Šta to znači živeti u Svetom Duhu

Pokušaćemo da izvidimo šta je to sve potrebno da bismo živeli u Svetrom Duhu. Da izvidimo kako se
duhovi projavljuju u našem životu i šta sve utiče na to kakvog ćemo biti duha. Ovo je tema o kojoj bi se
mogle knjige napisati pa ostati nedorečen; tako da ću sada pokušati da predstavim samo grubu sliku
svega što utiče na naše ponašanje i na naš doživljaj života i sveta koji nas okružuje.Najlakše je da kroz
primere vidimo kako se duhovi projavljuju u našim životima.Kada vidimo decu da se igraju mi kažemo da
ih pokreće duh igre. Kad se neko veseli; onda ga pokreće duh veselja ili neki veseo duh, veselog je duha.
Kad vidimo nekoga koje tužan; njega pokreće duh tuge i žalosti. Što će reći da naše ponašanje određuju
duhovi koji su deo nas. U zavisnosti koji nas duh pokreće zavisi i kakva će osećanja naša Duša da
proizvede. Pa ako naše postupke pokreće duh mržnje to će se u našoj duši pojaviti osećanje mržnje i mi
ćemo se tako osećati ponašati. Postoje duhovi zla i postoje duhovi dobra; duhovi dobra su sveti duhovi
anđeli ,a duhovi zla su besovi ili demoni. Duhovi milosrđa, ljubavi, radosti, mira,pouzdanja u Boga,
hrabrosti itd. su sveti duhovi. A zli duhovi su: duh mržnje, duh gneva, ljutnje,nedostatka samopouzdanja,
kukavičluka, besa, sebičnosti itd.

Budući da nas duhovi navode da se mi saglasimo sa ponuđenim mislima i osećanjima, to mi mislimo da

je svaki naš pokret proizvod naše volje i nas samih. Kažemo: ja sam to učinio. I budući da mislimo da su
dela posledica naše volje mi previđamo postojanje duhova koji pokreću naše telo i tako određuju naše
ponašanje. Na primer: ako nas zasvrbi nešto; čak da je i naša pažnja usmerena na nešto sasvim
drugo,duh će pomeriti ruku i počešati to mesto bez da smo mi svesni toga. Znači duh mora da uskladi
rad najmanje desetak milijardi ćelija da bi se ti učinilo. U svakoj od tih ćelija treba da se obave neki
hemijski procesi da bi se taj pokret izveo. Duh o svemu tome vodi računa navodeći gene u našoj DNK
spirali da se otvore i omoguće proizvodnju određenih proteina koji su neophodni da bi se u ćeliji obavio
potreban rad. Ćelija ne zna šta da radi dok duh ne da genima signal da se otvore i proizvedu proteine koji
će omogućiti rad.

Postoje geni koji regulišu naša ponašanje kao i geni koji regulišu kolektivno ponašanje. Ti geni se
otvaraju osećanjima; tojest osećanja su ključ koji ih otvara. Zato se duhovi i trude da u nama izazovu
određena osećanja kroz misli koje nam predlažu.

Pogredajmo u Jevanđelju po Marku glava 9 stih29; kada pitaju učenici Isusa zašto oni ne mogoše isterati
demona iz uzetog? On im odgovara: Ovaj se rod ničim ne može isterati do molitvom i postom. Gospod
za duha upotrebljava reč ROD. A ako pogledamo kako se reč Rod kaže na grčkom vidimo da je u pitanju
reč Gen. Ovde Gospod povezuje duhove sa genima i budući da je nauka otkrila da geni utiču na naše
ponašanje pa čak i na kolektivno ponašanje; a vidimo da i duhovi takođe određuju naše ponašanje onda
vidimo da naše telo u potpunosti se povinuje duhovima koji su deo nas, jer sve pokrete tela određuju
duhovi kroz gene. Ono što su duhovi na duhovnom planu to su geni u materijalnom svetu.

I kao što vidimo; Da bi se duhovi ispoljili u našem životu prvo treba da nas preko misli navedu da imamo
osećanja. A da bi to postigli neophodno je da preko misli uzburkaju našu dušu i onda se mi osetimo;
Tužno,ljuto, besno, gnevno,radosno itd. Što će reći da bez osećanja duhovi ne mogu da se ispolje.
Pitamo se: Kako onda funkcionišemo kada nemamo nikakva osećanja? Kada nemamo osećanja i misli
onda funkcionišemo po navici. Zato je svaka molitva koja je prešla u naviku postala bez ploda, jer se mi
tada ne molimo duhom. Ali to je već druga tema.

Dakle, duhovi se trude da u nama uzazovu osećanja i misli kako bi nas naveli da se svojom voljom
priklonimo njima i da bi oni mogli da deluju kroz nas. Ovo je trenutak kad mi još uvek možemo da
sprečimo duha da se ispolji. Jer duh iako je uspeo da u nama izazove osećanja, ne može još uvek da
deluje i da se ispolji dok se mi ne saglasimo sa tim. Jer naša volja je zakon za duhove i ona mora da se
poštuje; tako je Bog Otac uredio donoseći zakone po kojima će život da se odvija. I nijedan duh ne sme
da prestupi te zakone. Zato se duhovi trude da nas malo pomalo, navodeći nas da se saglašavamo sa
mislima koje nam oni predlažu, navedu da činimo po njihovoj volji, dok se ne ustali navika.Posle toga oni
postaju gospodari nad našim telom i više ne mare za našu volju jer smo se pokorili njima, pa smo tako i
svoju volju pokorili njima.

Recimo da je u pitanju duh gneva; on će pokušati da nas navede i da na neki način povredimo osobu na
koju smo gnevni. I ako se mi saglasimo sa njegovim predlogom u našim mislima, onda ili ćemo reći nešto
što bi tu osobu povredilo,(što je najblaži obik) ili ćemo učiniti neki gest(pljunuti ili pokazati srednji prst,
(što bi bio malo oštriji oblik ispoljavanja zlog duha) ili udariti šamar ili pesnicom povrediti : što je još veći
stepen ispoljavanja itd.

U slučaju da smo fizički slabiji i da nemamo hrabrosti za ovako nešto; duh koji nas pokreće na zlo će nas
nagovarati da se poslužimo nekim sretstvom da nanesemo zlo onome koga mrzimo. U nama će se
pojavljivati misli da koristimo batinu ili neko oružje, navodeći nas na ubistvo, ili ako je neki duh sklon
vračarstvu, on će pokušati da nas nagovori da pokušamo magijom da ostvarimo svoje zle ciljeve, I svo
vreme naše misli će biti takve, osuđujuće, i uveravaće nas da smo mi u pravu što tako mislimo, da je to
pravedno jer su drugi zli prema nama. Zli duhovi su vešti u zavođenju, tako da će nama uvek izgledati da
se nama čini nepravda i da je pošteno da se branimo od nepravde, i mi nećemo biti svesni da oni zapravo
iskrivljuju stvarnost da izgleda tako, a da zapravo ništa nije tako kako nama izgleda, kolikogod da je to
nama očigledno. Ljudi kažu: Pa video sam svojim očima da je bilo tako. Oni nisu svesni da dok gledamo
nešto naš intelekt tumači šta vidimo, i da mi zapravo vidimo u skladu sa našum uverenjima, ubeđenjima
iskustvima i vaspitanjem. To je filter kroz koji mi doživljavamo svet i stvarnost nikada ne dolazi do nas,
Kao kad stavimo sunčarice. Mi više ne vidimo svet onakvim kakav jeste, već ga vidimo obojenim bojom
naših naočara.

Dakle: duhovi se prvo trude da osvoje našu pažnju, jer kroz pažnju mi im dajemo svoju ljubav koja im je
neophodna da bi živeli u našem umu. Duh koji dugo ne dobija pažnju polako vene i na kraju umire, zato
je jako bitno da vodimo računa kojim mislima posvećujemo svoju pažnju,
Ako posvećujemo pažnju zlim duhovima,zlim mislima, one će se sve više množiti u nama i naš um će biti
sve prljaviji i prljaviji. Sve više loših osećanja će se ispoljavati u našem životu i naš doživljaj sveta će biti
sve sivlji i sivlji dok potpuno ne pocrni. Počinjemo da mislimo kako je ovaj svet prepun zlih ljudi i da nas
niko ne voli, da smo mi u ovom svetu osuđeni samo na patnju i neuspeh. Počinjemo da mislimo da više
nema smisla živeti i da je bolje ubiti se nego živeti život u ovakvom svetu. Krajni cilj zlih duhova je da nas
navedu na samoubistvo ili da počnemo da ubijamo druge da bi zadovoljili pravdu. Samoubistvo je način
osvete prema bližnjima i pokušaj da ih okrivimo za naše zlo. E sad će oni da vide do čega je dovelo
njihovo ponašanje.

To je svojstveno za zle duhove, neprihvatanje svoje krivice već uvek okrivljuju druge.Što će reći da uvek
kada krivimo druge mi smo pod uticajem zlog duha.Iz do sada rečenog bi trebalo da smo videli da je
duhovima jako bitno da nas nagovore, navedu, da se svojom voljom, svojom slobodnom voljom koju
nam je Otac dao, priklonimo njima, stanemo na njihovu stranu da bi oni mogli da se projave u našim
postupcima i ponašanju, u našem životu.

Sada vidimo da je naša volja moć kojom mi vladamo nad duhovima bili oni zli ili sveti duhovi. Što će reći
da je naša volja moć da oblikujemo svoj um i način kako ćemo da doživljavamo svet i svoj život, kao i
sebe same.

Jedan od uslova da bismo živeli u Svetom Duhu jeste; da naš doživljaj sveta i drugih ljudi, kao i okolnosti
bude lep. Jer od načina kako doživljavamo život zavisiće i naše ponašanje.

Mi neke osobe u svom životu doživljavamo lepo a neke loše, neke kao pretnju a neke s radošću. A te
razlike u doživljaju potiču od našeg suda, od toga kako sudimo o tim osobama.

Zemaljski sudivi čine isto što mi činimo kad sudimo, pa se na sudu traži istina da bi se presudilo. Tako i mi
kad sudimo u sebi već imamo istinu na osnovu koje sudimo o drugima, kao i o okolnostima u našem
životu. Naša iskustva, vaspitanje, naša uverenja i ubeđenja, naše želje i očekivanja su deo istine na koju
se mi oslanjamo dok sudimo drugima i okolnostima usvom životu. A to znači da naša ISTINA utiče na to
kakav će biti naš sud a samim tim i kakav će biti naš doživljaj života. Ako je naša istina dobra; dobar će
biti i naš sud , a lep će biti i naš doživljaj života.Sve ćemo doživljavati s radošću, ljubavlju i ostalim lepim
osećanjima, jer osećanja određuju kvalitet doživljaja, osećanja su boja kojom bojimo naš život pa nam on
bude ružičast ili siv. Ali ako je naša istina nastala od zabluda onda će naš doživljaj života biti loš, sa
ružnim osećanjima pun gneva, besa, ljutnje itd.

Sada bi se trebalo zapitati kako je došlo do toga da naša istina postane tako loša da nam ceo život oboji u
crno?

Prva stvar koja oblikuje našu istinu je vaspitanje koje smo dobili od roditelja i staratelja. Kroz vaspitanje
mi smo dobili obrasce ponašanja i način kako da se postavimo u svetu u odnosu na događaje. Većinu
loših stvari mi dobijemo kroz vaspitanje, ali dobijemo i poneku dobru stvar.

Zatim idu iskustva: Naš intelekt se oslanja na iskustva i pokušava da nas zaštiti od mogućih loših
iskustava tako što na osnovu prethodnih iskustava pokušava da predvidi događaje. Pa ako se jednom
desilo nešto loše on će posle u svakoj sličnoj situaciji da alarmira na opasnost bombardujući nas mislima
o mogućem lošem događaju, a budući da uz takve misli ide i osećanje straha to mi počinjemo sve češće
da se plašimo šta će nam se dogoditi, iako život retko ponavlja iste situacije. Tako da naša loša iskustva
kroz naš intelekt postaju stalni izvor strahova i briga, koje čine naš doživljaj života lošim, sprečavajući nas
da uživamo u životu,

Ubeđenja i uverelja takođe utiču na naš sud: Uveren znači uveden u veru a ubeđen znači uveden u bedu;
što će reći da su ubeđenja zapravo loša uverenja. Mnoge stvari u životu mi jednostvano ne možemo da
proverimo tako da su većina naših uverenja i ubeđenja zasnovana na našem izboru u šta ćemo da
verujemo a u šta ne. Naše želje, ljubavi i očekivanja kao i ono šta činimo od svoje volje,određuju u šta
ćemo da verujemo. Ako je naša ljubav okrenuta ka tuđim ženama i kurvarluku; sigurno nećemo verovati
u Boga koji je to proglasio za greh. Radije ćemo verovati da Bog ne postoji i svim silama ćemo braniti to
svoje ubeđenje, svoju zabludu.

Onaj ko krade će izabrati da veruje da su svi ljudi lopovi na ovaj ili onaj način, neko krade od drugih neko
potkrada državu, firmu...Glavno lopov u svojoj misli veruje da su svi lopovi. Kurva misli da su sve žene
kurve samo se dobro skrivaju.

Dolazimo do toga da čovek postaje ono što od svoje volje čini. Jer vidimo da se um menja u skladu sa
onim šta čovek čini i kakva su mu dela, Budući da se naša uverenja menjaju sa našim delima to onaj koji
čini blud: krade,laže, otima, kurva se,...Bludi. Požinje da živi u jednoj krivoj istini, u istini nastaloj posle
bluda; u zabludi. A kada je zabluda istina iz koje izvire naš sud, možemo zamisliti kakav će biti naš
doživljaj sveta, okolnosti i života. Naš sud će biti loš pa će naš život biti prožet strahovima,
nesigurnošću, ljutnjom, nedostatkom samopouzdanja, besom... Drugom rečima naš život će postati
pakao. A kad je naš doživljaj sveta pun gneva i svih loših osećanja, sami možemo zaključiti u kakvom će
duhu biti naše ponašanje.

Znači od istine zavisi kakvog ćemo duha biti. Ne može Sveti Duh da deluje kroz nas dok mi živimo u
zabludi. A to opet dovodi do zaključka da pre nego se Sveti Duh trajno nastani u nama mi moramo izaći
iz svojih zabluda i početi da živimo u istini.

Postavlja se pitanje; kako izaći iz zablude i izgraditi istinu koja će postati stalni izvor radosti u nama? Pa
istim putem kojim smo došli u zabludu. Jer čineći nemoral, bezakonje mi smo izgradili svoju zabludu:
Tako čineći moral i dela ljubavi prema bližnjima ćemo se vratiti istini. Jer već dok smeramo da učinimo
neko dobro delo; u nama će početi borbe između naših misli. Jedne će nas nagovarati da ne činimo
dobro jer će nas onda svi iskorištavati i na kraju ćemo propasti a druge će misli nagovarati nas da ipak
učinimo to i da je bolje da uvek budemo srećni makar i nemali materijlna blaga, nego da izobilju budemo
nesrećni. U tim borbama misli polako će se promeniti i naša istina kao i naš doživljaj života. Okolnosti
više neća uticati na našu radost već ćemo se radovati bez obzira na okolnosti. Promenivši se,
preobrazivši se, mi stvaramo uslove da Sveti Duh deluje kroz nas i bićemo Njime ispunjeni. Bez pomoći
Svetog Duha i Gospoda Isusa Hristosa je nemoguće ovo postići.
Odlučnost

Sada kada smo videli to da kakvog ćemo duha biti zavisi od istine koja je u nama, trebalo bi da izvidimo
šta je sve potrebno da bi tvorili dobra dela i dela ljubavi prema bližnjima. Jer nije lako okrenuti se i početi
činiti dobro. Potrebna je iuzetna ODLUČNOST i Jaka VOLjA, da bi savladali sve prepreke koje će pred nas
postaviti Đavo, naš intelekt. Intelekt je prirodni čovek u nama i on živi po zakonima prirode '' Jači
preživljava''. Po njemu je sasvim regularna stvar; ukrasti, oteti, ubiti da bi se preživelo i produžila vrsta.
Zver u nama, intelekt, je veliki protivnik s kojim se moramo boriti da bi ostali na putu istine. On će kroz
naše misli na sve načine pokušati da nas nagovori da ne činimo dobro. Govoriće nam da je to ludost, da
ćemo propasti tako radeći, da će nas svi iskorištavati i da će nam se smejati kad vide šta radimo. I tu ima
istine; jer ljudi koji se oslanjaju na intelekt će stvarno tako misliti o nama i pokušavaće da nas obeshrabre
u našim namerama. Zato je dobro da skrivamo naša dobra dela od ljudi a i radi Boga jer ko traži slavu od
ljudi i hvali se svojim dobrim delima neće dobiti slavu od Boga; kao što kaže Sv. Pismo. Znači imaćemo
borbu i iznutra a i spolja jer svet ne prihvata one koji nisu njemu slični. Zato je potrebna mudrost i
umerenost u svemu.

Volja zavisi od motiva pa ako su nam motivi slabi takva će biti i naša volja. Zato je osmišljavanje motiva i
načina kako ćemo delovati sastavni deo strategije ratovanja sa zlim duhovima u nama i oko nas.

Osmišljavanje života je inače posao jednog uma, nažalost to niko ne radi. Većina ljudi očekuje od
političara i vlasti da im obezbedi posao na kome će dobro zarađivati i da imaju dovoljno novca za život i
provod. Ne shvataju da je osmišljavanje života posao njih samih kao umova i da ako sami to ne čine,
nikad im život neće imati dovoljno smisla.

Dakle kada osmislivši i kroz smisao mutivišući sebe ojačamo svoju volju, mi kroz odlučnost zadajemo zlim
duhovima završni udarac. Odlučnost je čvrsto držanje onoga šta nameravamo da učinimo,
nepokolebljivo istrajavanje u odlukama. Ako naš intelekt vidi da se kolebamo; bićemo lak plen zlim
duhovima.

Kada činimo dobra dela Jako je važno da to činimo iz ljubavi s radošću; jer naš intelekt će pokušati da i
dok činimo dobro delo u naš um usadi loše misli, misli koje osuđuju onoga prema kome smo dobri. Zato
moramo da pazimo na osećanja koja imamo dok činimo dela, jer ona su jasan pokazatelj da li je naše
delo stvarno dobro ili zlo obučeno u masku dobra. Ako imamo osećanje radosti, samilosti, ljubavi, onda
je to ok. Ali ako osetimo, gnev, bes ljutnju...to je siguran znak da naš intelekt minira naš pokušaj da
budemo dobri i da činimo da se Sv. Duh projavi kroz naša dela.

Sagledavajući sve ovo što je rečeno mi vidimo da smo mi našom voljom gospodari i nad anđelima i nad
demonima; Baš kao što je i Gospod Bog gospodar na nebu. I vidimo da smo mi po tome isti kao Bog, da
imamo istu vlast i silu, koju nažalost ne umemo da koristimo. A po tome vidimo i da mi jesmo Sinovi
Božji, mi koji smo se rodili u Duhu i od Boga učimo kako da kroz volju i veru vladamo nebeskim i
zemaljskim silama, vlastima i poglavarstvima.

Vidimo da je neophodno da naučimo da vladamo našom voljom da bi mogli da stvorimo uslove da se

sveti Duh trajno nastani u nama i da on upravlja našim ponašanjem. Moramo paziti i sa kakvim mislima
se saglašavamo i kojima posvećujemo pažnju. Posvećujući pažnju pogrešnim mislima mi stvaramo uslove
da se takve misli množe u našem umu i on biva sve prljaviji i prljaviji, a naš doživljaj sveta sve gori i gori. a
mi sami sve nesrećniji i nesrećniji.

Naša loša osećanja utiču na razvoj raznih bolesti; dok lepa osećanja deluju isceljujuće. Zato je u lepim
osećanjima život a u lošim smrt.

Onaj ko bdi nad svojim umom pazeći na svoje misli i osećanja sebi otvara vrata za večni život u radosti a
onaj ko ne pazi umire misleći da živi.

Istina

Istina je mešavina uverenja, ubeđenja, iskustava, vaspitanja znanja itd. Svaki čovek ima svoju istinu korz
koju njegov um tumači svet i događaje u svetu i njegovom životu. Jedan čovek može da ima samo jednu
istinu. Zato je istina samo jedna, Ne postoji neka univerzalna istina da bi mogli da kažemo ovo je istina a
sve drugo je laž. Da promeni svoju istinu može samo čovek koga Bog uči kako se to radi. Jer Istina je bog.
Naša istina je naš bog. I ako je naš bog pun zla, ako je naša istina zla; možete zamisliti koliko će nam bola
naneti zla istina budući da naš um koristi našu istinu da odredi kako ćemo doživljavati život. Ako je naš
život ispunjen Besom, gnevom, ljutnjom, mržnjom, brigama, strahovima, jadom, nedostatkom
samopouzdanja, neispunjenim željama, mukom, patnjom. To je zato što je naša istina loša i ona boji naš
život sivim bojama. Svaki naš sud potiče od naše istine. A kad sudimo tu su i loša osećanja poput maločas
navedenih. Praktično loša osećanja su kazna za nepravedan sud. Ako nam je život obojen crnilom to je
znak da treba pod hitno da menjamo svoju Istinu, svoga boga. I opet; samo Bog može naučiti čoveka
kako da promeni istinu.

