Iskustvo sa vaspitavanjem dece u Švedskoj i jednom 

malom pobedom razuma nad bezumljem 
 
Ovo što ću vam sada ispričati desilo se godine 2015. u 
mesecu oktobru. Već duže vreme sam imao problema sa 
svojim sinom zbog njegove sklonosti da tuče drugu decu u 
školi. Dogovorio sam se sa učiteljicom da mi uvek pošalje 
mail kada se nešto desi da bih bio upućen u razvoj svog 
sina. Ona je tako i činila. Pisala mi je i dobre i loše stvari. 
Nažalost, bilo je više onih loših, kada je tukao drugu decu 
ili se sa njima tukao.  
 
Prepoznao sam u njemu sebe samog, svoja stara 
iskušenja, jer sam se i ja mnogo tukao kada sam bio mlad. 
I tražio sam put i način kako da mu pomognem. Jednom 
prilikom sam mu pročitao pisma koja mi je učiteljica 
poslala, i zatim razgovarao sa njime oko toga šta je sve 
moglo da se desi i kakve su sve posledice njegovih 
postupaka mogle da budu. Shvatio je poentu. Ali sledećeg 
dana sam dobio novo pismo sa sadržajem istovetnim kao i 
prethodnog dana. Osnovni problem mog sina je bio što on 
nije umeo da trpi nepravdu. Zamislio je šta je pravedno, a 
zatim sprovodio tu pravdu na delu i na taj način 
zanemario da učiteljima i nastavnicima ukaze ono 
poštovanje njihove odgovornosti koje njima pripada. Kao 
drugo, ponašajući se kao šerif, nije pokazivao poštovanje 
ličnosti druge dece. Ponekad je ulazio u kavgu i sa samim 
učiteljima, buneći se protiv njihovih odluka.  
 
Dok sam noću sedeo i razmišljao o ovim događajima, znao 
sam da je moja odgovornost da nešto preduzmem, pre 
nego što to bude kasno. Put kojim je moj sin krenuo bio je 
loš put, na kome je izlagao sebe i drugu decu teškim 
rizicima i opasnostima.  
 
Osim toga, loše navike postaju deo čovekovog karaktera 
ako im se ne odupremo odmah kada se pojave, pa ih je 
posle teško iskoreniti kada smo stariji i kada one nama 
duboko ovladaju. Plašio sam se za svoga sina da mu 
slabosti ne upropaste ostatak života, jer znam kako sam se 
ja lično teško protiv njih izborio. 
 
Ispričao sam mu šta se meni dogodilo kada sam imao 
devet godina, isto koliko i on sada. Ponašao sam se slično 
kao i on.  Jednom prilikom sam se igrao sa dva drugara 
kada je naišao jedan treći, drug iz razreda. Počeo sam da 
ga maltretiram. On je bio zastrašen od mene, a to je meni 
samo pružilo još veće zadovoljstvo. Od tada me je 
izbegavao pokušavajući da izbegne moje kako fizičke tako 
i psihičke napade na njegovu ličnost. I dok sam se ja tako 
odvratno ponašao, moja dva druga su se smejala i na taj 
način odobravala to zlo. Svojim odobravanjem mojih zlih 
postupaka oni nikako nisu mogli bili moji pravi prijatelji. 
 
Jednog trenutka dečaku koga sam maltretirao je došlo 
"preko glave". Uzeo je jedan veliki kamen i zapretio mi. 
Nisam zastao već nastavio da idem ka njemu verujući da 
neće imati hrabrosti da me gađa. Ali on je to ipak učinio. 

  2
Dok ovo pišem ispunjen sam gađenjem prema svemu 
onome što sam činio. Sramota me je i tako mi je žao. Tako 
bih voleo da sretnem toga dečaka danas i da mu poljubim 
ruku u kojoj je držao kamen. Da ga zagrlim i da mu kažem 
koliko ga volim. Da mu se izvinim i kažem da ga ljubim i 
volim kao brata. 
 
