Naslov originala

MICHEL HOUELLEBECQ
SEROTONINE

Copyright © Michel Houellebecq et Flammarion, 2019.

 Tableta je mala, bela, ovalnog oblika, može se prepoloviti.

Budim se ujutro u pet, ponekad u šest, potreba dostiže vrhunac, to je

najbolniji trenutak u mom danu. Prvo uključim električni uređaj za kafu;
prethodne večeri napunio sam rezervoar vodom i u filter stavio mlevenu
kafu (uglavnom je to malongo, i dalje sam prilično zahtevan kad je o kafi
reč). Cigaretu ne palim pre nego što popijem prvi gutljaj; to uzdržavanje
namećem sebi, to je svakodnevni uspeh koji je kod mene prerastao u
glavni izvor ponosa (ovde, pritom, valja priznati da električni uređaji za
kafu rade brzo). Olakšanje koje mi donosi prvi dim je trenutno, njegova
žestina zapanjuje. Nikotin je savršena droga, droga jednostavna i teška,
koja ne donosi nikakvu radost, koja se u potpunosti definiše žudnjom i
prestankom te žudnje.

Nekoliko minuta kasnije, posle dve ili tri cigarete, uzimam tabletu
kaptoriksa s četvrtinom čaše mineralne vode - uglavnom je to volvik.

Imam četrdeset šest godina, zovem se Floren-Klod Labrus i prezirem

svoje ime, mislim da sam ga dobio po dvojici svojih predaka, a zbog toga
što su moj otac i moja majka želeli time da ukažu poštovanje svako onom
sa svoje strane; sve biva tim pre žaljenja dostojno što ja, zapravo, nemam
šta da prebacim svojim roditeljima, oni su u svakom pogledu bili odlični
roditelji, davali su sve od sebe da me naoružaju svime što je neophodno
kako bih se borio u životu, a ako sam ja u toj borbi i pretrpeo poraz, ako se
moj život i skončava u tuzi i patnji, nikako zbog toga ne mogu da optužim
njih, već žalostan sled događaja na koji ću već imati prilike da se vratim - i
kojim se, istinu govoreći, ova knjiga i bavi - nemam, dakle, ama baš ništa
da prebacim svojim roditeljima izuzev te beznačajne, te zlehude, no ipak
beznačajne epizode sa imenom, i to ne samo zato što kombinaciju Floren-
Klod smatram smešnom već što mi se nijedan od dva elementa iz kojih je
to ime sačinjeno ne sviđa, sve u svemu, ako mene pitate, moje ime je jedan
potpuni promašaj, tako bar ja mislim. Floren je nekako previše blago,
previše blisko ženskom Florens, u jednom gotovo androginom smislu. Ono
ni u najmanjoj meri ne odgovara mom licu, koje krase energične crte,
posmatrane pod izvesnim uglovima čak i surove, koje žene često (neke
bar, u svakom slučaju) smatraju muževnim, ali nipošto, ali zaista nipošto
kao lice nekog botičelijevskog pešovana. Što se onog „Klod” tiče, o tome
bolje da i ne govorimo, mene to istog časa podseti na razne Klodee, odmah
mi prizove zastrašujuću sliku starog snimka Kloda Fransoe, koji sve ukrug
puštaju matori pederi na jednoj večerinki - eto, na to pomislim čim neko
izgovori ime Klod.
Nije teško promeniti ime, i kad to kažem, ne mislim da nije teško s
birokratskog aspekta, jer s birokratskog aspekta gotovo ništa i nije
moguće, birokratija ima za cilj da svede vaše mogućnosti da živite što je
više moguće, ako već nije u stanju te mogućnosti jednostavno da šatre, sa
stanovišta birokratije dobar birokrata je mrtav birokrata, i govorim to
prosto s upotrebne tačke gledišta: dovoljno je predstaviti se pod novim
imenom, i posle nekoliko meseci, ili čak nekoliko sedmica, svi živi se na
to prime, ljudima više i ne pada na pamet da ste se vi, tamo negde u
prošlosti, mogli zvati drugačije. Operacija bi u mom slučaju bila tim
jednostavnija zato što moje drugo lično ime, Pjer, savršeno odgovara slici
čvrstine i muževnosti, a ja sam oduvek upravo kao takav želeo da se
prikažem svetu. Ništa, međutim, nisam preduzeo, nastavio sam da nosim
to mrsko ime Floren-Klod, sve što sam uspeo da dobijem od pojedinih
žena (od Kamij i od Kejt, da budem precizan, ali vratiću se na to, vratiću
se) bilo je da se ograniče na ono „Floren”, dok od društva, generalno, ništa
nisam dobio, ni što se toga tiče ni što se tiče bilo čega drugog, okolnosti su
me bacale tamo-amo, dokazao sam da sam nesposoban da svoj život
uzmem u svoje ruke, muževnost kojom je navodno odisalo moje četvrtasto
koščato lice, s tim markantnim crtama, u stvari je bila puki mamac, čista
prevara i ništa drugo - prevara, istina, za koju ja nisam bio, i nisam,
odgovoran, Bog je tako odlučio, ali nisam, stvarno nisam, nikada nisam
bio ništa drugo do jedna nedosledna pičkica, sad sam već napabirčio
četrdeset šest godina a da nikada nisam bio u stanju da kontrolišem svoj
sopstveni život, rečju: činilo mi se više verovatnim da od druge polovine
svog života, u svetlu one prve, neću moći da očekujem ništa drugo do
jedno mlitavo, bolno urušavanje.

Prvi poznati antidepresivi (seropleks, prozak) povećavali su nivo

serotonina u krvi sprečavajući njegovo vezivanje za neurone 5-HT1.
Početkom 2007, kad je otkriven kapton D-L, otvoren je put novoj
generaciji antidepresiva, s jednostavnijim mehanizmom delovanja, budući
da su oni pospešivali proces egzocitoze radi oslobađanja serotonina
proizvedenog na nivou gastrointestinalne sluzi. Krajem te godine, kapton
D-L pušten je u promet pod nazivom kaptoriks. Lek se odmah pokazao kao
iznenađujuće efikasan, a pacijentima je omogućavao da, s dotad
neslućenom lakoćom, obavljaju sve normalne aktivnosti koje podrazumeva
življenje u jednom razvijenom društvu (toalet, društveni život sveden na
održavanje korektnih komšijskih odnosa, završavanje jednostavnih
birokratskih poslova), a da pritom ni u najmanjoj meri, za razliku od
antidepresiva prethodne generacije, ne pospešuju sklonost ka samoubistvu
ili samopovređivanju.

Najučestalije primećene nuspojave kod uzimanja kaptoriksa bile su

mučnina, pad libida, impotencija.

Od mučnina nikad nisam patio.

 Priča počinje u Španiji, u provinciji Almerija, tačno pet kilometara
severno od Al Alkijana, na putu N 340. Bio je početak leta, sredina jula
otprilike, negde kraj druge decenije XXI veka - čini mi se da je predsednik
Francuske bio Emanuel Makron. Vreme je bilo sunčano i izrazito toplo,
kao i uvek na jugu Španije u to doba godine. U taj rani popodnevni čas,
moj terenac mercedes G 350 TD stajao je na parkiralištu benzinske stanice
„Repsol”. Upravo sam bio napunio rezervoar dizelom, i sad sam pijuckao
koka-kolu zero naslonjen na karoseriju, dok me je sve upornije obuzimala
zlovolja na samu pomisao da sutradan dolazi Juzu. U jednom trenutku,
jedna folksvagen buba parkirala se preko puta mene, tamo gde se
napumpavaju gume.
Iz bube su izašle dve devojke u dvadesetim godinama, i izdaleka se
videlo da su veoma lepe, u poslednje vreme bejah zaboravio koliko
devojke mogu da budu lepe, i ovo je sad za mene bio šok, kao da sam u
nekom pozorištu gde je sve preterano i veštačko. Bilo je toliko toplo da se
činilo kao da vazduh lako treperi, kao i asfalt na parkiralištu, bili su to
upravo oni uslovi u kojima se javlja fatamorgana. Devojke su, ipak, bile
stvarne, a ja u blagoj panici, budući da je jedna od njih krenula u mom
pravcu. Imala je dugu svetlokestenjastu kosu, tek blago talasastu, a preko
čela nosila tanku kožnu traku iscrtanu geometrijskim motivima u boji.
Belom pamučnom trakom behu joj, manje-više, prekrivene grudi, a kratka
suknjica, koja je lepršala oko nje, takođe bela pamučna, izgledala je kao da
če se podići na najneznatniji dašak vetra - ali, kad smo već kod toga, ni
daška vetra nije bilo, Bog je dobrostiv i milosrdan.
Bila je smirena, nasmejana, kao da ne zna za strah - budimo jasni, što
se straha tiče, osećao sam ga ja. U njenim očima ogledali su se dobrota i
sreća - već na prvi pogled znao sam da je u životu imala sve sama lepa
iskustva i sa životinjama, i s muškarcima, pa čak i s poslodavcima. Što li je
sad krenula prema meni, tako mlada i poželjna, u to letnje popodne? Ona i
njena drugarica htele su da provere pritisak vazduha u svojim gumama (u
gumama svog automobila, to jest; slabo sam se izrazio). Sasvim razborito,
uostalom, to preporučuju organizacije koje brinu o bezbednosti saobraćaja
u gotovo svim civilizovanim zemljama, pa i u nekim koje to nisu. Ta
mlada devojka, dakle, nije bila samo poželjna i dobrodušna, bila je ujedno
i razborita i pametna, te je divljenje koje sam osetio prema njoj raslo iz
trena u tren. Da li bih mogao da je odbijem ako mi se obrati za pomoć?
Očigledno - ne.
Njena drugarica više je odgovarala standardima koji se u Španiji
očekuju - zift crna kosa, oči zagasitosmeđe, tamna put. Ona je nešto manje
bila u hipi fazonu, u stvari i ona je bila u fazonu, i te kako, ali manje hipi, a
bilo je tu i lake kurvinske primese, probila je levu nozdrvu, i tu se sad
presijavao srebrni prsten, a tračica koja je prekrivala njene grudi bila je
višebojna, sa agresivnim natpisima, išarana sloganima koji bi se mogli
okvalifikovati kao pank, ili kao rok, zaboravio sam po čemu se ono rok i
pank razlikuju, pa neka budu pank-rok, da pojednostavimo stvari. Za
razliku od svoje drugarice, ona je nosila šorts i, da stvari budu još gore, a
ja stvarno ne znam zbog čega prave tako tesne šortseve, to dupe
jednostavno nije moglo a da te ne hipnotiše. Nemoguće, i ja sam se
zablenuo, ali sam se prilično brzo usredsredio na situaciju. Prvo što treba
proveriti, objasnio sam im, jeste koji je pritisak idealan, s obzirom na
određeni model automobila: to najčešće piše na jednoj metalnoj pločici u
dnu levih prednjih vrata.
I pločica je zaista bila tamo gde sam rekao da će biti, i ja sam tačno
osetio kako njihovo poverenje u moju muževnu kompetentnost raste. Kola
im nisu bila pretovarena - za divno čudo, imale su čak mnogo manje
prtljaga nego što bi se moglo očekivati, dve torbice u kojima je, po svemu
sudeći, bilo po nekoliko pari gaćica i uobičajeni kozmetički proizvodi -
pritisak od 2,2 bara biće, znači, sasvim dovoljan.
Preostalo je sad da se pređe na sam postupak pumpanja guma. Pritisak
u prednjoj levoj gumi, odmah sam to konstatovao, nije prelazio jedan bar.
Govorio sam im sad najozbiljnije, što će reći s nenametljivom serioznošću
prihvatljivom s obzirom na moje godine: dobro su učinile što su se meni
obratile, i bilo je to u poslednji čas, nisu bile ni svesne da im preti velika
opasnost: kad gume nisu dovoljno napumpane, vozilo slabije prianja uz
put, teže se njime upravlja, i gotovo neizbežno dolazi do udesa. To je kod
njih izazvalo bezazleno uzbuđenje, ona kestenjasta me je uhvatila za
podlakticu.
Valjalo bi naglasiti da su ovi uređaji obično sranje, teško se njima
rukuje, treba na osnovu pištanja mehanizma naslutiti kad je dosta, a često
morate i da opipate gumu pre nego što stavite kapicu na ventil, lakše je
tucati, ako ćemo pravo, intuiciji bliže, siguran sam da su u tome bile
saglasne sa mnom, ali nikako nisam znao kako da načnem tu temu, rečju,
napumpao sam im prednju levu, a potom i zadnju desnu gumu, one su
čučale pored mene, pogledom sledeći moje pokrete s najvećom pažnjom,
na svom jeziku cvrkućući „chulo” i „claro que si”, a onda sam posao
prepustio njima, diskretno im stavivši do znanja da se, pod mojim budnim
očinskim okom, same postaraju za druge dve gume.
Ona brineta, ujedno i temperamentnija - to sam sad nedvosmisleno
osećao - bacila se na prednju desnu gumu, i bogami je bilo tvrdo, čim je
ona klekla, u onom tesno pripijenom šortsiću, a guza joj okrugla, čisto
savršenstvo, pa se mrda u ritmu dok ona gleda kako da namesti pisak na
ventil; za to vreme kestenjasta je, čini mi se, osetila na kakvoj se vatri
pržim, pa me je čak nakratko rukom obujmila oko struka, onako sestrinski.
Došla je, tako, na red i zadnja desna guma, za koju se pobrinula
kestenjasta. Erotska tenzija sad je bila podnošljivija, ali se umesto nje,
lagano, nametala druga jedna tenzija, ljubavna, jer sve troje smo znali da je
to poslednja guma, te da njima ubrzo neće preostati ništa drugo nego da
sednu u auto i produže svojim putem.
Ostale su, ipak, sa mnom još nekoliko minuta uglas mi zahvaljujući,
što rečima, što gracioznim gestovima, i samo njihovo držanje nipošto nije
bilo u striktno teorijskim okvirima, ili barem tako ja sad o tome
razmišljam, s višegodišnjom distancom, kad god se prisetim da sam
nekada i ja, u prošlosti, imao neki erotski život. Pitale su me iz koje sam
zemlje - iz Francuske, inače, mislim da to dosad nisam pomenuo - te kako
mi se dopada njihov kraj, ali i, konkretno, znam li neka fina mesta tu u
blizini. U izvesnom smislu da, bio je tu jedan bar u kojem su služili tapas,
ali gde se moglo i obilno doručkovati, a taj bar se nalazi baš preko puta
mesta gde sam ja odseo. Tu je u blizini bio i jedan noćni klub, malo dalje
samo, za koji bi se takođe moglo reći da je simpatično mesto. Ima mesta i
kod mene, mogao bih da ih primim makar na jednu noć, i čini mi se (ali
sad pričam koješta, iz ove perspektive) da bi i tamo moglo da nam bude
sasvim fino. Nisam, međutim, rekao ništa od svega toga, opredelio sam se
za sintezu, naširoko im objašnjavajući kako je ovaj deo Španije lep (što je
bila istina) i da sam ovde srećan (što nije bila istina, pri čemu skori
dolazak Juzu svakako neće popraviti stvari).

I najzad su otišle mašući mi, buba je izvela polukružno na parkiralištu,

a onda izbila na regionalni put koji, potom, izlazi na nacionalni auto-put.
Više je stvari tu moglo da se desi. Da smo mi to igrali u nekoj
romantičnoj komediji, ja bih, posle nekoliko sekundi dramskog oklevanja
(u toj fazi važno je kako će glumac odigrati, mislim da bi Kev Adams tu
bio dobar), ukratko, skočio za volan mog mercedes terenca, brzo bih
sustigao bubu na auto-putu, pretekao bih je mašući pomalo blesavo rukom
(kako to čine glumci u romantičnim komedijama), buba bi stala u
zaustavnu traku (u stvari, u klasičnoj romantičnoj komediji verovatno bi
bila samo jedna devojka, bez sumnje ona kestenjasta), i odigrali bi se onda
razni ti dirljivi ljudski činovi, dok pored nas brišu šleperi, mimoilazeći nas
na udaljenosti od nekoliko metara. Scenarista bi, za tu scenu, imao
valjanog razloga da temeljno poradi na tekstu.
Da smo se kojim slučajem našli u porno-filmu, nastavak bi bio
predvidljiviji, a značaj dijaloga manji. Svi muškarci vole mlade devojke,
ekološki osvešćene, koje vole trojku - u stvari, skoro svi muškarci, a ja
svakako.

Mi smo, međutim, bili u stvarnosti, pa sam se samo vratio kući. Imao

sam erekciju, što i nije moglo da me iznenadi s obzirom na razvoj
događaja tog popodneva. To sam regulisao na uobičajen način.
 Te devojke, a posebno ona kestenjasta, mogle su dati izvestan smisao
mom boravku u Španiji, a razočaravajući i banalni zaključak tog
popodneva samo je okrutno istakao nešto nepobitno: nisam imao ama baš
nikakvog razloga da budem tu gde sam. Onaj stan bio sam kupio zajedno s
Kamij, za nju. U to vreme smo razmišljali kao par, o tome da se konačno
skrasimo, o romantičnoj vodenici negde u Krezu ili šta znam gde, jedino
možda ideja da se prave deca nije bila u opticaju - ali bilo je to samo u
tom, jednom trenutku. Meni je to bila prva kupljena nekretnina i, do
daljeg, poslednja.
Mesto joj se na prvi pogled dopalo. Bilo je to jedno naturističko
odmaralište, mirno, udaljeno od ogromnih turističkih kompleksa koji se
protežu od Andaluzije do Levanta, a čije stanovništvo mahom čine
penzioneri sa evropskog severa - Nemci, Holanđani, tu i tamo neki
Skandinavac, naravno uz nezaobilazne Engleze, s tim Što, zanimljivo, nije
bilo Belgijanaca, iako je celo odmaralište - što po arhitektonskom rešenju
paviljona, što po rasporedu tržnih centara, i načinu na koji su bili
opremljeni barovi - odisalo njihovim prisustvom, štaviše bilo je to mesto
kao stvoreno za Belgijance. Većina tih što je tamo boravila završila je
svoje karijere u oblasti obrazovanja, bilo je tu i mnogo činovnika u
najširem smislu reči, srednji stručni kadar. Sada su mirno privodili svoj
život kraju, nisu kasnili na aperitiv, svoje otromboljene guzice,
oklembešene sise i zamrle kite dobrodušno su šetali od bara do plaže i
natrag. Nisu dizali prašinu, nisu pravili probleme u svom okruženju, učtivo
bi prostrli peškire po plastičnim stolicama bara No problemo pre nego što
će sesti, pa se, s prekomernom pažnjom, zagledati u inače prilično
jezgrovit jelovnik (uljudnost je nalagala da se, unutar odmarališta,
prostiranjem peškira izbegne dodir između dela nameštaja za zajedničku
upotrebu i intimnih delova tela korisnika usluga, moguće vlažnih).
Bila je tu i druga vrsta klijentele, ne tako brojna, ali zato aktivnija, koju
su činili španski hipici (toj je sorti, čega sam tek naknadno, s bolom,
postao svestan, pripadao i onaj devojački par kojem sam pomogao oko
guma). Neće biti zgoreg da napravimo kratak osvrt na noviju istoriju
Španije. Od smrti generala Franka 1975, Španija (španska mladež, tačnije)
suočila se s protivrečnim tendencijama. Prva, neposredno proistekla iz
šezdesetih, na pijedestal je uzdizala slobodnu ljubav, nudizam, oslobađanje
radničke klase i takve stvari. Druga, koja će se bespogovorno nametnuti
osamdesetih, visoko je vrednovala takmičarski duh, tešku pornografiju,
cinizam i berzanske opcije, dobro sad, pojednostavljujem malo, ali ako ne
pojednostavljujemo, ništa nećemo postići. Pobornici one prve tendencije,
čiji je poraz unapred bio programiran, počeli su malo-pomalo da se
priklanjaju prirodnim resursima, poput ovog skromnog nudističkog
odmarališta u kojem sam ja, je li, kupio stan. Da li je do tog programiranog
poraza već došlo, bespovratno? Na osnovu nekih fenomena koji su postali
primetni znatno posle smrti generala Franka, kao što je, na primer, pokret
Indignadosa1, moglo se zaključiti da nije. Isti zaključak mogao sam izvesti
i posle tog uznemirujućeg popodneva koje me je totalno pokopalo, a na
osnovu samog prisustva te dve devojke na benzinskoj stanici „Repsol” kod
Al Alkijana - čekajte, da li bi ženski rod od reči indignado trebalo da bude
indignada, jesam li ja to, u stvari, imao priliku da se nađem u prisustvu
dve zanosne indignade - no ja nikad neću saznati šta bi bilo da je bilo, jer
svoj život nisam uspeo da približim njihovom životu, a mogao sam lepo da
im predložim da navrate do mog nudističkog odmarališta, možda bi ona
brineta i otišla, ali ja bih bio sasvim zadovoljan kestenjastom, naposletku,
sve to pomalo, da tako kažem, gubi konture u mojim godinama, ta
obećanja sreće, ali stoji da sam noćima posle tog susreta sanjao o tome da
je kestenjasta, evo, došla i kuca mi na vrata. Došla, mene traži, i mom
lutanju u ovom svetu došao je kraj, vratila se da, dok dlanom o dlan, spase
moju kitu, moje biće i moju dušu. „I u domu svom, slobodno i smelo, u
gospodaricu prodirem.” U nekim od tih snova ona bi mi jasno naznačila da
je njena drugarica brineta čeka u kolima, čisto da proveri da li bi i brineta
mogla da se popne do stana, da nam se pridruži; ali san se u toj verziji
javljao sve ređe i ređe, scenario se pojednostavljivao, i na kraju više
nikakvog scenarija nije ni bilo, čim bih otvorio vrata, nas dvoje bismo
kročili u jedno prostranstvo jarko obasjano, neopisivo. Ovakva snatrenja
pohodiće me još bezmalo pune dve godine - ali dajte da ne srljamo
unapred.

U tom trenutku, dakle, koliko sutradan posle podne moj je zadatak bio
da odem da sačekam Juzu na aerodrom u Almeriji. Juzu nikad ranije nije
tu boravila, ali ja sam bio siguran da će joj se mesto zgaditi. Prema
nordijskim penzionerima, ono, sigurno neće osetiti nikakvo gađenje,
španski hipici u njoj će pobuditi možda samo prezir i ništa drugo, nijedna
od te dve kategorije (koje žive u miroljubivoj koegzistenciji bez većih
teškoća) ne može uticati na njenu elitističku viziju društvenog života i
sveta uopšte, svi ti ljudi, definitivno, nemaju klasu, kao što, uostalom, ni ja
nemam klasu, ali zato sam imao novca, ne baš malo novca, ako ćemo
pravo, i to posle raznih nekih okolnosti o kojima ću možda pričati kasnije,
kad budem imao vremena, a kad sam već rekao sve što u osnovi i ima da
se kaže o mom odnosu s Juzu, prirodno bi bilo zaključiti da sam morao da
je ostavim, očigledna stvar, šta drugo, pa i više od toga, nikada nije trebalo
ni da počnemo da živimo zajedno, jedino što je meni bilo potrebno mnogo,
mnogo vremena da preuzmem kontrolu nad svojim životom, o čemu sam
već pričao, s tim što i tad, kad sam tu kontrolu preuzeo, veći deo vremena
nisam bio u stanju da je sačuvam.

Lako sam našao mesto na aerodromu, parkiralište je bilo i veće nego

što treba, u svakom slučaju veće nego što je bilo potrebno tom delu
Španije, a koje je bilo zamišljeno u skladu s predviđenim kolosalnim
uspehom turizma do kojeg nikad nije došlo.
Meseci behu prošli otkako sam poslednji put spavao s Juzu, i meni
nikako na pamet nije padalo da opet počnem s tim, ma ni u kom slučaju,
zbog raznih razloga koje ću neizostavno objasniti kasnije, u suštini, meni
ni tad nije bilo jasno zbog čega sam uopšte organizovao taj odmor, i već
sam razmišljao o tome, dok sam čekao sedeći na plastičnoj klupi u
aerodromskom holu, da taj odmor malo skratim - prvobitno sam bio
predvideo da traje dve nedelje, ali jedna nedelja biće sasvim dovoljna,
slagaću da imam neke profesionalne obaveze, na to drolja neće imati šta da
kaže, ona je u celosti zavisila od moje kinte, i to mi je davalo izvesna
prava.
Let s aerodroma Pariz-Orli nije kasnio, terminal za dolaske bio je
ugodno klimatizovan, a na njemu maltene ni žive duše - turizam u
provinciji Almeriji je, doista, tonuo sve dublje i dublje. U trenutku kad je
na elektronskoj tabli osvanuo podatak da je avion sleteo, malo je
nedostajalo da ustanem i zaputim se ka parkiralištu - ona pojma ne bi
imala ni koju adresu da traži, ne bi nikako mogla da me nađe. Brzo sam
razmišljao: trebalo bi, danas-sutra, da se vratim u Pariz, makar i iz
profesionalnih razloga, taj moj posao u Ministarstvu poljoprivrede već mi
se bio praktično smučio isto koliko i moja družbenica Japanka, bio sam se
do grla zaglibio, ima ljudi koji i za manje počine samoubistvo.

Bila je, kao i obično, besprekorno našminkana, skoro oslikana,

jarkocrveni ruž za usne i ljubičasta senka za oči samo su dodatno
naglašavali njen bled ten, njenu „porcelansku” put, kako to govore u
romanima Iva Simona, sećam se sad da se ona, u stvari, nikad nije sunčala,
bledunjava je bila ta put (no dobro, porcelanska, da bude u maniru Iva
Simona), što Japanci smatraju vrhuncem otmenosti, ali, opet, šta da radi
čovek u jednom španskom primorskom odmaralištu ako neće da se sunča,
sama zamisao da se tako provede odmor neporecivo je besmislena, koliko
večeras ima da promenim datum povratka u hotelskoj rezervaciji, i jedna
nedelja je previše, što od godišnjeg ne sačuvati nekoliko dana za proleće,
kad trešnje cvatu u Kjotu?
Sa onom kestenjastom bi sve bilo drugačije, ona bi se na plaži skinula
bez trunke ozlojeđenosti i prezira, poput neke poslušne Izraelke, ne bi joj
smetale stomačine debelih nemačkih penzionerki (takva je sudbina žena,
zna i ona to, još otkako nam se Hrist prikazao u svoj svojoj slavi), i izložila
bi sunčevim zracima (i pogledima nemačkih penzionera, koji sigurno ne bi
dangubili) veličanstven prizor svojih savršeno oblih guzova, svoje nevine,
no ipak izbrijane pičkice (jer Bog nam je dozvolio da se podičimo
ukrasima svojim), a meni bi se opet digao, digao bi mi se kao pravom
sisaru, s tim što mi ga ona ne bi posisala odmah tu, na plaži, ipak je to
porodično nudističko odmaralište, uzdržala bi se i ne bi šokirala nemačke
penzionerke koje u ranu zoru upražnjavaju hata jogu na plaži, ali ja bih,
uprkos svemu, naslutio da ona želi to da uradi, i moja bi muškost doživela
svojevrstan preporod, a ona bi sačekala dok zajedno ne uđemo u vodu i ne
odmaknemo pedesetak metara od obale (plaža je bila takva da moraš dugo
da ideš da ti voda dođe preko glave), pa bi tek onda vlažne delove svog
tela ponudila mom pobedonosnom falusu, a kasnije bismo večerali arroz
con bogavantes u nekom restoranu u Garuči, romantika i pornografija išle
bi ruku pod ruku, dobrota Tvorčeva manifestovala bi se svom svojom
silinom, ukratko, moje misli su letele tamo-amo ali sam ipak uspeo da,
koliko-toliko, na lice namaknem izraz zadovoljstva kad sam ugledao Juzu
kako ulazi u aerodromski hol, sred gusto zbijene horde australijskih turista
s rančevima na leđima.
Ovlaš smo se poljubili, pa dobro, obrazi su nam se očešali jedan o
drugi, ali i to je već bilo previše, ona je odmah sela, otvorila neseser (čiji je
sadržaj bio strogo u skladu s normama koje su vazduhoplovne kompanije
nametnule u vezi s ručnim prtljagom), pa je nastavila da se puderiše ne
obraćajući pažnju na traku za prtljag - bilo je očigledno da je meni zapalo
da teglim te stvari.
A njen prtljag bio mi je, silom prilika, odranije dobro poznat, bila je to
neka čuvena marka koju sam u međuvremenu, istina, bio zaboravio, zadig
i volter ili pasfeal i blez, fora je bila u tome da se na tkanini reprodukuje
jedna od onih renesansnih geografskih karata na kojima je ovozemaljski
svet predstavljan u vrlo približnoj formi, ali sa starinskom legendom u
stilu: „Ovde mora da ima tigrova”, ali šta sad, prtljag joj je bio šik,
ekskluzivnost tih predmeta bila je dodatno naglašena činjenicom da nisu
imali točkiće, za razliku od vulgarnih samsonajta koje je vukao srednji
kadar, trebalo je, dakle, dobrano tegliti, baš kao što su u viktorijanskoj eri
teglili one elegantne kovčege.
Kao i sve zemlje Zapadne Evrope, i Španija je, ušavši u smrtonosni
proces povećanja produktivnosti, malo-pomalo počela da istiskuje sve
nekvalifikovane radnike, koji su nekada doprinosili tome da život bude
makar malo manje neugodan, osuđujući o istom trošku većinu svoje
populacije na masovnu nezaposlenost. Takav prtljag, bio on sa znakom
zadag i volter ili, svejedno, paskal i blez, bio je lišen svakog smisla u
jednom društvu u kojem zanimanje nosača više nije postojalo.
To više, očigledno, nije bio slučaj, ali u stvari, ne, nije tako, govorio
sam sebi dok sam s pokretne trake skidao jedan, pa drugi komad Juzuinog
bagaža (jedan kofer, plus jedna putna torba gotovo identične mase, sve
zajedno mora da je imalo četrdesetak kilograma): nosač, to sam bio ja.
 Obavljao sam i dužnost šofera. Nedugo pošto smo izbili na auto-put
A7, ona je uključila svoj ajfon i stavila u uši slušalice, da bi potom oči
pokrila trakom namočenom u losion od aloja vere. Kad se ide ka jugu, sad
konkretno u smeru ka aerodromu, taj auto-put umeo je da bude opasan,
nije bila retkost da neki vozač šlepera, Letonac ili Bugarin, izgubi kontrolu
nad vozilom. U suprotnom smeru, tek su polazile na put flotile kamiona
koje prehranjuju Severnu Evropu povrćem uzgajanim pod plastenicima
koje beru ilegalci iz Malija, za njihovim volanima sedeli su ispavani šoferi,
tako da sam bez ikakvih problema pretekao dobru tridesetinu kamiona pre
nego što sam stigao do izlaza 537. Na prilazu dugačkoj krivini što vodi ka
vijaduktu iznad Ramble del Tezoro, bankine nije bilo na potezu od preko
petsto metara; da skončam celu stvar, dovoljno je bilo da se uzdržim od
poriva da okrenem volan. Na tom mestu uspon je bio veoma strm, s
obzirom na postignutu brzinu čovek se mogao nadati savršenom padu,
vozilo ne bi ni okrznulo stenovitu padinu, razbilo bi se direktno dole, sto
metara niže, znači trenutak čistog užasa, a onda bi sve bilo gotovo, i ja bih
vratio Gospodu svoju nesigurnu dušu.
Bilo je vedro i mirno, brzo sam prilazio početku krivine. Zažmurio
sam, obema rukama čvrsto stegnuo volan, nekoliko sekundi, sigurno manje
od pet, vladali su neka paradoksalna ravnoteža i apsolutni mir, ili sam to ja
imao utisak da sam iskoračio iz vremena.
Grčevitim pokretom, potpuno nevoljnim, naglo sam skrenuo ulevo. U
pravi čas, desni prednji točak nakratko je okrznuo kamenu ivicu puta. Juzu
je strgnula masku s lica i izvadila slušalice iz ušiju. „Šta se dešava? Šta se
dešava?”, besno je ponavljala, besno, ali i pomalo uplašeno, i ja sam počeo
da se poigravam tim strahom. „Sve je u redu...”, rekao sam što sam mirnije
mogao, blagim tonom civilizovanog serijskog ubice, tu mi je kao uzor
poslužio Entoni Hopkins, zanosan i gotovo nenadmašan, jedan od onih
ljudi koje bi, u jednom trenutku u životu, trebalo da upoznamo. Ponavljao
sam potom, još blažim tonom, maltene hipnotizerskim tonom: „Sve je u
redu...”
Ništa, u stvari, nije bilo u redu; upravo sam bio propustio drugu priliku
da se oslobodim.
 Kao što sam i očekivao, Juzu je smireno, nastojeći da ne pokaže
preveliko zadovoljstvo, prihvatila moju odluku da skratim naš odmor na
nedelju dana, i imao sam utisak da ju je moje obrazloženje, da imam neke
profesionalne obaveze, smesta ubedilo; nju je, istinu govoreći, bolelo uvo
za to.
Taj moj izgovor, uostalom, i nije bio sasvim neosnovan, na odmor sam
i krenuo pošto sam prethodno podneo izveštaj o proizvođačima kajsija u
Rusijonu, i sam zgađen ispraznošću zadatka koji mi je poveren, onoga časa
kad budu potpisani ugovori o slobodnoj trgovini sa zemljama Merkosura,
o čemu su upravo vođeni pregovori, svima će postati jasno da proizvođači
kajsija iz Rusijona nemaju nikakve šanse, zaštita koju je ponudio Savez
organizacija proizvođača pod firmom „Crvena kajsija Rusijona” bila je tek
jedna prezrenja dostojna farsa, najezda argentinskih kajsija postala je
neminovnost, rusijonski proizvođači kajsija uveliko su se već mogli
smatrati praktično mrtvima, ni jedan jedini neće preteći, ma ni jedan, čak
ni onaj jedini što preživi pa posle broji leševe.
Ja sam u to vreme bio, čini mi se da to nisam pomenuo, zaposlen u
Ministarstvu poljoprivrede, moje glavno zaduženje bilo je da sastavljam
beleške i izveštaje koji se šalju nadležnim savetnicima pri vladama
evropskih zemalja, u najvećem broju slučajeva, a ponekad i velikim
trgovinskim lancima, sve radi „definisanja, pružanja podrške i zastupanja
pozicija francuske poljoprivrede”. Moj status u ministarstvu, a radio sam
pod ugovorom, garantovao mi je visoka primanja, znatno viša od onih koja
bi po važećem zakonu mogla da sleduju jednom stalno zaposlenom
činovniku. Tolika plata i jeste, u izvesnom smislu, bila opravdana,
francuska poljoprivreda jedna je kompleksna i raznovrsna oblast, retki su
oni koji vladaju problematikom u svim njenim granama, a moji izveštaji
bili su, sve u svemu, na ceni, uvažavana je moja sposobnost da uđem u
samu suštinu stvari, da se ne pogubim u mnoštvu brojki, da izdvojim samo
one ključne elemente. S druge strane, nisam mogao a da ne načinim
impresivan niz propusta u odbrani pozicija francuskih poljoprivrednika, ali
ti propusti u osnovi i nisu bili moji, više su za njih bili odgovorni ti
savetnici, sorta retka i tašta, koji su mogli da greše koliko hoće a da zbog
toga ne ispaštaju, imao sam posla s nekolicinom takvih (vrlo retko je to
bivalo, uglavnom smo opštili putem imejla), i ti kontakti ispunili bi me
osećanjem mučnine, nisu to najčešće bili diplomirani agronomi već
nekadašnji učenici trgovačkih škola, a prema trgovini i svemu što se kao
trgovina predstavlja ja sam oduvek osećao samo gađenje, koncept „visokih
komercijalnih studija” u mojim očima je predstavljao skrnavljenje samog
pojma studija, ali, na kraju krajeva, uobičajena je pojava da se za te
savetničke funkcije uzimaju mladi ljudi koji su završili visoke
komercijalne studije, njihov zadatak, da ugovaraju poslove, oduvek je bio
isti, bez obzira na to da li je reč o džemu od kajsija iz Eksa, mobilnim
telefonima ili raketama arijana, pregovaranje je svet za sebe, u kojem važe
posebni zakoni, svet u koji nepregovarači nikada neće imati pristupa.
Pa ipak, latio sam se bio tih svojih beležaka o proizvođačima kajsija iz
Rusijona, seo sam u sobu na spratu (stanje bio na dva nivoa), i narednih
nedelju dana Juzu gotovo da nisam ni viđao; prva dva dana jesam ulagao
izvestan napor ne bih li joj se s vremena na vreme pridružio na donjem
nivou, tek da održim tu iluziju bračnog kreveta, a onda sam i od toga
odustao, prešlo mi je u naviku da jedem sam, u tom baru s tapasima,
jednom zaista prilično finom mestu, gde mi ne beše dato da sednem sa
onom kestenjastom iz Al Alkijana, da bih potom, kako su dani odmicali,
počeo tu da provodim čitava popodneva, taj vremenski prostor u
komercijalnom smislu nimalo dinamičan, ali sa društvenog stanovišta
vazda živ, koji u Evropi deli ručak od večere. Atmosfera je bila opuštena,
bilo je tu ljudi pomalo nalik meni, ali u goroj situaciji, ako se ima u vidu
da su imali dvadeset ili trideset godina više od mene, te je njima presuda
već bila uručena, bili su već poraženi, mnogo je udovaca bilo u
popodnevnim časovima u tom baru s tapasom, ni nudiste udovištvo ne
mimoilazi, a bilo je, naravno, i udovica, pa i udovaca homoseksualaca,
onih čiji su se krhkiji družbenici već vinuli put pešovanskog raja, razlike u
seksualnoj orijentaciji tu su već, činilo se, i izgubile svaku težinu, u tom
baru s tapasom, koji su starci očigledno odabrali da tu okončaju život, pri
čemu je ta nivelacija doprinosila jasnoj diferencijaciji na nacionalnoj
osnovi: za stolovima u bašti lako su se mogli raspoznati engleski od
nemačkog dela; ja sam bio jedini Francuz; što se Holanđana tiče, to su vam
stvarno bile fufe koje mogu da sede gde bilo, o toj rasi trgovaca-poliglota i
oportunista moglo bi da se tera do sto i nazad. Sve se to odvijalo lagano, u
tempu serveza i platos combinados, ambijent je, sve u svemu, bio veoma
miran, ton razgovora odmeren. S vremena na vreme, ipak, naišao bi talas
mladih indignadosa, pravo s plaže, kose devojaka još su bile vlažne, i
žamor u objektu postao bi glasniji. Ne znam šta je Juzu tu uopšte tražila,
pošto se već nije sunčala, bez sumnje je gledala neke japanske serije na
netu; pitam se i sad u kojoj je ona meri uopšte mogla da razume celu tu
situaciju. Jedan običan gaiđin kao ja, ponikao u jednoj sasvim običnoj
sredini, kadar da namakne pristojnu platu, ali ni po čemu inače bajan, po
prirodi stvari trebalo bi da se oseća beskonačno počastvovanim što dane
provodi s jednom Japankom, i to Japankom mladom, jebozovnom,
izdankom ugledne japanske porodice i, uza sve to, povezanu s
najistaknutijim umetnicima dveju hemisfera, teorijski gledano, bilo je to
neoborivo, ja jedva da sam bio dostojan da joj raskopčam sandale, problem
je u tome što sam ja napadnije iskazivao ravnodušnost prema bilo mom,
bilo njenom statusu, jedne večeri, kad sam krenuo do frižidera po pivo,
naleteo sam na nju u kuhinji i otelo mi se jedno „skloni se, droljetino”, a
onda sam dohvatio pakovanje san migela i maznuo malo čoriza, i ona je,
da skratim, sigurno bila pomalo zbunjena te nedelje, pozivati se na svoj
visoki status u društvu sigurno nije poželjno kad postoji opasnost da vam
onaj drugi podrigne u facu ili vam prdne pod nos, sigurno je postojalo
mnogo ljudi kojima je mogla da poveri svoju muku, njena porodica bi
odmah iskoristila priliku, zaključili bi da je krajnje vreme da se ona vrati u
Japan, i svakako svojim drugaricama, drugaricama ili poznanicama, i
mislim da je obilno koristila Skajp tokom tih nekoliko dana dok sam se ja
pomirio s tim da ću proizvođače kajsija iz Rusijona ipak pustiti niz vodu,
pa nek propadnu, šta ću, danas mi se čini da je ravnodušnost koju sam u
tim danima gajio prema proizvođačima kajsija iz Rusijona predstavljala
svojevrsnu najavu ravnodušnosti koju ću docnije, u odsudnom trenutku,
osećati prema mlekarima iz Kalvadosa i s Lamanša, kao i one još dublje
ravnodušnosti koju ću, kasnije još, početi da ispoljavam prema svojoj
sopstvenoj sudbini, a zbog koje sam u tom trenutku počeo da žudim za
društvom starijih, do kojih, paradoksalno, i nije bilo tako lako doći, jer bili
su spremni da me demaskiraju kao lažnog starca, naročito mi je u sećanju
ostalo kako me je otkačila nekolicina penzionera Engleza (što i nije bilo
tako strašno, Englez nikad nikog ne prihvata, Englez je gotovo isto toliko
rasista koliko i Japanac, na neki način čak i blaža verzija Japanca), ali i
Holanđana, koji me sigurno nisu odbacivali zbog ksenofobije (kako bi
jedan Holanđanin pa i mogao da bude ksenofobičan, to su već protivurečni
pojmovi, Holandija nije država, to je pre jedno preduzeće), no kako niko
od njih nije hteo da mi dozvoli pristup svom staračkom svetu, pa nisam
mogao pred njima da se prikažem u pravom svetlu, a ni oni nisu mogli da
se otvore preda mnom, da mi pričaju o svojim problemima s prostatom i
svojim bajpasom, lakše su me, na moje iznenađenje, prihvatili indignadosi,
njihova mladost išla je ruku pod ruku s nepatvorenom naivnošću, tih dana
sam mogao da promenim ciljnu grupu, i trebalo je to da učinim, imao sam
mnogo čemu da ih naučim, savršeno dobro sam poznavao nusproizvode
agroindustrije, njihov militantizam bi, u dodiru sa mnom, postao
konzistentniji, tim pre što je politika Španije prema genetski
modifikovanoj hrani bila više nego sporna, Španija je bila jedna od
najliberalnijih i najneodgovornijih evropskih zemalja u pogledu GMP-a,
cela Španija, svi ti kamposi španski mogli su svaki dan da se pretvore u
genetsku bombu, dovoljno bi, u suštini, bilo naći jednu devojku, uvek je
dovoljno naći jednu devojku, ali nije se desilo ništa što bi mi pomoglo da
zaboravim onu kestenjastu iz Al Alkijana, i ja sad, sa ove distance, ne
optužujem za to čak ni indignade koje sam tamo viđao, ne mogu, štaviše,
da se setim ni njihovog odnosa prema meni, kad sad o svemu tome
razmišljam, imam utisak da su na neki površan način bile blagonaklone
prema meni, ali pretpostavljam da sam i ja njima bio tek površno
pristupačan, uništio me je Juzuin dolazak, nema sumnje da je trebalo da se
ratosiljam Juzu, i to da je se ratosiljam što pre, nisam ni bio u stanju da
zapazim kvalitete tih devojaka, a sve i da sam zapazio, nisam bio u stanju
da povezujem u njihove draži, ličile su mi na dokumentarac o Bemskom
Oberlandu koji je snimila neka izbeglica iz Somalije. Svaki dan mi je sve
bolnije padao usled činjenice da se ništa opipljivo nije dešavalo i da mi je,
jednostavno, ponestajalo razloga da živim, na kraju sam, čak, načisto
ostavio na cedilu proizvođače kajsija iz Rusijona; nisam više često odlazio
u kafe, iz straha da ću tamo naići na neku indignadu obnaženih dojki.
Gledao sam kako se sunčeva svetlost pomera preko podnih pločica,
tamanio boce brendija kardenal mendoza, i to je, manje-više, bilo sve.
 Uprkos nepodnošljivoj praznini tih dana, sa strahom sam iščekivao čas
povratka, nekoliko dana, koliko je dotle bilo ostalo, moraću da spavam u
istom krevetu s Juzu, nećemo moći da uzmemo zasebne sobe, nisam, ipak,
bio u stanju da u toj meri razbijem Weltanschauung2 španskih
recepcionerki, pa i celokupnog hotelskog osoblja, tako da smo ostali
neprekidno prilepljeni jedno uz drugo, dvadeset četiri sata dnevno, i ta
golgota morala je da potraje puna četiri dana. U vreme dok sam bio s
Kamij, dva dana bilo mi je dovoljno da pređem put, pre svega zato što je i
ona bila vozač, i mogla je svaki čas da me odmeni, ali i zato što u to vreme
još nisu poštovali ograničenja brzine, nisu još bili uveli kazneni sistem s
poenima, a nije još postojala ni ta besprekorna koordinacija između
evropskih birokratija, pa otud i taj ležerniji odnos prema manjim
prekršajima koje počine stranci. Ne samo što vam brzina od 150 ili 160
kilometara na čas, namesto tog smešnog ograničenja na 120 kilometara na
čas, omogućava, po prirodi stvari, da brže pređete određenu razdaljinu već
vam, isto tako, omogućava da vozite duže i u boljim bezbednosnim
uslovima. Na beskrajnim španskim auto-putevima, što se pružaju pravo do
u beskraj, gotovo pustim, pritom pod žarkim suncem, okruženim neopisivo
dosadnim krajolikom, naročito između Valensije i Barselone, pri čemu ni u
unutrašnjosti kopna stvari ne stoje ništa bolje, ono parče između Albasetea
i Madrida takođe je umelo skroz da ga zakuca, na tim, dakle, španskim
auto-putevima čak i ako stajete kod svake bandere da popijete kafu, čak i
ako palite cigaretu na cigaretu, vrlo je teško ostati budan, posle dva-tri sata
tog zamornog putešestvija oči se neizbežno sklapaju same, jedino je priliv
adrenalina koji izaziva brzina mogao da vas održi u budnom stanju, to
besmisleno ograničenje brzine bilo je, u stvari, neposredan uzrok porasta
broja udesa sa smrtnim ishodom na španskim auto-putevima, pa sam i ja,
ne bih li izbegao udes sa smrtnim ishodom - što bi, pravo govoreći, za
mene predstavljalo takođe izvesno rešenje - sad bio primoran da prelazim
svega 500-600 kilometara dnevno.
I dok sam bio s Kamij, već je usput bilo teško pronaći hotele koji
primaju pušače, ali nama je, iz navedenih razloga, bio dovoljan jedan dan
da pređemo celu Španiju, i još jedan da stignemo do Pariza, a usput smo i
otkrili nekoliko otpadničkih svratišta, jedno na baskijskoj, drugo na
vermejskoj strani, i još jedno u Istočnim Pirinejima, ali više u
unutrašnjosti, konkretno u Banjer-de-Lišonu, a to je već u planini, i možda
mi je upravo to poslednje, zamak Rijel, ostalo u najbajkovitijoj uspomeni
zbog kičerski, pseudoegzotično, na krajnje neočekivan način opremljenih
soba.
Tiranija zakona nije bila tako razrađena u to vreme, još se mogla naći
pokoja rupa u toj mreži, ali i ja sam tad bio mlađi, a samim tim u nadi da
ću nekako, ipak, ostati u granicama legalnosti, i dalje sam verovao u to da
u mojoj zemlji vlada pravda, imao sam poverenja u globalno
dobronameran karakter njenih zakona, nisam još bio usvojio veštine
geriljerosa zahvaljujući kojima ću se s potpunim ravnodušjem odnositi
prema detektorima dima: odvrneš poklopac, dvaput dobro čukneš kleštima
da se deaktivira električno kolo alarma, i gotova priča. Teže je zavarati
spremačice, čije je čulo mirisa uvežbano za otkrivanje duvanskog mirisa, i
ne možeš mu naći mane, u tom slučaju jedino rešenje biva da ih podmažeš,
velikodušnim bakšišom uvek možeš kupiti njihovu diskreciju, ali u takvim
okolnostima te i boravak, kad podvučeš crtu, skupo košta, a i nikad nisi
siguran da te spremačica neće odati.