Strahovi su takođe loša osećanja koja dolaze od naše istine, Jer naša istina nam govori da je nešto
strašno i da o nečemu treba da brinemo. Jednom je jedan moj kolega opisujući neku situaciju u
saobraćaju rekao; nije bilo toliko opasno koliko je bilo strašno. Od našeg doživljaja zavisi da li ćemo se
nečega uplašiti ili ne. Strah je stvar istine a ne situacije u kojoj se nalazimo. Moja žena se plaši stršljena
iako je nikada ni jedan nije ubo. Mene su ubadali ali ja umem da kontrolišem svoj um i istinu, i stršljani
me ne plaše.

Vaspitanje od svih faktora najviše utiče na to kakva će biti naša istina. Deca ne preispituju istinu svojih
roditelja već u svakoj novoj situaciji pomno prate kako će roditelji odreagovati. Pa dete lopova neće
videti ništa loše u krađi, dete žene koje blagonaklono gleda na preljubu, će imati pozitivno mišljenje o
preljubi. dete lažova će i samo lako slagati. Ako je otac bio neposlušan svom ocu i svađao se s njim
budite uvereni da će i sin biti takav prema svom ocu. Ženska deca uče od majki a muška od očeva. Kada
muško dete nema oca on će učiti od nekoga iz okoline u koga majka ima poverenja, deda, ujak. Isto važi
za žensko dete. Deca ne uzimaju modele ponašanja od roditelja suprotnog pola je od njih ne mogu dobiti
adekvatno vaspitanje, deca to svhataju još odmalena. Velika većina roditelja vaspitanjem izgradi istinu u
dečjem umu koja će to dete u životu činiti nesrećnim. Uzalud sav novac koji će dati detetu da bude
srećno kad ga njegova istina kroz razne strahove čini nesrećnim. Roditelj koji je trčeći za novcem trudio
se da stvori deci što više, naučio je decu da im nikad nije dosta novca, pa kolikogod da blaga ostavi deci
njima će to biti malo, jer istina u njima traži više.Postavlja se pitanje kakva treba da bude naša istina da
bi sve u životu dočekivali sa radošću.

Hristos kaže; ne brinite se jer ko može brinući se lakat svom rastu da doprinese. On nam poručuje da za
hranu, odeću i sve što nam je potrebno brine Bog. Mi treba da budemo bezbrižni da bi bili srećni, da
imamo poverenja u Boga. Radeći možeš doprineti rastu svom a brinući ništa nećeš postići do biti
nesrećan. A mi smo naučeni da brinemo,brinemo a ništa ne preduzimamo da uzrok naše zabrinutosti
rešimo.

Loša iskustva postaju stalni izvor strahova.Sećanja na loša iskustva takođe postaje deo naše istine.
Intelekt, taj đavo u nama je preuzeo ulogu našeg zaštitnika, i ako nailazi neka nova situacija iole slična
situacijiu kojoj smo doživeli loše iskustvo naš intelekt nas alarmira na opasnost. Da je samo alarm u
pitanju ni po jada već se on potrudi da mi ponovo u sećanju proživljavamo loše iskustvo sa svim lošim i
strašnim osećanjima koje smo proživeli. I što smo više loših iskustava imali to će se naš život pretvoriti u
jedan veliki strah. Dolazimo u situaciju da smo stalno pod stresom jer očekujemo da će se nešto loše
desiti. A istina je da život jako retko ponavlja iste situacije i da nam naš intelekt bez stvarnog razloga od
života pravi pakao. Jer naš um ne pravi razliku da li nam se nešto stvarno loše dešava ili mi samo se
prisećamo toga. Mozak povećava lučenje adrenalina spremajući telo za odbranu od pretnje koje nema.
Sa adrenalinom raste broj otkucaja srca i pritisak i dugotrajna izloženost povećanom adrenalinu vodi u
bolest.Od intelekta zaštitnika on se pretvara u ubicu.

U prethodnome sam malo natuknuo na koje sve načine naša istina utiče na doživljaj našeg života, na to
kako doživljavamo situacije koje nam dolaze, Znači da li ćemo biti radosni ili nesrećni i uplašeni ne zavisi
od okolnosti nego od istine koja je u nama, koja je sastavni deo našeg uma. Nameće se zaključak da ako
želimo da nam život teče u radosti mi moramo da vodimo računa o svojoj istini, Da je oblikujemo i
čuvamo od zla. Neko bistriji bi mogao da upita; kako ja mogu da promenim iskustvo koje sam imao. I
tačno mi iskustvo ne možemo da promenimo ali doživljaj tog iskustva možemo. Mogli bi da se upitamo
ko je mene mogao da nauči kako promeniti doživljaje iz prošlosti, I ko mi je uopšte dao ideju da to treba
raditi. Odgovor je jednostavan; Onaj pred kome su prošlost i budućnost kao sadašnji trenutak. Bog uči
ljude tim stvarima. Zato intelektualci nemaju predstave o tome, jer ne žele da čuju Božji glas.

Uređujući mehanizme po kojima će naš um da funkcioniše Bog je odredio da ono što mi od svoje volje
radimo, naš um će to u mislima podržavati i braniti. Ako činimo bezakonje nemoral i slično, naš um će to
opravdavati i nama će izgledati da drugačije i ne bi moglo da funkcioniše, Stoga lopov misli da su svi ljudi
lopovi na ovaj ili opnaj način, on ne može da shvati kakva bi bila korist čoveku da bude pošten.
"Slobodna žena" u svom umu misli da su sve žene iste kao ona što je samo se dobro kriju i nemaju
hrabrosti da učine nešto za sebe, Ona ne može da shvati misao poštene i verne žene. Lažovu se čini da je
nemoguće živeti a da se ne slaže ponekad i da svi ljudi lažu. Lažov ne može da shvati da ima ljudi koji
strogo paze da ne slažu nehotice. Tako da čovek i svojim umom postaje ono što od svoje volje čini. Blud
je sve što čovek čini a da je suprotno moralu. hrišćanski moral nije ništa drugo do odgovoran odnos
pojedinca prema društvu u kome živi. Istina u nama koja je nastala posle bluda zove se zabluda. I ako bi
se upitali odakle dolaze naši strahovi odgovor je da dolaze od naših zabluda. Lopov ne može da ostvari
odnos poverenja ni u svojoj porodici jer veruje da su svi lažovi. Takav čovek ide sam kroz život i životne
stihije ispunjavaju njegov život strahom. Kao kad čovek ide sam po mraku u sred noći. Nigde nikog i
njemu nije svjedno. Čovek kiji čini dobro u svom umu brani dobro koje čini, Njegov um brani potrebu da
se govori isključivo iskreno, U njegovom umu se gradi istina a ne zabluda. Istina oslobađa čoveka, daje
mu hrabrost i ispunjava život čoveka radosnim doživljajima. I ako pogledamo šta je Isus govorio da
trebamo činiti od svoje volje, vidimo da ćemo čineći tako u svom umu roditi jednu istinu vrednu življenja.
Hristos je dao odgovor kako oblikovati istinu, a blagodati života onih koji idu Hristovim putem znaju oni
koji tako čine.

Pita jednom mene jedan moj prijatelj da mu pozajmim nešto para; ja u to vreme nisam stajao dobro sa
parama pa nisam mogao ni da mu pozajmim. Vajka mi se on da nema od koga da traži na zajam; Ja mu
kažem da izađe u centar sela i nek pita svakog: ima dobrih ljudi i daće ti neko. Ko bi meni dao? Kaže on.

Ja mu kažem da to on misli tako jer sam nikad nikom nije pomogao pa sad misli da njemu niko neće dati,
I da je to njegova zabluda jer uvek ima dobrih ljudi koji će dati bilo kome; samo nemoj da gubiš nadu i
pitaj sve redom. Nemoj da pitaš samo one za koje misliš da bi imali da ti daju nego pitaj sve redom. On
se posle ispozajmljivao pa upao u probleme da vrati dugove.... Glavno, njegova istina je govorila da on
ne zaslužuje da mu se da i on nije ni mogao da traži pare na zajam. Čovek uvek postupa u skladu sa
svojom istinom i ljude i događaje doživljava u skladu sa njom. Istina je ono šta najviše utiče na kvalitet
kašeg života, Svaki sekund našeg života će biti onakav kakvim ga naša istina predstavi. Zao čovek čineći
zlo u svom umu oblikuje istinu(zabludu) koja će uništiti njegov život. Sv. pismo kaže; U dela ruku svojih
zaplešće se bezbožnik. Većina ljudi pređe preko ovog stiha u Sv. Pismu ne shvatajući njegovo značenje. A
iskrenom verniku Bog otvara oči njegovog uma da vidi , a onda ga uči kako čineći dobro da uredi svoju
istinu i Svoj Život.

Hristos Kaže: Ako ti ko udari šamar okreni mu i drugi obraz. I intelektualcima ovo deluje kao glupost;
kažu Biblija je prepravljana.

Ali pogledajmo šta se dešava u našem umu kada nam neko udari šamar; naš intelekt će se potruditi da
mu mi vratimo šamar. Pokušaće da nas nagovori da se osvetimo na neki način. Ako smo slabiji ili
kukavice onda će nas naš intelekt, đavo u nama nagovarati da upotrebimo neko oružje ili slično. I ako
uradimo nešto od toga onda će naš intelekt mislima opravdavati to što smo uradili ubeđujući nas da smo
ispravno postupili, gradeći na taj način zabludu, istinu koja će nas puniti mržnjom uvek kada sretnemo
tog čoveka, uvek kada ga vidimo ili ga se makar setimo.

Okretanjem drugog obraza mi prihvaramo krivicu za nemio događaj na sebe, U svom umu preispitujemo
sebe da nismo nekako izazvali takvo ponašanje. Tragajući mi i nađemo da ima i naše krivice , dal
verbalne ili nake druge jer se ne dešava da neko dobije šamar a da tome nije i sam dopirineo, Našavši
svoju krivicu mi u svom umu opravdamo onoga ko nas je ošamario i kada ga sledeći put vidimo , ako
nismo suviše ponosni nego imamo dostojanstvo nama neće biti teško da prema tom čoveku nastupimo
kao prema prijatelju bez loših osećanja. Jer istina u nama neće od svakog pogleda na tu osobu praviti
scenario iz pakla.Hristos je rekao da praštamo svojim bližnjima, a oproštaja nema ako naša istina ne
podržava to. Mi možemo reći oprostio sam , ali osećanja koja gajimo prema toj osobi svedoče koliko je
naš oproštaj iskren, seže li on do naše istine. Sve reči pouke koje je Hristos preneo nama, ako ih
izvršavamo od svoje volje a ne od moranja, će uticati da dođe do promene istine koja je u nama, I mi
ćemo videti promene u našim umovima. Sagledavši sve to mi vidimo da Isusovo učenje dolazi od Boga,
od onoga ko je i stvorio nas, pa samim tim i zna kako naš um funkcioniše. Sa razumevanjem istine i svoga
bića mi počinjemo da razumemo Boga i uviđamo da je sve njegovom rukom stvoreno. Jer ono šta su
ruke u ovom materijalnom svetu to je istina u duhovnom svetu. Rukama mi prihvatamo ili odbacujemo.
A istinom mi prihvatamo ili odbacujemo ŽIVOT.

Iako kao razumna bića mi možemo čuti i razumeti mnoge istine mi sami možemo imati samo jednu
istinu. Naša istina je živo biće našeg uma i ona ne želi da se promeni. Mi kao vrhovna svest našeg bića
možemo da poverujemo u neku novu istinu, ali naša istina se neće promeniti samo zato šo smo mi
poverovali u nešto novo. Pokušaću na primeru da približim stvar. Poverovavši u Hristove reči rešim da mi
valja činiti dobra dela. vidim prosjaka na ulici i krenem da mu dam neku paricu; istog trena mi krenule
misli koje su me ubeđivale da to ne činim. Te ja imam porodicu, pa pare su mi potrebne za decu. Pa ko
zna šta sve on ima i ko zna kolko on zarađuje proseći itd. Razmislim ja malo o svemu tome i vidim da
nisam učinio nikakvo dobro delo sa mislima i osećanjima koje sam imao.

Uzalud sam ja poverovao Isusu kada se moj um i istina u meni protive tome. Rešim da sledeći put pre
nego učinim neko dobro delo prvo se pripremim, da smislim lepe misli kojima ću da izađem na crtu ovim
lošim likovima svoga uma koji ne poštuju moju volju. Proteklo je dosta vode dunavom dok u mom umu
nije zaživela istina onakva kakvom sam je ja hteo. Da kad hoću da učinim neko dobro da me moj um, ili
bolje reći moj intelekt ne sputava u tome, već da je saglasan i da prati moja dela lepim mislima i
osećanjima. Tako da možemo reći da oblikovanje sopstvene istine nije ni malo lak i brz proces. Nije lako
biti sin Božji i vladati carstvom svojih misli; mnogo je lakše pustiti se niz vodu; pa što na um to na drum.
Ali ta borba ispunjava moj život smislom, jer znam da radim božanski posao. Ona daje draž mom životu i
čini ga dostojnim življenja.

Mi se identifikujemo sa stvarima, ljudima. događajima i tako gradimo svoj identitet. Ja sam partizanovac,
ja sam srbin, ja sam doktor, ja sam perin brat, ja sam Danijelin muž. I to je takođe deo naše istine. Ostati
bez identiteta je ravno padu u provaliju ili hodu po žici iznad provalije.

Kada poverujemo u nešto novo što se kosi sa našom dotadašnjom istinom, i poželimo da izgradimo tu
novu istinu u sebi, mi moramo da prođemo iznad bezdana. Moramo da napustimo jedan identitet i da
izgradimo drugi. Ono između je jedna velika i strašna provalija, retki su koji se usude da pođu putem i
pređu preko bezdana. Suze prate polazak na put jer nepovratno ostavljamo deo sebe.

Neko bi mogao da primeti da je nemoguće promeniti istinu koja je vezana za neko naše iskustvo iz
prošlosti. Ne možemo se vratiti u prošlost da bi tu nešto promenili. Ali nema ni potreba da se vraćamo u
prošlost jer naša istina nije vezana za događaj, već za doživljaj tog događaja, Naime mi usvojim mislima,
u mašti možemo ponovo da doživimo taj događaj, čak možemo da ga doživimo na načim na koji mi
želimo da ga doživimo. I s obzirom da naša prošlost kroz istinu oblikuje našu budućnost to se ovakve
promene trebaju učiniti radi lepše budućnosti, lepše sudbine.Jer naša osećanja su gradivni materijal,cigle
naše sudbine. Duh Božji ne razume reči, to je za njega strani jezik, On razume osećanja, jer osećanja su
njegov jezik. Hristos je rekao da ide vreme kada će se pravi vernici moliti Bogu duhom i istinom. dakle
vidimo da su radosna osećanja molitva koju mi upućujemo Bogu. A radosna osećanja nećemo imati ako
nam ih ne da istina koja je u nama.

Jar šta je život? Život je doživljaj. A svaki doživljaj sa sobom nosi i osećanja. Dakle u osećanjima su i život i
smrt. Radost, zahvalnost, ljubav, nada vera su život a patnja,bes gnev tuga i ostala loša osećanja su smrt.
A život je kao piće, i ako ne pijemo sa izvora života mi umiremo. Kao biljka što se polako suši bez vode
tako i čovek koji ne pije sa izvora života. A istina je izvor života jer od nje dolaze sva naša osećanja. I kad
razmislimo da se naša istina menja u skladu sa onim šta mi od svoje volje radimo; vidimo kakvu štetu
svom životu nanose oni kojima je mio nemoral. Koji lažu. kradu. čine prljubu, kunu svoje bližnje,otimaju,
ne praštaju,itd.

Sud

Kao što postoje materijalni sudovi (čaše,flaše...) postoje i duhovni sudovi(kad sudimo povodom nečega).
Hristos je uzeo čašu, materijalni sud u kome se nalazilo vino, opojno sredstvo, pokazujući da kad pravo
sudimo mi pijemo Ljubav, Duhovno opojno sredstvo, A kad loše sudimo mi pijemo silovita pića, gnev,
bes, zlobu,ljutnju itd. Sve su to osećanja(emocije). Sa lošim sudovima mi pijemo loša osećanja a kada
pravedno sudimo mi pijemo dobra osećanja, osećanja radosti. Pijte iz nje svi; kaže Gospod pozivajući nas
da sudimo pravo i da pijemo Ljubav Božiju koja je krv Božija.

Kažem vam pak da neću odsad piti od ovoga roda vinogradskoga do onoga dana kad ću piti s vama
novoga u carstvu oca svojega. Po mateju 26.29

Ovom rečju Gospod nam skreće pažnju na jedno drugo vino koje se pije u Carstvu Nebeskom, a to vino je
Osećaj ljubavi prema bližnjima.

A za Carstvo Nebesko kaže da ono nije daleko, ono je tu u nama. Što će reći da ako budemo naučili da
vladamo svojim carstvom misli i sudeći ispravno mi ćemo naslediti carstvo još ovde na zemlji i pićemo
Vino ljubavi, krv Hristovu, jer on živi u nama i daje nam svoju duhovnu krv kao pravo piće, kao novo vino.

Sveti Aranđeo Mihailo. Naši ime Mihail prevode kao: Ko je kao Bog? Međutim pošto je ime oznaka
karaktera trebalo bi da se prevodi kao: Onaj ko je kao Bog. Na ikoni on u desnoj ruci drži mač a u levoj su
mu terazije. Desna ruka predstavlja duhovno i u pitanju je Mač Istine, a leva ruka predstavlja materijalno
i tu vaga predstavlja pravdu. Zanimljivo je da se na Ruskom istina kaže Pravda. A to nije nimalo čudno jer
pravda izvire iz istine.
Sistem naših uverenja, ubeđenja, raznih iskustava čini našu Istinu, i iz te istine izvire naš Sud kad sudimo
o stvarima koje nam se dešavaju. Uz Sud idu i osećanja pa kakav nam je Sud takva ćemo i osećanja imati.
Dalje; Sv. Duh razume naša osećanja i ona su mu gradivni materijal na osnovu koga on kreira našu
sudbinu. Tako da sudbina pošto je posledica našeg suda nije ništa drugo nego pravda koju smo dobili za
naš sud kojim smo sudili.

Tako da se na ikoni Sv, Aranđela Mihaila lešo vidi kako materijalni svet izvire iz duhovnog, Iz desne ruke
gde je mač istine izvire i prelazi u levu ruku kao pravda, naša sudbina koje smo sami tvorci kroz sud kojim
sudimo.

Život Kao Prava Hrana i Pravo Piće

Postroji pogrešna predstava da je život nešto što imaš i to je to. Živ si i tačka.

Međutim nije tako; život je nešto za čim mi imamo potrebu; ko što imamo potrebu za vazduhom pa
dišemo, imamo potrebu za jelom i jedemo, iamo potrebu za vodom pa pijemo. Kao što udišemo vazduh,
tako treba da „udišemo“ život. U tu dolazimo do ključnog pitanja; Šta je to život i kako da ga „pijemo“,
kako da se „hranimo“ njime? Pogledajmo to ovako: Kada smo siti nemamo nikakvo posebno osećanje,
jednostavno smo siti i to je to. Imamo osećaj gladi kada nismo siti i to je znak da treba da jedemo. Kada
smo napiti i tada nemamo osećaj već osećaj žeđi imamo tek kada nam nedostaje voda. Isto tako je i sa
Životom, kada ga imamo tada ne primećujemo da ga imamo ali kada ga nema onda imamo razna
osećanja. Dakle kada nam fali hrana i voda onda imamo osećaje a kada nam nedostaje život onda imamo
osećanja. Gnev, bes, ljutnja, mržnja, želja za osvetom, nedostatak samopouzdanja, beznadežnost; sve su
to osećanja koja nam govore da nam nedostaje život. Što će reći da kada nemamo loša osećanja to je
znak da smo siti i napiti života. Ljudi često gladni i žedni života odlaze na pogrešno mesto da se napiju i
najedu života. Naime i đavo ima šta da ponudi, on sem loših osećanja koja su znak nedostatka života ima
i osećanja kojima pokušava da nadomesti nedostatak života. To su euforična osećanja. Recimo kad
kupimo nova kola pa nas prožme onaj osećaj euforije, sreće. Ili kad dobijemo na sportskoj prognozi, ili
kupimo nov moderan telefon, Ili onaj osećaj zaljubljenosti kad osvojimo devojku koja nam se dopada.

