiru se takvom postupku. Među potonj ima je i jezik, koji ima toliko
lica da je mnogo teže, a često i nemoguće, pretpostaviti da svi lingvisti
govore o istom; čak i kada bi svi proučavali samo jedan od posebnih
jezika, njegove varij acije i promene otežale bi upoređivanje različitih
n alaza. U ovom pogledu položaj genetičara znatno je, dakle, povoljniji
od položaj a lingvista.

A sada nešto bliže i konkretnije. U tehničkim disciplinama, na

primer, stručnjaci često mogu bez ikakvog dvoumljenja da identifikuju
tertium comparationis naziva za istu stvar u razni m jezicima - nekada
čak putem ostenzivne definicije, tj . pokazivanjem samog predmeta,
recimo kakvog zavrtnja, u slučajevima podudarnosti tertium compa­
rationisa sa j asnim vanjezičkim referentom (v. sl. l; simboli Lt i L2
označavaju prvi, odnosno drugi jezik). Drukčije je, međutim, u druš­
tvenim n aukama, uključujući ovde i lingvistiku, gde se na mestu ter­
tium comparationisa tipično nalaze apstraktniji pojmovi, koji su sa­
mom s vojom prirodom u· mnogim slučajevima donekle zavisni od
posebnih jezika u kojima su izraženi, pa je njihova veza sa van­
jezičkim referentima utoliko delikatnij a (v. sl. 2). Uz mnoga neophod­
na upro šćenja, možemo da kažemo da u prvom slučaju imamo posla
pretežno sa predmetnim, konkretnim, individualnim i nomenklatur-

80
 LINGVISTIKA U PRIMENI

nim, a u drugom sa poj movnim, apstraktnim, sistematskim i izrazitije

terminološkim redom pojava.

Slika l. Slika 2.

Još određenije u domenu same lingvistike, ovde je relevantna

razlika između teorijske i primenjene kontrastivne lingvistike. Prema
shvatanju nekih danas uticajnih škola mišljenja, teorij ski pristup
kontrastiranju polazi od univerzalnih (trebalo bi opreznije reći: opšti­
jih) jezičkih obeležj a i gleda kako se neko dato obeležje X manifestuje
u jeziku A, a kako u jeziku B (v. sl. 3). Nasuprot tome, prilikom
primene kontrastivne lingvistike u pedagoške svrhe kategorij alni nivo
se zaobilazi u korist linearnog pristupa koji proističe iz usmerenj a:
polazi se od neke date jedinice u jednom jeziku (mahom onom koji
se uči kao strani, pa je sa stanovišta učenika drugi jezik) i traže se
njeni ekvivalenti u nekom drugom (obično učenikovom prvom) jeziku,
koji se potom povratna proveravaju (v. sl. 4)P

L;--L;--L2

Slika 3. Slika 4.

17 Za ilustraciju teorijskog pristupa upor. Fisiak ( 1 98 1 :2); o odnosu teorijske

i primenjene kontrastivne lingvistike slično i Đorđević ( 1 982: 1 09- 1 2).

81
 RANKO BUGARSKI

Daćemo primere. Pri teorijski usmerenom gramatičkom

kontrastiranju moglo bi se poći od obeležj a instrumentalnosti i usta­
noviti da se ono u nekim jezicima manifestuje putem površinskog
padeža instrumentala, u drugima putem predloške konstrukcije ili na
neki treći način; ako dva kontrastirana jezika pripadaju prvoj pome­
nutoj grupi, onda bi se dalje gledalo koj i m je nastavcima izražen in­
strumental u njima, i slično. Analogno, u kontrastiranju leksike po­
laznu tačku predstavljalo bi utvrđivanje pojmovne organizacije seg­
menta vanjezičkog sveta koj i diferencij alna pokrivaju skupovi ispiti­
vanih leksema, recimo u sferi grupnog konstituisanj a i ponašanj a je­
dinki određene vrste. Nasuprot tome, pri pedagoški orijentisanom
kontrastiranju, gde se opštije kategorije ne sagledaju kao neposredno
ili nužno relevantne, postupak bi bio drukčiji. Tu bi se u prvom slučaj u
pošlo direktno od, na primer, srpskohrvatskog instrumentala (kao u
obliku perom) i utvrdilo da njemu u engleskom najčešće odgovara
predloška konstrukcija (kao u with a pen). A u drugom slučaju uzela
bi se, recimo, engleska imenica herd i za nju bi se direktnim putem
dvojezičkog leksičkog upoređivanja (dakle, bez prethodnog definisa­
nja odgovarajućeg semantičkog polja) dobilo šest srpskohrvatskih ko­
respondentnih jedinica (krdo, stado, čopor, gomila, rulja, pastir), čije
povratno prevođenje daje, u z herd i flock, celu lepezu engleskih lek­
18
sičkih jedinica.

Ako se razlika između teorijske i primenjene kontrastivne ling­

vistike ovako sagleda, onda je jasno da su za ozbiljnije poduhvatanje
sa pitanjem tertium comparationisa neophodni elementi teorij skog
pristupa, i to u oblasti terminologije više nego u neterminološkoj lek­
sici - zbog poznatih terminoloških deziderata kao što su jasnoća, pre­
ciznost, j ednoznačnost, sistemnost i drugo. (Nešto šire o ovakvim obe­
ležjima termina govorićemo u 8. poglavlju). Ali sa ovim su vezani
određeni problemi, koje ovom prilikom možemo samo da nagovesti­
mo navođenjem nekolikih na dohvat uzetih primera sa širokog i ra­
zuđenog područja lingvističke terminologije.

18 Leksički primer preuzet je iz Ivira (1978a:109-l3); šire i Ivir (1976).

82
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Kao prvi primer uzećemo već klasičnu de Sosirovu podelu lan­

gage na langue i parole. Poznato je da se na drugim jezicima na
kojima se piše lingvistička literatura po pravilu ovde nalaze samo po
dve lekseme koje se mogu zgodno terminologizovati (sh. jezik i govor,
nem. Sprache i Rede, engl . language i spreech, itd.). Nepodudarnost
između tročlanog i dvočlanog sistema nije samo matematički, pa ni
samo terminološki problem: to je u izvesnoj meri i konceptualni prob­
lem, i to na način relevantan za ovo razmatranje. Jer šta je, na primer,
tertium comparationis za fr. termin langue i sh. termin jezik, ako se
ne zna koji sh. termin treba da stoji prema fr. langage? Ili, pitanje
da li će se langage ili pak parole terminologizovati kao govor nipošto
nije obična dilema nomenklatumog karaktera, nego ie nešto što zadire
u samo razumevanje sosirovske lingvističke teorije. 1 U ovoj nevelikoj
ali za nauku o jeziku bitnoj leksičkoj sferi , za francuski jezik termin
je (bar potencijalno, u vidu raspoložive lekseme opšteg jezika) na
neki način postoj ao pre lingvističkog pojma, dok je za druge jezike
poj am došao pre termina. Otuda možda nije preterana ocena da bi
razvojni put teorij ske lingvistike u XX veku bio unekoliko drukčiji
da se u pomenutoj sferi francuskog rečnika u datom trenutku nisu
našle pri ruci tri navedene lekseme.

Ovakve i slične neujednačenosti među jezicima postavlj aju pita­

nje terminologije kontrastivne analize - to jest, u ovom slučaju, pitanje
metajezika kontrastivne analize terminologije. Ovde nećemo govoriti
o poznati!Jl teškoćama definisanj a osnovnih lingvističkih kategorija
kao što su reč, rečenica, padež, rod, aspekt, vreme i druge na takav
način da imaju isti ili približno isti smisao u primeni na jezike veoma
različite po tipu strukture. Umesto toga, podsetićemo da se i unutar
jednog jezika osnovni gramatički termini često upotrebljavaju nedo­
sledno, što se odražava i u traženju njihovih ekvivalenata u nekom
drugom jeziku.
Čest, ali ne i jedini izvor ovakvih varijacij a jesu razlike u upo­
trebi istih termina od strane predstavnika različitih lingvističkih škola

19 Pojava srpskohiVatskog prevoda de Sosira izazvala je raspru o ovim pita­

njima; v. naročito Sosir (1969/1977) i Janković (1972).

83
 RANKO BUGARSKI

(upor. npr. termine kao fraza ili derivacija u tradicionalnoj i transfor­

maciono-generativnoj gramatici). Tim putem može se doći i do eks­
tremnih slučajeva neujednačenosti, kakav predstavlj a okolnost da ka­
tegorija internacionalno simbolizovana kao NP (od engl . noun phrase)
može u srpskohrvatskom imati čak desetak terminoloških ekvivalenata
(o čemu v. u 8. poglavlju). Idući povratna ka drugim jezicima, usta­
novićemo da se kognate naših termina negde j avlj aj u veoma retko ili
uz određena ograničenja (kao engl. syntagm prema sh . sintagma) -

što, kao i drugi primeri koje ovde navodimo, ima implikacija i za

nastavu stranih jezika. Zanimljivo je, međutim, da je sama kategorij a
NP dovoljno j asna, bez obzira na terminološke varij acije. Obrnut slu­
čaj , gde se pri istom terminu može misliti na značajno različite sa­
držaje, imamo npr. kod termina klauza, u srpskohrvatskom još ne
sasvim odomaćenog, koji se (kao ni njegov engleski izvornik clause)
ne upotreblj ava uvek na isti način . Slično je i sa terminom predikat,
koj i se, u logici oponirao argumentu a u gramatici subjektu, grama­
tički upotrebljava i u užem značenju (isključuj ući npr. objekt, dakle
u smislu predikatora ili prosto glagola) i u širem značenju (uklj učuj ući
najčešće sve osim subjekta). U sastavu predikata u širem smislu, ve­
rovatno naj širi spektar značenja ima termin dopuna, koji, između ostalog,
0
može da obuhvata ili ne obuhvata objekte i imenske predikate?
Kako slične neujednačenosti postoje i u upotrebi ekvivalentnih
gramatičkih termina u drugim jezicima, može se postaviti pitanje šta
je u ovakvim primerima zapravo tertium comparationis. Opšti odgo­
vor mogao bi biti da je to manje ili više određen, ili pak maglovit,
poj am o datoj sintaksičkoj kategoriji ili funkcij i . S adržaj ovog pojma
može se fiksirati njegovim vezivanjem za neki konkretni termin u
nekom jeziku, ali retko kad tako da sistematski i nedvosmisleno za­
država svoju vrednost i unutarjezički i međujezički, putem stalnih C(_k­
vivalenata. Ako je reč o upoređivanju dvaj u jezika, razlike u anali­
tičkoj terminologiji mogu da izazovu nezanemarljive razlike u nala­
zima; drugim rečima, upotrebljeni termini utiču na rezultat

20 Za kontrastivno raspravu o ovom pojmu, uz istorijski pregled relevantne

terminološke problematike, v. Terić (1980).

84
 LINGVISTIKA U PRIMENI

kontrastiranja. Simpatična avet Bendžamina Lija Vorfa kao da lebdi

21
i nad prostorima gramatičke terminologije!
Iz ovoga sledi da kontrastivna analiza terminologije podrazu­
meva terminologiju kontrastivne analize, jer se bez nje ne može obav­
ljati; ali i terminologij a kontrastivne analize na određen način podra­
zumeva kontrastivnu analizu terminologije, �akar i nesistematsku i
samo intuitivnu, jer bez toga nema garancije (naročito u lingvistici)
da se kontrastiraju uistinu uporedljive stvari. Ako se iz ovog kruga
uzajamnog podrazumevanja može videti izlaz, on će najpre biti u si­
stematskom izgrađivanju metajezika kontrastivne analize, i to takvog
koji će u najvećoj mogućoj meri biti internacionalan. Prema tome,
iako za mnoge praktične svrhe (posebno izvan lingvistike) primenjeni
pristup kontrastiranju leksike može da bude dovoljan, valjano
kontrastiranje lingvističke terminologije zahteva usredsređen napor sa
elementima teorijskog pristupa. Ovaj zadatak ostaje na dnevnom redu
i pored svih normalnih i poznatih razlika u jezičkim strukturama, so­
ciokulturnim činiocima i školama lingvističkog opisa i istraživanja.
U protivnom će tertium comparationis ostati zloduh kontrastivne ana­
22
lize, podjednako neuhvatljiv u svakom od svojih mnogih obličja.

21 O Vorfovim shvatanjima uopšte v. Vorf (1979) sa daljom l iteraturom, a o

vezi između jezičke relativnosti i kontrastivnih istraživanja Mikeš (1977).
22 Izgleda da pojam tertium comparationisa, čiji je značaj u kontrastivnim istra­
živanjima ranije uglavnom uopšteno isticao, najzad dobija ozbiljniju teorijsku elabo­
raciju u radovima najnovijeg datuma kao što su Krzeszowski (1984) i, u kontrastivnoj
sociolingvistici kao disciplini koj a se tek rađa, Janicki (1985); kod nas v. sada Đor­
đević (1984).

85
 7. Terminologija kontrastivne lingvistike

O. Uvod. Cilj izlaganja koje sledi jeste da učesnike ovog skupa

uvede u razgovor o upotrebi terminologije u kontrastivnoj lingvistici.
U tu svrhu biće kratko razmotreni neki osnovni termini ove oblasti,
kao što su kontrastivna lingvistika, kontrast, jezik i tertium compa­
rationis. Posebno će se postaviti pitanje značenja ovih termina, ne­
zaobilaznih u svakoj vrsti kontrastivnih istraživanja, pri jednom
sociolingvističkom pristupu kontrastiranju, koji nameće potrebu
preispitivanja tradicionalnih predstava o redu poj ava koje se mogu
smisaono kontrastirati. U ovim okvirima pokazaće se da ovde, kao i
inače na području naučne terminologije, ono što je na neki način spor­
no često i nije sam termin nego upravo pojam na koji se on odnosi.
Stoga se u mnogim slučajevima j avlja potreba redefinisanja već usta­
ljene terminologije, više nego njenog zamenjivanj a nekom drugom.
S obzirom na dinamizam terminoloških sistema u procesu naučnog
razvoja, ovakvo kritičko razmatranje i ponovno definisanje termina
zapravo bi se moralo podrazumevati kao stalan zadatak - posebno,
kako se čini, u društvenim naukama, gde sadržaj fundamentalnih poj­
mova može da bude podložan srazmemo brzim promenama.

l. Kontrastivna lingvistika. Već sam naziv oblasti koju razma­

trama dovoljno rečito ilustruje upravo izneta tvrđenje, jer se njegovo
središnj e značenje bitno promenilo tokom poslednjih petnaestak go­
dina. Poznato je, naime, da su kontrastivna jezička istraživanja za­
početa u izrazito pedagoškom kontekstu, sa motivacijom predviđanj a
teškoća i grešaka u procesu učenja jednog o d kontrastiranih jezika
od strane govornih predstavnika onog drugog . V remenom se pokazale

86
 LINGVISTIKA U PRIMENI

da su mogućnosti ovakvih istraživanja u ovom domenu bile precenj­

ene, ali je zato otkriveno da ona mogu da imaju druge značajne svrhe,
naglašenije teorijskog i metodološkog karaktera, u sklopu tipoloških
i opštelingvističkih proučavanj a jezika. Uzimajući u obzir ovo
pomeranje težišta, kao i činjenicu da se danas ne kontrastiraju samo
jezičke strukture nego i jezičke funkcije, i to uključujući i nivo po­
jedinih varijeteta koji ne moraju imati status zasebnih jezika, ova
proučavanj a mogli bismo u sadašnjoj fazi da definišemo na sledeći
nacm: kontrastivna lingvistika jeste sistematsko sinhronijsko
proučavanje sličnosti i razlika u strukturi i upotrebi dvaju ili više
jezičkih varijeteta u teorijske ili praktične svrhe.
U ovoj definiciji teorijski ciljevi upućuju na domene lingvističke
tipologije i jezičkih univerzalija, u kojima se ispituju zajednička ali
različito ispoljena obeležja, čime se registruju razlike u okviru
pretpostavljenih sličnosti. A pedagoški ciljevi, prvenstveno u nastavi
stranih jezika i prevođenju, polaze od različitih jezičkih manifestacija,
nastojeći da otkriju šta im je ipak zajedničko i tako uspostave sličnosti
u zadatim razlikama. Na taj način teorij ska i praktična orijentacija
pokazuju se kao suštinski komplementarne, jer sa drukčijih ishodišta
istražuju dva lica istih poj ava. Te poj ave posmatraju se na različitim
planovima strukture i upotrebe jezika, pa se u tom smislu govori o
kontrastivnoj fonetici, fonologiji, morfologiji, sintaksi, semantici,
pragmatici, sociolingvistici itd., pri čemu se neke od ovih mogu zbirno
podvesti pod opštiji naziv kontrastivne gramatike. Uz to se datim
određenjem dopušta mogućnost ne samo međujezičkog nego i unu­
tarjezičkog kontrastiranj a, tj . kontrastivnog razmatranja različitih va­
rijeteta istog jezika u određene svrhe.

Pri ovom viđenju, ranije ustanovljeni termin kontrastivna ana­

liza dobija nešto uže značenje, označavaj ući analitičku metodologiju
kontrastivne lingvi stike kao obuhvatnijeg poj ma. Termin konfronta­
tivna lingvistika/analiza, odomaćen mahom u slavističkim krugovima,
suvišan je ako treba da bude obična alternativa raširenijem terminu
kontrastivna lingvistika/analiza, a pitanje je (o kome ima različitih
mišljenja) da li se pojmovi na koje ovi nazivi upućuju mogu siste-

87
 RANKO BUGARSKI

matski diferencirati na neki koristan način. Motivi za takvo razlikova­

nje nama u ovom trenutku ne deluju ubedljivo, ali problem ostaje za
dalju diskusiju. (V. sada Piper 1986).
2. Kontrast. Pojam kontrasta eksplicitno je razmotren na prvom
novosadskom simpozijumu ove vrste, pa neće biti potrebno da se ovde
duže bavimo ovim terminom; želimo samo da podsetimo da se o
kontrastu može govoriti na raznim planovima - na �rimer, o ling­
3
vističkom, kulturnom i komunikacijskom kontrastu. Unutar šire
shvaćenog lingvističkog kontrasta mogu se diferencirati kontrasti na
različitim ranije pomenutim stepenima kontrastivne lingvistike, pri če­
mu termin kontrast po prirodi stvari nema uvek podjednaku meru
tehničke preciznosti (upor. npr. fonološki , semantički, pragmatički
kontrast). Prema tome, utvrđivanje tačnog značenja pojma kontrastira­
nja u svim ovim specifičnijim kontekstima u velikoj meri ostaje za
buduća i straživanja.

3. Jezik. U ranijim fazama kontrastivne lingvistike uzimalo se,

bezmalo aksiomatski, da se kontrastiranju podvrgavaju jezici u paro­
vima, ali je potonji razvoj događaj a, posebno pod uticajem novijih
disciplin a kao što su sociolingvistika i pragmatika, ukazao na potrebu
problematizovanja pojma ,jezik" i na ovom području. Kontrastiraju
se, naime, sistemi ali i njihovi podsistemi, kategorije i obeležja. Ana­
logno, kontrastiranje može da obuhvati jezike, ali i jezičke varijetete
i podvarijetete do nivoa različito definisanih " lekata" (sociolekte,
" "
"profesiolekte , " seksolekte itd.). Pri tome se, kao što je poznato,
kod teorij skog pristupa kontrastiranju po pravilu polazi od nekog op­
štijeg obeležja x i gleda kako je ono izraženo u La a kako u Lb, dok
praktični pristup polazi od njegovog izraza u L2 i traži ekvivalent u
LI, potom ga povratno proveravajući ?4 Na drugoj strani, kontrastira-

23 V. M ihailović ( 1 980).
24 O razlici između teorijskih i praktičnih cilj eva kontrastiranja v. u prethodnom
poglavlj u , koje ovo poglavlje u izvesnom smislu dopunjuje. Upor. i Đorđević
( 1 982:53 -5 5 , 1 09- 1 1 2), a o povratnom prevođenju l eksike Ivir ( 1 978a:I09-1 1 3) . Po­
j edinim teorij skim i praktičnim problemima bave se i drugi prilozi : sa prethodnih
simpozijuma o kontrastivnim j ezičkim istraživanj ima (B erić i dr. 1 98 0, Mikeš 1983),

88
 LINGVISTIKA U PRIMENI

nje se sve više okreće i govoru, baveći se ne samo jezikom ili siste­
25
mom nego i govornim realizacij ama u komunikaciji . Tu se mogu
kontrastirati govorne situacije, govorni događaji i činovi, govorne ulo­
ge i drugi uslovi i činioci upotrebe jezika. Vidimo, dakle, koliko se
već daleko odmaklo od vremena kada se kontrastivna analiza svodila
na upoređivanje fonoloških i gramatičkih sistema sparenih jezika.
4. Tertium comparationis (TC). Ovaj ustaljeni naziv termino­
loški je neprikosnoven u internacionalnoj upotrebi, ali je poznato ko­
liko je još nedovoljno razrađen i operacionalizovan poj am koji mu
odgovara. Dosad se uglavnom ostaj alo na samom isticanju neophod­
nosti zajedničke formalne ili semantičke osnove kontrastiranja, kako
se ne bi u takvu vezu haotično dovodile jezičke pojave koje zapravo
nisu uporedljive. Pri iole podrobnijoj analizi, opšti pojam TC morao
bi da bude bliže određen bar razlozima i kriterijumima kontrastiranj a,
kao i zajedničkim obeležjima - ali tako da ova obeležja budu polazište
a ne razultat procesa kontrastiranja, jer bi se inače ostalo u začaranom
krugu . U kontekstu prethodno rečenog o kontrastiranju jezičkih i go­
vornih pojava na raznim stepenima, lako je videti da je elaboracija
temeljnog pojma TC u toj lepezi jezičkih varijeteta, struktura i funk­
cija izvanredno težak, koliko god neodložan, predstojeći zadatak kon­
trastivne lingvistike.

Ovom prilikom daćemo samo nekoliko napomena o pojmu TC

u kontrastivnoj sociolingvistici, kao disciplini koj a se tek rađa. Iza­
brana ilustracij a jednog mogućeg pristupa inspirisana je tekućim istra­
živanjima poljskog lingviste Karol a Janickog - inače učesnika I sim­
pozijuma o kontrastivnim jezički m istraživanjima u Novom Sadu. Pre­
ma ovom shvatanju, sociolingvističko kontrastiranje može za svoje
ishodište da uzme lingvistiku ili pak sociologiju. U prvom slučaju
polazi se od jezičkih kategorij a i proučava nj ihova distribucij a u druš­
tvenom prostoru. To bi, dakle, bilo svojevrsno n adograđivanje tradi-

u sličnom zborniku pod Ž iletić ( 1 983), i u Godišnjaku Saveza društava za primenjenu

lingvistiku Jugoslavije.
25 O kontrastiranju u jeziku i govoru v. Mihailović ( 1 983).

89
 RANKO BUGARSKI

cionalnog lingvističkog kontrastiranja sociološkom perspektivom. Pri­

mera radi, kategorija determinacije, koja se u pojedinim upoređivanim
jezičkim varijetetima može pratiti, međujezički ili unutarjezički , na
sukcesivno nižim stepenima apstrakcije (npr. determinator/član/određeni
član/određeni član muškog roda i sl.), i koj a je kao takva od značaj a
z a tipološka proučavanja, može se učiniti sociološki osetlj ivom ako
se ustanove neke razlike u njenom ostvarivanju kod pojedinih grupa
govornika. Tako bi se u međuvarijetetskom kontrastiranju moglo po­
kazati da se determinator this j avlja značaj no češće, a možda donekle
i drukčij e upotrebljen, u nekim sociolektima engleskog jezika (tačnije,
u govoru slabije obrazovanih) nego u njegovim standardnim varije­
tetima. Pri tome TC, koji inače klizi duž navedenog raspona između
značenj a i forme, ili dubinske i površinske strukture, počinje da uzima
u obzir i društvene faktore.
U drugom slučaju pol azi se od socioloških kategorija i utvrđuje
njihova zastupljenost u jezičkim varijetetima, s tim što se postulira
veći broj relevantnih a naporednih TC. Tako prilikom kategorizacije
govornika socioekonomski status može da figurira kao TCt, profesij a
kao TCz, pol kao TC3 , uzrast kao TC4 , itd. A pri kategorizaciji upo­
treba može se kao TCt odrediti situacij a, kao TC2 tema, kao TC3
kanal, itd. Na ovaj način u kontrastivnu lingvistiku uvode se govornici
i društveni kontekst: postavlj a se pitanje čiji jezik se kontrastira i
kada je on uporedljiv. lime se u isti mah dovodi u pitanje smisaonost,
pa i sama mogućnost kontrastiranja "celih " jezika i " svih " govornika
u " svim " situacij ama - dakle, upravo ono što je bilo prećutna pret­
postavka tradicionalne kontrastivne analize. U ovom svet�u može se
pokazati problematičnim pokušaj kontrastiranja, na primer, fonoloških
sistema engleskog i srpskohrvatskog jezika (čak i ako se misli samo
na standardne varijetete ovih jezika). Moglo bi se, naime, zaključiti
da se zapravo mogu celishodno upoređivali samo fonološki sistemi
pojedinih društveno definisanih i tako uporedljivih grupa govornika
ovih jezika, i to u različitim kontekstima upotrebe. Ovakve analize
svakako bi bile složenije od ranije izvođenih na temelju idealizovanih
govornika, i pitanje je dokle bi se u tom pravcu moglo realno ići ;

90
 LINGVISTIKA U PRIMENI

ali to je mogućnost na koju upućuje sociolingvistička perspektiva u

26
kontrasitranju.
Sa poj mom TC tesno su povezani i neki drugi osnovni pojmovi
kontrastivne lingvistike, kao ekvivalencija i korespondencija. O tome
ovde više ne možemo da govorimo, izuzev upućivanja na temeljna
7
proučavanja Vladimira Ivira u vezi s prevođenjem? Dodaćemo samo
da ekvivalenciju u najširem smislu verovatno treba shvatiti kao pri­
bližno isto značenje na lingvističkom, komunikacijskom i kulturnom
planu, ali diferencirano i kontekstualizovano. Korespondencija bi se
u tim okvirima mogla vezati uz pojedinačne nosioce, zasad pretežno
formalne, takve ekvivalencije.
5. Zaključak. Prethodno razmatranje može da posluži kao de­
limična ilustracija teze da, za razliku od nekih uobičajenih gledišta,
najveći problemi u vezi s terminologijom često nisu u raširenoj praksi
korišćenj a različitih termina za iste pojmove, nego upravo u teško­
ćama utvrđivanja šta je isti pojam, odnosno kako u kojoj razvojnoj
fazi neke naučne oblasti treba razumeti značenje termina kojima se
ona konvencionalno služi . A tu, kako se čini, najveća opasnost leži
u propuštanju da se registruju kumulativne promene do kojih neosetno
ali i neizbežno dolazi u dinamici naučnog razvoja, i koje tada utiču
i na značenje osnovnih termina. Tada stručnjaci počinju pri istoj ter­
minologiji da govore o različitim stvarima, što za razumevanje nesum­
njivo ima teže posledice od baratanj a različitim terminima za pojmove
koji se razložno mogu uzeti kao isti ili ekvivalentni. Put ka optimalnim
terminološkim rešenjima prirodno se otvara tek potpunim sporazu­
mom oko poj mova.

26
Za pojedinosti ovog pristupa, uz nešto drukčije tumačenje, v. Janicki ( 1 985).
Retke pokušaje teorijske razrade pojma TC predstavljaju sada Krzeszowski ( 1 984) i
kod nas Đorđević ( 1 984).
27 V. Ivir ( 1 978a:89-94 i 1 978c).

91
 8. Kriterijumi izgrađivanj a lingvističke
terminologije

U procesu izgrađivanja, sistematizovanja, standardizovanj a i pri­

hvatanj a lingvističkih termina, i naučnih termina uopšte, do izražaj a
dolazi veliki broj kriterijuma koji se uslovno mogu podeliti na četiri
grupe, kako sledi.

a. formalni - dužina; lakoća izgovora i pisanja; derivacioni po­

tencij al; uklapanje u terminološki sistem . . .
b . semantički - poj movna adekvatnost; motivisanost i prozirnost;
mogućnost definicije; preciznost; izražajnost; jednoznačnost/vi­
šeznačnost; konotacije; sinonimi i homonimi; prisustvo i zna­
čenje istih leksema u drugim terminologij ama i u opštem jeziku;
mogućnost razlikovanja terminološke od opštejezičke upotrebe . . .
e. pragmatički prihvatljivost jezičkom osećanju; ekonomičnost;
-

stabilnost/varijabilnost; krug korisnika; stepen odomaćenosti;

ekvivalenti u drugim jezicima (internacionalnost/idiosinkratič­
nost); mogućnost međujezičke ili međuvarijantne unifikacije;
kod preuzimanja iz drugih jezika, još i adekvatnost i raširenost
izvorne terminologije . . .
d . sociolingvistički - jezici i varij ante s a stanovišta sistemskih mo­
gućnosti i preferencija (leksika, derivacija, frazeologij a) ali i
vrednosti koje kolektivi za njih vezuju; tradicije sociokulturnih
sredina (naročito u pogledu purizma/internacionalizma) koje
utiču na vrednovanje porekla termina; stepen zastupljenosti date
struke ili stručne orijentacije, izvorno i u prevodu, u nauci i
n astavi; auditorijum (obrazovni nivo i potrebe korisnika - struč­
njaka, čitalaca/slušalaca) . . .

92
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Kriterijumi koji su ovde samo nabrojani biće selektivno ilustro­

vani tokom daljeg izlaganj a o lingvističkoj terminologiji u ovom i
sledećim poglavljima. U nastavku ovog teksta težište će biti na posled­
njoj pomenutoj grupi kriterijuma, jer su sociolingvistički aspekti
standardizovanja terminologije, i pored svoje nesumnjive važnosti, do
danas uglavnom ređe razmatrani od čisto lingvističkih, dakle formal­
nih i semantičkih.

Terminološka standardizacija je veoma složena delatnost, na­

ročito u zajednicama - kakva je jugoslovenska - koje ispolj avaju znat­
nu meru nacionalne, jezičke i sociokulturne raznolikosti. Razvoj nau­
ke i tehnologij e i kod nas je, razumljivo, izneo na dnevni red probleme
standardizovanja terminologija pojedinih stručnih oblasti, a u tim ok­
virima bilo je i pokušaj a unifikacije na područjima obeleženim najiz­
2
razitijim terminološkim šarenilom. 8 Međutim, koordinirana aktivnost
modernog tipa, kakva se ponegde u svetu već uveliko obavlja, ovde
tek započinje - i to, čini se, još uvek više u programsko-deklarativnom
nego u stvarnom istraživačkom smislu. U nauci o jeziku, nesistemat­
ska, povremeno proizvoljna i čak haotična upotreba termina nipošto
ne daje stručnjacima povoda za samozadovoljstvo. Same lingviste
ovakvo stanje stvari možda pre nervira nego što ih uistinu zbunjuje,
ali ono može ozbiljno da ugrozi komunikaciju sa predstavnicima dru­
gih disciplina i sa širom javnošću .

lako ćemo se mi ograničiti na srpskohrvatski jezik, ne treba

gubiti iz vida činjenicu da slični - a u nekim slučajevima verovatno
još i veći - problemi postoje u utvrđivanju i upotrebi lingvističke
29
terminologije u drugim jugoslovenskim jezicima. Naš cilj ovde će
biti da izlučimo i kratko prokomentarišemo glavne dimenzije termi­
noloških varijacij a šire sociolingvističke prirode, služeći se primerima
iz tradicionalne deskriptivne gramatike i modeme teorijske lingvistike.

28 Izveštaj i literaturu o ovakvim pokušajima na polju gramatičke terminologije

sadrži Stančić ( 1 982).
29 Uz ranije citirane novije izvore, za srpskohrvatski, slovenački i makedonski
v. priloge P. Ivića, D. Brozovića, R. Kolariča i T. Dimitrovskog u zborniku Slavjanska
lingvistična terminologija ( 1 962); za makedonski još Ilić ( 1 9 68), a za mađarski prilog
L. Molnar Čikoša u bloku pod Mikeš ( 1 983).

93
 RANKO BUGARSKI

l. Jednu važnu dimenziju varijacije predstavlj a sociokulturna

tradicij a date regije, uključujući istorijski izrasle stavove o pitanjima
upotrebe jezika. Najdalekosežnije pojedinačno pitanje ovde se tiče
purizma, odnosno internacionalizma. Usled razlika u istorij skom i kul­
turnom razvoju, jedno područje će u celini da i spoljava izrazite pu­
ri stičke sklonosti, dok će se neko drugo u mnogo manjoj meri odu­
pirati internacionalizaciji terminologije - i ako su u igri i drugi činioci,
od koj i h će neki biti pomenuti u nastavku izlaganj a. Uopšte uzev,
načelna n aklonost prema domaćoj terminologij i nešto je veća na za�
padnom nego na istočnom delu teritorije srpskohrvatskog jezika,
premda domaći i pozajmljeni oblici često koegzistiraju na oba pod­
ručja - u nekim slučajevima na zanimljiv način. Tako se ista naprava
mahom naziva kompjutor na zapadu ali kompjuter na istoku, što po­
kazuje različite kulturno uslovljene derivacione preferencije za latin­
ski, odnosno engleski obrazac. No tu su i dva domaća oblika, računalo
i računar, koji odražavaju različite sklonosti u pogledu derivacije unu­
tar samog srpskohrvatskog. Ovo nam za istu stvar daje ukupno četiri
n aziva u tekućoj upotrebi .

U vezi s ovi m treba i staći jedno značajno opšte ograničenje.

Dok se m anje-više prihvatljive domaće alternative često mogu pronaći
za neki internacionalni termin u njegovom osnovnom obliku, neretko
je teško ili čak nemoguće izvesti iz njih druge neophodne oblike, jer
se osnova pokazuje praktično neproduktivnom. Na pritner, termin
preoblika mogao bi sam po sebi da bude i prihvaćen kao kalk za
engl. transformation, bar od onih koji ne veruj u u internacionalizaciju
terminologije; ali ova osnova jednostavno ne omogućuje izvedene
oblike koji bi odgovarali derivacijama transformacioni, transforma­
cionalist i sličnim, a koje, kako vidi mo, adaptirani internacionalni
oblik transformacija proizvodi bez ikakvih teškoća. Slično tome, ako
bi neko ozbi ljno zagovarao zamenjivanje termina struktura domaćom
reči sklop, trebalo bi odmah pitati kako bi glasile alternative za struk­
turalizam ili strukturalist, jer bi oblici kao sklopništvo, sklopovnjak
i slični bili naprosto smešni zbog odsustva motivacije i pogrešnih
asocij acij a! (Dosta raširene pogrešne oblike struktuirati, struktuiran

94
 LINGVISTIKA U PRIMENI

umesto strukturirati, strukturiran još uvek je lakše ispravljati nego

što bi bilo zameniti ih sa, recimo, usklopiti, usklopljen). Ili, ako kon­
tekst treba da bude okruženje da ništa ne kažemo o nasilnoj puri­
-

stičkoj prevedenici saštivo ! da li kontekstualan valja da glasi

-

30
okružni?
Ovu čisto lingvističku činjenicu, koj a tako očigledno podriva
stanovište ekstremnog purizma, pokazujući da se sve ne može "pre­
vesti " čak ni uz pretpostavku da za takav poduhvat uopšte postoje
valj ani razlozi , izgleda da uglavnom nisu primetili čuvari našeg jezika
na celom njegovom zemljištu - kao, uostalom, ni njihovi istomišlj­
enici na drugim stranama. I ovakvi previdi mogući su pri upornom
odbijanju da se poštuje poseban status termina. Nai me, dok težnje
ka unutrašnjoj integraciji mogu da budu opravdane na nivou bilo kojeg
datog jezičkog varijeteta u celini, posebno ako je reč o standardnim
oblicima nacionalnih jezika, naučna terminologija je nešto drugo: da
bi bila uistinu funkcionalna za sve potrebe, ona mora da teži spoljnoj
integraciji - drugim rečima, da bude u velikoj meri intemacionalna? 1

2. Druga važna dimenzij a varij acije, tesno povezana sa prethod­

nom utoliko što predstavlja njenu delimičnu jezičku kri stalizaciju, tiče
se varijanti policentrično standardizovanih jezika. U slučaju srpsko­
hrvatskog, leksička i morfološka polarizacij a unutar dijasistema može
da prouzrokuje potpadanje izvesnih skupova lingvističkih termina, po­
red ostalih, pod različite derivacione obrasce u zapadnoj i istočnoj
varij anti . Tako dominantno zapadni niz fonem morfem, leksem, semem
,

kontrastira se na istoku običnijim nizom fonema, morfema, leksema,

semema (pri čemu valja primetiti da alofon, alomorf nemaju odgo-

30 Slični primeri lako bi se mogli naći i u drugim terminološkim sferama.

Tako je teorija recepcije već uveden termin za j edno i kod nas uveliko poznato knji­
ževnoteorijsko usmerenje; ako bi neko još i prihvatio alternativu teorija prijema (što
je u najmanju ruku sumnjivo), kako bi se zamenili oblici recepcionizam, recepcioni­
stički i slični?
31 O internacionalizaciji naučne terminologij e uopšte v. npr. Balabuha ( 1 980)
i kod nas Perić ( 1 982); posebno o značaju grčko-latinskih osnova lingvističke termi­
nologije u prilozima M. Karadže Garić, l. Klajna i D. Tanaskovića u bloku pod Mikeš
( 1 983).

95
 RANKO BUGARSKI

varaj ućih oblika na -a). Grubo uzev, slična distribucija važi za termine
kao lingvist/lingvista, strukturalist/struktura/ista i slične. Tako su po­
larizovana i pridevska obrazovanja tipa transformacijskiltransforma­
cioni. Interesantan je primer para jezični/jezički, koji se komplikuje
preko mere proste varijantne distribucij e u dalj im izvođenjima kao
što su dvojezičnildvojezički, gde izbor, kako se čini, može da zavi si
i od sledeće imenice: u i stočnoj varij anti, koju inače karakterizuju
oblici na -ki, dvojezični govornik može se naći naspram dvojezički
rečnik, uz slične primere nestabilizovane upotrebe; dvojezičnost, me­
đuti m , glasi samo tako. Izgleda da su izričaj i iskaz već varij antno
polarizovani. U nekim slučajevima internacionalni termin, koji se mo­
že ređe j aviti u obe varij ante, dobija u njima različite domaće ekvi­
valente, pa se uz komplement i dopunu sada na zapadu učvršćuje i
proširak. Na varij antno nepolarizovanim područjima, dubleti drugde
oponirani po pravilu koegzistiraju, što tu umnožava i inače velike
terminološke razlike.
3. Mera varijacija takođe stoji u značajnoj korelaciji sa merom
konsolidacije date naučne oblasti . Stoga ne iznenađuje okolnost da
su tradicionalna deskriptivna lingvistika i normativna gramatika u ce­
lini standardizovane u većem stepenu nego savremena lingvistička
teorij a. Terminologij a transformaciono-generativne gramatike, na pri­
mer, još je u ranim fazama izgradnje, pa su tu brojni naporedni oblici
koji su nekada varijantno oponirani ali često i spolj avaju i kontrast na
relacij i pozajmljenica-domaći izraz. Otuda npr. kompetencija i spo­
sobnost, performansa i delatnost (za više primera v. naredno poglav­
lje) . S lično je sa ekvivalentima govorni akt i govorni čin. Paralelni
oblici komunikativnilkomunikacijski/komunikacioni, sa prilično nedos­
lednom distribucijom bilo n a varijantnom planu ili u smislu mogućeg
semantičkog diferenciranja, zadržavaju internacionalnu osnovu ali sa
različitim nastavcima. Neke gramatičke klase dopuštaju alternative ti­
pa generirati/generisati ili padežna/padeška gramatika (slično je i sa
sasvim tradicionalnim pridevom sintaktički/sintaksički). Neustaljena
je i upotreba naziva kao izvorni govornik/govorni predstavnik, i mno­
gih drugih.