Predvideo sam bio da prvu etapu završimo u hostelu u Činčonu, to je

uglavnom pouzdan izbor, španski hosteli uglavnom su pouzdan izbor, ali
ovaj je posebno ljubak, reč je o preuređenom manastiru iz XVI veka, sobe
gledaju na popločano dvorište s fontanom, a na sve strane po hodnicima i
na recepciji možete sesti u jednu od onih božanstvenih španskih fotelja od
tamnog drveta. Juzu je sela tu, prekrstila noge sa onom, za nju
uobičajenom blaziranom nadmenošću, a onda, ne obraćajući pažnju na
ambijent, uključila smartfon, unapred spremna da se žali ako ne bude
imala pristup mreži. Pristup mreži je imala, što je svakako bila dobra vest,
imaće čime da se zabavi tokom večeri. Morala je, ipak, da ustane, ne
propustivši priliku da nekolikim znacima nedvosmisleno pokaže koliko joj
to ide na živce, jer tražili su da pokaže pasoš, kao i boravišnu dozvolu za
Francusku, i da se potpiše na naznačenim mestima, ukupno tri, na
različitim formularima koje joj je podneo hotelijer, uprava hostela ostala je
verna neobično birokratskim i cepidlačkim manirima, nimalo prilagođenim
onome što zapadni turisti zamišljaju kao šarmantno ophođenje prema
gostima na recepciji jednog hotela, pa da, ne bi to ličilo na njih da vam
prirede koktel dobrodošlice, ali da priložite fotokopije pasoša, to
obavezno, stvari se, što se toga tiče, verovatno nisu mnogo promenile od
Frankovog vremena, pa ipak, ti njihovi hosteli jesu imali šarma, sve od tih
srednjovekovnih tvrđava i renesansnih manastira u Španiji što se još
koliko-toliko držalo na temeljima pretvoreno je u hostele. Ta vizionarska
politika, koja je na snagu stupila 1928, pun zamah postići će malo kasnije,
s dolaskom jednog čoveka na vlast. Fransisko Franko, nezavisno od
ostalih, gdekad diskutabilnih aspekata njegovog političkog delovanja,
mogao se, zaista, smatrati tvorcem, na globalnom nivou, elitnog turizma,
ali njegovom opusu tu nije kraj, mora biti da je taj univerzalni duh kasnije
udario temelje autentičnog masovnog turizma (pomislite samo na
Benidorm, pomislite samo na Toremolinos, pa ima li u svetu šezdesetih
godina XX veka nečeg što se s njima može porediti?), Fransisko Franko je
zapravo bio autentični džin turizma, i po tom osnovu će na kraju njegovi
dometi i biti prevrednovani, što se već, ako ćemo pravo, i čini u nekolikim
ugostiteljskim školama u Švajcarskoj, a i šire gledano, na ekonomskom
planu, frankizam je u poslednje vreme bio tema nekih interesantnih radova
na Harvardu i Jejlu, u kojima se pokazuje kako je caudillo3, naslutivši da
Španija nikad neće uspeti da uhvati voz industrijske revolucije, koja se u
ovoj zemlji, valja reći, uopšte nije ni odigrala, odvažno odlučio da preskoči
dve etape i odmah novac uloži u treću fazu, završnu fazu evropske
ekonomije, a to je ona tercijarna, koju čine turizam i usluge, čime je svoju
zemlju učinio konkurentnom u trenutku kad su zaposleni u novim
industrijskim zemljama, stekavši veću kupovnu moć, poželeli da višak
vrednosti utroše u Evropi, bilo na elitni turizam, bilo na masovni turizam,
već u zavisnosti od njihovog statusa, kad smo već kod toga, u tom trenutku
nije bilo nijednog Kineza u hostelu u Činčonu, jedan par Engleza, obični
ljudi, univerzitetski profesori, čekao je u redu iza nas, ali doći će i Kinezi,
doći će oni sigurno, ni trunke sumnje nisam gajio u to da će doći, jedino
što će tad možda morati malo da se pojednostave ove formalnosti prilikom
prijema, jer koliko god moglo ili moralo biti poštovanje koje gajimo prema
onome što je u domenu turizma postigao caudillo, stvari su se od njegovog
vremena promenile, i sad je već bila sasvim mala verovatnoća da će
špijuni pridošli ko zna otkuda poželeti da se utope u bezazlenu kohortu
običnih turista, s obzirom na to da su i takvi špijuni u međuvremenu
postali obični turisti, poput njihovog šefa, Vladimira Putina, prvog među
njima.

Pošto su obavljene sve formalnosti, pošto su ispunjeni i potpisani svi

hotelski formulari, dozvolio sam sebi još jedan trenutak mazohističkog
likovanja presrevši ironičan, što će reći prezriv, pogled kojim me je Juzu
prostrelila dok sam recepcionerki pružao karticu Amigos de Paradores
kako bih dobio popust; šta ju je ionako koštalo da čeka, ničemu nije ni
imala da se nada. Zaputio sam se prema našoj sobi, vukući svoj samsonajt;
ona je išla za mnom, ponosito uzdignute glave, pošto je svoja dva komada
prtljaga, zadig i volter (ili paska1 i blez, zaboravio sam), ostavila nasred
hola kod recepcije. Pravio sam se da ništa nisam primetio, i čim smo stigli
u sobu, uzeo sam iz mini-bara jedan kruzkampo i pripalio cigaretu - nisam
imao čega da se plašim, raznorazna iskustva učvrstila su me u uverenju da
i detektori dima u ovim hostelima takođe potiču iz epohe frankizma, to jest
negde s kraja te epohe, i da niko ovde ionako ne daje pet para za to, da je,
naposletku, reč samo o jednom odocnelom, površinskom odstupanju od
normi koje važe u međunarodnom turizmu, a utemeljenom na iluziji da
američka klijentela nikad neće stići do Evrope, a kamoli do španskih
hostela, budući da se samo još Venecija u Evropi mogla pohvaliti kakvom-
takvom posetom Amerikanaca, elem, sad je bio kucnuo čas da se evropski
profesionalci u oblasti turizma okrenu manje rafiniranim, novijim
zemljama, u kojima rak pluća predstavlja tek uzgrednu neprijatnost o kojoj
se i ne zna mnogo. Desetak minuta ništa se, ili skoro ništa, nije dešavalo,
Juzu se malo vrtela po sobi, nijedno piće u mini-baru nije odgovaralo
njenom statusu; bilo je tu piva, obične koka-kole (čak ni kole-lajt) i
mineralne vode. A onda je, tonom koji i nije uistinu bio upitan, rekla: „Ne
donose prtljag?” „Ne znam”, odgovorio sam otvarajući drugi kruzkampo.
Japanci ne umeju da pocrvene u pravom smislu reči, psihološki
mehanizam postoji i kod njih, ali ishod je više neka oker boja, na kraju je
ipak nekako svarila uvredu, moram priznati, jedno minut je drhtala, ali
uspela je da svari uvredu, okrenula se bez reči i krenula prema vratima.
Vratila se neki minut kasnije vukući svoj kofer, ja sam upravo privodio
ono pivo kraju. Opet je izašla pa se vratila pet minuta kasnije s putnom
torbom, a ja već bio otvorio treće - od puta sam stvarno bio ožedneo. Kako
je ja uopšte nisam registrovao, cele večeri nije mi uputila nijednu reč, što
mi je omogućilo da se usredsredim na klopu - eksploatišući arhitektonsku
baštinu, španski hosteli su od samog početka u prvi plan isturili regionalne
kuhinjske specijalitete, a rezultat toga je, bar po mom mišljenju, neretko
izvanredan, premda, generalno, pomalo mrsan.

Za odredište naše druge etape odlučio sam da podignem lestvicu, pa

sam se opredelio za jedan zamak-hotel, konkretno za dvorac Brindo, na
teritoriji opštine Angle, nedaleko od Bijarica. Ovoga puta bilo je i koktela
dobrodošlice, hotelska posluga, inače brojna, razletela se oko nas, izneli su
porcelanske case s testeninom, rashlađena boca ruinara čekala nas je u
mini-baru, ukratko: taj hotel je bio stvarno strava, na toj baskijskoj obali,
koja je takođe strava, i sve je moglo da pođe nabolje da seja nisam
iznenada dosetio, konkretno: dok sam prolazio kroz salon za čitanje, gde
se oko stolova po kojima su bile razbacane gomile Figaro magazina, Kot
haška, Venitifera i ostalih izdanja, sedelo u dubokim foteljama s masivnim
naslonima - dok se, dakle, u jednom trenutku nisam dosetio da sam u taj
hotel već dolazio s Kamij, krajem leta koje je prethodilo našem rastanku,
krajem našeg poslednjeg leta, ono malo blagonaklonosti koje sam, makar
samo privremeno, uspeo da ispoljim prema Juzu (koja je u ovom
okruženju, elegantnijem već, opet bila okrenula ćurak, koja je bila počela
da prede, i već počela da širi neke haljine po krevetu, očito u nameri da
zablista na večeri) palo je u vodu istog časa kad sam, neminovno, napravio
poređenje između njenog i Kamijinog držanja na tom istom mestu. Kamij
je bila zanemela dok je prolazila pored recepcije, uramljene slike, zidova
od veštačkog kamena, ukrasnih kandelabara. Kad smo ulazili u sobu, ona
je, pod snažnim utiskom, stala ispred besprekornog, ogromnog bračnog
kreveta pre nego što će stidljivo sesti na njegovu ivicu, da isproba koliko je
mek i udoban. Iz našeg apartmana pucao je pogled na jezero, ona je odmah
poželela da se slikamo nas dvoje, a kad sam je, otvorivši vrata mini-bara,
upitao da li bi popila čašu šampanjca, uzviknula je: „O, daaa!”, i lice joj je
ozario izraz sveprožimajuće sreće, i znam da je uživala u svakoj sekundi te
sreće koja je inače dostupna pripadnicima više srednje klase, drugačije je
bilo meni, jer ja sam već imao iskustva s tom kategorijom hotela, u takvim
hotelima odsedao sam sa ocem kad bismo išli na odmor u Meribel, u
dvorac Iže u Saon-i-Loari, ili u „Domen de Klerfonten” u Šona
l’Ambalanu, što se mene tiče, ja i jesam pripadao toj višoj srednjoj klasi,
koja je, kad smo već kod toga, prilično osiromašila u vreme krize.
Nije mi se čak ni išlo da se prošetam pored jezera pre večere, sama ta
ideja bila mi je odbojna, kao neko oskvrnuće, pa sam, istina nerado,
obukao sako (pošto sam prethodno dokrajčio onu bocu šampanjca) i otišao
do hotelskog restorana, pohvaljenog u Mišlenovom vodiču, gde Džon
Argand na kreativan način promišlja baskijsku kulinarsku tradiciju kroz
svoj jelovnik „Džonova pijaca”. Ovi restorani mogli bi, uostalom, biti
sasvim podnošljivi da konobare u jednom trenutku nije obuzelo da
deklamuju sastav najsitnije najđakonije, sve brekćući u nekom
polugastronomskom, poluliterarnom zanosu, vrebajući kod klijentele ma i
najmanji znak saučesništva ili, ako ništa drugo, barem interesovanja, a sve
ne bi li obed pretvorili u zajedničko nezaboravno iskustvo, dok je meni i
ono njihovo: „Želim ugodnu degustaciju!” na kraju te gurmanske
govorancije bilo sasvim dovoljno da me prođe volja za jelom.
Druga jedna inovacija, još zlosrećnija, do koje je došlo u
međuvremenu, otkad sam ovamo dolazio s Kamij, bilo je uvođenje
detektora dima po sobama. Zapazio sam ih čim sam ušao, u isto vreme
primetivši i visinu tavanice - najmanje tri metra, verovatnije čak četiri -
tako da nije bilo šanse da detektor deaktiviram. Pošto sam se razvlačio
jedno sat-dva, pronašao sam rezervnu ćebad u ormaru, pa namestio sebi da
spavam na terasi - sva sreća te je bila blaga noć, preživeo sam i mnogo
goru, svojevremeno u Stokholmu, za vreme jednog kongresa posvećenog
svinjogojstvu.

Trećem danu putovanja jednostavno nije bilo kraja, činilo se da se

radovi izvode na bezmalo celom auto-putu A10, a na izlazu iz Bordoa dva
sata smo mileli. Tako sam, već u stanju uznapredovale nervoze, stigao u
Nior, jedan od najružnijih gradova koje mi je na ovoj planeti bilo dato da
vidim. Juzu nije mogla da se uzdrži a da grimasom, koja je odavala
zapanjenost, ne konstatuje kako se naša dnevna etapa završava u hotelu
„Merkur-Mare Poateven” Što li joj priređujem takvo poniženje? Poniženje,
osim toga, potpuno bezrazložno, budući da je - kako mi je objasnila
recepcionerka, primetno insistirajući na nijansi zluradog zadovoljstva - „na
zahtev klijentele” hotel u međuvremenu postao 100% nepušački - da,
istina je, ispravka još nije uneta na sajtu, znala je to i recepcionerka.

Sutradan, negde sredinom popodneva, prvi put u životu sam sa

iskrenim olakšanjem ugledao prve zidine pariškog predgrađa. Kao mlad
čovek, u vreme dok sam svake nedelje uveče odlazio iz Senlija, gde sam
proživeo detinjstvo kao pod staklenim zvonom, da bih se vratio na studije
u centru Pariza, kad god bih prolazio kroz Vilije-le-Bel, a potom kroz
Sarsel, pa Pjerfit-sir-Sen, pa Sen-Deni, kad god bih osetio kako oko mene
raste gustina naseljenosti i gomilaju se zgrade, pri čemu bi i u samom
autobusu ton razgovora postajao sve nasilniji, a nivo opasnosti primetno
rastao - svaki, ali svaki put obuzelo bi me to nedvosmisleno osećanje da se
vraćam u pakao, i to u jedan pakao koji su, po svom nahođenju, izgradili
ljudi. Sada je sve bilo drugačije, uspon na društvenoj lestvici, bez nekog
posebnog talenta, ali sve u granicama korektnog, omogućio mi je da
izbegnem - nadam se jednom zasvagda - fizički, pa čak i vizuelni kontakt
sa opasnim staležima, sada sam, dakle, bio u svom sopstvenom paklu,
paklu koji sam, po svom nahođenju, izgradio ja sam.
 Stanovali smo u velikom trosobnom stanu na 29. spratu oblakodera
Totem, saćaste građevine od betona i stakla uzdignute na četiri ogromna
stuba od sirovog betona, koji su izgledom podsećali na onu vrstu pečuraka
odbojnog izgleda ali ukusnih, koje se, ako se ne varam, zovu smreci.
Totem se nalazio u samom srcu četvrti Bogrenel, tačno preko puta Ostrva
roda. Gadila mi se i ta zgrada, gadila mi se i četvrt Bogrenel, ali Juzu je
obožavala taj džinovski betonski smrčak, ona se u njega „na prvi pogled
zaljubila”, tako je govorila svima koji su nam dolazili u goste, bar u prvo
vreme, možda je to, uostalom, svima govorila i dalje, ali ja već odavno ne
sedim s ljudima koje Juzu zove u goste, čim dođu u stan, ja se zatvorim u
svoju sobu i ne izlazim odonud celo veče.
Već nekoliko meseci spavamo svako u svojoj sobi, ja sam joj prepustio
„roditeljsku” (to vam je soba s garderoberom i kupatilom, naznačiću to
zbog svojih čitalaca iz potlačenih klasa), dok sam ja zauzeo „gostinsku
sobu” i koristio pridruženo kupatilce s lavaboom i tuš-kabinom, što je
meni bilo sasvim dovoljno: operem zube, na brzinu se istuširam, i završio
posao.
Naša veza bila je u završnoj fazi, ništa više nije moglo da je spase, a ne
bi ni bilo poželjno da iskrsne nešto što bi je spasio, pa ipak, mora se reći da
uslovima u kojima smo mi živeli potpuno odgovara opis „život na visokoj
nozi”. Iz salona, kao i iz te roditeljske sobe, videla se Sena i, na drugoj
njenoj obali, XVI arondisman i Bulonjska šuma, park Sen-Klu i tako dalje;
po lepom vremenu video se i Versajski dvorac. Iz moje sobe pucao je
pogled na hotel „Novotel”, koji se nalazio na nepunih dvesta metara od
stana, a iza njega i veći deo Pariza, ali taj pogled mene uopšte nije
zanimao, neprestano su mi bile navučene dvostruke zavese, ne samo što mi
je odvratna bila ta četvrt Bogrenel već mi je odvratan bio i ceo Pariz, taj
grad kužan od ekološki odgovornih buržuja kojih sam se gnušao, dobro,
možda sam i ja bio buržuj, ali svakako nisam bio ekološki odgovoran,
vozio sam terenac dizelaš - možda i nisam bogzna šta napravio u životu,
ali sam, ako ništa drugo, doprineo uništavanju planete - a i sistematično
sam sabotirao program trijaže smeća koji je sprovodio kućni savet, i to
tako što sam prazne vinske boce bacao u kontejner rezervisan za papir i
kartonsku ambalažu, a lako kvarljiv otpad tamo gde se odlaže staklo.
Pomalo sam seja i ponosio tim svojim nekulturnim ponašanjem, ali to je za
mene bila sitna osveta za nepristojno visoku kiriju i troškove stanovanja -
kad bih poplaćao stanarinu i sve troškove, pa još kad Juzu isplatim
redovnu mesečnu sumu na ime „održavanja” (koje se, mahom, svodilo na
poručivanje sušija), utrošio bih 90% svojih mesečnih primanja, da skratim
priču: moj život se svodio na lagano krckanje nasledstva koje mi je ostavio
otac, a moj otac to nije bio zaslužio, i bilo je krajnje vreme da prekinem s
tim glupostima.

Otkad je poznajem, Juzu je radila u Kulturnom centru Japana, na keju

Branli, na petsto metara od stana, ali ipak je na posao išla biciklom, onim
glupim holandskim biciklom koji je kasnije morala da uteruje u lift, a
držala ga je u dnevnoj sobi. Tu sinekuru su joj, pretpostavljam, obezbedili
bili roditelji. Ni tad, inače, nisam tačno znao čime su se njeni roditelji
bavili, ali su nesporno bili bogati ljudi (kći jedinica bogatih roditelja, tako
nastaju ljudi poput Juzu, ma iz koje zemlje, ma iz koje kulture), verovatno
ne baš ekstremno bogati, nisam baš imao utisak da joj je otac predsednik
upravnog odbora Sonija ili Tojote, već pre neki funkcioner, funkcioner na
nekom višem položaju.
Njoj je, kako mi je objasnila, bilo povereno da „podmladi i
modernizuje” program kulturnih manifestacija. Nije to bio nikakav luksuz:
prospekt koji sam uzeo kad sam prvi put bio kod nje na radnom mestu
odisao je smrtnom dosadom: radionice za origami, ikebanu i tenkoku,
predstave kamišibaja i svirka na džomon bubnjevima, konferencije o igri
go i putu čaja (škola Urasenke, škola Omotosenke), retki japanski
posetioci bili su prava živa nacionalna bogatstva, ali u bukvalnom smislu,
budući da je većina imala najmanje devedeset godina, lakše je bilo svrstati
ih u umiruća nacionalna bogatstva. Rečju, dovoljno je bilo da organizuje
jednu ili dve izložbe mangi, jedan ili dva festivala posvećena novim
tendencijama u japanskoj porno-industriji, i da time ispuni preuzete
obaveze; it was quite an easy job.

Prošlo je već bilo šest meseci kako sam prestao da idem na te izložbe
koje je organizovala Juzu, i to posle one posvećene Daikičiju Amanu. Taj
fotograf i video-umetnik prikazivao je slike nagih devojaka tela
prekrivenih raznim ogavnim životinjama poput jegulja, hobotnica,
bubašvaba, člankovitih crva... U jednom njegovom videu, neka Japanka
zubima hvata pipke hobotnice koja izlazi iz ve-ce šolje. Mislim da nikad u
životu ništa tako odurno nisam video. Na nesreću, i te večeri sam, kao i
obično, prišao posluženju, pre nego što ću se zainteresovati za izložene
radove; dva minuta kasnije, morao sam da trčim do toaleta u kulturnom
centru i tamo ispovraćam pirinač i sirovu ribu.

Vikendi su bili pravo mučenje, mimo toga, mogao sam i čitave nedelje
da preguram a da maltene i ne vidim Juzu. Kad bih ja polazio u
Ministarstvo poljoprivrede, ona je još spavala da ni top ne može da je
probudi - retko je ustajala pre podneva. A kad bih se ja vraćao s posla,
negde oko sedam uveče, ona gotovo nikad nije bila tu. Verovatno iz kuće
tako kasno nije izbivala zbog posla, naposletku, bilo je to sasvim
normalno, ona je imala tek dvadeset šest, a ja dvadeset godina više, želja
za društvenim životom jenjava kako čovek sazreva, u jednom trenutku
kažeš sebi da si tu već video sve što ima da se vidi, osim toga, ja sam bio
instalirao kablovsku u sobu, imao sam pristup svim sportskim kanalima, i
mogao sam da pratim nacionalne fudbalske šampionate u Francuskoj,
Engleskoj, Nemačkoj, Španiji i Italiji, stoje, razume se, značilo da sam sebi
obezbedio višečasovnu razonodu, da je Paskal znao za kablovsku, možda
bi i neku drugu pesmu pevao, a pritom sam ja to kod SFR-a uzeo po istoj
ceni kakva je i kod drugih operatera, i nisam mogao da shvatim zbog čega
SFR u svojim reklamama ne stavlja akcenat upravo na tu čudesnu ponudu
sportskih sadržaja, ali dobro sad, valjda ljudi znaju šta rade.
Ono što je, međutim, bez sumnje bilo podložnije kritici, sa stanovišta
onoga što obično podrazumevamo pod pojmom morala, bilo je to što je
Juzu - u to sam već bio ubeđen - često umela sebi da priušti užitak u
„raskalašnim večerinkama”. Jednom takvom zgodom pravio sam joj
društvo, otišao s njom, bilo je to na samom početku naše veze. Veče su
napravili u nekoj vili na keju Betin, na ostrvu Sen-Luj.
Predstavu nisam imao koliko bi mogla da iznosi vrednost jedne takve
nekretnine na tržištu, dvadeset miliona evra, možda, kako god bilo, tako
nešto u životu nisam video. Učestvovalo je njih stotinak, dva muškarca na
jednu ženu, tako otprilike, muškarci su, inače, sve u svemu bili mlađi od
žena, a i osetno nižeg društvenog statusa, većina njih je, štaviše, nesporno
odgovarala opisu „momaka iz predgrađa”, te ja u jednom trenutku
pomislih: da li ovima treba nešto platiti, premda sam maltene istog časa
skapirao da verovatno nema potrebe da im se plaća, za većinu muškaraca
besplatna jebačina sama je po sebi čist dobitak, a sem toga, bilo je tu i
šampanjca, i kolačića raznih, i sve je to bilo posluženo u tri velika salona,
sve iz jednog prelaziš u drugi, tamo sam ja, uostalom, i proveo to veče.
Ničeg tu seksualnog nije ni bilo, u tim salonima, izuzev što su žene
bile izrazito erotski odevene, kao i toga što bi svaki čas parovi, ili grupe,
kretali uz stepenice što vode ka sobama ili, na kontrastranu, u podrum, i
već na osnovu toga nije moglo biti nikakve sumnje u vezi s tim o kakvoj je
vrsti okupljanja reč.
Posle nepunih sat vremena, kad je postalo očigledno da kod mene ne
postoji ni najmanja namera da odem i svojim očima vidim šta se valja iza
sedam brda; klopnuo sam nešto, i to je bilo sve. A onda je Juzu pozvala
uber taksi. U povratku mi ništa nije prebacivala, ali se, isto tako, kod nje
nije mogla nazreti ni trunka žaljenja, ni trunka stida; nije, pravo govoreći,
ni jednom jedinom rečju aludirala na to što se te večeri desilo, a ni kasnije
nikada o tome neće pričati.

U mojim očima, to ćutanje je samo bilo potvrda stare hipoteze da ona

nije odustala od svojih omiljenih vidova zabave, i tako sam jedne večeri
poželeo da konačno saznam na čemu sam, besmisleno je to bilo, istina, ona
je svaki čas mogla da se vrati, a i kopati po kompjuteru žene s kojom živiš
nije baš neka časna rabota, čudna je, zaista, ta naša potreba da znamo, da
saznamo, na kraju krajeva, možda je ta reč „potreba” pomalo i prejaka,
recimo da su te večeri na televiziji bile samo neke očajne utakmice.

