KGH
– nekada
TEHNIKA
klimatizacije NA POČETKU 20. VEKA
Veštačko hlađenje mehaničkim sredstvima
postojalo je i pre 1900. Pokušaji hlađenja u
19. veku bili su koraci ka usavršavanju si‑
stema mehaničke klimatizacije koje je dosti‑
gnuto u dvadesetom ve­ku. Ono što je bio
skupi i problematični kuriozitet, evoluiralo je
u pouzdanu potrebu koju smo spoznali i za‑
voleli: komfornu klimatizaciju.
Kako se bližio dvadeseti vek, na sceni se
javlja nekoliko tema, sa kojima nastaje vek
klimatizacije. Te teme su bile: komercijaliza‑
cija mehaničke rashladne industrije, uvođe‑
nje grejanja sa prinudnom ventilacijom vaz‑
duha i ventilacionih sistema u velike zgrade
i najvažnija: spaja­nje nauke i tehnike koje
dovodi do „naučne klimatizacije“.
Ovaj prilog je jedno od poglavlja knjige „Prvi
vek klimatizacije“, u izdanju ASHRAE‑a.
Autor teksta je Bernard Nagengast, član
ASHRAE‑a iz Sidnija, Ohajo, SAD
U osvit novog veka
Grejni sistemi sa prinudnom cirkulacijom vazdha razvije‑
ni su tokom druge polovine 19. veka. Tada su se pojavile
i šeme upotrebe ventilatorskih sistema za komforno hla‑
đenje. Međutim, korišćenje hladne vode ili evaporativnog
hlađenja postavilo je granicu na veličinu ugodnosti koja se
može ostvariti. Sredstvo drastičnog hlađenja vazduha me‑
haničkim putem nije postojalo sve dok nije pronađe­no ve‑
štačko hlađenje.
U 1805. godini predloženo je hlađenje kompresijom pare;
radni model je konstruisan oko 1834, a veći eksperimenti
su izvedeni u ranim 1850‑im. U SAD, zahtevi za pouzdanim
hlađenjem u pivarstvu i kasnije u proizvodnji leda, doveli su
do formiranja brojnih proizvod­nih i tehničkih firmi koje su
KGH
– nekada
mogle da projektuju, proizvode i instaliraju kompletne ras‑
hladne sisteme. Taj posao je do 1900. bio dobro razvijen.
Te firme su bile u stanju da pruže mehaničke rashladne sis­
teme i za hlađenje vazduha kao i za proizvodnju leda.
Sistemi za grejanje su se naglo razvijali. Jedan od meto‑
da grejanja, tzv. grejanje toplim vazduhom ili ventilatorski
sistem mogao se prilagoditi za hlađenje zgrade. Sistem
grejanja toplim mlazom, nazvan i plenumski sistem, kori‑
stio je ventilator za prevođenje vazduha preko parom ili vo‑
dom grejane površi­ne, distribuirajući vazduh kroz kanale
do soba u velikim zgradama. Ovi sistemi su, prirodno, ko‑
risteći 100% spoljnjeg vazduha, doprinosili jednim delom
ukupnom grejnom opterećenju. Radijatori od livenog gvo‑
žđa, smešteni u perimetru zgrade, pokrivali su ostatak op‑
terećenja.
Kao i u mehaničkom hlađenju, po­rastao je broj proizvodnih
inženjera potrebnih da bi se obezbedili kompletni ventilator‑
ski sistemi. Grejne površine u ovim sistemima bi mogle biti
korišćene leti uz upotrebu rashlađene rasoline. Ventilatorski
sistemi su do 1890‑ih bili takođe opremljeni peračima vaz‑
duha radi filtriranja i ovlaživanja. Perači vazduha su takođe
mogli biti prilagođeni za poptrebe hlađenja.
Klimatizaciona nauka
Sistemi hlađenja predloženi ili izgrađeni pre 1890‑ih realno
su ili pogađali ili promašivali u prilazima: vazduh je bio bar
hlađen, i ponekad sušen. Međutim, bilo je malo razumeva‑
nja nauke za uključenje u ove procese.
Hlađenju je bilo potrebno prići na naučnoj osnovi, da bi se
odredilo kako dimenzionisati opremu, kako hladiti vazduh
do određene temperature i, još važnije, kako izdvojiti vlagu
iz vazduha da bi se dobila željena relativna vlažnost.