96
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Pod uticajem modernijih pristupa dolazi i do preispitivanj a ne­

kih tradicionalnih poj mova, ponekad sa primetnim terminološkim po­
sledicama. Tako se u našoj gramatičkoj tradiciji ne razlučuju pojmovi
klauze i rečenice, pa se kaže, na primer, da se neka složena rečenica
sastoji od glavne i zavisne rečenice. A kada je ponegde uveden termin
klauza, prema engl . clause, odmah je predložena alternativa klauzula,
od lat. clausu/a, uz argumentaciju da na latinskom zasnovane pozaj­
mljenice treba preuzimati u nj i hovim etimološki izvornim a ne an­
gliciziranim ili kakvim drugih modernijim verzij ama, zanemarujući
32
time ulogu jezika-posrednika u procesu terminološke primopredaje.
Ali možda najupečatlj iviji rezultat ove revitalizacije postojećih poj­
mova nalazimo kod sintaksičkih grupa imeničke funkcije (engl. noun
phrase ili NP), gde ukrštanje triju prideva sa četiri imenice daje dva­
naest mogućnosti (imenskalimeničkalnominalna fraza/grupa/sintag­
ma, imenskilimeničkilnominalni izraz), pri čemu se za bezmalo svaku
od njih lako mogu naći potvrde u literaturi ! Ovom apsolutnom re­
korderu približava se glagolska strana, sa " svega" osam alternativa
(glagolskalverbalna fraza/grupalsintagma, glago/ski/verbalni izraz), a
s njom, analogno, i grupe određene drugim vrstama reči . Dopuštajući
odveć velik broj " izbora po srodstvu " , ovakvo izobilje svakako je
preterano.

4. Sledeći parametar na koji treba ukazati u ovom razmatranju

jeste publika sa kojom se računa, jer se može braniti stanovište da
izbor između postojećih terminoloških alternativa može da zavisi i
od toga da li je neki tekst namenjen obj avljivanju u specijalističkom
časopisu, književnoj reviji ili novinama; poseban slučaj predstavljaju
udžbenici različitih nivoa. Jedno tipično pitanje u ovoj kategoriji jeste
da li je dozvoljeno prevoditi međunarodne simbole kao S, NP, VP i
slične. Ima mišljenj a po kojima bi ovo trebalo izbegavati bez obzira
na pretpostavljeni auditorijum, dok se po drugima popularna izlaganja
idej a iz novih oblasti kakva je generativna gramatika, često po sebi
složenih u tehničkom smislu, mogu olakšati uvođenjem domaćih sim-

32 Upor. Katičić ( 1 97 1 :79). Na sličnu situaciju već smo naišli kod para kom­
pjuter/kompjutor.

97
 RANKO BUGARSKI

bola, eventualno uz upotrebu poznatije terminologije ako takva već

postoj i .
5 . Određenu ulogu igraju i pripadnost pojedinim lingvističkim
školama i disciplinama, te generacijske i lične sklonosti samih ling­
vista. Primera radi, veoma rašireni termin sistem (uz koji se u za­
padnoj varij anti upotrebljava i sustav) sporadično se javlj a i u obliku
za ženski rod, kao sistema; iako derivaciono neprikosnovena - upor.
slične primere date pod 2 - ova alternativa danas se oseća kao izrazit
rusizam koji je u našu nauku uveo Aleksandar Belić, i na koji se
sada može eventualno naići uglavnom u radovima njegovih učenika.
Tako j e na terminološkom planu ovaj oblik postao svojevrstan zaštitni
znak Belićeve škole. Varijacije kod nekih drugih ustaljenih termina,
kao subjekat/subjekt, objekat/objekt, drukčije su motivisane ali vero­
vatno ipak spadaju u ovu kategoriju. Osim toga, stručnjaci za razne
jezike (npr. engleski, nemački , ruski) u izvesnoj meri se razlikuju u
svoj i m terminološkim navikama, koje ih delimično razdvajaju i me­
đusobno i od serbokroatista. Ove razlike po pravilu su finije nijan­
sirane i samo statističke naravi , ali se povremeno mogu naći i dosta
oštra razgraničenj a. Tako, na primer, iako drugi mahom uopštavaj u
naziv kontrastivna gramatika, mnogi rusisti insistiraju na terminu kon­
frontativna gramatika, sledeći jednu , kako se čini, sumnjivu termi­
33
nološku distinkciju, inače dosta raširenu u slavističkom svetu .

6. Na kraju, ne treba izgubiti iz vida ne mali uticaj mode. Po­

nekad se izvesni termini, ili čak celi terminološki sistemi , upotreblj­
avaju ne zbog bilo kakve njihove objektivne nadmoći nego prosto
zato što oni treba da pokažu koliko je čovek koji se njima služi " u
toku" . Uopšte uzev, nekontrolisano širenje po modnog terminološkog
žargona može da izazove negodovanje, kako lingvi sta različitih ubeđe­
nj a tako i nelingvista. Ima tekstova, kod n as kao i drugde, u kojima
neprimereno ali utoliko agresivnije isticanje udarnih termina moderne

33 Ipak, Menac ( 1 973:25 0) ocenjuje ovo udvajanje kao nepotrebno. Brozović

( 1 977:29) upotrebljava termin konfrontaciono proučavanje, ali uz napomenu da se ne
vidi kako bi se ono razlikovalo od kontrastivnog. (v. i prethodno poglavlje).

98
 LINGVISTIKA U PRIMENI

lingvističke teorije demonstrira samo visokoparnu nedoučenost. Ovde

nema mogućnosti za analizu primera. Međutim, biće na mestu reč
upozorenja u vezi s jednom pojavom, daleko manje drastičnom ali
ipak ovde relevantnom, koja je takođe uzela maha. To je navika da
se rašireni internacionalni termini upotrebljavaju na i sti način kao,
recimo, u engleskom ili francuskom, pri čemu se zamagljuju važne
semantičke distinkcije koje se u srpskohrvatskom, za razliku od ovih
jezika, lako mogu formalno eksplicirati čim se problem uoči . Na pri­
mer, sasvim je jednostavno i zgodno sistematski razlikovati pridevske
oblike strukturni (koji se odnosi na strukturu, kao u strukturna pro­
mena) i strukturalni (koji se odnosi na strukturalizam, kao u struk­
turalna lingvistika). Pa ipak se ovaj potonji oblik često nepromišljeno
uopštava tako da pokriva oba značenja, i to, kako izgleda, samo zato
što je ovo obično slučaj u pomenutim stranim jezicima. Slično tome,
za razliku između atributa jezički/jezični (koji se odnosi na jezik) i
lingvistički (koji se odnosi na lingvistiku) ne može se reći da se re­
dovno poštuje, jer se ovaj drugi neretko generalizuje - opet u skladu
3
sa uobičajenom praksom u jezicima kao što su engleski i francuski. 4
Isto važi i za oblike stilski i stilistički, gde se ponovo, nauštrb jasnog
stila, drugi atribut često upotrebljava ne samo kada je reč o stilistici
nego i o stilu.
Prethodni spisak dimenzija varij acije nije, dakako, i scrpan.
Nadalje, ima dosta preklapanj a kako među različitim socioling­
vističkim činiocima tako i između njih, uzetih u celini, i čisto ling­
vističkih alternativa koje dopušta jezički si stem; sve je ovo ilustrovano
datim primerima. Međutim, ono glavno što se ovim navođenjem htelo
reći jeste da se varijacije koje smo široko nazvali sociolingvističkim
moraju uzeti u obzir pri svakom ozbiljnom terminološkom poduhvatu,
ma koliko one nadilazile uobičajene formalno-semantičke zahteve iz-

34 Po istom obrascu onda nalazimo i oblik ekstralingvistički, nepotreban i zbu­

njujući kada se nj ime - kako je najčešće slučaj - zapravo hoće reći vanjezički. - U
engleskom se, istina, može reći lingual nasuprot linguistic, ali se mogućnost ovog
sistematskog kontrasta gotovo nikada ne koristi, jer se prvopomenuti naziv vrlo retko
upotrebljava. O ovom i sličnim problemima raspravlja Pap ( 1 976) ; za širu raspravu
o različitim aspektima li ngvističke terminologije v. i Hartmann ( 1 974).

99
 RANKO BUGARSKI

građivanj a j edne teorij ski idealne terminologije na strogo lingvistič­

kim osnovama. Ovaj važan metodološki uslov ima opšti karakter, jer
je vrlo verovatno da će jezička praksa u svakoj zemlji da ispolj ava
neku meru neujednačenosti kao odraz interakcije - ili čak sukoba -
kulturnih i jezičkih obrazaca i principa.
U ovim okvirima može se javiti potreba za razlikovanjem stan­
dardizacij e i unifikacije, koje otvara mogućnost naporednog postoj a­
nja dvaj u ili više interno objedinjenih i delimično preklopljenih stand­
arda. U n ašoj zemlji, na primer, očigledno je da se terminologij a niti
može niti srne nasilno unificirati preko granica različitih sociokultur­
nih tradicij a ili varijanti standardnog jezika. Ali ako se na nivou jezika
u celini moraju priznati takve ukorenjene i strukturirane razlike, nema
naročitog opravdanj a za broj ne nedoslednosti koje ne proističu iz re­
gionalnih normi niti iz ustaljene prakse (setimo se, primera radi, čak
i unutarvarijantnog šarenila naziva za i meničke ili glagolske fraze) .
Prema tome, ima dosta prostora za unifikaciju na finije nijansiran i m
nivoim a sociolekta, "profesiolekta" i idiolekta unutar svakog o d de­
limično divergentnih standarda. Sledeći korak mogao bi da bude u
pravcu sporazumnog međusobnog približavanj a samih ovih standarda,
postepeni m uklanjanjem nepotrebnih (to jest, jezički ili kulturno ne­
motivis anih) razlika, a vodeći računa o važnom kriterijumu interna­
cionalizacije kao garantu potpune upotrebljivosti terminologije unutar
i izvan domaćih jezičkih granica. Ovakav program mogao bi da do­
vede u razumnu ravnotežu diferencij aciju i integraciju kao dva teme­
ljna i komplementarna aspekta u životu jezika uopšte i u razvoju ter­
3
minologij e posebno. 5

Po sebi se razume da je sve ovo samo jedan deo složenih po­

slova koje podrazumevaju napori usmereni ka izgrađivanju ,
konsolidovanju i širenju takve terminologije koj a b i jednovremeno
bila lingvi stički valj ana, sociolingvistički prihvatlj iva, i primerena po­
trebama kako naučnog i stručnog razvoj a tako i nacionalne, međuna­
cionalne i internacionalne komunikacije. U ovom slučaju odgovornost

35 Na ove procese u terminološkom kontekstu skreće pažnju Stoberski ( 1 978).

1 00
 LINGVISTIKA U PRIMENI

lingvi sta je dvostruka, jer se oni nalaze u obema ključnim ulogama

koje se normalno povezuju sa terminološkom standardizacijom - ulo­
gama jezičkih savetnika i predmetnih stručnj aka. Pored toga, njihova
aktivnost na ovom području ima značajnih pedagoških i širi h društve­
nih implikacija. Sledeći primer mnogih drugih zemalja, i jugosloven­
ski lingvi sti u poslednje vreme ispoljavaju veće interesovanje za ter­
minološku problematiku, zasad najviše u sopstvenoj kući. Kao i kod
drugih uporedljivih poduhvata, počeci su skromni, ali su perspektive
velike. A na putu ka ovim novim vidicima, sociolingvistička projek­
cij a ulazi u osnovnu opremu : ako je lingvistici potreban sociolog, mi
bismo rekli da terminologija traži sociolingvistu?6

36 Poslednja rečenica sadrži aluziju na naslov poglavlja ,,zašto je lingvistici

potreban sociolog" u knjizi Hajmza ( 1 980). Za saradnju između terminologa i
sociolingvista pledira i Riggs ( 1 980), dajući podatke o mogućim institucionalnim ka­
nalima koj i bi olakšal i ovakvo udruživanje snaga.

101
 9. Terminologija generativne gramatike

l. Terminologija generativne gramatike transformacionog tipa počela

je da prodire u jugoslovensku nauku o jeziku uporedo sa upoznava­
njem naše sredine sa lingvističkom teorijom Noama Č omskog i
njegovih sledbenika. Kako je u pitanju bio jedan potpuno nov ana­
litički i terminološki aparat, bila je to u izvesnom smislu prilika da
se i u našim jezicima ab o vo izrade racionalni i koherentni termino­
loški sisiemi, nesputani nasleđem i slobodni od diktata ranije prakse.
Nemamo dovoljno materijala za određenije zaklj učke o situaciji u dru­
gim jezicima na kojima se u našoj zemlji piše lingvistička literatura,
ali se za srpskohrvatski može reći da je ta prilika iskorišćena onoliko
koliko se moglo realno očekivati - to jest, samo delimično. Naime,
i ovde od početka deluju različiti, nekad i oprečni pri ncipi - počev
od varijantnih razlika, preko napetosti između adaptiranja internacio­
nalnih termina, kalkiranja i traženj a izvorno domaćih rešenja, do na­
vika pojedinih sociokulturnih sredina i akademskih krugova, pa i lič­
nih sklonosti pojedinačnih poslenika. Pored toga, uočljiva mera ko­
mocij e i nepreciznosti u upotrebi termina, poznata u ovim prostori ma
i od ranije, kao da se prosto prenela i na ovo novo područje.

Detaljnij e proučavanje procesa izgrađivanj a i prihvatanja termi­

nologije generativne gramatike kod nas zahtevalo bi sistematsko pra­
ćenje hronologije prodiranja ove lingvističke teorije na srpskohrvatsko
govorno područje, kao i potpuniji uvid u stepen i modalitet njene
ovdašnje disperzije. Zainteresovanima za ovakva istraživanja stoje na
raspolaganju tri glavne vrste izvora. Prvo, prevodi radova samog Čom­
skog, a u manjoj meri i drugih predstavnika ove opšte orijentacije,

1 02
 LINGVISTIKA U PRIMENI

kao i prevodi publikacija o njima. Drugo, propratni ili nezavisni tek­

stovi domaćih autora u ulozi tumača i popularizatora ovog pravca. I
treće, radovi naših lingvista o bilo kojem jeziku, ili o opšteling­
vističkoj problematici, pisani u duhu idej a i metodologije generativne
7
gramatike ?
Ovako nešto ne može da bude zadatak ovog kratkog priloga.
Sve što u ovoj prilici možemo da preduzmemo jeste da krajnje sažeto
- i zapravo samo ilustrativno, bez pretenzij a na iscrpnost analize u
bilo kojem smislu - razmotrimo neke od najpoznatijih termina ge­
nerativne gramatičke teorije u njihovim srpskohrvatskim verzijama.
Pri tom nećemo ići nekim naročitim redom, osim što će osnovni ter­
mini biti zastupljeni na početku spiska. Pošto terminološka delatnost,
kao ni sociolingvi stička, ne može sebi dozvoliti uzdržavanje od uteme­
ljenih vrednosni h sudova, jer tu postoje i razlozi i potreba da se jedna
terminološka alternativa oceni kao bolja od neke druge, takve ocene
biće davane u tekstu koj i sledi . Razume se da njih ne smatramo ne­
prikosnovenim; naprotiv, polazna pretpostavka ovog ogleda i jeste da
će biti i drukčijih mišljenja, pa se on pre svega nudi kao lično miš­
38
ljenje autora i osnova za diskusiju u stručnoj javnosti .
II. Primeri izvornih (engl.) i prevodnih (sh.) termina:

generate - generirati (sistemski i asocijativno bolje nego generisan)

generative - generativna (bolje nego proizvodna ili tvorbena zbog
internacionalnog statusa, odomaćenosti , izvedenica itd.)
transformation - transformacija (bolje nego preoblika, razlozi kao
pod generative)

37 V. naročito čomski ( 1 979, 1 984), Lajons ( 1 974), Katičić ( 1 97 4- 1 975 ), Bu­

garski ( 1 983a, pogl. VI-IX), Perić ( 1 983). Svi ovi izvori sadrže dalje upute na rele­
vantnu domaću i prevodnu literaturu. Termini iz ovog kruga mogu se, naravno, naći
i u novijim knjigama i drugim radovima naših lingvista sa opštijom tematikom, ali
se o tome ovde ne mogu davati podaci.
38 Ima i manji broj radova eksplicitno posvećenih razmatranju terminologije
generativne gramatike kod nas; v. Bugarski ( 1 969), Mihajlović ( 1 982), Melvinger
( 1 982), Riđanović ( 1 982), te prilog W. B rownea u bloku pod Mikeš ( 1 983). Neki od
ovih termina koriste se i u psiholingvistici, čijom terminologijom se bavi prilog S.
Savić u istom bloku , sa daljom literaturom.

1 03
 RANKO BUGARSKI

transformational - transformaciona/transformacijska (bolje nego

preoblikovna ili sl. , razlozi isti)
grammaticality - gramatičnost, prema (un)grammatical - (ne)gra­
matičan (ekonomičnij e nego gramatička ispravnost; ov(J)erenost
je duhovito prevodno rešenje, ali se čini da asocijativno ukida ra­
zliku i zmeđu nivoa competence" i performance", odnosno iz­
" "
među grammaticality i acceptability, tj . gramatičnosti i prihvatlj­
ivosti)
competence/perfo rman ce - jezička sposobnost/govorna delatnost,
odn. jezična sposobnost/govorna djelatnost (nije idealno, ali j oš
uvek izgleda bolje od alternativa sa terminima kompetencija i per­
formansa - zbog pogrešnih asocijacija u prevodu, kao i zbog sum­
njive vrednosti i delimične nestabilnosti samih izvornih termina;
no to ostaje za dalju diskusiju, s obzirom i na mogućnosti kao
znanje/ispoljavanje ili poznavanje/upotreba, nomenklatumo možda
adekvatne ali slabije sistemski , kontekstualno i derivacij ski)
- deep/surface structure - dubinska/površinska struktura (ne duboka,
jer u sh. nema razloga za asimetriju koju u engl . diktira fonotaktika
(teškoća izgovora depth structure, a prema duboka valjda bi išlo
plitka !)
- component - komponenta (bolje nego sastavnica ili od(J)eljak naj ­
više zbog jednoznačnosti, jer s e npr. sastavnica javlja i z a consti­
tuent)
- interpretative - interpretativna (i kad bi bilo potrebe za domaćim
terminom, teško bi išlo tumačenjska ili sl.)
- representation - predstava (bolje nego prikaz; svakako ne repre­
zentacija zbog drukčijih a ustaljenih neterminoloških značenj a, što
pokazuje da mogu postojati valjani razlozi za odstupanje od prin­
cipa internacionalizacije)
- S, NP, VP. . simboli su u naučnoj literaturi neprikosnoveni i ne
.

prevode se, ali je možda .dozvoljeno da se u popul arnom izlaganj u

neupućenima "prevedu" u R, IF, GF ili sl .
- rewrite rules - prepisivačka pravila ili pravila preispisivanja (ovo
drugo je tačnije ali pomalo nezgrapno)

1 04
 LI NGVISTIKA U PRIMENI

phrase structure rules - pravila frazne strukture (najbolje ako se

uopšte prihvati fraza sa izvedenicama, o čemu v. i niže; inače ume­
sto /razne eventual no sintagmatske, dok bi rečenične bilo netačno
a grupne nezgodno)
phrase marker - frazni označivač/označitelj (možda sintagmatski,
a može i marker)
branching (tree) diagram - račvasti dijagram ili derivaciono/de­
rivacijsko stablo; branch n/v - grana/granati se
node - čvor
structural description - strukturni opis (bolje nego strukturalni, a
deskripcija je ovde nezgodno i nepotrebno)
initial/terminal string - početni/završni niz (zgodnije nego inici­
jalnilterminalni, a niska je asocijativno loše)
input/output - ulaz/izlaz (nekad eventual no ulazni/izlazni materijal)
underlying - ovo je stalan problem; naj tačnije, ali nezgrapno, jeste
koji leži u osnovi; osnovni, bazni i bazički je dvosmisleno ili ne­
tač no, a adekvatna kovanica podležni teško da bi bila prihvaćena
kernel/derived sentence - jezgrena/izvedena rečenica (u ovom
sklopu zgodnije nego derivirana, premda za derivation u smislu
generativne gramati ke , koj i uklj učuje kako procesualni tako i re­
zultativni aspekt, dolazi u obzir samo derivacija, a ne i izvođenje)
- matrix (higher) sentence - matična (viša) rečenica (bolje nego gor­
nja zbog slučajeva sukcesivnog uklapanja)
embedded (lower) sentence - uklopljena (niža) rečenica (ukloplj­
ena je asocij ativno bolje nego ugrađena, usađena ili uložena a
umetnuta ima drugo značenje u tradicionalnoj gramatici ; niža je
bolje nego donja zbog sukcesivnosti , v. prethodni termi n)
noun phrase - ovde valj a birati između nekih dvanaest mogućnosti :
imenska/imenička/nominalna fraza/grupa/sintagma, imenski/ime­
nički/nominalni izraz; pri izboru treba misliti na doslednost, s ob­
zirom na druge vrste phrases i na izraze kao phrase structure,
phrase marker itd . , zatim na manju raširenost termina sintagma,
te na paralelizam noun-noun phrase (odn. imenica-imenički prema
nomen-nominalni i dalj e kroz ceo niz) ; npr. nominalna sintagma
je po sebi prihvatlj ivo ali se slabije uklapa u sistem, vukući za

1 05
 RANKO BUGARSKI

sobom adjektivalna/adverbijalna/prepozicionalna sintagma umesto

zgodnijeg pridevska/priloškalpredloška fraza; grupa j e samo za se­
be opet dobro ali nameće ovde neodgovarajući atribut grupni; izraz
takođe ne daje dobar atribut, a uz to je semantički odveć difuzno ;
stoga izgleda naj bolje ime nička fraza, čije frazeološke konotacije,
kad se sve sabere, možda ipak predstavlj aj u naj manje zlo
verb phrase - glagolska fraza i po tom obrascu dalje (iz razloga
n avedenih pod prethodnim terminom)
relativization, reflexivization, (pro)nomina/ization - relativizacija,
refleksivizacija, (pro)nominalizacija (po pravilu treba zadržati in­
ternacional ne nazive transformacija, od koj ih se mnogi ne bi ni
mogli prevesti ; ali npr. za deletion jedi no j e adekvatno brisanje,
a kod complementation luz koje ide i complementizer, a oboj e pre­
ma complement/ bolje je dopunjavanje, dopunjivač, dopuna nego
nezgrapno komplementacija, komplementizator, komplement)
topica/ization - topikalizacija G asnij e nego npr. tematizacija, što
ima i šire značenje)
extraposition - ekstrapozicija (ne vidi se kako bi moglo drukčije
- osim možda premeštanje, ali ovo nij e dovolj no precizno)
(pseudo) e/eft sentence - (prividno) rasc(ij)epljena rečenica
conjoining (conjunction) - vezivanje (dobar termi nološki par sa
embedding - uklapanje, a izbegava se i dvosmisleno konjunkcija)
constraint - zapreka (u odsustvu odgovarajućeg internac ionalizma
ovo i zgleda sistemski i asocijativno bolje nego stega /npr. za con­
strained bi u nekim kontekstima još nekako i išlo zaprečan, sva­
kako pre nego stegnut/, a ograničenje bi trebal o sačuvati za re­
striction) ; global constraint - globalna zapreka (neki drugi atribut
ne bi odgovarao)
lexicon, lexicalization. . . - leksikon, leksika/izacija . . (ne dol aze u
.

obzir zamene sa r(j)ečnik itd.)

lexical insertion - leksičko unošenje ili umetanje (bolje nego in­
sercija); lexical entry - leksički unosak ili umetak (nije najsreć n ije,
ali jedinica je pogrešno denotativno /jer se termin prve nstve no od­
nosi na skupove obeležja/ a odrednica konotativno /jer nij e reč o
konvencional noj leksikografijil)

1 06
 LINGVISTIKA U PRIMENI

distinctive features - distinktivna obeleija/obiljeija (ili razlikovna,

ali nema posebnih razloga za odstupanje od internacionalizma)
markedness - markiranost (može i obeleženostlobilježenost);
(un)marked - (ne)markiran ili (ne)obeleženlobilježen
universals - univerzalije; universal grammar - univerzalna gramatika
trace theory - teorija traga
government and binding theory - teorija rekcije i vezivanja (jedina
nezgoda ovog prirodnog prevoda jeste što se vezivanje j avlja i za
conjoining; eventualna zabuna /koja zbog specifičnosti ove sintag­
me kao naziva najnovije teorije Č omskog nije verovatna/ mogla
bi se izbeć i prevođenjem conjoining kao povezivanje) 39

Ill . Navedeni spi sak primera, koliko god nepotpun, ipak ilustruje ve­
ćinu formalnih, semantičkih, pa donekle i pragmatičkih činilaca po­
menutih na početku prethodnog poglavlja kao važni h u izgrađivanju
naučnih terminologija. (Kako je preostala, sociolingvistička grupa fak­
tora nešto podrobnije osvetljena u nastavku tog teksta, ova dva poglav­
lja su u tom smislu komplementarna).
Izloženo daje povoda za sledeće opštije zaključke. Terminolo­
gija transformaciono-generativne gramatike, kod nas još u početnim
fazama izgrađivanj a, prilično je neujednačena i nesistematična. Inter­
nacionalizacij a naučne terminologije i ovde je neophodan opšti prin­
cip, ali ne i automatski odgovor na sve teškoće. Na delu je ceo splet
različitih lingvističkih i sociokulturnih činilaca, koj i čak i kada je reč

39 U naše ilustrativne svrhe nisu uzimani u obzir koloritni termini u vezi s

transformacijama, kao S-pruning, A.ffu: hopping, Pied piping i drugi, koji predstavljaju
poseban problem. [P. S. 1 996 - Važan prilog domaćoj standardizaciji terminologije
generativne gramatike, i moderne lingvistike uopšte, predstavlja prevod poznatog Kri­
stalovog rečnika ( 1 98 8) . U pogledu termina koje smo mi ovde razmotrili, rešenja
koj a daju prevodioci I van Klajn i Boris Hlebec većinom se podudaraju s našim pre·
dlozima, al i ne uvek. Zainteresovani čitalac i sam će lako uporediti termine o kojima
je reč , a u svakom slučaju biće mu korisno detaljnije upoznavanje sa ovim dragocenim
priručnikom . Ovde bismo samo pomenuli da naši prevodioci za underlying prihvataju
podležni, što će verovatno pomoći ovom terminu da opstane uprkos našoj gore izra­
ženoj skepsi ! A za rewrite rules daju prepisna pravila - rešenje bolje od obeju gore
navedenih alternati va] .

1 07
 RANKO BUGARSKI

o tehnički m terminima jedne apstraktne teorije gramatike u užem smi­

slu zahteva elemente složenog sociolingvi stičkog pristupa. U tom
kompleksu, kako se valjda može videti proučavanjem iznetih pri mera,
nijedan kriterijum uzet sam za sebe nema apsolutnu vrednost, nego
se samo racionalnim ukrštavanjem i odmeravanjem različitih kriteri­
juma može doći do rešenj a koj a, ako i nisu teorij ski idealna, jesu bar
u konkretnoj situaciji najprihvatlj ivija. Takođe ne valj a ocenj ivati
adekvatnost termina kao puke izolovane nominacije, nego se mora
uzi mati u obzir njegova sistemnost, a naročito njegov derivacioni po­
tencijal koji određuje meru produktivnosti ; ovaj kriterijum naročito
smo i stakli zato što je uistinu bitan, a često se ne uzima dovolj no u
razmatranje, ili se čak potpuno previđa.
Pol azeći od ovog stanovi šta, vredelo bi proučiti mogućnost
s i stematskog vrednovanj a termina, kako pojedi načno tako i u si­
stemi ma, putem matrica koje bi sadržavale term inološki poželj n e
polove odabranih kriterij alnih obeležja. Ispi tivan i termini mogli bi
u nj i m a da budu ozn ačeni s a " + " ako neku osobinu poseduj u u
većoj m eri , sa "-" ako je poseduju u manj oj meri , a sa 0 ako
"

"

su u tom pogledu neutralni . Terminološke alternative (npr. tipa in­

tern acionalni/domaći ili tradicionalni/savremeni termin) tada bi se
rangirale prema zbiru pozi tivnih zn akova. Ukoli ko bi ovakve m a­
trice bi le uz to hij erarhizovane, tako što bi obeležj a koj a se oce­
njuju kao važnij a bila navedena pri vrhu a ostala pri dnu matrice,
i sti m znakovima bi se mogl a dati različita numerička vrednost za­
visno od položaj a u matrici , pa i sti ukupan broj pozitivnih zn akova
za dve razmatrane altern ative ne bi nužno značio i jednak broj
poen a. Ovim putem bila bi stvorena eksplici tna, formal izovan a i
kvan ti fikovana osnova za davanje prednosti neki m terminima nad
nji hovi m potencijalnim ekvivalenti ma.

Primera radi, razmotrimo jednu moguću matricu od, recimo,

deset kriterijuma, a u primeni na neke od temelj nih termina transfor­
maciono-generativne gramatike oko čijeg prevođenj a kod nas ima ra­
zličitih mišljenja; to su izvorni engleski termini competence/perfor­
mance i transformation (v. sl. 1 ).

1 08
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Primer hijerarhizovane matrice za sistematsko vrednovanje ter-

mina:

kom p. j . spos.
pe rf. g.del. TF preobl .
l. sistemnost. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . + +
2. produktivnost . . . . . . . . . . . . . . o o +
3. jednoznačnost. . . . . . . . . . . . . . + o o
4. internacionalnost . . . . . . . . . + +
5 . motivisanost . . . . . . . . . . . . . . . . + +
6. raširenost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . o o +
7 . stabilnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . + +
8. konotacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . + +
9. kratkoća . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . + +
1 0. lakoća . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . + +
2 6 7 2

komp. = kompetencija, perf. = performansa

j . spos. = jezička sposobnost, g.del. = govorna delatnost

1F = transformacija, preobl. = preoblika

Slika l.

Zbog ograničenog prostora ovde nije moguće - a verovatno nije

ni potrebno - da se objašnjava značenje navedenih kriterijuma ili šire
obrazlaže distribucija znakova u matrici . Najzad, primer je dat da bi
se ilustrovala sama zamisao, dok pojedinosti nužno ostaju diskutabil­
ne. (Deo zamisli zapravo i jeste u tome da zainteresovani čitalac s
ovim uporedi sopstvene ocene datih kriterijuma i termina, a potom
eventualno pristupi konstruisanju vlastitih probnih matrica za neke
druge termine, iz bilo koje stručne oblasti , po svom izboru). Pošto
smo ovo istakli, ostaje nam da učinimo samo još nekoliko napomena
u vezi s matricom i njenim rezultatima.

l . Tačkice ispod broj a 10 simbolizuju otvorenost liste kriteri­

juma, koja može da bude kraća ili duža već prema potrebi. Crta ispod

1 09
 RANKO BUGARSKI

broja 5 upućuje - dakako, opet samo grubo i ilustrativno - na okolnost

da se prva grupa kriterijuma u celini smatra važnijom od druge.
2. U vezi s prethodnom napomenom o relativnoj važnosti , u
principu postoji i izvesna mera uzajamnog podrazumevanj a između
pojedinih kriterijuma. Tako npr. sistemnost dolazi ispred inače izu­
zetno važnog merila produktivnosti (u smislu derivacionog potencij ala
osnovnog termina, tj . mogućnosti izvođenj a različitih imeničkih, pri­
devskih, glagolskih i drugih oblika) zato što ga zapravo podrazumeva,
jer bi se neproduktivna osnova teško uklopila u sistem. Ili, termini
koji su već rašireni verovatno tu svoju odliku bar donekle duguju
preovlađujućoj pozitivnosti na prethodne kriterijume, dok s druge stra­
ne raširenost može da čini jednu od pretpostavki narednog kriterijuma
stabilnosti . A izrazito formalni kriterijumi kratkoće i lakoće, koji bi
se obično naveli među prvima, ovde su na dnu spiska ne stoga što
bi se smatrali nevažnim nego zato što se po svojoj prirodi slabije
integrišu u mrežu uzaj amnih veza. Naime, iz njih samih ne može se
ništa pre tpostaviti o bilo kojem drugom kriterijumu (izuzev možda
raširenosti ) .

3. Postoje široke mogućnosti različitog izbora kriterijuma, kao

i nj ihovog rangiranj a, za termine iz različitih oblasti, ili u neke po­
sebne svrhe. Tako je npr. termin jezička sposobnost jednoznačan u
kontekstu transformaciono-generativne gramatike, za koji je naša mat­
rica i rađena, ali ne bi bio takav za lingvističku terminologiju u celini,
jer u glotodidaktici ima drugo značenje. A za m ašinsku obradu ter­
mina, kratkoća je svakako značajnij i parametar no inače.

4. U našoj matrici date su samo po dve alternative za upo­

ređivane termine, ali bi ista tehnika mogla da se pri meni i kada je
"
" u konkurenciji više kandidata.
5. Za naše primere, ukupni zbir pozitivnih poena - bar prema
autorovom računanju - dovoljno ubedljivo pokazuje koje alternative
imaju prednost (6:2 u korist para jezička sposobnost/govorna delat­
nost nasuprot paru kompetencija/performansa, i 7 : 2 u kori st transfor­
macije nasuprot preoblici). Uopšte uzev, manj a razlika ili izjedna-

1 10
 LINGVISTIKA U PRIMENI

čenost trebalo bi da znače da su razmatrane alternative podjednako

prihvatljive, pri čemu bi onda mogli da presude neki širi razlozi . Ra­
zu me se da je pri izloženom postupku bitno kako je matrica sačinjena;
upravo radi izbegavanja namernog ili nesvesnog "nameštanja " rezul­
tata i jeste bitno da matrica sadrži veći broj relevantnih kriterijuma
a ne samo dva ili tri , jer sa porastom nj ihovog broj a u načelu opada
mogućnost slučajnosti ili proizvolj nosti a raste podloga za objektivno
vrednovanje.
6. Upravo pomenuta objektivnost značaj no je ograničena teš­
koćom dolaženj a do pouzdanih podataka u nekim slučajevima, što
nemi novno otvara vrata subjektivnim osećanjima (da uzmemo samo
kraj nosti , neuporedivo je lakše utvrditi dužinu nekog termina nego
njegovu raširenost !). Takođe se mogu očekivati određeni tehnički pro­
blemi oko hijerarhizacije i kvantifikacije kriterij uma. Očigledno je da
bi ceo postupak koji je ovde samo skiciran tek trebalo operacionali­
zovati u skladu sa raspoloživim metodološkim sredstvima.

U zaključku bi mogla da stoji konstatacij a da bi predloženi ili

neki sličan sistem mogao da unese nešto više reda u terminološko
vrednovanje nego što ga tu, po svemu sudeći, sada ima. Ako ništa
drugo, ovim putem bi se lakše pokazalo da ne obećava dobre rezultate
uporno a jednostrano insistiranje na bilo kojem datom pojedinačnom
kriterijumu, ma koliko on po sebi mogao da bude važan. Na primer,
kriterijum internacionalnosti u terminologiji je nesumnjivo veoma
znač aj an, ali (kako sledi i iz pažlj ivijeg zagledanja naše matrice) ne
mora uvek da bude i presudan . Mi bismo rekli da internacionalnoj
alternativi treba dati prednost, ali samo ako su ostali uslovi približno
jednaki ; ako nisu, onda treba pažljivo odmeravati relativne prednosti
i nedostatke razmatranih alternativa. Ima stručnj aka koji bi se, nasu­
prot našem stavu, u ovakvoj dilemi principijelno pre opredelili upravo
za domaći termin, no to ne menj a ništa u izloženoj argumentaciji.
Poenta je u pokazivanju da naprosto nije dovoljno reći da je neki
termin bolji od nekog drugog samo zato što je internacionalan - ili,
već prema opredeljenju, samo zato što je domaći.

Terminologija je odveć složena i osetljiva materija da bi se mog­

la uspešno obrađivati oštrim rezovima. Ona traži finije instrumente,

1 1 1
 RANKO BUGARSKI

pažljivije oblikovanje, gradacij u i nijansiranje. Kako sledi i iz naših

primera, neki termini mogu da se pokažu slabijima od svojih mogućih
ekvivalenata u pogledu pojedinih - pa i pojedinačno važnih - obeležj a,
ali zato mogu da dobiju više poena za neka druga obeležja i tako
ispadnu ukupno ipak bolji. Ukoliko izloženi analitički sistem i pored
svojih slabosti ima neke vrednosti, to će biti najpre zato što svojom
polidimenzionalnošću otvara upravo ovakve mogućnosti .
Ako navedena vrsta normiranja i ujednačavanja na nivou svakog
pojedinog jezičkog varijeteta bar načelno leži u domenu socioling­
vistički osetljive lingvi stičke ekspertize, za eventualnu standardizacij u
i unifikaciju na stepenu celih varijantno raslojenih jezika kakav je
srpskohrvatski , kao i različitih jezika u višejezičnoj zajednici kakva
je naša, potrebni su i bitni dodatni uslovi šire društvene prirode. Tu
se pored jezičkih mogu očekivati i značajne kulturne razlike, pa svaki
pokušaj svođenj a terminološke šarolikosti na razumniju meru mora
da računa i sa velikom političkom osetljivošću ovakvih zahvata. To
je osobito slučaj ako u široj zajednici postoje različita gledanj a na
samu njihovu poželjnost, i ako komunikacijski prestiž jednog od
zastupljenih jezika čini da njegovi obrasci u izvesnoj meri već i spon­
tano utiču na oblikovanje terminologij a u drugima. Stoga u principu
treba težiti kodifikaciji za svaki jezik (odnosno svaku varijantu) za­
sebno, pa onda gledati šta je zajedničko i kako bi se taj deo mogao
na opšteprihvatljiv način uvećati - razume se, ukoliko postoji dovoljna
mera načelne saglasnosti o potrebi za takvim poduhvatom.

1 12
 1 0. Terminologij a u primenjenoj lingvistici

Odnos između terminologije i lingvistike, uključujući i pitanje

termina kojima se koristi sama nauka o jeziku, kod nas je odskora
aktuelizovan u okviru širih terminoloških razmatranja, o čemu sve­
0
doče brojni naučni skupovi i publikacij e koje su sa njih potekle. 4
Snažnih potencij alnih veza sa terminologijom u svim značenjima ovog
višeznačnog termina ima naročito primenjena lingvistika. Nas će ov­
de, međutim, zanimati neka pitanja upotrebe termina u samoj prime­
njenoj lingvistici, i to u naj širem smislu ovog pojma - smislu koji
zalazi i u druge interdisciplinarne domene jezičke nauke.