Pregledajući mejlove po gabaritu, lako sam izdvojio desetak uz koje su

bili prikačeni i video-snimci. U prvom, moja devojka se nalazila u žiži
redaljke klasičnog tipa: drkala je, pušila, a tucala su je njih petnaestorica,
otprilike, koji su bez žurbe čekali da dođu na red i uredno koristili
prezervative za vaginalnu i analnu penetraciju; niko nije izgovarao ni
jednu jedinu reč. U jednom trenutku pokušala je da uzme dve kite u usta,
ali joj nikako nije uspevalo. Potom su pak muškarci počeli da joj svršavaju
po licu, koje se, iz trenutka u trenutak, sve manje videlo od sperme, da bi
naposletku ona i zažmurila.
Sve je to bilo više nego dobro, mislim, ako tako mogu reći; nisam bio
preterano iznenađen, ali bilo je tu i nečeg drugog što me je kosnulo
kudikamo više: odmah sam prepoznao ambijent u kojem se sve to dešava,
taj video bio je snimljen u mom stanu, konkretniji da budem: u sobi mojih
roditelja, a to mi se već ni najmanje nije dopalo. Mora biti da je iskoristila
jedno od mojih službenih putovanja u Brisel, a bilo je prošlo već više od
godinu dana kako sam na ta putovanja prestao da odlazim, što će reći da je
to snimljeno na samom početku naše veze, dakle u vreme kad smo se nas
dvoje još tucali, kad smo se, štaviše, mnogo tucali, mislim da nikad u
životu nisam toliko jebao, ona je bila manje-više non-stop raspoložena za
tucanje, na osnovu čega sam ja tad zaključio da je zaljubljena u mene, što
možda i jeste greška u analizi, ali ako to i jeste, onda je svakako greška
koju u analizi pravi većina muškaraca, ili to možda uopšte i nije greška,
nego tako funkcioniše većina žena (kako to piše u delima iz popularne
psihologije), takav im je softver (kako se kaže u političkim debatama u
Senatu), te bi u tom slučaju Juzu bila izuzetak od pravila.
Najbolju potvrdu da je ona zaista bila izuzetak predstavljao je drugi
video. Ovoga puta radnja se nije odigravala kod mene u stanu, pa ni u onoj
vili na ostrvu Sen-Luj. Dok je ono na ostrvu Sen-Luj bilo čista klasa, sve
minimalistički, crno-belo, dotle je to novo mesto bilo raskošno, buržujsko,
sa stilskim nameštajem, pomisli čovek odmah da je to negde na Aveniji
Foš, kod nekog bogatog ginekologa ili, možda, televizijskog voditelja na
vrhuncu, tek, bilo kako bilo, Juzu je prvo drkala na nekom otomanu pre
nego što će skliznuti na patos prekriven tepihom sa, otprilike, persijskim
motivima, na kojem ju je doberman srednjeg uzrasta penetrirao s revnošću
po kojoj je njegova rasa i inače poznata. Potom je reditelj promenio ugao i,
dok ju je doberman i dalje trpao (psi, inače, ejakuliraju veoma brzo u
prirodnim uslovima, ali ženska pička sigurno se znatno razlikuje od
kučkine, nije pseto znalo šta ga je snašlo), Juzu je jednom bul-terijeru prvo
lizala kitu, a onda je uzela u usta. Bul-terijer, bez sumnje mlađi od
dobermana, svršio je posle nepunih minut vremena, da bi ga odmah
odmenio jedan bokser.
Posle tog psećeg mini-gengbenga, prekinuo sam s gledanjem, sažalno
mi bilo, ali najviše zbog pasa, dok, u isto vreme, nisam mogao da odagnam
primisao kako je za jednu Japanku (bar na osnovu onog što sam ja uspeo
da primetim a u vezi je s mentalitetom tog naroda) spavati s jednim
zapadnjakom maltene već isto kao imati snošaj sa životinjom. Pre nego što
ću izaći iz roditeljske sobe, presnimio sam sve te video-zapise na USB
fleš. Juzuino lice bilo je više nego prepoznatljivo, a ja sam već snatrio
kako da celu tu emancipaciju, celo to oslobađanje podignem na još viši
nivo, pri čemu se moj plan, sasvim jednostavno (dobre ideje uvek su
jednostavne), svodio na to da je bacim kroz prozor.
Izvesti to u praksi ne bi bilo ni najmanje teško. Prvo ju je trebalo
napiti, pod izgovorom da je reč o piću fenomenalnog kvaliteta koje sam,
kao, dobio od nekog malog lokalnog proizvođača šljiva iz Voža, ona je na
takve specifikacije bila vrlo osetljiva, u tom smislu zaista je ostala prava
turistkinja. Japanci, i Azijci uopšte, vrlo slabo podnose alkohol, zato što
kod njih slabo funkcioniše aldehid-dehidrogenaza 2, koja omogućava
pretvaranje etanola u sirćetnu kiselinu. Za nepunih pet minuta utonula bi u
alkoholni stupor, znam već na osnovu iskustva; meni bi, dakle, preostalo
samo da otvorim prozor i izbacim njeno telo, nije imala ni pedeset kila
(gotovo isto koliko i njen prtljag), uspeo bih bez ikakvih teškoća da je
odvučem do prozora, a pad s dvadeset devetog sprata niko ne bi preživeo.
Kasnije bih taj nesrećan slučaj pripisao pijanstvu, sve bi to delovalo i
više nego uverljivo, ali ja sam gajio ogromno, možda i preterano poverenje
u policiju moje zemlje, tako da bih radije odmah priznao: sa svim tim
video-snimcima, mislio sam ja, mogao bih da računam na olakšavajuće
okolnosti. U članu 324 Krivičnog zakonika iz 1810. piše da „ubistvo koje
suprug počini nad suprugom, ili ona nad njim, podleže krivičnom gonjenju
(...) pa ipak, u slučaju preljube, što je predviđeno članom 336, ubistvo koje
suprug počini nad svojom suprugom, ili nad njenim saučesnikom, u
trenutku kad ih zatekne na delu u svom bračnom domu, ne podleže
krivičnom gonjenju”. Drugim rečima, da sam one večeri kad su bile orgije
potegao kalašnjikov, pod uslovom, naravno, da je još Napoleon na vlasti,
bez problema bi mi progledali kroz prste. Ali mi nismo živeli u
Napoleonovoj eri, čak ni u epohi Razvoda na italijanski način, i ja sam,
posle brze pretrage na intemetu, ustanovio da zatvorska kazna za zločin iz
strasti počinjen nad bračnim drugom iznosi, u proseku, sedamnaest godina;
neke feministkinje ni time nisu bile zadovoljne, tražile su najstrože kazne i
zalagale se za uvođenje pojma „feminicid” u Krivični zakonik, što je meni
bilo prilično zabavno, jer me je odmah asociralo na insekticide i raticide.4
Bilo kako bilo, činilo mi se da je tih sedamnaest godina ipak previše.
S druge strane, međutim, razmišljao sam o tome kako u zatvoru
zapravo i nije tako loše, nemaš više nikakvih problema s birokratijom, a
zbrinut si medicinski, glavna neugodnost je to što moraš neprestano da se
biješ i da te sodomizuju drugi zatvorenici, ali možda su, kad čovek malo
bolje razmisli, uglavnom pedofili ti koje drugi ponižavaju i jebu u bulju, ili
neki mnogo slatki mladi momci s malim, anđeoskim guzama, krhki
delinkventi iz visokog društva koji padnu na neku glupost, zbog crte koke,
ja sam više bio snažne građe, zdepast i pomalo alkoholičar, moj profil je, u
stvari, više odgovarao profilu prosečnog osuđenika.

„Poniženi i jebani”, dobar naslov bi to bio, treš varijanta Dostojevskog,

i Dostojevski je, činilo mi se, pisao nešto o zatvorskom svetu, možda je tu
nešto moglo i da se primeni, ali ja nisam imao vremena da proveravam,
trebalo je brzo da donesem odluku, a imao sam utisak da bi tip koji je ubio
ženu da „osveti svoju čast” mogao da uživa i izvesno poštovanje kolega
zatvorenika, to mi je bar govorilo moje slabo poznavanje psihologije u
zatvorskom okruženju.
Postojale su, sem toga, i razne stvari koje sam voleo, ono, kad si
napolju, kad odeš do supermarketa, na primer, u G20 možeš da nađeš
četrnaest različitih vrsta humusa, ili da izađeš da se prošetaš po šumi, kao
mali sam voleo da se šetam po šumi, i trebalo bi i sad češće da idem u
šetnju, izgubio sam svaki dodir sa svojim detinjstvom, kad se sve uzme u
obzir, duži boravak u zatvoru možda i ne bi bio najbolje rešenje za mene,
ali ipak mislim da je humus na kraju odneo prevagu. Da ne govorimo o
moralnim aspektima ubistva, razume se.
 Nekim čudom, rešenje sam pronašao gledajući Jauni senat, televizijski
kanal od kojeg inače nisam očekivao bogzna šta, a naročito ne tog tipa. U
dokumentarnu pod naslovom „Dobrovoljno nestali” obrađene su bile
životne priče nekoliko osoba koje su jednoga dana, na potpuno
nepredvidiv način, odlučile da prekinu sve veze sa svojom porodicom,
prijateljima, poslom: bila je tu priča o tipu koji je jednog ponedeljka ujutro
krenuo na posao, ostavio kola na parkingu železničke stanice i seo u prvi
voz, nasumice, ne birajući odredište, kao i priča o drugom jednom koji je
uveče izašao u provod, a onda, umesto da se vrati kući, uzeo sobu u prvom
hotelu na koji je naišao, da bi potom mesecima lutao od hotela do hotela,
menjajući adrese svake nedelje.
Brojke su bile impresivne: u Francuskoj, svake godine, više od
dvanaest hiljada osoba odluči da nestane, da napusti porodicu i krene u
novi život, ponekad na drugom kraju sveta, ponekad u istom gradu. To me
je fasciniralo, pa sam ostatak noći proveo na internetu ne bih li saznao
nešto više, iz časa u čas sve čvršće uveren da idem u susret svojoj sudbini:
i ja ću postati jedan od tih dobrovoljno nestalih, s tim što je moj slučaj bio
neobično jednostavan, nisam morao da bežim ni od venčane žene, ni od
porodice, ni od neke mukotrpno građene socijalne strukture, već samo od
jedne obične konkubine, strankinje usto, koja nije imala nikakvo pravo da
me traži. Kad smo kod toga, u svim tim člancima na internetu naglašen je
bio jedan momenat, istaknut i u onom dokumentarcu: u Francuskoj, svaka
punoletna osoba slobodna je da „odlazi i dolazi”, napuštanje porodice ne
predstavlja krivično delo. Trebalo je tu rečenicu ugravirati, ogromnim
slovima, na svaku javnu ustanovu: U Francuskoj, napuštanje porodice ne
predstavlja krivično delo. Mnogi su na tome insistirali, redajući
impresivne primere: u slučaju da se osoba koja se vodi kao nestala nalazi u
rukama policije ili žandarmerije, policiji, odnosno žandarmeriji, bilo je
zabranjeno da bez odobrenja te osobe objavi njenu novu adresu; osim
toga, godine 2013. obustavljeni su istražni postupci na zahtev porodica
nestalih. Zapanjujuće je bilo to što je, u zemlji gde su individualne slobode
iz godine u godinu bile sve manje, zakonodavac sačuvao tu, temeljnu
slobodu, po meni čak i temeljniju i u filozofskom smislu škakljiviju od
prava na samoubistvo.

Nisam spavao te noći, a od sabajle sam počeo da preduzimam

odgovarajuće mere. Iako još nisam bio smislio kuda ću tačno, imao sam
utisak da će me put voditi ka seoskim područjima, te sam se prilikom
izbora banke opredelio za Kredi agrikol. Račun sam otvorio odmah, ali
trebalo je pričekati nedelju dana da mi odobre pristup preko interneta i
čekovnu knjižicu. Na zatvaranje računa kod BNP-a otišlo mi je petnaest
minuta, a prenos sredstava na moj novi račun izvršen je istog časa.
Nekoliko imejlova bilo je dovoljno da prebacim određena redovna
potraživanja (auto-osiguranje, sredstva uzajamne pomoći). Što se stana
tiče, potrebno mi je bilo malo više vremena, procenio sam da bi pametno
bilo izmisliti neki nov posao koji me čeka u Argentini, na nekom
ogromnom vinogradarskom gazdinstvu u provinciji Mendoza, svi u
agenciji za nekretnine bili su oduševljeni tom idejom, čim neko potegne
priču o odlasku iz Francuske, svi Francuzi se oduševe, to je za njih
karakteristična zajednička crta, makar taj neko išao na Grenland, i to ih
oduševi, o Argentini da i ne govorimo, da je kojim slučajem Brazil bio u
pitanju, mislim da bi se ta agentkinja s kojom sam razgovarao istog časa
bacila na pod i počela da šeni. Dali su mi dva meseca da se iselim, što ću
ja naknadno izmiriti virmanom; što se tiče inventara u stanu, ja svakako
neću biti tu kad bude dolazio novi zakupac, ali to i nije bitno.

Ostalo je pitanje mog posla. U Ministarstvu poljoprivrede radio sam na

određeno vreme, a radni ugovor obnavljan mi je na svakih godinu dana,
početkom avgusta. Bio sam na odmoru, i moj šef se iznenadio kad sam ga
pozvao, ali mi je zakazao sastanak za isti dan. Za tog čoveka, koji je bio
donekle dobro upućen u poljoprivrednu materiju, morao sam da smislim
neku malo prefinjeniju laž, makar ona bila neposredno izvedena iz one
prve. Izmisliću, dakle, da mi je povereno mesto savetnika za „izvoz
poljoprivrednih proizvoda” pri Ambasadi Argentine. „O, Argentine...”,
ponovio je šef mrko. Prethodnih godina Argentina je postigla pravi bum u
sferi izvoza poljoprivrednih proizvoda, u svim oblastima, a ta tendencija se
nastavlja, stručnjaci procenjuju da bi Argentina, sa svojih četrdeset četiri
miliona stanovnika, u ovom trenutku mogla da prehranjuje šest stotina
miliona ljudi, čega je nova vlada i te kako svesna, uz politiku devalvacije
pezosa, ti gadovi ima doslovce da preplave Evropu svojim proizvodima,
tim pre što njihovo zakonodavstvo ne predviđa nikakve restriktivne mere u
pogledu upotrebe GMO-a, što će reći da smo mi u takvoj situaciji slabo
zaštićeni. „Oni imaju ukusno meso...” nabacio sam ja pomirljivim tonom.
„E, da je samo meso u pitanju...”, uzvratio je on, sve sumorniji iz časa u
čas: tu su i žitarice, soja, suncokret, šećer, kikiriki, kompletna lepeza
voćnih proizvoda, pa i meso, naravno, a čak i mleko: u svemu tome
Argentina bi mogla ozbiljno da naudi Evropi, i to u najkraćem mogućem
roku. „Sve u svemu, prelazite u neprijateljski tabor...”, zaključio je on
prividno veselim tonom, ali natopljenim istinskom gorčinom; procenio
sam da je pametnije da ćutim. „Vi ste jedan od naših najboljih stručnjaka;
pretpostavljam da je njihova ponuda finansijski zanimljiva...”, insistirao je
on glasom koji je u meni probudio bojazan da će uskoro stvari izmaći
kontroli; i ovoga puta učinilo mi se da bi bolje bilo ne reći ništa, ali zato
sam složio facu koja je u isti mah trebalo da mu saopšti kako je ta ponuda
zaista zanimljiva, da je meni zbog svega ovoga veoma žao, da saosećam s
njim, i da sam ja, je li, i dalje skroman kao što sam bio - a takvu facu je,
bogami, teško složiti.
On je lupkao prstima po stolu i rekao samo: „Dobro”. Namestilo se
tako da sam ja tih dana bio na odmoru, i da mi se odmor završava upravo u
vreme kad mi ističe ugovor; tehnički gledano, dakle, nisam više u
ministarstvo ni morao da se vraćam. Šef je očito bio blago uzrujan, zatečen
je bio, ali neće mu to sigurno biti prvi put. Ministarstvo poljoprivrede
dobro plaća saradnike po ugovoru čim se ustanovi da je reč o ljudima
dovoljno kompetentnim u operacionalnom smislu; isto tako, međutim,
ministarstvo ne može da stane rame uz rame s privatnicima, pa čak ni sa
jednom stranom ambasadom, ako taj neko tamo odluči da krene u ovakav
osvajački pohod, budžeti takvih ustanova bezmalo su neograničeni, sećam
se i ja jednog svog druga sa studija kome je, štono kažu, leglo kao kec na
deset kad su ga pozvali iz Ambasade SAD da radi za njih, iako je on
potpuno omanuo u toj svojoj misiji, kalifornijska vina i dalje se teško
mogu naći u prodaji u Francuskoj, dok govedina sa Srednjeg zapada nije
naišla na odziv francuskih kupaca, dok će argentinskoj govedini to po
svemu sudeći poći za papcima, i da znate zbog čega, zbog tog malog
potrošača koji reaguje nagonski, znatno više nagonski od samih goveda,
ima nekih savetnika u oblasti komunikacije koji su već skrojili
verodostojan scenario, slika severnoameričkog kauboja je, po njima,
preterano eksploatisana, ceo svet danas zna da je taj Srednji zapad jedno
teritorijalno nedefinisano prostranstvo gde mesni kombinati niču kao
pečurke posle kiše, previše hamburgera treba tu svakodnevno isporučiti,
drugačije se, budimo realni, i ne bi moglo, ko bi još mogao i da zamisli da
oni jure te životinje i hvataju ih lasom. Dok, s druge strane, imidž jednog
gauča (da nije to na delu neka latinoamerička magija?) evropskog
potrošača i dalje tera na maštanje, jer on zamišlja nepregledne prerije i
ponosite, slobodne životinje koje galopiraju po pampama (sad, da li
govedo uopšte može da galopira, to bi valjalo proveriti), u svakom slučaju
- pred argentinskom govedinom otvarala se široka džada.

Moj bivši šef se sa mnom ipak rukovao, premda samo ovlaš, pre nego
što ću izaći iz njegove kancelarije, a i smogao je na kraju toliko hrabrosti
da mi poželi sreću u mom novom profesionalnom životu.
Da se ratosiljam kancelarije bilo mi je potrebno nešto manje od deset
minuta. Bilo je još malo pa četiri po podne; za nepun jedan dan uspeo sam
da preuredim svoj život.

Bez ikakvog problema uklonio sam tragove svog unutrašnjeg

društvenog života, ako ćemo pravo, stvari su se pojednostavile s pojavom
interneta, svi računi, sve poreske prijave i ostale formalnosti sad su
obavljane elektronskim putem, fizička adresa postala je bespotrebna,
dovoljno je bilo imati imejl-adresu, i preko nje biste završili sve. Pa ipak, i
dalje sam imao telo, to telo koje ima izvesne potrebe, a u celom tom
bekstvu najteže je, realno, bilo pronaći pariški hotel koji prima pušače.
Morao sam dobrih stotinak brojeva da okrenem, svaki put odolevajući
trijumfalnom preziru sagovornika koji bi, osećalo se to u vazduhu, silno
uživao dok bi mi ponavljao, zlurado i samozadovoljno: „Ne, gospodine,
nema šanse, naš objekat je isključivo za nepušače, zahvaljujem vam na
pozivu”, pa sam tako morao puna dva dana da posvetim potrazi za
smeštajem, i tek u zoru trećega dana, kad sam već bio počeo ozbiljno da
razmatram mogućnost da postanem SDF5 (istina, SDF sa sedamsto hiljada
evra na računu, bilo bi to originalno, pa čak i pikantno), kad mi je na
pamet pao hotel „Merkur de Nior - Mare Poateven”, gde su, doskora bar,
primali pušače, možda će mi se, mislio sam, s te strane posrećiti.
Posle nekolikočasovne potrage preko interneta, doznao sam da, iako
gotovo svi pariški hoteli iz lanca „Merkur” sprovode nepušačku politiku,
ipak ima i izuzetaka. Slobodu nije doneo neko nezavisan, sa strane, već
neki ogorčeni posilni koji neće da poštuje hijerarhiju; sloboda, dakle,
proističe iz neke vrste nepokornosti potčinjenoga, iz lične moralne pobune,
koja je već opisana u raznim egzistencijalističkim pozorišnim komadima
nastalim neposredno posle Drugog svetskog rata.
Hotel se nalazio na Aveniji sestre Rozalije, u XIII arondismanu,
nedaleko od Plas d’Itali, niti sam bio čuo za tu aveniju, niti za sestru, ali
Plas d’Itali mi je odgovarao, dovoljno je daleko od Bogrenela, nije bilo
opasnosti da slučajno naletim na Juzu, ona je izlazila samo u Mare i na
Sen-Žermen, dodajmo tome, hajde, i nekoliko raskalašnih večerinki u
XVIII ili boljem delu XVII arondismana, i time bismo pokrili celu mapu
njenih kretanja, što će reći da ću u kraju oko Plas d’Itali biti isto toliko
miran kao da sam otputovao u Vezul ili u Romoranten.
 Za datum odlaska odredio sam ponedeljak, prvi avgust. Uveče 31. jula,
seo sam u salon, rešen da sačekam da se Juzu vrati. Pitao sam se koliko li
će joj vremena biti potrebno da se suoči sa stvarnošću, da shvati da
odlazim zauvek i da se nikad neću vratiti. Njen boravak u Francuskoj, šta
god to u stvari bilo, direktno su uslovljavala ta dva meseca koliko sam
unapred platio stan. Nisam baš tačno znao kolika bi mogla biti njena plata
u Japanskom kulturnom centru, ali sigurno to nije bilo dovoljno da pokrije
ovu kiriju, a nije mi bilo teško da je zamislim kako sa užasavanjem gleda
na samu mogućnost da se preseli u neku bednu garsonjeru, morala bi, pre
svega, da se ratosilja tri četvrtine svoje odeće i kozmetičkih proizvoda,
garderober i kupatilo pri roditeljskoj sobi bili su baš prostrani, uspela je
sve police da natrpa svojim stvarima, sam broj predmeta koji su joj bili
neophodni da bi se održala kao žena bio je uistinu da se zabezekneš, žene
toga generalno nisu svesne, ali to je nešto što se muškarcima nikako ne
dopada, od čega im se, štaviše, sve smuči, zbog čega na kraju imaju to
osećanje da im je zapala felerična roba čija se lepota održava isključivo
zahvaljujući beskonačnom nizu veštačkih sredstava, sredstava koja brzo
(koliko god u početku neki mačo samome sebi povlađivao da je reč o
uobičajenim ženskim kapricima) počnemo da smatramo nemoralnim, a
činjenica je da je ona provodila neverovatno mnogo vremena u kupatilu, to
bi mi uvek zapalo za oko kad bismo zajedno išli na odmor: izračunao sam
da, kad se sabere jutarnja toaleta (koja se odigrava negde oko podneva),
zatim one nešto ovlašnije korekcije sredinom popodneva, i beskrajna, da
izludiš, ceremonija večernje kupke (jednog dana mi se poverila, ima, kaže,
osamnaest različitih krema i losiona), izračunao sam, dakle, da ona tome
svakog dana posvećuje šest sati, i taj podatak mi je bio utoliko neugodniji
što sam bio svestan da nisu sve žene takve, ima i potpuno drugačijih
primera, zbog čega me je preplavio razoran talas tuge, jer setio sam se one
kestenjaste iz Al Alkijana, i njenog majušnog prtljaga, neke žene, zaista,
odaju utisak da su prirodnije, da su na prirodniji način usaglašene sa
svetom, možda ponekad čak umeju i da odglume ravnodušnost spram
svoje sopstvene lepote, razume se, reč je o lukavštini za sebe, ali u praksi
se važi samo rezultat, a rezultat je tu, Kamij je na primer provodila
maksimum pola sata dnevno u našem kupatilu, i bio sam siguran da ni ona
kestenjasta iz Al Alkijana ne provodi više od toga.
Kako neće biti u stanju da plaća kiriju, Juzu će biti osuđena na to da se
vrati u Japan, osim ako ne reši da se prostituiše, za to ima izvesna
neophodna svojstva, njene seksualne performanse jesu bile na vrlo
visokom nivou, naročito u ključnom segmentu, pušenju, lizala je glavić
prilježno, nikad pritom ne gubeći iz vida da su tu i jaja, što se dubokog
grla tiče, ona to uopšte nije imala, jer usta su joj bila mala, ali i to duboko
grlo je, bar po meni, samo jedna opsesija manijakalne manjine, ako već
želiš da ti cela kita bude okružena mesom, pa dobro, stavi je, jednostavno,
u pičku, pička je za to stvorena, dok se nadmoćnost usta, koja se ogleda u
jeziku, potpuno prenebregava u tom zatvorenom svetu dubokog grla, gde
je jeziku, ipso facto, uskraćena svaka mogućnost delovanja, i da, dajte da
ne polemišemo, ali činjenica je da je Juzu umela dobro da drka, i da je to
radila od svoje volje, u svim okolnostima (koliko je samo mojih letova
avionom ulepšala tim iznenadnim drkačinama!), a naročito je obdarena
bila za analni seks, čmar joj je bio prijemčiv i pristupačan, nudila ga je,
uostalom, apsolutno dobrovoljno, a anal se, u sferi poslovne pratnje, tretira
kao stavka koja se naplaćuje po višoj tarifi, mogla je ona, ako ćemo pravo,
da traži mnogo više od obične kurve koja radi anal, po mojoj proceni,
tarifa bi joj bila tu negde oko 700 evra na sat, odnosno 5.000 evra za noć;
nesporna njena elegancija, ograničen ali dovoljan obrazovni nivo mogli su
joj obezbediti status autentične eskort-dame, žene koju ćete bez problema
povesti sa sobom na večeru, čak i ako je to neka važna poslovna večera, a
da ne pričamo o njenim umetničkim sklonostima, što je izvor uvek
poželjnih diskusija, ljudi iz poslovnih krugova vole umetničke razgovore,
osim toga, znao sam da su neke moje kolege s posla podozrevale da sam ja
s Juzu upravo iz tih razloga, kad si s Japankom, to, u svakom slučaju, uvek
podrazumeva neku klasu, po definiciji praktično, a ona je bila, mogu to
reći bez lažne skromnosti, Japanka visoke klase, znao sam da mi se zbog
toga dive, i mogu sad da vam potvrdim, i verujte, još malo pa završavam,
želja za lažima definitivno je u meni zgasnula, nisu mene njoj privukli
njeni kvaliteti „vrhunske” eskort-dame, već to što joj je priroda dala kao
običnoj kurvi.
U suštini, ipak, nisam verovao u to da bi Juzu uspela kao kurva.
Odlazio sam ja mnogo kod kurvi, što sam, što sa ženama s kojima sam
živeo, i Juzu je nedostajala osobina koja je od suštinske važnosti za
obavljanje tog čudesnog zanata: velikodušnost. Kurva ne bira mušterije, to
je princip, to je aksiom, ona zadovoljstvo pruža svima, bez razlike, i to joj i
daje veličinu.
 Juzu je začelo umela da se snađe kao objekat redaljki, ali to je jedna
specifična situacija gde mnoštvo kita koje su joj na raspolaganju baca ženu
u stanje narcističke opijenosti, pri čemu je najuzbudljivije, bez sumnje, to
što oni drkaju čekajući da na njih dođe red, piše o tome Katrin Mije u
svojim knjigama, koje su nezaobilazno štivo kad je o tome reč, ali, opet,
stoji da je Juzu, mimo tih redaljki, uvek birala ljubavnike, birala ih, i to
pažljivo, upoznao sam ih ja nekolicinu, uglavnom su to bili umetnici (ne
toliko ukleti umetnici, pre bi se reklo da je bilo obrnuto), ponekad kulturni
poslenici, u svakom slučaju mlađi, lepi ljudi, elegantni i bogati, što i nije
tako malo sveta u jednom gradu kao što je Pariz, u Parizu se u svakom
trenutku može naći nekoliko hiljada muškaraca koji odgovaraju tom foto-
robotu, petnaest hiljada, rekao bih, čisto da se precizira, s tim što ih ona
sve zajedno nije imala toliko, bez sumnje ih je bilo svega nekoliko stotina,
plus nekoliko desetina njih za vreme trajanja naše veze, može se, na kraju
krajeva, reći da se dobro nakresala u Francuskoj, ali sad je tome došao
kraj, zabava je završena.
Nijednom ona, dok je trajala naša veza, nije putovala u Japan, niti je
razmišljala o tome, a ja sam lično prisustvovao nekim razgovorima koje je
preko telefona vodila s roditeljima, učinili su mi se ti razgovori zvaničnim
i hladnim, u svakom slučaju kratki su bili, makar što se toga tiče ne bih
mogao da joj zamerim što je mnogo trošila. Sumnjao sam (ne da se to ona
preda mnom otvorila, ali istina je procurila u toku večerinki koje smo
organizovali u početku naše veze, u vreme kad smo još razmišljali o tome
da bi trebalo s nekim da se družimo, o tome da bi trebalo naći svoje mesto
u jednom krugu prijatelja, prefinjenom, toplom i zahtevnom, istina je
procurila zato što su s nama sedele i druge žene, za koje je Juzu smatrala
da pripadaju istom miljeu kao i ona, modne kreatorke, recimo, ili talent
scouts, a prisustvo tih žena nesumnjivo je pogodovalo njenom porivu da se
ispoveda), sumnjao sam, znači, da su njeni roditelji, skoljeni neizvesnošću
u tom svom dalekom Japanu, imali za nju i neke udadbene planove, pa čak
i krajnje konkretne planove tog tipa (postojala su, izgleda, svega dva
moguća kandidata, a možda i samo jedan), te da bi njoj, čim bi se opet
našla pod roditeljskom paskom, bilo više nego teško da se iz toga izvuče,
iskreno govoreći, ne teško, nego nemoguće, osim da napravi kanjei i da se
nađe u situaciji hiroku (malo i izmišljam ove reči, u stvari, ne, ne
izmišljam uopšte, sećam se zvučne kombinatorike tih pojmova iz njenih
telefonskih razgovora), ukratko: njena sudbina bila bi zapečaćena onoga
časa kad kroči nogom na međunarodni aerodrom Narita u Tokiju.

Takav je život.
 Možda bi u ovom trenutku bilo potrebno da razjasnim neke stvari u
vezi s ljubavlju, i više bih to ženama namenio, jer žene slabo razumeju šta
je ljubav kod muškaraca, one su neprekidno usplahirene njihovim
držanjem i njihovim ponašanjem, te gdekad dolaze do pogrešnog zaključka
da su muškarci nesposobni za ljubav, i retko zapažaju da ta ista reč, ljubav,
kod muškarca i žene opisuje dve iz korena drugačije stvarnosti.
Kod žene je ljubav sila, stvaralačka sila, tektonska; ljubav, kad se
manifestuje kod žene, jedna je od najimpozantnijih prirodnih pojava koje
nam priroda može ponuditi, na nju se gleda sa strahom, po svom
tvoračkom kapacitetu ta sila se izjednačava sa zemljotresom ili klimatskim
promenama, ona u osnovi pripada jednom drugom ekosistemu, drugoj
jednoj životnoj sredini, drugom kosmosu, žena svojom ljubavlju stvara
svet iznova, imate mala izolovana bića koja otaljavaju dane u totalnoj
neizvesnosti, kad eto ti žene, ona stvara uslove za život u paru, za stvaranje
jednog novog društvenog, osećajnog i genetskog identiteta, čija je svrha da
po svaku cenu ukloni svaki trag onih dveju jedinki odranije, ovaj novi
entitet već je savršen u samoj svojoj suštini, kao što je to Platon primetio,
on može dodatno da se usloži, da postane porodica, ali to je, maltene, puki
detalj, za razliku od onog što je mislio Šopenhauer, žena se, bilo kako bilo,
potpuno posvećuje tom zadatku, uništava se, daje se telom i dušom, kako
se to kaže, mada ona sama i ne pravi tu bogzna kakvu razliku, ta razlika
između tela i duše za nju je obično jedno muško cepidlačenje koje nema
veze sa životom. Za izvršenje tog zadatka, koji zadatak zapravo i nije, jer
to je u stvari čista manifestacija životnog nagona, ona će, bez oklevanja,
žrtvovati svoj život.
Muškarac je, u početku, uzdržaniji, divi se tom oslobađanju osećanja
iako ga do kraja ne shvata, divi mu se i poštuje ga, pomalo mu je čudno što
se oko toga diže tolika prašina. Ali malo-pomalo on se menja, malo-
pomalo usisava ga taj vrtlog strasti i užitka koji stvara žena, tačnije
govoreći, on uočava ženinu spremnost, njenu spremnost bezuslovnu i
čistu, i uviđa da je ta želja, makar se ona očitavala u ženinom zahtevu da
joj se počast odaje učestalim vaginalnim penetracijama i svakodnevnim
ukazivanjem pažnje, jer to i jeste uobičajen način na koji žena sebe
ispoljava, jeste, svakako, volja koja je sama po sebi apsolutno dobra, gde
falus, jezgro muškog bića, dobija jedno novo značenje budući da, u isti
mah, postaje preduslov mogućnosti da se ljubav iskaže, muškarac drugim
sredstvima i inače ne raspolaže, i tako, tim čudnim obrtom sreće, falus za
ženu postaje cilj kao takav, cilj koji ne trpi nikakva ograničenja u smislu
sredstava koja će biti upotrebljena. Malo-malo, ogroman užitak koji mu
žena pruža menja muškarca, on počinje da je uvažava i da joj se divi, vizija
sveta mu se menja, na način za njega dotle neviđen on stupa u kantovsku
dimenziju poštovanja, i malo-pomalo, počinje na čitav svet da gleda
drugim očima, njegov život bez žene (to jest, konkretno, bez te žene koja
mu pruža toliko uživanja) postaje istinski nemoguć, počinje da liči na
karikaturu života; e, u tom trenutku muškarac počinje stvarno da voli. Kod
muškarca je ljubav, dakle, cilj, zaokruženje, a ne, kao kod žene, početak,
rađanje; to bi, eto, trebalo imati u vidu.
Događa se, ipak, istina retko, kod muškaraca osetljivih i maštovitijih,
da se ljubav javi već od prvoga trenutka, love at first sight, dakle, nipošto
nije mit; ali to biva kad muškarac, nekom čudonosnom umnom
anticipacijom, namah uspeva da zamisli sve moguće užitke koje bi ta žena
mogla da mu pruži u godinama koje dolaze (odnosno, dok ih, kako se to
kaže, smrt ne rastavi), kad muškarac već (uvek to „već”, kako bi to
Hajdeger rekao onih dana kad je bio dobroga raspoloženja) sluti srećan
kraj, a tu već na delu imamo večnost, tu dičnu večnost proživljenu u
zajedničkom uživanju koju sam i ja na tren nazro u Kamijinom pogledu
(vratiću se ja još na Kamij), i na jedan pre hazarderski način (i manje
silovito pritom, ali istina je da sam tad već imao deset godina više, a i seks
je, u trenutku kad smo se sreli, bio potpuno iščezao iz mog života, nije ga
više bilo tu, već sam se bio pomirio sa sudbinom, nisam više, u stvari, ni
bio muškarac u pravom smislu reči), u očima koje sam tako kratko gledao,
očima one kestenjaste iz Al Alkijana, kestenjaste iz Al Alkijana koja će za
mene ostati nepresušni izvor bola, jer ona je bila nagoveštaj poslednje i,
verovatno, najveće sreće na koju sam u svom životu naišao.
Ničeg tome sličnog nisam osetio s Juzu, ona me je osvajala malo-
pomalo, a i to oslanjajući se na sekundarna sredstva, pribegavajući onome
što se obično naziva perverznošću, ali svakako svojom bestidnošću pre
svega, pa i time kako mi ga je drkala (i kako je sama drkala) u svim
mogućim situacijama, što se ostalog tiče, ne znam, nisam siguran, viđao
sam i lepše pičke, mislim na sam organ, njena je bila nekako previše
komplikovana, previše nabora kože (moglo se, štaviše, kad je posmatraš iz
nekih uglova, reći da joj je i otromboljena, iako je Juzu bila mlada), bolje
joj je, kad sad razmislim, bilo dupe, ta stalna pristupačnost njenog čmara,
naoko uskog, a tako podatnog, tu se čovek stalno nalazi u prilici da bira
između tri rupe, koliko žena može za sebe reći da to ume muškarcu da
priušti? I kad smo kod toga, kako uopšte smatrati ženama te žene koje to
za sebe ne mogu da kažu.
Prebaciće mi možda da seksu pridajem preveliki značaj; ne bih rekao
da je tako. Sve i da mi nije nepoznato da, kako vreme odmiče, druge
radosti zauzimaju njegovo mesto, dok život teče svojim normalnim tokom,
seks ostaje ono jedino u čemu lično, i direktno, angažujemo svoje organe,
jer jedino seksom, i to intenzivnim seksom, neizostavno i dolazi do
ljubavnog spajanja, ničega bez seksa ne može biti, a sve ostalo je obično
nežno. Ima tu, sem toga, još nečega, a to je da seks biva i ostaje jedan
opasan trenutak, vanserijski trenutak kad se sve stavlja na kocku. Ne
govorim izričito o sidi, iako smrtni rizik može sve dobro da začini, već o
začeću, što je, samo po sebi, opasnost kudikamo ozbiljnija, ja sam lično
uvek gledao da što pre batalim prezervative, u svakoj svojoj vezi, pravo
govoreći, to da ne stavljam kondom postalo je za mene neophodan uslov
da bih osetio želju, gde je i strah od trudnoće igrao nezanemarljivu ulogu, i
dobro sam znao da će, ako nekim nesrećnim slučajem zapadno
čovečanstvo uspe konačno da razdvoji začeće od seksa (a ono je, s
vremena na vreme, mogućnost takvog poduhvata ozbiljno razmatralo), na
propast osuditi ne samo začeće kao takvo, rađanje, već i sam seks, a
pritom, takvim potezom, i samo sebe osuditi na propast, to su katolici
identitarci dobro predosetili, iako njihova gledišta podrazumevaju i neka
čudnovata etička zastranjivanja, kao što je njihov otpor prema tako
bezazlenim fenomenima kao što su ljubav utroje ili sodomija, ali ja sam
već bio malo odlutao, jer pio sam čašu za čašom konjaka čekajući Juzu,
koja nipošto nije bila katolikinja, a još manje katolikinja identitarka, već je
bilo deset uveče, ja nisam nameravao tu da zanoćim, a ipak mi je bilo malo
nezgodno da odem a da se pre toga s njom ne vidim, napravio sam sebi
sendvič od tunjevine, da mi brže prođe vreme, dokrajčio sam onaj konjak,
ali ostala mi je bila boca kalvadosa.

Malo-pomalo, misao mi je već zadirala dublje, zahvaljujući kalvadosu,

kalvados je moćan alkohol, dubok, neopravdano ga zaobilaze. Ono, nema
sumnje da su mi Juzuina neverstva (da upotrebim blag izraz) nanela bol,
propatila je zbog toga moja muška sujeta, a pre svega me je zbog toga
celog prožela sumnja da li su njoj i sve te druge kite jednako drage kao
moja, eto pitanja kakvo će muškarci sebi postaviti, čista klasika, u takvim
trenucima muškarac to sebe mora da pita, pa sam i ja sebi to pitanje
postavio, da bih naposletku, avaj, na to pitanje sebi dao potvrdan odgovor,
istina je da je naša ljubav bila okaljana, i da sam sve te komplimente u vezi
s mojom kitom, koji su me činili tako ponosnim u početku naše veze
(odgovarajuća veličina, nikako preterana, izvanredna izdržljivost), sada
sagledavao na sasvim drugačiji način, video sam sad u tome jedan hladan,
objektivan sud, rezultat iskustava s većim brojem kita, pre nego lirsku
iluziju što izvire iz zagrejanog duha jedne zaljubljene žene, a ovo potonje
bi mi, skrušeno priznajem, ipak više godilo, nisam gajio nikakve osobite
ambicije u pogledu svoje kite, dovoljno je bilo da je neko voli, i voleću je i
ja, i eto kako sam ja stajao, i na čemu sam bio, što se moje kite tiče.