Pravi naučni prilaz hlađenju potiče iz Nemačke. Nemački
inženjeri za grejanje su usavršili i primenili grejne tehničke
metode Francuza E. Peklea (Péclet). Herman Ričel (Riets‑
chel), profesor Kra­ljevskog tehnološkog instituta u Berlinu,
objavio je prvo od mnogih izdanja svog „Vodiča za izraču‑
navanje i projektovanje ventilacionih i grejnih instalacija“, u
1894. Ričel je predstavio nauku o grejanju i ventilaciji na ja‑
san i jednostavan način tako da ona bude korisna projek‑
tantima i preduzimačima.
137 2 • 2012 kgh
Značajno je to što je Ričel u svoju knjigu uključio i jedno
poglavlje o hlađenju prostorija. Time su prvi put izložene
osnove inženjerske nauke o klimatizaciji. Ričel je razmatrao
sledeće značajne tačke:
– U proračunima toplotnog dobitka, treba koristiti najvišu
uobičajenu očekivanu temperaturu spoljnjeg vazduha, a
treba razmatrati i izloženost spoljašnjih zidova zgrade.
– Kada se vazduh zagreva, on postaje relativno suvlji i, su‑
protno, kada se on hladi, postaje gušći i relativno vlaž‑
niji. Kada se vazduh ohladi ispod svoje tačke rose, on
postaje zasićen i voda će se kondenzovati. Normalno,
rashladni sistemi koriste vrlo hladne razmenjivače toplo‑
te koji smanjuju apsolutnu vlažnost na niži nivo. Među‑
tim, taj hladni ali zasićeni vazduh će dovesti do ugodnih
uslova tamo gde se koristi za komforno hlađenje. Tada
je neophodno pomešati hladni, zasićeni, vazduh sa topli‑
jim spoljnjim vazduhom, da bi se povisila njegova tempe‑
ratura, ali smanjila njegova relativna vlažnost.
– Uobičajena praksa u grejanju da se uzima 100% spolj‑
njeg vazduha, dovodi do vrlo visokih pogonskih troško‑
va sistema za hlađenje zbog odvođenja latentne toplote
prilikom smanjenja vlažnosti. Zato je važna recirkulaci‑
ja dela sobnog vazduha. Dovodni kanali treba da uvode
hladan vazduh dovoljno daleko od ljudi u prostoriji, tako
da vazduh bude potpuno difuzan.
– Perač vazduha se može koristiti za isušivanje vazduha
ako je temperatura vode dovoljno niska. Opran i ohlađen
vazduh može biti pomešan sa recirkulisanim sobnim vaz‑
duhom, a zatim uveden direktno u prostoriju.
– Da bi se izračunala veličina rashladnog sistema za hla‑
đenje vazduha, neophodno je odrediti opterećenje koje
uključuje dobitke od toplote od zida i toplotu od stana‑
ra i osvetijenja.
– Samo deo dovodnog vazduha treba hladiti do zasićenja.
Izvestan deo dovodnog vazduha može ići oko rashladne
cevne zmije, pomešan sa ohlađenim vazduhom male ap‑
solutne vlažnosti, čime se dobija dovod vazduha manje
relativne vlažnosti.
– Uvedena je serija jednačina radi određivanja tempera‑
ture na kojoj vazduh mora biti hlađen da bi se otklonila
vlaga, odredila količina latentne i osetne toplote koja se
mora odvesti i da bi se odredila površina rashladne cev‑
ne zmije. Uključene su i jednačine za izračunavanje koli‑
čine vazduha koji treba da cirkuliše.
– Naveden je jedan primer problema u hlađenju prostorije,
kome sledi metod proračunavanja korak po korak.
Jedna od najranijih širokih diskusija o komfornom hlađenju
vazduha u SAD, koja je bila usmerena na potrebu za su‑
šenjem kao i sni­ženjem temperature, zabeležena je 1893.
u časopisu „Heating and Ventilation“. Autor je opisao i kon‑
strukciju jednog hladnjaka vazduha koji je sušio ulazni vaz‑
duh jednim sredstvom za su­šenje, pre njegovog hlađenja.
Naučni prilaz hlađenju profesora Ričela predstavio je ame­
ričkim inženjerima Herman Ajsert (Eisert), u svom radu
„Hlađenje za­tvorenih prostorija“ na sastanku Američkog
društva inženjera za grejanje i ventilaciju (ASHVE), 1896.
godine. Alfred Volf (Wolff), vodeći inženjer za grejanje i
ventilaciju na kraju 19. veka, bio je prvi koji je uspešno pri‑
menio Ričelove principe rashladnih sistema na oni­ma koje
je projektovao za Cornell Medical College, 1899, zatim za
New York Stock Exchange, 1901, i Hanover National Bank,
1903. godine. Tu je primenio kogeneracioni sistem od 1056
kW, koji je omogućilo prirodno hlađenje (free cooling).