Šta primećujemo; osećanja imamo uvek kada nam nedostaje života, Kad mo siti i napiti onda nemamo
osećanja, jednostavno sve nam je potaman. Kada imamo potrebu za zabavom, za provodom, to je
siguran znak da smo glani i žedni života i onda nas đavo mami u svoju zamku nudeći nam brza
zadovoljstva i tako nam nadomešta našu potrebu za životom. Sutra kad se ustanemo mi ćemo još više
biti gladni života, jer ga kroz to šta nam đavo nudi nismo ni dobili.

Kada se čovek ne hrani životom on onda ide polako u smrt, on umire a da i ne zna da mu se to dešava,
bolesti su samo simptomi nedostatka života i našeg umiranja.

Opisujući Isusa Hrista, Reč Božiju, Jovan Bogoslov kaže:

U početku beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč.Ona beše u početku u Boga.Sve je kroz nju postalo,
i bez nje ništa nije postalo što je postalo.U njoj beše život, i život beše videlo ljudima. Jev. Po Jovanu 1.1-
4

Vidimo da je u Reči Božjoj život. A onda na drugom mestu kaže:

Ovo je hleb koji silazi s neba: da koji od Njega jede ne umre. Ja sam hleb živi koji siđe s neba; koji jede od
ovog hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću dati za život sveta. A Jevreji se
prepirahu među sobom govoreći: Kako može ovaj dati nama telo svoje da jedemo?A Isus im reče: Zaista,
zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina čovečijeg i ne pijete krv Njegovu, nećete imati život u sebi. Koji
jede moje telo i pije moju krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan: Jer je tijelo moje
pravo jelo i krv moja pravo piće. Koji jede moje telo i pije moju krv stoji u meni i ja u njemu. Kao što me
posla živi Otac, i ja živim Oca radi; i koji jede mene i on će živeti mene radi. Ovo je hleb koji siđe s neba:
ne kao što vaši očevi jedoše manu, i pomreše; koji jede hleb ovaj živeće vavek. Jev. Po Jovanu 6.50-58

Za telo Hristovo znamo šta je to; to je Reč Božija, Sveto Pismo. I ko ne čita Sveto Pismom ne hrani se
duhovno, nema život u sebi. Ali šta je krv Božija? Jer On Kaže da je krv Božija, njegova krv, pravo piće u
kome je život? Ljubav prema bližnjima. Ona, Ljubav prema Bogu i prema bližnjima, je duhovno vino koje
ko ne pije nema život u sebi. To osećanje ljubavi prema bližnjima nije kao osećanja koja donose naše
sebične ljubavi, osećanje zaljubljenosti koje je veoma burno. Osećanje prave ljubavi je kao da ga nema.
Kao sit čovek što nema nikakav osećaj nego mu je jednostavno dobro. Tako se ni prava ljubav u kojoj je
život ne da osetiti, nego samo nam izgleda da je sve baš kako treba da bude. Kad se nalazimo u nekom
društvu gde nam je sve onako potaman, rekli bi prijatno se osećamo; e tada se mi hranimo ljubavlju. A
tamo gde je ljutnja, zavist, oholost, prezir, strah , nedostatak samopouzdanja i sva euforična osećanja; tu
onda nema ljubavi i mi umiremo misleći da živimo. Životna radost koja dolazi od ljubavi prema bližnjima
je život za nas i kada je u nama nema, nema ni života. Kao što je Krv za naše telo tako je i životna radost
za nas kao duhovno Biće, za našu dušu. Kada imamo problema sa krvotokom i srcem to je siguran znak
da nam nedostaje životne radosti i da su naše misli pune strahova, briga, osuđivanja drugih, ljutnje i
svakakvih drugih loših osećanja koja govore da smo gladni i žedni života, i da u nama nema životne
radosti. Naše želje i očekivanja su glavni krivac što u nama nema životne radosti. Jer očekujući nešto mi
propuštamo da se radujemo svemu što nam je život već dao. Brinemo hoće li doći ono što očekujemo,
strahujemo da se to neće desiti, ljutimo se na druge i krivimo ih što nam se ne dešavaju naša očekivanja i
propuštamo da se radujemo svemu što nas okružuje. Ako bi se malo osvrnuli oko sebe mi bismo našli
mnogo stvari kojima bi mogli da se obradujemo, ptice, cveće, sneg, sunce, i svašta drugo. Ali ne, mi
ćemo tugovati za propuštenim prilikama da ispunimo svoje želje, strahovati nad onim željama koje se
nisu još ispunile, život će nam postati muka jer ne shvatamo da umiremo umesto da živimo. Bolesti koje
su uzrokovane stresnim životom će neminovno doći i ubrzati naše umiranje.

Šta je onda greh? Svaka misao koja čini da imamo loša osećanja ili euforična osećanja je od đavola( čitaj:
od intelekta) i vodi u smrt je grešna misao. Mi grešimo Bogu kad se hranimo takvim mislima, jer se mi
kao umovi hranimo kroz pažnju koju posvećujemo svojim mislima ili stvarima i dešavanjima oko nas.
Greh je kada svoju pažnju posvećujemo pogrešnim mislima koje čine da ostajemo gladni života.
 Duša

Šta je duša? Duša je kolektivna svest svih naših ćelija, i budući da se duhovni svet ogleda u materijalnom
to svaka ta ćelija predstavlja po jedan mali um našeg uma. Naš um je podeljen na trilione malih umova i
svaki taj um je jedna vrsta svesti, Naša svest je sastavljena od mnogo malih svesti. Svaki taj um sebe
doživljava kao živo biće koje živi u svetu kao jedan čovek. Bog je za naše ćelije kreirao jedan svet u kome
one sebe vide kao bića koja žive na planeti u društvima isto kao što mi sebe vidim da živimo na zemlji.
One sebe ne vide da su deo jednog tela već vide sebe kao zasebna bića u jednom društvu, isto kao što ni
mi ne vidimo da smo deo jednog tela iako smo deo Hristovog tela. Te ćelije našeg uma imaju osećanja,
misli, vizije, kao i mi što imamo.Kolektivna osećanja naših ćelija, ili tih umova nešeg uma mi doživljavamo
kao svoja osećanja a kolektivnu svest kao svoje misli i ideje. Ako bi pogledali kolektivnu svest građana
Srbije i osećanja koja preovljađuju u ovoj zemlji, mi bismo mogli da vidimo da je duša srpskog naroda na
jednom jadnom nivou, sva poderana i u ritama, bolesna i izranavljena, jer takva je kolektivna svest ovog
naroda. Osećamo kao da se neki taman oblak nadvio nad ovu zemlju u ne zna se kada će da ode. Dušu
ovog Naroda karakteriše jedno beznađe kao glavno osećanje koje ovde vlada. Tako i našu dušu definišu
misli i naša osećanja koja dolaze kao posledica suda kojim sudimo, Mi smo gospod našoj duši kao što je
Gospod nama. Budući da smo glava svojoj duši to naši sudovi utiču na to kako će suduti i umovi našeg
uma. Onako kako mi sudimo tako se i naša duša okreće i njen sud se upravlja po nama,. zato smo mi
odgovorni za stanje naše duše i kakva će osećanja ona nama ponuditi. I da zaključim. verovali vi u dušu ili
ne ona je deo vas, a za čoveka čijim bićem preovlađuju loše misli i osećanja se kaže da je izgubio dušu.
Čuvajte svoju dušu jer je ona izvor radosti u vama. Ako iz vašeg izvora poteče tama ceo život će vam
preplaviti tama.

A u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo,
nego im sve beše zajedničko. Dela Ap. 4.32 U naroda koji verovaše beše jedno srce i jedna duša. Vidimo
da je jedna duša sastavljena iz mnogo duša naroda koji verovaše. Jer mi kao pojedinci smo udi(ćelije)
Hristovog tela. Nije se moglo reći ćelije u to vreme jer nije postojala svest o ćelijama, nauka toga doba
nije znala za ćelije. I vidite jedno srce takođe iz mnogo srca sastavljeno. Imati jedno srce znači imati ustu
misao, jer srce je centar naše pažnje. Duša predstavlja naša osećanja i zrači svetlost ljubavi ili tamu, a
srce su misli kojima je naša pažnja posvećena. Za misli koje su centar naše pažnje se kaže da su nam u
srcu.

Kad Gospod kaže: gde je naše blago tamo je i naše srce; misli da će naš fokus biti tamo gde je naše
blago. Stalno ćemo misliti o njemu, zato je bogatome teško da nasledi carstvo jer su njegove misli
okrenute od Boga ka njegovom blagu.

I ceo vaš duh i duša i telo da se sačuva bez krivice za dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista. Sol. Prva 5.23

Ovde se vidi da se jasno razdvaja, duh , duša i telo. I šta smo mi ako nismo telo ni duh? Duša živa. Gde
god ide čovek ide tamo je i njegova duša, u raj ili pakao. Za čoveka čiji je sin krenuo lošim putem kaže se
da je izgubio sina. Tako i za čoveka čija je duša ogrezla u zlu se kaže da je izgubio dušu. On je ima ali je
ona izgubljena u grehu. A Pavle sišavši pade na nj, i zagrlivši ga reče: Ne bunite se, jer je duša njegova u
njemu. Dela Ap. 20.10

I ovde možemo videti da duša napušta telo, da duša nije telo nego je telo manifestacija duše u
materijalnom svetu da mi možemo da kroz strukturu tela shvatimo da je duša sastavljena iz triliona
malih umova koji zrače svojim osećanjima. Kao što i Hristova Crkva je jedna duša ukrašena za muža kao
nevesta, mnoge duše čine jednu dušu, kao što i Hristovo srce čine mnoga srca.(A i tebi samoj probošće
nož dušu), da se otkriju misli mnogih srca. Luka 2.35
E sad kad znamo šta je duša, da je to kolektivna svest, i da je sastavljena iz mnogo duša, A da smo mi
kruna te svesti, glava ili gospod koji svešću upravlja, možemo da vidimo da smo mi neraskidivo povezani
sa dušom.

Dakle besmrtnosti duše se svodi na pitanje jesmo li bemrtni? i ako nismo, jeli smrt kraj našeg
postojanja?

Pošto sve što postoji postoji unutar Boga samog, jer kad bi postojalo nešto izvan Njega, onda Bog nebi
bio savršen, jer bi mu nedostajalo to što je izvan njega. I taj nedostatak bi činio da je Bog nesavršen.

Dakle možemo izvesti zaključak da mi živimo u Bogu i da budući da je on sam večan mi ne možemo
prestati da postojimo. A šta su onda život i smrt? na jednom mestu Gospod kaže: ostavi mrtve da
sahranjuju svoje mrtve.

Za one koji ne idu za njim Gospod kaže da su oni mrtvi. A ovi što idu za njim su onda živi. Gde je onda
granica između života i smrti? Život i smrt su manifestacije duše, Isto kao raj i pakao.

Ali u SV. Pismu se raj i pakao opisuju kao da su mesta, kako to?

Svakodnevno kroz naš um prođe šesdesetak hiljada raznih misli, ali mi budemo svesni nekih dve hiljade. I
sutra ponovo te iste misli. One misli kojima posvetimo pažnju su u našem fokusu ili u srcu. Ostale misli se
bore da dođu u naše srce jer kroz našu pažnju dobijaju našu ljubav a ona, ljubav, je životna sila za njih.
Što su misli dalje od srca, od našeg centra pažnje to dobijaju manje ljubavi pa su samim tim nesrećnije i
imaju manje života u sebi.

Na krajnjem obodu naše pažnje si misli koje ne dobijaju našu pažnju i to mesto se zove Pakao. Naučivši
da moja sreća zavisi od toga kojim mislima ću posvetiti pažnju, da li onima koje mi nanose bol ili onima
koje me čine srećnim, ja sam doneo odluku da određenim mislima uskratim pažnju, Te misli sam stavio u
ad, jer sam naučio da ih prepoznajem čim krenu da se otimaju za pažnju, praktično sam ih žigosao, i sad
znam kojima da ne posvećujem pažnju. Te misli su smeštene u deo sećanja koji se zove zaborav, Zaborav
je mesto u sećanju gde ja svojim srcem, svojim fokusom više ne boravim. Mi, sinovi Božji, smo kao Otac
što je, i Otac nas poučava kako da vladamo svojim bićem, svojim carstvom, i učeći to mi shvatamo kako
izgleda Otac. Iz ove priče mi vidimo da postoji deo u Bogu, u njegovoj duši gde on ne posvećuje pažnju.
Taj deo se zove pakao a definiše ga stanje duše onih koji tamo žive.
Pošto je Bog večan, to i mi koji smo deo njega ne možemo prestati da postojimo, a život i smrt su
manifestacije naše duše koja takođe ne može prestati da postoji.

Bilo bi divno kad bi smrt bila prestanak postojanja, nebi nam trebao oproštaj, sa smrću bi nestali i naši
gresi, bilo bi kao da ništa nije bilo.

Kada Duša oseća ljubav tada ona zrači svetlost i ta svetlost zrači izvan našeg tela, pa je neki ljudi mogu
videti a može se i fotografisati Kilijanovom metodom. Na freskama je ta svetlost prikazana kao oreol oko
glava svetaca.

Na nebu je ta svetlost vidljiva svima i odmah se zna ko je kakav. Svi osećaju zračenje koje drugi imaju.
Ovo je nezgodna stvar za one koji namaju ovo zračenje, koji su zli, jer ih odaje kakvi su. I budući da
Gorost, Ponos, Gnev, Ljutnja , karakterišu,deo su karaktera grešnih koji se nisu oprali Hristovom krvlju.
Oni se sami udaljavaju iz delova neba gde žive ovi sa svetlom, svetom dušom. Pisao sam da je ljubav krv
Hristova koju je on prolio za nas. Hristova krv koja se iz njegovog tela prolila ovde na zemlji je samo slika
šta je Hristos uradio za nas na duhovnom planu. Jer duhovna krv je osećanje ljubavi , a to znači da je
Hristos prolio savoju ljubav, svoju duhovnu krv za naše spasenje. I buduću da se greh samo krvlju može
oprati, kako kaže pismo; to je on unapred za nas platio otkup prolivši svoju krv, ljubav. A mi poverovavši
rešavamo da se promenimo. da se kroz pokajanje preobrazimo, počinjemo da činimo dela ljubavi,
zračeći tako i sami ljubav, vraćamo dug našem starijem bratu koji se žrtvovao za nas. Jer uvek kad
trpimo, vređanje i odgovorimo ljubavlju mi svojom duhovnom krvlju peremo grehe i svoje i tuđe.
Prinoseći tako žrtvu ugodnu na oltaru Hristove duše.

Besmrtnost duše

E sad kad znamo šta je duša, da je to kolektivna svest, i da je sastavljena iz mnogo duša, A da smo mi
kruna te svesti, glava ili gospod koji svešću upravlja, možemo da vidimo da smo mi neraskidivo povezani
sa dušom.

Dakle besmrtnosti duše se svodi na pitanje jesmo li bemrtni? i ako nismo, je li smrt kraj našeg
postojanja?

Pošto sve što postoji postoji unutar Boga samog, jer kad bi postojalo nešto izvan Njega, onda Bog nebi
bio savršen, jer bi mu nedostajalo to što je izvan njega. I taj nedostatak bi činio da je Bog nesavršen.

Dakle možemo izvesti zaključak da mi živimo u Bogu i da budući da je on sam večan mi ne možemo
prestati da postojimo. A šta su onda život i smrt? na jednom mestu Gospod kaže: ostavi mrtve da
sahranjuju svoje mrtve.

Za one koji ne idu za njim Gospod kaže da su oni mrtvi. A ovi što idu za njim su onda živi. Gde je onda
granica između života i smrti? Život i smrt su manifestacije duše, Isto kao raj i pakao.
Ali u SV. Pismu se raj i pakao opisuju kao da su mesta, kako to?

Svakodnevno kroz naš um prođe šesdesetak hiljada raznih misli, ali mi budemo svesni nekih dve hiljade. I
sutra ponovo te iste misli. One misli kojima posvetimo pažnju su u našem fokusu ili u srcu. Ostale misli se
bore da dođu u naše srce jer kroz našu pažnju dobijaju našu ljubav a ona, ljubav, je životna sila za njih.
Što su misli dalje od srca, od našeg centra pažnje to dobijaju manje ljubavi pa su samim tim nesrećnije i
imaju manje života u sebi.

Na krajnjem obodu naše pažnje si misli koje ne dobijaju našu pažnju i to mesto se zove Pakao. Naučivši
da moja sreća zavisi od toga kojim mislima ću posvetiti pažnju, da li onima koje mi nanose bol ili onima
koje me čine srećnim, ja sam doneo odluku da određenim mislima uskratim pažnju, Te misli sam stavio u
ad, jer sam naučio da ih prepoznajem čim krenu da se otimaju za pažnju, praktično sam ih žigosao, i sad
znam kojima da ne posvećujem pažnju. Te misli su smeštene u deo sećanja koji se zove zaborav, Zaborav
je mesto u sećanju gde ja svojim srcem, svojim fokusom više ne boravim. Mi, sinovi Božji, smo kao Otac
što je, i Otac nas poučava kako da vladamo svojim bićem, svojim carstvom, i učeći to mi shvatamo kako
izgleda Otac. Iz ove priče mi vidimo da postoji deo u Bogu, u njegovoj duši gde on ne posvećuje pažnju.
Taj deo se zove pakao a definiše ga stanje duše onih koji tamo žive.

Pošto je Bog večan, to i mi koji smo deo njega ne možemo prestati da postojimo, a život i smrt su
manifestacije naše duše koja takođe ne može prestati da postoji.

Bilo bi divno kad bi smrt bila prestanak postojanja, nebi nam trebao oproštaj, sa smrću bi nestali i naši
gresi, bilo bi kao da ništa nije bilo.

Duhovi

Pošto mi možemo da sozercavamo u onoj meri u kojoj poznajemo materijalni svet najnovija naučna
otkrića umnogome omogućavaju upoznavanje Boga i nas samih kao božanskih bića koja su po liku
Božijem stvorena. Najnovija dostignuća na polju genetike bacaju jednu novu svetlost na izgled
Božanskog bića koju bogotražitelji u ranijim vremenima nisu imali.Sveti oci su primetili da naše misli
imaju svoju volju i da kada čovek reši da radi na sebi i na svojim mislima u njemu počinje da se vodi
borba i da se misli koje on ne želi da misli jednostavno nameću. Pokušavajući da objasne odakle dolaze
misli koje se nameću suprotno njihovoj volji došli su do zakljuška da duhovi zla nalaze u podnebesju i da
oni žive oko nas i podmeću nam zle misli da bi nas sprečili da se spasimo. Do te ideje su došli iz priče da
su sotona i njegovi anđeli svezani na nebu i da su bačeni na zemlju. Tako da su izveli zaključak da su pali
anđeli tu oko nas i da nam oni podmeću zle misli pokušavajući da okupiraju našu pažnju i tako nas spreče
da je posvetimo Bogu. Ali najnovija naučna dostignuća iz genetike govore da su razni hormoni i
jedinjenja koje proizvode naše ćelije odgovorni za to kako ćemo da se osećamo i doživljavamo svet oko
sebe. Geni u našim ćelijama su odgovorni za proizvodnju hormona tuge, sreće, zadovoljstva,
mržnje,straha itd.Tužan čovek neće imati iste misli kao srećan i smiren nema iste misli kao onaj koji živi u
strahu, njihove će i reakcije biti različite. Otkriveni su geni koji određuju i utiču na naše ponašanje pa čak
i na kolektivno ponašanje. Iz predanja znamo da se duhovi trude da utiču na nače ponašanje tako što
nam ubacuju svakakve pomisli navodeći nas na dela. Sada kada vidimo da geni utiču na naše ponašanje
preko hormona, vidimo da geni i duhovi rade istu stvar. Sv. Oci budući da nisu imali predstavu kako
funkcioniše naše telo i ćelije nisu imali na osnovu čega da shvate da su duhovi deo nas samih: A budući
da su uočili njihov uticaj na nas preko misli došli su do pogrešnog zaključka da duhovi žive tu oko nas i da
nam u um podmeću svoje misli i ideje.

U nama žive i duhovi dobra i duhovi zla, mudar čuvek vodi računa kojim će mislima da posveti pažnju na
osnovu kojih će da dela. geni ne mogu da utiču na naće ponašanje ako ne uspeju da osvoje našu pažnju,
a to isto važi i za duhove. Nauka je utvrdila da geni mogu da se menjaju i da su najčešće promene na
gore. da po generaciji ima preko sto loših mutacija na genomu. malo je onih koji čuvaju svoje gene od
zla i trude se da u njima žive duhovi dobra. Kakvo ćemo gene ostaviti deci mi ovakvi kakvi smo?