Nije se, međutim, moja ljubav prema njoj ugasila zbog toga, već usled
jedne, naizgled bezazlenije situacije, nečeg što je trajalo mnogo kraće, taj
naš razgovor, naime, nije potrajao više od minut, a odmah je usledio jedan
od njenih telefonskih razgovora, koje je Juzu na svaka dva meseca vodila
sa svojim roditeljima. U tom razgovoru je, nema šanse da grešim,
pominjala da se vraća u Japan, i ja sam je, prirodno, pitao o čemu se radi,
ali ona mi je odgovorila tonom koji je trebalo da zvuči umirujuće, vratiće
se ona u Japan, da, ali ko zna kad, bilo kako bilo, ja nemam razloga za
brigu, i u tom času sam shvatio, u deliću sekunde sam shvatio, neki
neizmeran beli blesak razorio je u meni i poslednju trunku čiste svesti, a
onda sam se vratio u normalnije stanje i počeo da je propitujem, i tako
dobio potvrdu za ono u šta sam od prvog trenutka sumnjao: ona je sve to
već bila udesila, isplanirala sebi idealan život, a u sklopu tog plana bio je i
njen povratak u Japan, s tim što će to biti tek za dvadesetak ili možda čak i
tridesetak godina, tačnije odmah posle moje smrti, već je, dakle, i moju
smrt bila ugradila u planove za svoju budućnost, i to je, znači, uzela u
obzir.
Moja reakcija bila je, bez sumnje, iracionalna, Juzu je bila dvadeset
godina mlađa od mene, po svemu se moglo zaključiti da će me nadživeti, i
to dobro nadživeti, ali upravo to bezuslovna ljubav neće da vidi, pa čak to i
otvoreno poriče, bezuslovna ljubav se i gradi na tome što je nemoguće, na
tom poricanju, i nema neke razlike ako se ona temelji na veri u Hrista ili na
verovanju u Guglov program besmrtnosti, u jednoj bezuslovnoj ljubavi
voljeno biće ne može umreti, ono je po definiciji besmrtno, sve što je bilo
stvarno u vezi s Juzu predstavljalo je, ujedno, i odsustvo svake ljubavi, i ta
slabost, to odsustvo poprimilo je definitivan karakter, ono je, u deliću
sekunde, iskoračilo iz okvira romantične, bezuslovne ljubavi, da bi se
vratilo u okvire kombinacije, i toga časa znao sam da je gotovo, da je
našem odnosu došao kraj i da je, u tom trenutku, bilo bolje da se sve završi
što je pre moguće, jer ja više nikada i ne bih imao utisak da je pored mene
jedna žena, već neka vrsta pauka, pauka koji se poji mojom životnom
tečnošću, a koji će ipak ostati u obličju jedne žene, imao je taj pauk i sise,
imao je i dupe (koje sam već imao prilike da nahvalim), pa čak i pičku
(spram koje sam izrazio određene rezerve), ali ništa od svega toga više nije
bilo važno, u mojim očima ona je postala pauk, pauk otrovan, koji ubada,
koji mi je, iz dana u dan, ubrizgavao smrtonosnu tečnost koja parališe, i
važno je bilo da taj pauk, što je pre moguće, nestane iz mog života.

Dokusurio sam i bocu kalvadosa, bilo je već prošlo jedanaest, otići a ne

videti ponovo Juzu možda je, kad se sve uzme u obzir, i bilo najbolje
rešenje. Otišao sam do kružnog prozora: turistički brodić, sigurno
poslednji toga dana, upravo se okretao oko Ostrva roda; toga časa postao
sam svestan da ću je zaboraviti vrlo brzo.
 Slabo sam spavao te noći, bilo je tu neugodnih snova, pretila mi je
opasnost da ću ispustiti avion, što me je navelo da se latim raznih opasnih
aktivnosti, kao na primer da poletim s najvišeg sprata Totema kako bih
vazdušnim putem pokušao na vreme da stignem na aerodrom Roasi - s
vremena na vreme morao sam da mlataram rukama, a onda bih opet,
jednostavno, lebdeo, išlo mi je nekako, premda jedva, pri čemu je bilo
dovoljno da mi koncentracija ma i najmanje popusti da se survam dole i
razbijem, gadno je bilo iznad Botaničke bašte, tu mi je visina pala za
nekoliko metara, jedva sam uspeo da nadletim onaj deo s divljim
životinjama. Tumačenje tog debilnog ali spektakularnog sna bilo je jasno
kao dan: strahovao sam da neću uspeti da pobegnem.
Probudio sam se tačno u pet sati, pila mi se kafa, ali nisam smeo da
rizikujem, da pravim galamu po kuhinji. Juzu se u međuvremenu vrlo
verovatno bila vratila. Kako god da je provodila te večeri, nikad joj se ne
bi desilo da dođe i samo legne u krevet; ona da zaspi a da prethodno ne
nanese na sebe onih osamnaest kozmetičkih preparata? Nema šanse. Sad je
već svakako spavala, ali pet sati je svakako bilo prerano, tek je oko sedam
ili osam ona spavala najdubljim snom, morao sam, znači, da se strpim.
Opredelio sam se stoga za drugu opciju, da odmah odem i sabajle uzmem
sobu u hotelu „Merkur”, soba će mi na raspolaganju biti od devet sati, u
međuvremenu ću sigurno u tom kraju naći neki otvoren kafe.

Kofer sam bio napakovao prethodne večeri, nisam više imao šta tu da
tražim, mogao sam da krenem. Pomalo sam se rastužio kad sam morao da
konstatujem da sa sobom neću poneti nikakvu ličnu uspomenu: nijedno
pismo, nijednu fotografiju, pa čak ni jednu jedinu knjigu, sve je to bilo
uskladišteno u mom makbuk eru, tanušnom paralelopipedu od uglancanog
aluminijuma, sva moja prošlost bila je teška 1.100 grama. U isti mah,
postao sam svestan činjenice da mi za te dve godine, koliko je trajala naša
veza, Juzu nikad ništa nije poklonila - ama baš ništa, ni jedan jedini poklon
nisam dobio.
Odmah sam postao svestan i druge jedne stvari koja me je mnogo više
iznenadila, a to je da sam, onako opsednut mislima o tome kako će Juzu
prećutno prihvatiti to da mene više nema, na nekoliko minuta bio potpuno
smetnuo sa uma okolnosti pod kojima su umrli moji roditelji. Postojalo je,
istina, i treće rešenje, rešenje za koje bi se opredelili oni što se vole,
nezavisno od svake hipotetičke transhumanističke zamisli o besmrtnosti,
kao i od svakog hipotetičkog nebeskog Jerusalima; rešenje koje je moguće
odmah sprovesti u delo, koje ne iziskuje ni genetska istraživanja na
visokom nivou, ni žarke molitve upućene Svevišnjem; rešenje kojem su
moji roditelji pribegli, eto, bilo je tome tad već dvadesetak godina.

Jedan javni beležnik iz Senlija, čije su mušterije bili svi gradski

uglednici, i nekadašnja studentkinja škole u Luvru koja se potom
zadovoljila ulogom domaćice - moji roditelji, dakle, na prvi pogled nisu ni
najmanje odavali utisak ljudi koji bi se mogli ludo voleti. Privid, zaključio
sam to davno, retko vara; ali u ovom slučaju - varao je.
Uoči svog šezdeset četvrtog rođendana, moj otac, koji je pre toga
nedeljama trpeo upornu glavobolju, konsultovao se s novim porodičnim
lekarom koji mu je preporučio tomodenzitometriju. Tri dana kasnije
saopštio mu je rezultate: na snimcima se vidi tumor znatne veličine, s tim
što se još ne može reći da li je tumor maligan ili nije, neophodno je uraditi
biopsiju.
Prošlo je još nedelju dana, i rezultati biopsije bili su savršeno jasni:
tumor jeste bio maligan, i pritom je bila reč o agresivnom tumoru, koji
brzo napreduje, mešavina glioblastoma i anaplastičnog astrocitoma. Rak
mozga relativno je redak, ali vrlo često smrtonosan, preživi ga manje od
10% obolelih; uzroci bolesti su nepoznati.
S obzirom na položaj tumora, hirurški zahvat nije dolazio u obzir;
hemioterapija i radioterapija u takvim situacijama ponekad su i mogle da
daju izvesne rezultate.
Valja napomenuti da ni moj otac ni moja majka nisu bili našli za
shodno da me izveste o tim činjenicama; ja sam sve i otkrio sasvim
slučajno, za vreme jednog boravka u Senliju, kad sam naišao na jednu
kovertu sa izveštajem iz laboratorije koju je majka bila zaboravila da
skloni, pa sam je upitao šta to znači.
O drugoj jednoj stvari takođe ću mnogo razmišljati kasnije: toga dana,
kad sam bio kod njih, oni su verovatno već bili doneli odluku, možda čak i
poručili te proizvode preko interneta.

Našli su ih nedelju dana kasnije, ležali su jedno do drugog na bračnom

krevetu. I dalje vodeći računa o tome da drugima ne priredi nikakvu
neugodnost, moj otac je unapred, pismom, obavestio žandarmeriju, i išao
je dotle čak da je u kovertu ubacio i rezervne ključeve.
Te proizvode uzeli su u rano veče, toga dana upravo im je bila
četrdesetogodišnjica braka. Smrt je nastupila brzo, uljudno me je uveravao
žandarmerijski oficir; brzo ali ne i trenutno, po položaju njihovih tela u
krevetu lako se moglo videti da su želeli do kraja da se drže za ruke, ali su
im se u samrtnom ropcu ruke rastavile.
Kako su nabavili te proizvode, nikada nismo saznali, majka je izbrisala
istoriju pretrage na kućnom računam (ona je, izvesno, bila uzela stvari u
svoje ruke, otac je prezirao informatiku i generalno sve što je ma i ličilo na
tehnološki progres, i opirao se tome koliko je mogao pre nego što je
konačno pristao da opremi kancelariju, a i tad je o svemu brinula njegova
sekretarica, on za ceo svoj vek nijednom nije spustio ruku na računarsku
tastaturu). Žandarmerijski oficir mi je rekao da bi, ako mi je do toga
stvarno stalo, i postojala mogućnost da se uđe u trag tome ko im je to
prodao, nikada se ništa ne može izbrisati sasvim u klaudu; mogućnost je,
dakle, postojala, ali da li je to bilo zaista neophodno?

Nisam znao da se u istom sanduku mogu sahraniti dve osobe, postoji

toliko sanitarnih propisa u vezi sa svim i svačim da čovek pomisli kako je
gotovo sve zabranjeno, ali to ovde, po svemu sudeći, nije bio slučaj, moglo
se tako sahranjivati, osim ako moj otac nije post mortem povukao svoje
veze, napisao nekoliko pisama, jer on je, kao što sam već rekao, poznavao
gotovo sve gradske uglednike, pa čak i većinu onih iz departmana, na kraju
krajeva, šta god da je bilo posredi, tako su ih sahranili, u istom kovčegu, u
severnom delu groblja u Senliju. U trenutku smrti, majka je imala pedeset
devet godina i bila je savršenog zdravlja. Sveštenik me je malo iznervirao
za vreme opela svojim lakim opaskama o veličanstvenosti ljudske ljubavi,
uvodu u još veličanstveniju ljubav božansku, smatrao sam da je pomalo
nepristojno to što Katolička crkva pokušava da ih iskupi, kad se nađe pred
jednim takvim primerom autentične ljubavi, sveštenik ima da začepi
gubicu, to sam hteo da mu kažem, šta on, pajac obični, zna o ljubavi mojih
roditelja? Nisam ni ja sam bio siguran da tu ljubav razumem, oduvek sam
po njihovim pokretima, po njihovim osmesima, osećao da tu postoji nešto
što je isključivo lično, nešto čemu ja nikada zapravo i neću imati pristupa.
Ne želim time da kažem da oni nisu voleli mene, voleli su me izvan svake
sumnje, i bili su u svakom pogledu odlični roditelji, pažljivi, uvek tu a
nikad nametljivi, velikodušni kad god je to bilo neophodno; ali nije to bila
ista ljubav, ja sam uvek ostajao izvan tog magičnog, natprirodnog kruga
koji se stvarao oko njih dvoje (nivo njihovog međusobnog opštenja bio je
stvarno iznenađujući, siguran sam da sam prisustvovao barem dvama
nespornim slučajevima telepatije među njima). Drugo dete nisu imali, i
sećam se, one godine kad sam završio gimnaziju Anri IV i pripremni
razred za poljoprivredni, i objasnio im kako bi, s obzirom na to da je Senli
bio slabo povezan s drugim mestima, daleko praktičnije bilo da uzmem
jednu sobu u Parizu, sećam se, kao da je juče bilo, kako je majka, na tren
samo, ali neporecivo, načinila neki pokret koji je odavao olakšanje; prva
misao koja joj je pala na pamet bila je da će sad njih dvoje, konačno, moći
da budu sami. Što se oca tiče, on gotovo da nije ni pokušavao da prikrije
radost, odmah je uzeo stvar u svoje ruke, i tako sam se ja nedelju dana
kasnije uselio u jednu bespotrebno luksuznu garsonjeru, mnogo prostraniju
- to sam odmah uvideo - od devojačkih soba u kakvima su stanovali moji
drugovi; garsonjera se nalazila u Ulici Ekol, na pet minuta pešice od
gimnazije.
 Ustao sam tačno u sedam-nula-nula ujutro, i nečujno prošao kroz
dnevnu sobu. Ulazna vrata stana, blindirana i masivna, otvorila su se i
zatvorila tiho, kao da su od trezora.
Tog prvog dana avgusta, u Parizu nije bilo zastoja u saobraćaju, uspeo
sam, čak, da se parkiram u Aveniji sestre Rozalije, na nekoliko metara od
hotela. Za razliku od glavnih saobraćajnica (Avenije d’Itali, Avenije de
Goblen, bulevara Ogist-Blanki i Vensan-Oriol...), koje su, polazeći s Plas
d’Itali, i povlačile najveći deo prometa u jugoistočnim pariškim
arondismanima, Avenija sestre Rozalije završava se svega pedesetak
metara dalje u Ulici Abela Ovelaka, takođe skromnoj po značaju. Sam
njen status avenije mogao se dovesti u pitanje da nije bilo te iznenađujuće,
bespotrebne širine, i drvoreda koji je išao po sredini kolovoza deleći ulicu
na dva smera, oba u tom trenutku pusta, u izvesnom smislu Avenija sestre
Rozalije više je ličila na jednu privatnu aveniju, izgledom je podsećala na
one pseudoavenije (Velaskezovu, Van Dajkovu, Rojsdalovu) na koje
nailazimo u blizini parka Monso, sve u svemu, bilo je nečeg luksuznog u
njoj, i taj utisak dodatno se pojačavao prilikom ulaska u „Merkur”,
neobično osmišljenim, s velikim tremom kroz koji se ulazi u unutrašnje
dvorište ukrašeno skulpturama, ambijent koji bi se pre mogao pripisati
nekoj palati osrednjoj po rangu.
Bilo je pola osam, i tri kafea na Plas d’Itali već su bila otvorena: kafe
„Francuska”, kafe „Maržerid” (specijaliteti iz Kantala, ali bilo je ipak malo
prerano za kantalske specijalitete) i kafe „O’Žil”, na uglu Ulice Bobijo.
Opredelio sam se za ovaj poslednji uprkos njegovom glupom imenu, jer su
vlasnici bili došli na originalnu ideju da prevedu ono happy hours, što je
ovde postalo „srećni sati”; siguran sam da bi me Alen Finkelkraut podržao
u takvom izboru.
Jelovnik ovog ugostiteljskog objekta odmah me je, međutim, ispunio
elanom, tako da je na kraju čak došlo do toga da ponovo razmotrim
negativan utisak koji je pre toga u meni pobudio naziv kafea: upotreba
imena Žil omogućavala je razrađivanje čitavog jednog sistema, suštinski
inovativnog, u osmišljavanju jelovnika, gde je kreativnost u davanju
naziva dovođena u vezu sa određenom kontekstualizacijom koja nosi
smisao, o čemu sam najbolju potvrdu odmah našao u odeljku posvećenom
salatama, gde su jedni do drugih stajali „Žil na Jugu” (zelena salata,
paradajz, jaja, morski račići, pirinač, maslinke, sardela, paprika) i „Žil u
Normandiji” (zelena salata, paradajz, dimljeni losos, morski račići,
poširano jaje, tost). Što se mene tiče, znao sam da (koliko još toga
podneva) neću moći da odolim „Žilu na farmi” (zelena salata, domaća
šunka, sir kantal, pečene jabuke, orasi, tvrdo kuvano jaje), osim ako se ne
opredelim za „Žila čobanina” (zelena salata, paradajz, topljeni kozji sir,
med, slanina).
Šire gledano, izbor jela na tom mestu potpuno je prenebregavao one,
uostalom, već zastarele polemike, tako da su tu, u miroljubivoj
koegzistenciji, opstajale i tradicionalna kuhinja (supa s proprženim lukom,
fileti haringe s kuvanim jabukama) i kulinarske novotarije (račići uvaljani
u panko u zelenom sosu, averonski hlepčići). Ista težnja ka sintezi ogledala
se i u karti koktela, na kojoj su se, pored klasičnog asortimana, našle i
istinske kreacije poput „zelenog pakla” (malibu, votka, mleko, sok od
ananasa, alkohol s mentom), „zombija” (tamni rum, liker od kajsije, sok od
limuna, sok od ananasa, grenadin) i koktela koji me je baš iznenadio, ali
koji je ujedno bio i najjednostavniji, „bobijo bič” (votka, sok od ananasa,
sirup od jagode). Da skratim: slutio sam u tim trenucima da ću u ovom
kafeu provesti ne srećne sate, već srećne dane, nedelje, pa i godine.

U devet sati, pošto sam doručkovao nešto naše, domaće, i ostavio

bakšiš dovoljno izdašan da posle mogu da računam na blagonaklonost
konobara, krenuo sam ka recepciji hotela „Merkur”, gde sam primljen
lepo, u skladu sa očekivanjima. Recepcionerka mi je, najprijatnije me
iznenadivši, potvrdila još pre nego što mi je zatražila viza karticu:
rezervisali su za mene jednu sobu za pušače, kako sam tražio. „Odsešćete
kod nas nedelju dana?”, nastavila je ona s delikatnom upitnom nijansom;
odgovorio sam joj potvrdno.

Rekao sam joj da ću kod njih boraviti nedelju dana, kao što sam mogao
i bilo šta drugo da joj kažem, jedini moj cilj bio je da se izbavim iz jedne
toksične veze koja me je već uveliko ubijala, moj plan, da dobrovoljno
nestanem, ostvario se u potpunosti, i sad sam bio tu, kao savremeni
zapadnjak koji pripada svome dobu, obezbeđen na nekoliko godina, bez
rodbine i prijatelja, lišen bilo kakvih ličnih namera kao i interesovanja u
pravom smislu reči, duboko razočaran dosadašnjim profesionalnim
životom, čovek koji je na sentimentalnom planu imao razna iskustva, ali
svim tim iskustvima jedno je bilo zajedničko: raskid, kraj, čovek, dakle,
koji i nema razloga da živi, ali ni razloga da umre. Mogao sam da
iskoristim tu situaciju i krenem iz početka, da „odskočim ponovo”, kako to
komično kažu u televizijskim programima i novinskim člancima iz oblasti
psihologije koji izlaze u specijalizovanim časopisima; mogao sam, isto
tako, da skliznem u neaktivnost, u mrtvilo. Moja hotelska soba, odmah
sam toga postao svestan, usmeriće me u ovom potonjem pravcu: bila je
uistinu majušna, po mojoj proceni deset kvadratnih metara sve zajedno,
bračni krevet zauzimao je gotovo ceo prostor, moglo se proći, ali jedva;
preko puta njega, na uskoj konzoli, nalazili su se nezaobilazni televizor i
poslužavnik sa onim neophodnim (što će reći s kuvalom za kafu,
kartonskim čašama i kesicama s kafom na rastvaranje). U taj skučeni
prostor uspeli su da uguraju i mini-bar i stolicu, koja je stajala ispred
ogledala od trideset centimetara na bočnom zidu; i eto, to je bilo sve. To je
bio moj novi dom.
 Jesam li bio sposoban da budem srećan u samoći? Nisam tako mislio.
Jesam li bio sposoban za sreću uopšte? Takva pitanja je, mislim, bolje sebi
i ne postavljati.
Jedina teškoća u vezi sa životom u hotelu jeste u tome što morate
svakodnevno da izlazite iz sobe - što će reći i iz kreveta - da bi spremačica
mogla da obavi svoj posao. Dužina trajanja tog izlaska u načelu je
neodređena, koliko će tim ženama biti potrebno da pospreme sobu gostima
se nikad i ne govori. Što se mene tiče, s obzirom na to da sam ionako znao
da to spremanje nikad ne traje baš dugo, draže bi mi bilo da su unapred
utanačili da taj izlazak treba da traje sat vremena, ali nije bilo tako
predviđeno, i ja sam, u izvesnom smislu, i mogao to da razumem, tako
nešto ne bi bilo u saglasju s temeljnim vrednostima hotelijerstva, to bi više
podsećalo na način rada jednog zatvora, recimo. Morao sam, dakle, da se
uzdam u duh inicijative i saosećajnosti te spremačice ili - bolje reći - tih
spremačica.
A mogao sam i ja da im pomognem, da im dam znak tako što ću
okrenuti kartončić okačen na kvaci, pa da umesto natpisa „Tiššššina,
spavam - Please do not disturb” (propraćenog slikom engleskog buldoga
koji leži na tepihu), istaknuto stoji „Budan/-a sam - molim vas pospremite
sobu” (tu smo imali dve kokoške, fotografisane ispred jedne pozorišne
zavese, u stanju nedvosmislene, gotovo napadne budnosti).
Posle prvih nekoliko dana nasumičnog istraživanja terena, došao sam
do zaključka da će u tu svrhu dovoljno biti da iz sobe odsustvujem dva sata
dnevno. Nije mnogo prošlo a napravio sam mini-turu, koja je počinjala
kod „O’Žila”, u kojem nikad nije bilo mnogo sveta između deset sati i
podneva. Potom bih zašao u Aveniju sestre Rozalije, ta ulica završavala se
nekom vrstom male raskrsnice s posađenim drvećem, kad je lepo vreme,
seo bih na jednu od klupa ispod krošnji, najčešće bih bio sam, ali s
vremena na vreme seo bi na neku od tih klupa i neki penzioner, ponekad i
s psetancetom. Potom bih skrenuo desno u Ulicu Abela Ovelaka; na uglu
Avenije Goblen, obavezno bih navratio do „Karfur sitija”. Ta prodavnica -
naslutio sam to još prilikom prve posete - imaće svoju ulogu u mom
novom životu. Ponuda orijentalnih proizvoda, iako ni blizu luksuznom
asortimanu u onom G20 nedaleko od Totema, gde sam do pre neki dan
običavao da pazarim, podrazumevala je, ipak, osam različitih vrsta
humusa, među kojima i abugoš premijum, mizado, zatar i, inače vrlo
redak, mezabeša; što se tiče odeljka sa sendvičima, moguće je - ne bih
tačno znao reći - da je ovde bio i bolji. Do toga časa verovao sam da u
ovom segmentu u mini-marketima, u Parizu i u najbližim predgrađima,
suvereno vladaju prodavnice „Dejli monop’”; a morao sam makar
posumnjati da će jedna marka kao karfur, ući na novo tržište, „nije na
njega ušla”, kako je to nedavno izjavio njihov generalni direktor u
intervjuu za Izazove, „da bi igrala sporednu ulogu”.
Radno vreme, inače izvanredno dugo, samo po sebi svedočilo je o
osvajačkim namerama: radnim danima, prodavnica je otvarana u sedam
ujutro, a zatvarana u 23 sata, nedeljom je radno vreme bilo od osam do 13
časova, čak ni Arapi ranije nisu toliko radili. A i taj prazan hod nedeljom
bio je posledica ogorčenog sukoba, koji je započela inspekcija rada XIII
arondismana sprovodeći redovan postupak, o čemu sam imao prilike da se
obavestim čitajući cedulju zakačenu u samoj prodavnici, gde je, rečima
tako žestokim da ti zastane dah dok čitaš, bila najoštrije osuđena
„nenormalna odluka” doneta na visokoj sudskoj instanci, što ih je
naposletku primoralo da pognu glave, jer im je pretila kazna „čiji bi
vrtoglav iznos pretio samom opstanku vaše omiljene prodavnice u
komšiluku”. Sloboda trgovine, a samim tim i potrošača, izgubila je jednu
bitku; sudeći, međutim, po ratobornom tonu citirane poruke, rat je bio sve
samo ne blizu kraju.
Retko sam navraćao do kafea „Manufaktura”, koji se nalazio tačno
preko puta „Karfur sitija”; u ponudi je bilo i nekoliko piva, koja su mi
izgledala primamljivo, ali slabo sam se primao u taj, na silu oponašan
ambijent „radničkog kafea”, u četvrti iz kojeg su poslednji radnici
verovatno nestali još oko 1920. godine. Ubrzo ću videti i kudikamo gore
stvari, kad me noge odnesu do opake zone Bit-o-Kaj; ali u tom času to još
nisam znao.
Potom bih krenuo natrag Avenijom Goblen, nekih pedesetak metara,
pre nego što opet skrenem u Aveniju sestre Rozalije, i upravo to je bio
jedini istinski urbani deo moje šetnje, tokom kojeg sam, na osnovu osetno
većeg broja pešaka i vozila u saobraćaju, shvatio da smo stigli do 15.
avgusta, čime je bila okončana prva etapa na putu povratka društvenom
životu, pre nego što se, prvog septembra, zaokruži i ona druga, glavna.

Jesam li ja, u osnovi, bio baš toliko nesrećan? Da me je, nekim

neobičnim slučajem, neko od ljudskih bića s kojima sam bivao u kontaktu
(recepcionerka hotela „Merkur”, konobari u kafeu „O’Žil”, prodavačica u
„Karfur sitiju”) pitali kako se osećam, ja bih to svoje stanje najpre opisao
pridevom „tužan”, ali u pitanju je bila jedna mirna, stabilna tuga, tuga koja
nije podložna ni pojačavanju ni jenjavanju, tuga, dakle, koja bi se, sve u
svemu, mogla smatrati konačnom. Nisam, ipak, upadao u tu zamku; znao
sam da mi život još može prirediti sijaset iznenađenja, bilo grozomornih,
bilo onih koja će me oduševiti.
Kad smo kod toga, u tom trenutku nisam osećao ni trunku požude, što
brojni filozofi - ili je barem takav moj utisak bio - smatraju poželjnim
stanjem; budisti su umnogome na istoj talasnoj dužini. Ima, međutim, i
drugih filozofa, kao i sva sila psihologa, koji, naprotiv, misle da je takvo
odsustvo želje zapravo jedna patološka i nezdrava pojava. Ni posle mesec
dana provedenih u hotelu „Merkur”, nisam se osećao kadrim da presudim
ko je u pravu u toj klasičnoj raspravi. Na svakih nedelju dana obnavljao
sam boravak u hotelu kako bih ostao u stanju slobode (stanje o kojem se
blagonaklono izjašnjavaju sve postojeće filozofije). Po mom mišljenju,
nisam u tome stajao tako loše. Postojala je, u stvari, samo jedna stavka u
kojoj me je moje mentalno stanje živo zabrinjavalo, a bila je to nega tela,
pa i najobičnije zapiranje. Polazilo mi je za rukom da, tu i tamo, operem
zube, to je još bilo izvodljivo, ali na samu pomisao da se istuširam ili
legnem u kadu gledao sam sa iskrenom odvratnošću, draže bi mi bilo da
telo više uopšte nemam, sve teže sam podnosio samu ideju da imam telo, i
da moram da mu posvećujem pažnju i da ga negujem, pa sve i ako je
impresivan porast broja beskućnika malo-pomalo naterao zapadno društvo
da ublaži kriterijume u toj sferi, bio sam svestan da bi me preterano
naglašen telesni smrad na kraju neizbežno izdvojio od ostalih, i to na
neprikladan način.
Nikada nisam išao kod psihijatra, u dubini duše nisam mnogo verovao
u efikasnost njihovog ceha, pa sam tako preko Doktoliba pronašao jednog
terapeuta u XIII arondismanu, da makar na prevozu uštedim vreme.
Iz Ulice Bobijo skrenuti u Ulicu Bit-o-Kaj (spajaju se u nivou
Verlenovog trga) značilo je ujedno napustiti univerzum običnog
potrošačkog mentaliteta i kročiti u svet militantnih palačinkarnica i
alternativnih barova („Vreme trešanja” i „Ptica rugalica” nalazile su se,
praktično, jedna preko puta druge), s pokojom prodavnicom bio-hrane i
radnjicom koja mušterijama nudi pirsing ili afro-frizuru; oduvek sam
intuitivno naslućivao da sedamdesete godine u Francuskoj nikad i nisu
prošle, već da su se samo neko vreme bile pritajile. Na zidovima je bilo
grafita koji nisu bili tako loši, pa sam prošao ulicu do samog kraja, i usput
promašio Ulicu pet dijamanata, gde je svoje pacijente primao doktor
Lelijevr.

On sam - tako mi se na prvi pogled učinilo - ličio je pomalo na one

borce za zaštitu životne sredine, sa srednje dugom, friziranom kosicom
koju su počele da šaraju bele vlasi; nosio je, međutim, leptir-mašnu, što je
bilo pomalo u raskoraku s tim mojim prvim utiskom, kao, uostalom, i
luksuzni nameštaj kojim je njegova ordinacija bila opremljena, te sam
morao da rekapituliram svoje stanovište, i zaključio da je ovaj u najgorem
slučaju samo simpatizer environmentalista.
Kad sam mu ukratko prepričao šta mi se sve u životu događalo u
prethodnom periodu, on je konstatovao da mi je podrška zaista potrebna,
pa me je upitao da li imam samoubilačke ideje. Ne, odgovorio sam, smrt
me ne zanima. Napravio je tad grimasu koja je odavala nezadovoljstvo, pa
nastavio odsečnim tonom, očigledno mu nisam bio simpatičan: postoji
jedan antidepresiv nove generacije (tad sam prvi put i čuo za kaptoriks,
koji će u potonjem periodu igrati tako važnu ulogu u mom životu) koji bi
se u mom slučaju mogao pokazati kao delotvoran, treba pritom računati na
to da je leku potrebna jedna do dve nedelje da bi dao prve efekte, ali reč je,
u svakom slučaju, o medikamentu koji iziskuje rigorozan medicinski
nadzor, što znači da bi obavezno trebalo da mu se javim za mesec dana.
Prihvatio sam to brže-bolje, upinjući se da ordinaciju ne napustim tako
da se po meni vidi da jedva čekam da izađem; bio sam, inače, već čvrsto
rešio da kod te budale više nikad ne dođem.

Kad sam se vratio kući, to jest u svoju hotelsku sobu, pažljivo sam
proučio uputstvo za upotrebu i tako saznao da ću, po svemu sudeći, postati
impotentan, da od mog libida više neće ostati ni „1”. Kaptoriks deluje tako
što povećava lučenje serotonina, ali informacije koje sam na internetu
uspeo da napabirčim na temu hormona koji utiču na psihu bile su vrlo
zbunjujuće i međusobno nepovezane. Naišao sam i na pokoju
zdravorazumsku opasku, opasku sa stilom: „Sisar ne odlučuje, svakog
jutra kad se probudi, da li će da ostane u zajednici ili će se iz nje udaljiti
kako bi vodio svoj život”, ili pak: „Gmizavci su lišeni bilo kakvog
osećanja vezanosti za druge gmizavce; gušteri nemaju poverenja u druge
guštere.” Konkretnije, serotonin je hormon povezan sa samopoštovanjem,
s priznanjem koje jedinka stiče unutar zajednice kojoj pripada. Ovaj
hormon se proizvodi u crevima, a njegovo postojanje je ustanovljeno kod
mnogih živih organizama, uključujući i amebe. Kakvo li to
samopoštovanje može da krasi jednu amebu? Kakvom priznanju unutar
svoje zajednice jedna ameba može da se nada? Malo-pomalo nametao se
zaključak da su medicinska znanja, bar kad je o ovim stvarima reč,
zbrkana i približna, te da antidepresivi ulaze u red nipošto malobrojnih
medikamenata koji deluju (ili ne deluju) a da se ne zna tačno zbog čega.
U mom slučaju su delovali, tuširanje sam, istina, i dalje doživljavao
kao preterano nasilan čin, ali sam polako uspeo da se naviknem na mlaku
kupku, pa bih se čak i nasapunjao, makar ovlaš. Sa stanovišta libida,
situacija mi se nije bogzna kako izmenila, ionako ništa što bi ličilo na
seksualnu želju nisam bio osetio još od dana kad sam u Al Alkijanu sreo
onu kestenjastu, nezaboravnu devojku kestenjaste kose iz Al Alkijana.
Nije stoga, sigurno, pohota bila ta koja me je, nekoliko dana kasnije,
nagnala da, usred popodneva, telefoniram Kler. A šta li me je to, onda,
nagnalo? Apsolutno nikakvu predstavu nisam imao. Prošlo je bilo više od
deset godina kako se nismo ni čuli ni videli; iskren da budem, očekivao
sam da je u međuvremenu promenila broj telefona. Ali ne, nije ga
promenila. Ni adresu nije menjala u međuvremenu, ali to je već normalno.
Učinilo mi se da je pomalo iznenađena što mi čuje glas - ali malo samo,
ništa više od toga, pa mi je onda predložila da odmah, istog dana, izađemo
na večeru u jedan restoran u njenom kraju.

Kler sam upoznao kad mi je bilo dvadeset sedam godina, studentsko

doba bilo je iza mene, imao sam i ne tako malo devojaka - mahom
strankinja. Valjalo bi, pritom, imati u vidu da u to doba još nije postojao
program razmene studenata Erazmo, koji će docnije znatno olakšati
seksualnu razmenu između evropskih studenata, te da je jedno od
malobrojnih mesta gde si mogao da smuvaš neku studentkinju strankinju
bio Međunarodni univerzitetski kamp na Bulevaru Žurdan, gde je, nekim
čudom, Poljoprivredni fakultet imao svoj paviljon, a gde su svakodnevno
održavani koncerti i organizovane zabave. Telesno sam, dakle, upoznao
mlade devojke iz raznih zemalja, i tako došao do uverenja da ljubav ne
može da se razvije drugačije nego na bazi izvesne razlike, da se slično
nikad ne zaljubljuje u slično, pa čak i da u praksi brojne razlike mogu
uroditi plodom: ekstremna razlika u godinama, to svi znaju, može
proizvesti strasti neslućene žestine; razlika u rasi postojano je delotvorna;
pa čak i obične nacionalno-jezičke razlike ne treba prezreti. Loše je kad
ljubavnici govore istim jezikom, loše je ako mogu stvarno da se razumeju,
ako među sobom opšte rečima, jer reč nije ta kojoj je dato da rodi ljubav,
reč rađa podelu i mržnju, reč ne spaja nego deli, i to onoga časa kad je
izgovorimo, dok beslovesno ljubavno pućpurikanje, lingvistički tek
poluuobličeno, ono kad se svojoj ženi ili svom muškarcu obraćate kao da
govorite psu, proizvodi uslove za nastanak jedne bezuslovne i trajne
ljubavi. Kad bismo još samo mogli da se ograničimo na neposredne,
konkretne teme (Kud li se denuše ključevi od garaže? U koliko sati dolazi
električar?), još bi to i moglo da prođe, ali sve preko toga stvara razdor,
ruši ljubav i vodi ka razvodu.
Bilo je, dakle, raznih žena, uglavnom Špankinja i Nemica, nekoliko
Južnoamerikanki i jedna Holanđanka, slatka i okruglasta, kao da je iz
reklame za gaudu izašla. Pojavila se, na kraju, i Kejt, poslednja moja
mladalačka ljubav, poslednja i najozbiljnija, može se reći da se posle Kejt
završila i moja mladost, nisam više dospevao u ta mentalna stanja koja se
obično dovode u vezu s rečju „mladost”, s tom ljupkom bezbrižnošću (ili,
ako vam više tako odgovara, tom degutantnom neodgovornošću), s tim
doživljajem sveta kao beskrajnog, otvorenog; posle Kejt, stvarnost me je
bespovratno progutala.

Kejt je bila Dankinja i, bez sumnje, najinteligentnija osoba koju sam u

životu sreo, kažem to, da, iako to i nema neki stvarni značaj, intelektualni
kvaliteti nisu bogzna kako važni za jedan prijateljski, a kamoli tek za jedan
ljubavni odnos, nemaju oni nikakvu težinu u odnosu na plemenitost srca;
pominjem to pre svega zbog njene neverovatne intelektualne gipkosti, njen
nesvakidašnji kapacitet za prihvatanje novog bio je pravi kuriozitet,
fenomen. Imala je dvadeset sedam godina kad smo se upoznali - pet
godina više od mene - i znatno veće životno iskustvo, tako da sam se pored
nje osećao kao dečačić. Posle studija prava, koje je završila u rekordnom
roku, zaposlila se kao advokat u jednoj londonskoj kancelariji. „So, you
should have met some kind of yuppies...”, sećam se da sam joj rekao ujutro
posle prve naše zajedničke noći. „Florent, I was a yuppie”, odgovorila je
ona blago, sećam se tog odgovora, a sećam se i njenih malih, čvrstih dojki
na jutarnjem svetlu, svaki put kad se toga setim, obuzme me silna potreba
da lipšem, ali da ostavimo sad to po strani. Ne sećam se baš najbolje šta je
ona radila u Parizu, mislim da je neka pariška bolnica dobila veliko
međunarodno priznanje, ne znam ni ja zbog koje tropske bolesti, to je bio
povod da ona dođe ovamo. Čisto da razjasnim kakve je sposobnosti ta
devojka imala: ono veče kad smo se upoznali - ona je naletela na mene,
tačnije: ja sam se ponudio da joj pomognem, pa sam joj izneo prtljag na
treći sprat Danskog paviljona, a onda smo popili po pivo, pa još po jedno, i
tako dalje, bila je stigla u Pariz toga jutra i nije znala ni jednu jedinu reč
francuskog; dve nedelje kasnije, jezikom je ovladala maltene savršeno.