Volf je bio izuzetno odvažan. Niko pre njega nije projekto‑
vao tako veliki rashladni sistem korišćen sa kogenerativnim
pristupom i postavio ga tamo gde ga ceo svet može vide‑
ti. Predstavnik berze vrednosnih hartija je izjavio da ako si‑
stem ne bude radio, da je za Volfa najbolje da kupi kartu u
jednom pravcu iz Njujorka. Sistem je, među­tim, radio i to 20
kgh 2 • 2012 138
godina. Volfov uspeh je dokazao da je mehaničko komfor‑
no hlađenje, čak i velikog obima, izvodljivo.
Alfred Volf nije bio jedini inženjer u SAD koji je predlagao
projektovanje sistema hlađenja na početku novog veka.
Drugi su, primenjujući proračunski pristup, takođe projek‑
tovali sisteme komfornog hlađenja. Na primer, inženjer za
hlađenje, Alfred Sibert (Siebert), iz Sent Luisa, predložio
je komforno hlađenje uočivši potrebu za sma­njenjem vlaž‑
nosti vazduha njegovim hlađenjem do zasićenja, a onda
po­novo ga zagrevajući do uslova željene temperature i re‑
lativne vlaž­nosti. Sibert je dao primere proračuna u jednom
članku objavljenom 1897. Registrovao je 3 patenta u SAD
za uređaje komfornog hlađenja; prvi patent, 1902, odnosio
se na regulaciju vlažnosti.
Prvi „javni nastup“
komfornog hlađenja
Nešto pre 1903, inženjer za hlađenje Gardner Vorhis, hla‑
dio je više godina svoju kancelariju u Bostonu (SAD). Vorhis
je u početku karijere bio zadužen za hlađenje na Lousiana
Purchase Exposition, u okviru Svetske izložbe u Sent Lui‑
su (SAD), 1904–1905. On je predložio ambiciozan program
komfornog hlađenja kancelarije biroa za hlađenje Izložbe,
da bi se demonstrirala korist komfornog hlađenja i privukli
zainteresovani na Izložbi za centralno rashladno postroje‑
nje za hlađenje vazduha. Izgleda da administracija Izložbe
nije imala hrab­rosti za to, pa je kasnije Vorhis rekao: „Po
mom mišljenju, mnogi načini praktične primene hlađenja
vraćeni su 25 godina ili više una­zad tim stavom zvaničnika
Svetske izložbe i raskidom svojih ugovora...“
Iako Vorhisov san o hlađenju mnogih restorana i dvora‑
na na Izložbi nije ostvaren, posetioci Izložbe upućivani su
na jednu klimatizovanu zgradu pod pokroviteljstvom drža‑
ve Misuri. Zgrada je imala hlađenu rotondu i dvoranu sa
1000 sedišta. Nekih 16 520 litara u se­kundi delimično recir‑
kulisanog vazduha, hlađenog direktnom ekspanzijom, pro‑
puštano je kroz registre na srednjoj visini zida. Ta jedna
insta­lacija, prvi put javno izložena klimatizacija, privukla je
hiljade posetilaca Izložbe komfornom hlađenju.
U prvoj deceniji novog veka bilo je i drugih instalisanih me‑
hanički hlađenih sistema komfornog hlađenja. Kasnije su i
mnogi drugi bili javno izloženi, uz isticanje koristi letnjeg re‑
gulisanja klime u zatvorenom prostoru. Među zapaženim in‑
stalacijama bile su i sledeće.
– St. Nicholas Garden u Njujorku bio je leti hlađen cirku‑
lacionim vazduhom ispod provizornog poda iznad kliza‑
lišne ploče. Sistem, instalisan pre 1901, bio je održavan
zamrznut pod direktnom ekspanzi­jom amonijaka u cevi‑
ma dugim 14,5 km.
– U 1906, instalirano je rashladno postrojenje u Bostonskoj
bolnici, da bi hladilo bolničke sobe. Međutim, veličina
toga postrojenja nije bila odgovarajuća, pa su 1907. bili
angažovani njujorški konsaltinški inženjeri da preprojek‑
tuju sistem. Novi sistem je održavao projektovani uslov
od 20 °C do 21 °C unutrašnje temperature, pri relativnoj
vlažnosti od 50%, pri spoljnim projektnim uslovima od 31
°C i 85% relativne vlažnosti. Vazduh je bio hlađen i su‑
šen pomoću cevnih zmija hlađenih amonijakom. Dovodni
vazduh je onda ponovo grejan pomoću cevne zmije koja
je koristila paru. Količina vazduha koju je trebalo pono‑
vo grejati bila je regulisana kanalskim termostatski poja‑
čavanim obilaznim damperom. Osim toga, svaka od pet
bolničkih soba imala je takođe svoju termostatski reguli‑
sanu cevnu zmiju za ponovno zagrevanje.
