Данијела (Бранко) Вукељић

Бијељина, улица Лаза Лазаревића 13.

КЊИЖЕВНОСТ КАО УМЈЕТНОСТ РИЈЕЧИ

Апстракт: У овом раду се бавимо књижевношћу као умјетношћу ријечи. Упознаћемо и

размотрити Јакобсонових шест фактора неопходних за комуникацију. Такође ћемо
говорити о критеријуму литерарности и умјетничком тексту.

Кључне ријечи: књижевност, умјетност, пјеснички језик, пошиљалац, примаоц, порука,

комуникација, литерарност

Дефиниција књижевности

Један од начина на који можемо дефинисати књижевност јесте да се одреди

природа њеног изграђајног медија. Антички Грци су главну врсту књижевности свога
времена, епску поезију назвали према њеном медију: грчки "епос" што значи ријеч или
говор. Аристотел је своје "Поетике" дефинисао као подражавање које се врши искључиво
ријечима.
Свака нова поетска генерација од почетка XX вијека појављивала се на сцени са
позивом на препород језика, на револуцију у језику.
Књижевност није само "језичка умјетност" тј. умјетност остварена у језику, већ је
и умјетност ријечи тј. умјетност која обликује језик и у којој је ријеч не само средство
изражавања него и средство обликовања.
Књижевноумјетнички исказ препознајемо по начину на који је језик у њему
обликован и организован. Језички елементи (језички знакови) и изван књижевности
имају облик, функцију и значење. Језик омогућава духовни и друштвени живот човјека.
У књижевности питања чињеница или истине подређена су промарном књижевном
циљу: да се створи структура ријечи ради ње саме, па су и језички знакови подређени
значају који имају у тој структури као међусобно повезани мотиви. Гдје год имамо
аутомну језичку структуру те врсте имамо и књижевност. Гдје год ова аутономна
структура недостаје имамо језик, тј. ријечи употребљене инструментално, да би се
помогло људској свијести да нешто учини или разумије.

Роман јакобсон

Најприхватљивији одговор на питање: "Шта један језички исказ чини књижевним

исказом?" дао је Роман Јакобсон. Роман Јакобсон је један од руских формалиста, који је
постао науторативнији тумач феномема "пјесничког језика". Јакобсон је описао шест
функција које језик има у комуникацији, а које су одрешене његовом већом или мањом

vukeljicdanijela99@gmail.com

1
 усмјереношћу на поједине "факторе" комуникације. По Јакобсоновим ријечима, за сваку
комунилацију потребно ке шест "фактора".
ПОШИЉАЛАЦ шаље ПРИМАОЦУ једну ПОРУКУ. Да би била оперативна,
потребан јој је КОНТЕКСТ на који се односи, а које прималац може схватити.
Затим се ту налази и КОД, који је у потпуности или дјелимично, заједнички и пошиљаоцу
и примаоцу. Ту је и на крају КОНТАКТ, тј. Физички канал и психолошка веза између
пошиљаоца и примаоца, која омогућава да буду у комунилацији.
Сви ти фактори (пошиљалац, прималац, порука, контекст, код и контакт) у зависности од
њихове функције нагласак се ставља на само један од њих, што онда у извјесној мјери
одређује посебан карактер исказа.
Роман Јакобсон је издвојио и шест његових фунлција:
а) Референцијална функција, је усмјерење на "предмет" или контекст, односно на "оно
чему се говори".
б) Експресивна функција је усмјерење на пошиљаоца, тако да у први план долази онај
који изражава своје мисли, осјећања, ставове...
в) Конативна функција је усмјерење на примаоца, у први план долази онај којем се
обраћамо, од којегнешто тражимо или очекујемо
г) Фатичка функција је усмјерење на контакт, на комуникацијски канал
д) Метајезичка функција је усмјерење на код, тј. на заједнички језички систем, без којег
нема међусобног споразумјевања
ђ) Поетска функција је усмјерење на поруку, у значењу коју та ријеч има у теорији
комуникације, тј. на организовању исказа.
Све се функције могу препознати и у једном исказу, али обично у једном искази
доминантну улогу игра само једна функција, док су друге споредне. У
књижевноумкетничком исказу доминантну улогу игра поетска функција, која језичкој
структури даје "виши степен организације" или "организацију вишег реда" што по
Јакобсону, и јесте битна карактеристика пјесничког језика.

