Kako, kada iz ovog vremena nisam,

kako da smisao u vrtlogu besmisla nađem.

melanholično lutam upornom prazninom,

a sebe ni da osetim ni da dodirnem.

Kad-kad namirišem senku svoju

koja se ljubi sa životom tamo negde,

i samo kada zažmurim mogu da vidim..ali ovde kako..

Kako, kada iz ovog vremena nisam,

kako istinski da slavim,

istinski mogu samo setan biti.

ako ništa, barem oči svoje ne moram kriti..

koja je boja, svejedno je...

i onako iskre moje, niko ne razume.

____________________

Ne staj vodiljo moja, vidim te ja.

hodaj, bez razmišljanja, podići ću se..

bez prestanka sviraj,

da i ako se zadržim čujem našu pesmu..

samo bez straha, hrabro inspiracijo moja,

tu sam, ne dam te..

Da, zastranio sam, ali mi je stalo,

uspeću....ti samo diši..

Jeste, zaglavio sam se u rđi prokletoj,

ali izmušću snagu i znanje

doći ću do tebe

Ne plači, samo to ne..

To ne mogu izdržati

sva moja obećanja tada blede,

sva moja snaga u tim suzama se izgubi.

Veruj mi, hitaj samo napred

i ne osvrći se..

ignoriši zveri pogane,

ignoriši dah njihov propali..

ne daj se cvete..miriši..

izdrži, miris tvoj pratiću

Nisu jači od nas,

ne boj se, trči

tu sam iza tebe

dolazim, vraćam se.

___________________

Jebo te... Pa znam te, znaš se... Nemoj meni da se ceriš očnjacima trulim, i poturaš lošu priču uz
lošu glumu kao prilog...

Samo mi žuč radi od strofa i refrena tvojih na ripit nameštenih, ne, ne želim repete...

Dosta mi je tvoje

krize iza koje se kriješ..

Smotaću život u rizlu i sam ću si ga popušiti ili i to hoćeš ti?

Kritičan je karakter tvoj siromšni , a ja

polako nemam snage da grizem za sutra... Kriza mi u džepu, križni štab u srcu, vizu mi daj za dušu
da izbegnem šugu...

Skidam crven nos i boju sa lica... Klovn i žongler... Hahahah zajebi me više...

Da se smejem kada bih se drao?!, Da zabadam

eksere pod nokte jer je tako tebi merak?!

Biće tebi merak , sačekaj malo, mrak mi je pao...

Ne stojimo u redu za mleko, ali

rad bi ako bi samo imali čemu da se radujemo...

Ustajemo ustajali svako jutro, bizarno mizernim životima živimo, ispunjeni ispraznelim idejama...

Utonuli u snove koji su košmari, koji su java... Javne sramote, a tajne sudbine...

Izgraditi svoj svet, izraditi stoku...

I ne želim da doživim stotku ako lažnjacima moram da se klanjam... Neću da ti se sklanjam, nego
ću da te sklonim...

Makar iz mog sveta ako ne mogu sa vrha...

Svariću stvari koje si mi ranije servirao pa ću servirati ja tebi šta

budem posle toga israo..

Dosta šarenih laži i lažnih ljudi... Sreća je u tebi i meni čoveče obični... Uobličimo se i neka nam
običaj postane da zajednički cilj imamo... da naciljamo pa odapnemo...

A spodoba neka se odbrani ako moze!!

_____________________

Reći ću samo da si mi savšen par, ništa dalje..neću da te dižem u nebesa, neću da te stavljam u
zvezde.