– Kancelarije u banci Kuhu, Loeb and Co., u Njujorku, bile
su hlađene sistemom koji je projektovao Artur Feldman.
Vazduh u količini od 184000 litara u sekundi cirkulisao
je preko niza galvanizovanih cevi kroz koje je protica‑
 la rasolina kalcijum‑hlorida. Amonijačni kompresioni ras‑
hladni sistem, kapaciteta 70 kW korišćen je za hlađenje
rezervoara sa rasolinom. Projektovano rashladno opte‑
rećenje iznosilo je 50 tona (106 kW), a taj rezervoar je
bio dimenzionisan tako da hlađenje može početi pre uo‑
bičajenih radnih sati, da bi se obezbedilo hlađenje uskla‑
dištene rasoline.
– U 1907. instaliran je sistem direktne ekspanzije za hla­
đenje vazduha sa ugljen‑dioksidom, koji su projektovale
dve kompanije, da bi hladio salu za bankete i za konfe‑
rencije u novom aneksu hotela Congress u Čikagu. Si‑
stem se toliko dopao upravi hotela tokom leta 1907, da
je odlučila da udvostruči veličinu sistema tako da se hla‑
de i hodnici i restoran.
– U 1910, instaliran je sistem komfornog hlađenja u hote‑
lu Blackstone, u Čikagu, koji je, kao u hotelu Congress,
projektovao Vitenmejer (Vittenmeier). Taj sistem je kori‑
stio cevne zmije sa direktnom ekspanzijom ugljen‑diok‑
sida, smeštene u perače vazduha, da bi hladile salu za
bankete, restoran, gril, kafanu i frizerski salon.
Vilis Kerijer (Willis Carrier)
sve to objedinjuje
Prve godine novoga veka počinje i karijera jednog inženje‑
ra koji je spojio kreativnost, nauku i posao kao nijedan dru‑
gi: Vilisa Hevilenda Kerijera.
Vilis Kerijer je počeo da radi za Buffalo Forge Go., vodećeg
proizvođača uređaja za ventilatorsko hlađenje, 1901. go‑
dine. Radio je na istraživanju i razvoju, a ubedio je upravu
da osnuje istraživačku laboratoriju i u roku od godinu dana
bio je pozvan da reši problem regulacije vlažnosti u jednoj
štampariji. Kerijer je istraživao po­tencijalna rešenja teoret‑
ski i eksperimentalno i rešio da reguliše: vlažnost pomoću
rashladnih cevnih zmija. Sistem je bio projektovan i instali‑
ran u Sackett and Wilhelms Co., u Bruklinu, 1902. godine.
Na nesreću, sistem za sušenje bio je modifikovan u jedan
postojeći grejni sistem sa uduvavanjem toplog vazduha koji
je bio projektovan od nule kao sveukupan sistem.
Sistem nije uspeo da održava projektovane uslove i bio je
ubrzo uklo­njen. Kerijer je kasnije izjavio da je shvatio da
projekat nije dao konačan odgovor u regulaciji sadržaja vla‑
ge u vazduhu, pa je počeo rad na projektu koji bi dao pra‑
vi odgovor.
Kerijer je bio odličan u vizuelizaciji nakon opservacije. Kada
je izvodio eksperimente za posao u štampariji sa rashlad‑
nim cevnim zmijama, shvatio je da se perač vazduha može
upotrebiti i za sušenje vazduha. Kasnije se Kerijer sećao:
„Imali smo paradoksalnu situaciju smanjenja vlage u vazdu‑
hu dovodeći ga u dodir sa vlagom. Naravno, objašnjenje je
jednostavno. Temperatura te vode bila je is­pod tačke rose
ili temperature kondenzacije ulaznog vazduha. Zašto onda
ne bismo ubrizgali hladnu vodu u mlaz vazduha i time pove‑
ćali površinu dodira i smanjili otpor struji vazduha.“
„Tim ranim eksperimentima... započet je trend istraživanja
putem kojih su ustanovljeni fundamentalni zakoni o ispara‑
vanju, regulaciji vlažnosti i prenosu toplote.“
Proces razmišljanja tokom eksperimenata 1902–1903. ot‑
kriven je nešto kasnije. Komentarišući svoje eksperimente
sa kalcijum‑hloridom da bi osušio vazduh, Kerijer je rekao:
„Kada kalcijum‑hlorid ili neka druga supstanca apsorbuje
vlagu iz vazduha, oslobodi se jedna tačno određena koli‑
čina latentne toplote u obliku osetne toplote. Posmatranje
ove pojave dovelo je do niza ideja koje su konačno posta‑
le značajne. Taj eksperiment je otkrio međuodnos latentne
i osetne toplote u vazduhu kada je njegov sadržaj vlage iz‑
menjen bez dodavanja ili oduzimanja spoljne toplote. On je
takođe doveo do dodatnih eksperimenata na procesima is‑
paravanja vode u vazduhu i konačno do razvoja principa na
kojima je bazirana klimatiza­cija...“
Kerijerov naučno zasnovan inženjerski proces takođe je do­
veo do daljih proučavanja potrebe za izmišljanjem pogodne
opreme za izvođenje klimatizacionih procesa kao i razmi‑
šljanja o potrebi razli­čitih industrija za održavanje atmosfer‑
skih uslova, nezavisno od promena spoljnih uslova.