Vera

Vera je u materijalnom svetu predstavljena kao voda, pa kao što voda pere svaku prljavštinu tako vera
pere nas od duševnih i duhovnih greha. Voda pere telo a vera pere obraz, duhovno telo. U Mojsijevom
izvođenju izrailjaca iz Egipta možemo videti sliku Hristovog izvođenja duhovnih izraelaca( ime izrael
znači;onaj koji je video Boga) u obećanu zemlju da naslede Carstvo Nebesko. Mojsije izvodi Izraelce
preko vode da naslede obećanu zemlju, a Hristos preko vere(duhovne vode) izvodi nas da ne robujemo
više materijalnim stvarima i da preko vere nasledimo Carstvo nebesko. Krštenje je čin pranja kako je sv.
Jovan prao vodom pri krštenju a taj običaj se i do danas održao, tako nas Hristos pere duhovnom vodom,
verom, i čisti nas od greha da bismo mogli stati pred Boga. Kao što imamo telesne oči tako imamo i
duhovne oči, oči uma. Verom mi otvaramo svoje oči da vidimo svojim umom nove stvari, duhovne stvari,
a sumnjom mi zatvaramo duhovne oči da ne vidimo. Postoji i Slepa vera; to je vera koja ne proverava,
nego eto samo tako, veruje. Ni takvom se verom neće videti ništa od duhovnih stvari.
Isus Hristos je rekao da ko bude činio ono što je o govorio da treba činiti razumeće je li njegova nauka
od Boga. Znači razumevanje onoga u šta smo poverovali dolazi sa činjenjem, sa proverom . I to je ona
prava vera koju malo vernika ima.
 Mi nismo sami

Jedna od osnovnih poruka hrišćanstva, kao i ostalih religijskih učenja je da mi nismo telo već da smo
duhovno biće koje živi u telu.Stvar koja se ne pominje je da mi dok sebe vidimo kao um koji misli, mi
nismo svesni da telo delimo sa još dva lica; Bogom Ocem i Duhom koji nam je dat.Ta dva lica dele s nama
ovo telo iako ih mi ne možemo videti. Stvar je da mi možemo postati svesni njihovog prisustva samo ako
poverujemo da su oni tu, pa kroz praćenje dešavanja u našim životima, mi možemo uočiti njihovo
prisustvo kao deo jedinstvenog bića od koga smo mi samo treći deo.

Kada jednom poverujemo da smo nas tri dela jednog bića koje upravlja ovim telom, i kroz sudbinu
kompletnim životom koji živimo, mi ćemo početi da obraćamo pažnju na to koje lice, kojim delom našeg
života upravlja. Jer iako svako od ova tri naša lica može da preuzme u određenoj meri deo posla koji
pripada drugim licima, ipak ono ne može taj deo posla uraditi tako dobro kao što bi to uradilo lice kome
je taj posao namenjen.

Umetnost Življenja se sastoji u tome, da mi živeći život naučimo da ne preuzimamo na sebe posao i
odgovornist za ono što nije naš delokrug, već da imamo poverenja da će druga dva lica svoj deo posla
obaviti baš onako kako je najbolje za biće kome sva tri lica pripadaju. Ako pođemo od toga da Božansko
biće čine Bog Otac, Bog Sin i Sveti Duh, a da smo mi stvoreni po Obličju Božjem, možemo izvesti
zaključak da onda, kao što Bog ima tri lica tako i naše biće čine tri lica.

Evo recimo kako mi možemo prepoznati dejstvo Duha u našem biću: Možemo videti da radom pojedih
organa našeg tela ne upravljamo mi, jer mi kao um nemamo svest o tome šta koji organ radi, a opet celo
telo skladno radi. Skladan rad našeg organizma ne može biti proizvod slučajnosti, jednostavno mora
postojati neko ko radu tela daje smisao. E, taj neko je Duh koji nam je od Boga dat. Recimo da nas
zasvrbi glava, a da smo mi kao um zamišljeni oko nečeg, pa ne primećujemo da nas svrbi, Duh će ipak
pokrenuti ruku i počešati to mesto, a mi ćemo toga postati svesni tek ako nam neko kaže:Šta se češkaš?
Dakle vrlo lako možemo uočiti da postoji neko ko brine o tome, bez da mi imamo uopšte svest o tome.
Naučnici kažu da mi to radimo podsvesno i to im je objašnjenje za ono što ne mogu da objasne. Ali zato
negiraju postojanje svesti koja o tome brine.

Za Duh koji uspeva da uskladi rad milijardi i milijardi ćelija našeg organizma, a da same ćelije pri tome
nemaju svest da rade za zajednicu, ni u kom sličaju ne možemo reći da je nesvesno biće. A još manje
možemo reći da je sve to samo proizvod slučajnosti. Imajmo pri tom na umu da je svaka ćelija našeg tela
poseban organizam koji ako ima hrane može da živi sam za sebe. Dakle svaka ćelija je posebno živo biće
koje ima neku vrstu sopstvene svesti, a opet sve one prate naš misaoni tok i gledaju kako da ostvare
naše ideje, tj. ideje nas kao uma koji živi u tom organizmu. Istina je da one i ne prate naš misaoni tok, već
to radi Duh koji nam je od Boga dat. On je zadužen da uskladi naš misaoni tok i naša osećanja sa idejama
Boga Oca, i još što-šta drugo, u nešto što mi kratko zovemo Život.
Mnogi su primetili da se Duh ponaša po nekim zakonitostima, od kojih ne odstupa ni levo ni desno, što
jako podseća na kompjuterski program. Na gnev odgovara gnevom a na ljubav ljubavlju itd.
Zaboravljamo da Duh ima čak dve svesti na koje se oslanja: Boga Oca i Boga Sina tj. Razum i Um.

Razum je drugo ime za Boga oca koji živi u nama. Iako ga svi mi imamo retko ko se oslanja na njega. Ima
onih koji ga i koriste ali nisu prepoznali da je to Bog Otac koji živi u nama. Boga Oca ili razum možemo
čuti kada postavimo neko pitanje samima sebi. Mi nećemo postaviti pitanje samome sebi ako na to
pitanje znamo odgovor, već uvek kad je naš um nemoćan da da odgovor. Naš um može pokušati da
izbegne neugodno pitanje, tako što će objekat našeg interesovanja proglasiti za glupost,jeres,sramotu.
Međutim ako mi ne budemo zadovoljni takvim izbegavanjem odgovora od strane uma, mi ćemo
nastaviti sa traženjem odgovora i razum će se na kraju ipak pojaviti da da odgovor. Bog Otac (razum) živi
u večnosti i zna sve odgovore na sva pitanja, samo je pitanje možemo li shvatiti odgovor i hoćemo li ga
prihvatiti ako ga shvatimo. Zato je potrebna vera da bi smo prihvatili odgovor kakav nismo očekivali.

Boga Oca možemo čuti i kroz Savest. Savest možemo prepoznati kao misli koje nas nagovaraju da ne
učinimo zlo koje se spremamo da učinimo. Znate ono kad nam neko stane na žulj, pa se spremamo da
mu damo šta je zaslužio, a u nama se pojave misli koje brane počinioca govoreći nam nešto u stilu:
Možda nije namerno, ili: ko zna kakva ga je muka naterala,pusti ga nek ide s mirom, i sl. Savest takođe
možemo čuti i kao misli koje nas nagovaraju da učinimo neko dobro delo.

Jedno od naša tri lica koja čine nas kao Božansko biće, Bog Otac živi u večnosti. A Duh obuhvata i večnost
i vreme. Oni znaju sve naše pomisli od početka do kraja i na osnovu njih Duh nam kroji Sudbinu. Bog
Otac je postavio zakonitosti po kojima će Duh organizovati život u vremenu. Jedna od zakonitosti je da
Duh mora poštovati našu slobodnu volju. Duh ne razume šta mi pričamo jer su njegov jezik osećanja.
Tako da će se naša osećanja neminovno odraziti na našu sudbinu. Loša osećanja loše utiču na sudbinu a
lepa dobro. Duh ujedno gleda i osećanja nas kao društva pa takva osećanja neminovno dovode do kriza
u društvenom životu kao i do toga da stradaju nevina deca, za koju posle pitamo: kako je Bog to mogao
da dozvoli? Duh gleda nas; jer smo mi njegov um i gleda Boga Oca jer mu je to razum, on nema drugi alat
za mišljenje osim nas samih. Kako ga onda možemo kriviti što je učinio ovo ili ono.

A Sin je nesavršeno lice Božje koje živi u vremenu. Dakle Sin je lice savršenog Boga kojim on živi
nesavršen život u vremenu. Sin je um Božji. Kroz Isusa Hrista svi smo mi Sinovi Božji,to jest umovi
Božji.Jer ko pozna um Gospodnji da ga pouči? A mi um Hristov imamo. Prva Korinćanima glava 2. stih 16.

Verovatno će pažljiviji čitalac primetiti da u prethodnom tekstu pominjem; da mi možemo da

posmatramo svoj um. Logičan zaključak koji se nameće je da; ako mi možemo da posmatramo svoj um;
onda mi nismo um. Kako smo onda umovi Božji ako sami nismo um, čim možemo da se distanciramo od
njega? Međutim; ako prihvatimo da smo svi umovi Božji onda sledi zaključak da je Um Božji sastavljen
od bezbroj malih umova koje mi predstavljamo tako da Božansko biće može da napravi distancu između
sebe i svih tih umova. Ako sledimo logiku da smo stvoreni po obličju Božjem; onda je i naš um sastavljen
od određenog broja umova, a mi te umove prepoznajemo kao svoje misli. Takođe možemo primetiti da
smo mi Bog našim mislima i da u našem umu mogu da žive samo misli kojima posvećujemo pažnju. Zato
se misli u našem umu bore za našu pažnju, i vode računa kako da je pridobiju, jer je naša pažnja za njih
život. Dakle, naše misli (ta bića našeg uma) vode računa o tome šta mi volimo tj.čemu je naša ljubav
okrenuta pa se i one okreću prema tome da bi živele. Dakle, ako mi imamo ljubav prema zlu i naše misli
će ići prema zlu, jer će tako dobiti našu pažnju (čitaj: ljubav), a sa njom i život.

Ako malo bolje osmotrimo naše misli, videćemo da sa mislima dolaze i osećanja. Sa lepim mislima dolaze
lepa osećanja(radost,ljubav itd.) a sa lošim mislima dolaze loša osećanja(gnev,ljutnja,mržnja itd.). Svako
ko je eksperimentisao sa mislima mogao je da primeti da kad promeni loše misli u dobre, da se sa njima
menja i njegovo raspoloženje. Tako mudar čovek, birajući misli kojima će da posveti svoju pažnju, utiče
na svoju sreću jer on svoju pažnju daruje samo dobrim mislima.Takođe možemo primetiti da osećanja
koja sa sobom donose misli utiču i na zdravlje našeg tela. Uzmimo recimo nervozu, može li da bude
nervozan neko ko sluša pesmu slavuja i u sebi misli: kako ova ptica lepo peva. Ne, već će biti nervozan
onaj koga misli požuruju, a situacija izgleda tako kao da on kasni. Ni pritisak nikad neće skočiti nekome
ko razmišlja o lepim stvarima ili uživa u prirodi oko sebe, već uvek onome ko se bavi mislima koje svojim
osećanjima utiču na pritisak.

Budući da su osećanja svojstvena živim bićima, a misli u sebi nose osećanja, onda ne treba biti mnogo
pametan pa shvatiti da su naše misli živa bića koja žive u našem umu, kao što smo mi živa bića koja žive
u Božjem umu. Zbog toga što loša osećanja koja donose misli sa sobom čine da se Isus Hrist loše oseća
on je sišao na zemlju, gde žive njegove misli, da im kaže da moraju da se promene ka dobru i da on neće
večno trpeti našu sklonost ka zlu, i da će doći vreme kada će zlima uskratiti pažnju(svoju ljubav). Jer kao
u jednom telu što imamo mnoge ude a udi svi nemaju jedan posao,Tako smo mnogi jedno telo u Hristu,
a po sebi smo udi jedan drugom. Rimljanima 12: 4 i 5

I kao što su ćelije našeg tela svaka za sebe posebno živo biće, tako smo mi ćelije Hristovog tela. Zamislite
šta bi se desilo kad bi se ćelije našeg tela otimale oko hrane i skupljale zalihe da bi pokazale kako su one
vrednije od ostalih. Kad bi bilo zavisti među njima. Pa telo bi prestalo da funkcioniše i sve bi pomrle. A mi
kako se ponašamo, nismo li Rak u Božjem telu? Mi nemamo svest da živimo u zajednici, budući de sebe
vidimo odvojene jedne od drugih. A ne želimo da verujemo da smo svi deo jednog tela, Jer društveni
život ne može da funkcioniše bez moralnih normi, a to su Deset Božjih Zapovesti. Pogledajmo pčele,
pored njih ne treba da stoji upravnik da gleda da li će dobro da obave posao. One znaju da njihov život
zavisi od zajednice i moral se nameće sam po sebi. Ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. A šta se dešava
kad ostaviš čoveka bez kontrole na nekom poslu. Ili će nešto da ukrade, ili da spava, ili da nešto
upropasti. Mi smo imali Socijalizam, divno društveno uređenje. Ali, budući da nismo imali svest o
društvenom životu, mi smo pokrali sve što je bilo naše da bismo imali svako svoje. Svi znamo kako se
radilo u društvenim firmama, i koji je to javašluk bio. Jednostavno, osvetio nam se nedostatak morala. A
ako pogledamo ko su perjanice nemorala u društvu, videćemo da su to; intelektualci, umetnici,
književnici, političari itd. Šta je to u teoriji evolucije tako dobro, da su je intelektualci tako rado prihvatili,
kada za nju pravih dokaza nema. Odgovor je: nema potrebe da se živi moralno, jači preživljava, eto to je
ono što je teoriji evolucije dalo život. Nema društvenog života, nema morala, pobeđuje jači. Država je
samo tu da obezbedi fer uslove u areni.
Jednom je neko rekao: da Boga nema, trebalo bi ga izmisliti. Samo svest da smo ćelije jednog tela može
nas dovesti do toga da budemo moralni i puni ljubavi jedni za druge. Jer Deset Božjih Zapovesti nisu
ništa drugo do moralni zakon ljubavi. Ako ne znamo kakva je prava ljubav pogledajmo Desat Božjih
Zapovesti i shvatićemo šta ljubav ne čini, a ako se još malo bolje zamislimo doćićemo i do toga šta ljubav
čini. Pogledajmo šta kažu umetnici: da bi umetnost došla do izražaja neophodna je sloboda. I pri tom se
misli da je moral granica slobode, pa je umetniku dozvoljeno da bude nemoralan zarad umetnosti.
Zamislimo da meni dođe da slikam unakaženo telo nekog od vas, pa lepo zakoljem i unakazim objekat na
kojem želim umetnički da se izrazim. Tako umetnici nemoralom ubijaju društvo vodeći ga u smrt, jer
nemoral je smrt društvenog života.

Kada se sloboda koristi u službi dobra; onda smo sluge (robovi) dobra. A kada se koristi u službi zla; onda
smo sluge (robovi) zla. Dakle bili slobodni u dobru ili zlu, mi smo robovi svoje slobode, samo što slepci
misle da su kada robuju zlu slobodniji od onih koji robuju dobru

Fraktali

Pojava fraktalne matematike nam pruža jednu novu sliku u sozercavanju Božanskog bića. Da vidimo
jednu prostu fraktalnu jednačinu, da malo pojasnimo stvar. 1+1=2, 1+2=3, 2+3=5, 3+5=8, 5+8=13 .... i
tako beskonačno baš kao što je i Božansko biće beskonačno.što veći brojevi to će se pojavljivati delovi
rešenja koji su slični, kao recimo 2478 i 36247854. evo ovde možemo videti grafički prikaz jednog
fraktala.

https://www.youtube.com/watch?v=czVkT-JrXd0

https://www.youtube.com/watch?v=BTiZD7p_oTc

A ovde možemo pogledati celu priču o fraktalima. Ja sam uživao, nećete protraćiti vreme ako pogledate.
A verujem da će pomoći u razumevanju Božanskog Bića kao jednog hologramskog fraktala u više
dimenzija.

https://www.youtube.com/watch?v=G0iYI-Vqkm8

Iz prethodnog priloga se nameće da je Božanska Matematika fraktalna matematika. U celoj vaseljeni

možemo videti primere fraktalnog uređenja svemira. Model atoma podseća na sunčev sistem, sunčev
sistem je u nastanku ličio na galaksiju, onako raspršena prašina pre nego se materija grupisala u Sunce i
planete.
Pogledajmo kako Božansko biće liči na fraktal. Isus Hristos je Sin Božiji i kao takav predstavlja um Božiji.
A Sv. Ap. Pavle kaže da smo svi mi udi Hristovog tela. U to vreme nije postojala svest o ćelijama ali danas
je već jasno da su u pitanju nervne ćelije. Jer ako smo mi sami umovi a deo smo,udi smo Hristovog uma,
jer se misli na duhovno telo. Znači Hristov um je podeljen na mnogo milijardi malih umova. E sad, logika
kaže da ako smo mi stvoreni po slici Božijoj a Božiji um je podeljen na mnogo malih umova, to sledi da je
i naš um podeljen na mnogo malih umova. Vidimo da je naš nervni sistem sačinjen od desetak milijardi
nervnih ćelija. te umove našeg uma mi vidimo u materijalnom svetu kao svoje nervne ćelije. Možda se i
ostale ćelije vode pod umove našeg uma ali nisam siguran. Pa naše ćelije takoće imaju um sastavljen iz
mnogo umova svedoči nam i dnk-a spirala gde je svaki gen kao zaseban um. Dakle Um našeg gospoda je
podeljen na mnogo umova a to smo mi, a svaki naš um je podeljen na mnogo malih umova, naše ćelije,
pa su i one podeljene na mnogo umova, geni, i tako u nedogled jer Božansko Biće je beskonačno.
Prepoznajemo u ovoj slici fraktalno uređenje Božanskog Bića. Ako ste pogledali priloge i shvatate kako
izgleda fraktal sada bi trebalo da iz te slike stvorite sliku Božanskog Boća kao jednog hologramskog
fraktala. S obzirom da je materijalni svet slika duhovnog jer iz njega izvire to ne čudi što je fraktalno
uređen. Imajmo na umu da je fraktalna jednačina beskonačna, baš kao što je i Bog beskonačan, jer nema
ni početak ni kraj.

Zašto je Hrišćanstvo jedina potpuna religija?

U Hristovom učenju mi smo pozvani da nasledimo Carstvo Božje, carstvo svojih misli. Da bi smo nasledili
Carstvo, mi treba da naučimo da vladamo svojim mislima, svojim telom i svojim duhom. Da bi to postigli
mi moramo da izmenimo loše navike i loše misli a da njihovo mesto postavimo nove dobre. To je proces
u kome mi izgrađujemo svoju ličnost i karakter kroz uzdizanje u vrlinama. Gospod je rekao da ko bude
činio ono što je on govorio da treba činiti, razumeće je li ova nauka od Boga.

Dakle razumevanje dolazi sa činjenjem dobrih dela, sa ljubavlju prema bližnjima. Tu imamo i odgovor
zašto intelektualci ne razumeju hrišćanstvo, oni ne čine već pokušavaju intelektualno da shvate, da
pročitaju iz knjiga iz Biblije, a to tako ne može. Od ljudi se ta informacija nije mogla dobiti, to je samo
onaj ko je stvorio čoveka i njegov um mogao da iznese. Tvorac zna da kroz činjenje dolazi do promene
uma i u njemu počinju da se rađaju drugačije ideje. Zašto je to tako? Naš um uvek brani ono šta radimo,
ako činimo zlo, naša savest će nas opominjati da grešimo i mi ćemo u svom umu baniti i opravdavati
svoja zla dela, A ako činimo dobro proganjaće nas naš intelekt govoreći nam da ćemo propasti čineći
dobro. Pričaće nam kako nas drugi iskorištavaju zbog naše dobrote i slične stvari. I ako smo dosledni da
činimo dobro mi ćemo u svojim mislima morati da branimo svoja dela pred napadima našeg intelekta
našeg đavola. Braneći se od napada intelekta u našem umu će se rađati nove ideje i misli i polako
zauzimati mesto starih loših misli kojima nas je intelekt napadao. Sa novim mislima punim ljubavi mi
ćemo imati lepa osećanja koja će zameniti loša osećanja koj su dolazila sa mislima koje su dolazile od
našeg intelekta. U Islamu i Judaizmu postoje deset zapovesti u obliku zakona koji se mora činiti, dok u
hrišćanstvu mi ne moramo to činiti nego smo pozvani da od svoje volje radi ljubavi činimo to. A čovek
postaje ono šta od svoje volje čini jer samo u tom slučaju dolazi do promene uma. U slučaju kao što je u
Judaizmu i Islamu gde se zakon mora vršiti, ljudi to čine po zapovesti a ne od svoje volje i ne dolazi do
promene uma. Budizam čak i ne poznaje moralni zakon tako da do promene uma pokušava se doći kroz
meditacije,ali zbog nedostatka dela ljubavi koja bi došla od slobodne volje onoga ko čini nema pravog
razumevanja duhovnog sveta.