Neću govoriti o očima tvojim boje brazilske kafe niti o njihovom savršenom obliku, iz kojih zrači
neka vrckasta energija , koja pleni, koja ti neda da misliš ni na šta drugo osim na zahvalnost da su
ti se desile, i tera te da osećaš privlačnost, koja prestaje posle 100 godina možda, ne znam u
stvari, nisam doživeo da me prođe..neću ni spomenuti te malešne uši sa spojenom resicom koje
se često kriju ispod najčešće ovlaš zavezanom kosom,boje čokolade, blago talasastom, sve
zajedeno dovoljno za mir, dovoljno za nemir. i koga još briga za taj osmeh,vedar, najlepši na
svetu, posle koga bih ti sve dao, i na te usne sa kojih se kotrljaju najslađe reči koje pogađaju baš
tamo gde treba, glasom, mrvu promuklim, koji u meni budi potrebu da te grlim svaki put kada ga
čujem... tvoja iskričavost i smirenost i nehajnost ali posvećenost i odgovornost u istom trenutku,
taj veliki duh, tvoj apstrakti i kosmički širok um, još uvek nerešen sam sa sobom...Buntovnik
protiv svih i protiv sebe a u istom momentu sa toliko transparentnom ljubavlju prema sebi,prema
svemu..ništa neću reći..samo da si mi savršen par, neću te dizati u nebesa, neću pričati glasno.

__________________________

Tuga u očima tvojim,nije za mene

nečija prošlost to je

tuga u srcu tvom,to nisam ja

nečija to je sramota
Ne zelim vise da trpim usne tvoje

prepune bola na jecanje navikle

ne želim nikada više,ruke tvoje nejake da milujem dok ti duša kleca,

a može toliko da dostigne

imaću te zdravu,makar pukla

sa biserima na licu,sa dugom u glavi,

bićeš moja sa leptirima u stomaku

i bićemo oni pravi!

je l' da, da je bolje, o tome sam ti šaptao?!

je l' da, da je život sreća, muzika i hlad?!

zaboravi ljude vukove

diši lepotu, gutaj ljubav, za drugo nemaš kad

___________________

Odrekao se svog lica u korist maske..

Da bi se snašao, i prilagodio.

Da bi se predstavio svetu onako kako zamišlja da treba, postane neko, ko bi trebalo da bude. Da
dobije oklop, i štit, da postane siguran, da bude nedodirljiv.

Ugrizao se za jezik čim sklopio je pakt.

Zagrizao je tako jako da je krv šikljala iz usta dok je urlao, puj pike ne vazi, a eho odgovarao
"taknuto-maknuto..buahaha"..plakao je dugo, gorko. Mogao je da bude svako, razumeo je
svakoga, dok svoj lik, i bivstvo svoje, u trenu zaboravio je, u trenu mu je postalo daleko..često ga
je sanjao, ali bila je to samo nejasna sena, daleko sećanje, ono što nam igra na vrhu jezika, ali ne
možemo da dokučimo šta je..prošlo je puno vremena. Uklopio se, snašao se, uspeo je da se
predstavi svetu onako kako misli da treba, ali nije postao ono što bi trebalo da bude. To ga je
mučilo, progonilo ga je. Maska ga je čuvala od spoljašnjosti ali ni najmanje od njega samog.
Postajalo je nepodnošljivo ne znati ko si, postalo mu je muka od toga da dušu njegovu niko
nikada držao nije, a iako je znao da je ona tu negde, ni sam nije mogao da je pronadje. Onda mu
je sinulo, i bljesnulo u mozak tako jako da se ošamutio. Sada je shvatio. Otrčao je do ogledala i
skoncentrisan zažmurio a desnom rukom naglo skinuo masku..otvorio je oči i ono je bilo tu! Lice
njegovo je sve vreme bilo tu! Neverica, olakšanje, zahvalnost, lekcija..konačno je postao ono što
bi trebalo da bude! Postao je svoj..postao je svoj i voli sebe, čak voli i što od onomad šuška dok
govori "s"

______________________________________________________________________________

Poput pupoljka hrizanteme u proleće,

jedna duša se rascvetala,

A pod okrljiem tvojih dlanova,

uobličena, zasijala je snažno.

Čuvaj je kao orhideju, oblikuj kao bonsai

i zamirisaće ti snovima, zaličelim na javu,

željom pretočenom u življenje,

i strašću obogaćenom ljubavlju.

Hrani je pažnjom, zadirkuj humorom,

budi vedrinom, miluj pogledom,

i ljubiće te kreativnošću,

podsticati momentima sklepanim u čuda.