Poslednja Kejtina fotografija koju sam sačuvao mora da je bila negde u

mom računaru, ali nije ni bilo potrebe da ga uključujem kako bih je se
setio, dovoljno je bilo da zatvorim oči. Upravo smo bili proveli Božić kod
nje, tačnije kod njenih roditelja, nije to bilo u Kopenhagenu, ne mogu da se
setim kako se taj grad zove, bilo kako bilo, poželeo sam da se u Francusku
vratim polako, vozom, početak putovanja bio je čudan, voz je klizio po
površini Baltičkog mora, samo su nas dva vetra delila od sive površine
vode, s vremena na vreme bi nam talas malo jači od ostalih zapljusnuo
prozor, bili smo sami u tom vagonu između dve apstraktne beskonačnosti,
neba i mora, u životu nisam bio tako srećan, i verovatno je tada taj život
mogao i da se završi, neki talas da nas poklopi, da završimo na dnu
Baltičkog mora zanavek isprepletanih tela, ali ne, nije se to desilo, voz je
stigao na krajnje odredište (da li to beše Rostok ili Štralzund?), i Kejt je
odlučila da mi pravi društvo nekoliko dana, semestar joj je počinjao koliko
sutradan, ali snaći će se ona, rekla je.
Poslednja Kejtina fotografija koju imam napravljena je u parku dvorca
u Šverinu, nemačkom gradiću, inače administrativnom centru savezne
države Meklenburg-Zapadna Pomeranija, i na tom snimku aleje u parku
prekrivene su debelim snegom, a u daljini se vide kule zamka. Kejt se
okreće prema meni, osmehuje mi se, verovatno sam joj doviknuo da se
okrene da bih je slikao, i ona me sad gleda, a pogled joj je pun ljubavi, ali
isto tako i praštanja i tuge, jer ona je tad već verovatno bila shvatila da ću
je ja izdati i da će se naša priča završiti.
Iste večeri jeli smo u jednoj šverinskoj pivnici, sećam se konobara,
mršav četrdesetogodišnjak, nervozan i nesrećan, verovatno ganut našom
mladošću i ljubavlju kojom je zračio naš par, kojom je, istinu govoreći,
zračila pre svega ona, sećam se tog konobara koji je na trenutak, pošto je
postavio tanjire, prestao s radom, pa se okrenuo prema meni (u stvari,
prema nama dvoma, ali više prema meni, mora da je naslutio da sam ja
slaba karika), a onda mi se obratio na francuskom (mora biti da je i on bio
Francuz, a otkud jedan Francuz da konobariše u jednoj pivnici u Šverinu,
ko će ga znati, život je prava misterija), da bi, s jednom neuobičajenom,
posvećenom ozbiljnošću rekao: „Ostanite takvi kakvi ste, oboje. Molim
vas, ostanite takvi.”
Mogli smo da spasemo svet, dovoljan je bio jedan naš mig i svet bi, in
einem Augenbhck, bio spasen, ali mi nismo mignuli, to jest ja nisam, i
ljubav nije pobedila, izdao sam ljubav, i zato često kad noću ne mogu da
zaspim, što će reći bezmalo svake noći, često u svojoj sirotoj glavi čujem
poruke s njene sekretarice: „Hello, this is Kate, leave me a message”, a
glas joj je bio tako svež, kao da staneš pod vodopad posle letnjeg
prepodneva koje si proveo tabanajući po prašini, čim te taj glas pomiluje,
osetiš se kao da je s tebe sprana sva prljavština, sva osama i svako zlo.
 Poslednje sekunde odigrale su se u Frankfurtu, na centralnoj
železničkoj stanici, Frankfurter Hauptbahnhof, ovoga puta je stvarno
morala da se vrati u Kopenhagen, tako su nalagale obaveze koje je imala
na univerzitetu, nije ni u kom slučaju mogla sa mnom u Pariz, i ja opet
vidim sebe kako stojim na vratima voza, i nju na peronu, tucali smo se pre
toga celu noć i sve do jedanaest sati pre podne, kad je bilo već krajnje
vreme da krenemo na stanicu, tucala se i pušila mi do poslednjeg atoma
snage, a tih atoma bilo je mnogo, mnogo, a i ja sam tad mogao koliko
hoćeš, lako bi mi se ponovo digao, ali nije stvar u tome, nije stvar suštinski
u tome, nego u tome što je Kejt, u jednom trenutku, dok je stajala tako na
peronu, počela da plače, pa dobro, ne baš da plače, nekoliko suza slilo joj
se niz lice, gledala me je, gledala me je tako više od jednog minuta, dok
voz nije krenuo, ni na tren nije ispuštala moj pogled, a onda su, u tom
trenutku, iako ona to nije htela, suze počele da teku, a ja sam stajao,
pomerio se nisam, nisam iskočio na peron, sačekao sam da se vrata
zatvore.
Zbog toga zaslužujem smrt, pa i mnogo teže kazne, ne mogu da lažem
sebe: skončaću nesrećan, džangrizav i sam, i biće to zasluženo. Kako je
jedan muškarac, pošto je upoznao Kejt, mogao da joj okrene leđa? To je
neshvatljivo. Na kraju sam je pozvao, pošto sam joj pre toga ostavio ne
znam ni ja koliko poruka koje su ostale bez odgovora, a sve to zbog jedne
odvratne Brazilke koja me je zaboravila onog časa kad se vratila u Sao
Paulo, pozvao sam Kejt, i učinio sam to prekasno, jer sutradan je upravo
išla na put, u Ugandu, priključila se nekoj humanitarnoj misiji, zapadnjaci
su je, nužno, razočarali, ali sam je naročito razočarao ja.
 Na kraju uvek počnemo da svodimo račune. Kler je iskusila
melodramu, proživela je svoje nemirne godine a da se pritom nikad uistinu
nije ni približila sreći - ali ko bi se sreći pa i mogao približiti, razmišljala je
ona. Niko više nikad neće biti srećan na Zapadu, mislila je ona još, niko, i
nikad više, danas bismo o sreći morali da razmišljamo kao o nekoj
maštariji starostavnoj, nisu se sad za tako nešto, jednostavno, stekli uslovi.
Nezadovoljna i, štaviše, očajna na ličnom planu, Kler je, međutim,
proživela i velike radosti u domenu nekretnina. Kad je njena majka predala
svoju rđavu sitnu dušu Bogu - ili pre će biti ništavilu - upravo je počinjao
treći milenijum, onaj milenijum koji će za Zapad, dotad nazivan
judeohrišćanskim, biti milenijum viška, u istom smislu u kojem se govori
o višku kilograma kod boksera, ideja se u svakom slučaju bila raširila po
tom Zapadu, dotad nazivanom judeohrišćanskim, naposletku, ja ovo
govorim da bih stvar objasnio na istorijskom planu, ali Kler se svim tim
nije ni najmanje bavila, imala je ona mnoge druge brige na pameti, pre
svega svoju glumačku karijeru - a potom je, malo-pomalo, svođenje računa
zauzelo glavno mesto u njenom životu, ali sačekajmo s tim.
Upoznao sam je 31. decembra 1999, te večeri kad smo dočekivali
dvehiljaditu, večeri koju sam proveo kod jednog stručnjaka za
komunikaciju u kriznim situacijama koga sam upoznao na poslu - radio
sam u to vreme za Monsanto, a Monsanto je gotovo stalno bio u
komunikacijskoj krizi. Ne znam otkud je on znao Kler, mislim da je, čak,
nije ni poznavao, ali spavao je s jednom njenom drugaricom, pa dobro,
„drugarica” možda i nije pravi izraz, recimo da je bio s nekom drugom
glumicom koja je igrala u istom komadu.
Kler je u tom trenutku bila nadomak svog prvog velikog pozorišnog
uspeha - koji će joj, ispostaviće se, biti i poslednji. Dotle je morala da se
zadovolji statiranjem u niskobudžetnim i srednjebudžetnim francuskim
filmovima, te pokojom radio-dramom na programu France Culture. Ovoga
puta poverena joj je bila glavna ženska uloga u jednom pozorišnom
komadu Žorža Bataja - nije to, u stvari, pa uopšte nije, zapravo, bio
pozorišni komad Žorža Bataja, scenarista se bacio na adaptaciju uzevši
kao predložak razne tekstove Žorža Bataja, što one iz sfere fikcije, što
teorijske. Njegova je namera, što je i izjavljivao u brojnim intervjuima,
bila da ponovo iščita Bataja u svetlu nove virtuelne seksualnosti. Naglasak
je stavljao na masturbaciju. Nije ni pokušavao da prikrije razliku, tj.
potpuno protivurečje, između Batajeve i Ženeove pozicije. Komad je
postavljen u jednom subvencionisanom pozorištu u istočnom Parizu.
Ukratko, ovoga puta mogla se očekivati nezanemarljiva medijska haranga.
Došao sam na premijeru. Sa Kler sam u to vreme bio tek nešto malo
više od dva meseca, ali ona se već bila preselila kod mene, trebalo bi,
pritom, reći da je soba u kojoj je dotad živela bila jad i beda, u sobi nije
imala ni tuš, delila ga je s dvadesetak stanara, a bio je tako prljav da se na
kraju učlanila u teretanu samo da bi imala gde da se okupa. Samom
predstavom nisam bio nešto naročito impresioniran - sama Kler je,
međutim, na mene ostavila bolji utisak, sve vreme je zračila nekim
ledenim erotizmom, kostimograf i rasveta dobro su obavili posao, nije Kler
bila baš takva da bi čovek poželeo da je tuca, ali jeste bila takva da poželiš
da ona tuca tebe, osećalo se da je to jedna žena koja bi svaki čas mogla da
poklekne pred neodoljivim nagonom da vas potuca, što se, uostalom, i
događalo u našem svakodnevnom životu, ništa se, jednostavno, nije moglo
videti na njenom licu kad bi, iznebuha, spustila ruku na moju kitu, u roku
od nekoliko sekundi mi otkopčala šlic pa klekla da mi ga popuši, ili bi, u
drugoj varijanti, samo povukla gaćice u stranu i počela da drka, a to je,
dobro se sećam, radila maltene bilo gde, pa tako jednom prilikom i u
čekaonici u poreskoj upravi, bila je tu neka crnkinja s dvoje dece koja je,
žena, bila pomalo šokirana, videlo se to, rečju - Kler je, što se seksa tiče,
umela da održava to trajno stanje napetosti. Kritika je uglas udarila u
hvalospeve, komad je dobio celu stranu u kulturnoj rubrici Monđa i čak
dve u Liberasionu. Kler je više nego dobro prošla na tom koncertu
pohvala, Liberasion ju je uporedio sa onim hladnim, plavokosim
Hičkokovim heroinama koje, u stvari, iznutra izgaraju u vatri, pa i ta
poređenja u stilu norveškog omleta, kakva sam već bio čitao sto puta da
bih uvek, trenutno, shvatio o čemu je reč a da nikad u životu nijedan
Hičkokov film nisam gledao, ja sam više pripadao generaciji Pobesnelog
Maksa, ali bilo kako bilo, u Klerinom slučaju taj opis je bio prilično tačan.
U pretposlednjoj sceni komada, koju je scenarista očigledno smatrao
ključnom scenom, Kler je bila zadigla suknju i, nogu raširenih pred očima
publike, masturbirala dok je druga jedna glumica čitala neki dugačak tekst
Žorža Bataja u kojem je, makar se meni tako učinilo, suštinsko bilo pitanje
čmara. Kritičaru Monda posebno se dopala ta scena, nahvalio je
„ritualnost” koja je obeležila Klerinu interpretaciju. „Ritualnost” mi se,
kao reč, učinila prejakom, ali recimo da je Kler bila smirena, nije izgledala
ni najmanje uzbuđeno - nije se, ako ćemo pravo, videlo da je uzbuđena
uopšte, što mi je potvrdila iste večeri, posle premijere.
Sve u svemu, njena karijera bila je lansirana, da bi tu, prvu radost
dopunila druga kad se, jedne nedelje u martu, avion na letu Er Fransa AF
232 za Rio de Žaneiro srušio nasred južnog Atlantika. Preživelih nije bilo,
a među putnicima se našla i Klerina majka. Timovi za psihološku pomoć
odmah su stavljeni na raspolaganje rodbini žrtava. „Tad sam pomislila da
sam dobra glumica”, rekla mi je Kler te večeri posle prvog susreta sa
stručnjacima-psiholozima, „odigrala sam devojku skrhanu bolom, mislim
da sam zaista uspela da sakrijem radost.”
Ono, i mimo mržnje koju su gajile jedna prema drugoj, njena majka je
bila, kao što je Kler i naslućivala, previše egocentrična da bi sebi priredila
taj napor da sedne i sastavi testament, ma i jedan jedini minut da posveti
razmišljanju o tome šta bi moglo da se desi posle njene smrti, a ionako je,
kako god okrenete, teško razbaštiniti svoju decu, naročito kad se ima u
vidu da je Kler, kao kćer jedinica, po zakonu imala neotuđivo pravo na
50% pokojničine imovine, ukratko - Kler nije imala bogzna čega da se
plaši, i mesec dana posle tog čudesnog avionskog udesa ona je i došla u
posed nasledstva koje je, uglavnom, činio jedan velelepan stan u pasažu
Ruiso-de-Menilmontan, u XX arondismanu. Dve nedelje kasnije preselili
smo se tamo, bilo je vreme da se ratosiljamo stvari koje su ostale iza
matore - koja, inače, i nije bila tako matora, imala je četrdeset devet
godina, a taj avionski udes koji ju je koštao života odigrao se u času kad je
na odmor u Brazil krenula s jednim tipom od dvadeset šest godina, mojim
vršnjakom.
Stan se nalazio u nekadašnjoj fabrici za proizvodnju žičanih proizvoda
koja je zatvorena početkom sedamdesetih i nekoliko godina bila prazna pre
nego što ju je otkupio Klerin otac, preduzimljivi arhitekta koji je umeo da
nanjuši unosne poslove; on je taj prostor adaptirao u stanove u potkrovlju.
U zgradu se ulazilo kroz veliki trem obezbeđen rešetkom s ogromnim
šipkama, digitalna šifra za otvaranje kapije ustupila je mesto
biometrijskom sistemu identifikacije dužice oka; gostima je na
raspolaganju bio interfon i, uz njega, video-kamera.
Kad jednom pređete tu prepreku, nađete se u ogromnom popločanom
dvorištu koje sa svih strana okružuju stare industrijske zgrade - bilo je
ukupno dvadesetak suvlasnika. Potkrovlje koje je pripalo Klerinoj majci,
jedno od najprostranijih, činili su veliki otvoren prostor od sto metara
kvadratnih - tavanica je bila visoka šest metara - iz kojeg se ulazilo u
otvorenu kuhinju s velikom radnom površinom u sredini i, dalje, u takođe
prostrano kupatilo sa italijanskom tuš-kabinom i đžakuzijem, a bile su tu i
dve sobe, od kojih se jedna nalazila u mezaninu, a druga imala veliki
garderober, kao i radna soba, koja je gledala na dvorište. Sve to zajedno
imalo je malo više od dvesta kvadrata.
Iako je pojam boboa6 u to vreme još retko upotrebljavan, ostali
suvlasnici upravo su odgovarali tom opisu, i neminovno ih je radovalo
saznanje da im u komšiluku živi jedna pozorišna glumica, kakvo bi to
pozorište pa i bilo da nema boboa, pita se čovek, list Liberasion u to vreme
još nisu čitali samo oni koji prave predstave, već i deo (istina sve manji)
njihove publike, dok je Monđ tad još uspevao da održi i nivo prodaje i
ugled, ukratko, Kler je u toj zgradi prihvaćena s velikim entuzijazmom.
Moj slučaj je, čega sam ja, uostalom, bio svestan, morao biti nešto
delikatniji, Monsanto je u njihovim očima sigurno bio firma koja se po
časti mogla porediti sa CIA. Valjana laž, međutim, uvek duguje pojedine
svoje elemente istini, pa sam odmah razglasio da radim na jednom
genetskom istraživanju retkih bolesti, na retke bolesti nema ko šta da
prigovori, odmah čovek zamisli bilo nekog autističnog, bilo neko od one
sirote dečice obolele od progerije koja u dvanaestoj godini već izgledaju
kao starci, ja svakako nisam bio stručno osposobljen da učestvujem u
takvim istraživačkim poduhvatima, ali sam o genetici znao dovoljno da
izađem na crtu ma kom bobou, pa makar to bio i neki obrazovani bobo.
Istinu govoreći, ja sam se u to vreme na poslu osećao sve gore. Ništa
nije jasno upućivalo na opasnost koja preti od GMO-a, a radikalni ekolozi
bili su u najvećem broju gluperde i neznalice, pri čemu niko nije mogao
garantovati da i oni ne nanose štetu, dok su moji pretpostavljeni u firmi
bili, jednostavno, sve sami patološki lažovi. Istina je da se nije znalo ništa,
ili gotovo ništa, o dugoročnim posledicama genetskih manipulacija na
biljkama, ali problem, bar u mojim očima, i nije bio u tome, problem je bio
što su proizvođači semena, veštačkih đubriva i pesticida samim svojim
postojanjem u oblasti poljoprivrede igrali razornu, smrtonosnu ulogu, u
tome, dakle, što je ta intenzivna poljoprivreda, utemeljena na nezajažljivoj
eksploataciji i maksimizaciji prinosa po hektaru, ta agroindustrija u celosti
bazirana na izvoru, na razdvajanju ratarstva od stočarstva, u mojim očima
bila sušta suprotnost onome što je trebalo činiti da bi se dostigao
prihvatljiv razvoj, privilegovan položaj trebalo je dati kvalitetu,
proizvodnji na lokalu za lokalnog potrošača, čuvati zemljište i podzemne
vode tako što ćemo se vratiti rotaciji useva i primeni stajskog đubriva.
Mora biti da sam, u brojnim prigodama kad smo komšije zvali na piće,
mnoge među njima koji su dolazili u tim prvim mesecima posle našeg
useljenja iznenadio žestinom i izrazitom dokumentovanošću svojih priča
na te teme, i oni su, naravno, mislili isto što i ja, ali nisu o tome ništa znali,
nego čisto onako, jer su bili levičari i konformisti, ono, istina je da sam ja
imao neke ideje, moguće je da sam čak i ideal imao, nisam ja slučajno
upisao Poljoprivredni, a ne neki fakultet koji daje šire obrazovanje, tipa
Politehnički ili HEC, ukratko - imao sam ideal, i taj ideal sam upravo
izdavao.
Nije, pritom, dolazilo u obzir da dam otkaz, plata mi je bila neophodna
da bismo preživeli, jer Klerina karijera je, uprkos dobroj prođi one
adaptacije Žorža Bataja, tvrdoglavo stajala na mrtvoj tački. Sama njena
prošlost ograničavala ju je na oblast kulture, a tu je posredi već bio čist
nesporazum, jer ona je oduvek maštala o tome da pravi lake filmove,
filmove za zabavu, nikada nije ni gledala druge filmove do one koji su na
prvu loptu pristupačni svima, mnogo je volela Veliko plavetnilo, a još više
Posetioce, dok je za Batajev tekst rekla da je „totalna budalaština”, a isto
je kod nje prošao i jedan Lerisov tekst, koji su joj nešto kasnije natovarili,
ali najgore od svega za nju je bilo jednočasovno čitanje Blanšoa za
program France Culture, nikada, tako mi je rekla, ni sanjala nije da
postoje takva sranja, čudo jedno, rekla je, da se neko uopšte usuđuje da
objavi takve gluposti. Što se mene tiče, nisam imao nikakvo mišljenje o
Blanšou, samo sam se sećao jednog zabavnog Sioranovog pasusa u kojem
on objašnjava da je Blanšo idealan autor da uz njega naučite da kucate na
pisaćoj mašini, jer vas kod njega „ne ometa smisao”.
Na Klerinu nesreću, i njen fizički izgled bio je na tragu njene radne
biografije: tako plava i lepa, elegantna i hladna, bila je kao stvorena za
tekstove koje će čitati bezbojnim glasom u nekom subvencionisanom
pozorištu, teška industrija zabave bila je u to vreme naklonjenija latino-
bombama i pomalo droljastim meleskinjama, ukratko, ona apsolutno nije
bila u fazonu i u toku naredne godine nije zakačila nijednu ulogu osim tih
kulturnjačkih tezgi koje sam već pomenuo, iako je redovno čitala
Francuski film, uprkos činjenici da je ništa nije pokolebalo da se, s nekom
pomamom maltene, pojavljuje na svakom mogućem kastingu. Čak ni u
reklamama za dezodoranse, po svemu sudeći, nije bilo mesta za norveški
omlet. Moguće je da bi, paradoksalno, više izgleda imala da se okušala u
porno-industriji: iako u tom sektoru i dalje nisu potcenjivali značaj latino-
ribeskanja, kao ni crnkinja, postojala je izražena tendencija da se sačuva
što veća raznolikost glumica, kako po fizičkom izgledu, tako i po etničkoj
pripadnosti. Možda bi se na taj korak i odlučila da nije bilo mene, iako je
dobro znala da nijedna glumica koja je gradila karijeru u porno-industriji
posle ništa nije uradila kao glumica u normalnim filmovima; bilo kako
bilo, cenim da bi, za otprilike istu novčanu nadoknadu, Kler ipak uvek
radije čitala Blanšoa na France Culture. Ta druga varijanta, u svakom
slučaju, ionako ne bi potrajala, porno-industrija upravo je proživljavala
poslednje mesece pre nego što će je uništiti amaterska pornografija na
interne tu, Juporn će uništiti porno-industriju još brže nego Jutjub muzičku
industriju, pornografija je oduvek bila sam vrh tehnoloških inovacija, kako
su već primetili brojni esejisti, a da pritom niko nije video paradoks u ovoj
konstataciji, jer pornografija je, ipak, segment ljudske aktivnosti gde za
inovacije ima najmanje mesta, tu se, štaviše, ne proizvodi ama baš ništa
novo, sve što se u domenu pornografije može zamisliti uveliko je postojalo
još u antici, u staroj Grčkoj i Rimu.
A meni je u to vreme Monsanto već bio počeo ozbiljno da ide na živce,
i ja sam stvarno počeo da gledam oglase, tražeći manje-više bilo koji
posao koji se nudi nekadašnjem studentu Poljoprivrednog fakulteta, a
naročito oglase objavljivane posredstvom Udruženja bivših studenata, ali
tek sam početkom novembra naišao na jednu stvarno zanimljivu ponudu, i
to od Regionalne uprave za poljoprivredu i šumarstvo Donje Normandije.
Tražili su nekoga ko će stvoriti kompletnu novu strukturu za izvoz
francuskih sireva. Poslao sam im svoj si-vi, i oni su mi brzo zakazali
sastanak, u toku jednog dana otišao sam do Kaena i vratio se. Direktor
DRAF-a takođe je bio bivši student Poljoprivrednog fakulteta, godinu dana
mlađi od mene, znao sam ga iz viđenja. Ne znam gde je stažirao po
završetku studija, ali se u međuvremenu nije oslobodio manije (ne baš
toliko rasprostranjene u francuskoj administraciji toga doba) da
bespotrebno koristi anglosaksonsku terminologiju. Na početku razgovora
izneo je zaključak da se francuski sir i dalje izvozi gotovo isključivo u
evropske zemlje, da mu je status u Sjedinjenim Državama i dalje
beznačajan, te da za razliku od vina (tada je, podrobno i vrlo prilježno,
odao počast zadružnom angažmanu vinara iz Bordoa), mlekari nisu umeli
da predvide pojavu novih važnih proizvođača sira, pre svih Rusije, ali
odmah za njom i Kine i, nešto kasnije, Indije. Taj zaostatak karakterističan
je bio za sve francuske sireve, bez razlike; ali mi smo u Normandiji,
naglasio je s nekom istrajnošću, i taskforce koji on tu namerava da oformi
za svoj prvi cilj imaće promociju „gospodara iz normandijske trilogije”:
kamember, ponlevek, livaro. Jedino je kamember, do tog trenutka, stekao
bio pravi međunarodni ugled, iz razloga istorijskih, premda i dalje živih,
ali takvih da ne predstavljaju osnovu za dalji prodor, dok za livaro, pa čak i
za ponlevek u Rusiji i Kini niko ne zna; on, istina, ne raspolaže
neograničenim sredstvima, ali ipak je uspeo da se izbori za budžet
neophodan kako bi se angažovalo pet osoba, a prvi zadatak mu je da nađe
šefa tog task forcea, pa da li sam ja zainteresovan za taj job?
Bio sam zainteresovan, pa sam mu dao potvrdan odgovor pribegavši
prikladnoj sintezi profesionalizma i poleta. Meni je odmah pala na pamet
jedna ideja, i pomislio sam da bi bilo dobro da je podelim s njim: mnogi
Amerikanci, pa dobro sad, ne znam baš da li mnogi, ali recimo Amerikanci
svake godine dolaze da posete normandijske plaže na koje su se iskrcali
Saveznici, a gde su članovi njihovih porodica, katkad i njihovi roditelji,
podneli najveću žrtvu. Mora se, naravno, poštovati to vreme koje oni
provode odajući počast palima, ne dolazi u obzir da se degustacije sireva
organizuju na ulazima na vojna groblja; a opet, na kraju uvek nešto mora
da se prezalogaji, pa što onda i normandijski sirevi ne bi iskoristili
okolnosti koje prate taj hodočasnički turizam? Čovek se zagrejao: upravo
na takve stvari treba ići, to i jeste najprikladnije, a i šire gledano, uvek se
treba oslanjati na maštu; sadejstvo koje su svojevremeno vinogradari iz
Šampanje uspevali da ostvare s francuskom industrijom luksuznih
proizvoda teško da bi se ovde moglo primeniti; zamislite samo Žizel
Bindšen kako degustira livaro (i zaliva ga čašom moe i šandona, može?).
Imao bih, rečju, manje-više odrešene ruke, on sebi nikad ne bi dozvolio da
mi sputava kreativnost, a s moje tačke gledišta, to što sam radio u Mon-
santu postajalo bi mi sve veći teret (realno govoreći, nisam se ja tu nešto ni
ranije satirao od posla, proizvođači semenske robe imali su jednostavnu,
brutalnu argumentaciju: bez GMO-a nećemo moći da prehranimo
čovečanstvo koje je u neprekidnom porastu; grubo govoreći, sve se svodilo
na izbor: ili Monsanto, ili glad). Sve u svemu, u trenutku kad sam izlazio
iz njegove kancelarije, već sam, naročito po tome što je on o mojoj službi
u Monsantu počeo da govori u prošlom vremenu, znao da je moja
kandidatura prihvaćena.

Ugovor o radu stupao je na snagu 1. januara 2001. Posle nekoliko

nedelja provedenih u hotelu, našao sam jednu lepu kuću i iznajmio je,
stajala je na osami, usred brežuljkastog predela sa šumarcima i pašnjacima,
na dva kilometra od sela Klesija, koje se ponosilo pomalo preteranim
zvanjem „prestonice normandijske Švajcarske”. Kuća je zaista bila divna,
s drvenom konstrukcijom; u prizemlju sam imao veliki dnevni boravak s
podnim pločicama od pečene zemlje, zatim tri sobe s parketom, a bila je tu
i radna soba. Od pridružene prostorije u kojoj se nekad pravilo vino,
vlasnik je napravio kućicu u kojoj su mogli da se smeste gosti; u kući je,
inače, bilo uvedeno centralno grejanje.
Divna je bila ta kuća, i sve vreme sam osećao da ju je njen vlasnik
mnogo voleo, da ju je održavao s mnogo pažnje, bio je to neki omalen,
kržljav starac, između sedamdeset pet i osamdeset godina, lepo je ovde
živeo, odmah mi je to rekao, ali sad više ne ide, često mu zatreba lekarska
pomoć, tu mu barem tri dana nedeljno provodi medicinska sestra, a kad
dođe kriza, ostane i sedam dana nedeljno, i zato je sad za njega stan u
Kaenu racionalnije rešenje, ima sreće jer se deca lepo staraju o njemu,
njegova kćerka je lično izabrala tu medicinsku sestru, s obzirom na to
kakve sve stvari danas viđamo, on je baš imao sreće, jedino, eto, otkad mu
je žena preminula, ništa više nije kao pre, i nikad više neće ni biti kao pre,
a on je, je li, religiozan čovek i o samoubistvu nikad nije ni razmišljao,
premda mu se ponekad učini da je Bog zakasnio malo, da je već trebalo da
ga pozove k sebi, čemu još čovek u njegovim godinama može da služi, i
meni su, gotovo sve vreme koje sam prilikom te prve posete proveo u toj
kući, oči bile pune suza.

Da, jeste ta kuća bila divna, ali u njoj ću stanovati sam. Na ideju da se
zajedno preselimo ujedno selo u Donjoj Normandiji Kler je reagovala
jasnim i nedvosmislenim „ne”. Unapred sam se bio pripremio da joj
napomenem kako bi mogla da „dolazi u Pariz na kastinge”, ali sam
blagovremeno i sam postao svestan apsurdnosti te zamisli, jer ona je išla
na još malo pa deset kastinga nedeljno, ne bi to imalo nikakvog smisla, da
se preseli na selo bilo bi za njenu karijeru pravo samoubistvo, iako, kad
smo već kod toga, da li je zaista ozbiljna stvar ako samoubistvo izvrši
nešto što je već mrtvo? Eto kakve su se misli vrzmale u meni, ali nisam,
normalno, mogao to da joj kažem, nipošto ne tako direktno, a kako, opet,
indirektno da joj kažem? Nikakvo rešenje nije mi padalo na pamet.
Saglasili smo se onda nekako, naoko razborito, da ću se ja onda vraćati
u Pariz vikendom, očigledno smo oboje gajili tu iluziju da će nam ta
privremena razdvajanja i redovna nedeljna spajanja oboma dati malo
prostora da dišemo, da će to osnažiti naš par, da će se svaki vikend
pretvoriti u ljubavnu feštu itd.

Nije među nama ni bilo raskida, ne onog otvorenog i definitivnog

raskida. Nije nimalo komplikovano sesti u Kaenu u voz i doći u Pariz,
nema presedanja, i putovanje traje tek malo više od dva sata, dogodilo se,
međutim, da sam ja u taj voz sedao sve ređe, prvo pod izgovorom da imam
previše posla, a onda bez ikakvog izgovora, i posle nekoliko meseci
između Kler i mene sve je bilo rečeno. U dubini duše ja nikad nisam ni
prestao da mislim da će Kler jednoga dana doći i da će stanovati sa mnom
u toj kući, da će se odreći svoje neizvesne glumačke karijere, da će pristati
na to da mi, jednostavno, bude žena. U više navrata slao sam joj fotografije
kuće, koju sam slikao po lepom vremenu, s prozorima širom otvorenim što
gledaju na šumarke i pašnjake, pomalo se stidim sad kad se toga setim.
 Najupečatljivije je sad, kad stvari sagledam s distance, to što mi je i
tada, kao s Juzu dvadeset godina kasnije, sav moj imetak ovozemaljski
stao u jedan kofer. I zaista, meni ni tad nije bilo mnogo stalo do
ovozemaljskog imetka; što bi, u očima pojedinih grčkih filozofa
(epikurejaca, stoičara, cinika, ili svih triju pomalo?) bila i te kako povoljna
odlika mentalnog sklopa; suprotna varijanta je, činilo mi se bar, retko
nailazila na podršku; postojao je, dakle, oko tog konkretnog pitanja,
konsenzus kod filozofa - što je, inače, bilo i ostalo dovoljno retka pojava,
te je svakako vredi istaći.

Bilo je tek prošlo pet sati kad sam završio razgovor s Kler, ostala su mi
bila tri sata da ih nekako ubijem pre te večere. Vrlo brzo, u rasponu od
nekoliko minuta, počeo sam da se preispitujem: da li mi je to zaista bila
dobra ideja, to da se nađem s njom? Po svemu sudeći, neće to dovesti ni do
čega pozitivnog, jedini rezultat te zamisli biće da se eventualno razbude
stara osećanja, razočaranje i gorčina, kojima smo dvadesetak godina s
manje ili više uspeha pokušavali da umaknemo. Da je život gorak i pun
razočaranja dobro smo znali i ona i ja, pa da li sad ima ikakve svrhe platiti
taksi, pa onda i večeru u restoranu, a sve da bismo sebi samo potvrdili ono
što već znamo? I da li sam ja, u stvari, uopšte želeo da saznam kakva je
Kler sada? Verovatno ne blista bogzna kako, imao sam, uostalom, prilike
u to da se uverim gledajući ulične filmske plakate. Moje vlastite
profesionalne aspiracije nisu bile tako jasno definisane, pa je i propadanje
moje bilo manje vidljivo, a i ja, otvoreno da kažem, nisam uopšte imao
nikakvu svest o tome da sam propao. Susret dvoje gubitnika u četrdesetim,
nekadašnjih ljubavnika, pa mogla bi to biti veličanstvena scena u nekom
francuskom filmu, sa odgovarajućim glumcima, primera radi, čisto da
dočaramo, neka to budu Benoa Pulforde i Izabel Iper; u stvarnom životu,
da li sam ja zaista želeo da mi se to desi?

U izvesnim kritičnim situacijama u životu, pribegavao bih nekom vidu

telemantije, koju sam, koliko je meni poznato, ja i izumeo. Srednjovekovni
vitezovi, a kasnije i puritanci iz Nove Engleske, kad god bi trebalo doneti
neku tešku odluku, nasumice bi otvorili Bibliju, nasumice spustili prst
negde na tu stranicu koju su otvorili, a onda pokušali da protumače stih na
koji bi im prst pao, pa da odluku donesu onako kako ih je Bog uputio.
Meni se, isto tako, dešavalo da nasumice uključim televizor (ne birajući
kanal, dovoljno je bilo da pritisnem dugme „On”), pa da onda pokušavam
da protumačim slike koje mi se prikazuju.
 Tačno u 18 časova i 30 minuta, pritisnuo sam dugme „On” na
televizoru u svojoj sobi u hotelu „Merkur”. Ishod te radnje u prvi mah mi
se učinio uznemirujućim, a i teškim za dešifrovanje (ali to se, kadikad,
događalo i srednjovekovnim vitezovima, pa čak i puritancima iz Nove
Engleske); naleteo sam na emisiju posvećenu Lorenu Bafiju, što je samo
po sebi bilo iznenađujuće (da nije umro, upitao sam se, jer bio je još mlad,
ali ima tih televizijskih voditelja koji odlaze u jeku slave, što ih
nemilosrdno uzdiže u svesti njihovih vernih obožavalaca, takav je život).
Ton je, u svakom slučaju, odgovarao tonu pravog omaža, i svi govornici
stavljali su naglasak na Lorenovu „duboku čovečnost”, za neke je on bio
„strava ortak, kralj zajebancije, totalno otkačen”, dok su ostali, koji mu
nisu bili tako bliski, potencirali njegovo svojstvo „besprekornog
profesionalca”, pri čemu je celu tu polifoniju dobro orkestrirala režija, koja
je sve navodila na istinsko ponovno sagledavanje opusa Lorena Bafija,
stremeći ka simfonijskom finalu, opredmećenom u gotovo horskom
ponavljanju izraza oko kojeg su se saglasili svi učesnici u programu: Loren
je bio, kako god okreneš, jedno „lepo biće”. Taksi sam pozvao u sedam
sati i dvadeset minuta.
 U bistro „Parizjen” u Ulici Pelpor stigao sam tačno u osam-nula-nula,
Kler je zapravo tamo bila rezervisala sto, i ja sam to doživeo kao nešto
pozitivno u osnovi, s tim što sam odmah, u prvih nekoliko sekundi, dok
sam hodao kroz slabo posećen restoran - no dobro, ipak je bila nedelja
uveče - osetio da će to ujedno biti i jedina pozitivna stvar po kojoj ću to
veće pamtiti.
Posle jedno deset minuta, došao je konobar i upitao me da li bih želeo
da uzmem neki aperitiv, dok čekam. Učinilo mi se da je po prirodi
dobrodušan i predan čovek, naročito zbog toga što sam odmah osetio da i
on naslućuje da je ovde na pomolu jedan problematičan randevu (a kakav
bi to bio konobar u nekom bistrou u XX arondismanu a da nije pomalo
šaman, što će reći pomalo i vodič duša), kao što sam primetio da će on te
večeri biti više na mojoj strani (možda njemu od prvog trenutka nije
promaklo da sam u stanju narastajuće zebnje, ili sam ja to stvarno, o, da li
je to moguće, čim sam seo, krenuo da žderem grisine koje su se zatekle na
stolu), tek - poručio sam džek denijels, ne dupli, nego trostruku dozu.
Kler se pojavila u pola devet, hodala je obazrivo, u prolazu se oslonila
na dva stola dok nije stigla do našeg, i na njoj se videlo da se već dobro
naljoskala, zar je i nju tako uzdrmala sama pomisao na to da će me ponovo
videti, to bolno podsećanje na obećanje sreće u čijem nas je ispunjenju
život osujetio? Ta me je nada držala nekoliko sekundi, dve ili tri, ne više, a
onda mi je na pamet pala gdegde realističnija misao, a to je da je Kler,
verovatno, u istom stanju u kojem je svakoga dana u to doba, otprilike isto
tako naljoskana.