Za početak možemo da konstatujemo da se sve tri ključne reči

u naslovu ovog teksta odlikuju većim brojem značenj a, odnosno se­
mantičkom neodređenošću. Iz ranijih razmatranja u ovoj knjizi već
nam je poznato koj a sve značenj a ima reč terminologija, a isto tako
i da nije unapred j asno na šta se sve može odnositi naziv primenjena
lingvistika (pri čemu pitanje nije samo u tome šta se i gde primenjuje,
nego i u značenju, užem ili širem, koje se pridaje reči lingvistika).
Kako se sve ove tri reči ovde upotrebljavaju kao termini, prisiljeni
smo da već na prvom koraku konstatujemo, u samim nazivima oblasti
koje razmatramo, terminološki posebno nepoželjne crte kakve su vi-

·
40 Osnovne bibliografske upute date su u prethodnim poglavljima ovog dela
knj ige. Ovima treba dodati da raznovrstan materijal od interesa za terminološka pro­
učavanja donose i glasila naših stručnih udruženja - u Beogradu naročito Prevodilac
(časopis Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca SR Srbije). Posebno u oblasti ling­
vističke terminologije, najvažniji skupovi održani su u okviru dvaju simpozijuma o
kontrastivnim j ezičkim istraživanjima u Novom Sadu ( 1 982. i 1 985). Za materij ale
sa prvog v. Mikeš ( 1 983), a sa drugog B erić ( 1 9 8 6) .

1 13
 RANKO BUGARSKI

šeznačnost i nepreciznost. Ovde se, međutim, malo šta može uraditi ,

jer se ne vide prihvatljive i realne terminološke alternative, pa se s
tom situacijom valja pomiriti - razume se, uz punu svest o konven­
cijama koje ona podrazumeva, što je već neka pomoć. (Prema našem
stanovi štu, obrazloženom u I delu ove knjige, deo problema mogao
bi se izbeći ako bi se umesto o primenjenoj lingvistici govorilo o
lingvi stici u primeni ; ali ovo je ipak samo predlog, a preovlađujuća
terminološka praksa je, kako znamo, drukčij a) .
Jedna druga potencijalna slabost jeste nesputana proliferacij a
termina n a bazi postojećih obrazaca. Ovde ne mislimo na obilje neo­
logizama koje obično prati rađanje novih pristupa ili škola lingvistič­
kog mišljenj a - na poj avu koja je, inače, izazvala mnogo kritičkih
osvrta, sporova, pa i konfrontacij a. Na umu nam je opštiji običaj
imenovanj a specifičnih interdisciplinarnih oblasti naučnog proučava­
nja jezičkih pojava protezanjem postojećih modela na način koj i bez
prave potrebe vređa osetljivije uši. Ako bi danas malo ko prigovorio
nazivima kao što su psiholingvistika, sociolingvistika ili neuroling­
vistika, to još ne znači da jezičko osećanje svih nas spremno prihvata
kovanice kakve su antropolingvistika, pragmalingvistika ili
logikolingvistika - da i ne govorimo o politolingvistici ili seksoling­
vistici ili pak o kompjutolingvistici, ili, možda, računolingvistici. A
ako se ponegde već uveliko govori o pedolingvistici i patolingvistici, da
li u narednoj fazi prirodno sledi gerontolingvistika, i da li će potom iz
zagrobnog mraka da nas zaskoči i nekakva nekrolingvistika, nudeći ling­
vistima nove mogućnosti rada čak i pošto su njihovi informatori napustili
blagodeti ovog sveta? Ovo već počinje da liči na ružan san; stoga treba
reći da je većina navedenih neobičnih naziva već negde upotrebljena,
ako još ne kod nas a ono u lingvistički najuticajnijim jezicima, pa valja
1
biti spreman na sve ! 4

U nekim slučajevima koji idu pod ovaj derivacioni obrazac po­

stoje varij acije; tako se kod nas uz lingvistiku teksta ili tekstualnu

41 Tendencije na koje je ukazano mogu se lako uočiti prostim pregledanjem

programa skorašnjih svetskih kongresa za lingvistiku i primenjenu lingvistiku, pri če­
mu treba obratiti pažnju na nazive sekcija, okruglih stolova i drugih oblika rada.

1 14
 LINGVISTIKA U PRIMENI

lingvistiku javlj a i tekst-lingvistika (što samo po sebi ne deluje osobito

ubedljivo, ali zato daje prikladan atribut tekstlingvistički). Č ini se da
ovaj obrazac prodire pod uticajem germanskih jezika, posebno ne­
mačkog, čijim tvorbenim mogućnosti ma ponajbolje odgovara. Jedan
drugi relevantan model, ovog puta ruskog porekla, manje je produk­
tivan ali je takođe kod nas zastupljen: lingvostilistika je već donekle
odomaćena, lingvokulturologija se nedavno poj avila uz prigušene pro­
teste ali bez podesne alternative, dok lingvosociologija nije ni počela
da ugrožava sociologiju jezika (iako bi atribut lingvosociološki omo­
gućio koristan kontrast sa atributom sociolingvistički, u kontekstima
u kojima se pravi razlika između sociologije jezika i sociolingvistike).
Pri meti mo usput da je lingvodidaktika naišla na mesto već manje-više
zauzeto glotodidaktikom, građenom po istom obrascu iako u delimič­
no drukčijem leksičkom ruhu, a preuzetom, kako izgleda, uglavnom
iz romanskog kulturnog kruga. U ovom spletu sporadično se j avlja i
2
termin didaktolingvistika, pretenciozan koliko i nepotreban.4
Kad smo već stigli do glotodidaktike, ili teorije nastave jezika,
možemo da kažemo da u terminologiji ove oblasti, kao i mnogih dru­
gih, ima izvesnih neujednačenosti, pa i nej asnoća. Tako uz sam termin
nastava jezika naročito u spregu sa sintagmom učenje jezika po­
- -

stoje alternative podučavanje jezika i predavanje jezika; ovde dolazi

do određenog semantičkog diferenciranj a koje u nekim kontekstima
može da bude relevantno, pa otuda nema jedinstvenog i opšteprih­
vaćenog rešenj a u meri u kojoj ono postoji, recimo, u stabilnoj en­
gleskoj sintagmi language learning and teaching. Izgleda da se me­
todika ne razlikuje uvek dosledno od metodologije, kao ni nastavni
plan od nastavnog programa. Uzgred, za ovu oblast specifični su i
neki engleski termini koj i se kod nas obično ne prevode, kao ajtem
i dril; neki drugi engleski termini javljaju se i ovde i drugde, kao
input i autput (za koje se, sudeći po nekim znacima, odomaćuju al­
ternative ulaz i izlaz) .

Na graničnom području između grotodidaktike i psiholing­

vistike uglavnom se stabilizovala opozicija između učenja jezika i

4 2· Upor. i mesto u 3. poglavlju ove knjige na koje upućuje beleška 25 tamo.

1 15
 RANKO BUGARSKI

usvajanja jezika, bar onoliko koliko to omogućuj u sadašnje stanje

teorije u ovom domenu i pretežna praksa u drugim jezicima; razvoj
jezika ređe se j avlja, bar u smislu preciznijeg terminološkog određe­
nj a, i ako se u razvojnoj psiholingvistici govori o jezičkom razvoju
dece. No ako želimo da usvajanje više vežemo za LJ a učenje za
Lz, tu se već sukobljavamo sa pitanjem kako u kojoj oblasti treba
"
"č itati nesumnjivo elegantne ali zapravo opet obilato višeznačne in­
ternacionalne simbole L J i Lz . U glotodidaktici to su obično maternji
odnosno strani jezik, a u psiholingvistici prvi odnosno drugi jezik,
pri čemu prvi ne mora da bude maternj i , niti drugi mora da bude
strani, u nekom smislu koji bi bio relevantan u okviru prve pomenute
opozicije. Osim toga, drugi jezik ne mora da bude drugi samo po
redosledu učenj a, nego može da bude to i po stepenu ovladavanja,
što očigledno nije nužno podudarno. (U teoriji prevođenj a, gde su
isti simboli takođe u upotrebi, L J se kod nas naziva izvorni, ishodišni
ili polazni jezik, ili pak jezik izvornika ili originala, a Lz je najčešće
prevodni jezik, jezik-cilj ili jezik prevoda) .
U sociolingvističkim kontekstima, pomenuti termini delimično
dobij aj u drukčij a značenja, a uz njih se u tom sklopu javljaju i neki
drugi . Ovde je karakteristična tročlana podela na maternji jezik, jezik
sredine i strani jezik, pri čemu jezik sredine (ili jezik društvene sre­
dine), termin tipičan za višejezične i višenacionalne zajednice, figurira
kao član koji se ovde naziva još i nematernji jezik, a drugde mahom
drugi jezik ( ali sada u jednom ponovo drukčijem, sociološkom smi­
slu). Lingvistički možda nedovoljno jasan, ovaj rel acioni termin dobija
svoje puno značenj e u sociolingvističkom i društveno-političkom am­
3
bijentu sredine u kojoj se upotrebljava.4 Pomenuti odnosi dalje se
komplikuj u među radnicima migrantima, gde povremeno nije j asno
šta j e upravo LJ (da li je to maternji ili "faternji " jezik, jezik sredine
ili neki drugi, ili čak neka mešavina) ; ovakva situacij a može onda da
utiče na fizionomiju i usvaj anje Lz. Zanimljivo je da istraživači ove

43 Ovaj krug termina, pretežno u kontekstu nastave stranih jezika, podrobnije

razmatra Dimitrijević ( 1 984a, pogl. III).

1 16
 LINGVISTIKA U PRIMENI

problematike u Š vedskoj Lt često nazivaju kućni, domaći ili parodični

jezik, iako identitet ovog idioma nekada ostaje pod znakom pitanja. 44
S druge strane, zavičajni jezik iseljenika nekada se, kao u SAD i
Kanadi, službeno naziva etnički ili nacionalni jezik, pri čemu opet,
samo iz drugih razloga, nije lako utvrditi odnos LJ :L2. Č ak bi se
moglo reći da i sami poj movi na koje se odnosi ovaj zgodan i priručan
par etiketa nisu nužno operativni u svim empirijskim situacijama; a
i tamo gde jesu, odgovarajući termini, a naročito preopterećeni termin
drugi jezik, mogu da postanu višeznačni do stepena koji ih čini prak­
tično neupotrebljivim izvan konteksta, s tim što im ni u kontekstu
nije uvek lako dati preciznije tumačenje.
Neke grupe govornika, naročito ako su dislocirane na upravo
pomenute načine, nalaze se pred izborom i zmeđu ostajanj a pri svom
jeziku i prihvatanja jezika nove sredine. Ove alternative, u literaturi
na engleskom jeziku terminologizovane kao language maintenance
odnosno language shift, kod nas se nekada izražavaju terminima kao
jezičko održavanje odnosno jezička promena i sličnim, koji nisu naj­
pogodniji zbog neodgovarajućih konotacija ili pak višeznačnosti ; čini
se da bi ovde najbolje bilo očuvanje jezika prema zamena jezika.

Pošto smo već na terenu bilingvizma (dvojezičnosti), odnosno

multilingvizma (višejezičnosti), da u prolazu samo primetimo kako
nema besprekomog naziva za osobu koj a ispoljava ove osobine. Bi­
lingv/multilingv se povremeno nalazi ali je fonotaktički nezgrapno;
rašireniji oblici bilingval/multilingval takođe nisu prikladni u svakom
kontekstu ; bilingvistlmultilingvist se sporadično nalazi , ali bi ovo va­
ljda pre trebalo da označava nekakve dvostruke ili višestruke lingviste,
u čije se postojanje može razložno sumnj ati ; najzad, još bi teže bili
prihvaćeni " domaći " oblici kao dvojezičar/višejezičar, ili dvojezičnj­
ak/višejezičnjak. S druge strane, termin diglosija je potpuno prihvaćen,
ali atributska upotreba varira između diglosični, diglosijski i dig/osi­
jalni. Ako nam ne smeta kolebanje između (izvornog) govornika i

44 V. npr. Durovič ( 1 983:7), a šire o jezičkom razvoju naše dece izvan Jugo­
slavije, uključujući i upotrebu termina kao matern ji, prvi i drugi jezik u tom kontekstu,
u odgovarajućem tematskom bloku zbornika pod Mišeska Tomić ( 1 984).

1 17
 RANKO BUGARSKI

govornog predstavnika nekog idioma (prema engl . native speaker) ,

ne izgleda najsrećnije govoriti i o njegovim korisnicima (prema engl .
user) i ako je jasno d a upotrebljivači n e dolaze u obzir!
-

U domenu jezičke standardizacije, dobro je poznat spor oko

ključnih termina standardni jezik i književni jezik, koji se ne može
rešiti prostim uvođenjem novog termina, jezik književnosti, sa zadat­
kom da putem određenih semantičkih pomeranj a istisne noviji termin
standardni jezik; ovaj "uljez " se, nai me, već toliko odomaćio, i sa
dobrim razlozima, da se ne može govoriti o njegovom napuštanju,
nego samo o načinima i meri njegovog diferenciranja od tradicional­
45
nog književnog jezika. Slični problemi postoje i drugde, pri čemu ra­
zličita kulturna zaleđa i društveni stavovi takođe uveliko određuju ter­
minološku praksu. Glavna teškoća nije toliko u postojanju više termina
za isti poj am, koliko u nemogućnosti da se uvek dosledno utvrdi da li
se ti različiti nazivi uistinu odnose na identične, ili pak samo na varljivo
slične nocije; a ova situacija je potencijalan izvor beskrajnih nesporazu­
ma, upravo kao i kada se istom terminu pridaju različita značenja. Ima,
dakle, raznih mogućnosti za nepodudaranje termina i pojma, i sve mogu
da budu izrazito štetne ne samo za komunikaciju nego i za društvenu
46
akciju.

Izgleda da terminološki , a ni poj movno, još nisu dovoljno raz­

graničeni jezičko planiranje i jezička politika, iako osnovne mogućno­
"7
sti za to postoje. Tako neki program koj i bi u jednoj zemlji išao
pod jezičko planiranje može u nekoj drugoj da se smatra pitanjem
jezičke politike; no mnogo je ozbilj niji slučaj kada se u istoj sredini
ovim terminima barata kao da su sinonimni, što dovodi do zabune

45 Ovo pitanje dotiče se sada i u zborniku Jezik u savremenoj komunilwciji,

na više mesta u referatima i u diskusij i ; v. naročito str. 34--6 i 208- 1 5 .
46 D a pomenemo samo jedan drastičan ali nipošto izuzetan primer, jedan istra­
živač navodi da danas u Africi termin nacionalni jezik pokriva čak četiri odelita pojma,
što veoma otežava razumevanje aktuelne situacije na ovom kontinentu, pa tako i !'ICO'­
phodno jezičko planiranje (v. Brann 1 984). S druge strane, uvođenje novog termina
ne mora da znači samo novi naziv za stari "proizvod", iako se nekada olako tako
tumači, nego može da označava nova istraživačka polja ili nova viđenja tradicionalnih
oblasti naučnog interesovanja; takav je npr. slučaj sa terminom obrazovna lingvistika
(Spolsky 1 978).
47 Detaljnije o ovome v. Baotić ( 1 978).

1 18
 LINGVISTIKA U PRIMENI

oko prave prirode pojedinih poduhvata i raspodele nadležnosti i od­

govornosti između lingvističkih i političkih činilaca. Termin varijanta
je prihvaćen, premda je u našim specifičnim uslovima još uvek
nedovoljno teorijski razrađen pojam koji mu odgovara; slično se može
reći i za terminološko-sistemsku vrednost reči izraz u sintagmi stand­
48
ardnojezički izraz. U ovaj krug ulazi i opšte pitanje socijalne stra­
tifikacije jezika, ili njegovog društvenog raslojavanja; zanimljivo je
da ovaj potonji termin nekada izbegavaju i oni koji bi inače radije
upotrebili domaći naziv nego strani - možda zato što pojam raslojava­
nj a vidljivije nosi potencijalno negativnu konotaciju razbij anja nečega
što se i mplicitno doživlj ava kao prirodna celina.
Unutar područj a stručne i društvene brige o jeziku nalazimo
termine kultura govora/govorna kultura i jezička kultura, sa mogućno­
stima semantičkog diferenciranja koje se ne koriste sistematski ; ovde
bi termin jezička kultura valjalo uzeti kao nadređen, tako da odgo­
varajući pojam obuhvata, uz druge važne komponente, i ono na šta
se u uobičajenoj upotrebi odnose drugi pomenuti termini. U okviru
veštački pojednostavljene opozicije između domaćih i stranih eleme­
nata u leksici (leksikonu, rečniku) nailazimo na niz termina koji manje
govore o različitim poj movima a više o različitim vrednosnim oprede­
ljenjima prema istoj poj avi . Tako bi, pri jednom savremenijem shvata­
nju , termin strana reč trebalo zameniti terminom reč stranog porekta,
pozajmljenici bi valj alo dati prednost nad tuđicom, a varvarizam, kao
emocionalno nabijen izraz ekstremne purističke agresivnosti, verovat­
no je već i sam na putu ka davno zasluženom odmoru. Kao poslednji
primer terminološke nestabilnosti pomenućemo činjenicu da za poj am
suprotstavljen poj mu opšteg jezika (dakle onaj koji je u nemačkom,
na primer, jedinstveno i stabilno termi nologizovan kao Fachsprache)
mi i mamo nazive stručni jezik, strukovni jezik, jezik struke i jezik u
funkciji struke, pri čemu se još u nekim slučajevima upravna reč javlja
i u obliku množine: jezici.

48 Za razgraničenje varijante i izraza v. sada Janković ( 1 982), a upor. i Jan­

ković ( l 978a). Nove osvrte na standardnojezičku i varijantnu problematiku, uključujući
i neka termi nološka pitanja, sadrži zbornik pod Š ipka ( 1 984).

1 19
 RANKO BUGARSKI

Š iroka oblast na koju upućuje naslov ovog priloga ovde nije mog l a
'
d a bude sistematski izložena, nego samo ilustrativno načeta. Cilj naŠl'
male terminološke šetnje, tokom koje je kroz primere ukazano na nckl'
od mnogih problema građenja i upotrebe termina, bio je da letimični m
pregledom nagovesti opšti karakter problematike o kojoj j e reč , više ncg1 '
da pruži određene odgovore na pojedina konkretna pitanja. Pri tom valj a
primetiti kako izbor termina pomenutih ovom prilikom pokazuje da sc
sada ne skreće pažnja na varijantne razlike, nego na leksičke i derivacionc
alternative koje po pravilu nisu varijantno markirane. U tom smislu ovaj
tekst je komplementaran sa prethodnim poglavljima, gde su razmotreni
i izrazitije sociolingvistički aspekti lingvističke terminologije, uključujući
i varij antne razlike.
lako je ovde bilo govora samo o terminima u srpskohrvatskom
jeziku, stručnjacima je dobro poznato da i u drugim jezicima ima
problema sa lingvističkom terminologijom. Š i �e govoreći, standardi­
zacij a i unifikacija naučne terminologije ostaje na dnevnom redu kao
krupan zadatak, u lingvistici kao i u mnogim drugim oblastima. U
nauci o jeziku on je još upečatljiviji nego drugde, jer ako lingvisti
treba da pomognu stručnj acima u drugim disciplinama u sređivanj u
njihovih terminologij a, razložno je očekivati da će oni posebnu pažnju
da poklone daljem usavršavanju osnovnog terminološkog aparata svo­
je sopstvene nauke.
Š to se pak nas tiče, ovo izlaganje ne treba shvatiti kao poziv
na obaveznu i neodložnu unifikaciju svih terminoloških višestrukosti ;
tako pojednostavljen pledoaje bio bi, dakako, u direktnom sukobu sa
složenošću i delikatnošću situacije prikazane u ovom i prethodnim
poglavlj i ma. želeli smo samo da ukažemo na postojanje terminoloških
neujednačenosti na razmatranom području, čije sistematsko re­
gistrovanje i proučavanje čini neophodan preduslov svakog daljeg rada
na izgrađivanju terminologije u pojedinim oblastima primenjene ling­
vistike . A ovaj rad morao bi, verujemo, da uđe u dugoročni program
aktivnosti naših republičkih i pokrajinskih društava i Saveza društava
9
za primenjenu lingvistiku Jugoslavije. 4

49 Nešto razrađenij i predlozi u ovom smislu mogu se sada naći u bloku pod
Mikeš ( 1 983), gde treba naročito videti rezime diskusije koji je dao D. Š kiljan.

1 20
 III
Prevođenje
 l l . Međukultumo prevođenje

Dobro je poznato d a u pogledu elemenata kulture i kulturnih

sistema - u rasponu od hrane, odeće, rada, dokolice i sporta do mi­
tologije, religije, folklora, privrede, politike, prava i filozofije - često
ne postoj i podudarnost između bilo koje dve kulture, ovaploćene u
nj ihovim z asebni m jezicima. Pri tom se kulturne razlike kreću od
srazmerno finije nij ansiranih i teže uočlj ivih do veoma izrazitih i sa­
svim očiglednih, zavisno od stepena kulturne udaljenosti upoređivanih
zajednica. Sve ove specifičnosti registrovane su i u jeziku. Povremeno
se mogu čuti opravdana upozorenja da semantika svakog jezika na
određen n ačin obuhvata i etnografiju zaj ednice koja se njime služi,
da svaki jezik izražava jednu svojevrsnu kulturu, te da istinski dobro
vladanje nekim jezikom podrazumeva i temeljito poznavanje kulture
njegovih izvornih govornika. Ovo vodi znatnim problemima u oblasti
prevođenj a, i sigurno nije preterano tvrđenje da prevođenje nije samo
međujezička nego i međukulturna operacija. Da je to tako, jasno se
vidi n aročito ako se prevođenje shvati kao, u osnovi , oblik komuni­
kacije između kultura - dakle, onako kako bi ga predstavila jedna
sociolingvistička teorij a prevođenj a kakva do danas postoji samo u
začetku . 1

Daćemo, za početak, nekoliko elementarnih primera. U slučaju

međusobno veoma udaljenih kultura, poučno je iskustvo prevodilaca
Biblije na jezike primitivnih n�oda, čij e kulturne osobenosti nameću

1 Neke elemente takve teorije sažeto izlaže Nida ( 1 977). Neki od primera u
sledećem pasusu uzeti su iz ovog rada.

1 23
 RANKO BUGARSKI

simboliku bitno drukčiju od judeo-hrišćanske. Tako se u jeziku Eski­

ma j agnje pretvara u mladunče foke; a srce kao sedište ljubavnog
osećanj a u velikoj meri se relativizuje, jer se pokazuje da ne vole
svi srcem : primera radi, u većini majanskih jezika Latinske Amerike
voli se trbuhom, u jeziku domorodaca Maršalskih ostrva grlom, a u
nekim afričkim jezicima - jetrom; s tim u vezi, prilikom prevođenja
na kikuju, jedan od jezika Kenije, S veti duh se mora prekrstiti u belu
dži gericu da bi postao razumljiv i prihvatljiv. No i kada je reč o pri­
zemnij i m stvarima kao što je vatra, mora se voditi računa o verovat­
noći da će pakleni oganj imati sasvim različite konotacije među sta­
novnicima Grenlanda i ekvatorijalne Afrike.
Na drugom kraju pomenutog raspona, dve uveliko slične ali u
nekim sferama različite kulture mogu se čak služiti istim jezikom,
pa d a se ipak prilikom prevođenj a sa njega na neki drugi jezik, ili
obrnuto, pažnja mora pokloniti varijantno obeleženim vrednostima.
Ako se pojmu profita, na primer, pridaju različite i mestimično č ak
suprotne vrednosti u kapitalističkim i socij alističkim zemlj ama, onda
prevodioci odgovarajućih tekstova moraju to da i maju na umu - uk­
ljučujući i osobenu situaciju " zapadne" i " istočne " varijante današnjeg
nemač kog jezika. A i opštije uzev, da proširimo ovaj poslednji primer,
prevođenje ekonomskih i političkih tekstova između nemačkog i rus­
kog (u slučaju Nemačke Demokratske Republike) u mnogo čemu je
lakše nego prevođenje između ove varij ante nemačkog i engleskog,
iako su u celini nemački i engleski međusobno znatno bliži nego
nemač ki i ruski.

Naglašene kulturne razlike dosad su mnogo puta izazvale, i još

uvek izazivaj u , ne male prevodilačke probleme kada su u pitanju prav­
ni, filozofski i drugi misaoni tekstovi , a sporazumevanje ili
nesporazumevanje kultura savremenog Istoka i Zapada, na primer, u
dobroj meri zavisi od mogućnosti istinskog razumevanj a onog drugog
umesto podleganja navici da se kategorije sopstvene kulture prosto
"
"učitaj u u svaku drugu. Ovde naročita iskušenj a očekuju upravo pre­
vodioce, na koj ima leži velika odgovornost nepristrasnog tumačenj a
drukčijih ustanova i običaja, drugih načina života.

1 24
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Ne zalazeći dalje u ova pitanja, i izbegavajući pomenute kraj­

nosti , daćemo nekoliko primera iz svakodnevnog života. Nazivi po­
jedinih obroka uslovljeni su njihovim brojem, rasporedom i sadrži­
nom, pa se npr. četvoročlani engleski sistem breakfast-lunch-dinner­
-supper ne može lako preslikati u naš tročlani sistem doručak-ručak-
-večera. Nije ništa lakše ni sa n azivima j avnih mesta gde se jede i
pije, ukoliko su ona kulturno obeležena: restorana ima posvuda, ali
su bosanska kafana ili dalmatinska konoba nešto posebno, kao i fran­
cuski bistro ili britanski "pab " . Upravo stoga se nazivi ovih potonjih
često i ne prevode nego se prosto preuzimaj u uz minimalnu adaptaciju
i eventualne navodnike, kako pokazuju i naši primeri. Ali s ovim u
vezi treba zapaziti da prevođenje nije jedini problem, jer se postavlja
zahtev šireg poznavanja nečega što bi se, nasuprot izvornoj kulturi,
moglo nazvati prevodnom kulturom {po analogiji sa parom izvorni
jezik/prevodni jezik). Naime, može se pronaći približan prevodni ek­
vivalent za englesku reč pub, makar i u već citiranoj adaptaciji "pab" ,
ukoliko bi se moguće alternative kao pivnica ili birtija ocenile kao
odveć nespecifične , odnosno asocijativno pogrešne. Takođe se može
pretpostaviti da će svaki jezik u koji bi se takva leksička jedinica
uopšte unosila imati i reč u značenju " pivo " . Međutim, još uvek je
potrebno, povrh toga, kulturno znanje da se u britanskom "pahu " ni­
kada ne traži pivo bez preciziranj a željene vrste, kako bi se to moglo
normalno učiniti u mnogim grubo analognim ustanovama u drugim
kulturama.

Kulturnih teškoća može, dakako, da bude i unutar jedne šire

zajednice, samo su one tada obično zamagljene pripadnošću " istom "
jeziku i " istoj " kulturi . Tako bi poneki naš ljubitelj čaj a mogao u
rođenoj zemlj i da doživi neprij atno iznenađenje ako ne bi znao da
šumadijski čaj nije vrsta čaja (ništa više nego što je morski pas vrsta
psa) . Srbijanac koji voli burek sa sirom razočaraće se ako u Bosni
zatraži svoje omilj eno jelo, jer tamo burek može da bude samo s
mesom. Rakija je u Bosni najčešće meka ako se ne naglasi da se
želi ljuta, dakle obrnuto od Srbije. Slično tome, u nekim delovima
zemlj e nemarkirani član opozicije je belo a u drugima crno vino, jer

1 25
 RANKO BUGARSKI

će negde porudžbina vina bez bližeg određenja uroditi belim vinom,

dok se crno mora tako i specifikovati , a drugde je obrnuto. (Ove
distinkcije tradicionalne kulture donekle se neutrališu u preovlađu­
j ućoj jednoobraznosti modernog urbanog života).
No sasvim je prirodno da su ovakve teškoće po pravilu znatno
veće kada je reč o različitim jezicima. Stoga ćemo da se vratimo
prevođenju . Da putevi kulturnog pozajmljivanj a preko jezika mogu
da bu�u krivudavi, pa ponekad i čudni, pokazaće nam sledeći primeri .
Obično se naziv preuzima iz stranog jezika zajedno sa predmetom
koj i označava. Tako hamburger i hot dog nisu potisnuli domaću plje­
skavicu i viršlu ili hrenovku; ovi nazivi pojavili su se, i odomaćili,
tek kad su artikli koje imenuju stigli do nas u svojim autentičnim
američkim varij antama, dovoljno različitim od bliskih domaćih srod­
nika. S druge strane u Jugoslaviji nikada nije postojao ekvivalent pro­
davnice različitih artikala kakva se u SAD naziva drugstore, i ne bi
se očekivalo da će ovaj n aziv ikada biti uvezen bez ustanove na koju
se odnosi. Pa ipak, kada je svojevremeno u Beogradu otvorena prva
samoposluga za hranu koj a je radila bez prekida danju i noću , ona
je iz nekog taj anstvenog razloga spontano nazvana upravo dragstor
- i ako distinktivno obeležje američke prodavnice tog imena uopšte
nije njeno radno vreme, nego kombinacija raznih artikala (lekova,
kozmetike, hrane, knjiga itd.) koji se u njoj mogu dobiti . I ovaj naziv,
za koji je teško naći racionalno opravdanje, vrlo brzo se odomaćio i
raširio: danas se tako nazivaj u sve prodavnice sličnog tipa - a po­
menuti beogradski prvenac nije promenio ime ni kada je prešao na
manje-više konvencionalno radno vreme. I ne samo to: danas se ova
reč može naći i u kombinacij ama kao dragstor ozbiljne muzike, gde
se njeno značenje toliko rasplinulo da ga je nemoguće utvrditi !

U nekim oblastima slična kulturna nepredvidljivost nije spora­

dična nego karakteristična - recimo, kod poslovica i drugih izreka.
U engleskom, na primer, postoji izraz carrying coals to Newcastle
(doslovno: nošenje uglj a u Njukasl), za čije razumevanje treba znati
da je pomenuti grad važan rudarski centar, gde uglja ima napretek.
Kod n as se u analognoj situaciji nekada govori o sipanju soli u more.

1 26
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Ekvivalentan izraz za ovakav suvišan trud može a ne mora da postoji

u bilo kojoj datoj kulturi - a ako postoj i , ne može se nikako pret­
postaviti kako bi on mogao da glasi sve dok se to empirij ski ne utvrdi .
Ovaj aspekt jezičke i kulturne raznolikosti isuviše je dobro poznat
2
da bismo ga ovde morali dalje ilustrovati .
Međukulturna priroda prevođenj a možda je najlakše uočljiva na
području terminologije, u širokom smislu koji obuhvata ceo niz lek­
sičko-frazeoloških domena karakterističnih za specifične oblasti or­
ganizovanog života jedne zajednice. Među ovakve oblasti spadaju dru­
štveno-politička organizacij a, privreda, obrazovanje i mnoge druge.
Uz mogući izuzetak savremene nauke i tehnologije, gde su kulturne
posebnosti po prirodi stvari manje izrazite, u ovakvim obl astima na­
lazimo naj gušću koncentraciju kulturnih i posebno institucionalnih
pojmova, izraženih domaćim terminima koji često nemaju zgodnih -
ili čak bilo kakvih - ekvivalenata u jezicima drugih kultura. Š taviše,
u ovim domenima čak i tzv. internacionalni termini neretko dobijaju
različite konotacije u raznim kulturama.

Obilje primera pruža terminologij a svojstvena mnogim oblasti­

ma života u našoj zemlji danas. Prevođenje na druge jezike nekih od
termina iz oblasti obrazovanja, privrede, administracije i politike po­
kazalo se teškim zbog odsustva kulturnih ekvivalenata. Ispostavilo
se, na primer, da jezički korektni prevodi nekada znače vrlo malo
strancu koji nije upoznat sa datim domaćim pojmom ili institucijom.
S druge strane, upotreba naziva uobičajenih u jeziku na koji se prevodi
može da pruži iskrivljenu sliku stvarnosti, stvarajući privid suštinske
identičnosti i tamo gde se označene realije u dvema kulturama zapravo
značajno razlikuju. U ostatku ovog teksta navešćemo nekoliko primera
iz pomenutih oblasti , uz minimum komentara.

Počinjući od sfere obrazovanj a, odmah se suočavamo sa činj­

enicom da je već sam ovaj poj am težak sa stanovišta prevodioca.
Ono što se u engleskom n aziva education, a i u drugim jezicima

2 Više o teškoćama prevođenja poslovica i drugih ustaljenih izraza, sa brojnim

primerima, v. kod Ivira ( 1 978a: l 36-9).

1 27
 RANKO BUGARSKI

odgovaraj ućom jednom reči, u srpskohrvatskom se zvanično uvek oz­

načava sintagmom vaspitanje i obrazovanje; pri tom, grubo uzev, prva
imenica upućuje na formiranje ponašanja i stavova, a druga na usvaj a­
nje znanja. Otuda nije nimalo lako prevoditi službene tekstove iz ove
oblasti bilo sa srpskohrvatskog ili na ovaj jezik, jer se u drugim je­
3
zicima ova razlika mahom ne pravi. Za srazmemo nov sistem na
koji se odnosi termin usmerena obrazovanje još se, kako izgleda, nisu
stabilizovali nazivi na drugim jezicima, pa se npr. u prevodima na
engleski nalazi directed, oriented, guided ili streamed education. U
višem obrazovanju, sam osnovni poj am ponovo je osoben, utoliko
što ovde više zapravo znači niže u poređenju sa visoko (upor. visoka
i viša škola i sl.). Nije teško zaključiti da ovde treba naročito p aziti
pri prevođenju, jer npr. američka " visoka škola " (high school) u stvar­
nosti nije visoka, čak ni viša, nego za nas tek srednja. Uz to, viso­
koškolski apsolventi problem su za sebe; ovaj naziv ne može se pre­
vesti jer ovakav status drugde nije ni u kojoj meri institucionalizovan ,
pa se značenje termina mora objašnj avati .
Prelazeći na privredu, nalazimo da je fundamentalni poj am
samoupravlj anja do danas postao dovoljno poznat pod imenom self­
-management u engleskom, odnosno kroz odgovarajuće prevedenice
u drugim jezicima. Međutim, neki drugi važni pojmovi ostaju znatno
manje prozirni u prevodu . Ovo naročito važi za poj am OOUR-a: naziv
osnovna organizacija udruženog rada može se prevesti reč po reč,
ali će značenje celine neizbežno izmaći svakome ko nije upoznat sa
ovim sistemom, pa se stoga pribegava slobodnijim ali nešto razum­
ljivijim prevodnim alternativama. Č ak i za nas tako obična reč kao
što je preduzeće može za prevodioca da bude nezgodna. U engleskom
je njoj donekle bliska reč enterprise, ali u ovom kontekstu ona zvuči
sasvim neidiomatično, a upotreba prirodniji h engleskih alternativa
(kao firm, company, business i sličnih) pogrešno bi sugerisal a da je
privredni sistem u Jugoslavij i u suštini i sti kao i u zemljama engleskog
jezika. U ovom slučaju kao i u mnogim drugim, nije prijatan izbor

3 O ovome v. MikešNlahović ( 1 980) i Vlahović ( 1 980-8 1 ) .

1 28
 LINGVISTIKA U PRIMENI

između pribegavanja veštačkim konstrukcijama u engleskom i

izneveravanja pravog stanja stvari o kojima je reč.
U administrativnom i političkom životu ovakvih teškoća možda
ima još i ponaj više. Nazivi institucija i funkcij a (u kojima figuriraju,
na različitim nivoima od opštine do federacije i u raznim užim kon­
tekstima, reči kao skupština, veće, savez, predsednik i druge) najčešće
se ne mogu prosto unificirati na stranim jezicima, jer traže drukčija
rešenj a od slučaj a do slučaj a. Povremeno se moraju pri prevođenju
izbegavati i naizgled sasvim naivni intemacionalizmi kao forum ili
funkcioner, koji u engleskom, na primer, imaju neodgovarajuće ko­
notacije. U unutrašnjoj politici, među prevodilačkim problemima je
upotreba termina nacionalnost u dva odelita značenj a ( " pripadnost
naciji " i " nacionalna manjina" ), koj a se uz to još pridaju i alternativi
narodnost. Ovakva političkim razlozima motivisana reterminologiza­
cija, koja sa či sto terminološkog stanovišta nije najsrećnije rešenje ni
u srpskohrvatskom, može da stvori priličnu zbrku kod prevođenja na
jezike u kojima se dva pomenuta značenja po tradiciji različito lek­
sikalizuj u . Tako bi naša ustaljena sintagma narodi i narodnosti Ju­
goslavije, doslovno prevedena na neki strani jezik, izazvala ozbiljnu
zabunu kod onih koji ne bi prethodno bili upoznati s njenim pravim
sadržaj em.4 I da poslednji primer uzmemo iz spoljne politike, tu je
fundamentalni princip izražen terminom nesvrstanost već postao
dovoljno poznat, u vezi s Jugoslavijom kao i sa drugim zemljama,
pa su se posle izvesnog početnog kolebanj a (kao non-engagement pre­
ma ranijem i svakako manje adekvatnom neangažovanost) učvrstili
ekvivalenti tipa non-alignment, sa analogijama u drugim jezicima.

Iako su iz praktični h razloga svi naši primeri bili uzeti iz srpsko­

hrvatskog i engleskog, samo se po sebi razume da sličnih problema
ima u prevođenju društveno-političke terminologije u širem smislu
ovog pojma sa bilo kojeg jezika koji se upotrebljava u Jugoslaviji na
bilo koji strani jezik. Pored toga, jezici naših narodnosti u ovoj ter­
minološkoj sferi prirodno ispoljavaju određene specifičnosti u pore-

4 Š ire o terminologij i međunacionalnih odnosa v. u radu Mikeš i dr. ( 1 983).

1 29
 RANKO BUGARSKI

đenju sa i stim jezicima u njihovim matičnim zemlj ama. Ovo drugo

izlazi , doduše, iz okvira prevođenja, ali se postavlja kao problem iz­
građivanja kulturno specifične terminologije i njene ispravne inter­
pretacije u drugim zemljama u kojima je u upotrebi isti jezik.
S i stematsko razmatranje opsega mogućnosti kojima u izloženoj
situaciji raspolaže prevodilac leži izvan granica ovog ilustrativnog pri­
loga. Reći ćemo samo da izbor između ovih mogućnosti u svakom
pojedinom slučaju zavisi od kriterijuma adekvatnosti u vezi sa audi­
5
torijumom, svrhom, medijumom, stilom itd.
Zaklj učićemo napomenom da bi uporedno proučavanje kulturno
specifične terminologije moglo značajno da doprinese kontrastivnom
i straživanju jezika kao nosilaca u njima izraženih kultura - jednoj
oblasti čije su obrise poodavno sagledali pojedini pioniri naučne misli,
6
ali kojoj su još uvek neophodna podrobna empirij ska ispitivanja. A
idući još dalje od toga, brižljivo i kulturno osetljivo prevođenje na
ovom području moglo bi da bude od pomoći u svođenju na manju
meru nehotičnog nametanj a sopstvenih vrednosti i načina mišljenj a
poj movim a svojstvenim drugim kulturama, što u krajnjem izvodu zna­
či - i u unapređivanju međunarodnog razumevanj a.

5 Ovu materiju sistematski izlaže Ivir ( 1 978a, VIII pogl . , a o prevodilačkim

postupcima posebno i 1 984). Mnoštvo srpskohrvatskih naziva i njihovih engleskih
ekvivalenata s adrži i Ivir ( 1 978b). Veći broj primera pomenutih u našem tekstu deta­
ljnije je izložen u ovim publikacijama. Upor. i drugu literaturu o prevođenju naše
društveno-političke terminologije, datu u belešci 14 u 6. poglavlju.
6 Uticajan rani poslenik na ovom polju bio je Robert Lado ; v. Lado ( 1 957),
a sada i zbornik u njegovu čast: Jankowsky ( 1 985), gde j e za našu temu naročito
relevantan prilog Neuberta ( 1 985).