Patnja

Bol služi da zaštiti čoveka od samoga sebe. Uvek kada osetimo bol mi ćemo se posle takve situacije
čuvati da nam se ne desi više. Čitao sam o devojčici,mislim da je iz Indije, koja nije imala nervne
završetke za bol, pa su morali da je čuvaju jer je stalno povređivala sebe, valjda je i oko sebi iskopala.
Kao što postoje telesni bolovi, da naučimo da se čuvamo telesno, tako postoje i duševni bolovi ( znate
ono kad kažu boli me duša), a to su patnja,muka,gnev,jad,beda, nervoza, mržnja itd.

I ovi duševni bolovi služe da naučimo da se čuvamo situacija u kojima duševno povređujemo sebe, i to je
svrha takvih osećanja. Kada čovek shvati da mu gnev,patnja, muka i slična loša osećanja razaraju život i
povređuju ga , tada on odlučuje da preispita otkuda ova osećanja dolaze, i kad shvati da su ona posledica
njegovog pogrešnog odnosa prema sopstvenom životu, kao i prema drugima, onda on promenom svog
ponašanja i mišljenja, sprečava da ponovo dođe u situaciju da sebe povređuje na taj način.

Trpljenje

Trpljenje je odraz snage čoveka da ne poklekne pred navalom misli koje osuđuju druge i sačekati malo
dok se ne stavimo u ulogu te druge osobe koja nas povređuje, i tera da se gnevimo, ljutimo, itd.Trpljenje
je snaga kojom se borimo protiv loših osećanja i misli koje nas teraju da burno odreagujemo. Eto pre
neko vreme čovek ubio snaju, njenu majku i oca o još neke od gostiju koji su bili na svadbi njegovog sina.
Nije umeo da trpi druge kad čine ono što nije po njegovoj volji. Njegov intelekt ga je nagovorio na sve to
kroz misli kojima ga je pripremao za zlo. On nije imao vrlinu trpljenja kojom bi se izborio sa navalom
besa, gneva, ljutnje...Poslušao je svoj intelekt i eto šta se desilo.Ljudi se svakodnevno sreću sa
situacijama u kojima osećaju bes,gnev itd. kao i sa željom da postupe u skladu sa mislima koje donose ta
osećanja. Ono malo razuma u nama nas ipak sprečava da postupimo onako kako nas naš intelekt
nagovara. Dobar deo nas pretrpi uvredu imajući razumevanja za tuđu muku, Neko pretrpi zato što nema
snage da se suprotstavi. Neko pretrpi zato što se plaši zakona. Vrlinu trpljenja imaju samo oni koji imaju
razumevanja za tuđu muku, oni koji shvataju da je onome ko ih vređa teže nego njima jer je popustio
pod naletima misli koje vladaju njegovim umom, pod naletima intelekta, tog đavola u nama. Nikad nas
niko nebi napao i pokušao da nas povredi da u svom umu nije pao pred navalom zlih misli. Imati um pun
zlih misli je već kazna, jer s njima dolaze loša osećanja, patnja, gnev, bes, ljutnja, nedostatak
samopouzdanja, Alavost, pohlepa...Pored svih tih loših osećanja taj čovek nema misli koje donose lepa
osećanja, on nema misli koje bi ga radovale, On je pod stalnom tiranijom svojih loših misli koje ga teraju
da se loše oseća. Njegove uvrede i napadi na nas su samo odraz njegove nemoći, pokazatelj koliko je
njemu teško i koliko je slab da ponese teret svog života. Iz ovoga bi trebalo da se vidi kolika je trpljenje
snaga onima koji ga imaju. Trpljenjem oni odgone loše misli koje bi da zavladaju njihovim umom. Zatim
kad umire svoj um oni pokušaju da nađu pokoju reč utehe za svog napadača, da mu pomognu i smire
njegov um a posle i nađu zajednički jezik i izglade nesporazum.Bez trpljenja mi smo žrtve svojih tirana, a
poznato je da su tiranin i žrtva dva lica iste medalje, jer svaka žrtva je i tirnin svog tiranina. Trpljenjem mi
prestajemo da budemo žrtve i počinjemo da vladamo situacijom. Može li neko da vlada ako nema
autoritet, vlast? Trpljenjem mi stičemo vlast da vladamo svojim životom. Kao što se može videti iz gore
rečenog: Trpljenje je snaga kojom se mi zauzimamo svoje mesto u carstvu nebeskom, mesto gospodara
o vladara. Raj je mesto duhovno jakih ljudi, mesto gde samo Čovek može da ode, za nečoveka i slabića tu
nema mesta.

Odricanje

Ljudi obično pogrešno shvataju šta to znači odreći se nečega, kao u slučaju da se odreknemo dece, ili
roditelja. Bog nam je dao decu i roditelje po telu. Naši telesni roditelji su nam dali telo. Ali onaj ko se
rodio u duhu on više nije telo, i on ima svog duhovnog oca, duhovnog roditelja: Boga.Tako da se on više
ne vlada po telu niti više gleda na svoje telesne roditelje, kao da su mu oni roditelji već su oni za njega
bližnji kao i svi ostali ljudi u Bogu. Decu koji mu je Bog dao više ne vidi kao svoju decu nego kao Božju
decu, kao i sam što je. Gleda ih kao svoje bližnje o kojima treba a se stara dok ne odrastu. Da ih izvede
na pravi put i da ih nauči veri u Boga. Tako i svoje telesne roditelje poštujemo kao bližnje i staramo se o
njima u njihovoj starosti.

Kad je nešto naše, onda mi bivamo ponosni na to, Pa ako deca ili roditelji ne budu onakvi kakvi nama
odgovaraju onda se mi ljutimo na njih što nas ponižavaju pred društvom i okolinom. Odrekavši ih se mi
im dajemo slobodu da budu onakvi kakvi oni žele da budu, i ne pogađa nas više ono kakvi su oni.
Odricanjem mi im dajemo slobodu da budu ono što Bog hoće da oni budu. Zato Hristos i kaže da ko se
ne odrekne svega, pa i dece i roditelja neće naslediti Carstvo Božje. Jer gospod kaže da smo po
vaskrsenjukao anđeli, nit ćemo se ženiti nit udavati, Svako će biti slobodan da živi svoj život nevezan za
bilo koga, A tome se moramo učiti još dok smo na zemlji.

Kako prevazići strah

Moja iskustva u prevazilaženju strahova govore da je strah uvek posledica misli kojom se bavimo. Naše
misli sa sobom donose osećanja. Neke misli donose lepa osećanja, neke ružna, a ima i misli sa
uravnoteženim osećanjima; to su ujedno i najlepše misli. Misli ispunjene ljubavlju su misli sa
uravnoteženim osećanjima, pa nam se može činiti da nekog i ne volimo, a da smo u stvari puni ljubavi
prema njemu. Prijateljska osećanja su tako puna ljubavi a opet čini se kao da ništa ne osećamo prema
pravom prijatelju. Recimo, zaljubljenost je osećanje koje liči na ljubav, i vrlo je snažno, tako da možemo
napraviti razliku između prave ljubavi i one lažne baš po tome što je pravu ljubav teško osetiti.

Da se vratimo na strah. Pošto smo mi bog našim mislima, kao što je Gospod Bog nama, to mi treba da
budemo gospodari našim mislima a ne da dopustimo da misli gospodare nama. Kako misli gospodare
nama? Pa preko osećanja. Ono što čovek voli to i radi. A strahovi potiču iz potrebe da zaštitimo neku
svoju ljubav. Dakle opet je ljubav pokretač. Ako znamo da je naša volja, nad voljom naših misli, i da
možemo da izaberemo koju ćemo misao da mislimo, a koju ne, onda ćemo lako doći do toga kako de se
strah prevaziđe. Ako mislimo o nečem lepom, kao o cveću recimo, teško nam se može desiti da budemo
uplašeni. Jer lepe misli sa sobom ne donose loša osećanja. Ne postoji strah koji se ne može prevazići
kontrolom svojih misli. A osećanja se mogu koristiti kao markeri za misli, pa čim osetimo da smo
uzbuđeni mi možemo da prekinemo sa mišlju koja nas uzbuđuje i da nađemo neku drugu lepu ako je
imamo u sebi! Nedostatak poverenja u Gospoda Boga ili nedostatak vere uopšte, može da bude veliki
proizvođač strahova. Jer vernik, u pitanjima životne podrške u smislu obezbeđivanja životnih sredstava,
nalazi oslonac u veri da će se Gospod Bog postarati za to i on sam ne mora da brine o tome. Dok čovek
koji ne veruje u Boga, mora sam da se stara o svojoj dobrobiti i sredstvima za život. Što opet zna da bude
neprestani izvor strahova, briga, gneva ljutnje i svih ostalih loših osećanja. Zatim nevernik kada stekne
određena materijalna dobra, mora da brine da mu neko to ne ukrade, da mu vreme ne ošteti dobra. Pa
mu je potrebno još novca da osigura dobra koja je steko. Znači još briga i strahova. Vernik se ne brine ni
u pogledu smrti jer život je večan, a i posle smrti nada se nagradi koja je obećana vernima, dok je smrt
izvor strahova nevernima. Vernik u veri otkriva da su loša osećanja izvor svih bolesti i nezgoda u životu
pa se trudi da se uvek lepo oseća izbegavajući strahove kao izvor loših osećanja koja vode u bolest.

Dobra stvar je da mi ne možemo posvetiti svoju pažnju dvema mislima, tako da u našem fokusu, u
našem srcu može da bude samo jedna misao. Znajući to mi možemo dubokom koncentracijom na nešto
lepo odagnati svaki strah. Ja kad primetim neku vrstu straha, ljutnje, besa...Grešne misli odgonim tako
što duboko skoncentrisan ponavljam molitvu: Gospode Isuse Hriste pomiluj me grešnog. I šta se događa;
samo primetim da se fokus moje pažnje menja, od unutra; od zabrinutih,brižnih....misli. Ka spolja na svet
u kome živim; počnem da primećujem detalje koji me okružuju i zle misli nestaju, strahovi odlaze. Ljudi
misle da su strahovi stvarni i da je normalno a se čovek čuva; ali nije tako. Naš intelekt pokušava da nas
zaštiti pokušavajući da predvidi budućnost. Naša loša iskustva mu služe kao slike mogućih događaja.
Pokušavajući da na zastiti od mogućih loših ishoda naš intelekt od našeg života pravi pakao čineći da
stalno živimo u strahu i brigama. Istina je da je mala verovatnoća da će se ponoviti dve iste situacije i da
se mi uzalud plašimo. Hrabrost nam služi da iskoračimo u susret strahu i proverimo šta će se desiti. A
desiće se da ćemo uvideti da smo se uzalud plašili.
Hrabrost je osobina duše kojom ona savladava strahove i postaje pobednik nad njima. Da nisam imao
strahove ne bih naučio da ih savladavam i da izađem kao pobednik iz bitaka sa njima. Ja razumem da su
žene slabije i da ih strahovi parališu. Velika je retkost naći ženu koja u toj meri može da kontroliše sebe i
svoje misli da bi izašla na kraj sa strahom. Pre nekoliko godina zapalila se jedna zgrada u Rusiji.

Preko deset žena je poginulo: prvo su se sklanjale na prozore, pa onda se držale za ivicu prozora i na
kraju kad više nisu mogle da izdrže padale sa velike visine. Nijedan muškarac. Muškarci i žene različito
misle. Žene sagledavaju širu sliku situacije i kad u strahu treba da donesu odluku obilje informacija ih
zaslepljuje i one ostaju neodlučne i nesposobne da nađu izlaz.Muškarci fokusiraju svoju pažnju na manje
detalja i u mislima idu korak opo korak dok ne nađu rešenje. Zato slabije nalaze reči i tromiji su u
verbalnoj komunikaciji. Ali zato kad je strašna situacija to je prava blagodat jer ne dolazi do zagušenja
procesora informacijama. Muškarac će pogledati na jednu stranu; aha, ovde je vatra. pogledaće na
drugu; aha. ovde je ambis i kad vatra dođe dotle tu je sigurna smrt. Skupiće hrabrost i doneti odluku da
jurne kroz vatru. Zato nije stradao ni jedan muškarac. Žena koja ima poverenja u svog muškarca, koja
nije previše pametna, držaće se svog muškarca, ili bilo kog muškarca i spašće se. Kada je Bog podelio
Adama na muško i žensko; neki blagioslovi su pripali Adamu a neki Evi, Da zavise jedno od drugog i da
nauče da žive u zajednici, i da pun potencijal mogu da iskažu samo ako žive ZA JEDNO.

Čistota umovanja

Gospod Isus Hristos je pastir a mi vernici smo ovce koje on napasa. Zašto baš ovce zašto ne neka druga
životinja? Odgovor je u tome da su ovce preživari, kad se napasu onda posle vraćaju hranu u usta pa je
ponomo preživaju, prežvakavaju. Ako pogledamo kako radi naš um videćemo da se on prvo hrani
pažnjom a da posle u dokolici premišlja o stvarima kojima je posvećena pažnja. Dakle preživa hranu baš
kao što čine ovce. Ako malo više povedemo računa videćemo da naš um razlaže ono čime se pažnjom
nahranio na ideje i misli, i da se ponaša baš kao duhovni želudac. Želudac vari hranu a um vari ono čime
se pažnjom nahranio. Zato je i Sv. Pismo, reč Božija duhovna hrana, prava hrana kako kaže Hristos. Kada
čitamo Reč Božiju, posvećujući pažnju onome što tamo piše mi se duhovno hranimo Hristovim telom.

U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe riječ. Ona bješe u početku u Boga Sve je kroz nju
postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo. U njoj bješe život, i život bješe vidjelo ljudima. Jev. po
Jovanu 1.1-4

I riječ postade tijelo i useli se u nas puno blagodati i istine; i vidjesmo slavu njegovu, slavu, kao
jedinorodnoga od oca. Jev.po Jovanu 1.14

Posle toga se u našem umu rađaju misli i ideje povodom onoga što smo pročitali. Pa kao što hrana iz
želuca ide u creva da se isisaju hranjive materije a posle toga je jetra i bubrezi prečišćavaju pa štetne
materije se izbacuju napolje a korisne se zadrže. tako i mi treba da bdimo nad mislima koje dolaze iz
našeg uma, nažeg duhovnog želuca, jer nisu sve misli dobre za jelo i nisu sve ideje korisne za dušu. Kada
naše misli posvetimo nekoj svađi ili ogovaranju, neminovno ćemo posle premišljati o tome i imati neke
ideje i misli. kad gledamo neki film ili čitamo knjigu, svakako ćemo posle u svom umu prežvakavati to i
imati misli i ideje, što loše što dobre, i moramo voditi računa kojima ćemo posvetiti pažnju i nahraniti
našu dušu. Ko ne vodi računa kakvom hranom hrani svoju dušu rizikuje da izgubi dušu.Zato treba dobro
da pazimo čemu posvećujemo pažnju i kako se duhovno hranimo. Jer duhovna hrana je za dušu isto kao
što je hrana za telo. Duša Bez nje ne može da živi, i kao što se od loše hrane razboljevamo, tako se u
duša razboljeva i strada od loše hrane. Čistota umovanja ili celomudrije se zasniva na čuvanju svog uma
od loše hrane i posvećivanje pažnje samo probranim stvarima, kao i bdenje nad mislima i idejama koje iz
njega dolaze.

Drvo Života

Drvo života raste u Raju. A Raj je u Carstvu Nebeskom, A za Carstvo Nebesko Gospod kaže da nije daleko
od nas, da je ono tu u nama. Ako je carstvo u nama onda je i raj u nama, pa je i pakao u nama, kao i drvo
života. Vera je u duhovnom svetu ono što je voda u materijalvom svetu. Pa kad kažu da drvo života raste
pored izvora žive vode onda to znači da se drvo života napaja iz naše vere. Razumom mi shvatamo da je
Reč Božja seme života i to je koren, pa počinjemo da činimo dela ljubavi prema bližnjima to je stablo i
grane drveta života, a ljubav koja iz nas počinje da zrači je lišće koje je za isceljenje narodima.

Kroz činjenje onoga što je Gospod govorio da treba, u našem svetu misli otkrivamo jedan novi deo,
Carstvo Nebesko u kome je Drvo Života. I to je nebeski način mišljenja. A imamo mi i zemaljski način
mišljenja, i u njemu je pakao. Odotud izviru misli pune zlobe, mržnje, gneva, ljutnje itd. Mnogi od nas su
još dok smo ovde na zemlji stanovnoci pakla jer svojim srcem, svojim centrom pažnje , svojim fokusom
boravimo tamo gde izviru takve misli. A Pakao je mesto Zaborava,mesto gde Bog više ne boravi, mesto
kojem Bog više ne posvećuje pažnju.

Tako i mi koji smo u Hristu rođeni kao sinovi Božji više svoju pažnju ne posvećujemo mislima koje dolaze
iz pakla, već svoju pažnju posvećujemo mislima koje dolaze iz Raja od Drveta Života. Sv. Pismo nas uči da
su u drvetu života razum, mudrost i istina. A u hristu su takođe razum, mudrost i istina. Zaključak koji se
nameće da je Hristos Drvo života, kao i da je sotona drvo poznanja dobra i zla. Ako je Hristos razum šta
je onda sotona? Intelekt eto šta je sotona.

Za Lucifera Sv, Pismo kaže da je Heruvim pomazan da zaklanja drvo života. Znači li to da je naš intelekt
onaj koji je protivnik Božji i koji se svim silama trudi da dokaže da Bog koji je deo nas ne postoji. Nisu li
intelektualci oni kji zavode prost narod na stranputicu.
 Kultura ovog sveta

U Carstvu koje će doći na umetnike će se gledati kao na društveni smrad. Jedina vrednost koja će se
ceniti je Ljubav prema Bližnjem. I svaki koji veliča umetnost biće smrad, od koga će okretati glavu.
Umetnost i kultura ovoga sveta su rak- rana društvenog života, ko hoće da vidi.

Stvar je da kultura ovog sveta vrednuje ljude po delima koja im je Bog dao, pa samim tim nisu ni njihova.
Kulturan čovek ovoga sveta će reći kako je Leonardo Da Vinči bio veliki čovek zato što je stvorio mnoga
poznata umetnička dela. A ko je iole duhovan zna da čoveka velikim samo ljubav može da učini. Kultura
ovoga sveta vrednuje ljude po njihovom delima, sposobnostima znanju,imanju itd. A to nisu prave
vrednosti jer se po njima ne meri čovek.

Evo Gospod Bog je stvorio milijarde ljudi da se ne pojavi ni jedan isti, pa ga retko ko veliča. Nisu li pred
Bogom svi ljudi isti a mi veličamo jednog molera da je veći čovek od ostalih. Njegov moral se i ne
pominje jer je on veliki slikar. Naše ćerke igraju gole i nisu kurAve, nego umetnice. Da ne nabrajam šta
se sve ne radi a vodi se kao umetnost. One su in, a onaj pružni radnik što radi za društvo na četrdeset
stepeni u hladu je niko i ništa. Da se razumemo, lepe su Leonardove slike i ostala dela, ali to nije razlog
da slavimo njega kao ekstra čoveka. To je pogrešno u kulturi ovoga sveta koja veliča umetnost.

Zašto smo sirotinja? - trčimo za pogrešnim vrednostima i ne možemo da ih dostignemo. Jer ima nešto u
nama što nam neda da budemo baš toliki neljudi. Samo baraba u ovom svetu iskrivljenih vrednosti može
da uspe. Možemo da se obučemo za par hiljada dinara ili da platimo odelo i po nekoliko desetina hiljada,
a ako ga je sačinio umetnik cena može da dostidne i milionče. Šta mi plaćamo kad kupujemo umetničko
delo? –Plaćamo našu pogrešnu prestavu da ćemo biti veći u očima drugih ljudi. I, ako nemamo novca da
sebi priuštimo veću vrednost mi se osećamo kao sirotinja. A istina je da nas sirotinjom čine pogrešne
vrednosti ovog sveta u koje i sami verujemo. I vaspitavajući decu da cene takve vrednosti, mi ih
vaspitavamo da budu sirotinja celoga života.

Ako bih ja smućkao par mirisa i od toga napravio neki novi lep miris,to bi bilo ništa. Ali, ako bi to uradio
Antonio Banderas onda bi to bila prava stvar i mogla bi da se proda po nesrazmerno većoj ceni nego što
ti mirisi vrede. Narod ne shvata da se moda i ukusi određuju u umu a ne čulima, i da se marketingom
utiče na to šta ćemo mi smatrati ukusnim, lepim,vrednim itd. Mi stoga ne razmišljamo svojom glavom
već razmišljamo kulturom koja nam je nametnuta kroz medije. I trudeći se da dostignemo vrednosti
jedne takve kulture mi postajemo sve siromašniji, jer skupo plaćamo ono što ništa ne vredi.