Oduševljeno sam raširio ruke i rekao joj da je očigledno u punoj formi,

da se ni najmanje nije promenila, ne znam otkud mi ta prirodna sklonost ka
laži, svakako je nisam nasledio od roditelja, možda sam to stekao onih
prvih godina u gimnaziji, ali činjenica je bila da je bila užasno propala,
nagojila se tako da joj je svuda pomalo prelivalo, a lice joj je bilo
crvenkasto, u prvom njenom pogledu mogla se nazreti sumnjičavost, mora
biti da joj je prvo na pamet palo da se sprdam s njom, ali to je potrajalo
desetak sekundi, ne više, brzo je pognula glavu, a onda je opet podigla, i
sad joj je na licu bio drugačiji izraz, opet je to bila ona mlada devojka, i
namignula mi je, gotovo koketno.

Mnogo vremena utrošio sam na čitanje jelovnika, baš onakvog kakav

se u jednom bistrou može očekivati. Na kraju sam se odlučio za puževe na
burgundski način (komada šest) na maslacu s belim lukom, a potom
školjke kapice pržene na maslinovom ulju s taljatelama. Želja mi je bila da
prevaziđem tradicionalnu dilemu zemlja/more (kao ono, crno/ belo vino),
pa sam se opredelio za jela uz koja ćemo moći da popijemo po bocu od
oba. Kler je, učinilo mi se, rezonovala na sličan način, budući da se
izjasnila za sendvič s moždinom u gerandskoj soli, a zatim za provansalsku
riblju čorbu od manića i majonez s belim lukom i maslinovim uljem.
Pribojavao sam se da ću morati da se izjašnjavam na ličnom planu, da
ću morati da joj pričam o svom životu, ali ništa od toga nije bilo, od časa
kad smo poručili, Kler se upustila u dugu pripovest koja za svrhu nije
imala ništa manje nego da sintetiše tih dvadesetak godina koliko je
proteklo od našeg poslednjeg susreta. Pila je brzo, nezasito, i ubrzo je
postalo očigledno da ćemo morati da uzmemo dve boce crnog (kao i, malo
kasnije, dve boce belog). Otkako sam ja otišao, pričala je Kler, ništa nije
došlo na svoje mesto, njena potraga za ulogama izgubila je svaki smisao, a
situacija je na kraju postala čak pomalo bizarna, ali se zato u periodu od
2002. do 2007. cena nekretnina u Parizu udvostručila, a u njenoj četvrti
čak i više nego udvostručila, Ulica Menilmontan bivala je sve više i više
hajp, a proneo se glas da će se u kraj doseliti Vensan Kasel, čijim će
stopama ubrzo poći i Kad Merad i Beatris Dal, piti kafu u istom lokalu s
Vensanom Kaselom predstavljalo je nezanemarljivu privilegiju, a ova
informacija, koju niko nije demantovao, izazvala je novi skok cena, negde
2003, 2004. Kler je shvatila da njen stan iz meseca u mesec zarađuje više
para od nje same, apsolutno je morala da ga zadrži i tako izdaje, prodati ga
značilo bi izvršiti samoubistvo, na pamet su joj padala očajnička rešenja,
kao, na primer, da za France Culture snimi čitavu seriju CD-ova Morisa
Blanšoa, sve se više tresla dok mi je to pričala, gledala me je sumanuto i
doslovce glodala onu moždinu, a ja sam konobaru dao znak da malo ubrza
stvar.
Kad je stigla riblja čorba od manića, Kler je bar malo laknulo, i to se
nekako podudarilo sa stišavanjem, koliko-toliko, njenog pripovedačkog
zanosa. Početkom 2008. javila se na konkurs Centra za zapošljavanje: u
pitanju je bilo osnivanje pozorišnih radionica namenjenih nezaposlenima,
a zamisao je bila da se tim ljudima povrati samopouzdanje, plata nije bila
bogzna kako velika, ali stizala je redovno svakog meseca, ima sad, eto, već
više od deset godina kako Kler od toga živi, ustalila se u Centru za
zapošljavanje, a sada, sa ove vremenske distance, moglo bi se reći da ta
ideja uopšte nije bila besmislena, to ljudima više pomaže od psihoterapije,
istina je da se posle više godina provedenih u statusu nezaposlenog lica
čovek zatvara u sebe i ćuti, te da pozorište, i to, iz nekih nejasnih razloga,
naročito vodviljski repertoar vraća tim tužnim stvorenjima makar onaj
minimum komunikativnosti neophodan za odlazak na razgovor za posao, u
svakom slučaju, ona bi sad i mogla, s tom platom, skromnom ali
redovnom, nekako da se provuče, da ne beše problema s računima, jer je
jedan deo suvlasnika, opijenih gromopucatelnim preobražajem
Menilmontana u kraj u kojem živi sve sam neki fini svet, već uveliko
razmišljao o tome da krene u besomučna ulaganja, ona zamena digitalnog
koda biometrijskim sistemom za identifikaciju dužice oka bila je tek uvod
u čitav niz bezumnih projekata, kao što je, na primer, da se na mestu onog
popločanog dvorišta napravi zen-bašta s malim vodopadima i blokovima
granita direktno uvezenim sa Obala Armora, a sve pod budnim okom
japanskog majstora svetskog glasa. Kler je donela odluku, tim lakše što je
posle kratkotrajnog buma 2015-2017, pariško tržište nekretnina palo, i to
će da traje, pa zato ona prodaje potkrovlje i upravo je, evo, kontaktirala s
prvom agencijom.
Na sentimentalnom planu nije imala toliko toga da kaže, imala je
nekoliko veza, pa čak i dva pokušaja zajedničkog života, uspela je u sebi
da razbudi dovoljno osećajnosti da o tome priča, ali nešto ni od same sebe
nije mogla da sakrije: ta dva muškarca (dva glumca, po uspehu manje-više
u njenom rangu) koji su razmišljali o tome da žive s njom bili su, ipak,
mnogo manje zaljubljeni u nju samu nego u njen stan. U suštini stvari, ja
sam bio jedini čovek koji ju je stvarno voleo, zaključila je ona, i kao da ju
je taj zaključak i samu iznenadio. Ja sam se uzdržao, nisam je razuveravao.
Uprkos razočaranju, pa i tuzi kojima je njena pripovest odisala, ja sam
uživao u kapicama, da bih potom s najvećim zanimanjem zagledao ponudu
deserata. Pažnju mi je odmah privukao ledeni vašren sa sirupom od
malina; Kler se opredelila za profiterole s toplom čokoladom, čista klasika;
poručio sam treću bocu belog vina. Sad sam već bio počeo stvarno da se
pitam da li će mi ona u jednom trenutku reći: „A ti?”, na kraju krajeva,
takve stvari se i govore u ovakvim situacijama, barem u filmovima, ali i,
ako se ne varam, u stvarnom životu.

S obzirom na to kako se veče odvijalo, normalno bi bilo da odbijem

poziv na „još jedno piće” u njenom stanu, i ja se i dan-danas pitam šta me
je to nagnalo da poziv prihvatim. Možda me je malo kopkalo da ponovo
vidim taj stan u kojem sam, ipak, proveo godinu dana svog života; ali sam,
isto tako, u tom trenutku počeo da se pitam šta li sam ja to uopšte bio
pronašao u toj devojci. Mora biti da je tu bilo i nečeg drugog osim seksa;
ili možda, što je strašno i pomisliti, i nije, možda osim seksa ničeg nije ni
bilo.
U svakom slučaju, njene namere bile su nedvosmislene, pošto mi je
sipala čašu konjaka, krenula je direktno, u svom stilu. S najboljom voljom,
otkopčao sam šlic i svukao pantalone kako bih olakšao pristup njenim
ustima, ali već me je bila obuzela zabrinjavajuća slutnja, i pošto je ona
dva-tri minuta bez rezultata žvaćkala moj nepomični ud, naslutio sam da bi
situacija mogla da se izrodi u nešto nemilo, pa sam joj priznao da uzimam
antidepresive (antidepresive „u ogromnim dozama”, dodao sam, da se
ogradim kako treba), što za jednu od nezgodnih posledica ima potpuno
potiskivanje seksualne želje.
Efekat tih nekoliko reči bio je čaroban, osetio sam istoga časa da joj je
laknulo, očigledno je uvek bolje okriviti antidepresive nego salo koje nam
se nataložilo, ali nije to bilo sve, izraz iskrenog saosećanja pojavio se
načas na njenom licu, prvi put te večeri učinilo mi se da se zanima za mene
kad me je upitala da li sam u depresivnoj fazi, zbog čega i otkad to traje.

I tako sam joj ja, na pojednostavljen način, prepričao najnovije

nezgode na ljubavnom planu, govoreći joj uglavnom samo istinu (nisam
pomenuo samo one Juzuine avanture s psima, činilo mi se da je to izlišno
za razumevanje celine), jedino značajnije odstupanje bilo je u tome što je u
mojoj priči Juzu bila ta koja je na kraju odlučila da se vrati u Japan,
popustivši konačno pred učestalim zahtevima svoje porodice, i tako
predstavljena, cela stvar najednom je izgledala prilično lepo, dakle, jedan
klasičan konflikt između ljubavi i porodičnih i/ili društvenih obaveza
(kako bi to sročio neki levičar iz sedamdesetih), pomalo je to već ličilo na
neki roman Teodora Fontana, tako sam ja to objasnio Kler, iako ona
najverovatnije nije bila ni čula za tog pisca.
To što je reč o Japanki dodalo je mojoj pustolovini jednu egzotičnu
notu u Lotijevom, ili Segalenovom stilu, stalno brkam tu dvojicu, u
svakom slučaju, priča joj se, očito, veoma dopala. Videvši da je utonula u
duboka ženska promišljanja obremenjena drugom čašom konjaka,
iskoristio sam priliku, diskretno popravio odeću, a upravo u trenutku kad
sam zakopčavao šlic, dosetio sam se da je toga dana prvi oktobar, dan kad
ističe rok za zakup stana u Totemu. Juzu je sigurno sačekala taj poslednji
dan, i bez sumnje je u tom trenutku sedela u avionu za Tokio, a moguće je
da se letelica već približava aerodromu Narita, gde je čekaju roditelji, iza
ograde na terminalu za dolaske, i verenik je verovatno tu, čeka kod kola na
parkiralištu, sve je bilo unapred zapisano, i sad će sve tako kako je
zapisano i biti, i možda sam upravo iz tog razloga i pozvao Kler
telefonom, do neki minut pre toga bio sam sasvim smetnuo s uma da je
prvi oktobar, ali nešto u meni, moje nesvesno, bez sumnje, nije to
zaboravilo, svi mi živimo pod uplivom nepredvidivih božanskih sila, „put
kojim su nas povele te mlade devojke bio je potpuno pogrešan, čemu valja
dodati da je i padala kiša”, kako je negde zapisao verovatno Nerval, retko
mi Nerval padne na pamet, iako se on obesio kad je imao četrdeset šest
godina, a i Bodler je umro sa četrdeset šest, nije lako pregurati taj uzrast.

Kler je u međuvremenu klonula glava, hrkala je, videlo se da se olešila,

i trebalo je, u principu, tada da pođem, ali mnogo sam se dobro osećao na
tom džinovskom kanabetu usred te ogromne prostorije, neopisiv umor
obuzeo me je na samu pomisao da bi sad trebalo preći pola Pariza, samo
sam legao i okrenuo se na stranu, da ne gledam u nju, i minut kasnije sam
zaspao.
 U tom ćumezu bilo je samo instant kafe, što je samo po sebi
svojevrstan skandal, ako u ovakvom stanu nema aparata nespreso, gde će
ga biti, pita se čovek, na kraju sam ipak sebi napravio instant kafu,
slabašna dnevna svetlost probijala se kroz roletne, a ja sam, koliko god
pazio, u prolazu udario u nekoliko komada nameštaja, i Kler se, maltene
istog časa, pojavila na vratima kuhinje, kratka, poluprovidna spavaćica
slabo je prikrivala njene čari, sva sreća te je, očigledno, razmišljala o
drugim stvarima, dao sam joj čašu s instant kafom, jebote, čak ni šolje nije
imala, dovoljan joj je bio jedan gutljaj i odmah je počela da priča,
zanimljivo joj je bilo to što živim u Totemu (nisam joj bio pomenuo da
odnedavno stanujem u hotelu „Merkur”), jer njen je otac bio od početka
angažovan na tom projektu, bio je asistent jednom od dvojice arhitekata,
ona, Kler, slabo je poznavala svog oca, stradao je kad je njoj bilo šest
godina, ali sećala se da je njena majka čuvala jedan isečak iz novina gde je
on iznosio svoj stav povodom polemike koja je pratila izgradnju,
oblakoder Totem je u više navrata svrstavan u red najružnijih građevina u
Parizu, a da se pritom po visini nije vinuo do kule Monparnas, koja je u
ispitivanjima javnog mnjenja redovno proglašavana za najružnije zdanje u
Francuskoj, da bi po rezultatima istraživanja koje je nedavno sproveo
Touristworld ponela zvanje jedne od najružnijih zgrada na svetu, tik iza
bostonske gradske skupštine.
Prešla je u veliki otvoreni prostor, da bi me dva minuta kasnije
zastrašila vrativši se u kuhinju s foto-albumom, koji je očigledno trebalo
da ilustruje opsežnu pripovest o njenom životu. Davnih šezdesetih, njen
otac je po svemu sudeći bio neka vrsta slatkog dečkića - na fotografijama
se video on u odelu renoma, pa on na izlazu iz Bus Paladijuma, što sve
nije ostavljalo ni trunke sumnje, on je, sve u svemu, vodio lagodan život
jednog opuštenog mladića iz šezdesetih, uostalom i ličio je pomalo na
Žaka Ditrona, a potom je postao arhitekta-preduzimač (bez sumnje,
pomalo sklon špekulacijama), i time se bavio sve vreme tokom mandata
Pompidua i D’Estena, pre nego što će poginuti za volanom svog ferarija
308 GTB, vraćajući se s vikenda koji je u Dovilu proveo u društvu svoje
ljubavnice Šveđanke, istog dana kad je Fransoa Miteran izabran za
predsednika republike. Njegova karijera, već sasvim pristojna, mogla je
tad da dobije nov zamah, imao je mnogo prijatelja u Socijalističkoj partiji,
a Fransoa Miteran je bio predsednik-graditelj, ništa ga maltene nije
sprečavalo da izbije na sam vrh u svojoj profesiji, ali je šleper od trideset
pet tona, koji se isprečio nasred puta, presudio drugačije.

Klerina majka je patila za mužem, jeste bio preljubnik, ali se zato ni u

čemu nije oskudevalo, a i mora se reći da je i on njoj ostavljao dovoljno
slobode, no toj ženi je prosto nesnosna bila sama pomisao na to da je
ostala sama s kćerkom, muž je voleo da švrlja, to bez daljeg, ali je, isto
tako, bio i vrlo brižan otac, vodio je računa o detetu, dok ona, s druge
strane, nije uopšte imala tu materinsku žicu, ama baš nikakvu, a kad je o
odnosu majke prema deci reč, tu nema treće, ili im se žena potpuno
posveti, zaboravi na svoju sopstvenu sreću da bi deca bila srećna, ili se
desi ono potpuno obrnuto, i onda toj ženi deca počnu neprestano da
smetaju i ubrzo prema njima razvije neprijateljska osećanja.
Kler je imala sedam godina kad je smeštena u ženski internat u
Ribovileu, kojim je upravljalo sestrinstvo Božanskog proviđenja, već mi je
bio poznat taj deo njene životne povesti, tamo nije bilo ni kroasana, ni
buhtli s čokoladom, ma ničega, i tako je Kler popila čašu votke, i to je bilo
to, počela je odmah da čepa od sedam ujutro. „Pobegla si kad ti je bilo
jedanaest godina...”, prekinuo sam je da skratim priču. Sećao sam se šta mi
je pričala o tom bekstvu, bio je to trenutak kad je ispoljila veliko junaštvo,
tad je stekla nezavisnost, u Pariz se vratila auto-stopom, rizikujući pritom
da joj se usput desi ko zna šta, pri čemu je u to vreme već bila ozbiljno
počela, po njenim sopstvenim rečima, da se „zanima za kitu”, ali ništa joj
se nije desilo, po njoj je to bio znak, u tom trenutku osetio sam da ulazimo
u tunel njenih odnosa s majkom i smogao sam hrabrost da joj predložim da
izađemo u neki kafe i tamo poručimo nešto normalno za doručak, dupli
espreso, hleb s maslacem, možda čak i omlet sa šunkom, gladan sam,
rekao sam joj molećivim tonom, stvarno sam gladan.
Obukla je mantil preko spavaćice, u Ulici Menilmontan sigurno ima
svega, naći će se nešto, možda nam se posreći pa vidimo Vensana Kasela
kako sedi za stolom i pije belu kafu, u svakom slučaju, sam izlazak iz stana
označio je završetak jedne etape, napolju nas je dočekalo jesenje jutro,
vetrovito i prohladno, za slučaj da se cela ta stvar oduži, unapred sam
smislio da joj kažem kako sredinom prepodneva imam zakazano kod
lekara.
Na moje veliko iznenađenje, odmah pošto smo seli za sto, Kler se
vratila na priču o „mojoj Japanki”, želela je da sazna nešto više o tome, a
ona koincidencija s Totemom prosto ju je frapirala. „Koincidencija je mig
Božji” - sad, da li je to bio Vovenarg ili Šamfor, zaboravio sam, možda je
La Rošfuko to rekao, a možda niko to i nije rekao, u svakom slučaju,
ukazala mi se prilika da dugo teram na temu Japana, već sam se ranije u
tome oprobavao, pa sam počeo suptilno izgovarajući reč po reč: „Japansko
društvo odanije je tradiciji nego što se to često misli”, a posle toga bih
mogao i puna dva sata da vezem i da mi pritom ni u jednom trenutku ne
pripreti opasnost da će mi bilo ko protivurečiti, budući da niko ionako
ništa nije znao ni o Japanu ni o Japancima.
Posle dva minuta uvideo sam da me pričanje zamara još više nego
slušanje, meni su u stvari problem predstavljali međuljudski odnosi uopšte,
a na konkretnom planu, i to je trebalo konstatovati, međuljudski odnosi
koji podrazumevaju odnose sa Kler, i tako sam joj prepustio štafetnu
palicu, neka priča ona, kafe je bio lepo uređen, ali je zato usluga bila malo
spora, i tako smo se vratili u vreme kad je Kler imala jedanaest godina, a
svi ostali gosti, kojih je iz minuta u minut bivalo sve više u kafeu, počeli
da liče na statiste u predstavi.
Odmah je počela ljuta bitka između Kler i njene majke, bitka koja će
potrajati gotovo punih sedam godina, žestok boj koji se neprekidno vodio
pre svega u vidu seksualnog nadmetanja dveju strana. Poznati su mi
odranije bili neki upečatljivi momenti, kao na primer ono kad je Kler,
preturajući po majčinoj tašni, pronašla prezervative pa ovu nazvala
„kurvom matorom”. Nisam, međutim, odranije znao, nego sam sad saznao
da je Kler, na neki način prelazeći s reči na dela, postavila sebi zadatak da
zavede što više majčinih ljubavnika, primenjujući onu tehniku,
jednostavnu ali delotvornu, koju je primenjivala na meni. Još manje mi je
pak bilo poznato da je Klerina majka krenula u kontranapad služeći se
sofisticiranijim sredstvima, na koja jednu zrelu ženu može uputiti čitanje
dela uglednih spisateljica, to jest da je i ona sa svoje strane učinila sve
kako bi se kresnula sa svakim momčićem koga Kler dovede.
Da se sve to dešava u nekom filmu na Jupornu, bila bi to sekvenca tipa
Mom teaches daughter, ali stvarnost, kako to često biva, nije bila tako
smešna. Kroasani su nam stigli relativno brzo, ali smo na omlet sa šunkom
morali duže da čekamo, omlet je stigao u trenutku kad je Kler navršila
četrnaest godina, a ja sam je prekinuo pre nego što je stigla do svog
šesnaestog rođendana, malo sam se u međuvremenu bio raskravio i sad
sam se osećao dobro, najednom sam pomislio da je to sasvim izvodljivo,
to, da skratim ovaj susret sumirajući njenu pripovest tonom u isti mah
intenzivnim i razdraganim: „I onda, kad si jednog dana napunila
osamnaest godina, otišla si od kuće, zaposlila se u baru nedaleko od
Bastilje, iznajmila sobu, i posle smo se nas dvoje sreli, ljubavi moja,
zaboravio sam to da ti kažem, ali imam zakazano kod kardiologa u deset
sati, hajde sad, ljubim te, čujemo se ovih dana”, i spustio sam na sto
novčanicu od dvadeset evra, nisam joj dao nikakvu šansu. Uputila mi je
pogled pomalo čudan, pomalo potišten, izašao sam iz kafea raspusno joj
mašući, onda sam jedno dve sekunde suzbijao u sebi refleksni poriv da
pokažem malo saosećanja, da bih potom brzim korakom krenuo niz Ulicu
Menilmontan. Nagonski sam potom skrenuo u Ulicu Pirene, sad već
usporivši korak, i kroz nepunih pet minuta bio sam na stanici metroa
Gambeta, Kler je očigledno bila otišla dođavola, alkohol će piti samo sve
više, i ubrzo joj to neće biti dovoljno, počeće uz piće da uzima i tablete,
srce neće izdržati, i tako će se jednog dana ugušiti u sopstvenoj povraćki, i
pronaći će je na podu njenog malog dvosobnog stana s pogledom na
dvorište na Bulevaru Vensan-Lindon. Ne samo što nisam bio kadar da
spasem Kler, niko više ne bi mogao da spase Kler, osim možda pojedinih
članova hrišćanskih sekti (onih što s ljubavlju prihvataju, ili se prave da
prihvataju, starce, bogalje i siromašne kao svoju braću u Hristu), ali Kler
za tako nešto ne bi htela da čuje, ne bi mogla da podnese njihovo bratsko
saosećanje, njoj je bila potrebna obična bračna nežnost i, hitnije još, kita u
pički, ali upravo to i jeste bilo neizvodljivo, obična bračna nežnost
podrazumeva zadovoljenu seksualnost, trebalo je, znači, neizostavno
odmah preći na rubriku „seks”, što je u njenom slučaju, i jednom
zasvagda, bilo nedostupno.
Tužno je to bilo, zaista, u periodu od nekoliko godina, pre nego što će
bespovratno potonuti u alkoholizam, Kler je sigurno bila još relativno
vatrena četrdesetogodišnjakinja, možda je čak mogla da prođe kao
kuguarka ili kao milfača, milfača bez dece, istina, bilo kako bilo, ubeđen
sam da joj je pička dugo uredno vlažila, pa hajde sad, nije ona ni imala
tako loš život. Sećam se jednog potpuno suprotnog primera, ima tome tri
godine, bilo je to neposredno pre nego što ću dopasti Juzuinih kandža, pala
mi je tad na pamet zlehuda ideja da se ponovo vidim s Mari-Elen, bio sam
u jednoj od sijaset svojih faza seksualne apatije, namera mi je, bez sumnje,
bila isključivo da je poližem i ništa drugo, verovatno ni metak ne bih
ispalio, ili dobro, možda bi i toga bilo ali samo ako se steknu posebni
uslovi, a ni tako nešto nije mi se činilo verovatnim s tom sirotom Mari-
Elen, kad sam pozvonio na njena vrata, nadao sam se najgorem, ali
situacija je bila još mnogo, mnogo mučnija nego što sam mogao da
zamislim, ona je pre toga bila upala u neku psihijatrijsku krizu, šta li,
bipolarni poremećaj ili šizofrenija, ne znam više ni sam, to ju je u
zastrašujućoj meri oslabilo, živela je u jednoj ultraobezbeđenoj ustanovi na
Aveniji Rene-Koti, ruke su joj se neprekidno tresle i plašila se doslovce
svega: modifikovane soje, dolaska na vlast Nacionalnog fronta, zagađenja
sitnim česticama... Njenu ishranu činili su zeleni čaj i seme lana, za tih
pola sata, koliko je trajala moja poseta, pričala mi je samo o
prinadležnostima koje joj sleduju kao punoletnoj hendikepiranoj osobi.
Izašao sam željan draft piva i pljeskavice, svestan, u isto vreme, da će ona
dugo tako da gura, barem do devedesete, nadživeće me i-ha-haj, a sve više
će se tresti, i sušiće se kao grana, i plašiće se svega i svačega, i u svemu će
videti samo nevolje, iako je zapravo već sad mrtva, da, nabijao sam nos u
mindžu mrtve žene, da pozajmim izraz koji sam pročitao ne znam ni ja gde,
verovatno u nekom romanu Tomasa Diša, autora naučne fantastike i
pesnika koji je doživeo svojih pet minuta slave, a danas je nepravedno
bačen u zasenak, samoubistvo je izvršio jednog četvrtog jula, možda i zato
što mu je kompanjon upravo bio umro od side, ali i zato što od prihoda
koje je ostvarivao kao pisac jednostavno nije mogao da živi, pa je time
želeo da posvedoči, tim simboličnim odabirom datuma, kakvu je sudbinu
Amerika namenila svojim piscima.
U poređenju s Mari-Elen, Kler je bila maltene dobro, na kraju krajeva,
još je mogla da se priključi anonimnim alkoholičarima, oni su ponekad,
reklo bi se, postizali zaista iznenađujuće rezultate, a isto tako - toga sam
postao svestan vrativši se u hotel „Merkur” - nije sporno da će Kler umreti
sama, da će umreti nesrećna, ali barem neće umreti siromašna. Kad proda
svoje potkrovlje, s obzirom na cene na tržištu, imaće triput više novca
nego što sam ga ja tada imao. Što će reći da je jedna jedina operacija s
nekretninama njenom ocu bila dovoljna da stekne kudikamo više nego moj
otac za četrdeset godina mukotrpne štednje, isključivo zahvaljujući tome
što mu je notar overio tapiju i što je na vreme registrovao hipoteku, novac
nikada nije bio nadoknada za rad, to ni u kom slučaju nema veze jedno s
drugim, nikada nijedno ljudsko društvo nije izgrađeno na novčanom
vrednovanju rada, pa čak ni buduće komunističko društvo nije bilo
osmišljeno tako da počiva na tim osnovama, načelo podele bogatstva
Marks je sveo na krajnje sirovu formulaciju: „Svakom u skladu s njegovim
potrebama”, što bi, dakle, bio izvor beskrajnog šikaniranja i cepidlačenja
ako bi neko, kojim nesrećnim slučajem, pokušao to da sprovede u praksu,
sva sreća te od toga nikad nije bilo ništa, kako u samim komunističkim
zemljama, tako ni drugde, para uvek na paru ide, a uz nju i vlast, to je
poslednja reč u oblasti društvenog uređenja.

Otkako smo se Kler i ja razišli, prema meni je sudbina bila osetno

blaga zato što sam pohodio krave normandijske, te krave bile su za mene
uteha, one su za mene otkrovenje bile, maltene. Krave mi, pritom, ni
odranije nisu bile strane; kad sam bio mali, svake godine jedan mesec
preko leta boravili smo u Meribelu, gde je moj otac kupio deo neke
brvnare u zajedničkom vlasništvu. Dok su moji roditelji dane provodili u
ljubavnim šetnjama po planinskim stazama i bogazama, ja sam gledao
televiziju, naročito „Hir de Frans”, postavši od njega trajno zavisan. S
vremena na vreme sam, ipak, i ja izlazio, a onda bih shvatio da su mesta
koja zanimaju odrasle za mene čista misterija, a njih ta mesta sigurno ne
zanimaju tek tako, razmišljao sam ja, šta će tamo, krstare po tim
planinčinama, a opet, eto, mnogi to rade, mnogi, počev od mojih roditelja.
Alpski krajolici nikako u meni nisu uspevali da pobude nepatvoren
estetski doživljaj; zato se, međutim, u meni razvila naklonost prema
kravama, na koje sam često nailazio dok bi, u stadu, išle s pašnjaka na
pašnjak. Bile su rase tarente, krave male i žive, mrkožute, sjajne hodačice,
impulsivne; često su se kretale skakućući po planinskim stazama, a zvonca
koja su nosile oko vrata proizvodila su, čak i pre nego što ih ugledate, lep
zvuk.
Nasuprot njima, teško bi bilo zamisliti jednu normandijsku kravu kako
skakuće, sama pomisao na to nosila je u sebi nešto nipodaštavajuće, one,
po mom mišljenju, ni korak ne bi ubrzale osim ako se ne nađu u situaciji
opasnoj po život. Debele i impozantne bile su normandijske krave, i time
su, čini se, bile u dobroj meri i zadovoljne; tek kad sam otkrio
normandijske krave, shvatio sam zbog čega hinduisti tu životinju smatraju
svetom. Tokom samotnih vikenda koje sam proveo u Klesiju, i deset
minuta posmatranja tih stada krava što prolaze kroz okolne šumarke
poslovično mi je bilo dovoljno da zaboravim i Ulicu Menilmontan, i
kastinge, i Vensana Kasela, i beznadežne Klerine pokušaje da je konačno
prihvate u sredini kojoj ona uopšte nije bila potrebna, pa, naposletku, da
zaboravim i Kler samu.

Nisam još imao ni trideset godina, ali malo-pomalo sam ulazio u neku
zimu koju nije mogla da razvedri nijedna uspomena na voljenu, nijedna
nada da će to čudo oživeti ponovo, tu asteniju čula pratilo je sve veće
zahlađenje na profesionalnom planu, task force se malo-pomalo osipao, tu
i tamo sevnula bi tek još pokoja iskra, neko bi se pozvao na načelne
stavove, naročito kad bismo se posle posla počastili pićem (u DRAF-u je
to bivalo najmanje jednom nedeljno), trebalo se pomiriti s tim da
Normandijci ne umeju da prodaju svoje proizvode, kalvados, primera radi,
ima sva svojstva velikog alkoholnog pića, dobar kalvados može se porediti
s baarmanjakom, pa čak i s konjakom, a opet, bio je stoput manje
zastupljen u aerodromskim djuti-fri šopovima manje-više po celom svetu;
pa čak i u samim francuskim supermarketima kalvados je uglavnom
zauzimao simbolično mesto. Jabukovaču da i ne pominjemo, naše
jabukovače praktično i nema u ponudi velikih prodajnih lanaca, jedva da
se može poručiti u pokojoj kafani. Na tim kancelarijskim zabavama još bi
poneko održao žustar govor, jedni drugima obećavali smo da ćemo odmah
preduzeti neophodne mere, da nećemo gubiti vreme, a onda bi sve lagano
splasnulo, počele bi da se nižu jednolične, uostalom, i ne baš sasvim
neugodne nedelje, naposletku bi se mirno nametnula svest o tome da mi,
kako god bilo, ipak ne možemo bogzna šta da učinimo, a i sam direktor,
koji je u vreme kad je mene primio bio tako preduzimljiv i čio, sad se bio
malo ubucio, upravo se bio oženio, pa je najviše pričao o preuređivanju
kuće na farmi koju je kupio kako bi tamo smestio porodicu. Živnulo se
malo u jednom kraćem periodu od nekoliko meseci, dok je kod nas radila
jedna bujna pripravnica Libanka, koja je na zid okačila fotografiju na kojoj
se vidi Džordž V. Buš kako se divi pred izdašnim poslužavnikom punim
raznih sireva, fotografiju koja je nužno izazvala mini-polemiku u
pojedinim američkim medijima, taj kreten Buš očigledno nije bio ni
svestan da je uvoz sireva od nepasterizovanog mleka u njegovu zemlju
upravo bio zabranjen, to je nama, istina, donelo blag medijski prodor, ali to
se na prodaju ni najmanje nije odrazilo, kao što nikakvog efekta nije bilo
ni od učestalog slanja pošiljki s livaroom i ponlevekom Vladimiru Putinu.

U toj firmi ja možda i nisam bio posebno koristan, ali svakako im ni

štete nisam naneo, za mene je to svakako bio korak napred u odnosu na
Monsanto, pa sam polazeći jutrom na posao, kad sednem za volan svog
G350 i počnem da razgrćem maglu što se spustila na šumarke, još mogao
sebi da kažem da ipak nisam bespovratno proćerdao svoj život. Prolazeći
kroz selo Tiri-Arkur, svaki put bih se upitao da li to mesto ima neke veze s
Emerikom, da bih na kraju odgovor potražio na internetu, što je u to vreme
bila znatno teža rabota, mreža nije bila ni izbliza razvijena ovako kao
danas, ali na kraju sam traženi odgovor ipak pronašao na sajtu koji je još
bio u začetku, a zvao se Normandijska otadžbina, „časopis za istoriju i
umeće življenja u Normandiji”. Da, veza je postojala, i to vrlo direktna.
Ova varošica se izvorno zvala Tiri, potom Arkur, po lokalnoj porodici;
posle Revolucije ponovo je postala Tiri, pre nego što će poneti svoje
današnje ime, Tiri-Arkur, u sklopu pokušaja da se pomire „dve
Francuske”. Na tom mestu, još od doba Luja XIII, uzdizao se džinovski
dvorac, nazivan ponekad „normandijskim Versajom”, u kojem su stolovale
vojvode od Arkura, u to vreme namesnici provincije. Iz Revolucije je
dvorac izašao praktično netaknut, da bi ga u avgustu 1944, tokom
povlačenja, spalile divizije Rajha, koje su prethodno opkolili pripadnici 59.
stafordširske pešadijske divizije.
Za tri godine studija na Poljoprivrednom fakultetu, Emerik đ’Arkur-
Olond bio mi je jedini pravi drug, i najlepše večeri proveo sam upravo u
njegovoj sobi - prvo u Grinjonu, potom u paviljonu Poljoprivrednog
fakulteta u Međunarodnom kampu - gde smo ljuštili pivo 8,6, pušili vutru
(u stvari, više je pušio on, meni je draže bilo pivo, ali on je u to vreme
sigurno pušio tridesetak džokavaca dnevno, tokom prve dve godine studija
bio je, cenim, skoro neprestano razvaljen), ali, pre svega, slušali ploče.
Duge, kovrdžave plave kose, uvek u nekoj od onih košulja kakve nose
kanadski kasapi, Emerik je bio momak u tipičnom grandž fazonu, s tim što
je on u tome otišao mnogo dalje od Nirvane i Perl džema, on se vratio
samim izvorima, pa su otud u njegovoj sobi police bile pune ploča iz
šezdesetih i sedamdesetih: Dip parpl, Led cepelin, Pink Flojd, Hu, imao je
čak i Dorse, Prokol Harum, Džimija Hendriksa, Van der Graf generator...
Jutjub u to vreme još nije postojao, i već se malo njih uopšte sećalo tih
grupa, u svakom slučaju, za mene je to bilo epohalno otkriće, pravo
pravcato čudo.
Često bismo večeri provodili sami nas dvojica, ponekad bi došao još
neki tip, ili dvojica, takođe s faksa - nisu mi baš nešto upečatljivi bili,
teško se sećam i njihovih lica, a imena sam im načisto pozaboravljao - ali
devojaka nikad nije bilo, bilo je to, kad sad o svemu razmišljam, čudno, ne
sećam se da sam ikad čuo da je Emerik bio s nekim u ljubavnoj vezi. Nije
bio devac, bar ja mislim da nije, nije odavao utisak momka koji se plaši
devojaka, već više nekoga ko misli na druge stvari, možda na svoj
profesionalni život, u njemu je postojala ozbiljna ličnost koju ja u to vreme
očigledno nisam primećivao, jer ja o svom profesionalnom životu nikad
nisam razmišljao duže od pola minuta, činilo mi se, štaviše, potpuno
nezamislivim da nekoga može ozbiljno da zanima bilo šta osim devojaka -
a najgore je to što sam sad, sa svojih četrdeset šest godina, uvideo da sam
u to vreme bio u pravu, jesu ženske kurve, ako tako hoćemo da gledamo na
stvari, možemo ih i u tom svetlu sagledavati, ali profesionalni život je tek
prava kurvetina, i to kurvetina koja nam ne donosi nikakvo zadovoljstvo.
Kad smo završili drugu godinu, očekivao sam da će se i Emerik, kao i
ja, opredeliti za neku falš specijalizaciju, u fazonu ruralne sociologije ili
ekologije, ali, ne, naprotiv, on je upisao zootehniku, a tu je imalo mnogo
da se šljaka. U septembru, pred početak semestra, došao je Emerik kratko
podšišan, s potpuno obnovljenom garderobom, a kad je na kraju studija
otišao na praksu kod Danona, uredno je nosio odelo i kravatu. Te godine
smo se nešto ređe viđali, te godine se više-manje i sećam po tome što
nisam radio ništa, na kraju sam se opredelio za to da specijaliziram
ekologiju, pa smo vreme provodili seljakajući se po Francuskoj kako
bismo na terenu proučavali ovu ili onu biljnu formaciju. Na kraju te godine
bio sam naučio kako da raspoznam različite biljne formacije koje postoje u
Francuskoj, umeo sam, pomoću geološke karte i lokalnih meteoroloških
podataka, i da predvidim gde će se koja od tih formacija pojaviti, a mogle
su se sve pojavljivati manje-više svuda, i znao sam da će mi sve to jednom
poslužiti, makar i da začepim gubicu militantnim zelenima kad se u
razgovoru dotaknemo stvarnih posledica globalnog zagrevanja. Emerik je
pak veći deo prakse proveo u marketinškoj službi Danona, pa se moglo s
razlogom očekivati da će karijeru posvetiti osmišljavanju novih marki
jogurta ili novih vrsta frapea. Iznenadiće me, još jednom, one večeri kad su
deljene diplome, izjavivši da ima nameru da se posveti poljoprivrednoj
proizvodnji na Lamanšu. Inženjera agronomije ima u gotovo svim
oblastima agro-prehrambene industrije, ponekad na tehničkim poslovima,
češće na rukovodećim položajima, ali gotovo nikad ne biva da oni sami
postanu poljoprivredni proizvođači; listajući godišnjak sa imenima
nekadašnjih studenata Poljoprivrednog fakulteta, a sve ne bih li našao
njegovu adresu, zapazio sam da je jedino Emerik, iz cele naše generacije,
načinio upravo takav izbor.