1 30
 1 2 . O prirodi teorij e prevođenj a

Poslednjih godina smo svedoci rastuće popularnosti teorije pre­

vođenj a, kako u svetu tako i kod nas. Potencij alni teorijski značaj
ove discipline sve se j asnije sagledava u aktuelnom prožimanju je­
zički h i posebno međujezičkih proučavanj a. S druge strane, veliko je
interesovanje za njen mogući praktični doprinos, naročito u vezi s
razvojem sistema usmerenog obrazovanja i sa školovanjem prevodi­
l aca u okviru tog sistema.

U ovoj situaciji valj alo bi posvetiti p ažnju nekim osnovnim pita­

njima koja se nužno postavljaju kada je reč o teoriji prevođenja, a
koj a se kod nas malo kad eksplicitno razm atraju - bilo zbog još uvek
nedovoljno razvijene svesti o relevantnosti takvih pitanja, ili pak stoga
što se prećutno uzima da su odgovori na njih već unapred dati i po
sebi j asni. Evo samo nekih među njima: - Š ta je zapravo teorija pre­
vođenj a, kakvi su njeni ciljevi i koje joj mesto pripada u krugu nauč­
nih disciplina? Postoji li uopšte jedna teorij a prevođenja sveopšteg
obuhvata, ili ima samo različitih teorij a za pojedine oblike i vrste
prevođenj a, ili čak za pojedine parove j ezika koji ulaze u prevodni
odnos? Ako se govori, na primer, o teoriji književnog prevođenja,
može li se ova uistinu dovesti u opozicij u prema nečemu što se po­
nekad n aziva lingvističkom teorijom prevođenj a? Kakav je odnos teo­
rije prevođenja, bilo kako shvaćene, prema prevodilačkoj praksi?

Pokušaćemo, u granicama mogućnosti koje pruža jedan ovakav

osvrt, da bar naznačimo relacije u koj i m a bi trebalo tražiti detaljnije
odgovore na ovakva pitanja, uz neophodnu napomenu da se pri da­
našnjem stanj u teorije prevođenja u svetskim razmerama čak i ovakve

1 31
 RANKO BUGARSKI

opšte naznake moraju nuditi sa izvesnom rezervom i sa punom svešću

o složenosti razmatrane problematike.
Kako bi smo ovom ispitivanj u obezbedili potrebnu meru ko­
herentnos ti, treba da za početak prihvatimo neku radnu definicij u
.
s amog prevođenja kao fenomena koji di sciplina o kojoj govorimo
treba da opiše i obj asni. Od svih jezgrovitih definicij a koje su po­
nuđene u teorij skoj literaturi verovatno j e najpri hvatljivij a sledeća:
prevođenje je oblik komunikacije kod koga se neki vanjezički sadržaj,
1
prethodno izražen u jednom jeziku, prenosi u neki drugi jezik. S kre­
nućemo pažnju na ključne tačke ove definicije, u kojima leže njene
glavne vrednosti - uz, kako ćemo odmah videti , i neke neizbežne
slabosti .

Najpre valja uočiti da se prevođenje predstavlj a kao oblik ko­

munikacije, što je produktivnije od mogućih alternativnih pristupa ako
se ima u vidu okolnost, svakako ne slučajna, da se u modernoj ling­
vistici glavni naglasak stavlja upravo na jezik kao sredstvo komuni­
kacij e među ljudima. Ovo obeležje jezika toliko je poznato da se na
njemu ne moramo ovde zadržavati .

S pecifičnijeg je karaktera odredba da se kod prevođenj a radi o

prenošenju vanjezičkih sadržaja, što je posebno značajno s obzirom
na ranije u običajene postavke o prevođenju kao procesu prenošenj a
jezičkih jedinica i l i tekstova iz jednog jezika u drugi . Pokazalo se,
naime, da je delotvornije govoriti o prekodiranju informacija u po­
rukama (dakle, u krajnjoj liniji, vanjezičkih sadržaja), i to najviše
zbog toga što bi glavno merilo jedinične ili tekstualne ekvivalentno sti
- u onoj nužno ograničenoj meri u kojoj se takva ekvivalentnost uop­
šte može postići između genetski , tipološki i kulturno manje ili više

7 Ovakva definicija izražava suštinu tzv. komunikacijskog pristupa prevođe­

nj u . Njen navedeni oblik preuzet je iz knjige Vladimira Ivira ( 1 978a), koja je - iako
pisana kao udžbenik - prva kod nas stvorila osnovu za sistematsko razmatranje nekih
opštih i suštinskih pitanja teorije prevođenja. Naše izlaganje u velikoj meri polazi od
osnovnih koncepcija ove knj ige. Teorijska razmatranja relevantna za našu temu sadrže
i knj ige Miodraga Sibinovića ( 1 979, II deo i 1 98 3 , II deo), kao i neki prilozi u zborniku
pod Rajić ( 1 98 1 ).

1 32
 LINGVISTIKA U PRIMENI

8
različitih jezika - bila upravo podudarnost izraženih značenja. No
tu ipak nailazimo i na određene teškoće, utoliko što se kod jedne
veoma značajne vrste prevođenja - književnog, i posebno poetskog
prevođenja - često u velikoj meri radi upravo i o prevođenju jezičkih
sadržaj a. Originalne umetničke tvorevine u medijumu jezika po svojoj
su prirodi tako sačinjene da značaj an deo nj ihovog ukupnog dejstva
neposredno počiva na osobenoj upotrebi čisto jezičkih sredstava, pa
sam jezik tu čini važan deo sadržaja. Prema tome, ovde se postavlja
teorijski relevantno pitanje odnosa između jezičkog i vanjezičkog sa­
držaj a, ili između jezičkog značenj a i vanjezičkih informacija. U ovaj
semantički problem ne možemo na ovom mestu ulaziti ; samo ćemo
da n apomenemo da bi iz navedenog razloga bilo uputno preispitati
ovaj deo definicije i eventualno izraz " vanjezički sadržaj " zameniti
izrazom " vanjezički ili jezički sadržaj " ili nekim sličnim (što, me­
đuti m, nije tako jednostavno kako može da izgleda na prvi pogled,
j er sve odredbe ove vrste, ako se uzmu dovoljno ozbiljno, imaju da­
lekosežnih teorij skih implikacij a) .
N ajzad, treće važno mesto u definiciji - i verovatno najmanje
uočlj ivo kao izvor mogućih problema - jeste ono gde se govori o
prenošenju određenih sadržaj a iz jednog jezika u neki drugi jezik.
Glavnu smetnju ovde ne predstavlj a činjenica da se ovakvo određenje
donekl e kosi sa nekim drugim mogućim shvatanjima pojma prevođe­
nj a, kao u poznatoj Jakobsonovoj trostrukoj podeli na intersemiotičko,
interlingvalno i intralingvalno prevođenje (najzad, i kod ovog autora
je sasvim jasno da se upravo interlingvalno ili međujezičko prevođenje
9
smatra " pravim " prevođenjem). Specifičniji problem u ovom opštem
okviru izvire iz odsustva oštre granice između međujezičkog i unu­
tarjezičkog prevođenj a, što odražava empirijsku okolnost da nije uvek
unapred j asno šta je jedan jezik, tj . gde prestaju razlike između po­
jedinih kodova "istog " jezika (dij alekti u sinhronij skoj ravni ili na
osi dijahronije, sociolekti , funkcionalni stilovi ili registri) a gde poči-

8 Detaljnije argumente i ilustracije u prilog ovog stava daje Ivir ( 1 978a, passim).
9 V. Jakobson ( 1 959); u srpskohrvatskom prevodu, u Babić ( 1 979: 1 3 3-9) .

1 33
 RANKO BUGARSKI

nju razlike između odelitih jezika. Ovo je pitanje za sociolingvističku

i opštelingvističku teoriju više nego za teoriju prevođenja samu po
sebi , a ovde ga pominjemo samo zato da bismo konstatovaH kako
svojevrsnog prevođenja i te kako ima i u granicama entiteta koji se
u lingvističkom, istorijskom i sociokultumom smislu smatraju jednim
jezikom i nose jedno ime. Osim toga, ako bismo produžili da raz­
mi šljamo u ovom pravcu lako bismo ustanovili da nas pojam pre­
vođenj a ne napušta sasvim ni unutar istog podjezika ili koda, utoliko
što pri normalnoj upotrebi jezika često ne izražavamo upravo ono što
mislimo (granični slučaj čini svesna laž), ali naši sagovornici ipak
bez teškoća razumeju " šta smo hteli da kažemo" .
Ovim bismo se, dakako, veoma udaljili od uobičajenog shvata­
nja prevođenj a, jer se čitanje misli manje ili više pokrivenih diver­
gentni m verbalnim iskazima obično ne smatra prevodilačkim postup­
kom . Prirodna posledica ovakvog koraka bilo bi uviđanje da je pre­
vođenje u jednom ili u drugom smislu komponenta svake jezičke ko­
munikacije, kako između tako i unutar pojedinih jezika - razume se,
uz odgovarajuće varijacije u vrsti i stepenu. Mi ćemo ovaj teorij ski
zanim ljiv teren ostaviti s napomenom da je on već bio predmet pronic­
Ijivih proučavanja, ovog puta sa stanovišta koj a su u ponečemu bliža
filozofiji jezika nego konvencionalnim predstavama o prirodi prevođe­
10
nja.

Pošto smo donekle razmotrili ponuđenu opštu definiciju pre­

vođenj a, sada smo u mogućnosti da teoriju prevođenj a odredimo kao
teoriju procesa prevođenja u naznačenom smislu - dakle, kao teoriju
procesa prenošenj a jezički oblikovanih sadržaj a iz jednog jezika u
neki drugi jezik (zanemarujući pomenute teškoće teorijskih razgra­
ničenj a, koje nisu neposredno relevantne za našu dalju analizu s ob­
ziro m na njen nužno pojednostavljen i uopšten karakter) . Ovako
shvaćena, teorija prevođenj a nam se ukazuje pred očima kao oblast
naučnog istraživanj a među čij a glavna obeležj a spadaju sledeća:
( l) opštost obuhvata, (2) lingvistička zasnovanost, (3) komunikacij sko

10
V. naročito Steiner ( 1 975).

1 34
 LINGVISTIKA U PRIMENI

usmerenje, i (4) interdisciplinarnost. Reći ćemo po nekoliko reči o

svakom od ovih obeležj a.
( l) Pošto je sedište procesa prevođenja ljudski mozak, teorija
prevođenja je u svojim temeljima - dakle, u ravni opštih principa,
fundamentalnih pojmova, te osnovnog kategorij alnog i analitičkog
aparata - jedna za sve jezike sveta i za sve oblike i vrste prevođenja.
Upravo po tome, u najvećoj meri, ona i jeste teorija, to jest nešto
više od registrovanj a i opisivanja poj edinačnih činjenica. Samo na
nižim nivoima apstrakcije dolazi do delimičnog diferenciranj a, koje
dozvoljava da se govori o tzv. posebnim teorijama prevođenj a, ili tač­
nije o slojevitom grananju opšte teorije s obzirom na prirodu prevo­
dioca, medijum u kome se odvija prevođenje, vrstu tekstova koji se
prevode i slično. U tom smislu teorija prevođenj a može se, uprošćeno
govoreći , podeliti na teoriju ljudskog prevođenj a i teoriju mašinskog
prevođenja, a prva od njih dalje na teoriju usmenog prevođenj a i teo­
riju pismenog prevođenj a; prvu od ove dve možemo dalje da delimo
na teoriju simultanog i teoriju konsekutivnog prevođenja, a drugu npr.
na teoriju stručnog i teoriju književnog prevođenja; ovu potonju, pak,
još dalje na teoriju proznog, teoriju poetskog i teoriju dramskog pre­
vođenja; i tako dalje, ili na neki sličan način. Ono što je ovde bitno
jeste da ovakve posebne teorije, ma kako bile međusobno razgraničene
i pojedinačno formulisane, nisu nezavisne od hijerarhij skog poretka
kakav je ovde upravo ocrtan. One se mogu plodotvorno posmatrati
jedino kao posebni slučajevi sukcesivno viših teorijskih nivoa - od­
nosno, u kraj njem izvodu, opšte teorije prevođenja, u čijim okvirima
one jedino i mogu da u punoj meri i u pravom smislu reči ostvare
svoje pretenzije na teorij ski status, i čijem izgrađivanju i same do­
prinose svojim specifičnim rezultatima.

(2) Teorija prevođenja je nužno lingvistički zasnovana discipli­

na, i to u dva odelita iako međusobno povezana smisla: prvo, pre­
vođenje je jezička operacija, na čijem početku i kraju nalazimo poruke
sačinjene prema pravilima uključenih jezičkih kodova; i drugo, teorija
prevođenja kao savremena naučna oblast najvećim delom je izrasla
u nedrima moderne lingvistike, od koje pozajmljuje glavninu svog
poj movnog i metodološkog aparata.

1 35
 RANKO BUGARSKI

(3) Gledajući u svom predmetu naročit oblik komunikacije, teo­

rija prevođenj a po svojoj prirodi poseduje komunikacijsko usmerenje,
odnosno spada u krug disciplina koje se bave temeljnim fenomenom
međulj u dskog opštenja. Sa ovog stanovišta, predmet njenog prouča­
vanj a može se odrediti i kao komuniciranje značenj a preko jezičkih
granica.

(4) Uz svu svoju lingvističku utemeljenost i komunikacij sku

orijentaciju , teorija prevođenja je izrazito interdisciplinarna oblast is­
traživanj a, u stvaralačkom prožimanju sa većim brojem nauka o čove­
ku i društvu (u rasponu od neuropsihologije do etnologije), zatim sa
teorijom komunikacija i teorijom informacija, teorijom književnosti
i komparativnom stilistikom, itd. Među lingvističkim disciplinama,
ona je upućena na najtešnju saradnju sa deskriptivnom i kontrastivnom
lingvistikom (posebno na semantičkom planu), sa opštom ling­
vistikom (naročito u vezi sa pitanjima lingvističke tipologije i jezičkih
univerzalij a) , te sa p siholingvistikom, sociolingvistikom i primenj­
enom lingvistikom. 1

* *

Pošto smo na naznačeni način odredili opšti karakter teorije

prevođenja kao interdisciplinarnog polja proučavanj a na lingvističkim
i komunikacij skim osnovama, biće uputno da se osvrnemo na neke
logične posledice ovakvog pristupa ispitivanom predmetu - imajući
u vidu neke stavove koji se povremeno nekritički zauzimaju o poje­
dinim pitanjima iz ovog kruga, bez prethodnog uspostavljanj a bilo
kakvog šireg teorijskog okvira.

Najpre ćemo da posvetimo nekoliko trenutaka statusu oblasti

koj a se obično naziva teorijom književnog prevođenj a. S obzirom na
istaknuto mesto koje u prevodilačkoj praksi pripada književnom pre­
vodu, razumljivo je interesovanje koje u određenim krugovima vlada

1 1 O nekima od ovih veza. s obzirom na karakter komunikacijski usmerene

teorije prevođenja, šire govori Ivir ( l 978a, naročito pogl . 6-7).

1 36
 LINGVISTIKA U PRIMENI

upravo za ovu oblast. Teže je, međutim, razumeti to što je ovo inte­
resovanje neretko praćeno implicitnim ili čak eksplicitnim zanema­
rivanjem - da ne kažemo omalovažavanjem - drugih vrsta prevođenja
kao, navodno, teorijski neinteresantnih domena prevodilačkog zanat­
stva. Izgleda da se ovde teorija prevođenja brka sa subjektivnim
vrednovanjem prevodilačke prakse; jasno je, naime, da teorija pre­
vođenja mora da obuhvati sve vidove prevodilačke delatnosti (dakle,
uz "umetničku " i onu " zanatsku " ) - upravo kao što teoriju jezika
interesuju sve manifestacije ljudskog govora (dakle, ne samo "elitni "
nego i "egzotični " jezici). Iz našeg prethodnog izlaganj a proističe da
teorij a knj iževnog prevođenja ne može da bude ništa drugo do pose­
ban slučaj teorije prevođenja u opštem smislu, od nje diferenciran
otprilike u meri u kojoj književna komunikacij a predstavlja poseban
slučaj jezičke komunikacije. A iz činjenice da se književnoj komu­
nikaciji često pridaje naročita važnost nikako ne treba izvlačiti zak­
ljučak da će samim tim i teorija književnog prevođenj a nužno biti
naj važniji ili najrazvijeniji deo teorije prevođenj a - još manje, da se
deo može delotvorno izgrađivati izvan okvira celine. Najzad, istorijska
je činjenica (i, kako smo maločas videli , nimalo slučajna) da je teorija
prevođenj a u modernom smislu izrasla na terenu lingvistike, a ne, na
primer, teorije književnosti ; iz književnoteorij skih krugova dosad su
uglavnom stizale manje ili više opravdane parcij alne kritike pojedinih
lingvističkih pristupa teoriji prevođenja, ali ne i koherentni samostalni
12
teorijski modeli .
Razj ašnjenju ove situacije možda će doprineti jedna mala ter­
minološka vežba. U nekim naučnim krugovima govori se o tzv. ling­
vističkoj teoriji prevođenj a, pri čemu ovaj atribut može da odražava
samo upotrebljenu lingvističku aparaturu, bez impliciranog kontrasta
13
sa alternativnim pri stupima (što je slučaj npr. kod Katforda), ili se

12 Ovde, razume se, ne uzimamo u obzir dela koja se tematski ograničavaju

na poetiku književnog prevoda, ne ulazeći u sistematsku diskusiju o odnosu te pro­
blematike prema opštim pitanjima teorije prevođenja. Izgleda da ima samo delimičnih
izuzetaka od iznetog opšteg suda: jedan od njih jeste Popovič ( 1 980).
13 V . Catford ( 1 965).

137
 RANKO BUGARSKI

on pak n aglašava kao distinktivno obeležje u poređenju sa nekim za­

mišljenim drukčije fundiranim teorijama, po pravilu književnog po­
14
rekla (kao kod nekih sovjetskih autora). Za nas je relevantan samo
ovaj drugi slučaj , jer se takvim postupkom "književna teorij a pre­
vođenj a" nastoji uspostaviti kao paralelna " lingvističkoj teoriji pre­
vođenj a " . Ovo se, međutim, ne može prihvatiti , jer nema nikakve
" "
"opšte teorije prevođenja koj a bi se delila na jednu "lingvističku i
drugu " književnu" komponentu. Mi smo već videli da je opšta teorija
prevođenja istovremeno i lingvistička, što i sam naziv " lingvistička
teorij a p revođenj a" čini u dobroj meri pleonastičnim. Drugi upravo
pomenuti naziv, ,,književna teorij a prevođenj a" , sasvim je neadekva­
tan, jer bi upućivao na nekakvu teoriju svekolikog prevođenj a koj a
bi bila književno zasnovana, a mogućnost postoj anja nečeg ovakvog
teško j e zamisliti . Verovatno se zato ovaj termin ređe i j avlj a, pa se
obično u potrebljava termin " teorij a književnog prevođenj a" , koj i je
potpun o umesan jer se odnosi na teorij ske osnove jedne od postojećih
vrsta prevođenja. Ali " pandani " ovako sklopljenog termina na "dru­
goj " , lingvističkoj strani glasili bi "teorija jezi čkog prevođenj a" (što
je već krajnje pleonastično), ili možda " teorij a lingvističkog prevođe­
nj a" (što je besmisleno).
Već i ove terminološke asimetrije ukazuj u na neodrživost im­
plicitnog postulata po kome se "književno" predstavlja kao paralelno
" "
" lingvističkom - kako se čini, mahom zato da bi se " lingvističke
teorije mogle polemički prikazati u jednoj ogoljenoj verziji i njima
potom suprotstaviti " književne " teorije kao jedine koje su kadre da
se ponesu sa svime što nadilazi običnu informativnu upotrebu jezika,
što je j ezički bogato, slojevito i stilski obeleženo - jednom rečju, sa
"
"pravim problemima prevođenja.
O vde, međutim, treba imati na umu tri stvari. Prvo, mnogi ne­
potrebni nesporazumi, pa i protivrečnosti ovako postavljenih razmatranja
proističu iz nedovoljnog razlikovanja ravni materijala Gezičko/književ­
no) od ravni nauke (lingvi stičko/književnoteorij sko), što dovodi do

14
N a ovu literaturu detaljnije upućuju Sibinović ( 1 979) i Stojnić ( 1 980).

1 38
 LINGVISTIKA U PRIMENI

zbunjujućih dvosmislenosti (npr. " lingvističko " u primeni č as na nau­

ku o jeziku, čas na sam jezik !) i asimetrij a (npr. lingvističko/književ­
no). Drugo, č ak i kada se ovi odnosi i spravno postave, valj alo bi
prethodno obj asniti šta će se smatrati lingvističkim pri stupom a
šta književnoteorij skim, i zašto bi se fi lološka potka lingvističkih
i s traživanj a danas smatrala nečim u što n auka o j eziku nema pri­
stupa. I treće, metodološki je neopravdano deliti " dokle " može sa­
ma lingvi stika, a " odakle " je potrebno nešto drugo. Iako nauka o
j ezku čini glavni deo osnove teorij e prevođenj a u celini , ona ne
može sama da obj asni nijednu vrstu prevođenj a, upravo kao što ni
sama nauka o knj iževnosti , poetika ili stili stika ne može da obj asni
knj i ževno prevođenje. Interdi sciplinarn a s aradnj a na lingvi stičkim
osnovama potrebna je u svim slučajevima, uz manji ili veći udeo
poj edinih disciplina zavi sno od osobenosti svakog od nj i h . Prevođe­
nje književni h tekstova, ma koliko bilo s razlogom visoko vred­
n ovano, samo je podvrsta prevođenj a (jezičkih) tekstova, pa je tako
i teorija knj iževnog prevođenja samo j edna grana (lingvističke) teo­
rij e prevođenj a. U teorij i prevođenj a, kao ni bilo gde, knj iževno
se ne može suprotstavlj ati jezičkom jer je i samo - jezičko, iako
posebne vrste ; a granicu između tzv. knj iževni h i tzv. neknjiževnih
tekstova i inače j e u teorij skom smislu mnogo teže odrediti nego
što se to često pretpostavlja. I uopšte uzev, odnos dela i celine
nikada se ne bi smeo predstavlj ati kao odnos ravnopravnih delova.
Iz ovih razloga teorija književnog prevođenja ne može da postoji
osim kao deo jedne obuhvatnije discipline, koju nazivamo prosto -
teorija prevođenj a (podrazumevajući zapravo redundantne atribute
" "
"opšta i "lingvistička ). No ovakav kategorij alni odnos, koji isklju­
čuje neopravdano svođenje lingvističkog doprinosa na pretežno šemat­
sko manipulisanje uprošćenim teorij skim modelima i uspostavljanje
paralelizma na toj osnovi , ne znači, razume se, i jednosmeran sao­
braćaj . Počivaj ući na opštim postulatima teorije prevođenj a, teorija
knji ževnog prevođenja iste te postulate neprekidno obogaćuje svojim
specifičnim doprinosima, stečenim kroz uvid u problematiku prevo-

1 39
 RANKO BUGARSKI

đenja književnih tekstova, i n a taj način stvaralački učestvuje u raz­

15
voju oblasti čij i deo sačinj ava.
U pogledu glavnih teorijskih problema teorije prevođenja, koji
takođe proističu iz načina na koji je ona ovde postavljena, možemo
da kažemo samo .to da i oni odražavaju naznačenu hijerarhiju, po­
stojeći - i imajući svoju neospornu važnost - na različitim nivoima
apstrakcije. Tako je, primera radi , tradicionalno pitanje da li je do­
pušteno stihove prevoditi u prozi autentičan problem teorije književ­
nog prevođenj a, ali na višim nivoima problemi nisu više filološkog
ili nekog sličnog posebnog karaktera nego idu u daleko opštije sfere
lingvistike, teorije komunikacija, pa čak i neuropsihologije: stožerni
problem teorije prevođenja verovatno je pitanje šta se dešava u mozgu
prevodioca dok prevodi . Zbog toga je modeliranje procesa prevođenj a
podjednako važno za teoriju prevođenja kao što je za lingvistiku zna­
čajna izrada modela čovekove verbalne aktivnosti . A okolnost da se
savremena n auka možda još nije ni približila odgovoru na najkrupnij a
teorij ska pitanj a ne bi smela da stvori utisak da takva pitanja i ne
postoje, ili da nemaju značaj a - bar kada je reč o teoriji prevođenja !

Pošto smo s e dotakli teorijskih problema razmatrane oblasti,

valjalo bi se osvrnuti i na njene teorijske poj move. Pomenućemo samo
središnj e mesto koje među ovima pripada pojmu adekvatnog prevoda.
Za razliku od pojmova lepog i tačnog prevoda, kojima se često ope­
riše, poj am adekvatnog prevoda (inače ovima hijerarhij ski nadređen)
ima u punoj meri teorijski status u okviru teorije prevođenja. Pre­
vođenje je mnogo više nego lov na lepu reč, čak i kada se radi o
umetničkom prevodu ; a tačnost, i onda kada se može jedinstveno ut­
vrditi , n ije nužno i najveća vrlina svakog prevoda. Međutim, adek­
vatnost - koja se danas najčešće određuje kao funkcionalna ekviva­
lentnost u datom jezičkom i kulturnom kontekstu - jeste ovde ključni

15 Problemu odnosa između lingvističkog i knjževnoteorijskog u teoriji pre­

vođenja analitički pristupa i Sibinović ( 1 979), sa unekoliko drukčijih polazišta i sa
zaklj učcima koji se otuda samo delimično podudaraju sa našima. Istog problema me­
stimično se dotiču, u literaturi na srpskohrvatskom jeziku, Stojnić ( 1 980), Popovič
( 1 980) i Levi ( 1 982).

1 40
 LINGVISTIKA U PRIMENI

pojam, čijem će razrađivanju teorij a prevođenja morati u budućnosti

16
da poklanj a naročitu pažnju. Vekovne debate oko pitanja da li je
prevođenje zanat ili umetnost, ili pitanj a da li je bolji doslovan ili
slobodan prevod, nisu urodile neki m većim plodovima - kao, uosta­
lom, ni nešto savremeniji teorijski spor o mogućnosti ili nemogućnosti
prevođenja. " Koliko se prevoditi ne može, toliko se opet prevoditi
mora" - jez �ovito konstatuje povodom ove poslednje dileme Rado­
7
slav Katičić . I biće dobro ako se u duhu ove jednostavne praktične
mudrosti napuste besplodni pseudo-problemi, kao i subjektivne glo­
rifikatorske ili negatorske ocene pojedinih oblika ili vrsta prevođenj a,
kako bi se glavni napori mogli složno posvetiti onome što uistinu
ulazi u okvire i problematiku teorije prevođenj a, a o čemu smo i mi
ovde pokušali da kažemo neku reč.
Iz svega rečenog proističe da teoriju prevođenja kao celovitu
naučnu disciplinu skorašnjeg nastanka treba j asno razlikovati od frag­
mentarnih uvida u pojedine teorij ske probleme prevodilaštva, koliko
god povremeno dubokih i dragocenih, koje su tokom vekova ostavili
ljudi od pera - a pogotovo je treba razlikovati od same prevodilačke
prakse. Imaj ući sopstvene probleme i ciljeve intelektualnog reda, teo­
rij a prevođenj a ne srne da se shvati kao prevodilački servis bilo koje
vrste; njen primarni zadatak je da objasni proces prevođenja, a ne da
omogući dobro prevođenje. No ovo ne znači da veze između teorije
i prakse nisu mnogostruke i u ovom domenu, da praksa ne može da
obezbedi od teorije nikakvu pomoć , niti da teorija može da postoji
bez prakse koju treba da rasvetli .

S ovim u vezi treba ukazati i na neophodnu distinkciju (koj a

se takođe mahom previđa) između teorije prevođenj a i tehnike pre­
vođenj a - pri čemu dosta toga što se ponekad neobavezno svrstava
u teoriju zapravo pripada tehnici. Da damo samo jedan primer, kvan­
titativno i kvalitativno različite teškoće do kojih dolazi u prevođenju

6
1 Poj am ekvivalentnosti na teorij ski dosledan način razrađuje Ivir ( 1 978a i
posebno 1 978c). Pitanje adekvatnosti, s naročitim obzirom na književni prevod, raz­
matra se i u literaturi navedenoj u prethodnoj belešci.
17 Katičić ( 1 972:3).

1 41
 RANKO BUGARSKI

između genetski , tipološki i kulturno različito udaljenih jezika iziskuju

i različite prevodilačke tehni ke (razume se, često i sa određenim im­
plikacij am a za teoriju prevođenj a), ali se zbog ovoga ne moraj u po­
stulirati različite teorije prevođenja za pojedine parove jezika. S amo
pri nebrižljivoj i proizvolj noj upotrebi osnovne terminologije može
se govoriti , kako se to nekada čini, o posebnim teorijama prevođenja
u slučaj u, recimo, srpskohrvatskog i ruskog, odnosno srpskohrvatskog
i arapskog jezika; ako bi se ovakav postupak dosledno primenj ivao,
broj m ogućih " teorija prevođenja" - s obzirom na broj jezika u svetu
- brzo bi dostigao astronomsku vrednost, a poj am teorije bio bi lišen
svakog smisla.
U zaključku ćemo reći samo ovo : viđena na način koj i je ovde
izložen u glavnim crtama, teorij a prevođenj a zajedno sa krugom srod­
nih di sciplina krči puteve ka boljem razumevanju nekih fundamen­
talnih pitanj a funkcionisanj a ljudskog jezika, pored toga što i sa prak­
tične strane može da doprinese unapređenju komunikacije između ra­
zličitih j ezičkih i kulturnih grupa rasutih u prostorno-vremenskom
kontinuumu naše planete.

142
 13. Teorija prevođenja kao
naučna disciplina

l. Uvod. Kao veoma aktuelna naučna disciplina koja je tek u

početnoj fazi razvoj a, teorija prevođenja izaziva sve veću pažnju u
mnogi m sredinama, uključujući i našu. Međutim, ovo interesovanje
prate - a na određen način i podstiču - različita shvatanj a u vezi ne
samo sa pojedinostima, nego ponekad i sa osnovni m pretpostavkama
oblasti o kojoj je reč. Povremeno se čak izražava sumnj a u samu
mogućnost postojanj a teorije prevođenja, ali za ovako ekstremnu skep­
su nema pravog opravdanja. Trebalo bi da bude dovoljno očigledno
da postoji jedan skup teorijskih znanj a i hipoteza o procesu prevođenja
i rezultatima toga procesa, i da je - pri mera radi - upravo to predmet
18
razmatranj a u brojnim publikacij ama sa ovog područj a.

No ako nema razloga da se dovodi u sumnj u postoj anje jedne

oblasti istraživanja koja se s pravom može nazivati teorijom prevođe­
nj a, valj a priznati da ima raznih mišljenj a o naučnom statusu takve
jedne discipline - n aročito s obzirom na njen predmet, njene ciljeve
i njen stvarni ili potencijalni domet. Sistematski prikaz ove materije
lako bi ispunio celu jednu knjigu, pa ovaj pristupni ogled ne može
da ima takvih pretenzij a. U njemu će biti u najkraćim crtama izloženo
autorovo lično viđenje glavnih uporišnih tačaka ove problematike, zas­
novano na aktuelnim lingvistički m i komunikacij skim pri stupima fe­
nomenu prevođenj a. Za ovu priliku prihvatićemo poznatu definiciju

18
Neke od ovih publikacija navode se u prethodnom i ovom poglavlju. Pored
onih posebno citiranih, među važnija dela inostrane literature ubrajaju se npr. Mounin
(1963), Revzin/Rozencvejg (1964), Ljudskanov (1969), Komissarov (1980) i Newmark
(1981). Nešto širi spisak naslova na nekoliko jezika daje Sibinović (1983:107-10).

1 43
 RANKO BUGARSKI

prevođenj a kao oblika komunikacije pri kome se neki vanjezički sa­

držaj i , prethodno izraženi u jednom jeziku, prenose u neki drugi j e­
19
zik . Teorija prevođenj a j este teorij a ovog procesa. Kakva obeležj a
ove teorije proističu iz prirode empirij ske pojave koja čini predmet
njenog i spitivanj a?
Izvesno odsustvo sklonosti da se u ovom slučaju uopšte ozbi­
ljnije govori o nekakvoj teoriji, koje se povremeno može primetiti
naročito među proučavaocima književnog prevoda, po svemu sudeći
ima troj ak izvor. Prvo, poj am prevođenj a se implicitno sužava i i z­
jednačava sa književnim prevođenjem. Drugo, tako shvaćeno prevo­
đenje doživljava se kao delatnost isuviše složena i kreativna da bi se
mogla obuhvatiti čvrstim teorij skim šemama i obrascima. I treće, sam
pojam teorije shvata se na n ačin koj i ovom domenu ne odgovara, pa
se onda već intuitivno odbacuje.

Međuti m, sve tri faze ovog postupka podložne su kritičkom pre­

ispitivanju. Najpre, sasvim je evidentno da jedna teorija procesa pre­
vođenj a mora da obuhvati sve oblike i vrste prevođenj a. Zati m, ako
se teorij sko bavljenje fenomenom prevođenj a priznaje kao moguća i
celishodna intelektualna delatnost, onda se iz nje ne može unapred
izuzimati nijedan vid prevođenja; može se samo govoriti o delimič­
nom diferenciranju i prilagođavanj u teorij skog okvira. (O ova dva
pitanj a biće više reči ni že) . Najzad, što se tiče samog pojma teorije,
ovde j e Vladimir Ivir ukazao na dva osnovna smisla u kojima se
upotreblj ava reč "teorij a" i na potrebu nj ihovog razlikovanj a. U stro­
gom i tehničkom smislu, koj i najbolje odgovara egzaktnim naukama,
teorij a je koherentan i precizno defini san sistem znanja o nekoj pojavi
(npr. kvantna teorij a, teorij a relativnosti, teorija skupova i sl.). U slo­
bodnijem smislu, pri merenijem humanističkim disciplinama, teorij a
je manj e ili više difuzan skup saznanja ili misli o datoj pojavi, dakle
naprosto teorij sko razmišlj anje koje stoji nasuprot praktičnoj delat-

1 9 Osvrt na neke teškoće ovakve jedne opšte definicije dat je u prethodnom

poglavlju. Tematska podudarnost ovih poglavlja izazvaće u daljem tekstu i neka neiz­
bežna ponavljanja.

144
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Z0
nosti u odgovarajućem domenu. Teorij a prevođenja je teorij a u ovom
drugom smislu - i ako, kao i druge teorije u toj kategoriji , normalno
teži razvijanju atributa koji bi je mogli približiti teorijama iz prve
pomenute grupe. Imajući u vidu ovakvo razlikovanje, kao i činjenicu
da se malo ko protivi, na primer, poj movima teorije jezika ili teorije
književnosti, odista je teško videti šta bi se moglo zameriti samoj
koncepciji jedne teorije prevođenj a. Međutim, ono što je ne samo
moguće nego i neophodno jeste da se u vidokrugu ipak zadrži mera
teorijskih obeležj a koj a odgovara ovoj oblasti, i koj a nameće određene
obaveze svakom ozbiljnom razgovoru o pitanjima iz njenog delokru­
ga. Teorij a prevođenj a nije nikakav matematički bauk od koga bi tre­
balo zazirati u odbrani lepih veština; ali ona, s druge strane, ne do­
pušta ni one krajnje retoričke i terminološke slobode koje bi pojmu
teorije, ma kako shvaćenom, oduzele svaki smisao.
2. Predmet teorije prevođenja. Ako se naziv "teorij a prevođe­
nja" odnosi na teorij sko razmišljanje o prevođenju kao svojevrsnom
fenomenu, onda domen ove oblasti u načelu obuhvata s jedne strane
sve oblike i vrste prevođenja, a s druge strane sve jezike sveta. U
ravni temeljnih poj mova i principa, kao i osnovnog kategorij alnog i
analitičkog aparata, ona se odlikuje jednom opštošću koj a joj , pre
svega ostalog, upravo i garantuje status teorije, omogućujući da raz­
matranj a problema prevođenj a prevaziđu deskriptivni nivo registrova­
nja i opisivanj a pojedinačnih činjenica i da se uzdignu do pokušaja
objašnjenj a suštine samog procesa koji leži u osnovi svekolikog pre­
vodilaštva.

Tek na nižim nivoima apstrakcije dolazi do diferenciranj a, pa

i tada samo delimičnog - utoliko što se opšta teorij a prevođenj a une­
koliko konkretizuje s obzirom na prirodu prevodioca, medij u m pre­
vođenj a ili vrstu tekstova koji se prevode. Tako se, uprošćeno uzeto,
iz opšte teorije prevođenj a na sledećem nižem nivou izvode teorija
ljudskog prevođenj a i teorija mašinskog prevođenja; na sledećem ni­
vou teorij a ljudskog prevođenj a konkretizuje se kao teorij a usmenog

20
Nešto više o ovome v. kod Ivira (1978a :53-4).

1 45
 RANKO BUGARSKI

i teorij a pismenog prevođenja; na sledećem nivou prva se još dalje

specifikuj e kao teorij a simultanog i teorija konsekutivnog prevođenja,
a druga kao teorij a stručnog i teorija književnog prevođenja; ova pos­
lednj a s e n a još nižem nivou detalj izuje kao teorija praznog, teorij a
poetskog i teorija dramskog prevođenja - ili sve ovo na neki drugi
ali u suštini sličan način .
No ovakve posebne teorije, ma kako ih međusobno razgraničili,
ostaj u bitno zavisne od upravo naznačenog hijerarhij skog poretka: one
nisu dru g o do posebni slučajevi sukcesivno viših teorij skih nivoa -
to jest, u krajnjem izvodu, opšte teorije prevođenj a. Ne bi bilo mnogo
kori sti , recimo, od jedne teorije konsekutivnog prevođenj a koja se,
delom s uprotstavljena teorij i simultanog prevođenj a, ne bi stalno po­
zivala i na zajedničke više kategorije, obuhvaćene teorijom usmenog
prevođenj a, a preko nj ih i na one još opštije. Slično tome, intelektualni
sadržaj teorije mašinskog prevođenj a (koji sa ovog stanovišta treba
odvoj i ti od praktičnih tehnoloških pogodnosti) dobij a svoje puno zna­
čenj e jedino kroz svetlo koje baca na ljudsko prevođenje, doprinoseći
time razvoj u opšte teorije prevođenj a. Ili opet, teorija dramskog pre­
vođenj a mora da se odredi s jedne strane prema teoriji praznog i
teoriji poetskog prevođenj a, ako se uzme da su ove tri u i stoj ravni,
a s druge da se neprekidno poziva na teoriju knj i ževnog prevođenj a
kao obuh vatnij u instancu i, preko nje, na druge više kategorije . Na
taj n ač i n , posebne teorije prevođenja dobij aju svoje mesto u odnosu
pre m a drugim teorij ama u istoj ravni i prema hijerarhij ski nadređenim
teorij ama; mera nj ihovog samostalnog života određena je ovim ok­
viro m . Time se ujedno podrazumeva i uzaj amna zavisnost posebn i h
teorija i opšte teorije - utoliko što one prve ostvaruju svoje pretenzije
na teorij ski status upravo stalnim pozivanjem na kategorij e i principe
ove druge, dok sa svoje strane svojim specifičnim rezultatima dopri­
nose nj i hovom daljem izgrađivanju.