Da se razumemo, ja ne znam kakav je čovek bio Leonardo. Možda je bio i dobar čovek, vernik, pa sad
uživa u rajskom naselju. Ali mu taj užitak sigurno nisu priuštile slike nego Vera i Ljubav prema Bližnjem.
Pred Bogom njegova je sudbina bila da bude vešt slikar i to ga ne čini ni velikim ni malim na nebu. Nego
ljudi koji su išta postigli u životu, žele da im se to ceni kao njihova veličina. Iz tog razloga oni veličaju
sposobnosti i znanje kao nešto veliko da bi se i njima to priznalo u veličinu a mi ostali treba da robujemo
toj njihovoj opsesiji.
Jesu li nam potrebne Leonardove slike da bi bili srećni, ili Barderasovi parfemi, ili da vidimo Cecine gole
grudi? Ima lepote u umetnikim delima,kao što je najlepši cvet koji raste u trnju. Ali se to nemože uzeti
kao vrednost po kojoj se meri Čovek. Čoveka čine Ljubav prema Bližnjem, Dobrota, Milosrđe itd. I ko to
nema u sebi je nečovek pa makar njegova umetnička dela cenio ceo svet. Taj je pred Gospodom Bogom
Ništa.

Intelektualci nisu prepoznali kuda vode društvo stvari koje su oni videli vrednima. Svojim viđenjem
dobra, poslužili su tvorevini umesto tvorcu. Sistem vrednosti koji su stvorili je jako teško oboriti, jer
narod ne želi da čuje da je ispao glup. Nekako više voli da čuje kako je u pravu i kad greši. Isusa Hrista su
razapeli samo zato što im je govorio istinu u pogledu njihovih zabluda. Intelektualci to nisu hteli da čuju.
Prost narod bi to i prihvatio, čak je imao sve više pristalica. Kad su intelektualci onog vremena videli da
prost narod ide za Isusom Hristom rešili su da ga ubiju, i tako zadrže narod u ropstvu lažnim
vrednostima.

Moramo da shvatimo da je za nas jedini izlaz u vrednostima kao što su: Dobrota, Milosrđe, Ljubav prema
Bližnjem itd. Pogledajmo koliko se novca troši na pogrešne vrednosti, pa siromaštva bi nestalo da se taj
novac potroši na milosrđe. Naš obrazovni sistem vrednuje decu po sposobnostima a moral se i ne
pominje. Pogledajmo Božje zapovesti. Pa one nisu ništa drugo do moralni zakon bez koga jedno društvo
ne može a opstane. Pogledajmo pčelinje društvo, pored pčele ne stoji upravnik da nadzire kako
radi.Čuvari košnice prvi idu u smrt da sačuvaju društvo, nema milicije jer je moral prirodno stanje stvari
za jedno društvo. A mi ljudi; ako ostanemo bez nadzora na poslu, ili ćemo nešto da slomimo, ili
ukrademo, ili da malo odspavamo na poslu. Pokrali smo društvenu imovinu gde je sve bilo naše, da bi
imali svako svoje , i sada smo sirotinja veća nego što smo bili. Ovo nije društvo, ovo je arena koja je
najveći domet intelektualne elite, jači preživljava. To nam je donela kultura ovoga sveta i njene
vrednosti.

Ljubav je iznad zakona

U poslanici Rimljanima Sv. Ap. Pavle objašnjava da poznanje greha dolazi po zakonu i da mi koji smo u
hristu umrli svetu nismo više pod zakonom već da smo pod blagodaću, a da zakon tvorimo od svoje volje
iz ljubavi prema Bogu i bližnjima. Jer ko se oslanja na zakon a u jednoj stvari pogreši biva prestupnik i
smrt vlada nad njime. Jer je kazna za prestup smrt. Hristos nas je svojom smrću izbavio od zakonske
kazne i mi smo sada kroz veru spaseni blagodaću. Dakle mi koji verujemo u Isusa Hrista nismo DUŽNI da
izvršavamo zakon, već ga tvorimo iz ljubavi prema Bogu i bližnjima.

Ili ne znate, braćo (jer govorim onima koji znadu zakon), da zakon vlada nad čovjekom dokle je živ? Jer je
udata žena privezana zakonom za muža dokle god on živi; a ako li muž njezin umre, razdriješi se od
zakona muževljega.Zato dakle dok joj je muž živ biva preljubočinica ako pođe za drugog muža; a ako joj
umre muž prosta je od zakona da ne bude preljubočinica ako pođe za drugoga.Za to, braćo moja, i vi
umrijeste zakonu tijelom Hristovim, da budete drugoga, onoga što usta iz mrtvijeh, da plod donesemo
Bogu.Jer kad bijasmo u tijelu, bijahu slasti grjehovne, koje zakon rađahu u udima našima da se smrti plod
donosi.A sad umrvši izbavismo se od zakona koji nas držaše, da služimo (Bogu) u obnovljenju Duha a ne
u starini slova.Rim. 7.1-6

Pogledajmo ovako: Ako bi se od nas tražila istina na sudu, a znamo da će presuda odvesti u smrt našeg
bližnjeg kome se sudi: rekaši istinu na sudu mi ćemo našeg bližnjeg osuditi na smrt. Ako ne bi rekli istinu,
po zakonu tada bi smo sebe osudili na smrt, jer kazna za prestup zakona je smrt, pismo je tu sasvim
jasno. Ali bidući da smo u Hristu umrlin zakonu to mi više nismo dužni da ga tvorimo, i iz ljubavi prema
bližnjem, da bi sačuvali njegov život, mi možemo da slažemo jer poštujemo zakon ljubavi koji je iznad
zakona greha.

Kad nemamo hrane da prehranimo decu, neće li nas zakon ljubavi navesti da prestupimo zakon greha.
Ali čovek treba da je razuman kad prestupa zakon, da dobro ispita u svom umu postupa li u skladu sa
zakonom ljubavi i kakvi ga motivi nagone da prestupi zakon.

Mnogi uče da je subota kao dan Božji pečat Božji na onima koji je slave, navodeći narod da nerazumno
slave subotu čak i kad im je život u opasnosti. Treba slaviti subotu kao Božji dan, nisam protiv toga ali
Adventistička crkva od toga pravi pitanje spasenja i na taj način zavodi ljude da moraju da tvore zakon
čak i kada to nije razumno. Pečat Boga živoga nije subota već karakter čoveka i duh ljubavi koji u njemu
čini dela ljubavi prema bližnjima. I ko nije zapečaćen Svetim Duhom nema ni pečat Božji. Pavle kaže da je
zakon učitelj onima koji su u Hristu: a kad je učitelj onda nije sudija kako neki vole da tumače. Poslanica
rimljanima opširno govori o tome i treba je pažljivo čitati.

Baš ovih dana čitam "Veliku Borbu" A Danas baš 27 poglavlje "Buđenje u novije doba" u kome se opširno
piše o zakonu i govori da je zakon i ljubav isto. Briljantan tekst trebalo bi ga pročitati da bi se shvatila
prevara koja se potura da bi se zaveo narod na pogrešan put.

Hajde malo bolje da pokažemo gde je razlika između ljubavi i zakona. Ljubav iako ispunjava zakon
daleko je više od zakona, jer šta kaže zakon: ne ukradi a šta kaže ljubav; ako ti neko traži haljinu daj mu i
košulju. Ako je gladan neprijatelj tvoj nahrani ga, akoje žedan napoj ga. Blagosiljajte one koji vas
kunu.Ako ti ko udari šamar okreni mu i drugi. Ako te potera ko jedan sat, idi snjim dva.

Ako ispunjavamo samo zakon mi ništa dobro nismo uradili nego smo se samo uklonili od zla, a Gospod
kaže: ukloni se od zla i učini dobro. Ljubav je u činjenju dobra a ne samo u uklanjanju od zla kako slepo
tvrdi Elen Vajt. A kad slepac slepca vodi neće li oba upasti u jamu. Ljubav ispunjava zakon ali je ljubav
mnogo mnogo više od zakona, i učitelji poput Elen Vajt koji zavode narod na držanje zakona zamračuju
svest ljudi da ne ispunjavaju ljubav u njenoj punini. Čitajući ovu knjigu sve više sam u uverenju da je Lažni
Prorok iz Otkrovnjenja; Elen Vajt i Adventistička crkva.

Zakon kaže ne čini preljubu; a Gospod kaže da ko pogleda ženu sa željom već je učiniom preljubu u srcu
svom. Zakon je sudija; a Gospod kaže ne sudi da ti se nebi sudilo. Ljubav nikome ne sudi. Zakon kaže ne
laži: zamislimo da idemo ja i brat Hrvat; i naiđemo na četnike. I sad pitaju mene četnici, ko je ovaj, da
nije Hrvat. Ako kažem istinu, ubiće ga četnici.
Ako slažem prestupam zakon; a kazna za prestup zakona je smrt. Međutim zakon ljubavi kaže da ja ipak
prestupim zakon i da ću još biti nagrađen na nebu za to što se nisam uplašio, i rekao Istinu koja će mog
bližnjeg koštati života

Vidite li koliko je zakon bleda senka ljubavi.A ipak je svet zakon; jer bez zakona mi bismo teško shvatili
kakva je prava ljubav. Mada i pored zakona ima onih kojima je to teško da shvate, pa hvale zakon
izjednačavajući ga sa ljubavlju.Čak izdižu zakon do te mere da odvraćaju ljude od dela ljubavi.

Ljubav kao duhovno vino

I uze čašu i davši hvalu dade im govoreći: pijte iz nje svi; Jer je ovo krv moja novog zaveta koja će se
proliti za mnoge radi otpuštenja greha. Matej 25-26.28

Ono što je vino na ovome svetu to je ljubav u duhovnom svetu. Ljubav Božja će se proliti za mnoge radi
otpuštenja greha. Kada vernik iz ljubavi prema bližnjima pomogne nekome, da milostinju, odene gologa,
uteši žalosnog. tada on u srcu oseća zadovoljtsvo što je to učinio. celokupno biće mu prožme osećaj
blaženstva. A to je zato jer je se napio ljubavi, tog duhovnog vina.A zašto je Gospod uzeo baš vino da
ukaže na ljubav. Pogledajmo kakav je čovek kada se napije vina; sve mu je lepo, veseo je, ništa mu nije
prljavo i sve mu je čisto. Ničega ga nije stid. E takav je i onaj ko se napije ljubavi, tog duhovnog vina.
Sozercavajući vino koje je slika duhovnog vina, ljubavi, mi spoznajemo kakva je ljubav.

Šta još kaže gospod za to duhovno vino? Kaže da je to Njegova Krv. Znači ljubav je Krv Božja i da ko ne
pije Krv Božju nema život večni i vaskrsenje: Pogledajmo; Koji jede moje telo i pije moju krv ima život
večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan: Jer je telo moje pravo jelo i krv moja pravo piće.

Koji jede moje telo i pije moju krv stoji u meni i ja u njemu. Jev po Jovanu 6.53-56

Hajde da sozercavamo koje je to telo Božje koje ako ne jedemo nećemo se spasti. I riječ postade tijelo i
useli se u nas puno blagodati i istine; i vidjesmo slavu njegovu, slavu, kao jedinorodnoga od oca. Jev po
jovanu 1.14

Šta nam Jovan govori: Isus Hristos je Reč Božija i Reč Božija je Hristovo telo. Dakle: Hristos nas poziva da
jedemo njegovo telo, Reč Božiju jer je to prava hrana , duhovna hrana. A znamo da je Sv. Pismo Reč
Božja i da je ono duhovna hrana koju nas Hristos poziva da jedemo. Naš um se hrani pažnjom i ako mi
našu pažnju posvetimo čitanju Reči Božje mi se duhovno hranimo. Gospod nam skreće paćnju da je
takva ishrana uslov spasenja. Šta kaže gospod: Koji jede moje telo i pije moju krv stoji u meni i ja u
njemu. Možemo se upitati da li je pričešće koje se obavlja u crkvama pravo pričešće. Iz prethodno
rečenog se jasno vidi da je pravo pričešće čitati Pismo i činiti dela ljubavi.
 Slepa Vera

Kakvu bi slobodu imao da traži ljubav neko ko je zao, od nekoga ko je dobar? Pokajanje nije kajanje, već
delo kojim čovek donosi odluku da više neće činiti zlo i da će se na sve načine truditi da se popravi: jer
nije lako prestati činiti zlo, đavo nas uvek prevari i navede da ga ponovo učinimo, ali nam se trud da
budemo dobri kod Boga već računa da smo na stazi dobra. I budući da u svom srcu čovek zna koliko je
iskren u tome, utoliko ima slobodu da primi Božju ljubav i oproštenje. Druga je stvar što ljubav ne može
da primi onaj ko ne može da je da. Kroz pokajanje čineći dobra dela mi se učimo da dajemo ljubav
stvarajuči tako uslove da i primimo Božju ljubav. Kada čovek čini dobro, njegov um počinje da misli o
dobru i kako da ga učini jer vidi da zbog đavoljih nagovaranja to nije uvek lako izvesti. U tom dovijanju
kako da i pored borbe u svojim mislima ipak uspe da učini dobro dolazi i do promene uma, dolazi do
preobražaja čoveka i on počinje da oseća Božju ljubav. Kroz Preobražaj čovek dobija Obraz Božji a sa njim
i slobodu da traži od Boga u svojim molitvama šta mu treba. Zakon atrakcije(privlačenja) govori da se
slično sa sličnim privlači,tako da molitve onih koji nemaju Obraz Božji, nisu slični Bogu, ne dolaze pred
Boga i on na njih ne obraća pažnju. Božja pažnja nam je potrebna jer kroz nju dobijamo pomilovanje i
Božju Ljubav. Jer i mi sami najviše ljubavi dajemo baš kroz pažnju koju posvećujemo drugima. Zakon koji
je Bog otac ustrojio i kojeg se Sv. Duh striktno pridržava govori da mi svojim gresima navlačimo na sebe
sud koji se nepovoljno odražava na našu sudbinu kroz razne nevolje i bolesti. Izuzeti od ovog suda mogu
biti samo oni koji su pomilovani od vrhovnog sudije. Zato nam je potrebna Njegova pažnja, da bi smo bili
pomilovani i da nas ne stigne zlo koje smo zaslužili. A da bi na naše molitve Bog obratio pažnju moramo
biti slični njemu, imati njegov obraz(inače naše molitve dočekuje đavo i trlja ruke),dakle neophodan je
preobražaj. A preobražaja nema bez pokajanja.

Veru bez pokajanja zovu Slepa Vera. Zato što bez pokajanja neće doći do promene uma i načina na koji
razmišljamo,jer samo kroz promenu načina mišljenja mi možemo spoznati Božansku ljubav i shvatiti je,
samo tako možemo VIDETI kakav je Bog u svojoj dobroti. Kroz pokajanje mi spoznajemo Boga, vidimo ga
svojim duhovnim očima i naša vera više nije slepa, Jer kaže se negde u Sv. Pismu: Demoni veruju i strepe.
Demoni veruju u Boga ali ne mogu ga spoznati jer je njihova vera slepa.

Reč Božija kao zrno( seme)

Zrno žita se seje u zemlju da bi u njoj klijalo pa vremenom izbilo na površinu i nastavilo da raste dok ne
donese rod. Ali ako se klica ne zaliva redovno i ne baci đubriva u zemlju, ono neće doneti rod, ili će
doneti vrlo malo roda. Ako je Reč Božija seme, to zrno, šta bi onda bila zemlja u koju se seme seje, šta
đubrivo a šta Vlaga, tj voda?

Kada se dete rodi, roditelji, okolina,pa kasnije i razni učitelji uče dete šta je dobro a šta loše, pripremajući
tako dete za život.Razna životna iskustva, takođe utiču na mišljenje deteta o životu i dešavanjima u
njemu. Na taj način se formiraju uverenja i ubeđenja koja čine našu istinu, naše naočari za sunce kroz
koje mi posmatramo svet. Što su naočari tamnije to mi svet vidimo u sivljim bojama i biva nam jako loš
doživljaj sveta oko nas. E, to je zemlja u koju se seje seme, a sva pogrešna ubeđenja su đubre koje je
bačeno da bi seme moglo da napreduje i donese rod. Jer mi samo na osnovu zla možemo da vidimo šta
je dobro, dobro se samo po sebi ne primećuje. Dok, kad nam neko učini nešto nažao mi to odmah
primetimo. Zato nam je potrebno ovo đubrivo da bi smo uvideli gde grešimo i šta je dobro da
činimo.Dakle zemaljska škola je zemlja i ono đubre koje će omogućiti da Reč Božja kao seme u nama
izraste i donese rod.

Dolazimo do vode jer je i ona neophodna da bi seme napredovalo.Vera je u duhovnom svetu ono što je
voda u materijalnom, verom mi zalivamo tu mladu biljku, čineći ono što je Gospod rekao da treba činiti.
Jer ko ne čini ono što je Gospod rekao da treba, on dopušta da seme koje u njemu klijalo uvene, i ne
iznese rod. Tako da imamo puno vernika koji su se razočarali u hrišćanstvo jer ono što je u njima
posejano ne donosi rod.

Kada klica probije kroz zemlju i prvi put ugleda sunce i svetlost tada mi počinjemo u svom umu da
imamo nove ideje, otkrovenja, koje nam objavljuju Carstvo Nebesko i kako ono izgleda. Bivamo obasjani
Božijom svetlošću. Taj trenutak se pamti celoga života. Kao kad munja zapara nebo od istoka do zapada,
prelepo!

A onda; Grom! Strah jer vidimo da nećemo moći da ostanemo u tome, svet nas takve neće prihvatiti.
Prevelika je to ludost za zemaljski način mišljenja. A opet tako lepa da nas mami da je sledimo i da malo
po malo istrajavamo na njenom putu. Shvatamo šta znače reči: budite ludi da bi ste bili mudri i da je
ludost Božija pametnija od ljudske mudrosti.

Mlada biljka nastavlja da raste u nama do leta donosi rod i suši se, A onda se dobro izlupa da bi se
odvojilo zrno iz klasa. Što će reći da životne nevolje imaju svoju ulogu u svemu tome. A onda se zrno
melje pa se brašno umesi sa kvascem pekarkim i na kraju pećnica da se hleb ispeče dok ne dobije zlatnu
boju. Razna životna iskušenja su peć u kojoj se rod peče da bi se dobio novi hleb za hranu Božanskom
biću. I na kraju zubi drobe hleb, a zubi su odluke koje Božansko biće donosi na osnovu hrane koju je
unelo u svoja usta. Koliko muke i patnje treba da se podnese, ali sve to raduje vernika jer zna i oseća da
je to jedini pravi put.

Paradoks

Paradoks, ili prevedeno na srpski, neprihvatljivo mišljenje. U praksi, to je svaka ona ideja koju je naš um
proglasio za glupost, ludost, laž, nemoguće itd. Sv. Ap. Pavle ne koristi reč ''paradoks'', pa kaže da je
ludost Božja pametnija od ljudi. Evo uzmimo na primer da nam neko kaže kako mi ne znamo kakva je
prava ljubav, te da stoga ne znamo ni da volimo. Takva izjava je paradoks (neprihvatljivo mišljenje) za
naš um, i naš um će odmah onoga ko je tako nešto rekao pokušati da omalovaži. Reći će nešto u stilu:
daj pusti ga vidiš da je lud, glup i sl. U životu uopšte, paradoks je najlakše primetiti kao ideju koju naš um
ne želi da prihvati, jer obezvređuje sve ono sa čime se on (naš Um)idetifikovao. Ako se malo bolje
zamislimo videćemo da se naš um poistovećuje sa svim onim što će ga učiniti većim. Da se mi osećamo
velikim, zato što imamo nešto. Sve ono s čim se naš um poistovetio, on prisvaja, i to postaje njegova
svojina.Tako imamo svoj auto, svoje prijatelje, decu, znanje, razne sposobnosti, lepotu, jahtu itd. Iz iste
potrebe našeg uma da bude neko, mi kupujemo lančiće,dijamantsko prstenje ,i sve drugo što će po
mišljenju našeg uma učiniti da mi budemo više vredni od drugih ljudi.

Tako da je u bogatim društvima potrebno mnogo više da bi se naš um osetio vrednim a u siromašnijim
društvima manje, jer se naša vrednost meri u poređenju sa drugima. Dakle, da bi smo mi vredeli, mnogo
ljudi treba da bude manje vredno od nas, što će reĆi da mi moramo ujedno da se trudimo da drugi ne
dostignu naše vrednosti. A šta je vredno u jednom društvu određuje moda( ono što se reklamira na
televiziji).Uzmimo recimo reč dragocenost, sama reč govori da to što je dragocenost nema cenu(
vrednost), ali da njemu vrednost daje to što je drago. A zašto je drago? –Pa zato jer naš um misli da će
ako bude posedovao to biti više cenjen.