Živeo je u Kanvil-la-Roku, preko telefona mi skrenuo pažnju na to da

ga tamo nije lako naći, i da ću morati kod meštana da se raspitam za
dvorac Olondovih. Da, i taj dvorac je bio u vlasništvu njegove porodice, s
tim što je bio još stariji od Tiri-Arkura, njihov zamak je prvi put sravnjen
sa zemljom 1204. godine, da bi potom, sredinom XIII veka, bio obnovljen.
Oženio se, inače, prethodne godine, što se poljoprivrede tiče ima stado od
tri stotine muznih krava, nije loše investirao, pričaće mi kad se vidimo. Ne,
otkako se tamo skrasio, nije se video ni sa kim s Poljoprivrednog.
 Smrkavalo se kad sam stigao do dvorca Olond. Nije to ni bio toliko
dvorac, koliko nepovezan skup građevina u različitim stanjima očuvanosti,
teško je bilo rekonstruisati prvobitni plan celog kompleksa; u samom
središtu nalazilo se glavno zdanje za stanovanje, pravougaonog oblika i
masivno, koje se još kako-tako držalo, s tim što su trava i mahovina
uveliko počele da grickaju kamen, no ipak su to bili teški blokovi od
granita, flamanvilskog granita verovatno, trebalo je da prođe još nekoliko
vekova pa da ih vegetacija ozbiljno ugrozi. Malo više pozadi, uzdizao se
donžon cilindričnog oblika, visok i tanak, naoko gotovo netaknut; ali kad
se malo bliže priđe ulazu u drugi, glavni donžon, koji izvorno mora da je
bio četvrtastog oblika i predstavljao vojno središte tvrđave, ostao je u
međuvremenu i bez prozora i bez krova, ono što je preteklo od zidova
skroz se smuljilo, načela ih erozija, te se videlo da polako idu u susret
svojoj geološkoj sudbini. Stotinak metara dalje, veliki hangar i silos
odudarali su od krajolika svojim metalnim sjajem, mislim da su to ujedno
bile prve građevine skorašnjeg datuma koje sam video prelazeći poslednjih
pedesetak kilometara.
Emerik je opet nosio dugu kosu, a opet je, očigledno, počeo da oblači i
široke karirane košulje, s tim što su one sada ponovo odgovarale svojoj
iskonskoj nameni: to mu je bila radna odeća. „Na ovom mestu završava se
radnja poslednjeg romana Barbea D’Orevilija, Bezimena istorija”, rekao
mi je on. „Godine 1882, Barbe je ovo opisao kao ’star, gotovo oronuo
dvorac’. Kao što vidiš, otada se ništa nije promenilo.”
- Ne pomažu ti iz Zavoda za zaštitu istorijskih spomenika?
- Eh, to ti je... Prijavili smo se, svakako, ali retko ko dobije pomoć.
Sesil, moja žena, volela bi to naširoko da renovira, da pretvori ovo u hotel,
i to hotel za elitni turizam, tako nešto. Pa i ima ovde, pošteno, četrdesetak
soba koje zvrje prazne, mi grejemo ukupno svega pet prostorija. Šta ćeš da
popiješ?
Uzeo sam čašu šablija. Nisam znao da li ta zamisao s hotelom ima
smisla, ali u trpezariji je svakako vladala ugodna, prijatna atmosfera, s
velikim kaminom, udobnim zelenim kožnim foteljama i, sve zajedno,
uređena tako da se odmah videlo da Emerik s tim nema nikakve veze, on
je bio apsolutno nezainteresovan za to kako će neki prostor biti uređen, pa
je i njegova soba na Poljoprivrednom bila jedna od najbezličnijih koje sam
ikad video, ličila je na privremeni bivak nekog vojnika - izuzmu li se,
naravno, ploče.
I ovde su ploče zauzimale čitav jedan zid, impresivno je to izgledalo.
- Brojao sam ih zimus, imam ih nešto više od pet hiljada... - rekao mi
je Emerik. I dalje je imao isti onaj gramofon, tehniks MK2, ali te njegove
zvučnike dotad nisam video: dva ogromna paralelopipeda od čiste
orahovine, postavljena na visinu iznad jednog metra.
- To su ti Klipšornovi zvučnici - rekao je Emerik - prvi koje je Klipš
proizveo, a možda i najbolji; moj deda ih je kupio još 1949, bio je lud za
operom. Kad je deda umro, otac ih je dao meni, njega muzika nikad nije
zanimala.
Imao sam utisak da tu opremu ne upotrebljava previše često, tanak sloj
prašine bio se odozgo nahvatao na MK2.
- Da, istina je... - sam je rekao Emerik, kao da je po mom pogledu
naslutio o čemu razmišljam. - Nije meni više toliko do slušanja muzike.
Teško je ovo, znaš, od samog početka pa do dan-danas nisam uspeo da
postignem finansijsku ravnotežu, i onda uveče sedim, razbijam glavu,
pregledam račune, ali dobro sad, kad si mi već ti tu, da pustimo nešto, a ti
sipaj sebi piće da ne gubiš vreme.
Postoje minut-dva preturao po policama, izvadio je album
Ummagumma.
- Evo ploče s kravom na omotu, prava zgoda... - komentarisao je on
dok je spuštao iglu na početak „Grantchester Meadowsa”. Izvanredno je to
bilo: nikada nisam čuo, pa ni slutio da može postojati takav zvuk; ptičji
poj, žubor reke, sve je to bilo savršeno definisano, duboki tonovi bili su
puni naboja, moćni, a visoki neverovatno čisti.
- Uskoro će Sesil - nastavio je on - imala je sastanak u banci, u vezi s
tim njenim projektom za hotel.
- A meni se učinilo da ti baš i ne veruješ mnogo u to.
- Ne znam, je l’ imaš utisak da u ovom kraju ima mnogo turista?
- Ja gotovo nijednog nisam video.
- E pa, eto... Samo pazi, slažem se ja s njom oko jedne stvari: nešto bi
trebalo preduzeti. Ne možemo više ovako, iz godine u godinu, da gubimo
novac. To što se dosad nekako provlačimo finansijski, to ti je isključivo
zahvaljujući tome što zemlju izdajemo pod zakup i, naročito, što je
prodajemo.
- Imaš veliko imanje?
- Hiljade hektara. Mi smo držali gotovo celu ovu regiju između
Karentana i Kartrea. Dobro, kažem „mi”, sve to je i dalje u vlasništvu mog
oca, ali kako sam ja rešio da se bavim proizvodnjom, on je odlučio da mi
prepusti prinos od zakupa, ali čak i s tim često sam primoran da neki plac
stavim na prodaju. Najgore je to što zemlju ne prodajem ovdašnjim
poljoprivrednicima, nego stranim investitorima.
- Iz kojih zemalja?
- Najviše je Belgijanaca i Holanđana, a sve češće se pojavljuju i
Kinezi. Prošle godine prodao sam pedeset hektara jednom kineskom
konglomeratu, bili su spremni da kupe deset puta više zemlje i da plate
dvaput više od tržišne cene. Ovdašnji poljoprivrednici ne mogu s njima da
se porede, oni već jedva i zajmove isplaćuju i zakup plaćaju, stalno poneko
odustane, katanac u bravu i ode čovek, a kad se nađu u nevolji, ja ne mogu
previše da ih pritiskam, razumem ih, uostalom, i previše dobro, sad sam i
ja u istoj situaciji kao oni, mom ocu je bilo lakše, on je dugo živeo u
Parizu, pa se povukao u Baje, ali bio je, ipak, gazda... I tako, pa da, ta ideja
s hotelom, ne znam, ali možda je to način...
U putu sam, inače, sve vreme razmišljao šta tačno da kažem Emeriku o
svojim zaduženjima u DRAF-u. Nikako nisam mogao sebe da zamislim
kako mu otvoreno govorim da sam i ja lično direktno uključen u taj
projekat pospešivanja izvoza normandijskih sireva, što bi se, ako ćemo
pravo, moralo nazvati mojim neuspehom u pokušaju da poboljšam izvoz
normandijskih sireva. Zato sam se držao onih više birokratskih poslova,
povezanih sa zamenom francuskih oznaka kontrolisanog porekla (AOC) za
evropske oznake kontrolisanog porekla (AOP); pravo govoreći, nisam ga
ni lagao, na ta dozlaboga dosadna, formalna pravna pitanja trošio sam sve
veći deo svog radnog vremena, valjalo je neprestano „biti u toku”, a u toku
čega, to mi ni jednog jedinog trenutka nije bilo do kraja jasno, pa ne
postoji valjda nijedan segment vaskolike ljudske aktivnosti koji tako
neumoljivo smara kao pravo. A opet, na tim svojim novim radnim
zadacima ostvario sam, kad se sve sabere, i izvestan uspeh; upravo je, na
primer, zahvaljujući mojoj preporuci, koju sam izneo u jednom svom
izveštaju, nekoliko godina kasnije, prilikom usvajanja uredbe kojom će biti
definisan AOP livaroa, propisano da ovaj sir mora obavezno biti
proizveden od mleka koje daju normandijske krave. Osim toga, upravo
sam tih dana bio aktivan u jednom proceduralnom sporu (iz kojeg je, po
svemu sudeći, trebalo da izađem kao pobednik), s grupacijom Lafetalis i
zadrugom Izinji Sent-Mer, koji su želeli da se oslobode obaveze da u
proizvodnji kamembera upotrebljavaju nepasterizovano mleko.

Bio sam usred te priče kad je stigla Sesil. Lepa je bila, brineta, mršava
i elegantna, ali na licu joj se ogledala napetost, patnja čak, videlo se da je
iza nje težak dan. Pa ipak, bila je predusretljiva prema meni, dala je sve od
sebe da nam pripremi nešto za jelo, ali ja sam sve vreme osećao da ona
ulaže ogroman napor i da bi njena prva reakcija kad se vratila kući, samo
da ja nisam bio tu, bila da popije analgetike i legne da spava. Drago joj je,
rekla mi je, što je Emeriku neko došao, oni oboje previše rade, ni sa kim se
više ne viđaju, zakopali su se ovde iako nemaju ni trideset godina. Istinu
govoreći, i ja sam bio u istovetnoj situaciji, tim pre što moj posao nije bio
preterano zahtevan, a u suštini stvari - svi živi bili su u istoj situaciji,
godine provedene na fakultetu jedine su srećne godine u životu, jedine
godine kad ti se čini da je budućnost pred tobom, kad ti sve izgleda
moguće, dok je ono što dolazi kasnije, i taj profesionalni život, samo jedna
čamotinja koja te lagano, postepeno troši, u čemu, bez sumnje, i počiva
razlog što ta prijateljstva iz mladosti, ona koja nas vezuju u studentskim
godinama i koja su, u osnovi, jedina prava prijateljstva, ne mogu da
prežive ulazak u zrelo doba, izbegavamo ponovne susrete s prijateljima iz
mladosti da ne bismo morali u oči da pogledamo svedoke svojih vlastitih
izneverenih nada, da se suočimo s nepobitnošću svoga kraha.
Taj odlazak kod Emerika bio je, sve u svemu, obična greška, ali i ne
baš preterano krupna greška, u ta dva dana uspeli smo makar da se
pravimo da nam je lepo, on je posle ručka pustio lajv album Džimija
Hendriksa, koncert na ostrvu Vajt, Hendriksu to izvesno nije bio najbolji
koncert, ali mu je zato bio poslednji, nepune dve nedelje kasnije je umro, a
meni nije bilo teško da osetim da taj Emerikov povratak u prošlost pomalo
živcira Sesil, ona u to vreme kad smo se nas dvojica družili sigurno nije
bila u grandž fazonu, pre bih rekao da je bila klasična buržujka, no dobro
sad, umerena klasična buržujka, pomalo tradicionalna, ali ne baš
fundamentalistkinja, Emerik je ženu našao u svom miljeu, što kad
podvučete crtu najčešće i biva, a i da je, u principu, najbolje rezultate, ono,
ako ništa drugo, bar ja oduvek slušam da to daje najbolje rezultate, nevolja
je u tome što ja nikad nisam imao svoj milje, nikakvom konkretnom miljeu
nisam pripadao.

Sutradan sam ustao oko devet sati i zatekao ga za izdašnim doručkom,

jeo je jaja na oko, kobasice i slaninu, a uz to popio prvo kafu, a onda
kalvados. Dan mu je bio odavno počeo, objasnio mi je, svakog jutra ustaje
u pet sati da pomuze krave, nije nabavio robota za mužu, po njemu je to
neisplativa investicija, većina njegovih kolega koje su se odlučile na taj
korak nedugo zatim je propala, a sem toga, krave više vole ljudsku ruku, ili
barem on tako misli, postoji tu, je li, i sentimentalna strana. Pozvao me je
da pođem s njim da vidim stado.
Metalni hangar, gane nov, koji sam primetio i prethodnog dana, čim
sam došao, bio je u stvari jedna štala, boksovi raspoređeni u četiri reda bili
su gotovo listom zauzeti, i u njima su, što sam odmah zapazio, bile
isključivo normandijske krave.
- Da, za njih sam se opredelio - potvrdio mi je Emerik. - Daju manje
mleka od prim holštajna, ali zato mislim da je njihovo mleko neuporedivo
bolje. Što će reći da me i te kako zanima ono što si sinoć pričao o livarou -
bez obzira na to što u ovom trenutku više mleka prodajem proizvođačima
ponleveka.
U dnu tog objekta, odeljena pregradnim zidovima od šperploče nalazila
se mala kancelarija s računarom, štampačem i metalnim klaserima.
- Preko računara poručuješ hranu za njih? - upitao sam ga.
- Preko računara se može udesiti da ti se jasle pune iz silosa s
kukuruzom; mogu, takođe, da programiram da im se dodaju vitamini, ta
skladišta su povezana među sobom. Pa dobro, to su ti, ono, gadžeti, u
stvari mi računar služi pre svega za računovodstvo.
Sama reč „računovodstvo” bila je dovoljna da Emerik utone u sumorno
raspoloženje. Izašli smo napolje, nebo, žive plave boje, ulivalo je spokoj.
- Pre ovoga u DRAF-u, radio sam za Monsanto - priznao sam mu - ali
pretpostavljam da ti ne trošiš genetski modifikovan kukuruz.
- Ne, poštujem propise o proizvodnji organske hrane, sem toga
pokušavam da ograničim potrošnju kukuruza, krava u načelu treba da jede
travu. Pokušavam, je li, sve da radim kako treba, ovo ovde nema veze s
industrijskim uzgojem, mogao si i sam da vidiš da krave imaju prostora,
izlaze napolje gotovo svaki dan, čak i zimi. Ali što više ja pokušavam da
radim stvari kako treba, to mi teže ide.
Šta sam na to mogao da mu kažem? S jedne strane, mogao sam ja da
učestvujem u tročasovnoj raspravi posvećenoj ovim pitanjima, raspolagao
sam mnoštvom informacija. Ali Emeriku, konkretno Emeriku, u situaciji u
kojoj je bio, nisam mogao bogzna šta da kažem, njemu su svi elementi bili
isto tako dobro poznati kao meni samome. Jutro je bilo tako vedro da se, u
daljini, video okean.
- Nudili su mi da ostanem kod Danona kad sam završio staž... - rekao
je on zamišljeno.
Ostatak dana posvetio sam obilasku dvorca, bila je tu i kapela u kojoj
su se gospodari iz loze Arkura začelo molili bogu, ali najimpresivnija je
bila trpezarija gigantskih dimenzija, sa zidovima koji skoro da se nisu ni
videli od portreta predaka, s kaminom širokim sedam metara koji je
izgledao tako da si tačno mogao da zamisliš kako se nad vatrom, za
beskrajnih srednjovekovnih terevenki, okreću divlje svinje i jeleni,
zamisao o otvaranju hotela sad je već imala malo više smisla, Emeriku se
nisam usudio da kažem, ali meni se činilo da postoji slaba verovatnoća da
će se položaj uzgajivača stoke u dogledno vreme poboljšati, načuo sam
glasine da u Briselu zagovaraju ideju da se ukinu mlečne kvote - ta odluka,
zbog koje će hiljade francuskih uzgajivača osiromašiti i pasti pod stečaj,
definitivno će biti usvojena tek 2015, za predsedništva Fransoa Olanda, ali
sam taj čin nije se više mogao izbeći od časa kad je 2002. deset novih
država ušlo u evropski politički prostor, na osnovu Atinskog sporazuma,
čime je Francuska nedvosmisleno dovedena u manjinski položaj. Šire
posmatrano, iz časa u čas postajalo mi je sve teže da razgovaram sa
Emerikom, makar sve moje simpatije bile na strani poljoprivrednika,
makar u svim okolnostima bio spreman da se zauzmem za njih, ali jednoga
sam morao biti svestan, a to je da se sad nalazim na strani francuske
države, i da Emerik i ja uopšte više nismo u istom taboru.
Otišao sam sutradan posle ručka, nedelja je bila, blistav, sunčan dan, u
potpunom nesaglasju sa sve većom tugom koja me je obuzimala. Danas
me čudi što se sećam koliko sam bio tužan toga dana, dok sam lagano
vozio regionalnim putevima Lamanša. Ljudi bi voleli da se oslone na
predosećanja ili znake, ali, generalno, takve stvari ne postoje, i ništa mi tog
sunčanog i mrtvog popodneva nije davalo povoda da naslutim da ću
sutradan ujutro upoznati Kamij, i da će tog ponedeljka ujutru početi
najlepše godine moga života.
 Pre nego što pređem na susret s Kamij, da se vratimo u drugi jedan
novembar, mnogo drugačiji, bezmalo dvadeset godina kasnije, u jedan
novembar osetno tužniji što se tiče životnih projekcija (kao što se govori o
projektovanom životnom veku), koje su već bile u najvećoj meri
predvidive. Krajem tog meseca božićni ukrasi osvojili su tržni centar
Italija 2, a ja sam počeo da se pitam da li ću za vreme predstojećih
praznika ostati u hotelu „Merkur”. Nisam imao nikakvog razloga da odem,
nijednog sem stida, ali i stid je sam po sebi ozbiljan razlog, priznati da si
potpuno sam nije lako čak ni u današnje vreme, pa sam tako počeo da
razmišljam o raznim mogućim destinacijama, pri čemu su mi prvo na
pamet pali manastiri, brojni su oni koji u te dane sećanja na rođenje
Spasiteljevo maštaju o tome da se vrate sebi samima, tako sam bar
pročitao u specijalnom izdanju časopisa Hodočasnik, a u tom slučaju je
samoća ne samo sasvim normalna već i preporučljiva, da, zaključio sam, to
je najbolje rešenje, odmah ću se raspitati za neke manastire, sad je pravi
trenutak, ispostaviće se, štaviše, da je pravi trenutak već prošao, u šta sam
se uverio već na samom početku pretrage po internetu (i kao što sam,
uostalom, još ranije mogao da pretpostavim čitajući ono izdanje
Hodočasnika), svi manastiri čije sam sajtove posetio već su bili prepuni.
Još jedan, prešniji problem me je mučio, jer trebalo je da uzmem novu
turu kaptoriksa, dejstvo tog leka bilo je neporecivo, zahvaljujući njemu
moj društveni život tekao je bez ikakvih trvenja, svakoga jutra obavio bih
minimalnu, ali dovoljnu toaletu, srdačno i toplo pozdravio bih konobare u
„O’Žilu”, jedino što nisam imao ama ni najmanju želju da ponovo odem
kod psihijatra, naročito ne kod one karikature od psihijatra iz Ulice pet
dijamanata, ali isto tako ni kod jednog drugog psihijatra, generalno,
psihijatri su mi se bili smučili; tako se i desilo da se setim doktora Azota.
Ordinacija ovog lekara opšte prakse neobičnog imena nalazila se u
Atinskoj ulici, na korak od stanice Sen-Lazar, a prvi put sam kod njega bio
otišao s nekim bronhitisom koji sam bio navukao na redovnim nedeljnim
putovanjima na relaciji Kaen-Pariz. Upamtio sam ga kao dobro oćelavelog
četrdesetogodišnjaka s malo pretekle kose, duge, sede i prilično prljave,
tako da je više ličio na basistu neke hard-rok grupe nego na lekara. Sećam
se, takođe, da je usred pregleda zapalio kamel - „Izvinite, ružna je to
navika, ja prvi ljude savetujem da batale...” - ali najbolje se sećam kako mi
je ’ladno prepisao sirup s kodeinom, koji je kod neke njegove sabraće po
zanatu već bio počeo da izaziva određene sumnje.
Imao je sad dvadeset godina više, ali cela mu u međuvremenu nije
napredovala (nije se, naravno, ni smanjila), dok je ona pretekla kosa bila
isto onako duga, seda i prljava.
- Da, vredi taj kaptoriks, dobijam dobre povratne informacije... -
komentarisao je on trezveno. - Vi biste da vam ga prepišem na šest
meseci?
- Šta nameravate za vreme praznika? - upitao me je malo kasnije. -
Treba se čuvati tih praznika, za depresivce oni su često kobni, imao sam
mnogo klijenata koji su taman pomislili da im se stanje stabilizovalo, kad
ono, dođe taj trideset prvi, i tip se kokne, uvek to bude trideset prvog
uveče, čim prođe ponoć, opasnost je prošla. Treba sve to iznova podneti,
Božić već uzdrma ljude, imaju posle toga čitavih nedelju dana da prežvaću
sranje u kojem su se našli, možda čak i kuju neke planove kako iz tih
govana da se izvuku, ali tako dođe trideset prvi, a njima se svi planovi
izjalovili, i svane, eto, taj trideset prvi, i oni više ne mogu da podnesu, odu
do prozora i skoče, ili metak u slepoočnicu, već kako ko. Ja o tome
govorim kako jeste, iako je meni, u osnovi, posao da ne dozvolim da ljudi
umru, dobro, bar izvesno vreme, dok god je to moguće.
Na to sam mu ja izložio svoju zamisao o manastiru.
- Da, nije to bez veze - saglasio se on - imam ja još klijenata koji to
rade, ali po mom mišljenju, vi ste malo zakasnili. Imate, inače, i kurve u
Tajlandu, u Aziji potpuno zaboravite šta je to Božić, i taj trideset prvi vam
glatko prođe, za to služe devojke, putnu kartu bi trebalo lako da nađete,
nije tako pretrpano kao u manastirima, i što se toga tiče dobijao sam samo
dobre povratne informacije, štaviše, kod nekih je to imalo gotovo lekovito
dejstvo, imao sam ovde tipove koji su se odande vraćali kao novi, na
vrhuncu vere u svoju muškost i zavodničke moći, u redu, ti tipovi su bili,
onako, rastureni pomalo, dobrodušne budale kojima je lako bilo zamazati
oči, a vi mi, nažalost, ne odajete takav utisak. Problem je, takođe, u tome
što vi uzimate kaptoriks, s kaptoriksom možda neće moći da vam se digne,
to vam ne mogu jemčiti, čak i da nađete dve lepe kurvice od šesnaest
godina, ne mogu vam jemčiti, to i jeste zajebano s tim lekom, a opet, ne
smete naglo ni da prekinete s njim, to vam, iskreno, ne bih savetovao, osim
toga, i kad prekinete, dejstvo traje još dve nedelje, ali dobro, ako do tako
nečeg i dođe, bar ćete znati da je to zbog leka, u najgorem slučaju moći
ćete da se sunčate i klopate kari s račićima.
 Na to sam mu rekao da ću razmotriti ovaj predlog, koji, zapravo, i jeste
bio interesantan, mada ne baš sasvim podesan u mom konkretnom slučaju,
jer ja ne samo što nisam bio sposoban da postignem erekciju već je u meni
bila nestala svaka želja, sama pomisao na tucanje činila mi se suludom,
neprimenjivom, sve i da nađem dve tajlandske kurvice od šesnaest godina,
ni one, pouzdano sam to osećao, ništa tu ne bi mogle da učine, u svakom
slučaju, Azot je bio u pravu, tako nešto i jeste za odvažne, pomalo
rasturene tipove, najčešće Engleze iz nižih društvenih slojeva, vazda
spremne da poveruju u ma kakvo ispoljavanje ljubavi ili, jednostavno,
seksualno uzbuđenje kod jedne žene, koliko god neverovatno to izgledalo,
vraćali bi se kao preporođeni iz ruku, pičke i usta takvih žena, to više
nesporno ne bi bili oni isti ljudi, oni koje su uništile žene Zapada, a tu su
najflagrantniji primer Anglosaksonci, a čak i oni se vraćaju kao
preporođeni, ali sa mnom nije bio isti slučaj, ja ništa nisam mogao da
zamerim ženama, a sve to me se, uostalom, nije ni ticalo, pošto se meni
više nikad neće dići i pošto je seksualnost kao takva potpuno iščezla s mog
mentalnog horizonta, što se, začudo, nisam usudio da priznam Azotu,
ograničio sam se na to da mu pričam o „teškoćama sa erekcijom”, ali on je,
svakako, bio odličan lekar, i kad sam odlazio od njega, povratio mi se
barem deo vere u čovečanstvo, u medicinu i u ovaj svet, tako da sam
gotovo lakim korakom skrenuo u Amsterdamsku ulicu, da bih negde u
liniji sa stanicom Sen-Lazar napravio grešku, no da li je to u suštini uopšte
bila greška ništa o tome ne bih umeo reći, nikad neću ni znati da li je to
bila greška, istina je da se kraj bliži, ali nije još kraj, ne, ni blizu.
Imao sam čudan utisak da ulazim u neku vrstu autofikcije stupajući u
dvoranu izgubljenih koraka na železničkoj stanici Sen-Lazar, koja se,
dvorana, pretvorila u jedan vrlo banalan tržni centar prvenstveno fokusiran
na pret-a-porte, iako je svoj naziv i dalje s punim pravom nosila, koraci su
mi zaista bili izgubljeni, tumarao sam, zanemeo, između nerazumljivih
natpisa, istina, sam pojam autofikcije u meni je pobuđivao samo neke
neodređene ideje, ta reč mi je ostala u pamćenju od čitanja jedne knjige
Kristin Ango (tačnije od čitanja prvih pet stranica te knjige), bilo kako
bilo, kako sam se približavao peronima, sve je jači u meni bio utisak da ta
reč odgovara situaciji u kojoj se nalazim, da je ta reč, štaviše, i izmišljena
za mene, jer moja stvarnost postala je nesnosna, nema tog ljudskog bića
koje bi uspelo da preživi u jednoj tako rigoroznoj slobodi, ja sam, tu nema
spora, neko vreme pokušavao da stvorim neku vrstu alternativne
stvarnosti, da se vratim na ono izvorno vremensko raskršće, da uzmem još
nešto od života na veresiju, možda se nešto negde sakrilo pa mi promaklo,
i svih ovih godina mi tako promicalo, dok sam stajao tu, između dva
perona, možda je to nešto što je život ranije imao da mi pruži ležalo baš tu,
ispod prašine i mrsnih lokomotiva, u tom trenutku srce je počelo ludo da
mi preskače, kao tekunici kad ugleda grabljivca, lepa su to stvorenja, te
tekunice, došao sam, inače, bio do 22. perona, i upravo tu, baš tu, na svega
nekoliko metara, čekala me je Kamij, na početku perona broj 22, tu me je
čekala svake srede uveče, i tako gotovo čitavih godinu dana, kad bih se ja
vraćao iz Kaena. Čim bi me ugledala kako vučem svoj „ručni prtljag” na
onim jadnim točkićima, potrčala bi prema meni, pretrčala bi ceo peron,
trčala je koliko je noge nose, pluća bi sagorela trčeći, ali mi smo bili
zajedno, i ni primisao da bismo se mogli rastati nije postojala, da, nije više
postojala ni ta mogućnost, ne bi imalo nikakvog smisla da se o nečem
takvom uopšte i govori.
Spoznao sam sreću, znam šta je sreća, mogu o njoj merodavno da
govorim, znam i kako izgleda kad sreći dođe kraj, kako obično biva.
Nedostaje vam jedno biće, ono i samo ono, i sve mimo tog bića je pusto,
kako neko jednom reče, mada je i ta reč „pusto” slaba, u stvari, još u njoj
pomalo odzvanja glupi XVIII vek, nema u njoj još one zdrave silovitosti
koju će doneti romantizam, a romantizam je tad bio tek u povoju, istina je,
dakle, da vam nedostaje to jedno jedino biće, a sve ostalo je mrtvo, svet je
mrtav, i vi sami ste mrtvi, ili, ako i ne mrtvi, a ono ste se pretvorili u
keramičku figuricu, i svi ostali su samo keramičke figurice, besprekorno
izolovane u termičkom i električnom smislu reči, i apsolutno ništa do vas
više ne može da dopre, ništa osim patnje koja vas mori, proistekle iz
raspada vašeg osamostaljenog tela, ali još ja nisam bio dotle stigao, moje
telo se u tom trenutku još pristojno držalo, nego sam, jednostavno, bio
sam, doslovce sam, i ta mi samoća nije donosila nikakvu radost, niti je moj
duh u njoj mogao slobodno da dela, potrebna mi je bila ljubav, i to ljubav
u jednom vrlo preciznom obliku, potrebna mi je bila ljubav i generalno, ali
mi je, konkretno, bila potrebna pička, mnogo ima pičaka, milijarde i
milijarde ih ima na ovoj planeti, a da su umereno široke, odnosno uske,
prava je to halucinacija, kad pomisli čovek koliko pičaka ima, počne da
vam se manta u glavi, mislim da nema muškarca koji ne oseća tu
vrtoglavicu, s druge strane, pičkama su potrebne kite, ili su bar zato i
smišljene (srećne li greške, na njoj počivaju muškarčev užitak, beskrajnost
prostora i, možda, socijaldemokratija), za ovo pitanje u načelu postoji
rešenje, ali u praksi rešenja nema, i eto kako izumire jedna civilizacija, bez
galame, bez opasnosti, bez drame i uz tek sasvim malo krvoprolića,
civilizacija izumire zbog umora, zbog toga što se sama sebi zgadila, šta tu
socijaldemokratija može da mi ponudi, očigledno ništa, samo jedan beskraj
nezadovoljene žudnje, jedan apel na zaborav.
 Čim sam se u mislima, na nekoliko mikrosekundi samo, čini mi se,
udaljio s perona 22 železničke stanice Sen-Lazar, palo mi je na pamet da
se taj naš susret odigrao na drugom kraju linije, to, naposletku, zavisi od
vozova, neki idu skroz do Šerbura, drugi samo do Kaena, ne znam što
govorim o tome uopšte, beskorisne informacije o polascima vozova s
pariškog Sen-Lazara promiču sporadično kroz moj disfunkcionalni mozak,
bilo kako bilo, nas dvoje smo se prvi put ugledali na peronu C železničke
stanice u Kaenu, jednog sunčanog novembarskog prepodneva, ima tome
sad sedamnaest godina, ili devetnaest, ne znam više ni sam.
Situacija je bila sama po sebi čudna: nenormalno je, po svemu, bilo da
meni baš povere da odem na stanicu da sačekam stažistkinju u
veterinarskoj službi (Kamij je u to vreme studirala veterinu u Mezon-
Alforu, na drugoj godini je bila), imao sam tad već pomalo status
direktorovog pomoćnika, čoveka kome se mogu dodeljivati razni zadaci,
ali nipošto ne takvi da se osetim previše uniženim, osim toga bio sam bivši
student Poljoprivrednog, time sam, na posredan način, dobio potvrdu da
rukovodstvo firme moju misiju „Sirevi Normandije” sve manje uzima za
ozbiljno. Ne bi, pritom, nipošto trebalo pridavati preveliki značaj sreći u
ljubavnim pitanjima: da sam na Kamij naišao nekoliko dana kasnije u
nekom hodniku u zgradi DRAF-a, isto bi se dogodilo, gotovo do u detalj;
ispostavilo se, međutim, da se susret odigrao na stanici u Kaenu, na
samom kraju perona C.
Nekoliko minuta pre dolaska voza čula su mi se bila osetno izoštrila,
što predstavlja nesvakidašnji slučaj prekognicije; primetio sam da između
šina ne raste samo trava već i neke biljke žutih cvetova kojima sam
zaboravio naziv, a za njih sam saznao na praksi, kad smo proučavali
„spontanu vegetaciju u gradskoj sredini”, bilo je to na drugoj godini studija
na Poljoprivrednom, praksa je bila prilično zabavna, išli smo da
sakupljamo uzorke među kamenjem Crkve Sen-Silpis, na padinama oko
periferijskog bulevara... Iza stanične zgrade bio sam prethodno primetio
čudne paralelopipede s prugama, narandžastim, oker i žućkastomrkim, koji
su me podsetili na nekakav futuristički vavilonski grad - bio je to, u stvari,
tržni centar „Na obali Orne”, jedna od dika nove kaenske opštine, sve
glavne odlike savremenog potrošačkog društva bile su tu zastupljene, od
Deziguala do Kuplsa, zahvaljujući ovom centru, i živalj Donje Normandije
ulazio je polako u moderno doba.
Sišla je niz nekoliko metalnih stepenika svog vagona i okrenula se
prema meni, nije imala kofer s točkićima, primetio sam to s nekim
neobičnim zadovoljstvom - samo jednu veliku platnenu torbu, od onih što
se nose preko ramena. Kad mi je, posle čitave večnosti, za vreme koje nije
bilo nimalo neprijatno (ona je gledala mene, ja sam gledao nju, i to je bilo
apsolutno sve), kad mi je, dakle, možda deset minuta kasnije rekla: „Ja
sam Kamij”, voz je već bio produžio dalje - u pravcu Bajea, pa dalje,
preko Karentana i Valonja, do konačnog odredišta, železničke stanice u
Šerburu.
Neizmerno mnogo stvari dotle je već bilo rečeno, utvrđeno i, kako bi
rekao moj otac u maniru javnog beležnika, „zavedeno”. Imala je blage
smeđe oči, išla je za mnom po peronu C, a potom i Ulicom Ož, ja sam se
bio parkirao stotinak metara dalje, i dok sam stavljao njen prtljag u gepek,
ona je spokojno sela na mesto suvozača, kao da je to već uradila desetine,
stotine puta, i kao da će to ubuduće učiniti na desetine, stotine, hiljade
puta, sve je išlo kao po loju, a mene je bio obuzeo neki veliki mir, mir
kakav ranije u životu nisam osetio, tako da mi je bilo potrebno, čini mi se,
dobrih pola sata da uključim motor, može biti da sam klimao glavom kao
neka srećna budala, ali ona nije bila ni najmanje nestrpljiva, niti se na njoj
videlo da je ma i najmanje iznenađena što ja stojim i ne mrdam; dan je bio
vedar, nebo tirkiznoplavo, gotovo nestvarno.
Dok smo se vozili Severnim periferikom, pa prošli pored
univerzitetsko-bolničkog centra, postao sam svestan da ulazimo u
zlokobnu prigradsku zonu sačinjenu od niskih zgrada s krovovima od
sivog talasastog lima; ambijent, istina, nije bio odbojan, pre bi se reklo da
se odlikovao zastrašujućom neutralnošću, bilo je prošlo već godinu dana
kako sam tuda prolazio svakog jutra, a da na te zgrade uopšte nisam
obraćao pažnju. Kamijin hotel nalazio se između jednog proizvođača
proteza i jedne agencije za knjigovodstvo. „Dvoumio sam se između
’Apart Sitija’ i ’Adađo Aparthotela’”, trabunjao sam ja, „’Apart Siti’,
naravno, nije u centru, ali zato je na četvrt sata hoda od DRAF-a, ako
želite da izađete uveče, imate sasvim blizu stanicu tramvaja Klod Bloh, do
centra grada treba vam deset minuta, a tramvaj saobraća sve do ponoći, u
redu, moglo bi sve i kontra da bude, da se smestite u ’Adađo’, gde biste
imali pogled na kejeve Ome, onda biste tramvajem išli na posao, no opet, u
’Apart Sitiju’ premijum jednokrevetne sobe imaju terasu, i ja sam
pomislio: pa da, to bi moglo da bude fino, na kraju krajeva, promenićemo
hotel, ako vi tako želite, DRAF pokriva troškove...” Uputila mi je tad
jedan čudan pogled, teško je taj pogled bilo protumačiti, bila je to neka
mešavina nerazumevanja i neke vrste saosećanja; kasnije mi je objasnila
da se u tim trenucima pitala zbog čega se trošim na ta iscrpna
samoopravdavanja, kad je već bilo očigledno da ćemo živeti zajedno.
U tom hardkor prigradskom okruženju, zgrade DRAF-a ostavljale su
na posmatrača neobičan utisak: izgledaju kao da su zastarele, ali i, pravo
govoreći, kao da su potpuno zapuštene, pa i napuštene, i to nije tek puki
utisak, tako sam joj rekao, kad god pada kiša, u većini kancelarija curi
voda, a ovde kiša pada skoro stalno. Manje je to izgledom podsećalo na
kompleks administrativnih zgrada, a više na nekakav zaselak koji čine
zasebne kuće, nasumice razbacane po nečemu što je svojevremeno moglo
biti i nekakav park, ali je u stvari bilo obična pustoš, zarasla u neprohodno
rastinje, asfaltirane staze što vode od zgrade do zgrade već su bile počele
da pucaju pod navalom vegetacije. Sada ću morati, nastavio sam, da je
predstavim osobi koja je oficijelno odgovorna za stažiste, direktoru
veterinarske službe, koga je - dodao sam vidno rezigniran - nemoguće
drugačije opisati, ako želimo da budemo objektivni, nego kao jednu
matoru gluperdu. Škrt i ratoboran po prirodi, bez milosti je maltretirao sve
zaposlene koji su imali tu nesreću da zapadnu u njegov sektor, a naročito
mlade, posebnu averziju gajio je prema mladeži, nije bio daleko od toga da
tu obavezu koja mu je data, da primi jednu mladu pripravnicu, doživi kao
ličnu uvredu. Ne samo što je prezirao mlade nego ni životinje nije voleo,
izuzev konja, konji su, po njemu, bili jedine životinje vredne pomena,
ostale četvoronošce smatrao je bezličnim životinjskim
lumpenproletarijatom koji, u svakom slučaju, treba u što kraćem roku
liferovati u klanice. Glavni deo karijere proveo je u nacionalnoj ergeli u
Penu, i premda je ovo njegovo postavljenje u DRAF-u realno predstavljalo
korak napred za njega - i, uistinu, krunu njegove karijere - on je to doživeo
kao težak neuspeh. Što će reći da se za taj susret, tako sam rekao Kamij,
unapred treba pripremiti kao za jedan nezgodan trenutak, direktorova
averzija prema mladima bila je u toj meri izražena da će on učiniti i
nemoguće samo da izbegne svaki kontakt s njom, i Kamij može da bude
manje-više sigurna da ga posle tog razgovora neće ponovo videti za ta tri
meseca koliko tu treba da provede na stažu.
A kad je i to prošlo („Gluperda matora, stvarno...”, trezveno se sa
mnom saglasila Kamij), poverio sam je jednoj veterinarki, blagorodnoj
osobi od tridesetak leta, s kojom sam uvek bio u dobrim odnosima. A onda
se, narednih nedelju dana, nije dešavalo ništa. Zapisao sam Kamijin broj,
znao sam da je na meni da zovem, što se toga bar tiče ništa se nije naročito
promenilo u muško-ženskim odnosima - sem toga, ja sam bio deset godina
stariji, što takođe treba uzeti u obzir. Taj period čuvam u neobičnoj
uspomeni, ne mogu to vreme da uporedim ni sa čim drugim do sa onim
retkim trenucima kakvi bivaju samo kad smo potpuno mirni i srećni, kad
smo u nedoumici da li da utonemo u san, a onda se uzdržimo u poslednjoj
sekundi, sve vreme svesni da će san koji dolazi biti dubok, slastan i
okrepljujući. Mislim da ne grešim kad san poredim s ljubavlju; mislim,
takođe, da ne grešim kad ljubav poredim s nekom vrstom sna udvoje sa,
istina, pokojim časkom individualnog snevanja, s tim malim igrama
podudaranja i razmimoilaženja, ali koji nam svakako omogućava da
ovozemaljsko postojanje preobrazimo u jedan podnošljiv trenutak - i koji
je, istinu govoreći, jedini način da se to postigne.
U stvarnosti pak ništa se nije odvijalo kako sam ja bio predvideo;
spoljni svet se nametnuo, učinivši to brutalno: nisam ja pozvao Kamij,
nego ona mene, maltene tačno nedelju dana kasnije, rano popodne je bilo.
Sva se bila uspaničila, sklonila se bila u Mekdonalds u industrijskoj zoni
Elbefa, upravo je, rekla je, provela prepodne u jednom industrijskom
kombinatu za uzgoj kokošaka, pauzu za ručak iskoristila je da pobegne, i
trebalo bi sad da dođem, odmah, da je nađem i spasem.
Razgovor sam završio besan: koja je to budaletina iz DRAF-a mogla
tamo da je pošalje? Savršeno dobro sam poznavao taj kombinat, bilo je to
ogromno uzgajalište, više od trista hiljada kokošaka, ti ljudi su izvozili jaja
čak u Kanadu i u Saudijsku Arabiju, ali bili su na lošem glasu kao malo ko
drugi u Francuskoj, sve inspekcije izrekle su negativne ocene o stanju u
tom pogonu: u hangarima osvetljenim odozgo, moćnim halogenim
sijalicama, hiljade kokošaka pokušavalo je da preživi, zbijeno na malom
prostoru, jedna do druge, kaveza nije bilo, posredi je bio „uzgoj na zemlji”,
bile su očerupane, žgoljave, iritirane kože inficirane crvenim tačkama,
živele su pored strvina drugih kokošaka u raspadanju, svaku sekundu svog
kratkog života - maksimum godinu dana - provodile su kokodačući od
straha. Tako biva, zaista, i u najbolje održavanim uzgajalištima, i to je prvo
što vas frapira, to neprestano kokodakanje, ti uspaničeni pogledi kojima
vas kokoške neprestano streljaju, da, taj pogled pun straha i
nerazumevanja, kokoške ne traže milost, one su za tako nešto i
nesposobne, ali one ne razumeju, ne mogu da razumeju uslove u kojima im
je dato da žive. Da ne pominjemo mušku pilad, koja ne legu jaja, pa su
stoga beskorisna, te ih žive, u buljucima, bacaju u mlin; sve sam ja to znao,
imao sam prilike da posetim više uzgajališta kokošaka, među kojima je
ono elbefsko bilo, bez sumnje, najgore, ali svestan da je reč o predmetu
opšteg zgražavanja, dozvolio sam sebi da to prepustim zaboravu.
 Potrčala je prema meni čim je videla da stižem na parkiralište, i
zagrlila me čvrsto, i dugo me tako grlila, i nikako nije mogla da prestane
da plače. Kako ljudi mogu da rade takve stvari? Kako mogu da dozvole da
se tako nešto radi? Nisam znao šta da joj kažem na tu temu osim nekih
nezanimljivih opštih mesta u vezi s ljudskom prirodom.
Kad smo ušli u kola i krenuli ka Kaenu, ona je prešla na još neugodnija
pitanja: kako veterinari, sanitarni inspektori, dozvoljavaju da se takve
stvari rade? Kako mogu da dolaze na ta mesta gde je tortura životinja stvar
svakodnevice, i da dopuste da to nastavi tako da funkcioniše, što će reći da
budu saučesnici u tome, a ipak su oni, bar načelno, veterinari, zar ne? Tu
sam, priznajem, i sam počeo da se pitam: jesu li oni preplaćeni zato da bi
držali jezik za zubima? Ne verujem da je tako. Izvesno je, najzad, da je i u
nacističkim logorima bilo diplomiranih lekara, koji su završili studije
medicine. Bio je to, naposletku, izvor banalnih i pomalo obeshrabrujućih
promišljanja o ljudskom rodu, draže mi je bilo da zaćutim.
Pa ipak, kad mi je rekla da razmišlja o tome da digne ruke od svega, da
napusti studije veterine, morao sam nešto da kažem. Liberalna je to
profesija, podsetio sam je; ništa nju, konkretno, ne može da primora da
radi u jednom takvom kombinatu, ništa je, štaviše, ne primorava da
ponovo ode na takvo jedno mesto, morao sam da dodam da je to što je ona
videla ujedno i nešto najgore, najgora od svih mogućih situacija (u
Francuskoj makar, u drugim zemljama živina je prolazila još gore, ali tu
sam se već uzdržao, nisam to potencirao). Sad je, dakle, znala šta je i kako,
i to je to - da, i to je mnogo, ali to je to. Uzdržao sam se, takođe, i od
napomene da ništa bolje ne prolaze ni svinje, a najčešće ni krave - sve ovo
je, učinilo mi se, bilo i više nego dovoljno za jedan dan.
Kad smo stigli blizu „Apart Sitija”, rekla mi je da ne može tek tako da
se vrati kući, da pošto-poto mora da popije piće. U tom kraju nije moglo da
se nađe bogzna šta, teško je bilo zamisliti manje simpatičan kraj od tog,
bio je tu, u stvari, samo hotel iz „Merkurovog” lanca „Sedefna obala”, čiju
su klijentelu činili isključivo zaposleni u ovoj ili onoj firmi u industrijskom
kompleksu, sve srednji kadar.
Ispostavilo se da u hotelskom baru vlada neobično ugodna atmosfera, s
kanabetima, dubokim foteljama tapaciranim tkaninom oker boje i
nenametljivim konobarom koji je ipak bio tu kad god vam zatreba. Kamij
je zaista pretrpela moralni udarac, pa još je to bilo mlado čeljade da ga
šalješ u kombinat gde se uzgajaju kokoške, i tek je pri kraju petog
martinija uspela stvarno da se opusti. I ja sam bio iscrpljen, krajnje
iscrpljen, kao da sam upravo stigao na kraj jednog dugog, dugog
putovanja, nisam više bio u stanju da se vraćam u Klesi, pravo govoreći,
bio sam na izmaku snaga, a u isti mah dobroćudan i srećan. Uzeli smo,
tako, sobu u „Merkurovom” hotelu „Sedefna obala”, i bilo je tačno u
skladu s očekivanjima od jednog „Merkurovog” hotela, bilo kako bilo, tu
smo proveli prvu zajedničku noć, koje ću se verovatno sećati do kraja
mojih ovozemaljskih dana, i do kraja će mi se vraćati i progoniti me te
slike iz smešno uređene sobe, uostalom, vraćaju mi se te slike svake
večeri, i znam da nikad neće prestati da se vraćaju, naprotiv, samo ću ih
videti sve razgovetnije, sve će mi se dublje zarivati u svest, dok me
jednom smrt ne izbavi.
 Očekivao sam, svakako, da će se kuća u Klesiju dopasti Kamij, imao
sam ja neki elementarni smisao za estetiku, bio sam, u svakom slučaju,
svestan da je ta kuća lepa; nisam, međutim, mogao da naslutim da će je
Kamij ubrzo učiniti svojom kućom, da će već od prvih dana imati razne
ideje u vezi s tim kako je treba urediti, šta gde treba da stoji, da će poželeti
da kupi tu i tamo neki prekrivač, da drugačije razmesti nekoliko komada
nameštaja, da će, ukratko, tako brzo početi da se ponaša kao žena - u
prefeminističkom smislu reči - iako joj je bilo tek devetnaest godina. Do
tog trenutka ja sam u toj kući živeo kao u hotelu, dobrom hotelu, pravom
hotelu za probranu klijentelu, ali tek sam s Kamijinim dolaskom stekao
utisak da je uistinu reč o mojoj kući - i to jedino zato što je bila njena.
I drugih je promena bilo u mom svakodnevnom životu; dotad sam u
nabavku, potpuno nemaštovito, išao u „Super U” u Tiri-Arkuru, gde sam,
kad uzmem sve što mi treba, na izlazu iz supermarketa mogao da sipam
pun rezervoar dizela, a s vremena na vreme i da proverim pritisak u
gumama; ni jedan jedini put nisam otišao da vidim taj stari grad u Klesiju,
mesto nesumnjivog šarma koje turistički vodiči, manje ili više
kompetentni, nisu tek tako zvali prestonicom normandijske Švajcarske.
Sve se to promenilo s Kamij, nas dvoje smo postali redovne mušterije
u kasapnici-pečenjari, kao i u pekari-poslastičarnici, koje su se nalazile na
Trgu Tripo, gde i zgrada opštine i turistički biro. Tačnije govoreći, Kamij
je postala redovna mušterija - ja sam se najčešće zadovoljavao time da
sedim u pivnici „Le Vansen” i čekam je uz pivo, pri čemu je ta pivnica
ujedno bila i bar-duvandžinica i lutrija-kladionica, a nalazila se na Trgu
Šarla de Gola, tačno preko puta crkve. Jednom smo večerali u seoskom
restoranu koji se zvao „U normandijskom kraju”, čije se osoblje hvalilo
time što je 1971. dobilo priznanje budući da je upravo tu snimljena jedna
scena iz filma Pomahnitali vojnici, puštali su samo Pink Flojd i Dip parpl,
sedamdesete su imale svoju tamnu stranu, ali bilo kako bilo, restoran je bio
dobar, a ponuda sireva upravo raskošna.
Za mene je to bio jedan nov način života, o kakvom s Kler nikada
nisam ni razmišljao, a koji se ispostavio kao život pun neslućenih draži,
hoću da kažem da je Kamij umela da živi, baciš je u jednu lepu staru
normandijsku varoš daleko od gradske vreve, a ona odmah vidi kako da iz
te lepe stare normandijske varoši izvuče ono najbolje. Muškarci,
generalno, ne umeju da žive, oni sa životom nikada nisu zapravo na „ti”,
nikad se ne osećaju ugodno u svojoj koži, pa se zato upuštaju u razne
poduhvate, manje ili više ambiciozne, manje ili više grandiozne, kako ko
već, i onda u tome, uglavnom, pretrpe neuspeh i dođu do zaključka da bi
bolje uradili da su, sasvim jednostavno, živeli, ali uglavnom tad već biva
prekasno za sve.
Srećan sam bio, nikad u životu nisam bio tako srećan, i nikada potom
tako srećan više neću biti; ni jednoga trenutka, međutim, ni tad, nisam
mogao da smetnem s uma prolaznost situacije u kojoj sam se zatekao.
Kamij je u DRAF bila došla samo na pripravnički staž, neminovno će se
vratiti kući krajem januara i nastaviti studije u Mezon-Alforu. Neminovno?
Mogao sam da joj predložim da napusti studije, da postane domaćica, da se
uda za mene, i kad sad, sa ove distance, o tome razmišljam (a o tome
razmišljam gotovo neprekidno), mislim da bi ona i pristala - naročito posle
one posete kombinatu za uzgoj piladi. Ali ja to nisam učinio, nisam,
očigledno, mogao da je zaprosim, nisam bio formatiran za tako nešto, to
nije bio deo mog softvera, ja sam bio moderan čovek, a i za mene, kao i za
sve moje savremenike, kod jedne žene morala se pre svega poštovati njena
karijera, njena profesija, to je bio apsolutni kriterijum, to je bila potvrda da
smo prevazišli varvarstvo, da smo izašli iz srednjeg veka. U isto vreme, ni
ja možda nisam bio baš stoprocentno moderan, budući da sam mogao da
zamislim sebe, makar na svega nekoliko sekundi, kako se o taj imperativ
oglušujem; pa ipak, nisam preduzeo ništa, ništa nisam rekao, pustio sam da
stvari idu svojim tokom, dok mi, u dubini duše, taj povratak u Pariz nikako
nije slutio na dobro, Pariz je, kao i svi veliki gradovi, stvoren da rađa
samoću, a nas dvoje nismo bili proveli dovoljno vremena zajedno u toj
kući, kao muškarac i žena, sami jedno s drugim, za tih nekoliko meseci
jedno drugom predstavljali smo ceo svet, hoćemo li uspeti to da
sačuvamo? Ne znam više ni sam, sad sam star, ne mogu više dobro svega
da se setim, ali čini mi se da sam već tad strahovao, i da sam toga bio i te
kako svestan, da sam, dakle, već tad strahovao da je taj svet, društveni
svet, mašina za uništavanje ljubavi.

