Efektivno donošenje odluka

1. Efektivno donošenje odluka................................................................................................................. 2

1. Pojam i elementi odlučivanja................................................................................................................. 2
2. Vrste odluka i faze u donošenju odluka.................................................................................................. 3
3. Modeli donošenja odluka...................................................................................................................... 4
4. Grupno donošenje odluka..................................................................................................................... 4
5. Problemi prilikom odlučivanja............................................................................................................... 5
6. Povećanje kvaliteta odlučivanja............................................................................................................. 6

1/6
1. Efektivno donošenje odluka

1. Pojam i elementi odlučivanja

Donošenje odluka ili odlučivanje je proces pravljenja izbora između više mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju.
U zavisnosti od konteksta, postoje različiti tipovi odluke i različiti načini donošenja odluke. Donosilac odluka je i osoba
koja je odgovorna za sam proces donošenja odluka.
Kao i u svakoj problemskoj situaciji, ključni prvi korak je razumevanje problema, to jest situacije/konteksta u kojoj se
nalazimo. Dobro razumevanje problema i svih njegovih aspekata najbolji je put do pravog izbora prave odluke. Sledeći
korak je naći i jasno odrediti željeno, novo stanje, koje će predstavljati bolju situaciju od one koja je trenutna. Kada smo
odredili šta želimo postići, važno je da izmerimo i stepen ostvarivosti tog cilja, te, u skladu sa tim, pripremimo
alternativna rešenja, kojima bismo takođe bili zadovoljni.
Svaki proces donošenja odluka, strukturisan i definisan pravilima ili bez njih, sadrži sledeće elemente koji se javljaju u
procesu izbora odluke:

1. Cilj,

2. Informacije,

3. Dijagnoza,

4. Alternative,

5. Stanje,

6. Metodologija,

7. Vrednosti,

8. Donosilac odluke.
 

Vremenska dimenzija i troškovi su takođe značajni prilikom procesa odlučivanja.

Elementi koji su uključeni u donošenje odluka u određenim su odnosima i javljaju se u određenim fazama procesa
donošenja odluka, te se, kao takvi, mogu grupisati na sledeći način:

1. Identifikacija željenog cilja,

2. Usvajanje kriterijuma,

2/6
 3. Traganje za solucijama, rešenjima.

2. Vrste odluka i faze u donošenju odluka

U zavisnosti od različitih faktora, postoje i različite vrste odluka koje se donose. Tako razlikujemo: programirane i
neprogramirane odluke, očekivane i neočekivane odluke, reaktivno i proaktivno odlučivanje, sistematično i intuitivno
odlučivanje, individualno i grupno odlučivanje.
Postupak odlučivanja i donošenja odluka odvija se kroz nekoliko faza. Svaka faza predstavlja važan element procesa
donošenja odluke i mora biti adekvatno ispoštovana kako bi rezultat bio valjan:

1. identifikacija problema,

2. definisanje ciljeva,

3. donošenje preliminarne odluke,

4. generisanje liste mogućih rešenja,

5. procenjivanje mogućih rešenja,

6. odabir rešenja,

7. provođenje odluke u praksi,

8. praćenje izvršenja odluke.

Možemo napraviti podelu na tri faze koje su nam važne za donošenje odluka.
Te faze su:

1. Pripremna faza,

2. Faza realizacije,

3. Faza kontrole realizacije odluke.

 

Tri su ključne činjenice koje mogu uticati na donošenje odluka:

3/6
 Prvi skup je u neposrednoj vezi sa problemom i zadatkom koji se rešava, to jest sa njihovom važnošću i težinom.
Druga skupina činjenica koje utiču na donošenje odluka predstavlja one činjenice koje su vezane za homogenost i
heterogenost grupa koje donose odluke.
Treća skupina određujućih činilaca odnosi se na grupe u organizaciji, na njihovu veličinu, strukturu moći, kao i na
njihovu međuuslovljenost i povezanost.

3. Modeli donošenja odluka

U donošenju odluka treba imati na umu i računati na sledeće tri ključne pretpostavke:

složenost problemskih situacija,

vremenski okvir,
različitost stilova odlučivanja.
 

Kada govorimo o neprogramiranim odlukama, onim koje nisu unapred definisane pravilima i procedurama koje
olakšavaju posao, možemo razlikovati tri pristupa/tehnike odlučivanja:

1. Model racionalnog odlučivanja,

2. Model donošenja zadovoljavajuće odluke,

3. Model intuitivnog odlučivanja.

 

Model racionalnog odlučivanja predstavlja klasičan model odlučivanja. Ovaj model predstavlja logičan niz sledećih
postupaka: identifikacija problema, navođenje mogućih rešenja, ocena alternativnih rešenja, izbor najboljeg rešenja i
primena i ocena efekata date odluke.
Model donošenja zadovoljavajuće odluke primenjuje se u situacijama kada model racionalnog odlučivanja nije moguće
primeniti, jer kontekst ne dozvoljava usvajanje optimalne odluke. Tada se pribegava donošenju najbolje moguće
odluke, koja nije optimalna, ali je zadovoljavajuća.
Model intuitivnog odlučivanja je odlučivanje na osnovu iskustva, osećanja i stečene sposobnosti rasuđivanja o datim
problemima.