Bacio je kamen prilično jako. Pokušao sam da okrenem 
glavu kako bih ga izbegao, ali bilo je prekasno. Pogodio me 
je pravo u levo oko. Jedno vreme je sve bilo mračno. 
Jedan od moja dva drugara mi je prišao i gledajući u moje 
oko, na koje ja ništa nisam mogao da vidim, uzviknuo: 
"Tebi curi krv iz oka!" Uplašio sam se i počeo da plačem, 
više iz straha nego od bola. Pitao sam: "Hoću li da 
ostanem slep?" Tada je odgovorio onaj drugi koji se tako 
zabavljao dok sam ja maltretirao onog jadnog dečaka. "Ne 
brini", rekao je, i dalje sa osmehom na licu. "Imaš drugo 
oko!" Sećam se da sam tada, mada u bolu i muci koje su 
me snašle, i mada tako mali, shvatio koliko je bilo duboko 
odsustvo dobrote u ovom mom drugu. Kao da sam za 
jedan trenutak zavirio duboko u njegovo srce.  Shvatio 
sam da smo onaj jadni dečak koji me je gađao i ja njemu 
bili podjednako bitni, u stvari totalno nebitni. Sa okom, 
bez oka. Sa rukom, bez ruke. Ranjeni ili osakaćeni, 
izgledalo je kao da je njemu to svejedno.  
 
Kao odrastao čovek sam ove osobine prepoznao i kod 
drugih ljudi kao i kod samoga sebe i shvatio da su one 
posledice greha i utelovljenje greha.  

  3
 
Ležao sam sam deset dana u bolnici na očnom odeljenu. 
Vid mi se vratio, ali je oko povređeno za ceo život. I dan 
danas vidim slabije na to oko. 
 
Ispričao sam ovaj događaj sinu nadajući se da će da 
razume posledice svog ponašanja, te da shvati, da ako ne 
bude sam sebe obuzdao, neko će drugi to morati da uradi 
mesto njega samog. Na žalost, to mu nije pomoglo. Reči 
kao da su prolazile kroz njegove uši. Kao da su mu dolazile 
samo do uma ali ne i do srca. Reči ga nisu navele na 
pokajanje. Nastavio je da se tuče. Posle par dana sam 
dobio pismo od učiteljice u kome je pisalo da je istukao 
jednog dečaka, za koga sam znao da je dobro dete. Dečak 
se toliko uplašio da nije smeo da ostane u školi. Prepoznao 
sam isto ono odvratno zlo kome sam i sam robovao toliko 
godina. U meni se pojavio bes. Ne neki neobuzdani bes 
koji prelazi u agresiju prema mome detetu, već bes prema 
zlu i nepravdi. Rekao sam mu da ću sledeći put kada bude 
nekoga istukao, i ja njega da istučem. 
 
Već sledećeg dana je stiglo novo pismo. Potukao se sa dva 
dečaka, bacio nešto na njih, a pogodio jednog nedužnog 
dečaka koji se nalazio u blizini. Pozvao sam ga u sobu i 
rekao mu da skine pantalone i da će sada on da dobije 
batine. Počeo je da plače. Rekao sam mu da ne plače jer 
mu to neće pomoći i da se tako isto osećaju sva druga 
deca kada on njih tuče. Na kraju je poslušao i skinuo 
pantalone. Zatim sam mu rekao da legne preko mojih 

  4
kolena, tu gde sam sedeo na kauču. Bio je uplašen, ali je 
uradio kako sam mu rekao. Podigao sam ruku kao da ću 
da ga udarim po zadnjici. Plakao je i pitao da li će da boli. 
Odgovorio sam da neće boleti više nego decu koju on bije. 
Međutim, nisam ga udario. Mislio sam da sam već 
postigao cilj.  Rekao sam mu da ode u svoju sobu i da 
sledeći put neću zaustaviti svoju ruku.  
 
Sutradan su me nazvali iz škole. Rekli su da je moj sin 
ispričao da se boji da dodje kući jer ga čekaju batine 
ukoliko se bude tukao. Škola je to prijavila socijalnom 
radu, a socijalni rad policiji. Sledećeg dana sam pozvan na 
saslušanje. Otišao sam i ispričao celu priču, nadajući se da 
će da me razumeju. Policajac koji me je saslušavao me je 
možda i razumeo, ali je tužilac doneo odluku da podigne 
optužnicu protiv mene.  
 