Istina je da većina stvari ne vredi ni deo svoje cene ali reklama utiče da one postanu dragocene i njihova
vrednost višestruko skače. I uvek kad neko pokuša da omalovaži ono kroz šta se naš um vidi velikim (
kao što to sada ja činim), on će se pobuniti i proglasiti to novo mišljernje kao neprihvatljivo (paradoks).
Svaku takvu ideju on će proglasiti za glupost, ludost, sektašenje i sl. I neće o toj ideji hteti ni da razmisli
jer to je za njega neprihvatljivo mišljenje. Kada se naš um obogati znanjem, tada znanje postaje naše
bogatstvo ,i ako se pojavi neko ko tvrdi da to što znamo nije tačno, i da ništa ne vredi, tada će naš um
svim silama pokušavati da zaštiti stečeno znanje, proglašavajući donosioca novog znanja(svetlosti) za
šarlatana i neznalicu. Spreman je da ide toliko daleko, da su pojedini donosioci svetlosti(novog
znanja)ubijeni, spaljeni,razapeti na krst itd. Mnogi naučnici su podneli proganjanje od svojih kolega, pa i
Nikola Tesla među njima. Mudar Čovek znanje traži tamo gde svi izbegavaju. Čistoću nalazi tamo gde
drugi vide prljavštinu, lepotu nalazi u ružnom a u cveću vidi korov i trnje. A svetlost nalazi u tami.

Politička demokratija ili vladavina glupih

Ako prihvatimo da je Mudrost retka pojava, jedan od hiljadu, jedan od deset hiljada,od milion. A na
izbore izlaze svi, i onih devetstodevedeset i devet koji nisu mudri. Onda dolazimo do toga da je
demokratija vladavina glupih. Pa kad već mi glupi biramo vlast, nećemo li izabrati one koji su kao i mi
sami, glupi. Na izbore imaju pravo da izađu i lopovi, i kurve, i kockari i prevaranti, i svi kojima je mio
nemoral. Ljudi kojima je svoj život važniji od života zajednice u kojoj žive. Jer da im je stalo do
blagostanja društva u kojem žive, moral bi im bio normalan izbor . Ali ne, njima nije bitna dobrobit
društva, već im je bitno da se oni okoriste o društvo, da isisaju sve što može iz njega, a da zauzvrat ništa
ne daju. A koliko je takvih danas u našem društvu. Ne razmišlja li tako devedeset i devet procenata
populacije. Pošten čovek ne može da dođe do izražaja u demokratskom društvu, ako je u takvom
društvu išta od društvenog života ostalo.

Pogledajmo pčele, one žive društveni život. Imaju li upravnika da kontroliše rad ostalih jedinki. Imaju li
miliciju. Spava li koja na poslu, i da li neka pokrada društvo? Imaju li svojinu. Bedni mali čovek, potrebna
mu je svojina da bi se dokazao, kada đubre lepo zapakuješ ono opet ostaje đubre. Džabe zlato, kajle,
besna kola. Ali lepo upakovano đubre se ipak u našem društvu bolje prodaje od onog loše upakovanog.
Zatim razne titule, general,doktor,prof,mr, sve to da se đubre bolje upakuje, pa umetnost, pa dodele
nagrada za kulturu. A zaboravljamo da je samo dobrota i ljubav ono što čini čoveka Čovekom. Džabe
nečoveku ukrasi kad je u duši nečovek. Ljudi vaspitani evolucijom ,naukom po kojoj jači preživljava, ne
rade ništa drugo do ono što su naučeni, gaze po slabima. Osvrnimo se oko sebe. Pogledajmo ko sve izlazi
na izbore i odlučuje o boljitku našeg društva. Verujem da vam više nikad neće pasti na pamet da izađete
na izbore i tako date legitimitet političkoj demokratiji, ako vam je uopšte stalo do društva u kojem živite.

Predosećaj

Imamo mi i lepu srpsku reč, Predosećaj. Zašto je važno da je to predosećaj a ne intuicija? Kad kažeš
intuicija nekome, taj nema sliku šta bi to moglo da bude dok reč predosećaj stvara sliku koja objašnjava
šta je to u pitanju. To je nešto što nije osećaj da se može osetiti, već više kao neka slutnja da je to
to.Zašto je predosećaj bitan? zato preko njega spoznajemo stvari koje naša leva moždana hemisvera i
intelekt ne žele da prihvate, jer nema logike. Recimo Sv. Pismo, ako se logički analizira dobije se jedna
zbrka koja nikuda ne vodi. Dok čovek vernik vođen predosećajem koji je čulo desne moždane hemisvere
i razuma u njoj nalazi mudrost. Intelekt gleda detalje i pravi širu sliku dok kroz predosećaj mi vidimo
smisao šire slike bez da ilazimo u detalje. Ono što za za intelekt izgleda kao haos i nered razum kroz
intuiciju u njemu sagledava viši Božanski red. Onaj ko se ne oslanja na intuiciju u duhovnosti nema šta da
traži što i jeste slučaj sa intelektualcima, premda bi oni vrlo voleli da budu duhovni pa je tako nastala
lažna duhovnost, filozofija. Kada nešto možemo da osetimo onda nam je lako da odredimo šta je to ali
kod predosećaja mi nemamo osećaj već kao neku slutnju da bi to moglo da bude to. Onda posle mi
nošeni predosećajem proveravamo ima li osnova da to bude tako i ako procenimo da bi trebalo biti
oprezan u nekoj situaciji mi otvorimo četvore oči. Isto važi i kad su otkrovenja u pitanju, bez kojih nema
duhovnih spoznaja, Pojavi se predosećaj da bi određena ideja mogla da bude ono pravo, Osetimo kao
neku blagu radost u srcu, to je reakcija na istinu i slična je reakciji na lepotu. Onda mi preduzmemeo
akcije u cilju provere te ideje, da se slučajno đavo ne poigrava s nama. Pa kad je dobro isproveravamo
onda tek takvu ideju prihvatamo za našu istinu. Uglavnom za svaku ideju za koju naš intelekt kaže da je
to glupost i da ne to ne treba obraćati pažnju treba propustiti kroz predosećaj i videti šta razum kaže o
tome, možda tu ima i nešto zanimljivo. Žene koriste predosećaj za neke prilićno zemaljske stvari,
gledanje u šolju, gatanje itd. Vračara nikad ne zna dali je pogodila, jednostavno ima predosećaj na
osnovu slika iz šonje pa ako pogodi pogodila je. Tako je to sa predosećajem nikad ne možeš biti u
potpunosti siguran ali bez njega u duhovnosti se ne može spoznati ništa.

Smrt nije od Boga

Smrt nije od Boga jer Bog je Život. Već je smrt od đavola. Pre pada Adam i Eva su bili besmrtni, a greh je
učinio da oni umru. Sve bolesti su posledica greha, što će reći zasluga đavola a ne Boga. Gospod nas
savetuje da ne brinemo, a đavo u nas ubacuje brižne misli. Da bi živeli ne treba da brinemo, a naš
intelekt nas usled nedostatka poverenja u Boga tera da brinemo o svemu i svačemu.

I onda bolest. Može li čoveku da skoči pritisak kad gleda cveće, sluša ptice? Ne. A kad je posvećen
brižnim mislima? Itekako. To je samo mali primer kako loša osećanja utiču na razvoj bolesti. I lako
možemo uvideti da pritisak skače usled aktivnosti našeg intelekta koji je samo moderan naziv za đavola.

Evo kako opisuje intelekt Sv. Pismo. Naziva ga sjajnom zvezdom danicom, heruvimom koji je bio
predivan na putevima svojim dok se ne nađe bezakonje na njemu. Pazite, to se govori o našem intelektu.
On je heruvim pomazan da zaklanja drvo života. Bog je postavio heruvima sa plamenim mačem da se
vije tamo amo, da ljudi ne priđu drvetu života i okuse njegove plodove pa večno žive. Naš intelekt je taj
heruvim što se vije tamo amo i zaklanja drvo života u kome je razum i mudrost. Tu je i odgovor zašto
ljudi koji se oslanjaju na intelekt ne mogu da proniknu u misao verujućih. Usled nemoći da sagledaju
misao verujućih, jer ih intelekt sprečava da priđu drvetu života, oni misle kako su verujući glupi, zaluđeni
i sl.Drvo života je deo nas samih, i ono je izvor ideja kakav ne poznaju oni koji se oslanjaju na intelekt.

Spasenje prostih

Stvorivši Lucifera Bog mu je dao svetlost da je prenosi ljudima, velika čast mu je bila dodeljena.
Pogledavši svetlost lucifer je video da se ona sastoji iz dva dela: iz ljubavi i znanja.

Lucifer je prvo pogledao znanje,Svo znanje o svemu u Božanskom biću, znanje o kosmosu i svemu
ostalom. Pomislio je: pa, ovo je predivno! Oduševila ga je moć znanja. A onda je pogledao BEZUSLOVNU
Ljubav, i učinilo mu se kao da ona samo sputava znanje. Jer ako bi neko naparavo grešku, Bog bi mu to
oprostio, ne postoji kazna koja bi počinioca dovela u red. Luceferu se učinilo da će takva ljubav učiniti
da Božja vladavina bude dovedena u pitanje i da će se sve urušiti. Otišao je kod Boga da mu ukaže na
grešku i da pokuša da ubedi Boga da ljubav nije najbolji način da se vlada vaseljenom. Bog mu je
odgovorio da je ipak ljubav jedini način da se vlada vaseljenom i da lucifer greši. Tada je lucifer počeo da
razmišlja: moram da ubedim Boga da nije u pravu, moram da sprečim katasrofu. Neko mora da preuzme
odgovornost i da izmeni stvari.
Razmišljao je: ako ja učinim nešto protivno Božjem uređenju Vaseljene, On će mi to oprostiti,ali će i
uvideti da sam bio u pravu. I počeo je da nagovara ljude da čine loše stvari, da budu neposlušni Bogu.
Tada će Bog uvideti da mora da se uvede zakon koji će kažnjavati neposlušnost, i shvatiti da bez zakona
ne može da se vlada svetom. Tako misle svi intelektualci, jel da?

Kakve ovo veze ima sa spasenjem prostih ljudi? Zato jer postoje vrata kroz koja lucifer nagovara ljude, a
kod prostih ljudi su ta vrata za njega zatvorena.

Evo pogledajmo: šta razlikuje prostog čoveka od onog, da ga nazovemo SLOŽENOG? Stepen
inteligencije, eto šta!

Lucifer se nama obraća kroz intelekt, oslanjajući se na znanje. Dok prost čovek ima malo znanje i još
manji nivo inteligencije i lucifer ne može da mu priđe. Zato prost čovek sluša glas Razuma i shvata da
samo Bezuslovna Ljubav je pravi zakon kojim se može vladati Vaseljenom i ljudima.

Prost čovek razume da ako na zlo odgovorimo zlim samo širimo zlo, Dok ako na zlo odgovorimo dobrim
mi sprečavamo da se zlo širi.

Dok kada intelektualno razmišljamo nama se čini da bez zakona koji bi kažnjavao prestupnike, na zlo
odgovarao zlom, ne bi mogao da se uvede red. Zato se intelektualci i zalažu za vladavinu prava i zakon, i
ne vide da se tako zlo nikada neće iskoreniti. Prosti ljudi znaju da se dva dobra uvek mogu dogovore i da
izglade eventualno zlo koje su jedan drugome naneli, bez da im je potreban zakon za to. Dok nerazumni
bez obzira koliko su inteligentni to ne razumeju jer razum i intelekt su dve suprotnosti kao noć i dan što
su. Razum je u drvetu života koje se nalazi na nebu i oznazava nebeski način mišljenja, dok intelekt
prestavlja zemaljski način mišljenja . Intelektom misli prirodni čovek u nama a duhovni se oslanja i na
intelekt i na razum po potrebi.

Neki ne razumeju šta je razum pa misle da je to tip mišljenja: oko za oko zub za zub. Ali ne to je upravo
intelektualni način mišljenja. Razum kaže: ako je žedan neprijatelj tvoj, napoj ga. Ako ti ko udari šamar
okreni mu i drugi obraz. Eto to je razum koji dolazi sa neba o kome vam pričam.

A gde je tu mudrost? Šta je mudrost u celoj toj priči? Mudrost je činiti ono što je po razumu! I u mudrosti
je drvo života!

Čemu poniznost u molitvi

Borba koju vodimo je borba protiv zveri u nama, Naš intelekt je je naš zverinji um. Genetski mi smo
najbliži majmunu, a sklonost našeg intelekta ka ubijanju drugih životinjskih vrsta nas svrstava u zveri. Mi
se i međusobno ubijamo: iako mnogi iz straha od zakona ne izvrše ubistvo u svojoj misli osuđuju druge
što je jedan vid ubistva i zverskog mišljenja. Ljudi nisu ništa više do; malo inteligentnije životinje. Svi
imamo Razum, razum nije deo intelekta, kako intelekt voli da mi mislimo, već je poseban organ našeg
uma: možda bi bilo bolje reći da je razum i nad umom, kao superiorna svest koja je deo nas, Bog u nama,
Sam Hristos. Duhovna Borba je borba protiv svog intelekta, protiv zveri u nama, pripitomljavanje i
dovođenje u stanje da nam bude koristan kao što je koristan pas recimo. Hristos je ušao u Jerusalim na
magarcu, što je slika intelekta koji je ukroćen i postao koristan čoveku.

Mudar čovek koristi intelekt kao slugu, a nerazuman je sluga svom intelektu. Intelekt voli da se dokazuje
kako je on bolji od drugih pa kad služimo intelektu onda nam treba puno novca da bi zadovoljili njegovu
potrebu za veličinom. Skup telefon, dobra kola, firmirane stvari,zlato, novac za provod.... Vidite koliko je
para potrebno onome ko služi đavolu.

Da bi zadovoljili potrebu zveri u nama da se dokaže neki posegnu i za ubistvom, Prodaja droge koja ubija
omladinu je takođe dobar način da se zadovolji Ala, aždaja, zmija u nama, Ponizivši se u molitvi mi
teramo svoj intelekt da se nauči poniznosti, čineći dobra dela mi ga teramo da počne sebe da vrednuje
kroz dobrotu a ne kroz zverstva poput: krađe, otimačine, preljube, i čega sve ne više. Samo sopstvenom
pokornošću mi možemo ukrotiti zver u nama, Zato je Hristos i rekao da ako ti neko udari šamar: okreni
mu i drugi obraz. Zver u nama bi odma skočila da se obračuna a mi ga krotošću savlađujemo i učimo da
se ne ponaša tako. Kad ga dobro naučimo on, intelekt, se posle ponaša kao dobro izdresiran pas.

Hristov ulazak u Jerusalim na magarcu oslikava još nešto: Jerusalim u prevodu znači Grad Mira i ova slika
pokazuje da mi ne možemo naći mir dušama svojim dok ne ukrotimo zver i dobijemo od nje poslušno
živinče.

Božje zapovesti su uputstva kaoja govore šta to zver ne čini i čemu bi trebalo da je naučimo.

Zašto verujem da će Hristos doći nevidljivo?

Kada sam pre petnasetak godina prvi put uzeo da čitam Sv.Pismo,prvo sam počeo sa Novim Zavetom, i
bio sam oduševljen idejama koje je Hristos iznosio.

Poverovao sam da tu ima nešto više od prevare kako su nas učili u školi. Nastavio sam da čitam i Stari
Zavet a onda mi se jednog dana desilo: Kao kad munja zapara nebo od istoka do zapada. Eto tako bih
najbolje opisao taj trenutak kad se u mom umu rodila jedna ideja koja je opisala svrhu i postojanje
duhovnog sveta. Bio sam obasjan svetlošću, prosvetljen, to sam tek kasnije saznao čitajući literaturu, a
tog trenutka nisam znao šta mi se dešava.

Lepota te ideje me je ostavila bez daha. Zagledan u nju pokušavao sam da je što duže zadržim u umu
nebih li je što bolje osmotrio. Ali kao što se munja gasi i ona je nestala. Ostalo je sećanje na nju, i od tada
stalno istražujem i otkrivam šta mi je sve onda bilo pokazano. Sada znam da je Gospod došao i naselio se
u meni. Od tada ja činim ono što mi on kroz ideje govori da treba, a slaže se sa onim šta je on govorio u
jevanđeljima, a gospod mi otvara um i kroz ideje mi objašnjava i pomaže da nasledim Castvo Nebesko
koje je deo nas samih. Carstvo naših misli.

Sećam se, da dok sam se još trudio da što duže zadržim tu ideju koja me je obasjala shvatio da ako bih se
odmah promenio o počeo da živim u duhu jevanđelja da bi me svet odbacio, Osetio sam strah da neću
moći da živim jednu tako blistavu ideju u svetu gde ljudi ne razmeju i ne vide tim očima. Taj strah me je
pogodio kao grom što dolazi posle munje, pa se svako uplaši. Mi se ne plašimo munje, mi se plašimo
groma. I ovo sve što pišem je kao odjek te ideje, te munje, kojom sam tada bio obasjan, zato sam i
odabrao ovaj nik, Grom. Stoga verujem da će Hristos o svom drugom dolasku doći baš tako kao je
opisano, Kao kad munja zapara nebo od istoka do zapada

Koji i rekoše: Ljudi Galilejci! Šta stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas uze na nebo tako će
doći kao što videste da ide na nebo.Dela Apostolska 1.11

Razumeo sam Hristove reči da je Carstvo nebesko tu u nama. i da je ta ideja došla sa neba. Neba koje je
deo mene a koje sam ja otkrio u Božju pomoć.

I Gospod Bog kad god mi se kroz ideje obraća to dolazi sa neba koje je deo mene. Kao što je nekad telom
odnesen na nebo tako sada duhom dolazi sa neba i uči me kako da živim. I ja ga vidim svojim duhovnim
očima, znam da to dolazi od njega. Mnogi znaci na nebu pokazuju i objavljuju Hrista u meni,zato verujem
da će njegov drugi dolazak biti nevidljiv telesnim očima. Kako god ja očekujem njegov drugi dolazak i da
eventualno dođe i na vidljiv način. Ali ću dobro otvoriti oči da to vidljivo možda nije neka prevara duhova
zla.

Šta je lopovluk

Bog je stvorio svemir i našu planetu sa mnogim bogatstvima i dao je sve to ljudima na dar. A dar nikada
ne prelazi u vlasništvo nego ostaje vlasništvo darodavca. i Ako darodavac nije zadovoljan onim kome je
darovao, on može da zatraži dar nazad.

A mi smo prisvojili ono što nam je od Boga darovano i sada imamo svaki svoje. Učinivši tako mi smo
ukrali ono što je bilo naše i sad imamo svaki svoje. Zanimljivo je upitati se: ako uzmemo nazad ono šta je
naše od onih koji su ukrali, da li smo tada lopovi? Izgleda da smo svi mi koji smo prisvojili ono šta je Bog
darovao ljudima lopovi, ne vadi nas to što smo doneli zakone po kojima je to sasvim legalna stvar.
 Harmonija

Sazvučje, satreperavanje, saglasnost. Kada se dva talasa, bili oni zvučni, elektromagnetni ili nekakvi drugi
susreću u pravilnim vremenskin razmacima, tada ta dva talasa ostvaruju harmoniju,
satreperavanje,saglasnost ili sazvučje. Tako da što više instrumenata svira jednu kompoziciju, ona biva
sve lepša i lepša. I kada jedan instrument počne da falšira on remeti harmoniju celog orkestra. Ako
bismo društvo gledali kao jedan orkestar, onda bi svaki od nas ko pokušava da ostvari svoju
jedinstvenost bez da obraća pažnju na ostatak društva, bio taj instrument što falšira i remeti harmoniju.
U društvu, kao i u orkestru uvek ima mesta da svako od nas ostvari svoju jedinstvenost, i da pritom ne
naruši harmoniju društva. Ali u našem društvu ima previše onih koji hoće da ostvare svoju jedinstvenost
na račun društva u kojem žive, stvarajući na taj način muziku koja je nepodnošljiva za slušanje. To se u
društvu oseća kao jedan taman oblak koji se nadvio nad sve nas i niko ne vidi kada će taj oblak proći da i
nama sunce grane. A istina je da svi mi kumujemo tom oblaku što se nadvio nad nama našim
neodgovornim odnosom prema društvu u kojem živimo, našim nemoralom.Jer krademo,lažemo
otimamo od slabijih, prodali bi dupe za pare. A onda se čudimo zašto nam je takvo stanje u društvu.
Otkud narkomanija, prostitucija,lopovluk,alko holizam,kocka, bezobrazluk i šta sve još.

Nažalost dokle god ljudi koji se oslanjaju na intelekt a ne koriste razum vode ovo društvo, ne zna se kada
će taj oblak proći. Ne kaže naš narod džabe: riba od glave smrdi.

Pogledajmo harmoniju na nivou porodice: i tu ako nema žrtvovanja svojih interesa zarad harmonije život
u porodici postaje mučan. Svugde gde vlada sebičnost nema harmonije jer sebičan čovek ne želi da
žrtvuje ništa svoje zarad drugih. Kurvar zakida porodicu radi svog zadovoljstva, kockar takođe,
alkoholičar.... Svađe nastaju jer se interesi sukobljavaju pa nema harmonije. Bez odricanja nema ništa od
harmonije u porodici.

Vera i Nada

Kao što smo videli da naše oko ne vidi svetlost, i da pošto se duhovni svet preslikava u materijalni, to
znači da mi ne možemo umom spoznati svetlost, ona je za nas nevidljiva. Ali je možemo spoznati
razumom, tako što ćemo posmatrajući tamu rasuđivati o svetlosti.