Uzmi je među prste kao malo soli,

i začini svoja putovanja,

posoli reke, pretvori ih u mora.

uzmi je naivno kao zrna šećera,

zasladi svoje osmehe, napravi medenjake

nabaci kilograme sreće na svoju dušu

i tako narasla, šepuri se u najlepšim haljinama,

izmrvi je i utri njome svoj put.

imaš sada dušu više, čuvaj je da te čuva

Dušu viška, a ustvari ti je baš takva falila

imaš dušu kojoj si ogledalo.

Navuci je na sebe, i ne skidaj

sa njom skači, vodi ljubav,

idi u bioskop, sadi cveće,

štrikaj džemper, sviraj koncerte,

plači, pleši, viči, čitaj, jecaj

Živi! - i jednom,

poput pupoljaka hrizanteme u proleće,

zajedno ćete sazreti i raspršiti polen svetom

donoseći nekome alergiju, nekome sreću.

_____________________________________________________

Šetamo ljubav na visoke štikle,

Sa Pra'dom podnosimo krive poglede.

Šetamo na pisti zaljubljeni,

sa Gucci torbicama za ruku u ruku,

Biagiotti mirisima zajedno prevedenih dana,

Roberto Cavalli ružičastim naočarama za magično danas.

Šetamo ljubav na visoke štikle,

ogrnuti jedno drugim,

ukusni kao il gelatto,

dobroćudni kao pizza,

jaki kao espresso,

iskreni i rumeni kao vino.

_______________________________________________

Kada sagoriš i raspeš se kao pepeo poslednjeg opuška

po svoj svojoj taštini sujeti i cinizmu,

Istrošen i ogoljen, posramljen i grozničav,

shvatiš da tren gordosti ili egoizma može da uzme danak

koji ćeš osećati godinama posle.

Kada se pobediš, a psovke i samoljublje se rasprsnu u nevažno,

ostane tuga velika kao more, za prijateljstvom koje si ispustio,

za pobratimstvom kojeg više nema,

za uspomenama koje grliš kao malo dete.

Ostane gorko-slan ukus suza koje teku u tebe,

da kazne već samorazapetu dušu,

a posle da joj iskaplju reči utehe.

Ćutiš, sve u tebi ćuti,

priznaješ i ne brecaš se više.

Rane zacele i zaboraviš, ali si ne oprostiš.

Zaboravi, ali ti ne oprosti.

Osmeh koji usledi posle toga, bude samo osmeh sećanja na uspomene,

kojih se sećaš, i koje grliš kao malo dete.

________________________________________________________-

Buket cveća ti poklanjam sunce moje.

Buket da ti mirisom ulepša svaki uzdah.

Buket sazdan od želja, vrlina, htenja, od dobrog i lošeg mene.

Od istine i dobrote,

moje gluposti i mudrosti.

Od misli umočenih u med i mleko, a pomešane sa osećanjima,

zašećerenim i nafilovanim bogato.

Darujem ti ljubičice za svu ljupkost i iskrene osmehe,

Maslačak za sve brige koje oduvaš kada dovoljno požute.

Tulipane za dostojanstvo i ženstvenost,

Darujem ti bele rade za radost i sreću beskrajnu,

Božure za istrajnu veru u dobro,

Đurđevak ti poklanjam kao moje poverenje i podršku,

Zumbule i Neven kao poštenje,

Jorgovan za duševni mir,

Narcis, da voliš i sebe samu.

Poklanjam ti ruže kao moje divljenje, kao nepresušnu strast za tobom.

Dajem ti cveće koje će značiti "volim" na svim jezicima.

Izvoli buket, ti cveće moje.

____________________________________________________

Borim se u, pored i izndad.

Pitaš me za smaragdnu mrlju na odelu,

za krv iskipelu po košulji,

moram li da bodem pogledom

i gađam mrtvim lastama.

Zašto sam neobrijan, zbog čega su mi prljavi dlanovi.

Borim se a plašim se.

Volim se i volim te, ali te nema.

Izgleda,pravi čas za mitarenje.

Druge kosti, isto telo.

Paunovo pero, slavujev poj i gavranov let.

Huljo moja, najbolja na svetu.

Varaš...prolećne haljine a jesenje boje.