4. Grupno donošenje odluka

Bez obzira na to da li se odluke donose individualno ili grupno, krajnji cilj je stvaranje donošenje najbolje odluke koja će
dovesti do željenog stanja.

Pozitivni aspekti grupnog donošenja odluka

4/6
 Ukupno znanje grupe je veće znanja pojedinca.
Moguće je razviti veći broj alternativnih rešenja problema.
Participacija u odlučivanju povećava prihvatanje odluke od strane članova grupe.
Grupa bolje razume potrebu za donošenjem odluke.

Negativni aspekti grupnog donošenja odluka

Proces donošenja odluka traje znatno duže nego što je to situacija kod individualnog donošenja odluka.
U slučaju neslaganja, može dođi do povrede osećanja učesnika u procesu odlučivanja.
Postoji rizik dominacije jedne osobe, ili više njih, kada se ne uvažavaju stavovi ostalih članova grupe.
Postoji tendencija pritiska za slaganjem i pravljenjem konsenzusa, pa dolazi do obuzdavanja članova grupe.

Načini za eliminisanje neželjenih efekata grupnog odlučivanja su devil's advocacy – kada u grupi imamo jednu osobu
koja igra ulogu kritičara i preispituje način na koji su odluke donesene. Druga takva tehnika naziva se dialectical inquiry
- podrazumeva postavku u kojoj dve različite grupe donose odluku, obe grupe prezentuju donetu odluku, dok kolege iz
suprotne grupe imaju zadatak da kritikuju i preispituju njihove odluke.
Najznačajnije tehnike grupnog odlučivanja su brainstorming, sinektika i  tehnika nominalne grupe.

Tehnika nominalne grupe – ovo je tehnika koja kombinuje, tačnije inkorporira elemente individualnog donošenja
odluka u grupno odlučivanje. Podrazumeva strukturisan radni sastanak, gde se najpre radi individualno, a potom
se individualni rezultati procesuiraju u grupi.
Brainstorming se prevodi kao oluja misli i predstavlja najstariju, najrasprostranjeniju i najjednostavniju tehniku
kreativnog mišljenja. Kreativnost se pokušava unaprediti tako što se članovi neke grupe ohrabruju da stvore što
više ideja na neku zadatu temu, koje onda mogu, nakon ocene, biti izvor kreativnog rešenja.
Sinektika je takođe tehnika za pospešivanje kreativnog mišljenja i složenija je od brainstorminga. Ona, zapravo,
pokušava da nadomesti potencijalne nedostatke brainstorminga koji nastaju usled brzog donošenja odluka. Ovaj
nedostatak se otklanja tako što se problem dosta široko definiše, a ne specifično, kao kod brainstorminga. Ovaj
metod odlučivanja polazi od pretpostavki da su, pored racionalnih i intelektualnih komponenti, bitne emocionalne
i iracionalne komponente za kreativnost. Ova tehnika koristi analogije.

5. Problemi prilikom odlučivanja

Mnoge organizacije i njihove menadžerske strukture same neplanirano postavljaju prepreke, koje ograničavaju
kvalitetno donošenje odluka. Te prepreke se najpre ogledaju u sputavanju organizacijske kreativnosti. Najčešće se
javljaju u vidu:

Kritike unapred;
Straha od promašaja, koji sputava mnoge ljude da uopšte pokušaju biti kreativni;
Organizacijske klime koja ne podstiče kreativnost;
Nestrukturisane rasprave, rasejanosti i neprestanih upadica;
Zaštite statusa quo – kreativne ideje ugrožavaju status quo;
Postojanja hijerarhijskog filtera za ideje – što više hijerarhijskih stepenika neka ideja treba da prođe da bi bila
implementirana, to su veće su šanse da se ona uništi i izgubi;
Pozajmljivanja ideja i preuzimanja tuđih zasluga;
Izolacije kreativnosti;

5/6
 Neprepoznavanja prioriteta;
Loših odluka usled individualnih ograničenja kognitivne prirode;
Uticaja okruženja;
Nedostatka resursa;
Nekonsultovanja drugih;
Nekorišćenja iskustva prethodnika;
Nepriznavanja greške;
Obećavanja nemogućeg;
Žaljenja za donosenim odlukama;
Kreiranja kriznih situacija;
Neproverenih podataka.

6. Povećanje kvaliteta odlučivanja

Menadžerima stoje na raspolaganju brojni načini uz pomoću kojih mogu poboljšati kvalitet donesenih odluka.

Primena koraka pri donošenju odluka

Kreativnost
Kreativnost je proces koji obuhvata nekoliko faza. Najpre imamo pripremu, gde se prikupljaju informacije,
analiziraju i vrše identifikacije problema. Nakon toga sledi faza inkubacije, kada se, naizgled, ne dešava ništa, jer
dolazi do svesnog udaljavanja od problema, dok se on obrađuje podsvesno.

Povećanje kreativnosti

Kako bi odluke bile kvalitetno donete, pre donošenja konačne odluke, proverite i istražite:

Da li ste već doneli odluku;

Da li ste istraživali;
Zamislite posledice svojih odluka;
Razmotrite sve opcije;
Nemojte biti opsednuti;
Upoznajte sebe;
Uočite prepreke;
Sagledajte rezultate.

6/6