Kada sam bio nasamo čuo sam glas koji mi je u mislima 
rekao: "Ne brini. Nisi kriv!" To me je utešilo. Bio sam 
svestan težine svoje situacije, jer živim u državi koja 
vaspitanje batinom proglašava aktom nasilja i krivičnim 
delom, a sa druge strane shvatam i smislenost biblijskih 
saveta koji glase:  
 
"Ko žali prut, mrzi na sina svog; a ko ga ljubi, kara ga za 
vremena." (Priče 13,24)  
 
"Bezumlje je privezano detetu na srce; prut kojim se kara 
ukloniće ga od njega." (Priče 22,15) 

  5
  
 
Bližilo se vreme suđenja i dok sam razmišljao o svemu 
tome, u mislima mi se pojavila slika celog dešavanja. 
Metafora o tome šta se zapravo desilo između mene i 
moga sina, i zašto sam izabrao da tako delujem. Sa 
vremena na vreme bih razmišljao o tome kako ću da se 
odbranim, kada je iz moje unutrašnjosti izronilo pitanje:  
 
"Zašto se braniš? Zašto planiraš da staneš na svoju 
stranu? Zar ne bi trebalo da staneš na stranu istine?"  
 
Jako sam se obradovao ovom saznanju i bacio se u naručje 
ovoj silnoj pomisli.  
 
S vremena na vreme bih se opet upleo u razmišljanja oko 
toga kako će sve biti, ali bi se onda setio da ne treba da 
branim sebe već istinu i sve bi odmah postalo svetlije i 
jasnije.  

  6
  

 
 
Na dan suda sam ustao, pomolio se Bogu i zamolio Ga da 
bude uz mene.  
 
Sudija je bio čovek u svojim 60‐im godinama, i ostavljao je 
utisak čoveka svesnog svoje pozicije i odgovornosti. 
Pitanja je postavljao jasno i glasno. Tužilac je bila jedna 
starija žena. Zatim je tu bila porota koju su sačinjavale dve 
starije osobe i jedna mlada devojka. Država je mom sinu 
dodelila advokata. On je sedeo na strani tužioca.  
 
I sa moje strane je sedela moja advokatica u koju sam 
imao poverenje da me je razumela i upoznala dovoljno da 
bi mogla da me brani. Primetio sam, međutim, da je bila 
uplašena. Kao da je stajala pred planinom za koju je znala 
da nećemo moći da je pređemo. Kada smo se sreli pre 
suđenja, rekla mi je da ću biti osuđen, ali da se nada 

  7
mudrom sudiji koji neće da me osudi teškom kaznom. 
Osim moje advokatice niko me nije ni pogledao. Kao da su 
izbegavali susret sa mnom. Pomislio sam u sebi "O 
Gospode, dođi mi u pomoć. Stavi svoje reči u moja usta. 
Pokaži mi šta da kažem, jer se osećam tako mali i 
izgubljen!" Setio sam se biblijskog obećanja: 
 
"A kad vas predadu, ne brinite se kako ćete ili šta ćete 
govoriti; jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati. Jer 
vi nećete govoriti, nego Duh Oca vašeg govoriće iz vas." 
(Matej 10,19‐20) 
 
Nakon što je pročitala optužnicu, tužiteljka mi je postavila 
pitanje, koje, kao da je došlo od samog Gospoda:   
 
"Da li možeš da objasniš zašto to što si uradio ne smatraš 
kršenjem zakona?" Odgovorio sam: "Mogu da pokušam. 
Hvala na pitanju." A zatim sam sa njima svima podelio onu 
viziju koju mi je Gospod dao par sedmica ranije: "Čini mi 
se kao da ispred sebe imam jednu lepu šumu. Veliku i 
zelenu. U njoj ima puno divnog voća, lepog i ukusnog, tako 
da izgleda vrlo primamljivo. Kao mlad čovek sam bio u toj 
šumi i jeo to voće. Međutim, nisam znao da se u toj šumi 
nalazi puno otrovnih zmija. Napale su me i izujedale. 
Trpeo sam posledice mnogobrojnih zmijskih ugriza. Danas 
stojim ovde pred vama i zahvalan sam što još uvek živim. 
Mnogi od mojih drugara iz detinjstva više nisu u životu. 
Neki su ubijeni, a neki su stradali od droge. Na meni su 
ostale velike posledice i trebalo je da prodje dosta 