Pošto su Vera i Nada svetlost, mi ne možemo znati kako one izgledaju ali ako znamo da su želja i sumnja
tama, onda nam je već lako da rasuđujemo kakve bi trebalo da budu Vera i Nada jer su kao što je
svetlost suprotnost tami i one suprotnost Želji i Sumnji. Pa o Dostojanstvu sudimo na osnovu Ponosa, jer
je ponos tama dostojanstvu. O Čistoći rasuđujemo na osnovu Prljavštine.
Zanimljivo je i znati da se duhovni svet ogleda u materijalnom baš kao u ogledalu. Pa ono što je na Zemlji
visoko i vredno, to je u duhovnom svetu malo i bezvredno. Što je ovde levo, tamo je desno, što je čisto
ovde, tamo je prljavo.

Želja je ograničena vremenski, pa ako se ne ispuni u određeno vreme koje mi zacrtamo ona izaziva
negativna osećanja poput ljutnje, gneva, besa, nervoze itd. Dok da se nadamo možemo večno jer Nada
nama nikakvih ograničenja. Želja nas tera da nešto učinimo da bi došlo do ostvarenja, dok Nada nema
potrebu da išta učini da bi se ostvarila, po sistemu ako ne bude nema veze, a ako bude, biće super. Zbog
takvih svojih svojstava Nada greje čoveka iznutra poput tihe vatrice ako treba i celog života makar se i ne
ispunila, ona ne izaziva loša osećanja. Želja kad se ispuni izaziva euforična osećanja, dok Nada i kada se
ispuni ne izaziva euforiju već nastavlja tiho da greje onim svojim prijatnim osećajem. Čovek je nezajažljiv
u željama pa posle ispunjenja jedne odmah nalazi drugu oko koje će se nervirati, brinuti i strahovati o
njenom ispunjenju. Dok čovek sklon Nadi bira neki teško dostižan cilj, da ga Nada što duže nadahnjuje,

Jedan od takvih ciljeva je i nada da će se jednog dana roditi kao Sin Božji. Bez Vere u Gospoda Boga
čoveku je teško da neguje nadu, jer Nada podrazumeva da nešto dobijemo ne zasluživši to, nego kao
izraz Božje ljubavi i blagodati. Zato onaj ko ne veruje u Da Gospod Bog bdi nad našim životima teško da
može da gaji Nadu.

Sumnja za sve traži dokaz. Recimo žene, One zbog nedostatka vere stalno traže dokaz ljubavi, pa
moramo da im ugađamo na svakojake načine. A istina je da ljubavi nema gde između dvoje nema
poverenja. Jer onaj ko ima vere u ljude ne traži dokaz da ga neko voli već veruje da ga taj neko voli. A, ko
nema vere, već će sumnjom oterati i onog ko ga iskreno voli. Ljudi veruju da ovaj svet u kome živimo
postoji samo zato što mogu čilima da ga osete, pa im je to dokaz da on postoji. Ali u stvarnosti mi pravi
dokaz da ovaj svet koji vidimo postoji nemamo. Evo naučnici tragaju za Higsovim Bozonom samo zato
da bi dobili dokaz da materija postoji. I ako pronađu taj bozon, to neće biti pravi dokaz da materija
postoji, jer je Bog ovaj svet stvorio iz ničega, a ono što se stvori iz ničega to i ne postoji, već je to samo
iluzija. Maja, stara srpska reč od koje potiče reč zamajavati. Ovaj svet je Maja ili Iluzija. Kao što je san
iluzija tako je i ovaj svet iluzija, kreirana da se kroz nju naučimo Ljubavi, Veri i Nadi, kao i da se naučimo
društvenom životu. Pogledajmo ljubomornog čoveka, on će kroz sumlju uvek naći dokaz da ga žena vara.
Što god žena učinila to može poslužiti kao dokaz da je neverna. Bogat čovek će sumnjati da se ljudi s
njim druže iz koristi, i da ima pravog prijatelja, on će ga sumnjom načiniti, i naći dokaz da mu je
neprijatelj.

Vera je kao neka spremnost da u sve poverujemo, kao deca što sve veruju. Ali nam gospod Bog dao i
razum da u svojoj veri ne budemo prevareni kao što se deci dešava. Dakle razuman čovek, iako je
spreman u sve da poveruje, proverava sve i bira šta je za njega dobro da veruje a šta bi bilo štetno. Dok
sumnjivac odbacuje sve i niušta nije spreman da poveruje. Zanimljivo je da alavi ljudi su spremni da
poveruju i da na vrbi može da rodi grožđe pa bivaju lako prevarteni od ljudi veštih da iskoriste ljudsku
alavost, kao što je bio slučaj sa Dafiment i Jugoskandik bankom. Tu je bilo vere ali i nedostatka razuma.
 Igra svetlosti i tame

Sa naučnog stanovišta naše oko sem receptora za dnevni vid koji razlikuju crvenu, zelenu i plavu boju
imamo i noćni vid , takozvani crno beli vid. Dok sa religijskog stanovišta imamo informaciju da je Bog
svetlost i da Boga niko nikad nije video. Što će reći da je svetlost nevidljiva. A da mi kao duhovna bića
reagujemo samo na nedostatak svetlosti, tj. Na tamu.

Pošto iz Biblije imamo vest da je materijalni svet stvoren po ugledu na duhovni, to se nameće zaključak
da naše oko ne vidi svetlost, već oseća njen nedostatak.

To me je navelo da malo isprobavam u Windows-ovom programu za crtanje paint-u, jer u njemu može
da se isproba kako se mešaju svetlosne boje. Jer svetlosne boje nemaju istu šemu kao materijalne boje.U
materijalnim bojama su tri osnovne boje; žuta, crvena i plava, pa se njihovim mešanjem dobijaju;
zelena,narandžasta,ljubičasta i braon. I to je CMYK šema boja, pod uslovom da se štampa na belom
papiru, inače nema ništa od bele boje. Dok kod svetlosnih boja osnovne boje su; zelena, plava i crvena;
pa se njihovim mešanjem dobijaju ostale boje. Pritom niko ne pominje da se mora igrati malo i sa
jačinom svetlosti da bi se dobile sve boje, kao i da kad je ugašen izvor svetlosti to je crna boja, kao što
kod materijalnih boja beli papir predstavlja osnovu. I ovo se zove RBG red,blue,green šema boja.

Dakle ako uzmemo zdravo za gotovo da naše oko vidi svetlost i da razlikuje tri boje svetlosnog spektra,
kao i da se njihovim mešanjem mogu dobiti ostale boje spektra. Pa u paint-u pomešamo zelenu i crvenu
svetlost, dobićemo žutu svetlost. To je ok, naš um kad receptori osete zelenu i zutu svetlost to tumači i
mi taj izvor vidimo kao izvor žute svetlosti iako nemamo receptore za žutu svetlost. Bar tako ispada sa
naučnog stanovišta. Međutim već kod mešanja zelene i plave svetlosti mi imamo problem. Naš um ne
reaguje tako što će da nam da novu boju već mi izvor vidimo kao izvor svetlo plave svetlosti. A tek sa
smanjenjem jačine svetlosti mi dobijamo tamno zeleni izvor, kao kad bi smo stavili plavi i zeleni filter
jedan preko drugog pa kroz njih propustili svetlost.

Isti slučaj se dešava i ako pomešamo crvenu i plavu svetlost, umesto nove boje, koja se dobija kad
pomešamo materijalne boje, mi dobijamo roze izvor svetlosti, Ta roze boja se kao što znamo dobija
izbeljivanjem crvene boje. Ljubičasta boja se pojavljuje tek sa smanjenjem jačine svetlosti na pola kao i u
slučaju mešanja zelene i plave boje svetlosti.

Posmatrajući led diode primećujemo da u zavisnosti od toga koje je boje plastika na led diodi zavisi i
koju boju svetlosti ćemo da vidimo pa zelena dioda emituje zelenu svetlost crvena crvenu žuta žutu i
tako dalje. Shvatio sam da je svetlost uvek bela a da mi filtriranjem od nje dobijamo boje svetlosti. Pa
ako želimo da dobijemo žutu boju mi moramo da upalimo zelenu i crvenu diodu, što znači da moramo
da imamo dva izvora a da ako bismo stavili crveni i zeleni filter jedan preko drugog dobili bismo tamno
žut izvor svetlosti , kao kad bi žutoj materijalmoj boji dodali crnu boju.

Sa druge strane ako prihvatimo religijsku vest, da naše oko ne vidi svetlost već njen nedostatak dolazimo
do sledećeg.
Svetlost padne na neku površinu pa u zavisnosti od toga kakva je površina ona će ili upiti svu svetlost ili
neke boje svetlosti upiti a neke odbiti, ili propustiti svetlost kroz sebe kao staklo. Ako površina odbije
sve boje svetlosti, kojih ima tri žuta plava i crvena, tada mi tu površinu doživljavamo kao belu. To je mala
igra uma, jer mi nemamo receptore za belu svetlost, već tako naš um tumači kad su receptori zadovoljni
i ne šalju nikakvu vest mozgu. Kada svetlost padne na list, pa on upije žutu i plavu boju svetlosti, a u naše
oko dođe crvena , tada receptori za žutu i plavu boju šalju vest mozgu da nema plave i žute svetlosti, naš
um to tumači i mi taj list doživljavamo kao zelen. Da se nije umešao naš um mozak bi to tumačio kao da
nedostaju žuta i plava boja svetlosti, ali pošto je se umešao naš um, onda mi list doživljavamo zelenim.
Dakle zelena boja je proizvod našeg uma. Ako bi svetlost pala na površinu koja upija svu svetlost, naše
oko bi mozgu poslalo vest da sa te površine ne dolazi svetlost, i naš um bi to protumačio kao da je ta
površina crna.

E sad treba da vidimo kako sve ovo radi kad je u pitanju RBG šema boja koju koriste i televizori.

Kad su u pitanju materijalne boje dolazi do oduzimanja svetlosti, pa ako pomešamo žutu i plavu boju
dobićemo materiju koja će da upije žutu i plavu boju svetlosti pa će naš um taj materijal videti kao zelen,
dok kod televizora dolazi do sabiranja boja, pa kad jedan piksel obasjamo plavom diodom, plavo
filtriranom svetlošću, i taj isti piksel obasjamo i crvenom diodom, tj. crveno filtriranom svetlošću, dakle
jedan piksel obasjavamo sa dva izvora svetlosti. To je kao da beli zid obasjamo sa dve sijalice, jednom
obojenom u plavo da filtrira plavu boju a drugom crvenom da filtrira crvenu boju. Kroz plavi filter će
proći,žuta + crvena boja svetlosti, a kroz crveni filter će proći žuta + plava boja svetlosti. Dakle na zid će
pasti, ili u naše oko nema veze, žuta + crvena iz jednog izvora i žuta + plava iz drugog izvora, i mi ćemo
zid ili piksel videti kao roze, izbeljeno crveni. Ovde imamo problem ! Zašto ne vidimo piksel belim kad iz
njega dolaze sve tri boje svetlosti. Izgleda da plavi filter zadržava i malo crvene svetlosti pa zato
piksel/zid bivaju obojeni u roze. Ali zato ako na jedan izvor svetlosti stavimo crveni i plavi filter piksel/zid
će biti ljubičast, i to je jedna od stvari koje definitivno dokazuju da naše oko ne vidi svetlost već njen
nedostatak.

Da pogledamo šta se dešava kad zid obasjamo sa dva izvora ako na jedan izvor stavimo plavi, a na drugi
zeleni filter. Zeleni filter će upiti žutu i plavu boju svetlosti a propustiti crvenu, dok će plavi filter zadržati
plavu a propustiti crvenu i žutu svetlost. Dakle Piksel/zid će biti obasjan crvenom+crvenom +žutom
bojim svetlosti i mi ćemo taj Piksel/zid videti kao svetlo plav. Kao kad plavoj materijalnoj boji dodamo
belu boju. I ovde imamo problem kao kod roze boje. Naime i ovom slučaju piksel/zid nisu obasjani
plavom svetlošću i mi bi trebali da ga vidimo plavog , ali ne mi ga vidimo svetlo plavog.Međutim
posmatranjem žute boje svetlosti primećujemo da se ona ponaša kao osiromašena bela svetlost, kao da
u njoj ima i malo plave i malo crvene svetlosti. Ako pogledamo i Sunce vidimo malo žućkasto. Izgleda da
ili helijum kojim je sunce omotano malo zadržava i osiromašuje svetlost ili svetlost na prolasku kroz
atmosveru bude dodatno osiromašena za plavu boju svetlosti, pa mi kad pogledamo gore vidimo
nebesko plavetnilo koje je posledica baš tog osiromašenja svetlosti na prolasku kroz atmosveru.

Ovo sa sabiranjem svetlosi nam može pružiti još jedan zanimljiv uvid. Hajde da sabiramo svetlost imajući
u vidu da se svetlost i kod RBG šeme boja filtrira.
Po zvaničnoj nauci crveni filter zaustavlja plavu i zelenu svetlost a propušta crvenu a plavi filter
zaustavlja zelenu i crvenu a propušta plavu boju svetlosti. Po logici stvari ako bi smo stavili ova dva
filtera jedan preko drugoga svetlost nebi mogla da prođe kroz takav filter jer bi bila sva zaustavljena .
međutim zid koji je obasjan svetlošću koja prolazi kroz takav filter biva ljubičast. Što će reći da zvanična
nauka ima problem sa shvatanjem kako funkcioniše svetlost. Dok u slučaju da naše oko vidi nedostatak
svetlosti, crveni filter propušta plavu i žutu svetlost, a plavi, crvenu i žutu. I kad se sastave proći će žuta
boja svetlosti a crvena i plava će biti zarobljene u filteru, receptori u našem oku će javiti mozgu da nema
crvene i plave i naš um će reći, zid je ljubičast. Na ovaj način mi eksperimentalno dokazujemo da naše
oko ne vidi svetlost već reaguje na njen nedostatak.

Evo još jednog primera da naše oko ne vidi svetlost: Kada uđemo u Zemljinu senku mi vidimo mrak, iako
znamo da je mrak samo nedostatak svetlosti. Znači vidimo ono čega nema. A kada pogledamo u izvor
svetlosti mi ne vidimo ništa, jer nas svetlost zaslepljuje. Dakle mi vidimo tumačenje svoga uma koji nam
kaže da tu nema svetlosti i mi to vidimo kao mrak. Tako um tumači nedostatak svetlosti. Tako su i ostale
boje koje ne pripadaju trima osnovnom bojama samo tumačenja našeg uma. Pa on nedostatak žute i
plave tumači i pokazuje nam to kao zeleno, To je samo još jedan dokaz da naše oko nije sposobno da vidi
svetlost.

Pošto je svet u kome živimo, materijalni svet, stvoren po ugledu na duhovni, To znači da mi ne možemo
videti duhovnu svetlost, jer naše duhovne oči, intelekt i razum ne vide svetlost već reaguju na njen
nedostatak. Pa ako izmemo da je Čistoća svetlost, to znači da mi pošto možemo videti samo tamu, ono
što mislimo da je čisto je zapravo prljavo.

Pogledajmo na primeru Dostojanstva, koje je svetlost. Ljudi misle da je ponos svetlost a zapravo je
tama u odnosu na Dostojanstvo, Kako ćemo mi onda shvatiti dostojanstvo ako ga ne možemo videti. Pa
tako što ćemo razmišljati šta je to što je suprotno od ponosa. Pa ćemo videti da dostojanstven čovek
može da se ponizi a da ne umali sebe, a da ponosan čovek ne može da se ponizi. Jer samo veliki čovek
može da se ponizi, mali ne može biti manji nego što jeste. Ponosan čovek, opravdavajući svoju nemoć da
se ponizi, kaže da on ne dozvoljava da ga gaze.

Ljubav, Dobrota, Lepota,Milosrđe, Mudrost, Širokogrudost, itd. Sve je to svetlost.

Pogledajmo Mudrost , ona je suprotno od onoga što mi mislimo da ona jeste. Glupost je tama, i glup
čovek misli kako je on pametan, dok mudar nikada to za sebe neće pomisliti. Kažu da je Bog bio
pravedan kada je delio pamet, svi misle da su pametni. Dakle, ono što mi vidimo kao pametno je glupost
a ono što mi vidimo kao glupost, tu možemo naći mudrost.

Možemo videti da sve ono što mi mislimo da je svetlost i da je dobro, da je zapravo sve to tama i da smo
prevareni od strane naših zemaljskih učitelja, a da je sve ono za šta smo mislili da je tama i da je zlo
zapravo svetlost i da je dobro. Zato i u Sv. Pismu piše;'' iz tame će zasjati svetlost''.

Zercalo
Zercalo je ogledalo. Sozercavanje je videti duhovni svet, nebo, posmatrajući materijalni svet. Materijalni
svet je odraz duhovnog sveta i u materijalnom svetu postoji sve ono što postoji u duhovnom svetu. Tako
da mi možemo posmatrajući materijalni svet da shvatimo odnose u duhovnom svetu. Dakle posmatramo
svet i kao u ogledalu vidimo duhovni svet. Ono što je nevidljivo, duhovni svet pa i sam Bog za nas postaju
vidljivi kroz sliku u materijalnom svetu. Na primer; Bog je izvor svetlosti u duhovnom svetu, na nebu a
mi na Zemlji imamo Sunce koje oslikava kako to izgleda na nebu.

Isus Hristos Je uzeo dete za primer i rekao njihovo je Carstvo Nebesko. Sozercavajući mi vidimo da maloj
deci ništa nije prljavo, ona ne znaju za prljavštinu. Onda shvatimo da na nebu nema prljavštine jer niko
ne vidi ništa prljavim, Shvatamo da vidimo stvari prljavim jer su nas roditelji tako naučili da sagledavamo
svet. Škola naših roditelja je uprljala naš doživljaj sveta. Je li pčela dobar a osa zla? Ne nego od pčele
imamo koristi a od ose štetu ako nas ubode, one su takve kakvima ih je Bog stvorio, ni dobre ni zle. Ali u
našem umu one postaju dobre i zle. Ako brašno padne na naše nove pantalone mi ćemo reći da smo se
isprljali: pa je li Brašno prljavština? Pikavac je pikavac, ali ako je na trotoaru onda je prljavština. Tako na
nebu ništa nije prljavo pa se ovi što su se navikli na ''čistoću'' na nebu loše snalaze. Decu nije sramota
kao ni Adama i Evu što nije bilo stid dok nisu jeli sa drveta poznanja dobra i zla. Deca brzo praštaju. Puna
su vere. Kažeš detetu: daj da poljubim pa će da prođe i dete stvarno prođe bol, to je vera na delu, dete
je poverovalo da će ga proći i prošlo je. I mnoge druge stvari možemo da naučimo od dece.Tako mi
posmatrajući decu sozercavamo kakav treba da bude čovek da bi njegovo bilo Carstvo Nebesko.
Sozercavajući mi providimo u Carstvo Nebesko i imamo otkrovenja o tome kakvi su odnosi u duhovnom
svetu.

Za početak bih pokušao da objasnim šta to znači da je za čoveka koji sozercava duhovni svet zavesa u
hramu pocepana i da on kroz nju gleda u Svetinju Nad Svetinjama. U Solomonovom Hramu zavesa je
razdvajala Svetinju od Svetinje Nad Svetinjama. U Svetinji su služili sveštenici svakodnevno a u Svetinju
nad Svetinjama je ulazio Prvosveštenik jednom godišnje, i to ne bez krvi, da očisti narodne grehe.

Isus Hristos je Prvosveštenik do veka po redu Melhizedekovu i on je žrtvovavši sebe za naše grehe ušao u
Svetinju nad Svetinjama na nebu. U jevanđelju po Mateju nam se kaže da je u trenutku kada je izdahnuo,
zavesa u hramu se razderala po pola odozgo do dole. I gle, zavesa crkvena razdre se nadvoje od gornjeg
kraja do donjeg; i zemlja se potrese, i kamenje se raspade; Mat 27.51

Pokazujući nam tako da je zavesa na nebu u duhovnom svetu pocepana za one koji veruju u Njega i da
oni sad mogu da vide šta se dešava u Svetinji nad Svetinjama. Tako svaki iskreni vernik koji tvori ono što
je Hristos govorio da treba, biva prosvetljen Božjim otkrovenjima jer za njega više nema zavese koja
zaklanja. Bog koga niko nije video za njega postaje vidljiv i On lično upravlja njegove korake na zemlji
učeći ga kroz život da razlikuje dobro od zla i kako da se uklanja od zla. Isus Hristos je obećao da će doći
On i Njegov Otac sa Njim i da će se staniti u svakom iskrenom verniku. Svedočim vam da otkrovenja nisu
nešto što se ponekom daje, već da su za svakog iskrenog vernika i da ako ih nemate onda stvarno treba
da se upitate; kakav sam ja to vernik?

Amin!