Pošto smo na naznačeni način odredili nivoe opšteg i posebnog,

može se postaviti pitanje opravdanosti uvođe.nja nivoa pojedinačnog,
a uz to i pitanje mogućeg sadržaja jednog takvog nivoa. Ovaj meto­
dološki korak ponegde je izveden u stručnoj literaturi, uglavnom tako

146
 LINGVISTIKA U PRIMENI

što su postulirane pojedinačne teorije prevođenja za svaki par jezika

koj i ulaze u prevodni odnos. No ovakav potez nije opravdan - bar
ako ne smetnemo s uma da još uvek govorimo o teoriji prevođenja.
Empirij ski gledano, sigurno je da prevođenje izmedu jezika koji su
strukturno, genetski i kulturno različito udaljeni postavlj a donekle raz­
ličite probleme: ako, na primer, srpskohrvatski jednom dovedemo u
prevodni odnos sa slovenačkim , drugi put sa francuskim a treći put
sa kineskim, to izvesno nije i sta stvar. No ovo još ne znači da zbog
toga treba govoriti o zasebnim teorij ama prevođenja za svaki par je­
zika; s obzirom na broj jezika u svetu, ovakvo sparivanje urodilo bi
ogromnim brojem " teorija prevođenj a" , pri čemu bi sam poj am teorije
izgubio svako značenje - što bi bio jedan ekstreman slučaj termino­
loških (a time, u ovom slučaju, i poj movnih) neobaveznosti na koje
smo ranije aludirali . Kontrastiranje jezika u parovima sa prevodnog
stanovišta jeste bitan deo posla, ali ne pod zaglavljem pojedinačnih
teorij a za svaki par; kako ćemo videti kasnije, ovo pripada deskrip­
tivnom planu proučavanja.
Iz dosadašnjeg izlaganja sledi da teorij a prevođenja pored op­
šteg nivoa sadrži i posebne nivoe, definisane (bar jednim delom) vrs­
tom tekstova koj i se prevode - dakle, specifičnostima i spitivanog
predmeta. U ovom slučaju ne izgleda celishodno deliti teoriju pre­
vodenj a i prema užem pristupu, i ako se u literaturi često govori npr.
o denotativnoj , ili semantičkoj , ili transformacionoj teoriji prevođenj a
itd. I ovo je terminološki odveć slobodno, jer se ovde u najboljem
slučaju radi o pojedinim lingvističkim modelima u službi iste šire
teorije, modelima koj i se i sami mogu samo uslovno razgraničiti, od
kojih nijedan nije sam po sebi dovolj an , i koji se daju racionalno
koristiti jedino u različitim kombinacijama s obzirom na konkretne
potrebe.

3. L ingvistička i komunikacijska osnova teorije prevođenja. Ako

se ovakav stav zauzme u pogledu užeg pristupa, šta se može reći za
širi pristup - to jest, za veoma često upotrebljavane poj move kao što
su " lingvistička teorij a prevođenj a" ili "komunikacijska teorij a pre­
vodenj a" ? Ova dva određenj a ukazuju n am se kao u velikoj meri

1 47
 RANKO BUGARSKI

redundantna - izuzev, naravno, ako se n amerno upotrebljavaju tako

da bi se mogla suprotstaviti nekim drugim određenj i ma, što u raz­
mišlj anje o ovakvim pitanjima često unosi više zabune nego reda.
Teorij a prevođenja kao celina jeste lingvistički zasnovana discipli n a,
pre svega zato što je prevođenje j ezička operacija, na čijem početku
i kraj u nalazimo tekstove sačinjene prema pravilima jezičkih sistema.
Osi m toga, i u vezi s prethodnim, upravo je lingvistika odigrala klj­
učnu ulogu u rađanju i razvoju teorije prevođenj a kao modeme naučne
discipline, pozaj mljujući joj naj veći deo njenog poj movnog i meto­
dološkog aparata. S druge strane, naglašavajući - zajedno sa ling­
vistikom - komunikacij sku ulogu jezika, i gledajući u prevođenju pre­
vashodno specifičan oblik verbalne komunikacije, teorij a prevođenj a
već sama po sebi poseduje određeno komunikacijsko usmerenje. Pred­
met njenog proučavanj a upravo se može i odrediti kao saopštavanje
značenj a preko jezičkih prepreka, pa se ona tako pridružuje krugu
disciplina koje se bave procesima međuljuds kog opštenj a. Ovo već
j asno ukazuje i na njen interdisciplinarni karakter. Stoga je teorij a
prevođenj a po samoj prirodi svojih preokupacij a interdi sciplinarno po­
lje proučavanj a na lingvističkim i komunikacij skim osnovama.
Ovako shvaćena, teorij a prevođenj a ne bi se mogla deliti na,
recimo, " lingvističku" i "književnu " teoriju prevođenj a - kako se to
ponekad čini kad se ovi odnosi posmatraju i zvan jednog obuhvatnog
teorij skog okvira. Postoje, naime, tendencije u jednom delu literature
(naročito sovjetske, nemačke, a sada i naše) da se poj am " lingvistička
teorij a prevođenja" odredi veoma usko, kao pristup ograničen isklju­
čivo n a šematsko baratanje jednim brojem proizvoljno odabranih ling­
vistički h modela i obrazaca, da bi se ovome suprotstavio poj am jedne
"
"knj i ževne teorije prevođenj a (ili , tačnije, teorije književnog prevođe­
nja, odnosno poetike knj iževnog prevoda) kao, po prirodi stvari,
nečega daleko razrađenijeg i bogatijeg. Pošto se i zvrši ovakva podela,
obično se dokazuje - manje ili više uverljivo, pod uslovom da se
prihvate početne premise - kako l ingvistički pristup može zbog svoje
svedenosti da bude dovoljan samo ako je reč o stručnim tekstovima,

148
 LINGVISTIKA U PRIMENI

dok je za poduhvatanje sa problemima knj iževnog prevođenja potreb­

no nešto više - to jest, književnoteorij ski pristup.
Ovakvom rezonovanju, koje se na prvi pogled može učiniti
prihvatljivim, moraju se ipak uputiti i zvesne sušti nske zamerke. Pre
svega, granica između stručnih i književnih tekstova ne može se lako
utvrditi: sve vrste tekstova sti lski su obeležene, i to tako da se može
govoriti o razlikama u koncentraciji pre nego u vrsti upotrebljenih
stilskih sredstava - zbog čega je i pristup prevođenju u osnovi ipak
isti. Zatim , nema opravdanja za ovako veštačko sužavanje poj ma ling­
vističke teorije prevođenja; kako smo već videli, svekolika teorija pre­
vođenj a sama po sebi je dobrim delom i lingvi stička. I na kraju, po­
grešan je način razmišljanja koji nastoj i da odredi " dokle " može da
dobaci sama lingvistika, a "odakle " je potrebno nešto drugo. Sama
lingvistika ne može da objasni ni stručno prevođenje, upravo kao što
ni teorija književnosti ne može sama da obj asni književno prevođenje.
Prevođenje je složen postupak, pa je svaka teorija prevođenj a nužno
interdisciplinarna - iz čega j asno sledi da je za obe pomenute vrste
prevođenj a potrebno još dosta toga.

Razume se da se ovi m ne negiraju specifičnosti bilo stručnog

bilo književnog prevođenja, niti se pak u bilo čemu osporava teorija
književnog prevođenja; jedino se stvari pokušavaju sagledati u odgo­
varajućim proporcij ama. Mi smo ranije već naznačili mesto teorije
književnog prevođenj a u okviru teorije prevođenj a, a ovde samo uka­
zujemo da to mesto nije u istoj ravni sa nekakvom usko " lingvistič­
kom " teorijom prevođenja. Teorija književnog prevođenj a samo je po­
seban slučaj teorije prevođenja (koj a je u isti mah, videli smo, ling­
vistička i komunikacij ska), od nje diferenciran približno u meri u ko­
j oj književna komunikacija predstavlj a poseban slučaj jezičke komu­
nikacije. lako se prevođenje književnih tekstova s razlogom visoko
vrednuje, ono je ipak samo podvrsta prevođenja (jezičkih) tekstova;
otuda je i teorij a književnog prevođenj a samo jedan oblik (ling­
vističke) teorije prevođenj a. Ovde je, dakle, u pitanju odnos dela i
celine, a ne odnos ravnopravnih delova. A ranije smo već videli i to
da ovakav odnos nipošto ne znači jednosmeran saobraćaj : ako teorija

1 49
 RANKO BUGARSKI

književnog prevođenja u mnogo čemu zavisi od one obuhvatnije obl a­

sti koju nazivamo samo teorijom prevođenj a (podrazumevajući atri­
bute " opšta" , "lingvistička" i " komunikacij ska" ) , ona tu istu oblast
21
i unapređuje svojim posebnim uvidima i rezultatima.
Da bi nam se, međutim, ove relacije prikazale u adekvatnijem
svetlu, potrebno je da se unesu izvesne korekcije u neka dosta uvre­
žena mišljenja. A iznad svega, čini se, valj alo bi obuzdati sklonosti
ka nipodaštavanju stručnog prevođenj a i fetišiziranju knj iževnog pre­
vođenj a. S tručno prevođenje takođe je u principu veoma interesantno
sa teorij ske strane, a i književno prevođenje, uz s vu svoju osobenost
i sloj evitost, može i mora da bude predmet strogo naučnog istraživa­
nj a. Cilj ajući na neke ekstremne stavove o konačnoj "nedodirlj ivosti "
knj iževnog dela, jedan savremeni teoretičar prevođenj a kaže sledeće:
"Da li, međutim, možemo i smerno da prevođenje književnih tekstova
kao književnu operaciju uistinu uzdižemo u metafizičke visine kao
kakav mysterium tremendum et fascinosum, gde vlada još samo čista
estetska subjektivnost koj a nije podložna kontroli niti i spitivanju -
ovo je pitanje čije postavljanje mora biti dopušteno jednom ling­
visti . . ." (Koller 1 979: 1 04).

4. Osnovni problemi teorije prevođenja. Ako je teorija prevo­

đenj a pokušaj objašnjenj a procesa prevođenj a, onda njen stožerni teo­
rijski problem jeste pitanje šta se dešava u mozgu prevodioca dok
prevodi. Problem je, znači, takvog karaktera da se prvenstveno j avlj a
u psiholingvističkoj i neuropsihološkoj ravni, p a m u s e zasad može
pristupati jedino uz pomoć modeliranj a. No činjenica da se o ovome
vrlo m alo zna, i da to uglavnom ostaje za buduća interdisciplinarna
istraživanj a, ne znači da problem ne postoj i , niti da se može tek tako
skinuti sa dnevnog reda kao nerealan . S druge strane, očigledno je i
• to da postoje mnogobrojni konkretniji problemi čije rešavanje ne može
da čeka da se najpre pronađe detaljan odgovor na najopštije teorijsko
pitanje.

21
Ovaj odnos već j e nešto detaljnije razmotren u prethodnom poglavlju; upor.
i literaturu u belešci 15 tamo.

1 50
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Nešto je određenije prirode, ali još uvek teško rešiv, jedan klju­
čni problem koji se u teorij skom smislu predstavlja kao pravi para­
doks. Naime, sama mogućnost prevođenj a počiva na pretpostavci da
se značenja (tj . informacije sadržane u jezičkim porukama) mogu
očuvati netaknuta prilikom prenošenj a iz jednog jezika u neki drugi
jezik. Ali kako je ovo moguće kada se zna da se svi jezici međusobno
razlikuju, i to kako u pogledu samih svojih struktura tako i s obzirom
na kulture koje se u nj ima izražavaj u ? Drugim rečima, kako se može
postići jednakost u različitosti, tj . preneti i sti sadržaj iz jednog je­
zičkog ruha u drugo, kad je neosporno da između forme i sadržaj a
u jeziku postoji tesna veza, i d a su mnogi jezički oblikovani sadržaji
uz to još i izrazito kulturno uslovljeni? Nešto konkretnije, za bilo
koj a dva jezika u stanovićemo da u ravni sistemii jednog i drugog po
pravilu nema prave podudarnosti tipa 1 : 1 između njihovih znakova,
dok se u procesu prekodiranj a, dakle u ravni tekstova, mora u principu
postići upravo takva podudarnost elemenata oba jezika na planu sadr­
žaj a. Otkrivanje sistemskih odnosa koji ipak omogućuju uspostavlja­
nje tekstualnih ekvivalentnosti prevashodno je zadatak deskriptivnog
karaktera, koji se rešava uz pomoć kontrastivne analize parova jezika,
pri čemu se proučava odnos između formalnih korespondenata (na
planu jezičkih sistema) i prevodni h ekvivalenata (na planu komuni­
kacij skih si stuacij a). Š to se tiče teorij ske strane ovog opšteg problema,
zasad jedino rešenje jeste da se ne traži previše. U odsustvu jedne
razrađene univerzalne teorije semantičkog transfera, poj am "isti sadr­
žaj " valj a shvatati nešto elastičnije, uz prihvatanje činjenice da ap­
solutnih ekvivalenata između različitih jezika nema i ne može biti
(baš kao ni apsolutni h sinonima unutar istog jezika), te da se treba
zadovoljiti pronalaženjem onoga što Najda naziva najbližim prirodnim
ekvivalentom (Nida 1 964; Nidaff aber 1 969).

Ovim smo se dotakli i pitanj a adekvatnosti prevoda, što je jedan

od središnjih poj mova celokupne teorije prevođenja. U praktičnom
prevodilačkom poslu često se kao ideal ističe lep prevod (naročito
kod knj iževnog prevođenja) ili pak tačan prevod (posebno u stručnom
prevođenju); ističe se, takođe, da dobar prevod treba da bude i tečan

151
 RANKO BUGARSKI

i tačan . Međutim, ovi poj movi su isuviše subjektivni, odnosno rel a­

tivni - lepo za koga? tačno na kojem planu? - da bi predstavlj ali
teorij ske koncepte. Za razliku od njih, adekvatan prevod jeste teorij ska
kategorija, njima hijerarhijski nadređena, i jedan od važnih predsto­
jećih zadataka teorije prevođenj a jeste dalje razrađivanje ovog poj ma,
uz specifikaciju komponenti i kriterijuma adekvatnosti. Dobru osnovu
za ovo pruža aktuelno opšte shvatanje adekvatnosti kao funkcionalne
22
ekvivalentnosti u datom jezičkom i situacionom kontekstu .
Pomenuti problemi i poj movi , koje smo naveli samo kao primer,
jesu visokog kategorij alnog reda i imaju opštu vrednost. Posebne teo­
rije (kao teorij a mašinskog prevođenja, teorij a usmenog prevođenj a,
teorij a književnog prevođenj a itd.) imaju, razume se, i niz svojih spe­
cijalnih problema - u koje se, međutim, ovde ne može ulaziti .

5 . Ciljevi teorije prevođenja. Glavni ciljevi teorije prevođenj a

već su naznačeni tokom razmatranj a njenog predmeta i njenih osnov­
nih problema i poj mova. Treba ipak još ukazati na razliku između
teorijski h i praktičnih ciljeva u ovom domenu, kako bi se izbegli mo­
gući nesporazumi. Pre svega treba teoriju prevođenj a odvojiti od same
prevodilačke prakse. B ar u nekim vidovima, prevođenje kao praktična
delatnost kontinuirano postoji još od preistorijskih vremena, da bi se
kroz istorij ski period - a naročito tokom poslednja dva stoleća - in­
tenzivno razvij alo i širilo, kako s obzirom na raznolikost prevođenih
tekstova tako i u pogledu broj a obuhvaćenih jezika. Ovo je predmet
23
istorije prevođenja.

Uporedo sa praksom, i u tesnoj vezi s njom, nastaju i počeci

teorij skog razmišlj anja o prevodilačkim problemima - ali skup nepo­
vezanih (ma koliko ponekad dubokih) uvida u prirodu pojedinačnih
problema j oš nije teorij a prevođenj a, iako čini deo osnove na kojoj
će ova da izraste. O teoriji prevođenj a zapravo se može govoriti tek

22
Više o ovim pitanjima, sa primerima, v. kod Ivira (l978a, e), u nekim ra­
dovima u zbornicima Babića ( 1979) i Rajića ( 198 1) i u drugoj već citiranoj domaćoj
literaturi.
23 Koristan pregled istorije prevodilaštva i teorijskog razmišljanja o problemi­
ma prevođenja daje Sibinović ( 1979, I deo).

1 52
 LINGVISTIKA U PRIMENI

sa pojavom (makar u obrisima) prvih koherentnih teorij skih sistema,

koji naj avljuju konstituisanje jedne naučne discipline sui generis. Teo­
riju prevođenj a u ovom smislu ne bi trebalo brkati sa tehnikom pre­
vođenja, koj a se takođe užurbano razvij a. Ovo, naravno, ne znači da
su teorija i praksa nepovezane. Jasno je da praksa čini empirijsku
građu teorije i predmet njenog objašnjenja; takođe je jasno da teorija
može na određene - iako mahom indirektne - načine da doprinese
unapređivanju same te prakse (na primer, putem teorijskog školovanj a
prevodilaca, ili kroz iznalaženje kriterijuma za objektivno vrednovanje
prevoda) . Ipak ne treba izgubiti iz vida činjenicu da osnovni zadatak
teorije prevođenj a jeste da obj asni proces prevođenj a, a ne da poboljša
Z4
kvalitet prevodilačkog posla. Prema tome, iako naučno proučavanje
prevođenj a ima i svojih primenjenih aspekata, teorij a prevođenj a kao
celina pre ide u red fundamentalnih nego primenjenih disciplina.
6. Naučni status teorije prevođenja. Kao naučna di sciplina sa
samostalnim i j asno definisanim predmetom proučavanj a i sa sop­
stvenim ciljevima, teorij a prevođenj a - kako smo upravo nagovestili
- postoji tek odskora, tačnije nekih dvadeset godina. Povoljnu klimu
za njeno nastajanje stvorio je sklop okolnosti , među kojima je glavnu
ulogu odigrao s jedne strane razmah prevodilaštva, praćen institucio­
nalnim organizovanjem ove struke, a s druge strane brz savremeni
razvoj relevantnih naučnih disciplina - pre svega lingvistike, teorije
komunikacij a i teorije informacija; značajnog udela (posebno u smislu
lingvističkog usmeravanj a teorije prevođenj a) imalo je i rađanje ma­
25
šinskog prevođenj a. Među lingvističkim disciplinama, teorij a pre­
vođenj a i danas najživlje sarađuje sa opštelingvističkom teorij om, des­
kriptivnom, tipološkom i kontrastivnom lingvistikom, zatim sa socio­
lingvistikom i psiholingvistikom, te sa nekim oblastima primenjene
lingvistike.

24 Nekoliko uopštenih ali dobro odmerenih uvodnih napomena o odnosu teorije

i prakse u prevođenju sadrži Popovič (1980:457-8).
25 Detaljniji podaci koji govore o bliskosti veze između teorije prevođenja i
lingvistike mogu se naći u već citiranim delima nekih domaćih autora; sistematski
istorijski pregled, uz navođenje glavne literature, daje Vojvoda (1973).

1 53
 RANKO BUGARSKI

O vde treba istaći da se radi o i stinskoj saradnji a ne o jedno­

stranom preuzimanju, jer ako se teorij a prevođenj a obilato služi ling­
vističkim modelima i metodama, ona za u zvrat obogaćuje nauku o
jeziku , nudeći joj svoj a specifična viđenj a nekih temeljnih lingvistič­
kih problema, naročito u domenu semantike. (Setimo se, na primer,
pitanja međujezičkog prenošenj a semantičkih sadržaj a - što je samo
jedan vid povezanosti forme i značenja u jeziku kao centralnog teo­
rij skog problema lingvistike) . Međutim, naporedo sa širim pri hvata­
njem i mplikacij a činjenice da prevođenje kao oblik komunikacije nij e
samo međujezički postupak nego i društveni čin, teorij a prevođenj a
je dobij al a i sve izrazitiji interdisciplinarni karakter. Tako je došlo do
njenog delimičnog predmetnog i metodološkog presecanj a sa nizom
drugih disciplina sa kojima danas takođe sarađuje - od filozofije je­
zika, preko psihologije, etnologije i sociologije, do teorije književno­
sti , estetike i komparativne stili stike.

Ne mogavši da za tako kratko vreme u nekoj većoj meri razvije

svoje potencij ale, teorija prevođenj a je još uvek u fazi nastaj anj a, pa
se od nje ne bi smelo tražiti više nego što je ona u ovom trenutku
kadra da pruž i . Deo nedoumica oko njenog identiteta i statusa svakako
se može pripi sati njenim dečjim bolestima. No čini se da je, ukupno
uzev, ona ipak na pravom putu da se razvije u punopravnog član a
zajednice s avremenih nauka, koji ispunjava opšte zahteve kao što su
mogućnost formalizacije, primenlj ivost objekti vnih merila, empirij ska
proverljivost hipoteza itd.

7. Teorija prevođenja i nauka o prevođenju. Povezivanje poj ­

mova teorije i nauke u prethodnom odeljku dovodi nas, najzad, d o
jednog dopunskog osvrta kojim ćemo d a zaključimo ovaj naš nužno
uopšteni i selektivni pregled. Naime, u stranoj literaturi koja se bavi
ovim krugom pitanj a vrlo je čest opšti naziv " teorij a prevođenj a" (v.
npr. Catford 1965, Nidaff aber 1969, B arhudarov 1975, Fedorov
1983), ali se neretko kao osnovni termin j avlj a i .,nauka o prevođenju "
(v. npr. Nida 1964, Neubert 1968, Wilss 1977, Koller 1979). U do­
maćoj li teraturi terminološku vrednost ima samo prva alternativa, pa
se sistematski govori samo o teoriji prevođenj a (v. npr. Ivir 197 8a,

154
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Sibi nović 1 979, B abić 1 979, Rajić 1 98 1 i naslove prethodnog i ovog

poglavlja ove knji ge), dok se poj am nauke o prevođenju j avlj a samo
sporadično (v. npr. Sibinović 1 98 3 : 77-8). Reklo bi se da ovde nije
u pi tanj u samo terminološka razlika, jer se ovi nazivi mogu manje
ili više dosledno vezati za sadržaje različitog obuhvata, a delom i
kvaliteta - kao što se to nastoj i učiniti u nekima od upravo citiranih
dela, naročito iz nemačke literature.
Ako se želi ići ka ovakvim poj movno-terminološkim razgra­
ničenjima, onda izgleda sasvim prirodno da se celokupna oblast na­
zove naukom o prevođenju, a da se termin "teorija prevođenja" re­
zerviše za opšteteorij ski deo ove nauke (što bi bio odnos približno
analogan onome između lingvistike i lingvi stičke teorije, ili između
nauke o književnosti i teorije književnosti). Pri ovoj podel i, teorija
prevođenj a činila bi onaj hipotetičko-deduktivni i modeli ranju podlož­
ni fond opštih principa, kategorija i poj mova koji uključuje mogućno­
sti , granice, uslove, činioce i zakonitosti prevođenja, a na koj i obično
upućuje naziv "opšta teorija prevođenj a"; na ovo je težište bilo stav­
ljeno i u našem prikazu . Tu bi ulazili i opštij i delovi onoga što smo
nazvali posebnim, tj . hijerarhijski nižim teorij ama prevođenj a, odre­
đenim prema obliku ili vrsti prevođenja, kao i opšteteorijske impli­
kacije proučavanj a pojedinih parova jezika u prevodnom odnosu. Me­
đutim , samo ovo prevodno sparivanje pojedinih jezi ka u celini ne bi
išlo u teorij u prevođenja nego u fundamentalni deskriptivni sloj nauke
o prevođenju, gde bi se uz oslonac na opštu teorij u i uz metodološku
pomoć kontrastivne lingvisti ke istražival i specifični problemi odnosa
ekvivalentnosti za svaki par jezika, i to na svim nivoima strukture -
fonološko-grafološkom, gramatičkom, leksičko-frazeološkom i sti l i s­
tičkom. U tom smislu bi se moglo reći da teorija prevođenj a nije
zav i sna od izbora konkretnih jezičkih parova i da upravo stoga i jeste
opšta, dok deskriptivna komponenta nauke o prevođenj u jeste ovim
uslovljena i po tome ima pojedinačno-opi sni karakter.

Pored teorijskog i deskriptivnog dela, nauka o prevođenju imala

bi i pr imenjeni deo (gde bi spadale oblasti kao što su tehnika pre­
vođenj a, kritika prevoda, prevodilačka didaktika i pisanje priručnika

1 55
 RANKO BUGARSKI

za prevodioce), kao i istorijski deo (koji bi obuhvatao istorij ski razvoj

prevodilaštva i same nauke o prevođenj u). Ovako zaokruženo viđenje
domena nauke o prevođenju i njenih glavnih podela pojednostavljeno
je grafički prikazano slikom l. na kraju ovog teksta.
Iznete podele samo su okvirnog karaktera i ostaju podložne mo­
difikacij ama i preciziranju u svetlu budućih saznanja i konkretnih po­
treba. Ipak se već sada može reći da bi naznačeno diferenciranje iz­
među nauke o prevođenju kao šireg područj a koje obuhvata sve oblasti
i sve v idove naučnog proučavanj a prevođenj a, i teorije prevođenja
kao užeg teorij skog dela ove nauke, moglo da doprinese boljem
razumevanju različitih zadataka koj i proističu iz ove materije, a time
i postepenom uklanjanju nekih nesporazuma koj i normalno prate raz­
voj jedne nove naučne discipline.
 TEORIJA PREVOĐENJA DESKRIPTIVNA PRIMENJENA ISTORIJSKA
("opšta", "lingvistička")
l l l
------ teškoće tehnika istorija
Teorija Teorija prevodilačk<?Q prevođenja prevodilaštva
ljudsl<og mašinskog kontrastiranja l i nauke
prevođenja prevođenJa jezika. u kritika

l
o prevođenju
parovima prevoda

..... � r-------__ �
J>rev ilačka
(jidaktika
Vl � Teorija T�rija
l
.....:l usmenog pismenog e:
� prevođenja priručnici
prevođenJa

� � l
Teorija Teorija Teorija Teorija
simultanog konsekutivnog stručnog književnog
prevođenJa prevođenja prevođenja prevođenJa

�
Teorija
praznog .
Teorija
poetskog.
Teorija
dramskog
prevođenJa prevođenJa prevođenJa
 IV
Nastava jezika
 14. Jezik 1 kultura sa sociolingvističkog
stanovišta

Tema ovog kratkog i nužno uopštenog izlaganja podrazumeva

relevantnost sociolingvističkih uvida i rezultata za kulturno osetljivu
n astavu stranih jezika. Da bi se takva teza mogla raščlaniti i bar do­
nekle operacionalizovati, neophodan je osvrt na ključne termine sadr­
žane u naslovu . Drugim rečima, valj a utvrditi šta ćemo za potrebe
ovog priloga, u kontekstu o kome je reč , smatrati jezikom, šta kul­
turom, a šta sociolingvističkim stanovištem.

l. Jezik. Kao što to dobro znaju nastavnici stranih jezika, u

ovoj oblasti dugo je bila ustaljena pedagoška fikcij a o jednom mo­
nolitnom, unapred datom modelu stranog jezika koji je trebalo samo
preneti učenicima. Problem izbora u okviru toga jezika pri tome se
nije postavlj ao, a dobro poznati rezultat ovakvog postupka bio je da
su učenici često imali veliki h teškoća oko u sklađivanj a stečenih znanja
i svoj i h stvarnih komunikacij ski h potreba. Ovakva iskustva, kombi­
novana sa saznanjima do kojih su došle sociolingvistika, primenjena
lingvi stika i srodne discipline, u novije vreme su učvrsti la i popula­
rizovala gledište po kome se poj am " savremeni strani jezik" ne srne
prihvatali kao a priori definisana kategorija koj a se na neki način
sama po sebi razume, nego se, naprotiv, mora prethodno analizirati
za potrebe nastave. Takva analiza ukazuje na različite dimenzije izbora
unutar datog jezika. Tako se, na primer, može predavati bilo opšti
jezik bilo jezik neke posebne struke, pri čemu težište može da bude
na različitim registrima ili funkcionalni m stilovima, na govorenom ili
pisanom jeziku, i slično. Kod policentrično standardizovanih jezika
postavlj a se uz to i pitanje izbora standardne varij ante; primera radi,

161
 RANKO BUGARSKI

kod engleskog jezika ovo znači biranje između britanske, američke

ili neke treće nacionalne ili pak internacionalne varijante, a kod špan­
skog između kastilj ske i latinskoameričke varij ante. (Možemo uzgred
da konstatujemo kako se svojevrsni problemi ovog reda javljaju i u
1
n astavi srpskohrvatskog kao stranog jezika.) Izbori po pomenutim
di menzij ama diktirani su ciljevima nastave, uzrastom i potrebama
učenika, zatim geopolitičkim položajem i tradicionalnim opredeljenj­
2
ima zajednice u kojoj se dati jezik izučava, i tako dalje.
2. Kultura. Poj am kulture ovde treba shvatiti u širem antropo­
loškom smi slu, koji obuhvata materij alna i duhovna dobra određene
jezičke zajednice, njene institucije i obrasce ponašanj a, sisteme vred­
nosti , kao i njen sveukupni pogled na svet i način života.3 Ovde treba
voditi računa ne samo o različitosti jezika i kultura, nego i o odsustvu
brojčane podudarnosti i simetrične raspodele ovih kategorija - odsus­
tvu koje j e najupadljivije upravo kod jezika koji se najviše izučavaj u
kao strani . Poznato j e , naime, da se jedna kulturna i državna zajednica
često služi većim brojem jezika (npr. Belgij a, Š vajcarska, Kanada
itd.), i obrnuto, da se jedan jezik upotrebljava u više zajednica (npr.
engleski, španski, nemački , francuski itd.). Sa stanovišta nastave stra­
nih jezika prva pomenuta situacija nije od većeg značaj a, jer ta nastava
po pravilu nije usmerena ka administrativno-političkim nego ka je­
zičko-kulturnim entitetima, ali druga pomenuta situacija jeste u ovom
pogledu relevantna, zato što upotreba istog jezika u različitim kultu­
rama može s jedne strane da prikrije značajne kulturne razlike , a s
druge da selekciji elemenata kulture koji će se predavati uz dati jezik
pridoda još jednu važnu dimenzij u . Tako, na primer, ako je reč o
evropskom kulturnom krugu, na odgovarajućim stepenima nastave ne­
mačkog j ezika ne srne se izgubiti iz vida određeno (i u nekim oblas-

1 O ovoj nastavi v. sada Vučković (1984).

2 Nešto šire o nekima od ovde pomenutih problema v. u sledećem poglavlju.
3 Različite pristupe pojmu kulture uopšte, i posebno u nastavi stranih jezika,
izlaže Đorđević (1975), sa uputama na dalju literaturu. Kritički pregled različitih
shvatanja opšteg pojma kulture daju Kroeber/Kluckhohn (1963), a pionirsko delo na
području lingvističkog kontrastiranja kultura predstavlja Lado ( 1 957). Za neke novije
pristupe v. sada Bakingem (1982).

1 62
 LINGVISTIKA U PRIMENI

tima života dosta izrazito) kulturno diferenciranje između Savezne Re­

publike Nemačke, Nemačke Demokratske Republike, Austrije i Š vaj­
carske. A izlazeći iz pomenutog kruga, valj a imati na umu da se fran­
cuski osim u Evropi govori i u Kanadi , španski i u Latinskoj Americi,
a engleski u više zemalja širom sveta.
lako to samo marginalno zalazi u temu koju razmatramo, na
ovom mestu želimo da pomenemo značaj jednog osobenog vida kul­
ture - upotreblj avaj ući ovaj termin sada u drukčijem i specifičnijem
značenju. Reč je o nečemu što bismo nazvali jezičkom kulturom po­
jedinaca i društvenih kolektiva, podrazumevajući pod tim nešto znatno
više od onoga što se kod nas obično naziva kulturom govora. Ovaj
poslednj i termin, kao i slični nazivi u povremenoj nesistematskoj upo­
trebi, trebalo bi da obuhvati sve komponente kultivisanog govora (i
pisanj a), ali se njegovo značenje u praksi često svodi na ortoepske i
ortografske pojedinosti kao što su razlikovanje pojedinih glasova, ak­
cenata i dužina, pisanje velikih slova, interpunkcija i slično. Manja
pažnj a poklanj a se, na primer, razvijanju sposobnosti koherentnog i
logičnog izlaganja, sažimanj a i proširivanj a tekstova, i uopšte ekono­
mičnog i svrsishodnog a uvek do kraja j asnog izražavanj a. Koncepcija
jezičke kulture kakvu imamo na umu uklj učuje sve pomenute veštine,
i to kako u maternjem jeziku tako i u stranim jezicima koj i se uče,
ali uz to i znanj a o različitim jezicima i nji hovim kulturama, te stavove
prema nosiocima jezičkih varijeteta (ovo poslednje je od naročite važ­
nosti u višejezičnim zajednicama). Negovanje jezičke kulture u ovom
širokom smislu, koji obuhvata određena znanja, sposobnosti i stavove
u vezi s jezikom i j ezicima, ne bi samo širilo vidike pojedincima i
doprinosilo razvoju ličnosti , nego bi bilo i od ne malog društvenog
značaj a u borbi protiv svakovrsnih predrasuda, jezičke i nacionalne
i sklj učivosti , etnocentrizma, kulturnog i mperij alizma i sličnih pojava
koje u današnjem svetu truju odnose među ljudima i narodima. Isprav­
no postavljena i kulturno usmerena nastava stranih jezika mogla bi
mnogo toga da priloži ovim naporima - koj i , razume se, idu među
najvažnije opšte cilj eve obrazovanj a i vaspitanj a u celin i .4

4 Nešto šire obrazloženje ove koncepcije jezičke kulture sadrži Bugarski

(1986a, pogl. Ill).

163
 RANKO BUGARSKI

3. Sociolingvističko stanovište. Sociolingvistika proučava jezik

u njegovom društvenom kontekstu . Kako između jezika i društva po­
stoj i složen splet odnosa, ovo široko i interdi sciplinarno polje prou­
čavanj a može se uslovno i sparcelisati - s obzirom na specifičnije pred­
mete, metode i posebno ciljeve istraživanj a - na nekoliko oblasti obe­
leženih karakterističnim dvočlanim ili tročlanim nazivima. Pored
sociolingvistike u užem smislu, svog udela ovde imaj u discipline kao
što su antropološka lingvi stika, etnolingvistika, sociologija jezika, so­
cij alna psihologija jezika, te psiholingvistika. Pitanje razgraničenj a
5
ovih područj a izlazilo bi i z okvira naše teme. Ovde treba samo da
konstatujemo da sve ove naučne oblasti imaju, pored teorijskih, i svoje
primenjene aspekte, i to u mnogim oblastima života. Š to se tiče n a­
stave stranih jezika, ona nesumnjivo može da se unapredi ako se u
njeno m vidokrugu nađu - razume se, već prema realnim mogućno­
stima - sociolingvistički pristup i zboru jezičkih varijeteta, etnolingvis­
tički obrasci ponašanj a, sociopsihološki stavovi prema jeziku, psiho­
lingvistički procesi usvaj anj a drugih jezika, i drugo što inače spada
6
u ovaj multidisciplinarni kompleks. U nekim sredinama na ovom
terenu se začinje, kao či sto primenjena oblast, disciplina koju sov­
jetski autori nazivaj u lingvostranovedenie, a koj a se kod nas (iz nužde,
i terminološki ne naj srećnije) ponekad naziva lingvokulturologijom:
to je proučavanje i pedagoško prezentiranje sociokulturnih činilaca
koji utiču na učenje nekog jezika kao stranog, dakle neka vrsta pri me­
7
njene etnolingvistike u jednom značenju ovog termina.

5 Na srpskohrvatskom jeziku danas ima više publikacija domaćih i stranih

autora posvećenih različitim vidovima problematike jezika i društva. V. naročito Bu­
garski (1974, 1986a), Bugarski/Ivir/Mikeš (1976), Hol (1976), Fishman (1978), Ra­
dovanović (1979), Voif (1979), Hajmz (1980), Sapir (1984).
6 Obaveštenja o aktuelnim istraživanjima u ovim oblastima, a sa stanovišta
učenja i nastave jezika, pruža Pride (1979).- Kod nas je, pored već pomenutog sin­
tetičkog rada Radmile Đorđević, objavljeno više kraćih radova o pojedinim pitanjima
nastave kulture, kao Riđanović (1965), Kolka (1976) i Krstulović (1976), dok iz pro­
dukcije poslednjih godina treba naročito videti zbornik pod Stojnić (1982), sa refe­
ratima koji obrađuju neka od pitanja pomenutih u našem tekstu.
7 Upor. Vereščagin/Kostomarov (1983) i kod nas Nikolić (1979). Posebno
mesto kultura zauzima i u nastavi drugog jezika; v. npr. Jukić (1979) u kontekstu
nastave srpskohrvatskog kao jezika društvene sredine učenicima mađarskog maternjeg
jezika.

1 64
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Sve što je navedeno u prethodnom odeljku može se - sa naučne

strane možda nedovoljno precizno, ali iz pedagoške perspektive uglav­
nom opravdano - svrstati pod soc iolingvi stičko stanovište. Ono, znači,
obuhvata svest o fenomenološkoj raznolikosti jezički h sredstava, o
kognitivnim i kulturnim vidovima te raznolikosti, o različitim društve­
nim funkcijama � atog jezika, o komunikacij skom potencijalu njegovih
govornika, o diferenciranim načinima njegove upotrebe s obzirom na
učesnike u komunikacij i , na predmet i cilj komunikacije, n a vanjezički
ili situacioni kontekst, itd. Ovakva svest bi u načelu trebalo da prožima
sve etape nastavnog procesa: od izbora jezika i varijeteta koji će se
predavati (gde su od naročite pomoći soc iologij a jezika, odnosno so­
ciolingvistika), preko selekcije materijala (uz posebnu pomoć etno­
lingvistike sa Iingvokulturologijom, kao i socijalne psihologije jezika),
do gradiranj a i prezentacije u udžbenicima (pri čemu treba računati
i sa psiholingvistikom). Po sebi se razume da uloga ovih novijih osvet­
ljenj a nije da zasene nego da dopune i i zoštre doprinos koj i jezičkoj
n astavi pružaju njeni tradicionalni oslonci kao što su psihologija, pe­
dagogija i metodika. Između ostalog, ovim se otvara put ka udžbe­
nicima koji će biti - kao i programi na kojima se temelje - istinski
savremeni, odgovarajući kako psihofizičkim mogućnostima učenika
tako i njihovim stvarnim potrebama i interesovanjima, a uz to služeći
i nekim širim društvenim ciljevima koje smo ranije pomenuli.