Kerijer je projektovao klimatizer rasprašivačkog tipa, jedan
veoma sofisticiran perač vazduha kojim je mogao kontroli‑
sati apsolutnu vlažnost vazduha koji napušta klimatizer i,
konačno, relativnu vlažnost klimatizovanog prostora. Kerijer
je 16. septembra 1904. podneo zahtev za registraciju pa‑
tenta „aparata za obradu vazduha“; patent je zaveden pod
brojem 808.897, 2. januara 1906. Kompanija Buffalo Forge
počela je proizvodnju perača vazduha 1905. godine.
Jedan od Kerijerovih rasprašivačkih klimatizera bio je pro­
dat kompaniji Chronicle Cotton Mill, u Belmontu, S.C.,
1906. godine. Uređaj nije radio kako se Kerijer nadao. On je
pronicljivo posmatrao rezultate, izvršio merenja na postro‑
jenju i proučio dobijene podatke. Kasnije je izjavio:
„Pri tom proučavanju slučajno je otkriven odnos između
ras­hladnog kapaciteta zasićenog vazduha i relativne vlaž‑
nosti koja bi se mogla održavati sa promenom temperatu‑
re, odnosno razlike između tačke rose uvedenog vazduha i
temperature prostorije bila je praktično kon­stantna za sva‑
ku relativnu vlažnost bez obzira na promenu bazične tem­
perature. Za fiksnu temperaturu prostorije, naravno to je
bilo očigledno i bilo temelj na kome se došlo do bazičnog
patenta za metod regulisanja relativne vlažnosti.“
Kerijerov uređaj za regulisanje tačke rose dobio je patentni
broj 854.270, 21. maja 1907. U to vreme, on je počeo ra‑
zvoj svoga psihrometrijskog dijagrama i jednačine. U arhivi
kompanije Buffalo Forge nalaze se rukom pisane formule i
dijagrami datirani 1908. Njegove jednačine, psihrometrijski
dijagram i aparat za regulisanje vazduha, razmatrani su u
dva teksta izložena na sastanku Američkog dru­štva mašin‑
skih inženjera 1911. godine.
Nekoliko godina kasnije, Kerijer je izložio svoj misaoni pro­
ces u razvoju psihrometrijskog dijagrama: „Celokupno isku‑
stvo u laboratorijskom radu i u praktičnoj primeni skrenuli
su našu pažnju na osnov­ne odnose i prirodne zakone koje
smo istraživali i konačno uspeli u ra­cionalizaciji na mate‑
matičkoj bazi. Na primer, primećeno je da je tem­peratura
zasićenja vazduha kada on prolazi kroz komoru u kojoj je
rasprašena voda jednostavno recirkulisala, potpuno ista
kao temperatura po vlažnom termometru dovodnog vaz‑
duha. Ista pojava je kasnije primećena u tunelima u koji‑
ma je sušen vlažan materijal. Pod tim uslovima, prime­ćeno
je da je temperatura po vlažnom termometru ostala u sušti‑
ni kon­stantna u čitavoj dužini tunela, dok je temperatura po
suvom termometru vazduha bila snižena zbog apsorpcije
osetne toplote evaporacijom i tačka rose se povećavala.“
„Analiza ove pojave je pokazala da je ukupna toplota vaz‑
duha ostala konstantna u čitavom procesu zasićenja i da
se temperatura po vlažnom termometru može uzeti pod
bilo kojim uslovom kao merilo uku­pne toplote vazduha. Te
činjenice bile su racionalizovane i formulisane, stvarajući
bazu psihrometrijskog dijagrama, danas u opštoj upotrebi.“
Klimatizacija je definisana
i dobija ime
Stjuart Kramer (Stuart Cramer), kome pripisuju samostal‑
no ot­kriće nekih od povezanosti koje je Kerijer koristio da
bi došao do svojih racionalnih psihrometrijskih jednačina,
skovao je termin „kli­matizacija“. Kramer, tekstilni inženjer iz
Šarlota, N. C., prvi je upotrebio taj naziv u patentu iz apri‑
la 1906. On ga je takođe pomenuo u radu „Najnovija dosti‑
139 2 • 2012 kgh
gnuća u klimatizaciji“, koji je izložio na skupštini Američkog
društva proizvođača predmeta od pamuka, maja 1906.