Критеријум литерарности и умјетнички текст

У књижевноумјетничком исказу доминантну улогу игра поетска функција, која

језичкој структури даје "виши степен организације" или "организацију вишег реда" што
по Јакобсону, и јесте битна карактеристика пкесничког језика.
Многи савремени теоретичари нису задовољни Јакобсоновим пдређивањем
природе пјесничког језика. Због тога су се неки од њих вратили појму литерарности, који
су били предложили руски формалисти. Под појмом литерарности подразумјева се скуп
свих особина по којима се текст препознаје као литерарни текст. При томе један текст не
мора примати све особине које се теоријски дефинишу као литерарне, јер су за
размјевање текста битни већ и знакови литерарности. А ти се знакови могу препознати у
свакој девијацији од норме, у сваком одступању од уобичајеног.
Ријечи и реченице у једном роману не процјењују се само по дескриптивној и
експресивној вриједности већ и по томе колико успјешно до постокања доводе људе,
предмете, предјеле и догађаје. У књижевности језик је прије свега у функцији стварања, и
то не само једне нарочите језичке сзруктуре вишег реда већ и тог посебног унутрашњег
свијета, који има способност да значи више него што иначе значи свијет који нас

vukeljicdanijela99@gmail.com

2
 окружује. Знакови литерарности текста могу се ишчитавати у терминима његове
жанровске припадности, у знаковима који припадају одређеним књижевним кодовима:
језик лирске пјесме, језик класичног епа, језик трагедије, језик друштвеног романа, језик
модерне драме. Према Лотмановом тумачењу, језик се у умјетничком тексту организује у
истовременом дјеловању два система: с једне стране система природног језика, с његовом
хијерархијом елемената и његовим принципима организације, а с друге стране системом
књижевности, с његовом хијерархијом поступака и конвенција (стилских, жанровских...)
и с његовим принципима организације.
Као и сваки други текст, и умјетнички текст представља поруку коју према
одређеном коду неко некоме упућује. Умјетнички текст увијек представља изузетно
сложену и слојевиту поруку, која носи неке значајне информације. За њега је
карактеристично да је носилац информације сама организација текста тј. његова
структура. То постаје јасно када видимо да ријеч у стиху, и уопште говорни низови у
књижевноумјетничком тексту, носе осим својих уобичајених и нека нова значења, која
нестају чим се разбије структура стиха или промјени редослијед ријечи у говорном низу,
а поново се успостављају кад се обнови њихова изворна форма.
Језик у књижевном дјелу је различит од природног језика, посебно по томе што не зна за
редундацију, која је уобичајена у језичкој комуникацији, у којој се "порука" обично
попуњава елементима који не носе никакву информацију, док је у језику књижевног дјела
сваки елемент носилац нових значења. Исто тако, језик у књижевном дјелу не зна ни за
онај шум који у природном језику отежава проток информација. Шум пригушује
информацију. Све врсте нарушавања: загушивање гласа акустичним сметњама,
пропадање књига због механичких оштећења, деформација структуре ауторовог текста
која настаје при цезурисању. Сваки комуникацијски канал посједује шум, који уништава
информацију. Ако је величина шума једнака величини информације, порука ће бити
једнака нули. Човјек непрекидно осјећа разарачко дјеловање ентропије. А једна од
основних функција културе да се супростави продору ентропије.
Умјетнички текст се опире продору ентеопије управо својом повећаном организацијом,
која производи и у себи чува умјетничка релавентна значења. Та значења настају
неовисно о урођености текста, његовој структури, његовој организацији.
Рундација је дио поруке који се може изоставити без губитка битне информације,
додавање исказу више ријечи него што кжје неопходно за преношење информација.
Ентропија је мјера за разлику у температури између тијела које је извор топлоте и тијела
које се том топлотом загријава или другим ријечима то је тенденција топлоте и других
облика енергије, до којег долази у преносу топлине с топлијег.
Свака повећана организација је у исто вријеме информативна, јер је релативна за
производњу и чување информација управо она која се организацијом поруке одупире
њеном слабљењу и расипу.
Да је књижевност умјетност ријечи одавно је закеднички став многих теоретичара
књижевности, који су на тај начин настојали превазићи ограничења оних схватања која су
књижевност дефинисали у односу на предметну стварност или у односу на свијет идеја.

vukeljicdanijela99@gmail.com

3
 Резиме: Књижевност је свеукупност писаних дјела, докумената једног народа,
културног круга или цивилизације. Књижевност може значити и као умјетност лијепих
ријечи. У овом раду смо говорили о Роману Јакобсону и о његовој подјели фактора.
Установили смо да у једном исказу можемо имати све или само неке функције.
Умјетнички текст представља изузетно сложену и слојевиту поруку, која носи значајне
информације. Појам литерарности подразумјева скуп свих особина по којима се текст
препознаје као литераран текст.

Литература:

Лешић (2006) - З. Лешић, Теорија књижевности, Сарајево

vukeljicdanijela99@gmail.com