  8
vremena da se osvestim. Znajući ovo, pokušavao sam da 
objasnim svome sinu o zmijama koje se tamo nalaze. On 
to ne zna pošto je mali, ali ja znam, i imam odgovornost 
da ga sprečim da ide tim putem. Pokušao sam da mu 
objasnim više puta, ali on ne sluša već trči ka toj šumi. 
Uveren da nemam drugog izbora uzeo sam jednu lažnu 
zmiju, sreo ga na putu ka šumi, i bacio mu je pred noge, da 
ga uplašim i da ga sačuvam od pravih zmija."  
 
"Hvala. Nemam više pitanja", rekla je tužiteljka. Ni 
advokat koji je zastupao moga sina nije imao pitanja. 
 
Moja advokatica me je tada pitala da li bi mogao to malo 
da objasnim: "Mada si bio vrlo jasan, da li bi mogao da 
objasniš na šta si mislio kada si to ispričao?"  
 
Ispričao sam im kako sam kao mali dečak poput moga sina 
počeo da se bijem. S vremenom sam zatim počeo da činim 
teža krivična dela. I tako sam sa svojih 14 godina otišao u 
zatvor zbog iznude, a sa 16 zbog pljačke.  
 
"Uplašen sam za svoga sina i za njegovu budućnost, ali 
sam isto tako uplašen i za onu drugu decu koju on bije", 
rekao sam. "Ja sam odgovoran pred svima vama da moje 
dete ne maltretira vašu decu, već da bude normalan član 
ovog društva koji će društvu da doprinosi a ne da nanosi 
štetu." Sada su me svi gledali u oči. "Na meni je da uradim 
sve što je u mojoj moći da moj sin izraste u osobu koja će 
biti deo ovog našeg tela, a ne bolest koja to telo razara." 

  9
  
 
Sudija je zatim rekao da svi napustimo salu da bi se donela 
odluka. Advokatica mi je objasnila da se odluka inače 
donosi u roku od dve nedelje i da je ovo dobar znak. Rekla 
mi je da sam govorio mudro i da ni sama ne bi mogla bolje 
da me odbrani. Odgovorio sam joj: "Hvala dobrom Bogu. 
To od Njega dolazi. ..."Advokat moga sina mi je prišao i 
rekao duboko uzbuđen: "Dirnuo si sve u Sali, a to se retko 
dešava." Otišao sam na stranu, seo na klupu i prisećao se 
pojedinih Psalama, tiho ih pevušeći, hvaleći Boga i 
osećajući Njegovo posebno prisustvo.  

  10
 
Uskoro smo pozvani u sudnicu. Osuđen sam na najmanju 
moguću kaznu, novčanu kaznu od 650 evra. Sudija je 
objasnio da je kazna najmanja zbog razloga iz koga sam 
reagovao, a moja advokatica kasnije radosno objasnila da 
je to bio način na koji je sud hteo da stavi do znanja da me 
razume, ali da mora da me osudi zbog zakonika u državi u 
kojoj se nalazimo.  
 
Ja sam lično zadovoljan ishodom. Poštujem državu u kojoj 
se nalazim i njen zakon i drago mi je što sam na izrazima 
lica ovih ljudi video nešto svečano i lepo, i što sam u 
njihovim očima video da je razum pobedio bezumlje.  
 
Gospod nije zaboravio mog sina. Kako živim u državi u 
kojoj ja nisam u prilici da dete vaspitavam kako mislim da 
treba, moj sin je vredne pouke stekao kroz batine koje je u 
međuvremenu dobio od druge dece. Gospod bdi nad 
nama, i ako treba, dozvoljava nevolje, kojima nas zatim 
ukorava i poučava da se otreznimo i pobedimo svoja 
iskušenja. Jer kao što On sam kaže: ”Ja koje god ljubim 
one i ukoravam i poučavam” (Otkrivenje 3,19).  
 
Bolje prijateljska opomena da nas urazumljuje na vreme, 
nego sam život, onda kada je to često gotovo prekasno.  
 
      Vasilije Suljović, 
Malme, Švedska 
vasilije.suljovic@gmail.com 

  11