G. B. Vilson (Wilson) je u 1908. bio prvi koji je definisao mo‑
dernu celogodišnju klimatizaciju.
„1. Održavati pogodan stepen vlažnosti tokom sva četiri
godi­šnja doba i u svim delovima zgrade.
2. Osloboditi vazduh suvišne vlažnosti u nekim periodima
godine.
3. Snabdevati konstantnim i odgovarajućim dovodom ven‑
tilacije.
4. Efikasno prati i oslobađati vazduh od svih mikroorgani‑
zama, isparenja neugodnog mirisa, prašine, čađi i dru‑
gih stranih tela.
5. Efikasno hladiti vazduh u prostorijama u nekim periodi‑
ma godine.
6. Prostorije zimi ili grejati, ili ih dogrevati.
7. Kombinovati sve navedene poželjnosti u jednom apara‑
tu čija nabavna cena ili troškovi održavanja neće biti od‑
bojni.“
U međuvremenu, Kerijer je uverio upravu kompanije Buffa‑
lo Forge da regulacija vlažnosti u industriji može doneti za‑
radu kompaniji i da bi Buffalo Forge trebalo da bude prvi
proizvođač koji sledi to novo polje i proizvodi opremu za
njega. Carrier Air Conditioning Company of America osno‑
vana je kao podružnica Buffalo Forge Companj 1907. godi‑
ne. Sada je Kerijer imao snagu da prodaje novi proizvod i
tehnički tim da projektuje sisteme. Podružnica Buffalo For‑
ge je bila po svemu sudeći prva kombinacija proizvodnje i
inženjeringa u istoriji klimati­zacije.
Doprinos Vilisa Kerijera
Kerijer je imao viziju jedne potpuno nove industrije, ali on
nije izumeo klimatizaciju, niti bio taj koji je primenio nauč‑
ni pri­stup njoj. Međutim, Kerijerov rad u oblasti klimatizaci‑
je nije ličio na bilo čiji rad do toga vremena.
Herman Ričel (Rietschel) je postulirao početak nauke o kli‑
matizaciji, ali je prepoznao njene granice i eksperimentaci‑
ju. Alfred Volf je primenio proračunski pristup projektovanju
celogodišnjeg klimatizacionog sistema u New York Stock
Exchange, ali je napra­vio pauzu da bi kao konsultant pro‑
jektovao drugi sistem komfornog hlađenja. Volf nije kon‑
struisao opremu, već je koristio onu raspoloživu na tržištu.
Kerijer, preuzevši posao na štamparskom postrojenju, bio
je u stanju da definiše problem i da pronađe sopstveno re‑
šenje za njega. Kada to rešenje nije bilo najbolje, Kerijer
se učio na greškama i putem novih eksperimenata. Tako
je došao do drugog primenljivog rešenja konstrukcije pe‑
rača vazduha rasprašivačkog tipa za zasićenje vazduha.
Uređaj je mogao biti korišćen za dostizanje željenog ni‑
voa vlažnosti. Kada to rešenje nije dalo željene rezultate,
u jednoj perionici pamuka, Kerijer je na uočenim greška‑
ma, posmatranju i eksperimentima dalje usavršio i teoriju i
aparat. Rezultat je bio regulacija tačke rose i psihrometrij‑
ski dijagram.
Kerijer je imao izvanrednu snagu opservacije; sposobnost
uoča­vanja veze između različitih teorija, podataka i rezulta‑
ta; moć uče­nja iz svakog eksperimenta i realizacije projek‑
ta; snagu apstraktnog mišljenja udruženog sa kreativnim
umom i, isto tako, vrlo razvijen osećaj za posao. Bile su to
kombinacije retko viđene kod jedne osobe.