* *

Iz spleta međusobno povezanih pri stupa jeziku u kulturi i druš­

tvu, u ovoj prilici ćemo da izdvoj imo jedan koji je počeo da se izra­
zitije razvij a tokom poslednje decenije a koji kod nas još nije šire
poznat, pa ćemo o njemu da kažemo nekoliko reči. U kri lu socijalne
psihologije, kao nauke koj a proučava interakcije individualnog po­
našanj a i njegovog društvenog konteksta, počela je da izrasta socijalna
psihologij a jezika, koja jezičku aktivnost poj edinaca posmatra i tumači
sa gledišta nj ihovih društveno uslovljenih stavova, motivacij a, namera,
očekivanj a itd. Ovaj ugao gledanj a omogućuje i bolje sagledanje pro­
blema koji nastaju kada dva jezika i dve kulture dođu u kontakt putem

165
 RANKO BUGARSKI

nastavnog procesa. Tako se, na primer, lakše uočava da se nastava

stranih jezika jednim s voj i m važnim obeležjem bitno razlikuje od svih
drugih školskih predmeta, sa kojima se u sistemu obrazovanj a stavlj a
u isti red. Naime, dok se drugi predmeti zasnivaju na kulturi učenika
(što u određenoj meri važi i za tehničke i prirodne nauke, i ako se
najjasnije vidi kod humanističkih disciplina), jedino strani jezici nuž­
no uvode perspektivu druge kulture, koj a nije učenikova i čije ele­
mente on otuda tek treba da usvoj i . Za razliku od drugih predmeta,
ovde se ne radi o savlađivanju novih informacij a koje su deo vlastite
kulture, nego o usvajanju simboličkih sistema i referentnih okvira jed­
ne drukčij e etnojezičke zajednice. Dakle, ne uči se o nečemu što je
već na neki način " s voje" , nego se ovladava nečim "tuđim " .
Ovo je već na iskustvenom planu dovoljno j asno; najzad, čovek
ne uči strani jezik da bi ostao u granicama sopstvene kulture - na­
protiv! Međutim, ovakva situacija može da ima dalekosežnih impli­
kacij a. Pre svega, tim putem dolazi do delom eksplicitnog a delo m
implicitnog kontrastiranj a dvej u kultura koje dolaze u dodir u nastavi,
pri čemu treba voditi računa o činjenici da slika kulture stranog jezika
donekle zavisi od obeležj a kulture domaćeg jezika, pa valj a nastoj ati
da se izbegne efekat krivog ogledala. Osim toga, različiti vidovi kul­
ture, kako j edne tako i druge, mogu u određene svrhe da budu istak­
nuti u prvi plan u nastavi j ezika, uz zanemarivanje drugih, u životu
date zaj ednice ne manje važnih. Tako je, na primer, naročito u nekim
periodima, u udžbenicima izvesnih jezika za strance važno mesto do­
bij ala ideološka komponenta kulture, a sličnih akcenata može da bude
i u nastavni m programima stranih jezika za domaću upotrebu. U sva­
kom slučaj u , ova materij a je po svojoj prirodi dosta delikatna, pa j oj
treba pokl anj ati dužnu pažnju.

Kao ilustracij a sociopsihološke perspektive u razmatranom do­

menu može da posluži opšti model usvaj anj a drugih i stranih jezika
8
koj i je nedavno predložio kanadski psiholog Gardner. Prema ovom

8 V. Gardner ( 1979). U uvodnom delu ovog rada istaknuta je i osobenost

nastave stranog jezika sa kulturnog gledišta na koju smo malopre ukazali.

1 66
 LINGVISTIKA U PRIMENI

modelu, društvena sredina određuje skup kulturnih verovanja date za­

jednice (uključujući i stavove prema drugim jezicima i kulturama).
Ovaj skup utiče na način i stepen manifestovanj a pojedinih relevantnih
komponenti ličnosti - inteligencije, sposobnosti za učenje jezika, mo­
tivacije itd. - u procesu usvajanj a stranog jezika. Ovakve individualne
razlike se neposredno ili posredno odražavaju kako u formalnoj na­
stavi stranog jezika tako i u sticanju neformalnih iskustava s tim je­
zikom, pri čemu oba načina usvajanj a jezika daju svoje lingvističke
i nelingvi stičke (tj . kulturne) rezultate. Na taj način, društveni stavovi
rašireni u zajednici u kojoj se strani jezik uči snažno utiču na moti­
vaciju, i tim putem (a ne direktno! ) deluju na uspeh, dakle na usvaja­
nje jezičkih i kulturnih znanja. Sa svoje strane, usvojena znanj a po­
vratno deluj u na iste ove stavove, što model čini dinamičnim. U širim
okvirima, empirijsku potvrdu ovog dej stva nalazimo u dobro poznatoj
činjenici da se kultura domaćeg jezika u ponečemu menja pod uti­
cajem kulture stranog jezika. Ukratko, istraživanja na kojima se za­
sniva pomenuti model pokazuju da društveni kontekst utiče čak i na
odnos između individualnih razlika i uspeha u učenj u ; ovo daje po­
9
seban značaj pristupu iz ugla socijalne psihologije.
U zaključku, ima mnogo osnova za uverenje da bi stanovište
koje smo široko nazvali sociolingvističkim, a koje uključuje između
ostalog i specifičniju perspektivu na koju smo posebno ukazali, moglo
- i moralo - značajno da doprinese uspešnosti jedne savremeno
postavljene i kulturno usmerene nastave stranih jezika. Pri tom treba
stalno držati u vidokrugu one potencij ale - za sadržajan i stvaralački
život, za delotvornu komunikacij u - koje svaki jezik nudi svojim no­
siocima i koji za njih ostaju u njemu ovaploćeni; a ovi potencijali
upravo se i ostvaruju društvenom upotrebom jezički h si stema u raz­
novrsnoj govornoj del atnosti .

9 Navedeni rad Gardnera nastavlja se na ranije radove u istoj tradiciji, kakvi

su Gardner/Lambert ( 1972) i - sada dostupan u prevodu - Lambert (1980). Kao primer
istraživanja stavova i motivacija naših studenata navodimo rad: Dimitrijević/Đorđević
(1975). V. i odeljak ,,Društvena motivacija učenja stranih jezika" u zborniku Bugar­
skillvir/Mikeš (1976). Opštije osvrte na socijalnu psihologiju jezika sadrži, na više
mesta i uz dalju literaturu, Bugarski (1986a).

1 67
 15. Sociolingvistika 1 nastava jezika

Poj ava sociolingvistike na naučnoj sceni omogućila je da se u

novom s vetlu sagledaju mnogi aspekti strukture, usvajanj a i upotrebe
jezika, uključujući i jezičku nastavu . Sociolingvistika nudi okvir u
kome se mogu sa više sistema nego ranije pretresati problemi i dileme
odavno poznati iskusnim nastavnicima, bar intuitivno ako ne sasvim
i analitički , ali i pronalaziti rešenja za pitanj a koj a je tek savremeni
razvoj događaja učinio aktuelnim. Popularnost ove discipline danas
je već tolika da se s razlogom može postaviti pitanje njene zastup­
ljenosti u nastavi jezika, naročito na univerzitetskom nivou. U ovom
prilogu ukratko ćemo se osvrnuti na nekoliko bitnih pitanj a nastave
jezika koj a se pri tradicionalnim pristupima uglavnom nisu smatrala
predmetom za diskusiju, jer se uzimalo da su odgovori na njih unapred
poznati , a koja jedno sociolingvi stičko stanovište uveliko problema­
tizuje. Ovo razmatranje u principu se odnosi na nastavu kako stranih
tako i maternjih jezika, dakako uz prilagođenj a koja zahteva svaki
od ova dva fundamentalna tipa jezičke nastave. U pogledu program­
skog okvira, teorijski povoljnu mogućnost predstavljalo bi uvođenje
posebnog kursa iz sociolingvistike datog jezičkog područja, ali bi u
sadašnj i m prilikama malo koj a visokoškolska u stanova mogla sebi
da dozvoli ovaj luksuz. Stoga ćemo ovde da se pozabavimo realnijom
alternativom prožimanja postojeći h oblika jezičke nastave socioling­
vistički m u vidima i saznanj i ma.

Ovako gledano, pedagoška relevantnost sociolingvistike očituje

se u dve perspektive, koje ćemo uslovno n azvati spoljnom i unutraš­
njom . S poljna perspektiva obuhvata filološki kontekst jezičkih studija:

1 68
 LINGVISTIKA U PRIMENI

istoriju, civi lizaciju, književnost i kulturu naroda koji govore jezikom

koji je predmet nastave. Unutrašnja perspektiva, izrazitije lingvistička,
osvetljava strukturu i upotrebu samog tog jezika kao komunikacijskog
sistema uveliko oblikovanog interakcijom različitih društvenih čini­
laca. Podrazumevajući bez daljeg komentara širu valjanost prethodnog
ugla posmatranja, koji je u raznim oblicima i stepenima već vekovima
zastupljen u nastavi, i usredsređujući se na potonji, kao znatno noviji
i otuda uopšte uzev slabije poznat u obrazovnim krugovima, pogle­
daćemo kako ovaj navodi na preispitivanje nekih široko prihvaćenih
ili pak zanemarenih stanovišta u vezi s poj edinim pitanjima jezičke
nastave.
(l) Cilj nastave. Konvencionalne predstave o ciljevima jezičke
nastave mogu se u slučaju maternjeg jezika svesti na ovladavanje je­
zikom po uzoru na dobre pisce, a u slučaj u stranog jezika na što
bolje poznavanje nekog njegovog važećeg " i spravnog" modela, idea­
lizovanog i statički shvaćenog. Sociolingvistika, međuti m, priznajući
postojanje različitih jezičkih varijeteta, stilova i normi, i svesnija raz­
norodnih potreba i uslova jezi čkog opštenja, stavlja naglasak na svrsi­
shodno i kreativno korišćenje raspoloživih jezičkih sredstava, odnosno
na slobodnu komunikaciju sa različitim grupama izvornih i neizvornih
govornika pod različitim okolnostima. Ovo ujedno zahteva i omo­
gućuje veći stepen elaboracije u diferenciranom korišćenju jezičkih
veština - govorenj a, razumevanj a govora, pisanj a i čitanja. Kod stranih
jezika ovim putem se učvršćuje i svest o potrebi višestranog
upoznavanj a sa govornim repertoarima izvornih jezičkih zajednica i
postizanj a komunikativne sposobnosti u povezivanj u skupova društve­
nih uloga sa odgovarajućim verbalnim ponašanjem. Stoga se impli­
citno globalno određenje po kome ci lj nastave nekog jezika jeste pro­
sto da se taj jezik nauči, i to kao nekakva unapred zadata homogena
cel ina čij i identitet nije ni na koj i način pod znakom pitanj a, pokazuje
nedopustivo naivnim sa sociolingvističkog, kao i glotodidaktičkog sta­
novišta.

U nastavi stranih jezika, u vezi s ovim javlja se i pitanje in­

strumentalne ili pak integrativne motivacije, dakle cilj ograničenog

169
 RANKO BUGARSKI

služenj a j ezikom u određene svrhe ili istinske komunikacije uz učešće

u kulturi toga jezika. A kod s vetskih jezika kakav je danas u naj većoj
meri engleski, dva tipa motivacije mogu da se manifestuju i u svo­
jevrsnoj sintezi - na primer, kroz tzv. internacionalni engleski (Inter­
national English ili World English) kao idiom komunikacije i kulture
na nadnacionalnom planu, koji time postaje i šire prihvatljiv u ovom
vremenu n acionalnih osetlj ivosti . Naime, engleski u ovom obličju je­
ste potencij alni - a u rastućoj meri i stvarni - medijum izvanredno
razgranatog međunarodnog opštenja, ali i stvaral aštva u mnogim do­
menima u potrebe jezika, što poj am kulturne participacije ne ukida
nego ga s amo podiže na svetsku razinu. Uporedo sa ovim, prirodno
slabe i asocijacije koje u današnjem uveliko ideologizovanom i po­
litizovanom svetu često povezuj u engleski jezik sa kolonijalizomom
Britanske Imperije u prošlom veku ili politikom moći SAD u ovom.
Ti m putem se engleski, naj rašireniji i naj više upotrebljavani interna­
cionalni jezik koji je ikada postoj ao, prilagođava savremenoj stvar­
nosti i preporučuje za budućnost - između ostalog, i kao nastavni
cilj vrlo visokog stepena praktične upotrebljivosti , a sa uvećanom me­
rom idej ne reprezentativnosti i emotivne neutralnosti . Č ini se da i z
ovih r azloga koncept internacionalnog engleskog zaslužuje dalje
razvij anj e i primenu u kontekstu nastave stranih jezika - iako ovaj
pojam nipošto ne treba prihvatiti nekritički , jer on ipak po svojoj
prirodi postavlj a određene či sto lingvističke, sociološke i pedagoške
probleme; pogotovo se ne srne podleći komotnoj pretpostavci da bi
on mo ft ao da ukine potrebu za drugim jezicima internacionalnog ra­
spona. 0
(2) /zbor jezičkog varijeteta. U slučaju maternjeg jezika, vari­
jetet koj i će biti predmet nastave već je zadat samim postoj anjem
standardnog ili književnog oblika datog jezika, a određena pitanj a

1 0 O varijetetima engleskog jezika širom sveta i o njegovom međunarodnom

statusu dosta se piše poslednjih godina. V. naročito Fishman et al. { 1977), Smith
( 1 98 1 , 1983). Bailey/Gorlach ( 1982), Trudgi ii/Hannah ( 1982), Brumfit ( 1982), Priđe
( 1982). Kachru ( 1 983), Greenbaum ( 1985) i časopis English World- Wide; posebno u
vezi s nastavom internacionalnog engleskog, takođe Strevens ( 1 980), Quirk/Widdow­
son ( 1 985) i časopis World Language English .

170
 LINGVISTIKA U PRJMENI

ove vrste mogu da se j ave samo u vezi sa eventualnom varij antnom

raslojenošću (kao npr. kod srpskohrvatskog). U nastavi stranih jezika,
izbor varijeteta u načelu je osetljiv na promenljive civilizacij ske, kul­
turne i političke okolnosti - i ovde naročito ako se ovi ispolj avaju u
delimično različitim nacionalnim varij antama. Tako, na pri mer, en­
gleski i španski nude određene alternative u ovom pogledu, a u nekim
sloj evima leksike i frazeologije i nemački - za razliku od ruskog ili
·
italij anskog, a i francuskog (čija varijantizacija u ovom smislu mahom
nema uticaja na izbor nastavnog modela ovog jezika kao stranog).
Naj većim rasponom izbora odlikuje se engleski , kao jezik raslojen u
nekoliko standardnih oblika. Sve do II svetskog rata nije bilo mnogo
dilema oko modela engleskog kao stranog jezika, jer je u tu svrhu
po pravilu prihvatan, ne samo u Evropi nego i drugde, vladaj ući obra­
zac standardnog britanskog engleskog u njegovom "prihvaćenom iz­
govoru " (Received Pronunciation). Sada, međutim, američki engleski
predstavlja ozbiljnog takmaca na raznim stranama, a ne treba gubiti
iz vida ni kanadsku , australijsku i druge verzije engleskog kao mater­
njeg jezika. Pored toga, u mnogim zemljama u razvoju, gde se en­
gleski predaje kao drugi jezik, lokalni varijeteti engleskog kao
nematemjeg jezika (indij ski, afrički i drugi) u stvarnosti već predstav­
lj aj u psihološki pri hvatlj ivije nastavne obrasce no što bi to činili va­
rijeteti engleskog kao maternjeg jezika, pa se kao takvi već uveliko
i koriste.
U svim ovim slučajevima, izabrani model mora da počiva na
zajedničkim obeležjima svih varijeteta jezika koji se predaje, dakle
na zajedničkom jezičkom jezgru (common core). Za neke svrhe ovo
može da posluži i kao polazi šte u izgrađivanj u strukturno pojednostav­
11
ljenih varijeteta kakav je tzv. nuklearni engleski (Nuclear English).
Nastava se pri tom odvija uz moguće naglašavanje odlika pojedinih
varijeteta u zavisnosti od lokalnih uslova, ali i uz regi strovanje oso­
benosti nekih drugi h, prema mogućnostima, a vodeći računa o potrebi
i željama onih koj i jezik uče.

1 1 O zajedničkom jezgru v. npr. Quirk et al. ( 1 972 : 13-4), a o nuklearnom

engleskom Quirk ( 1982).

17 1
 RANKO BUGARSKI

Povezujući ovo pitanje sa ranije pomenutim pitanjem cilja na­

stave, lako ćemo utvrditi kako nas je sociolingvistika učvrstila u
uverenju da više nije razumno, a ni moguće, težiti da nam učenik
govori ,,kao Englez" , odnosno "kao Amerikanac" i slično, jer bi se
odmah moralo pitati kao koj i upravo Englez ili Amerikanac, i to uzeto
kako geografski tako i socijalno, ili zašto baš oni a ne neki treći, itd.
Možda je dovoljno - a to nikako nije malo dostignuće! - ako se on
u tom jeziku oseti onako lagodno, neopterećeno i "internacionalno "
kao, reci mo, Š veđanin i Holanđanin koj i će, pri prvom susretu bilo
gde u svetu, spontano da uspostave komunikaciju na engleskom. Isti
princip trebalo bi da važi i za druge jezike u međunarodnoj upotrebi .
Ovo istovremeno znači d a s e moraju tolerisati i izvesna odstupanja o d
idealizovanih obrazaca - možda naročito u sferi izgovora, a ovde posebno
akcenta i intonacije, gde je potpuno usvajanje izvornih obrazaca najteže,
a pri tom komunikacijski uglavnom manje važno pošto se postigne odre­
đeni nivo aproksimacije. Drugim rečima, autentično sociolingvističkom
pojmu ,jezik stranca" treba pokloniti dužnu pažnju, umesto da se on
12
prosto odbacuje kao nešto što valj a po svaku cenu izbegavati.

(3) Funkcionalno raslojavanje unutar izabranog varijeteta. Ova

tačka zapravo obuhvata kompleks pitanj a, poznatij ih u operativnom
smislu u nastavi stranih nego u nastavi maternjih jezika, koja se tiču
delimično različitih normi u govoru i pisanju, različitih registara ili
funkcionalnih stilova, zatim raznih vrsta tekstova i govornih činova,
i slične materije. I sociolingvistika je doprinela značajne uvide u raz­
nolikost upotrebe jezički h sredstava u normalnoj situiranoj komuni­
kaciji; a n astava jezika treba u ovom krugu da obezbedi diferencirane
govorne navike i razvijanj e drugih jezičkih sposobnosti i veština -
eventualno kroz neku vrstu situacionog pristupa, ali na višem nivou
od onoga koji je najčešće bio zastupljen u ranijim programima pod
ovim n azivom. Pošto je ova problematika već srazmerno dobro poz­
nata, bar u nastavi stranih jezika, na njoj se nećemo zadržavati , ali
smo je ipak pomenuli zbog njene velike važnosti.

12
Za pokušaj sistematskog pristupa pojmu sociolingvističkog odstupanja u je­
ziku stranca v. Janicki ( 1 982).

1 72
 LINGVISTIKA U PRIMENI

( 4) Stavovi prema drugim varijete tima. Ako u nastavi nema ni

potrebe ni mogućnosti da se podjednaka pažnj a pokloni varijetetima
jednog jezika koji nisu izabrani kao osnovni model, mogu se bar ne­
govati ispravni stavovi prema njima. Ovo znači , na primer, da se neki
drugi nacionalni standard, ako takav postoj i , ne srne ni implicitno
ocenj ivati kao inherentno inferioran. Takođe je veoma važno da se
dosledno i zbegava rašireni potcenj ivački ili čak rugački odnos prema
regionalno obojenim dij alektima, urbanom substandardu i etničkim
akcentima - rečju, prema govorni m odlikama onih koji možda nisu
uživali prednosti formalnog obrazovanj a, a koje su neretko predmet
akademskog kao i popularnog prezira. A kao što je do danas već i
analitički poznato iz sociolingvistike i soc ijalne psihologije, iza sta­
vova o jezičkim varijetetima kriju se stavovi o njihovim govornicima,
dok su predrasude prema govoru drugih slab početni kapital u
ostvarivanju bilo kakve komunikacije s nji ma, pa i samog ljudskog
13
razumevanj a. U današnjem svetu mora se naučiti živeti sa govornim
kao i sa drugim razlikama, odnoseći se prema njima pozitivno a ne
negativno; u ovome je suština one sociolingvističke svesti koju treba
razvijati i kroz nastavu jezika.

Treba se odmah suprotstaviti i mogućoj elitističkoj vulgarizaciji

i znetog stanovišta, jer se njime ne pledira za produktivnu identifika­
cij u nego za jezičku i društvenu rekognicij u . Od studenta engleskog
jezika, na primer, ne traži se da sada progovori kao jorkširski farmer,
Pakistanac koj i upravlja autobusom londonskog gradskog saobraćaja
ili ulični svirač u njujorškom Harlemu, ali se očekuje da u okvirima
mogućnosti prepozna neka obeležj a njihovih varijeteta engleskog -
i , još važnije, da prihvati i nj ihov dignitet kao autentičnih ljudskih
i dioma. Uostalom, nešto od ovoga neophodno je i za potpunije
razumevanje značajnih delova modeme knj iževnosti na jeziku koji se
i zučava; postoj i , naime, verovatnoća da će ona, naročito u svojim izra­
zitije regionalnim, etničkim i modernim urbanim manifestacij ama, biti
protkana obeležjima koja se obično ne povezuju sa jednom uskom
koncepcijom književnog jezika. Ima, dakle, više dobrih razloga za

1 3 Stavovi prema jezičkim varijetetima šire se razmatraju, uz navođenje dalje

literature, u radovima : Bugarski ( 1 982; 1986a, pogl. V) i Kalogjera ( 1985).

1 73
 RANKO BUGARSKI

n adilaženje dosta krutih akademskih, jezičkih i sociopsiholoških mo­

dela u č ij i m se okvirima najčešće zadržavala tradicionalna nastava
14
jezika.
Na kraj u još nešto. S vaka nastava već po svojoj prirodi podra­
zumeva mnoga uprošćenja i idealizacije daleko složenije stvarnosti u
odgovaraj ućem domenu; u nastavi jezika, kao i nekih drugih huma­
nističkih predmeta, ovome se po pravilu pridružuju i apsolutizovane
dvovalentne vrednosne orijentacije u stilu "dobro" /" loše" . Nasuprot
tome, sama priroda sociolingvistike upućuje ovu na diferenciranje i
finij e n ij ansiranj e predmeta i pristupa; njene vrednosne ocene uvek
su rel ativizovane s obzirom na različite komponente jezičkog i situa­
cionog konteksta u kome dolazi do verbalne komunikacije. Usled ove
suprotnosti u osnovnim polazištima, susret nastave jezika i socioling­
visti ke , koj i pruža pogodan okvir za sistematsko promišlj anje proble­
m atike od interesa za obe oblasti, nije samo empirij ski koristan nego
je i teorij ski relevantan. Stoga možemo da zaključimo, završavajući
ovaj n aš letimični pregled, da bi svaka valjana teorija nastave jezika
morala ozbiljno da uzme u obzir i specifično sociolingvistička sazna­
nj a o u s v aj anju i upotrebi jezika. S druge strane, proces nastave jezika
može d a o l akša i spoljavanje i uočavanje pojedinih jezičkih obeležj a,
a posebno s nji m a povezanih društvenih vrednosti , interesantnih za
teoriju sociolingvistike. U vremenu koje dolazi, ove dve oblasti mogle
bi da u m nože tačke svojih· stvaralačkih dodira u glavi, ali i u srcu,
učenika jezika.

14 Pojedini aspekti uloge koju sociolingvistika može da igra u nastavi jezika

razmatraju se i u delu literature navedene u prethodnom poglavlju ; uz to v. još
Sociolingvistika i nastava jezika, te Mihajlović ( 1 98 1) i Kolka ( 1 983).

174
 16. Norme, kontekst 1 nastava jezika

Tradicionalno poimanje jezičke norme počiva, kako izgleda, na

pretpostavci da za svaki jezički kolektiv postoji uvek samo po jedna
norma - pri čemu se dalje pretpostavlj a da se tačno zna šta ta norma
predviđa a šta isključuje, te da se pripadnici datog kolektiva uglavnom
mogu deliti na one koji normu čuvaju i one koji je ne poštuju; po­
n ašanje ovih drugih onda se osuđuje kao jedan od glavnih izvora
nezadovoljavajućeg stanja jezičke kulture . Ovo uprošćeno shvatanje
norme ušlo je i u temelje nastave jezika, kako maternjeg tako i stranog.

Nasuprot ovome, slojevitost današnjeg života u uslovima urbane

civilizacije i proširenih komunikacijskih mreža ističe zahtev za znatno
većom elastičnošću u pristupu jezičkoj , kao i svakoj drugoj društvenoj
normativistici . Ne dovodeći ni na koji n ačin u pitanje samu potrebu
za jezičkom standardizacijom i normiranjem jezika, mi bismo ipak
morali, živeći u ovom vremenu, da preispitamo nasleđene predstave
o jedinstvenoj i monolitnoj normi , neophodnoj i prikladnoj za svakoga
i u svakoj prilici . Istina, povremeno se i u ovim okvirima čuju
upozorenja kako norma ne srne da bude kruta, te kako ona - naročito
na nekim nivoima jezičke strukture - treba svojom fleksibilnošću da
omogućuje veću širinu u izboru jezičkih sredstava, sa posebnim ob­
zirom na zahteve dobrog sti la. Ali sva je prilika da ovo nije dovoljno,
i da treba otići korak dalje u adekvatnijem modeliranju samog pojma
jezičke norme za potrebe življenj a u savremenom svetu. Na ovo
upućuje i novij i naučni razvoj , naročito na području sociolingvistike,
čij a saznanja bacaju usredsređene snopove svetla na procese
diferenciranj a unutar prihvaćenih jezičkih normi . Kratko rečeno, ži­
votni i naučni tokovi iznose na dnevni red sledeće dalekosežno pita-

175
 RANKO BUGARSKI

nje: j edna norma ili više normi? Ovo pitanje postavlj a se na različite
načine u različitim zajednicama, i ne može, razume se, biti govora
o nekom opštevažećem odgovoru sa statusom aksioma. Da li će se
govoriti o višestrukoj normi (dakle, još uvek u jednini) ili pak o de­
limično različitim normama (dakle, ipak u množini) - ovo zavisi od
specifične prirode svakog konkretnog slučaj a. Medutim, činjenica je
da dan as o ovim pitanjima mora da se govori , više i određenije nego
1
ranije, i sa izgrađenij ih teorij skih polazi šta. 5
Množinski oblik i menice norma koji se j avlja u naslovu ovog
priloga ima krajnje ograničen zadatak: da prosto skrene pažnju na
postoj anje pomenute aktuelne dileme. Cilj samog našeg izlaganj a jeste
da u n aj kraćim potezima ukaže na neke, pretežno didaktičke, aspekte
ove situacije u domenu nastave jezika, pri čemu će biti učinjen osvrt
i na srodno pitanje kontekstualizacije. Sami po sebi, i u jednom či sto
iskustvenom smislu, problemi koj i će ovde biti dotaknuti nisu nov i ,
ali nj ihovo posmatranje u ovakvom jednom okviru možda može, ma­
kar i u skromnijoj meri, da unapredi nj ihovo razumevanje.

Kao što je poznato, u sv�om jeziku može se govoriti bolje ili

lošije po oceni njegovih govornih predstavnika, mogu se praviti greške
ili postizati oratorski uspesi - i to sasvim nezavisno od toga da li j e
dati jezik standardizovan i l i nije, d a li s e n a njemu uopšte piše i l i
ne. I z ovog sledi d a u svakoj zajednici, bila ona primitivna i l i civi­
lizovana, živi jedno spontano, intuitivno osećanje za jezičku normu,
pa je u ovom smislu normativnost prirodan vajkadašnji sastoj ak upo­
trebe jezika, a ovaploćenje pomenutog osećanj a može se nazvati im­
plicitnom normom. U razvijenijim i nužno pismenim zajednicama,
na ovo se može u procesu standardizacije nadograditi i jedna ekspli­
citna norm a, kao stručno uobličen i društveno propisan izbor iz r a­
spoloživih jezičkih sredstava namenjen javnoj upotrebi, naročito u sfe­
16
rama obrazovanj a i kulture.

1 5 O otvaranju ovog pitanja širom sveta na svoj način govori i skorašnji re­
prezentativni zbornik: B edard/Maurais ( 1983).
16 Podrobnije o ovome: Bugarski (1986a, pogl. V I I) .

1 76
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Kada govorimo o standardni m ili književnim jezicima ili pak

o jezičkoj nastavi, mi se uvek pozivamo na ovu drugu, eksplicitnu
normu. Ono što se pri tom po pravilu zanemaruje ili prećutkuje, me­
đutim, jeste okolnost da ovakva norma, a pogotovo njena primena,
sadrži i podosta implicitnih elemenata, tj . ponešto se podrazumeva
što često zapravo nije rečeno. Do ovoga može doći iz više razloga:
usled nedovoljne istraženosti stvarne jezičke situacije, zbog zastarele
ili inače neadekvatne norme, ili pak - za našu temu naj relevantnije
- zbog kolebanja izazvanog diferenciranjem ili čak izrazitim
rasloj avanjem unutar same prihvaćene norme. No bez obzira na uzro­
ke, posledice su, čini se, uvek i ste - nesigurnost i promašaj i u primeni
norme. Ovu situacij u ne olakšava ni okolnost da se često od svakoga
prećutno traži da normu poznaje u svim pojedinostima, i ako mnoge
od ovih, ako su uopšte negde i zabeležene, ostaju dostupne samo
užem krugu posvećenih, što stvara uslove za dalju mistifikaciju jednog
pojma koj i običnom čoveku i bez toga može izgledati dovoljno za­
gonetan i neuhvatljiv.

Pitanju norme mora se pristupati s ozbirom na oba medijuma,

govor i pisanje, uz poklanjanje pune pažnje činjenici da se govorna
i pisana norma mogu u nekim sferama međusobno značajno diferen­
cirati. Potom je neophodno uzeti u obzir različite jezičke varijetete,
bilo da su oni određeni geografski , društveno ili funkcionalno. U na­
stavku ovog teksta uzećemo za primer srpskohrvatski kao maternji
jezik ove sredine, a engleski kao predstavnika stranih jezika.

Na nivou varijanti standardnog jezika, postoj anje policentrične

standardizacije u srpskohrvatskom, udružene sa pitanjem izgovora i
pisma, ima već dovoljno poznatih reperkusija u nastavi ovog jezika
i kao maternjeg i kao stranog, pa je ovde ponajteže ponašati se kao
da postoj i samo jedna norma, unapred data i odraslima opštepoznata,
17
koj u samo treba preneti đacima. Š to se engleskog tiče, pitanje izbora

1 7 O današnjem sociolingvističkom položaju srpskohrvatskog jezika, uklj­

učujući i normativna pitanja, v. u skorašnjim pub likacijama : Naš jezik t{anas i sutra,
Aktuelna pitanja naše jezičke kulture, Jezik u savremenoj komunikaciji, i Sipka ( 1984).

1 77
 RANKO BUGARSKI

varijante mnogo je aktuelnije nego što bi to izgledalo prema tradic ij i

kod n as i j o š ponegde, koj a j e priznavala samo jedan određeni obrazac
britanskog engleskog. Danas i sam ovaj model i zgleda drukčije, a uz
bok mu stoj i , kao rival u naj manju ruku ravnopravan, američki en­
gleski , i sam ne osobito homogen u nastavne svrhe, uz dodatne mo­
gućnosti i zbora drugde u svetu, a danas uključuj uć i i zanimljiv izlaz
iz ove dileme koj i nagoveštava neutralni model u vidu tzv. interna­
cionalnog engleskog, koj i se, kako izgleda, uspe šno predaje i usvaj a
širom s veta. ( O ovome je nešto više rečeno u prethodnom poglavlju).
Nivo dijalekta po pravilu u nastavi nije zastupljen, a i kad se
on u tom kontekstu pomene, to se često čini u najboljem slučaj u
oprezno i dvosmisleno, č ak i kada s e dostoj anstvo ovog idioma de­
klarativno priznaje; bilo bi pedagoški korisno kada bi se bar doslednije
i sticalo da i dij alekt ima svoju normu, premda samo i mplicitnu i uto­
liko različitu od norme jezičkog standarda. Poj am sociolekta u nastavu
se tek mukotrpno probij a, teorij ski tu jedva priznat - osim možda
kroz uobičaj enu vrednosnu polarizaciju tipa "dobronoše" , u ovom slu­
čaju naročito vezanu za distinkciju između govora obrazovanih kru­
gova i govora neobrazovanog sveta. Za ravan i diolekta se može reći
da u nastavu delimično ulazi posrednim putem, npr. kroz insistiranje
na "j eziku dobrih pisaca" kao obrascu koj i , i stini za volju, teško može
da bude reprezentativan za j ezik bilo kojeg kolektiva.

Naj veće praznine, kako se čini, j avljaju se na nivou registara

ili funkcionalnih stilova standardnog jezika, bar u konvencionalnij i m
oblicima j ezičke nastave, pa t u ozbiljniji rad tek treba d a počne. Mno­
gima srpskohrvatski danas i ne izgleda izrazitije funkcionalno raslo­
jen, ali će pre biti da je to zapravo varka, i zazvana s jedne strane
tradicionalnim shvatanjima o j ednoj monolitnoj normi, a s druge stra­
ne, i u neposrednoj vezi s ovi m, odsustvom sistematskih istraživanj a
šireg raspona. U pogledu engleskog, kao i drugih stranih jezika, inače
po pravilu u većoj meri funkcionalno razuđenih, stanje je svakako
bolj e - n aročito zahvaljujući uspešnom dopunj avanju jezika književ­
nosti u užem smislu celom lepezom stručnih jezika, čime je i na
ovom planu ukinut monopol jednog jedinog oblika jezika, ma koliko
s razlogom cenjenog.

1 78
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Među nivoima jezičke strukture, naj veća uloga u diferenciranom

pristupu nastavi prirodno pripada leksici i gramatici . Bar načelno gle­
dano, mesto leksike ovde je sasvim očigledno, naročito ako se uzme
da ona obuhvata stručnu terminologiju i frazeologiju. Sa gramatikom
stvari stoje nešto drukčije, pa pitanje izbora gramatičkog modela za­
država svoju aktuelnost. Uopšte uzev, može se reći da uz svu dife­
renciranost po različitim pomenutim dimenzijama gramatika nužno
počiva na jednom invarijantnom temelju, na nečemu što anglosak­
sonski lingvisti ponekad nazivaju common core, dakle na jednom za­
jedničkom jezgru . (I o ovome je bilo reči u prethodnom poglavlju).
Ovo jezgro ostaje neophodno u svakoj jezičkoj nastavi, ali se proširuje
u razni m pravci ma s obzirom na vrstu , nivo i ciljeve nastave maternjeg
ili stranog jezika, u skladu sa praktičnim potrebama, ali i sa novijim
uvidima teorij skog karaktera. Tako, na primer, rečenična gramatika
neke date vrste može da bude dovoljna unutar pomenutog jezgra, ali
bi za dalje diferenciranje prema medijumu, registru i stilu bilo veoma
kori sno pozvati u pomoć neku od verzij a tekstualne gramatike, dakako
prilagođenu pedagoškim potrebama.

Iz prethodnog možemo da zaključimo da naše uobičajene pred­

stave o jezičkoj normi ostaju podložne preispitivanju - ne sa stano­
vi šta potrebe za njome, koj a nije sporna, nego u pogledu njenog pra­
vog sadržaja i njene detaljnije fizionomije. Na najvišem planu ap­
strakcije, nekada se može govoriti o jednoj standardnojezičkoj normi
kao celini, ali je pitanje koliko je taj plan blizak nekim konkretnim
poslovi ma u vezi s j ezikom . N a ovakvim poslovima mogu se pokazati
mnogo bliži m, i neposredno relevantnijim, specifične norme pojedinih
medijuma, varijeteta, regi stara i stilova. Teorij ska razrada odnosa iz­
među opšte norme i njenih di ferenciranih konkreti zacij a, ili - zavisno
od date situacije, ali i od ugla gledanj a - između različitih koegzi­
stentnih normi istog jezika, ne spada u zadatke nastavnik§. jezika,
maternjeg ili stranog; ali upravo iz ovi h krugova mogao bi da dođe
jedan od važnih podsticaj a za produbljenij i i plodotvorniji pristup ne­
ki m klj učnim pitanj i m a jezičke norme.

Kroz dosadašnje izlaganje provej avalo je shvatanje da za mnoge

svrhe pojam norme treba da bude u određenoj meri situiran , što po-

1 79
 RANKO BUGARSKI

drazumeva neku vrstu kontekstualizacije. Stoga neće biti suvišno da

se sada m alo zadržimo na pojmu konteksta. Tu , međutim, odmah n ai ­
lazimo n a teškoće oko definicije, p a s m o prisiljeni da pođemo o d
tvrđenja, u nekom drugom kontekstu možda manje očekivanog ako
ne i paradoksalnog, kako reč kontekst svoje puno značenje dobij a tek
- u kontekstu . Naime, u lingvi stici se kontekst može u najopštijem
smislu definisati kao skup relevantnih mogućnosti, ograničenj a i veza
koje proističu iz verbalne okoline i situacione sredine jezičkih jedinica
i tekstova, i skaza i govorni h činova, skup koji određuje u slove njihove
realizacije i interpretacije. Ali preci ziranje ovakvog jednog opšteg poj­
ma konteksta može da se odvija u tako velikom broju pravaca i ste­
pena da bi i s amo nabrajanje pojedinih vrsta konteksta koje se pomi­
nju u lingvističkoj literaturi i suviše dugo potrajalo. Zato se u ovoj
prilici moramo zadovoljiti metodološkom napomenom da za mnoge
svrhe naprosto nije dovolj no pozivati se na kontekst bez ikakvih spe­
cifikacij a, jer ne mora unapred da bude j asno ni na koju se vrstu
konteksta misli - da se i ne govori , na primer, o pitanjima stepena
kontekstuali zacije, ili pak hijerarhije kontekstualnih činilaca.
Za potrebe ovog dela našeg razmatranja biće dovolj no da počne­
mo od već tradicionalne opšte podele na kontekst u jeziku i kontekst
izvan jezika. Za ovu opoziciju najprikladnijima se čine termini jezički
odnosno nejezički kontekst. Alternativan i često upotrebljavan termi­
nološki par čine lingvistički i situacioni kontekst, ali prvi od ovih
termina (bar u srpskohrvatskom, za razliku npr. od francuskog ili en­
gleskog) više upućuje na metajezik analize nego na sam jezik kao
predmet analize, a drugi nam, iz razloga koji će biti navedeni , izgleda
preširoko upotrebljen u ovom sklopu . Nekada se u ovom smislu pomi­
nju verbalni i neverbalni kontekst, što je po sebi prihvatlj ivo ali u
određeni m konteksti ma može da sugeriše da se govornoj produkc ij i
daje prevaga nad jezičkom strukturom . Naj zad, u literaturi se nai lazi
i na par mikrokontekst l makrokontekst; on je, međutim, u ovakvoj
upotrebi j asno neadekvatan , jer se razlika između " mikro " i " makro "
planova posmatranja, već po svojoj prirodi samo rel ativna, može pod­
jednako u stanoviti unutar bilo jezičkog bilo nejezičkog konteksta uze­
tih ponaosob, pa je dosta proizvoljno u njoj tražiti granicu između
ovi h .

1 80
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Jezički kontekst dalje se deli po raznim dimenzij ama, s obzirom

na jezički sistem ili na govornu realizaciju, na govoreni ili na pisani
jezik, na sintagmatske ili paradigmatske odnose, na vrstu, veličinu i
distribucij u jezičkih jedinica koje se kontekstualizuj u (od foneme/gra­
feme do diskursa ili teksta), itd. Prema nivou jezičke strukture, na
pri mer, mogu se razlikovati fonološko-grafološki , morfološki , sintak­
sički , leksički , semantički i stili stički kontekst, uz eventualne dalje
podele ili kombinacije nekih od njih.

Nejezički kontekst takođe se može dalje deliti, mada su kate­

gorij alne razlike ovde po prirodi stvari teže uočljive, pa se elementi
ovog konteksta ponekad tretiraj u kontinualno i nediferencirano, iako
ima valj anih razloga za izrazi tije diskri minativan pri stup i na ovoj
stran i . Tako se često dešava da se pojam situacionog konteksta proteže
na svekoliki nejezički kontekst, kako je već pomenuto, što ne izgleda
opravdano ako se u ovoj sferi razluče - da ne idemo dalje - samo
tri osnovna plana, kako sledi .