Veliki Kerijerov doprinos bila je u njegovoj sposobnosti da
vidi da klimatizacija može biti industrija i što je preduzeo
korake da utemelji takvu industriju kombinujući naučni me‑
tod, tehniku i po­sao. Iako nijedan od Kerijerovih najranijih
radova u oblasti klimatizacije nije uključivao komforno hla‑
đenje, njegovi napori su znatno doprineli kasnijem inženje‑
ringu komfornog hlađenja.
kgh 2 • 2012 140
Masovna primena
klimatizacije – bioskopi
Najraniji bioskop sa komfornim hlađenjem imao je ek‑
spanzione sisteme koji su koristili rashladne sisteme sa
ugljen‑dioksidom. Takav je bio instaliran u Orpheum The‑
ater u Los Anđelesu koji je imao rashladnu opremu koju je
napravio Kroeschell Brothers Ice Machine Company. Taj
sistem je verovatno projektovao Frederik Vitenmajer koji
je kasnije projektovao mnoge sisteme za hlađenje vazdu‑
ha u dvoranama.
Ti sistemi sa ugljen‑dioksidom nisu bili čuda klimatizacione
tehnike. Oni nisu dobro raspodeljivali vazduh, niti su dava‑
li dobre rezultate u regulaciji vlažnosti. Oni su bili u stva‑
ri samo grejni sistemi kojima je dodata izvesna rashladna
oprema za hlađenje leti.
Mnoge godine su inženjeri za grejanje i ventilaciju rasprav­
ljali o sredstvima za distribuciju vazduha u sistemima ven‑
tilatorskog tipa koji su postali popularni u velikim zgradama
na kraju 19. veka.
Mnoge diskusije o distribuciji svodile su se na dokazivanje
prednosti u uvođenju dovodnog vazduha pri podu ili uz pla‑
fon. Svaki metod je imao svoje zastupnike. Prvo bi vazduh
odozgo ulazio u zonu disanja i po­tiskivao ustajali vazduh
prema podu. Ali se grejani vazduh podizao. Mnogi inženjeri
su smatrali da je bolje dovoditi vazduh pri podu i pu­stiti ga
da se penje ka plafonu.
U slučaju pozorišnih i bioskopskih dvorana, bilo je lo­gično
da se grejani vazduh uvodi pri podu, tako da su vlasnici bili
zimi zadovoljni. Najveći broj ranih dvoranskih sistema bio
je projektovan da optimizuje grejanje, pa je korišćena distri‑
bucija odozdo na­gore. Neki od tih sistema su modifikovani
sa rashladnim sistemima, ali sa lošim rezultatima. Hladan
vazduh uvođen u blizini ljudi mogao je do­vesti do veoma
neugodnih uslova. Nije bilo neuobičajeno naići na vlasni‑
ke dvorana sa nogama obavijenim novinama, ili sa ćebadi
kako „hlade“ dvorane u toplim danima.
Mnogi od prvih uspešnih klimatizacionih sistema, kao što je
projekat u New York Stock Exchange Alfreda Volfa, uvaži‑
li su potrebu distribucije dovodnog vazduha iz mnogih otvo‑
ra na plafonu. Hladan vazduh širio se i mešao sa sobnim
vazduhom pre dodira sa prisutnim osobama stižući tako do
zone ugodnosti na prihvatljivoj temperaturi i vlažnosti i brzi‑
nom koja nije umanjivala ugodnost.
Prvi primer tehnički dobro realizovanog sistema za dvora‑
ne izgle­da da je izvela Carrier Engineering Corporation. Ta
firma je projektovala i instalirala jedan rashladni sistem tipa
perača vazduha 1922, u pozorištu Metropoliten u Los An‑
đelesu, koristeći rashladnu opremu sa ugljen‑dioksidom
proizvedenu u Carbondale Machine Company.
Leo Logan Luis (Lewis), jedan od Kerijerovih partnera,
projektovao je jedan sistem u smeru nadole posebno ura­
đen za pozorišne dvorane. On je takođe primenio projekat
karakteristi­čan za mnoge sisteme ventilatorskog grejanja,
tj. obilazeći nekom od vazdušnih struja oko razmenjivača
toplote. Luis je obilazio delom dovodnog vazduha oko pe‑
rača vazduha i ponovo ga mešao pre uvođenja u dvoranu,
a rezultat je bio bolja regulacija vlažnosti.
Ideju o obilaznom vodu (bypass) predložio je čak 1895. S.
H. Vudbridž (Voodbridge) za jedan sistem za hlađenje vaz‑
duha za U. S. Gapitol. Vudbridž je sugerisao da samo deo
vazduha može biti tako jako ohlađen da bi mogao izdvoji‑
ti deo vlage neophodan za osiguravanje suvoće, a taj ohla‑
đeni i osušeni vazduh može onda ići dalje i mešati se sa
neobrađenim delom, dajući kao rezultat sušenje i hlađenje
celokupne količine vazduha.
Obilazni vod bio je zaista korišćen za hlađenje pozorišta
u Beču oko 1909. godine. Ideju o spajanju obilaženja i re‑
cirkulacije za­govarao je u ranim 1900‑im Luis Šmit (Lewis
Schmidt). „Hlađenje auditorijuma treba da bude u znatnoj
meri pomoću zatvorenog sistema. Da bi se izbegla suvišna
vlaga radi ugodnosti, deo povratnog zagrejanog vazduha je
zaobiđen i pomešan sa hlađenim vazduhom.“
Luis je spojio sve tri ideje o difuziji nadole, o obilaženju i
recirkulaciji u jedan sistem sa automatskom regulacijom.
Njegov sis­tem za pozorište Metropoliten dokazao je da je
klimatizacija pozorišta izvodijiva.
Te nove pristupe klimatizacionoj tehnici dalje su usavršava‑
li u narednim primenama u dvoranama i Luis i njegov kon‑
kurent Volter Flajšer (Walter Fleisher). U kasnim 1920‑im,
izvestan broj inženjera bio je specijalizovan za klimatizaci‑
ju, pa se pojavilo mnogo tehničkih članaka koji su obrađiva‑
li klimatizaciju dvorana i javnih zgrada.
Nove tehničke metode smanjile su troškove sistema i po‑
gona, čineći klimatizaciju mnogo privlačnijom onima odgo‑
vornim za eksploziju izgradnje i rekonstrukcije pozorišnih i
bioskopskih dvorana koja je počela u 1920‑im u SAD. Dok
su 1922. u Čikagu bila hlađena samo 4 pozorišta, tri godi‑
ne kasnije u radu ih je bilo 14. Bilo je planirano da do 1927.
u Njujorku bude hlađeno 50 dvorana. Pošto je među tim
dvoranama postojala konkurencija, nastala je potreba da
se smanje troškovi instaliranja i pogona, kao i da se stvore
podsticaji za bolje tehničke sisteme.
Perfekciju inženjerinškog pristupa olakšavalo je umnoža‑
vanje klimatizovanih bioskopa i dalje izlaganje publike kli‑
matizaciji. Poslo­vni svet je uvideo da postoji ekonomski
smisao instaliranja klimatiza­cije ne samo u javnim prosto‑
rima, nego i u kancelarijama, pa čak i u stam­benim objek‑
tima. U smanjenju troškova i poboljšanju projekata velikih
klimatizacionih sistema učinjen je veliki napredak. Među‑
tim, ti veliki sistemi bili su u najvećem delu nepogodni za
male instalacije.
Pa ipak, izgleda da je žudnja za ugodnošću stvorenom
klimatizaci­jom postala trajna. Iako je klimatizacija bila još
uvek suviše skupa za masovnu primenu, sledeće dve dece‑
nije će doživeti takav tehnički napre­dak da je komforno hla‑
đenje prokrčilo put do svakodnevnog života. Nedugo zatim,
hlađenje je postalo neophodnost modernog života.
kgh

Poziv na saradnju
u časopisu „KGH“
U anketama sprovedenim među čitaocima „KGH“, uređivači časopisa su pohvaljeni za njegov kon-
cept kao i sadržaj većine brojeva. Međutim, jedna od zamerki koju su mnogi anketirani ponovili,
jeste mali broj stručnih radova – članaka domaćih autora, o temama vezanim za ovo podneblje i
rezultate rada i iskustva u našoj teoriji i praksi KGH.
Radova stranih autora i saradnika ima dovoljno i to visokog kvaliteta, ali je čitaocima stalo da sa-
znaju šta se zbiva u našoj sredini, a posebno koliko smo u stručnom i naučnom radu uspešni.
Da bi časopis zadovoljio ovu dobro uočenu i neosporno važnu potrebu našeg čitalačkog kruga i
da bi došao do vrednih radova domaćih autora, Redakcioni odbor je odlučio da od sada honoriše
objavljivanje stručnih radova odnosno članaka u časopisu „KGH“. Honorar za objavljeni rad izno-
si 20.000 dinara u neto iznosu.

Časopis „KGH“ izlazi četiri puta godišnje: u februaru, maju, sep-

tembru i novembru. Rokovi za dostavljanje rukopisa su sledeći: za
broj 1 – do 10. januara; za broj 2 – do 10. marta;
za broj 3 – do 1. jula i za broj 4 – do 1. septembra.
REDAKCIONI ODBOR „KGH“