Situacioni kontekst u užem i verovatno najprikladnijem smislu

obuhvata samo neposrednu situaciju u kojoj dolazi do upotrebe jezika,
sa njeni m dobro poznatim elementima kao što su pošilj alac i primalac
poruke, medijum, ambijent, svrha komunikacije, i slično. Ovaj kon­
tekst može da bude osetljiv na obeležj a šireg kulturnog konteksta date
jezičke zajednice, koji određuje o čemu se u nekoj sredini jezikom
komunicira, na koji način, kakve se vrednosti pridaju pojedinim go­
vornim činovima ili vrstama tekstova, itd. Naj zad, najopštij i plan mo­
gao bi se, u odsustvu boljeg naziva, identifikovali kao svetski kontekst,
u smislu koj i asocira na teorij u mogućih svetova. Da damo jedan
banalan pri mer, rečenice "Petar je pojeo sendvič " i "Petar je popio
"
pivo mogu se pod uslovom koreferencijalnosti eliptično svesti na
rečenicu " Petar je pojeo sendvič i popio pivo " , ali se drugi glagol
ne može bri sati , pa bi rečenice kao " Petar je pojeo sendvič i pivo"
valjda bile, bar strogo uzev, negramatične u svakom jeziku - iz krajnje
nejezičkog i zapravo nei nteresantnog razloga što se u svetu u kojem
mi živimo pivo nigde ne jede, nego se pije. Ovo je, dakle, u ovom
slučaju relevantan izvor ograničenja. Međutim, ovakve rečenice lako

18 1
 RANKO BUGARSKI

bi postale s asvim gramatične u jednom svetu - u kakav bi, uostalom,

i ovaj n aš mogao bez problema uskoro da se transformiše - u kome
bi se pivo moglo i jesti (u zgusnutom i zamrznutom stanju, u vidu
tabli i slično) .
Ne treba posebno ni napominj ati da se i dve osnovne vrste kon­
teksta prepliću i prožimaju u svom međudejstvu ; dovoljno je da samo
podsetim o na raspon i ulogu paralingvističkih i "kinetičkih" poj ava
u govornoj komunikacij i (visina i modulacije tona, afektivna glasovna
sredstva, izraz lica, mimika, gestovi , odnosi u prostoru itd.), u neki m
slučajevima sa delimičnim ekvivalentima i u pisanju. Nešto je pro­
blematičnij i status pragmatičkog konteksta, koji se na jednoj strani
može nadograditi na seriju u vezi s nivoima jezičke strukture, parne­
outu pod zaglavljem jezičkog konteksta, ali na drugoj strani prirodno
spada i pod situacioni pa i kulturni kontekst. Da i ovde damo jedan
običan primer, isti i skaz "Vrata su otvorena" može u zavisnosti od
situacij e da ima celu skalu pragmatičkih dej stava (obaveštenje o či­
njeničnom stanju, iznenađenje, upozorenje na promaju, poziv da se
vrata zatvore, sugestija sagovorniku da se udalj i , itd.); dok kulturni
kontekst ovde ulazi u igru utoliko što raspon ovakvih mogućnosti ne
bi nužno bio i sti u svim kulturama.

Posle ovih poj movno-terminoloških i teorij sko-metodoloških

napomena, daćemo dva primera kontekstualno uslovljene upotrebe
stručnih termina. Najpre jedan iz šireg kulturnog života. Pre izvesnog
vremena, na s astanku u jednoj beogradskoj institucij i koja se bavi
istraživanjem kulture i kulturnog života, pisac ovih redova na stolu
je primetio j edan polj ski zbornik pod naslovom Kultura artystyczna.
Tokom razgovora koj i je usledio, i koji s e delimično odnosio i na tu
publikacij u i na njome pokriveno područje, spontano je i slobodno
korišten izraz "umetnička kultura" . No kada su posle sastanka učesni­
ci , inače ljudi i stančanog sluha za maternji jezik, upitani kako bi izvan
ovog konteksta reagovali na navedenu srpskohrvatsku sintagmu , oni
su se i zj asnili saglasno pi ščevom sopstvenom osećanju - naime, da
s njom nešto ipak nije u redu . Kod nas se normalno govori o pozo­
rišnoj , filmskoj ili knj iževnoj kulturi , ali odnekud ne i o umetničkoj
kulturi kao obuhvatnijem pojmu; ako bi se još i moglo za nekoga

1 82
 LINGVISTIKA U PRIMENI

reći da poseduje zavidnu umetničku kulturu ( a za neke govornike je

i ovo problematično), ova sintagma teško bi se izvan strogo stručnog
diskursa primenila u ovde relevantnom smislu . tj . da označi neko polje
rada i stvaralaštva. U poljskom, kako izgleda, odgovarajuća sintagma
ima već terminološku vrednost i ni po čemu nije neobična; s druge
strane, u nekim zapadnoevropski m jezicima - na primer, u engleskom
- ograničenj a u pogledu proizvođenj a ovakvih sklopova još su znatno
veća nego u srpskohrvatskom, pa se oni ugl avnom ne javlj aju ni u
terminologizovanoj upotrebi .
Drugi pri mer uzećemo iz leksičko-term i nološke sfere višejezič­
nosti, koja se uz razgranatost odlikuje i velikim šarenilom, i na koju
ovom prilikom možemo da se osvrnemo samo letimično i nesiste­
matski . lako svaki od upotrebljavanih termina ima svoje značenje, ta
značenj a nisu uvek dosledno diferencirana ni u kontekstu, a kamoli
izvan njega. Tako višejezičnost nekad uklj u č uj e a nekad i sključuje
dvojezičnost; bilingvizam ima različite korelate na individualnom i
socijetalnom planu, jer se na prvom po pravilu suprotstavlj a mono­
lingvizmu a na drugom uz to i multilingvizm u, a u drugom pravcu i
diglosiji prema kojoj , međutim, ne stoj i nikakva monoglosija nego
-

samo, eventualno, triglosija ili poliglosija. Monogloti, međutim, po­

stoje, i ako najčešće izvan sociolingvističke l iterature, i tu uglavnom
nisu u opoziciji sa dig/otima ili triglotima nego samo sa poliglotima
- licima koja se, da bi sve bilo još lepše, u neterminološkoj , popu­
larnoj engleskoj upotrebi nazivaju i lingvisti m a ! Ako pak ostanemo
u registru lingvistike, i sa samo dva jezika. kako njih da zovemo?
LI i Lz? Lepo, ali ovi internacionalni simboli čitaju se na veoma
različite načine, ne samo u raznim jezicima nego i u istom jeziku ali
u raznim oblastima nauke ili prakse u vezi s j ezikom: maternji/strani
jezik u nastavi jezika, prvi/drugi jezik u psiholingvistici (sa kompli­
kacijama), izvornilprevodni jezik u teoriji prevođenja (sa više alter­
nativa) itd . , pri čemu npr. drugi jezik u soc i olingvistici znači nešto
sasvim drugo nego u drugim oblastima u koj i m a se takođe upotreb­
18
lj ava.

18 Termini iz ovog kruga nešto su šire razmotreni u 10. poglavlju ove knjige.

1 83
 RANKO BUGARSKI

Ovi primeri, koj ima bi se lako moglo dodati mnoštvo drugih,

ukazuju na važnost kontekstualnih činilaca u razumevanju i prevođe­
nju stručnih tekstova, a time, u značajnoj meri, i na višim stepenima
n astave j ezika. Ova nastava ne može se uspešno odvijati bez stalnog
pozivanj a na jezički, situacioni i kulturni kontekst, kao prostor u kome
se diferencirano oblikuju norme jezičke komunikacije.

1 84
 17 . Pojmovi jezika i književnosti u
nastavi stranih jezika

Pitanje srazmeme zastupljenosti jezika i književnosti u nastavi

jezika veoma je staro. Tokom bar dva i po milenijuma postojanj a
takve nastave u evropskoj civilizacij i ono se često postavlj alo u raznim
oblicima i različitim intenzitetom, u z av isnosti od preovlađuj uće opšte
intelektualne klime i prirode vladajućih predstava o ciljevima nastave
matemjih i drugih jezika - u ranijim periodima mahom klasični h, a
potom i sve raširenijih živih stranih jezika. Ti ciljevi, manje ili više
usklađeni sa praktičnim mogućnostima izvođenja nastave, a delimično
uslovljeni i pravcima razvoja fundamentalnih nauka na koje se takva
nastava oslanj ala, kroz istoriju su određivali koj i m jezički m veštinama
će se dati prednost, koja vrsta jezika i u kojem obimu će se predavati,
te kakve će metode biti primenjivane.

Posebno u nastavi stranih jezika, ciljevi se mogu grubo podeliti

na književno-umetničke, naučno-filozofske i praktično-društvene. Ov­
de ne moramo obrazlagati prirodu ovako razgraničenih ciljeva, koj a
je u glavnim crtama inače jasna, ali želimo da i staknemo da je od
početka jedna od glavni h ideja-vodilj a na ovom području bila kon­
cepcij a o ovladavanju drugim j ezicim a u svrhu čitanja na njima na­
pisanih vrednih književnih del a i, time, negovanj a dobrog ukusa, usa­
vršavanj a ličnosti i širenja kulturnih vidika. Ovakvo gledanje na je­
zičku didaktiku kao pripremnu fazu z a usvaj anje u književnosti pohra­
njenih duhovnih vrednosti od davnina je ugrađeno u same temelje
humanističkog obrazovanj a. U evropskoj tradiciji ono se snažno ispo­
ljava već u epohama aleksandrijskih tekstologa i rimskih retoričai:a,
potom u okviru srednjovekovnog opredeljivanja za auctores nasuprot

1 85
 RANKO BUGARSKI

artes, zatim u renesansnom i postrenesansnom razdoblju procvata hu­

manističkih studij a, u fi lološkim interesovanjima XIX stoJeća - da bi
u akadem s kim krugovima svoj pečat ostavilo s ve do danas, naročito
kroz insistiranje na strogim normama kultivisanog književnog i zraza.
I ranije je, doduše, bilo i drukčijih stanovišta i motiva u nastavi stranih
jezika, a naročito ih ima u moderno doba; ali je karakteristično da
se pomenuta linij a, uz sva krivudanja, uspone i padove u sukobu s a
rivalski m shvatanjima, može pratiti u konti nuitetu o d svojih ranih po­
19
četaka do današnjeg dana.
Posle ovog letimičnog istorijskog uvoda, osvrnućemo se - opet
sasvim kratko, što je u ovoj prilici jedino i moguće - na problemski
vid naznačenog odnosa. Teza koju želimo da obrazložimo j este da
uloga i srazmera jezika i književnosti u nastavi stranih jezika na višim
stepenima, a posebno na fakultetskom nivou, dobrim delom zavise
od shvatanj a prirode i obuhvata svakog od ovi h poj mova ponaosob,
koje onda određuje mogućnosti , načine i meru nj i hove interakcije.

Ako se, na primer, za potrebe nastave strani jezik shvati kao

manje-više konačan zbir glasovnih, gramatičkih i leksičkih jedinica
i obrazaca koje učenik treba " dri lovanjem " da u svoj i kako bi se mo­
gao sporazumevati sa govornicima toga jezika, i ako se s druge strane
pod knj iževnošću misli isklj učivo na brižlj ivo odabrane i visoko ce­
njene uzore književne umetnosti klasičnog i poznij eg doba, veza iz­
među jezika i književnosti u nastavi prirodno je m i ni malna, da ne
kažemo nikakva. Ovo je moralo da važi već u vreme frazeoloških
priručnika koje karikiraju popularni primeri tipa " My postillion has
been struck by lightning " , " Ou est la plume de ma tante " , "Ne, moj a
mlađa sestra n e voli sir, ali ona svira klavir" i sličn i : ovakvo znanje
teško d a je ikoga osposobilo za snalaženje u stvarnim životnim si­
tuacij ama, da i ne govorimo o čitanju Š ekspira, Molijera ili Getea.
Nasuprot tome, ako se predmetu nastave ne prilazi papagaj ski nego

1 9 Sistematski pregled ideja, shvatanja i postupaka na kojima je kroz istoriju

počivala nastava jezika daje Kelly (1969) . Neke napomene o evoluciji opštih shvatanja
jezika, relevantne i u ovom kontekstu, sadrži Bugarski ( 1984, pogl. 1).

1 86
 LINGVISTIKA U PRIMENI

stvaralački, ako se dakle strani jezik shvati kao dragocena mogućnost

proširenj a ličnog i zražajnog potencij ala, uz druge ciljeve koji idu s
takvi m viđenjem, i ako se književnost sagleda ne kao zadat korpus
nedodirljivih uzora nego kao otvoreno i pristupačno životno i skustvo,
veza koju razmatramo l akše se uspostavlja.
Da se sada u okviru ovih misli potpuno prebacimo u savremene
uslove . Doskora su u akademskim krugovima bili neprikosnoveni -
a ponegde još uvek dominiraju - ekskluzivni i statički modeli stranih
jezika, veštački homogenizovani i idealizovani (tipa Received Pro­
20
nunciation, Le bon usage ili Biihnenaussprache). Uz njih je često
išlo, i još uvek ide, j edno restriktivno " elitističko" tumačenje knji­
ževnosti kao skupa proverenih ostvarenja umetničke upotrebe jezika.
Oba ova shvatanj a mogu se s pedagoške strane racionalizovati, ali ih
je u današnjim prilikama teže opravdati . Veza između njih u nastav­
nom procesu ostaje problematična, sa stanovišta nastavnika kao i stu­
denata, jer jezik i knj iževnost čine odelite blokove koji se malo gde
dodiruju. O ovome bi svoju reč verovatno mogli da kažu i mnogi
koj i su takvu nastavu izvodili ili pri mali na odsecima za strane jezike
i knj iževnosti naših univerziteta.

Ali slojevitost m odernog života, udružena sa novij i m razvojem

nekih relevantni h n aučnih disciplina, doprinela je i jednoj , uslovno
rečeno, demokratizacij i predmeta nastave, koj a se ne bi smela shvatati
kao pad kriterijuma - iako se neretko upravo tako doživlj ava. Naime,
sa učvršćivanjem deskriptivnog pristupa pored strogo normativnog,
poj am jezika u nastavnom kontekstu sve se više raslojava i obogaćuje
uključivanjem različitih j ezičkih varijeteta i funkcija, raznih tekstova
i terminologija, govornih činova i uloga, i drugih pojmova iz arsenala
sociolingvistike, tekstualne lingvistike, lingvističke stilistike, pragma­
tike i srodnih oblasti . Ti me se omogućuje razlaganje ranijih mono­
litnih normi na deli mično diferencirane norme pojedinih medijuma,
registara i stilova, j edinicama i obrascima šire upotrebne vrednosti

20 Prethodna poglavlja ovog dela knjige sadrže kratke osvrte na ovakve modele
i njihovu današnju sudbinu, uz dalju sociolingvističku literaturu.

1 87
 RANKO BUGARSKI

daj e se prednost prilikom selekcije i gradiranja, a komunikativna kom­

petencija učenika izgrađuje se tako da mu omogući delotvorno služe­
nje stranim jezikom u širokom rasponu govornih situacij a i sa raznim
kategorijama sagovornika, kao i u svrhe čitanja različitih vrsta tek­
stova. Neka od pomenutih područja, zajedno sa aktuelnim kretanjima
u književnoteorijskim disciplinama, dovela su i do razuđenijeg poima­
nja knji ževnosti , koj a uz ostvarenja lepe književnosti u užem smislu
sve više obuhvata i savremene esejističko-publicističke žanrove.
Ovi u slovi u načelu pogoduju izgrađivanju čvršćih veza između
jezika i književnosti u nastavi stranih jezika, i pitanje je pedagoške
prakse, kao i drugih praktičnih okolnosti, u kojoj će se meri takva
povezanost i ostvarivati . Daćemo samo dva-tri primera mogućnosti
koje se negde već uveliko koriste, dok se drugde bar ukazuju na ho­
rizontu. Š to se tiče vrste jezika, ako poj am jezika bar donekle uklj ­
učuje i stručne jezike, i ako poj am književnosti zahvata, recimo, po­
pularno-naučnu, istoriografsku i sličnu literaturu, onda "neknjiževni "
i ,,knj iževni " tekstovi nisu samo uporedljivi, nego ih je čak teško
razgraničiti . A u pogledu pristupa samom tekstu, ma koje on vrste
bio, savremeni prilaz proučavanju tekstova kao koherentnih nadre­
čeničnih celina nesumnj ivo otvara mogućnost kombinovanja grama­
tičke i književnoteorijske analize na obostranu korist. Slično se može
reći i za područje stilističke i retoričke analize, ukoliko se prihvate
savremene koncepcije po kojima je stil diferencirano obeležje svake,
a ne samo umetničke upotrebe jezika, upravo kao što su i različite
manifestacij e običnog govora, a ne samo oratorstva, obeležene fino
nij ansiranim retoričkim sredstvima i postupcima. Uz sve to, razume
se, u poj avnoj ravni jedan jezik ostaje jedno, a na njemu ostvarena
književnost nešto drugo - ali se u nastavnom procesu sada može lakše
postići koliko-toliko objedinjena perspektiva, bar u meri u kojoj je
ona inače predviđena ciljevima nastave i nastavnim planovima i pro­
gramima. Da ponovimo, dan as postoje teorij ski i metodološki uslovi
za kreativna prožimanj a o kojima je bilo reči, a od spleta praktičnih
okolnosti zavisi koliko će, i kako, oni biti korišćeni u nastavi stranih
jezika.

1 88
 LINGVISTIKA U PRIMENI

I da zaključimo. Prema izloženom, bilo bi pogrešno govoriti o

zastupljenosti knj iževnosti u nastavi stranih jezika u smislu
pojednostavljene oscilacije stručnog mišljenja između "da" i " ne " .
Ne bi se moglo tek tako reći, na pri mer, da je književnost ranije po
pravilu bivala uključena u tu nastavu, da su je potom iz nje proterali
predstavnici nekih modernih pravaca u glotodidaktici, a da je sada
ponovo došlo vreme da ona zauzme mesto koje joj je tu zapravo
uvek pripadalo.
Situacij a je ipak složenij a, pa se čini da bi ovde trebalo poštovati
jedan redosled pitanj a koji izgleda dovoljno logičan. Prvo pitanje jeste
šta u ovom kontekstu treba smatrati književnošću : da li je to samo
beletristika u užem smislu, ili se tu mogu legitimno ubrojati i razni
granični - ali time nipošto ne i marginalni - žanrovi , kao memoarski,
publicistički i drugi . Tek na podlozi odgovora na ovo prvo pitanje
može se racionalno postaviti drugo pitanje - da li će se književnost
unositi u nastavu jezika, ili neće. Pri tome, razume se, opet treba
izbeći neodgovarajuća uopštavanja i povesti računa o prirodi i cilj­
evima različitih vrsta kurseva (opšteg jezika, stručnog jezika, domaćeg
jezika za strance i sl.). Primera radi, poezija može da bude sasvim
deplasirana u nastavi stranog stručnog jezika tehnološke ili neke slične
orijentacije, ali to ne znači i automatsko i sključivanje nekog od upravo
pomenutih ali u širem smislu ipak literarnih ili bar paraliteramih žan­
rova. I ako je ovde odgovor potvrdan, dakako uz ovakve uslovnosti,
može se postaviti i treće pitanje - koliko književnosti uneti u nastavu,
i na koji nači n.
U svakom slučaju, dakle, valj a se čuvati površnog utiska da je
ovde reč o prostom načelnom - da ne kažemo dogmatskom - oprede­
ljivanju "za" i "protiv " književnosti u n astavi stranih jezika: valjda
je očigledno da je ceo proolem znatno kompleksnij i i da otuda zahteva
diferenciran pristup.

1 89
 Bibliografska beleška

l. poglavlje čini iznova redigovan tekst pisan povodom naučnog

skupa "Lingvistika i lingvističke aktivnosti u Jugoslaviji " , marta 1 985.
u S arajevu, i obj avljen u reviji Odjek, X:XXVIII :7, 1 985, 3-4. - 2.
poglavlje nastalo je kombinovanjem i proširivanjem referata podnetih
na I kongresu Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije,
decembra 1 977. u Beogradu (prvobitno objavljeno u Godišnjaku SDP­
U 3, 1 979, 1 9-32) i n a V međunarodnom kongresu za primenjenu
lingvistiku, avgusta 1 978. u Montrealu (objavljeno na engleskom je­
ziku kao B ugarski 1 980). - 3. poglavlj e predstavlj a znatno proširen
tekst referata sa II kongresa Saveza društava za primenjenu lingvistiku
Jugoslavije, maj a 1 980. u Zagrebu, koji je u prvobitnom obliku štam­
pan u Godišnjaku SDPU 4-5 , 1 980-8 1 , 7- 1 1 . - 4. poglavlje je pri­
lagođen deo autorovog izlaganj a za okruglim stolom o odnosu ling­
vistike i primenjene lingvistike na VII svetskom kongresu za prime­
njenu lingvistiku, avgusta 1 984. u Briselu, u celosti naknadno obj av­
ljenog na engleskom jeziku kao Bugarski ( 1 987). - 5. poglavlje jeste
proširena verzij a referata sa savetovanj a "Leksikografija i stručni je­
zici " , održanog aprila 1 982. u Beogradu, u organizacij i Društva za
primenjenu lingvistiku Srbije, koji je obj avljen u Godišnjaku SDPU
6, 1 982, 69-74. - 6. poglavlje čini unekoliko izmenjen i proširen
referat podnet na simpozijumu " Kontrastivna analiza i nastava stranih
jezika" , održanom novembra 1 982. u B eogradu, u organizacij i Druš­
tva za pri menjenu lingvistiku Srbije, i objavljen u časopisu Prevodilac,
! : 3 , 1 982, 1 3- 1 8 . - 7 . poglavlje je referat sa okruglog stola o termi­
nologij i , održanog decembra 1 985 . u Novom Sadu, objavljen u zbor-

191
 RANKO BUGARSKI

niku pod B erić ( 1 986), 383-390. - U osnovi 8. poglavlja je referat

podnet na II kongresu Saveza društava za primenjenu lingvistiku Ju­
goslavije, maj a 1 980. u Zagrebu, i (u izmenjenoj verziji) na VI me­
đunarodnom kongresu za primenjenu lingvistiku, avgusta 1 98 1 . u
Lundu, koj i je· prethodno objavljen samo na engleskom jeziku kao
Bugarski ( 1 983b) . - 9. poglavlje čini izmenjen i proširen prilog raz­
govoru o l ingvističkoj terminologij i decembra 1 982. u Novom Sadu,
prvobitno objavljen u zborniku pod Mikeš ( 1 983), 89-92, i ovde kom­
binovan sa izlaganjem na s avetovanju o terminologij i u Beogradu,
novembra 1 986, štampanim pod naslovom " Kriterijumi izgrađivanj a
terminologije" u zborniku pod Vin aver ( 1 988), 1 7-20. - l O . poglavlje
nastalo je na podlozi referata podnetih na III kongresu Saveza društava
za primenj enu lingvistiku Jugoslavije, juna 1 983. u S arajevu, i na
VII svetskom kongresu za primenjenu lingvistiku, avgusta 1 984. u
B ri selu, od kojih je prvi obj avljen u Godišnjaku SDPU 7-8, 1 983-84,
5 3-59 , a drugi na engleskom jeziku kao Bugarski ( 1 986b). - Osnovu
l l . poglavlj a čini referat saopšten na simpozijumu ,,Jezik u međukul­
tumom kontekstu " , održanom jula 1 983 . u Dablinu, u organizacij i
Irskog udruženja za primenjenu lingvistiku, i obj avljen kao Bugarski
( 1 985); za ovu priliku, kada se prvi put štampa na srpskohrvatskom ,
tekst j e pri lagođen i unekoliko izmenjen. - 1 2. poglavlje čini nešto
dopunjen tekst predavanja održanog u Društvu za primenjenu ling­
vistiku Voj vodine, oktobra 1 980. u Novom Sadu, i obj avljenog u Zbor­
niku radova Instituta za strane jezike i književnosti, Filozofski fakul­
tet, Novi S ad, 3, 1 98 1 , 79-89 . - 1 3. poglavlj e je dopunjena verzij a
u vodnog poglavlja specij alno pisanog za zbornik pod Rajić ( 1 98 1 ),
7-26. - 1 4 . poglavlje predstavlj a prilagođen prilog pripremljen za
okrugli sto ,,Jezik i kultura u nastavi strani h jezika " , oktobra 1 98 1 .
u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu, i prvobitno
obj avljen u zborniku pod S tojnić ( 1 982), 3 8-44. - 1 5 . poglavlje je
proširena verzij a saopštenja sa simpozijuma Društva za primenjenu
lingvistiku Srbije, aprila 1 985. u Beogradu, obj avljenog u zborniku
pod Žiletić ( 1 987), 49-54. - 1 6. poglavlje n astalo je kombinovanjem
saopštenj a podnetih na simpozijumima Društva za primenjenu ling­
vistiku Srbije u Beogradu, novembra 1 98 3 . i maj a 1 984, i obj avljenih

1 92
 LINGVISTIKA U PRIMENI

u zbornicima pod Đukanović ( 1 984), 1 3- 1 9, i Č avić ( 1 985), 31 -34.

- 1 7. poglavlje j e saopštenje sa simpozijuma Društva za primenjenu
lingvistiku Srbije u Beogradu, m arta 1 986, štampano u zborniku pod
Grubačić ( 1 987), 9- 1 1 .

1 93
 Literatura

S ledeći spisak sadrži podatke o svim bibliografskim jedinicama

koje su u tekstu ili u beleškama navedene samo prezimenom autora
i godinom izdanj a, eventualno još uz oznake stranica na koje se po­
sebno upućuje. Radi ekonomičnosti, zbornici su navođeni po prezi­
menu redaktora, a po naslovu samo kada ovaj nije jasno naznačen.
Na kraju je lista skraćenica.

Aktuelna pitanja naše jezičke kulture ( 1 983). Beograd, Prosvetni pregled.

Akulenko, V. V. ( 1 977). Naučno-tehničeskaja revoljucija i problema interancio­
nal' noj terminologii. Naučno-tehničeskaja revoljucija i funkcionirovanie
jazykov mira (red. l. K. Beloded i dr.), Moskva, Nauka, 73-84.
Annual Review of Applied Linguistics 1-3 ( 1 980- 1 982), ed. R. B. Kaplan. Ro­
wley, Mass., Newbury House.
Babić, S., red. ( 1 979). O teoriji prevođenja i prevođenju. (= Rukovet, Subotica,
XXV:3-4).
Back, O. ( 1 970). Was bedeutet und was bezeichnet der Ausdruck " angewandte
Sprachwissenschaft" ? Die Sprache, Wien, 16, 2 1 -53.
Bailey, R. W./M. Gorlach, ed. ( 1 982). English as a World Language. Ann Arbor,
University of Michigan Press.
Bakingem, T. ( 1 982) . Prilog izradi taksonomije kulture za potrebe međukulturnog
komuniciranja. Zbornik radova Instituta za strane jezike i književnosti,
Novi Sad, Filozofski fakultet, 4, 1 1 -22.
Balabuha, A. F. , red. ( 1 980). lnternacional 'nye elementy v leksike i terminologii.
Har' kov, Višča škola.
Baotić, J. ( 1 978). Jezička politika i jezičko planiranje. Radio-Sarajevo - Treći
program, 20, 1 22-4 1 .
Barhudarov, L . S . ( 1 975). Jazyk i perevod - voprosy obščej i častnoj teorii pe­
revoda. Moskva, Meždunarodnye otnošenija.
Barhudarov, S. G. i dr. , red. ( 1 976). Problematika opredelenii terminov v slo­
varjah raznyh tipov. Leningrad, Nauka.

1 95
 RANKO BUGARSKI

Bedard, EJJ . Maurais, ed. ( 1 983). La nonne linguistique. Quebec, Conseil de la

langue fran�aise/Paris, Le Robert.
Bendix, E. H. ( 1 966) . Componential Analysis of General Vocabulary. Blooming­
ton, Indiana University Pressffhe Hague, Mouton.
Berić, V. i dr., red. ( 1 980). Kontrastivna jezička istraživanja, l simpozijum . Novi
S ad, Filozofski fakultet.
Berić, V. , red. ( 1 986). Kontrastivna jezička istraživanja, lli simpozijum. Novi
S ad, Filozofski fakultet. fZbomik sadrži i blok tekstova o terminologiji,
3 7�08/.
Bibović, lj . ( 1 979). Opšta lingvistika i lingvistička terminologija. SJ VIII :4, 206-
1 6.
Bjelica, N. ( 1 983). Neki primjeri polisemičnih riječi u ustavnoj terminologiji i
nji hovoj leksikografskoj obradi . Živi jezici, Beograd, XXXV: 1 -4, 26-9.
Brann, C. M. B . ( 1 984) , Four Definitions of National Languages in Africa lAb­
stract/. AllA Brussels 84, Proceedings (ed. J. den Haese/J. Nivette), Brus­
sels, ITONUB, 3, 1 453-4.
Brown, H. D . ( 1 976). What is Applied Linguistics? A Survey of Applied Lingui­
stics (ed. R. Wardhough/H. D. Brown), Ann Arbor, University of Michigan
Press, l -7.
Brozović, D. ( 1 977). O mogućnostima i ciljevima konfrontacionog proučavanja
suvremenih slavenskih standardnih jezika. Suvremena lingvistika , Zagreb,
1 5- 1 6, 29-33 .
Brumfit, C . J . , ed. ( 1 982). English for International Communication. Oxford,
Pergamon.
Bugarski, R. ( 1 969). Pojmovno-terminološki osvrt na generativnu gramatiku. De­
lo, Beograd, XV:7, 869-76. Preštampano u Bugarski ( 1 983a: 1 1 2-23) .
Bugarski , R., red. ( 1 974). Jezik i društvo. (= Kultura , Beograd, 25).
Bugarski, R. ( 1 976). Položaj psiholingvistike u krugu lingvi stičkih disciplina. SJ
V:4, 262-7.
Bugarski, R. ( 1 978). Reflections on the Goals of Linguistics. Proceedings of the
Twelfth International Congress of Linguists (ed. W. U. Dressler/W. M eid),
Innsbruck, Innsbrucker Beitrage zur Sprachwissenschaft, 249-52.
Bugarski, R. ( 1 980). Some Thoughts on the Structure and Applications of Lin­
guistics. Models of Grammar, Descriptive Linguistics and Pedagogical
Grammar - Papers from the 5th International Congress of Applied Lin­
guistics (ed. G. NickeVD. Nehls), Heidelberg, Julius Groos, 22-45.
Bugarski, R. ( 1 982). O pojmu narodne lingvistike. Radio-Beograd - Treći pro­
g ra m , 55, 1 59-69.
Bugarski , R. ( 1 983a). Lingvistika o čoveku (Il izd.). Beograd, Prosveta.
Bugarski, R. ( 1 983b). Sociolingui stic Issues in Standardizing Linguistic Termi­
nology. Language in Society, London/New York, 1 2, 65-70.
Bugarski, R. ( 1 984). Jezik i lingvistika (Il izd. ). Beograd, Nolit.
Bugarski, R. ( 1 985). Translation Across Cultures: Some Problems with Termi­
no1ogies. Jankowsky ( 1 985), 1 59-63.

1 96
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Bugarski, R. ( l 986a). Jezik u društvu. Beograd, Prosveta.

Bugarski, R. ( l 986b ). Notes on the Terminology of Applied Linguistics. Lingui­
stics Across Historical and Geographical Boundaries: ln Honour of Jacek
Fisiak (ed. D. Kastovsky/A. Szwedek), Berlin, Mouton de Gruyter, 2,
1 1 47-53 .
Bugarski, R . ( 1 987). Applied Linguistics as Linguistics Applied. Tomić/Shuy
( 1 987), 3-1 9.
Bugarski, R.N. Ivir/M . Mikeš, red. ( 1 976). Jezik u društvenoj sredini. Novi Sad,
Društvo za primenjenu lingvistiku Jugoslavije.
Catford, J. C. ( 1 965). A Linguistic Theory of Translation. London, Oxford Uni­
versity Press.
Corder, P. ( 1 972). Problems and Solutions in Applied Linguistics. AlLA Third
Congress Proceedings III (ed. J. Qvistgaard et al.), Heidelberg, Julius Gro­
os, 3-23 .
Corder, P. ( 1 973). Introducing Applied Linguistics. Harmondsworth, Penguin Bo­
oks.
Corder, P. ( 1 978). BAAL - The Next Ten Years. AlLA B. l (22), 39-4 1 .
Courchene, R . ( 1 98 1 ) . The History of the Term "Applied" in Applied Linguistics.
Actes du 5e congres de l 'AILA (ed. J.-G. Savard/L. Laforge), Quebec,
Universite Laval, 66-88.
Courchene, R. ( 1 984). Applied Linguistics Revisited. Bulletin d e l 'A CLA , Mon­
treal, 6: l , 79-8 1 .
Crystal, D . ( 1 973). Linguistic Research i n Great Britain in Relation to the Social
Sciences. Sociolinguistics Newsletter; Boulder, IV: 2, 1 4-6.
Crystal, D. ( 1 98 1 ). Directions in Applied Linguistics. London/New York, Aca­
demic Press.
Culioli , A. ( 1 967) . Diskusija. Linguistic Theories and Their Application. Nancy,
AIDELA, 62-3 .
Č avić, E. , red. ( 1 985). Kontekst u lingvistici i nastavi jezika. Beograd, Društvo
za primenjenu lingvistiku Srbije.
Č omski, N. ( 1 979). Gramatika i um (red. R. Bugarski , II izd.). Beograd, Nolit.
Č omski, N. ( 1 984). Sintaksičke strukture. Novi Sad, Dnevnik/Književna zajednica
Novog Sada.
Ć upić, D., red. ( 1 982). Leksikografija i leksikologija. Beograd/Novi Sad, SA­
NU/Matica srpska.
Dimitrijević, N. ( 1 975). O primenjenoj lingvistici. Zbornik Instituta za pedagoška
istraživanja, Beograd, 8, 305-8.
Dimitrijević, N. ( 1 976). Primenjena neurolingvistika - korak bliže formulisanju
model a učenj a stranih jezika. SJ V:4, 282-90.
Dimitrijević, N. ( 1 984a). Zablude u nastavi stranih jezika (Il izd.). Sarajevo,
Svjetlost.
Dimitrijević, N. ( 1 984b). Lingvistika i metodika nastave stranih jezika - bibli­
ografija radova. Beograd, Vojnoizdavački zavod.

1 97
 RANKO BUGARSKI

Dimitrijević, N.IR. Đorđević ( 1 975). A Study of the Attitudes and Motivation of

Students of English, Russian, German and French as Foreign Languages
at the University of Belgrade. Studi ltaliani di Linguistica Teorica ed Ap­
plicata. Padova, IV: l , 1 1 3-49.
Drozd, LJW. Seibicke ( 1 973). Deutsche Fach- und Wissenschaftssprache: Be­
standsaufnahme, Theorie, Geschichte. Wiesbaden, Brandstetter.
Đorđević, R. ( 1 975). Kultura kao faktor u nastavi engleskog jezika kao stranog.
Beograd, ICS.
Đorđević, R. ( 1 982). Uvod u kontrastiranje jezika. Beograd, Filološki fakultet.
Đorđević, R. ( 1 983). Lingvistička terminologija. Prevodilac, Beograd, 11: 1 , 47-
52.
Đorđević, R. ( 1 984). Tertium comparationis kao konstrukt kontrastivne analize.
SJ XIII:3-4, 1 1 1 -6.
Đukanović, J., red. ( 1 984). Gramatika u nastavi maternjeg i stranih jezika. Beo­
grad, Društvo za primenjenu lingvistiku Srbije.
Durovič, L. , red. ( 1 983). Lingua in Diaspora: Studies in the Language of the
Second Generation of Yugoslav lmmigrant Children in Sweden. Lund, Sla­
viska Institutionen vid Lunds Universitet.
English World-Wide: A Journal of Varieties of English. Amsterdam/Philadelphia,
B enjamins (izlazi od 1 9 80).
Fedorov, A. V. ( 1 983). Osnovy obščej teorii perevoda (IV izd. ). Moskva, Vysšaja
škola.
Felber, H . ( 1 982). Some Basic Issues of Terminology. The Incorporated Linguist,
London, 2 1 , 1 2-24.
Ferguson, C. A. ( 1 975). Applications of Linguistics. The Scope of American Lin­
guistics (ed. R. Austerlitz), Lisse, Peter de Ridder, 63-75.
Fillmore, C. J. ( 1 978). On the Organization of Semantic Information in the Le­
xicon. Papers from the Parasession on the Lexicon, Chicago, Chicago
Linguistic Society, 148-73 .
Fishman, J. A. ( 1 978). Sociologija jezika. Sarajevo, Svjetlost.
Fishman, J. A. et al. , ed. ( 1 977). The Spread of English: The Sociology of English
as an Additional Language. Rowley, Mass., Newbury House.
Fisiak, J . , ed. ( 1 9 8 1 ). Contrastive Linguistics and the Language Teacher. Oxford,
Pergamon.
Fišer-Popović, A. ( 1 984). Klasifikacija terminoloških rečnika. Prevodilac, Beo­
grad, III:2, 1 9-24.
Fraser, B. ( 1 974). The State of the Applied Linguist. G URT (Ed. K. Jankowsky),
93-1 0 1 .
Gardner, R . C . ( 1 979). Social Psyhological Aspects of Second Language Acqui­
sition. Language and Social Psychology (ed. H. Giles/R. N. StClair), Ox­
ford, Blackwell, 1 93-220.
Gardner, R. C./W. E. Lambert ( 1 972). Attitudes and Motivation in Second Lan­
g uage Learning. Rowley, M ass., Newbury House.

1 98
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Gottwald, K. ( 1 977). Applicational Levels in Applied Linguistics. /RAL XY: l ,

55-63 .
Greenbaum, S . , ed. ( 1 985). The English Language Today. Oxford, Pergamon.
Grubačić, S., red. ( 1 987). Odnos između jezika i književnosti u istraživanju i
nastavi. Beograd, Društvo za primenjenu lingvistiku Srbije.
(]rucza,
. F. ( 1 975). Institute of Applied Linguistics, University of Warsaw. Glot-
todidactica, Pozmm, VII, 1 27-9.
Haberland, H./J . L. Mey ( 1 977). Editorial : Linguistics and Pragmatics. Journal
of Pragmatics, Amsterdam, 1 : 1 , l - l l .
Halliday, M . A. K./A. Mclntosh/P. Strevens ( 1 964). The Linguistic Sciences and
Language Teaching. London, Longman.
Hajmz, D. ( 1 980). Etnografija komunikacije. Beograd, BIGZ.
Hartmann, R. R. K. ( 1 974). Linguistic Terminology: Semantic, Lexicographical
and Computational Aspects. Proceedings of the Eleventh International
Congress of Linguists (ed. L. Heilman), Bologna, Il Mulino, I, 5 6 1 -75.
Hartmann, R. R. K., ed. ( 1 983). Lexicography: Princip/es and Practice. Lon­
don/New York, Academic Press.
Hol, E. ( 1 976). Nemi jezik. Beograd, BIGZ.
Householder, F. W./S . Saporta, ed. ( 1 962). Problems in Lexicography. Blooming­
ton, Indiana University Press.
Hiillen, W. ( 1 974). Prikaz zbornika Perren!Trim ( 1 97 1 ). /RAL XII:4, 355-60.
Ilić, V. ( 1 968). Počeci stvaranj a i angažovanj a makedonske lingvističke termino­
logije. Zbornik za filologiju i lingvistiku, Novi Sad, XI, 7 1 -83.
Ivić, M. ( 1 975). Pravci u lingvistici (III izd.). Ljubljana, Državna založba Slo­
venije.
Ivir, V. ( 1 976). Contrastive Analysis at the Lexical Level. Nickel ( 1 976), 11, 1 5 1-
63.
Ivir, V ( 1 978a). Teorija i tehnika prevođenja. Sremski Karlovci , Centar "Karlo­
vačka gimnazij a" .
Ivir, V. ( 1 978b) . Hrvatsko ili srpsko-engleski rječnik privrednog nazivlja. Zagreb,
Školska knjiga.
Ivir, V. ( 1 978c). Ekvivalencija u prevođenju. Godišnjak, Beograd, 2, 1 0 1 -9.
Ivir, V ( 1 9 84 ). Postupci u prevođenju jugoslavenskog društveno-političkog naziv­
lja na strane jezike. Mišeska Tomić ( 1 9 84), 45-50.
Jakobson, R. ( 1 959). On Linguistic Aspects of Translati on. On Translation (ed.
R. A. Brower), New York, Oxford University Press, 232-9.
Janicki , K. ( 1 982). The Foreigner's Language in a Sociolinguistic Perspective.
Poznan, Uniwersytet Im. A. Mickiewicza.
Janicki , K. ( 1 985). Tertium Comparationis in Contrastive Sociolinguistics. Nor­
d/yd: Troms(J University Working Papers on Language and Linguistics,
Tromsfl), 1 0, 7-27 .
Janković, S. ( 1 972). Za adekvatno prevođenje lingvističkih tekstova. Pregled, Sa­
rajevo, LXII: l O, 1 333-5 1 .

1 99
 RANKO BUGARSKI

Janković, S. ( l 978a). Prilog izučavanju fenomena standardnojezičke varijantnosti.

KJ VII : 2, 5- 1 5.
Janković, S . ( 1 978b). Primijenjena lingvistika u našoj sredini . Pregled, Sarajevo,
LXVIII:5, 691 -708.
Janković, S. ( 1 980-8 1 ). Termini i prevođenje. Godišnjak, Zagreb, 4-5 , 245-7.
Janković, S. ( 1982). Distinktivni pokazatelji standardnojezičke varijantnosti . Naš
jezik danas i sutra , 84 1 -5 1 .
Jankowsky, K . R., ed. ( 1 985). Scientific and Humanistic Dimensions of Langua­
ge: Festschrift for Robert Lado. Amsterdam/Philadelphia, Benjamins.
Jerković, J., red. ( 1 984). Leksikografija i leksikologija. Novi Sad, Matica srpska.
Jezik u savremenoj komunikaciji ( 1 983). Beograd, Centar za marksizam Univer­
ziteta u Beogradu.
Jocić, M. ( 1 980). Društveno-kulturna sredina kao faktor jezičkog približavanja i
kreativnosti u jeziku. Berić i dr. ( 1 980), 267-76.
Jukić, Z. ( 1 979). Elementi kulture u programima srpskohrvatskog kao jezika
društvene sredine u školama sa mađarskim nastavnim jezikom. Godišnjak,
B eograd, 3, 35 1 -6.
Kachru, B . B . , ed. ( 1 983). The Other Tongue: English A cross Cultures. Oxford,
Pergamon.
Kalogjera, D. ( 1 985). Attitudes Toward Serbo-Croatian Language Varieties. /JSL
5 2 , 93-1 09.
Kaplan, R. B. ( 1 979). Toward a Theory of Applied Linguistics. Linguistic and
Literary Studies in Honor of A rchibald A. Hill (ed. M. A. Jazayery et
al. ) , The Hague/Paris, Mouton, 4, 3 1 9-32.
Kaplan , R. B . , ed. ( 1 980) . On the Scope of Applied Linguistics. Rowley, Mass.,
Newbury House.
Karadža, M. ( 1 983). Izvori srpskohrvatske gramatičke terminologije - uloga i
mjesto Vuka Karadžića u njenom formiranju i standardizaciji. RIJK X.
Katičić, R. ( 1 97 1 ). Jezikoslovni ogledi. Zagreb, Školska knjiga.
Katičić, R. ( 1 972). Jezikoslovni zapisi o prevođenju. Književna smotra, Zagreb,
I V: 1 2, 3-9.
Katičić, R. ( 1 974-1 975). Transformacijska gramatika. Suvremena lingvistika, Za­
greb, 9- 1 2 (4 nastavka).
Kelly, L. G. ( 1 969). 25 Centuries of Language Teaching. Rowley, Mass . : New­
bury House.
Kocourek, R. ( 1 98 1 ). Prerequisites for an Applicable Lingui stic Theory of Ter­
minology. Actes du 5e congres de l 'AIIA (ed. J.-G. Savard/L. Laforge),
Quebec, Universite Laval, 2 1 6-28.
Kolka, A. ( 1 976). Usvajanje stranih jezika i razlike u kulturama SJ V:3 , 200-7.
Kolka, A. ( 1 983). Uvod u multidisciplinaran pristup nastavi stranih jezika. Za­
greb, Školske novine.
Koller, W. ( 1 979). Einfohrung in die Obersetzungswissenschaft. Heidelberg, Quel­
le und Meyer.

200
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Komissarov, V. N. ( 1 980). Lingvistika perevoda. Moskva, Meždunarodnye ot­

nošenija.
Kri stal, D. ( 1 988). Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Beograd, Nolit.
Kroeber, A. L./C. Kluckhohn ( 1 963). Culture: A Critical Review of Concepts
and Definitions. New York, Vintage Books.
Krommer-Benz, M., ed. ( 1 984). World Guide t o Terminological A ctivities (2nd
ed.). Infoterm Series, 4. Miinchen, Saur.
Krstulović, A. ( 1 976). Kultura i civilizacija u nastavi stranih jezika. SJ V: 1-2,
80-3.
Krzeszowski, T. P. ( 1 984). Tertium Comparationi s. Contrastive Linguistics: Pro­
spects and Problems (ed. J. Fisiak) , Berlin, Mouton, 301-1 2.
Kiihlwein, W. ( 1 976) . Prikaz zbornika Nickel ( 1 974). Papers and Studies in Con­
trastive Linguistics, PoznantArlington, Va. , V, 282-7.
Kiihlwein, W. ( 1 980a). Angewandte Linguistik. Lexikon der germanistischen Lin­
guistik (2. Aufl. ; ed. H. P. Althaus et al.), Tiibingen, Max Niemeyer, 4,
76 1 -8.
Kiihlwein, W. ( 1 980b). Bausteine zur Theoriebildung der angewandten Linguistik.
Angewandte Linguistik: Positionen, Wege, Perspektiven (ed. W. Kiihl­
wein/A. Raasch), Tiibingen, Gunter Narr, 1 3-27.
Labov, W. ( 1 973). The Boundaries of Words and Their Meanings. New Ways of
Analyzing Variation in English (ed. C.-J . N. Bailey/R. W. Shuy), Washing­
ton, D. C., Georgetown University Press, 340-73 .
Labov, W. ( 1 978). Denotational Structure. Papers from the Parasession on the
Lexicon, Chicago, Chicago Linguistic Society, 220-60.
Lado, R. ( 1 957). Linguistics Across Cultures. Ann Arbor, University of Michigan
Press.
Lajons, Dž. ( 1 974) . Lingvistička revolucija Noama Ćomskog. Beograd, Duga.
Lambert, V. ( 1 980). Socijalna psihologija dvojezičnosti. Radio-Beograd - Treći
program, 44, 369-92.
Levi , J. ( 1 982) . Umjetnost prevođenja. S arajevo, Svjetlost.
Ljudskanov, A. ( 1 969). Traduction humaine et traduction automatique. Paris, Du­
nod.
Malmberg, B. ( 1 97 1 ). Applications of Linguistics. Perren!Trim ( 1 97 1 ), 3- 1 8.
Malmberg, B. ( 1 978). Some Words of Appreciation on the Occasion of Gerhard
Nickel 's Fi ftieth Birthday. /RAL XVI:3, 1 83-5.
Malmberg, B . ( 1 98 1 ). Applied Lingui stics: Past, Present and Future. AlLA 81,
Proceedings ll: Lectures (ed. B . Sigurd/J. Svartvik), Lund, Gleerup, 7-14.
Mel' chuk, l. ( 1 984). Dictionnaire explicatif et combinatoire d u franfais contem­
porain. Recherches lexico-semantiques, I. Montreal, Universite de Mon­
treal.
Melvinger, J. ( 1 982). O nazivlju transforrn�cijske tvorbene gramatike u hrvatskoj
lingvistici. KJ 1 1 :3 , 1 27-3 1 .
Menac, A . ( 1 973). Još o predmetu i nazivu kontrastivne lingvistike. SJ. 11:4, 244-
50.

20 1
 RANKO BUGARSKI

Mihailović, Lj . ( 1 970). Ogledi iz primenjene lingvistike. Beograd, Filološki fa-

kultet.
Mihailović, Lj. ( 1 980). Lingvistički pojam kontrasta. Berić i dr. ( 1 980), 1 1 -4.
Mihailović, Lj . ( 1 983). Jezik i govor u kontrastivnoj analizi. Mikeš ( 1 983), 1 -4.
·
Mihajlović, M. ( 1 9 8 1 ). Neki soci o lingvistički opisi i nastav a stranih jezika. Zbor-
nik radova Katedre za anglistiku, Niš, Filozofski fakultet, Il, 289-300.
Mihajlović, M. ( 1 9 82). Karakteristika terminologije transformaciono-generativne
gramatike. FP 20: 1 -4, 1 3 1 -5 .
Mikeš, M . ( 1 973). Primenjena lingvistika i njeni zadaci. Savremenost, Novi S ad,
111 : 3 , 23 1-4.
Mikeš, M. ( 1 977). Jezička relativnost i kontrastivna istraživanja. Godišnjak, Beo­
grad, l , 4 1 -5 5 .
Mikeš, M . , red . ( 1 983). Kontrastivna jezička istraživanja, ll simpozijum. Novi
Sad, Filozofski fakultet. /Zbornik sadrži i blok tekstova "Lingvistička ter­
minologija" , 85- 1 66/.
Mikeš, M.IP. Vlahović ( 1 980). Prevođenje nekih izraza i termina iz oblasti
vaspitanja i obrazovanja. Berić i dr. ( 1 980), 343-54.
Mikeš, M. i dr. ( 1 983). O terminologiji iz oblasti međunacionalnih odnosa. Mikeš
( 1 983), 201 - 1 7.
Minović, M. ( 1 975). O specifičnostima srpskohrvatskih naučnih i tehničkih ter­
mina i o nj ihovoj verifikaciji za potrebe škola u SR Bosni i Hercegovini,
RIJK ll, 9-69.
Mišeska Tomić, O. ( 1 983). Juče, danas, sutra jugoslovenske primenjene ling­
vistike. KJ 1 2:2, 89-94.
Mišeska Tomić, 0., red. ( 1 984). Jazičnite kontakti vo jugoslovenskata zaednica.
Skopje, Sojuz na društvata za primeneta lingvistika na Jugoslavija/Društvo
za primeneta lingvi stika na Makedonija.
Morrow, K. ( 1 979). The Twelfth Annual Meeting of the British Association for
Applied Linguistics. AlLA B. 2(26) , 33-5 .
Mounin, G. ( 1 963). Les problemes theoriques de la traduction. Paris, Gallimard.
Musić, s.n. Meloncelli-Milak ( 1 98 3 ) . Neki problemi prevođenja naše samou­
pravne terminologije na italijanski jezik. Naučni sastanak slavista u Vu­
kove dane, Beograd, 1 2: 3 , 1 1 3-26.
Naš jezik danas i sutra ( 1 982) . Naše teme, Zagreb, XXV I :5, 805-62.
Nećak-LUk, A.n. Štrukelj, red. ( 1 9 84) . Dvojezičnost - individualne in družbene
razsežnosti. Ljubljana, Društvo za uporabno jezikoslovje Slovenije.
Neubert, A . , ed. ( 1 968). Grundfragen der Obersetzungswissenschaft. Leipzig,
VEB Verlag Enzyklopadie.
Neubert, A. ( 1 985). Translation Acro s s Languages or Across Cultures? Jankowsky
( 1 985), 23 1 -9 .
Newmark, P. ( 1 98 1 ) . Approaches to Translation. Oxford, Pergamon.
Nickel, G. ( 1 972). Zum heutigen Stand der kontrastiven Sprachwissenschaft. Rea­
der zur kontrastiven Lingu_istik (ed. G. Nickel), Frankfurt/M ., Athenaum,
7- 1 4.

202
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Nickel, G., ed. ( 1 974). AlLA Third Congress Proceedings, I. Heidelberg, Julius
Groos.
Nickel, G., ed. ( 1 976). Proceedings of the Fourth International Congress of Ap­
plied linguistics, I-III. Stuttgart, Hochschulverlag.
Nida, E. A. ( 1 964). Toward a Science of Translating. Leiden, E. J. Brill.
Nida, E. A. ( 1 975). Componential Analysis of Meaning. The Hague/Paris, Mou­
ton.
Nida, E. A. ( 1 977). Translating Means Communicating: A Sociolinguistic Theory
of Translation. G URT (ed. M. Saville-Troike), 2 1 3-29.
Nida, E. A./C. R. Taber ( 1 969). The Theory and Practice of Translation. Leiden,
E. J. Brill.
Nikitin, M . V. ( 1 983). Leksičeskoe značenie slova. Moskva, Vysšaja škola.
Nikolić, V. ( 1 979). Učenje stranih jezika i nastava kulture. Godišnjak, Beograd,
3, 3 57-62.
Pap, L. ( 1 972). What Do We Mean by Applied Linguistics? Studies in Language
and Linguistics (ed. R. W. Eaton, Jr./J. Ornstein), El Paso, University of
Texas Press, 1 0 1 - 14.
Pap, L. ( 1 976). Linguistic Terminology as a Source of Verbal Fictions. Language
Sciences, Bloomington, 39, 1 -5 .
Perić, A. ( 1 982). O kriterijumima izbora termina stranog porekla u nauci i tehnici .
FP 20: 1 -4, 1 27-30.
Perić, A. ( 1 983). Savremena nauka o jeziku - generativna sintaksa i se1nantika.
Beograd, Svetozar M arković.
Perren, G. E./J. L. M. Trim, ed. ( 1 97 1 ). Applications of Linguistics: Selected
Papers of the Second International Congress of Applied Linguistics. Lon­
don, Cambridge University Press.
Pervan, M./A. Štambuk/M . Pilković ( 1 983). Kontrastivna analiza semantičkih vri­
jednosti nekih elektroničkih termina u engleskom i našem jeziku. Mikeš
( 1 983), 1 67-73.
Piaget, J. ( 1 955). The Language and Thought of the Child. Cleveland/New York,
Meridian B ooks.
Piper, P. ( 1 986). Između kontrastivne i konfrontativne lingvistike. Berić ( 1 986),
40 1 -8.
Polovina, V. ( 1 982). O tipovima rečnika lingvističkih termina. FP 20: 1-4, 1 37-
42.
Popovič, A. ( 1 980). Poetika umetn ičkog prevoda - proces i tekst. ( Rukovet,
=

Subotica, XXVI:5).
Pre beg-Vilke, M . ( 1 977). Uvod u glotodidaktiku. Zagreb, Školska knjiga.
Pride , J. B., ed. ( 1 979). Sociolinguistic Aspects of Language Learning and Tea­
ching. London, Oxford University Press.
Pride, J. B., ed. ( 1 982). New Englishes. Row1ey, Mass., Newbury House.
Quemada, B. ( 1 972). Lexicology and Lexicography. Current Trends in Linguistics
(ed. T. A. Sebeok), The Hague/Paris, Mouton, 9, 395-47 5 .

203
 RANKO BUGARSKI

Quirk, R. ( 1 982). International Communication and the Concept of Nuclear En­

glish. Brumfit ( 1 982), 1 5-28.
Quirk, R./H. G. Widdowson, ed. ( 1 985). English in the World: Teaching and
Learning the Language and Literatures. London, Cambridge University
Press.
Quirk, R. et. al . ( 1 972). A Grammar of Contemporary English. London, Long-
man.
Radovanović, M. ( 1 979). Sociolingvistika. Beograd, BIGZ.
Rajić, Lj . , red. ( 1 98 1 ). Teorija i poetika prevođenja. Beograd, Prosveta.
Revzin, l. 1 ./V. Ju. Rozencvejg ( 1 964). Osnovy obščego i mašinnogo perevoda.
M oskva, Vysšaja škola.
Riđanović, M. ( 1 965). Odnos jezika i kulture kao problem u nastavi stranih jezika.
Živi jezici, Beograd, VIII: 3-4, 75-82.
Riđanović, M. ( 1 982). Jedan terminološko-leksikografski problem viđen iz trans­
formacionog ugla. Godišnjak, Zagreb, 6, 1 3 1-3.
Riggs, F. W. ( 1 980). Special Languages and Terminology. Sociolinguistics News­
letter, Boulder, XI:2, 1 8-22.
Roberts, A. H. ( 1 969). Current Problems of Applied Linguistics. Actes du Xe
congres international des linguistes, Bucarest, Academie de la RSR, l,
1 75-82.
Rondeau, G. ( 1 978). AlLA President's Note. AlLA B . 2(23), l-4.
Rondeau, G. ( 1 979). Une nouvelle branche de la linguistique appliquee: la ter­
minologie. AlLA B. 2(26), 1-1 5.
Rondeau, G. ( 1 984). Introduction a la terminologie (2. ed.). Chicoutimi, Que.,
M orin.
Rondeau, G.IH. Felber, ed. ( 1 98 1 ). Textes choisis de terminologie, 1: Fondaments
theoriques de la terminologie (sous la direction de V. l. Siforov). Girsterm.
Quebec, Universite Laval.
Rosch, E. ( 1 978). Principles of Categorization. Cognition and Categorization (ed.
E. Rosch/8. B. Lloyd), Hillsdale, N. J., Erlbaum, 27-48.
Sager, J. C . , ed. ( 1 980). Standardization of Nomenclature. ( IJSL 23).
=

Sager, J . C .IR. L. Johnson ( 1 978). Terminology: The State of the Art. AlLA B.
1 (22), 1 - 1 1 .
Sapir, E . ( 1 984). Ogledi iz kulturne antropologije (red. R . Bugarski, II izd.).
Beograd, Prosveta.
Shuy, R. W. ( 1 984). The Decade Ahead for Applied Sociolinguistics. /JSL 45,
101-1 1 .
Sibinović, M . ( 1 979). Original i prevod - uvod u istoriju i teoriju prevođenja.
B eograd, Privredna štampa.
Sibinović, M . ( 1 983). O prevođenju - priručnik za prevodioce i inokorespondente.
Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Simeon , R. ( 1 969). Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, 1-11. Zagreb, Ma­
tica hrvatska.

204
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Slama-Cazacu, T. ( 1 980). The Place of Applied Linguistics in the System of

Sciences: AL in Relation to "Linguistics" . Revue Roumaine de Linguisti­
que, Bucarest, XXV:3, 1 5 3-60.
Slavjanska lingvistična tenninologija I ( 1 962). Sofija, Blgarskata akademija na
naukite.
Smith, L. E., ed. ( 1 98 1 ) . English for Cross-Cultural Communication. London,
Macmillan.
Smith, L. E., ed. ( 1 983). Readings in English as an International Language.
Oxford, Pergamon.
Sociolingvistika i nastava jezika ( 1 98 1 ). SJ X:4, 262-3 2 1 .
Sosir, F. de ( 1 96911 977) . Opšta lingvistika (IIII izd.). Beograd, Nolit.
Spillner, B. ( 1 977). On the Theoretical Foundations of Applied linguistics. /RAL
XV:2, 1 54-7.
Spolsky, B. ( 1 969). Linguistics and Language Pedagogy: Applications or Impli­
cations? G URT (ed. J. E. Alatis) , 1 43-5 5 .
Spolsky, B . ( 1 978). Educational Linguistics: An Introduction. Rowley, Mass.,
Newbury House.
Stančić, Lj . ( 1 982) . Pokušaji ujednačavanj a hrvatskosrpske gramatičke termino­
logije u XX stoljeću. RIJK IX, 1 25-256.
Steiner, G. ( 1 975). After Babel: Aspects of Language and Translation. London,
Oxford University Press.
Stoberski , S. ( 1 975). Naučna i tehnička terminologija. KJ IV: l -2, 47-55.
Stoberski, S. ( 1 978). Nauka i praksa podržavaju internacionalizaciju terminologije
kao pomoć u prevođenju. Mostovi, Beograd, IX: 3 , 250-6 1 .
Stojnić, M . ( 1 980). O prevođenju književnog teksta. Sarajevo, Svjetlost.
Stojnić, M . , red. ( 1 982). Jezik i kultura u nastavi stranih jezika. Beograd, Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva.
Strevens, P. ( 1 980). Teaching English as an International Language. Oxford,
Pergamon.
Šipka, M., red. ( 1 979). Školski rječnik terminoloških višestrukosti, 1-11. Sarajevo,
Institut za jezik i književnost.
Šipka, M . , red . ( 1 984). Jezik i nacionalni odnosi. (= Sveske Instituta za proučava­
nje nacionalnih odnosa, Sarajevo, 11: 5-6).
Škiljan, D. ( 1 980). Pogled u lingvistiku. Zagreb, Školska knjiga.
Štrukelj , l., red. ( 1 989). Uporabno jezikoslovje. Ljubljana, Zveza društev za upo­
rabno jezikoslovje Jugoslavije.
"
Terić, G. ( 1 980). Pojam "complemento u italijanskoj gramatičkoj terminologiji
i njegovi ekvivalenti u gramatikama srpskohrvatskog jezika. Studije iz kon­
trastivne analize italijanskog i srpskohrvatskog jezika, Beograd, Filološki
fakultet, I , 1 02-3 7.
Tomić, O. Mišeska/R. W. Shuy, ed. ( 1 987). The Relation of Theoretical and Ap­
plied Linguistics. New York/London, Plenum Press.
Trudgill, P./J. Hannah ( 1 982). International English: A Guide to Varieties of
Standard English. London, Arnold.

205
 RANKO BUGARSKI

Turčan, J. ( 1 980). Prilog proučavanju društveno-političke terminologije u slo­

vačkom i srpskohrvatskom jeziku. Berić i dr. ( 1 980), 277-86.
Vereščagin , E. M .N. G. Kostomarov ( 1 983). Jazyk i kul 'tura - lingvostranove­
denie v prepodavanii russkogo jazyka kak inostrannogo (III izd. ). Moskva,
Russkij jazyk.
Vilke, M. ( 1 977). IV kongres Međunarodnog udruženja za primijenjenu ling­
vistiku. Godišnjak, Beograd, l , 8 1 -5.
Vinaver, N . , red. ( 1 988). Terminologija - načela, normiranje, usaglašavanje rada.
Beograd, Prevodilac.
Vlahović, P. ( 1 979). Prilog kontrastivnoj analizi društveno-političke terminologije
u srpskohrvatskom i italijanskom jeziku. Godišnjak, Beograd, 3, 253-8.
Vlahović, P. ( 1 980-8 1 ). Ekvivalencija nekih izraza i termina iz oblasti vaspitanja
i obrazovanja u srpskohrvatskom i francuskom jeziku . Godišnjak, Zagreb,
4-5 , 3 2 1 -4.
Vlahović, P. ( 1 984). Upotreba gramatičkih termina u udžbeniCima i školskim
gramatikama francuskog jezika. Đukanović ( 1 984), 1 43-50.
Vojvoda, S. ( 1 973). O različitim lingvistički m pristupima prevođenju. SJ 11 : 4,
25 1 -6 1 .
Vorf, B . L . ( 1 979) . Jezik, misao i stvarnost (red. R . Bugarski). Beograd, BIGZ.
Vučković, P., red. ( 1 984). Srpskohrvatski jezik kao strani. Beograd, Institut za
strane jezike.
Vuković, G. ( 1 980). Nazivi za obeležavanje srodnika (na materijalu srpskohrvat­
skog, slovačkog, mađarskog i nemačkog jezika). Berić i dr. ( 1 980), 253-
65.
Weinreich, U. ( 1 980). O n Semantics (ed. W. Labov/8. S . Weinreich). Philadel­
phia, University of Pennsylvania Press.
Wierzbicka, A. ( 1 985). Lexicography and Conceptual Analysis. Ann Arbor, Ka­
roma.
Willes, M. ( 1 978). BAAL Tenth Annual Meeting. AlLA B. l (22), 34-5 .
Wilss, W. ( 1 977). ObersetzungswissellSchaft: Probleme und Methoden. Stuttgart,
Klett.
World Language English: The International Teacher 's Journal of English as a
World Language. Oxford, Pergamon (izlazi od 1 98 1 ).
Wiister, E. ( 1 979). Einfohrung in die allgemeine Terminologielehre und termi­
nologische Lexikographie, 1-11. Wien/New York, Springer.
Zabrocki , L. ( 1 970). Grundfragen der konfrontativen Grammatik. Probleme der
komrastiven Grammatik (ed. H. Moser), Diisseldorf, Schwann , 3 1 -52.
Zgusta, L. ( 1 97 1 ). Manual of Lexicography. The Hague/Paris, Mouton. /Prevod:
Priručnik leksikografije. Sarajevo, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
1 99 1 /.
Žiletić , Z., red. ( 1 983). Kontrastivno analiza i nastava stranih jezika . Beograd,
Društvo za primenjenu lingvistiku Srbije.
Žiletić , Z., red. ( 1 987). Teorija nastave jezika. Beograd, Društvo za primenjenu
lingvistiku Srbije.

206
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Skraćenice :

A llA B. - AllA Bulletin, Pisa

FP - Filološki pregled, Beograd
Godišnjak - Godišnjak Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije,
Beograd/Zagreb/Sarajevo
G URT - Georgetown University Round Table on lAnguages and Linguistics,
Washington, D. C.
JJSL - International Journal of the Sociology of Language, Berlin/New York/Am­
sterdam
/RAL - International Review of Applied Linguistics in lAnguage Teaching, Hei-
delberg
KJ - Književni jezik, Sarajevo
RIJK - Radovi Instituta za jezik i književnost, Odjeljenje za jezik, Sarajevo
SJ - Strani jezici, Zagreb

(Skraćivani su samo naslovi serij skih publikacija koji su se u spisku literature

javili više od dva puta.)

207
 Registar 1mena

Ovaj spisak obuhvata imena n avedena u glavnom tekstu i u

beleškama, ali ne i u zaj edničkom spisku literature, koji otuda služi
i kao dopuna regi stra imena. Imena su ovde data samo u izvornoj
ortografiji ; ona koja se pominju u tekstu tamo su transkribovana (kao
i u beleškama kada se upućuje na n aše prevode u koj i ma je tako
pos tup ljeno).

Akulenko, V. V. 79 Buckingham, T. 1 62
Anthony, E. M. 29 Bugarski, R. 2 1 , 3 6, 5 3 , 60, 1 03,
Avgustin 72 1 63, 1 64, 1 67, 1 73 , 1 76, 1 86,
1 9 1 , 1 92
Babić, S . 1 3 3 , 1 52, 1 5 5
Back, O. 2 6 , 2 8 , 3 2 , 34, 3 6 , 3 9
Catford, J. C. 1 37, 1 54
Bailey, R. W. 1 70
Chomsky, N . 1 02, 1 03, 1 07
Balabuha, A. F. 95
Corder, P. 28, 36, 37, 3 8
Baotić, J. 1 1 8
Barhudarov, L. S. 1 54 Courchene, R. 3 6 , 3 9

B arhudarov, S. G. 77 Crystal, D. 43, 59, 1 07

Bedard, E. 1 76 Culioli, A. 32
Belić, A. 98
Bendix, E. H. 73 Č avić, E. 1 93
Berić, V. 55, 88, l l 3, 1 92
B ibović, Lj . 79
Ć upić, D. 75
Bj elica, N. 79
Brann, C. M. B. 1 1 8
Brown, H. D. 26, 3 3 Dimitrijević, N . 36, 39, 49, 55,
Browne, W. l 03 1 1 6, 1 67
Brozović, D. 93, 9 8 Dimitrovski , T. 93
Brumfit, C . J. 1 70 Drozd, L. 76

209
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Đorđević, R. 79, 8 1 , 8 5 , 8 8 , 9 1 , Janković, S. 54, 79, 83, 1 1 9

1 62, 1 64, 1 67 Jankowsky, K. R. 1 3 0
Đukanovi ć , J. 53, 1 93 Jerkovi ć , J. 75
D urovič, L. 1 1 7 Jespersen, O. 7 1
Jocić, M . 79
Fedorov, A. V. 1 54 Johnson, R . L. 76
Felber, H. 7 5 , 76 Jukić, Z. 1 64
Ferguson, e. A. 3 3 , 34
Filipović, R. 47, 78 Kachru, B. B. 1 70
Fillmore, e. J. 74 Kalogjera, D. 1 73
Fishman, J. A. 36, 1 54, 1 70 Kaplan, R. B. 26, 29, 34, 39, 4 3 ,
Fisiak, J. 8 1 50, 6 1 , 63
Fišer-Popović, A. 77 Karadža Garić, M. 79, 95
Fraser, B. 26 Katičić, R. 79, 97, 1 03, 1 4 1
Kelly, L . G . 1 86
Gardner, R. e. 1 66, 1 67 Klajn, l. 95, 1 07
Gottwald, K. 26 Kluckhohn, e. 1 62
Gorlach, M. 1 70 Kocourek, R. 76
Greenbaum, S . 1 70 Kolarič, R. 93
Grubačić, S . 1 93 Kolka, A. 1 64, 1 73
Grucza, F. 34 Koller, W. 1 50, 1 54
Komissarov, V. N. 1 43
Haberland, H. 3 3 Kostomarov, V. G. 1 64
Hall, E. 1 64 Kroeber, A. L. 1 62
Halliday, M. A. K. 30, 3 3 Krommer-Benz, M. 76
Hannah, J . 1 70 Krstulović, A. 1 64
Hartmann, R. R. K. 75, 99 Krzeszowski, T. P. 85, 9 1
Hlebec, B. 1 07 Kiihlwein, W. 25, 26, 30
Householder, F. W. 75
Hiillen, W. 25 Labov, W. 74
Hymes, D. 1 0 1 , 1 64 Lado, R. 1 30, 1 62
Lambert, W. E. 1 67
Ilić, v. 93 Levy, J. 1 40
Ivić, M . 2 1 Lewin, K. 36
Ivić, P. 93 Lyons, J. 1 03
Ivir, V. 53, 7 3 , 82, 88, 9 1 , 1 27,
1 30, 1 32 , 1 3 3 , 1 36, 1 4 1 , 1 44, Lj udskanov, A. 1 43
1 45 , 1 52, 1 54, 1 64, 1 67
Malmberg, B. 3 3 , 34, 56, 6 1
Jakobson, R. 1 3 3 Maurais, J . 1 76
Janicki, K . 8 5 , 89, 9 1 , 1 72 Mclntosh, A. 30, 33

210
 RANKO B UGARSKI

Mel' chuk, l. 75 Radovanović, M. 1 64

Meloncelli-Milak, l 79 Rajić, Lj . 1 3 2, 1 52, 1 5 5 , 1 92
Melvinger, J. 1 03 Revzin, l l 1 43
Menac, A. 98 Riđanović, M. 53, 1 0 3 , 1 64
Mey, J. L. 3 3 Riggs, F. W. 1 0 1

Mihai lović, Lj . 34, 8 8 , 89 Roberts, A . H . 25

Mihaj lović, M. 1 03 , 1 73 Rondeau, G. 3 1 , 37, 76

Rosch, E. 74
Mikeš, M. 34, 5 3 , 5 5 , 79, 85, 88,
Rozencvejg, V. Ju. 1 43
93, 95, 1 03 , 1 1 3 , 1 20, 1 28,
1 29, 1 64, 1 67, 1 92
Sager, J. C. 76
Minović, M. 77
S apir, E. 1 64
Mišeska Tomić, O. 5 3 , 54, 5 7 , 1 1 7
Saporta, S . 75
Molnar Čikoš, L. 93
Sau ssure, F. de 83
Morrow, K. 50
S avić, S . 1 03
Mounin, G . 1 43
Seibicke, W. 76
Musić, S. 79
S huy, R. W. 57, 63
Sibinović, M. 1 3 2, 1 3 8, 1 40, 1 43 ,
Nećak-Luk, A. 5 3 1 52, 1 5 5
Neubert, A. 1 30, 1 54 Simeon, R . 7 9
Newmark, P. 1 43 S l ama-Cazacu, T. 3 1
Nickel, G. 25, 26, 5 0 S mith, L . E . 1 70
Nida, E. A. 73, 1 23 , 1 5 1 , 1 54 Spillner, B . 26, 39
Nikitin, M. V. 74 S pol sky, B. 29, 39, 46, 1 1 8
Nikolić, V. 1 64 Stančić, Lj . 93
Steiner, G. 1 34

Pap, L. 26, 28, 9 9 Stoberski, Z. 76, 1 OO

Perić, A. 9 5 , l 0 3 Stojnić, M. 1 3 8, 1 40, 1 54, 1 92

Strevens, P. 30, 3 3 , 43, 1 7 0
Perren, G. E. 3 3
Pervan, M . 7 9
Š ipka, M. 77, 1 1 9, 1 77
Piaget, J. 36
Š ki lj an, D. 2 1 , 1 20
Pilković, M . 79 Š tambuk, A. 79
Piper, P. 88 Š trukelj, l. 53, 57
Polovina, V. 79
Popovič, A. 1 37, 1 40, 1 5 3 Taber, C. R. 1 5 1 , 1 5 4
Prebeg-Vilke, M. 46 Tanasković, D. 95
Priđe, J. B. 1 64, 1 70 Terić , G. 84
Tri m, J. L. M. 33
Quemada, B. 75 Trudgill, P. 1 70
Quirk, R . 1 70, 1 7 1 Turčan, J. 79

21 1
 LINGVISTIKA U PRIMENI

Vereščagin , E. M. 1 64 Widdowson, H. G . 1 70
Vilke, M . 25, 36 Wierzbicka, A. 75
Vinaver, N . 1 92 Willes, M . 33
Vlahović, P. 79, 1 28 Wills, W 1 54
Voj voda, S. 1 53 Wilster, E. 75, 76
Vučković, P. 1 62
Vuković, G. 79 Zabrocki, L. 34
Zgusta, L. 75
Weinreich, U. 73
Whorf, B . L. 8 5 , 1 64 Žiletić, Z. 5 3 , 89, 1 92

212
 Registar pojmova

Ovaj selektivni spisak sadrži samo neke vazmJe pojmove,

isključujući pri tom one najšire ili najučestalije. Na pojedine lingvi­
stičke di scipline upućuje se samo tamo gde se one definišu ili se o
nj ima podrobnije govori .

AlLA v. Međunarodno udruženje interlingvistika 2 1

za pri menj enu lingvistiku internacionalni engleski 1 70, 1 7 8
analiza diskursa 1 8
kontekst 1 80-4
dijahronija I S kontrastivna analiza 78-85
dijalektologij a 1 7
Društvo z a primenjenu lingvi stiku leksikografija 20, 69-77
Jugoslavije 34, 52, 53 leksikologija 1 7
lingvistička geografij a 1 7
lingvistička pragmatika 1 8
etimologij a 1 5
lingvi stička stilistika 20
etnolingvistika 1 9
lingvistička teorij a 1 6
lingvistička tipologij a 1 6
fi lologij a 14- 1 5
lingvistika 1 3-2 1
filozofij a jezika 1 6
- algebarska 20
fonetika 1 7
- antropološka 1 9
fonologija 1 7
- arealna 1 7
- deskriptivna 1 6
geolingvi stika 1 7 - istorij ska 1 6
glotodidaktika 20 - kontaktna 1 7
glotogonij a 1 8 - kontrastivna 1 6
grafemika (grafologija) 1 8 - mate matička 20
gramatika 1 7 - normativna 20
gramatologija 1 8 - opšta 1 5-6

2 13
 LINGVISTIKA U PRIMENI

- primenjena 20 Savez društava za primenjenu

- računarska 20 lingvistiku Jugoslavije 7, 24,
- statistička 20 52-7, 89, 1 20, 1 9 1 -2
- tekstualna 1 8 semantika 1 7
- uporedna 1 6 sinhronija 1 5
lingvoku lturologija 1 64 sintaksa 1 7
socij alna psihologija jezika 1 65-7
sociolingvistika 1 9, 1 64, 1 68-74
m akrolingvistika 1 5
sociologij a jezika 1 9
Međunarodno udruženje za
pri menjenu lingvistiku 26,
teorij a prevođenja 2 1 , 1 3 1 - 1 57
42-6, 48-50, 53-4, 56, 57, 70
- podela 1 3 5, 145-6
mikrolingvi stika 1 5
terminologija 75--85
morfofonologija 1 7
- društveno-poli tička 1 27-9
morfologij a 1 7
- kontrastivne lingvistike 86-9 1
- lingvistička 92- 1 0 l
neurolingvistika 20
- primenjene lingvistike
norma 1 75--84 1 1 3-20, 1 82-3
- transformaciono-generativne
onomastik a 1 8 gramatike 96-7, 1 02-1 2
tertium comparationis 80, 82, 8 3 ,
prototip 74 84-5, 86, 89-9 1
psiholingvistika 1 9
psihologij a j ezika 1 9 univerzalije j ezika 1 6

214
 S adržaj

U vodna napomena . . . . . . .. . . . . .. . .. . . . . . . . . . . . . .. ... . . . . . 5

Predgovor prvom izdanju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

I OPŠ TI DEO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ll
l . Lingvistika i njene discipline . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
2 . Poj am i značaj primenjene lingvistike . . . . . . . . . . . . . . . 22
3. Primenjena lingvistika u svetu i kod nas . . . . . . . . . . . . . 4 1
4 . Primenjena lingvistika kao lingvistika u primeni . . . . . . 5 8

II TERMINOLOGIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
5. Lingvistika, leksikografij a i terminologij a . . . . . . . . . . . . 69
6. Kontrastivna analiza terminologije i terminologij a
kontrastivne analize . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78
7 . Terminologij a kontrastivne lingvi stike . . . . . . . . . . . . . . . 86
8. Kriterijumi izgrađivanj a lingvističke terminologije . . . . . 92
9. Terminologij a generativne gramatike . . . . . . . . . . . . . . . 1 02
1 0. Terminologij a u primenjenoj lingvistici . . . . . . . . . . . . . 1 13

III PREVOĐENJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 2 1
l l . Međukulturno prevođenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 23
1 2. O prirodi teorije prevođenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131
1 3. Teorij a prevođenja kao n aučna disciplina . . . . . . . . . . . . 1 43

215
 RANKO BUGARSKI

N NASTAVA JEZIKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 59
1 4. Jezik i kultura sa sociolingvističkog stanovišta . . . . . . . 161
1 5. Sociolingvistika i nastava jezika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 68
1 6. Norme, kontekst i n astava j ezika . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 75
1 7. Poj movi j ezika i književnosti u nastavi stranih jezika . 1 85
Bibliografska beleška . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 9 1
.

Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 95
Registar i mena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209
Registar poj mova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 1 3

CIP - KaraJiom:J�Hja y ny6nHK�HjH

Hapo,AHa 6H6nHOTeKa Cp6Hje, lieorpa.A

81
8 1 :00 1 .4
82'255.2
37 1 . 3 : : 8 1 1
:&YI'APCKII, PaaKO
Lingvistika u primeni l Ranko Bugarski.
- Beograd : Čigoja štampa, 2007 (Beograd
: Čigoja štampa). - 2 1 5 str. ; 20 cm. ­
(Sabrana dela l Ranko Bugarski ; knj . 5)

Tiraž 300. - B ibliografska beleška: str.

1 9 1 - 1 93 . - Bibliografija: str. 1 95-206. -
Registri.

ISBN 978-86-7558-529-9
a) nHHI11HCTHKa b) �HI11 HCTHKa ­
TepMHHOJIOmja e) I<H.HX<eBHO npeao�eH.e d)
C'I'paHH j e:JH�H - HacTaaa
COBIS S . SR-ID 1 43645452