Iz tog perioda u Klesiju ostale su mi samo dve fotografije,

pretpostavljam da smo imali mnogo toga da preživimo da bismo gubili
vreme na selfije, mada može biti da u to vreme ta praksa nije bila
rasprostranjena kao danas, društvene mreže još su bile u embrionalnoj fazi
razvoja, ako su uopšte i postojale; da, bez sumnje, u to vreme ljudi su više
živeli. Te fotografije verovatno su nastale istog dana, u jednoj šumi
nedaleko od Klesija; iznenađuju te fotografije, jer verovatno je novembar
bio kad su snimljene, a sve što se vidi - sveže, živo svetlo, lišće koje se
presijava - ukazuje na početak proleća. Kamij na tim snimcima nosi kratku
suknju i jaknu koja se slaže s džinsom. Ispod jakne ima belu košuljicu
vezanu u struku, sa otisnutim crvenim voćkama. Na prvoj fotografiji lice
joj je ozario blistav osmeh, ona doslovce šija od sreće - danas samom sebi
delujem nerazumno kad pomislim da sam izvor te njene sreće bio ja.
Druga fotografija je pornografska, to je jedini pornografski snimak s njom
koji sam sačuvao. Rože tašnu spustila je u travu pokraj sebe. Kleči preda
mnom, uzela je moj ud u usta, usne su joj sklopljene oko mog glavića.
Zažmurila je, toliko je usredsređena na taj felacio da joj je lice potpuno
bezizrazno, crte su joj savršeno čiste, nikada mi se kasnije nije ukazala
prilika da vidim takvu jednu demonstraciju talenta.

S Kamij sam živeo dva meseca, a beše prošlo nešto malo više od
godinu dana kako sam se preselio u Klesi kad je umro vlasnik kuće u kojoj
sam stanovao. Na dan sahrane padala je kiša, kako to inače često biva u
Normandiji u januaru, a gotovo celo selo okupilo se tu, mahom sve starije
osobe, lepo je proživeo, čuo sam dok smo išli za kovčegom, imao je lep
život, sveštenik je došao iz Faleza, tridesetak kilometara udaljenog, i
svojski se potrudio siroti sveštenik, pomenuo je i dezertifikaciju i
dehristijanizaciju i sve te razne stvari koje počinju na „de”, neprestano je
bio na putu, ali ovu sahranu bilo je lako obaviti, smrtno biće koje nas je
upravo napustilo nikada se nije oglušilo o svete tajne, vernost toga čoveka
ostala je netaknuta, jedan istinski hrišćanin upravo je Bogu dao svoju dušu,
i on, sveštenik, može sad s punom izvesnošću da nam to potvrdi:
pokojnika čeka mesto pored Oca. A deca njegova neka plaču, jer čoveku je
i dat taj dar da proliva suze, potrebno je to čoveku, ali neka ne strahuju
nimalo, uskoro će se i oni naći u jednom boljem svetu, gde nema ni smrti
ni patnje ni suza.

To dvoje dece bilo je lako prepoznati, imali su trideset godina manje

od stanovnika Klesija, i odmah sam predosetio da kćerka ima nešto da mi
saopšti, nešto teško, čekao sam da mi priđe, hladna kiša uporno je padala,
dok su grudve zemlje padale u raku, ali nije, jednostavno, mogla da se
izrazi sve dok nismo seli u jedan kafe, gde su se ljudi okupili posle
pogreba. Eto, njoj je stvarno neprijatno što mora to da mi kaže, ali moraću
da se iselim, otac je u toj kući živeo na osnovu doživotnog stanarskog
prava, a holandski kupci žele što pre da se usele, vrlo je retka pojava da se
kuće koje su pod doživotnim stanarskim pravom izdaju, tako biva u
slučajevima kad u takvoj kući ili stanu neko već živi, a prodavač ima
stanarsko pravo, u tom času shvatio sam da su oni zaista u teškim govnima
na finansijskom planu, iznajmljivanje kuće ili stana koji su pod doživotnim
stanarskim pravom formulacija je koju valjda niko nikad ne upotrebljava,
naročito pošto se onda taj koji nekretninu izdaje izlaže potencijalno
velikim teškoćama da povrati stanarsko pravo nad tom nepokretnošću.
Pokušao sam odmah da je umirim, rekao sam joj da neću praviti probleme,
da meni dobro ide, imam platu, ali da li njima baš toliko gori pod nogama?
Pa da, gori, njen muž je upravo ostao bez posla, radio je u „Grendoržu”,
koji je u to vreme stvarno prolazio kroz velike teškoće, a našla se tu i
dodirna tačka s mojim poslom, nešto što zadire u samu srž moje
nekompetentnosti. Firma „Grendorž”, osnovana 1910. u Livarou, posle
Drugog svetskog rata specijalizovala se za kamember i ponlevek, i
doživela je i svojih pet minuta slave (kao neprikosnoveni lider u
proizvodnji livaroa, uzdigla se čak do drugog ranga u proizvodnji druga
dva sira iz famoznog normandijskog trilinga), pre nego što će je početkom
dvehiljaditih uhvatiti spirala krize, sve teže i teže, koja će vrhunac dostići
2016, kad je firmu otkupio „Laktalis”, numero uno u svetskoj mlekarskoj
industriji.
Bio sam i više nego upućen u celu situaciju, ali o tome ništa nisam
rekao kćerki mog nekadašnjeg stanodavca, jer ima tih trenutaka kad je
bolje začepiti gubicu, na kraju krajeva, što bi se čovek hvalio, kad već
nisam uspeo da pomognem preduzeću njenog muža i da mu tako, kad
podvučeš crtu, sačuvam radno mesto, šta sad da pričam, ali sam je zato
svakako uverio da, što se mene tiče, nema čega da se plaši, oslobodiću ja
kuću što je pre moguće.
Razvila se bila u meni iskrena naklonost prema njenom ocu, a osećao
sam da sam i ja njemu drag, s vremena na vreme doneo bi mi flašu nekog
pića, za starce su te flaše alkoholnih pića važna stvar, njima je samo to i
preostalo. Lako mi je bilo da saosećam s njegovom kćerkom, ona je
neizmerno volela svog oca, videlo se to, bila je to kćerka koja svog
roditelja voli iskreno, potpuno, bezuslovno. Pa ipak, nije nam bilo suđeno
da se ponovo vidimo, a i toga dana rastali smo se znajući da se nikad više
nećemo sresti, da će se agencija za promet nekretninama postarati za sve
pojedinosti. Takve stvari dešavaju se neprestano u ljudskom životu.

Ni najmanje, ali ni najmanje nisam želeo da stanujem sam u toj kući u

kojoj sam živeo s Kamij, nisam, u stvari, uopšte ni želeo da živim, ali
nisam imao izbora, nešto se moralo preduzeti, njen pripravnički staž bližio
se kraju, ostalo nam je bilo još svega nekoliko nedelja, a potom, ubrzo,
svega nekoliko dana. Prirodno je što sam zbog toga - načelno i gotovo
isključivo zbog toga - i odlučio da se vratim u Pariz, premda ne znam, i ne
umem da kažem kakav me je to muški stid naterao da to objašnjavam
nekim drugim razlozima, svima živima, pa i njoj samoj, sva sreća te nju
nije bilo moguće nasamariti; dok bih joj, tako, pričao o svojim
profesionalnim ambicijama, ona bi mi s vremena na vreme uputila jedan
pogled, kolebljiv i bolan, žaljenja je dostojno bilo što ja nikako nisam
mogao da smognem hrabrosti prosto da joj kažem: „Hoću i ja da se vratim
u Pariz zato što te volim i zato što želim da živim s tobom”, mora da je
pomislila da su muškarci, očigledno, ograničeni u nekim stvarima, ja sam
joj bio prvi, ali mislim da je Kamij brzo, i lako, uvidela kakva su to
ograničenja muške prirode.
A ta moja priča o profesionalnim ambicijama i nije bila baš sasvim
izmišljena, radeći u DRAF-u postao sam svestan striktnih ograničenja, ne
bih tamo mogao mnogo da uradim, istinska moć počivala je u Briselu, ili
ako i ne baš u samom Briselu, a ono u centralnim administrativnim
službama u Parizu koje su u tesnoj saradnji s Briselom, tamo sam,
svakako, morao da odem ako želim da se moje mišljenje čuje. Jedino što
je, na tom nivou, broj raspoloživih radnih mesta bio mali, teško bi mi bilo
da nađem nešto kao to u DRAF-u, morao bih maltene godinu dana da
utrošim kako bih ostvario svoje ciljeve, a za tih godinu dana nisam imao
smelosti da tražim nov stan u Kaenu, „Aparthotel Adađo” pružao mi je,
istina osrednju ali ipak prihvatljivu varijantu za četiri noći nedeljno, tamo
sam, inače, prvi put i uništio detektor dima.

Gotovo svakog petka uveče u DRAF-u su pravili žurke, nije bilo šanse
to da izbegnem, ne verujem da sam i jedan jedini put uspeo da stignem na
voz u 17.53. Onim u 18.53 stigao bih na stanicu Sen-Lazar u 20.46, kao
što već rekoh, spoznao sam bio sreću, i sve ono što sreću čini, tačno znam
šta je to i kako je. Svi parovi imaju svoje male rituale, beznačajne rituale,
pomalo smešne čak, i o njima nikome ništa ne govore. Jedan od naših bio
je da te vikende započnemo večerom, i svakog petka uveče seli bismo u
pivnicu Molar, odmah preko puta železničke stanice. Ako se ne varam, ja
bih uvek naručio školjke u majonezu i jastoga termidor, i svaki put bi mi
prijalo, nikad nisam osetio ni najmanju potrebu, pa čak ni želju da istražim
ostatak jelovnika.
U Parizu sam pronašao jedan lep dvosoban stan s pogledom na
dvorište i iznajmio ga, stan se nalazio u Školskoj ulici, na nepunih pedeset
metara od garsonjere u kojoj sam stanovao kao student. Ne bih, međutim,
mogao da kažem da me je zajednički život s Kamij podsećao na te
studentske godine; nije to bila ista stvar, nisam više bio student, a i Kamij
je bila drugačija, nije u njoj bilo te ležernosti, tog zabole-me-uvo fazona
koji je mene krasio dok sam studirao Poljoprivredni. Otrcano je to, reći da
su devojke ozbiljniji studenti, ali iako je otrcano, sasvim je tačno, no ima
tu i nečeg drugog, ja sam, uostalom, bio samo deset godina stariji od
Kamij, ali nema sumnje da se nešto u međuvremenu bilo promenilo, ta
nova generacija živela je u jednom drugačijem ambijentu, i toga bih postao
svestan kad god se sretnem s nekim njenim drugom ili drugaricom, šta god
da su studirali: bili su ozbiljni, mnogo su šljakali, pridavali su veliki značaj
školovanju, kao da su već znali da im u životu niko ništa neće pokloniti, da
je svet koji ih očekuje negostoljubiv i surov. Ponekad bi osetili potrebu da
otklone taj pritisak, i onda bi se okupili pa se zajedno opijali, ali čak i
njihova pijanstva bila su drugačija od onih meni poznatih; napijali bi se
brutalno, gutali su enormne doze alkohola kao da ih neko juri, kao da žele
što pre da otupe, opijali su se upravo onako kako su to začelo činili
maloletnici iz vremena Žerminala - sličnost je bila tim veća što se apsint
vratio na velika vrata, a apsint sadrži zapanjujući procenat alkohola, tako
da čovek može da se oleši u najkraćem mogućem roku.
Istu tu ozbiljnost s kojom je pristupala studijama Kamij je pokazivala i
u odnosu sa mnom. Ne želim reći da je bila stroga ili uštogljena, naprotiv,
bila je vrlo vesele prirode, umela je da prasne u smeh iz čista mira, u
nekim stvarima je, štaviše, ostala izrazito detinjasta, ponekad bi krizirala
za kinder buenom, za takvim stvarima. Ali mi smo bili par, bila je to
ozbiljna veza, najozbiljnija veza u njenom životu, a ja sam bio van sebe,
gubio sam dah, doslovce, svaki put kad bih u njenom pogledu nazro tu
težinu, tu dubinu njene posvećenosti - težinu i dubinu kakvu ja, sa svojih
devetnaest leta, nikako nisam bio u stanju da dosegnem. Možda to nije bila
samo njena odlika već odlika mladih ljudi iz njene generacije - znao sam
da neki iz njenog okruženja, njeni prijatelji, smatraju da je „ona imala
sreće što je to našla”, a sam buržujski karakter našeg odnosa, karakter koji
se nekako uspostavio, očito je zadovoljavao neku njenu duboku potrebu -
činjenica da smo se mi svakog petka uveče sastajali u starovremskoj
pivnici 1900, a ne u, na primer, nekom baru s tapasom na Oberkampfu,
meni se činila simptomatičnom za taj san u kojem smo pokušavali da
živimo. Spoljni svet bio je surov, nemilosrdan prema slabima, taj svet
gotovo nikad ne ispuni ono što je obećao, a ljubav ostaje jedino u šta se,
možda, još može verovati.
 Ali zašto se vraćati tim prizorima prošlim, štono reče onaj, hoću da
sanjam a ne da plačem, dodao je onda kao da čovek ima izbora, što se
mene pak tiče, dovoljno je da kažem da je ta naša priča potrajala nešto
duže od pet godina, pet godina sreće već je nešto, ja sigurno toliko nisam
zaslužio, kao i da se ona, ta priča, završila na zastrašujuće glupav način,
takve stvari nikad ne bi trebalo da se dese, a ipak su se desile, i dešavaju se
svakodnevno. Bog je osrednji scenarista, ovih bezmalo pedeset godina
života navelo me je na takav zaključak, a i, šire gledano, Bog zaista jeste
mediokritet, sve što je on stvorio nosi beleg približnosti i neuspeha, i to u
slučajevima gde se ne može govoriti o čistoj, pukoj zlobi, ali, naravno, ima
i izuzetaka, i te kako ima izuzetaka, mogućnost sreće morala bi da postoji,
makar kao mamac, nego, zalutao sam ja, da se vratimo mojoj temi, a moja
tema sam ja, što i nije nešto posebno zanimljivo, ali to mi je tema.

Kako su odmicale godine, dočekao sam i izvesnu zadovoljštinu na

profesionalnom planu, bilo je čak i trenutaka - naročito za mojih boravaka
u Briselu - kad sam imao iluziju da sam važan čovek. Važniji sam, bez
sumnje, bio nego dok sam se upuštao u one lutkarsko-pozorišne
promotivne aktivnosti oko livaroa, jer sad sam igrao izvesnu ulogu u
izgradnji francuske pozicije u okvirima zajedničkog evropskog
poljoprivrednog budžeta - s tim što ću ubrzo postati svestan toga da je
zabadava taj budžet bio prvi evropski budžet, a Francuska od njega najviše
dobijala, kad je poljoprivrednika bilo, jednostavno, previše da bi se
tendencija ka opadanju ikako zaustavila, malo-pomalo došao sam do
zaključka da su francuski poljoprivrednici prosto osuđeni na propast, i tako
sam se ohladio i za taj posao, kao i za ostale, uvideo sam da ovaj svet nije
jedna od stvari koje mogu da promenim, drugi su, bez sumnje, bili
ambiciozniji, motivisaniji, inteligentniji.
Upravo sam tokom jednog od tih boravaka u Briselu došao na
pogibeljnu zamisao da spavam s Tam. Tako nešto moglo bi, smatram, pasti
na pamet bilo kome, zanosna je bila ta mala crnkinja, naročito njeno
dupence, imala je lepo malo crnačko dupe, i time je sve rečeno, ono se i
našlo u žiži mog zavodničkog pregnuća, bio je četvrtak uveče, i mi smo
pili pivo u Gran Sentralu, okupilo se društvo relativno mladih evrokrata,
možda sam je u jednom trenutku nečim zasmejao, u to doba još sam bio
sposoban za takve stvari, bilo kako bilo, u trenutku kad smo odande izlazili
u nameri da nastavimo večerinku u jednom klubu na Luksemburškom trgu,
ja sam je uhvatio za dupe, u principu takve krajnje pojednostavljene
metode slabo prolaze, ali toga puta je upalilo.
Tam je bila u sastavu engleske delegacije (Engleska je u to vreme još
bila deo Evrope, ili se bar pretvarala da je njen deo), ali ona je bila,
mislim, jamajkanskog porekla, ili možda s Barbadosa, u svakom slučaju s
nekog od tih ostrva koja, čini se, gandžu, rum, lepe crnkinje s malim
guzama i, uopšte, sve stvari koje vam pomažu da živite a sudbinski ne
preobražavaju život - proizvode u neograničenim količinama. Dodaću da
je dudlala „kao kraljica”, kako to čudno opisuju makar u nekim
krugovima, ali je svakako dudlala bolje od kraljice Engleske, lepo je, ne
poričem, bilo te noći, vrlo lepo, štaviše, ali da li je bilo pametno s tim
nastaviti?
Ja sam nastavio, i tako sam, prilikom jednog od njenih boravaka u
Parizu, a ona je povremeno dolazila u Pariz, pojma nemam zbog čega,
sigurno ne radi šopinga, to Parižanke idu u London u šoping, a obrnuto
nikako, naposletku, turisti svakako imaju svoje razloge, rečju - otišao do
hotela u kojem je bila smeštena, u četvrt Sen-Žermen, i upravo kad sam s
njom, držeći je za ruku, izašao na Ulicu Bisi, verovatno s onim pomalo
otupelim izrazom čoveka koji je upravo svršio, naleteo sam pravo na
Kamij, šta li je ona tražila u tom kraju, isto tako ne znam, rekao sam
odmah da je sve to bilo glupo. U njenom pogledu tad nije bilo ničeg
drugog do straha, u očima joj se ogledao čist užas; a onda se okrenula i
pobegla, doslovce pobegla. Bilo mi je potrebno nekoliko minuta da se
ratosiljam one devojke, ali sam gotovo siguran da sam u stan stigao svega
pet minuta posle Kamij, ne više. Ništa mi nije prebacila, ni na koji način
mi nije pokazala da je ljuta, a što je bilo najgore od svega - briznula je u
plač. Satima jd tako plakala, tiho, suze su joj se slivale niz lice a da njoj na
pamet nije padalo da ih obriše; bio je to najgori trenutak u mom životu, u
to nema nikakve sumnje. Mozak mi je radio usporeno, kao u magli, tražeći
neku formulaciju u stilu: „Pa nećemo sad sve da srušimo zbog jedne
jebačine...”, ili „Ne osećam ništa prema toj devojci, bio sam popio...” (prvi
put jesam, istina, da to kažem i za drugi put bila bi čista laž), ali nikako
nisam mogao da se dosetim ničega adekvatnog, ničeg prikladnog. I
sutradan je, pakujući svoje stvari, nastavila da plače, dok sam ja razbijao
glavu ne bih li pronašao odgovarajuću formulaciju, istinu govoreći, dve-tri
naredne godine proveo sam tražeći odgovarajuću formulaciju, biće,
verovatno, da nikad nisam ni prestao da je tražim.
Moj život se posle toga odvijao bez značajnijih događanja - ako
izuzmem Juzu, o njoj sam već pričao - i tako sam na kraju ostao sam,
usamljeniji no što sam ikad bio, pa dobro, ostao mi je humus, navikao sam
se na samotnjačka zadovoljstva, ali u praznične dane situacija je postajala
delikatnija, trebalo je nabaviti plodove mora, ili se takve stvari uvek jedu u
društvu, sam da sedneš i pojedeš porciju plodova mora nesporno bi bilo
jedno vrhunsko iskustvo, čak ni Fransoaz Sagan ne bi umela tako nešto da
opiše, to stvarno boli.
Ostao mi je Tajland, ali podozrevao sam da tamo ništa ne bih uradio,
više kolega mi je pričalo da su tamošnje devojke divne, ali da ih krasi
izvestan profesionalni ponos, i mušterije kojima se ne diže nisu im
preterano drage, njima to dođe kao da im neko osporava kvalitete, na kraju
krajeva, nisam želeo da pravim incidente.

U decembru 2001, tek što sam bio upoznao Kamij, suočio sam se, prvi
put u životu, s tom dramom što se stalno, neizbežno ponavlja kad dođu
praznici - meni su roditelji bili umrli u junu, šta sad da praznujem? Kamij
je bila ostala u prisnom odnosu sa svojim roditeljima, često je nedeljom
odlazila kod njih na ručak, oni su živeli u Banjol-de-l’Ornu, ima donde
pedesetak kilometara. Od samog početka osećao sam da to što ja ćutim kad
se povede priča o roditeljima intrigira Kamij, ali ona se ustručavala da o
tome govori sa mnom, čekala je da sam načnem tu temu. Što sam ja,
najzad, i učinio nedelju dana pre Božića, ispričao sam joj kako su izvršili
samoubistvo. Za nju je to bio šok, odmah sam to shvatio, težak šok; ima
stvari o kojima nismo imali toliko prilika da razmišljamo kad nam je
devetnaest godina, stvari na koje niko i ne misli dok ga život na to ne
primora. I tako mi je ona predložila da božićne praznike provedem s njom.
To predstavljanje roditeljima uvek je delikatno, neugodno se čovek
oseća, ali iz njenog pogleda odmah sam pročitao: njeni roditelji ni u kom
slučaju neće dovoditi u pitanje njen izbor, neće im to čak ni pasti na
pamet; ona je odabrala mene, ja sam sad deo njihove familije, i stvar je
prosta da prostija ne može biti.

Šta je to navelo bračni par Da Silva da se doseli u Banjol-de-l’Orn

ostaće za mene nepoznanica dok sam živ, kao i na osnovu čega je Žoakim
da Silva - koji je, kad je došao, bio običan građevinski radnik - dobio da
vodi glavnu i, štaviše, jedinu novinamicu u Banjol-de-l’Ornu, koja se
pritom nalazi na izvanrednom mestu, na obali jezera. Životne priče ljudi iz
generacije koja neposredno prethodi našoj često nude uvid u takvu vrstu
sklopa koji nam otkriva način funkcionisanja jednog mehanizma koji je u
međuvremenu postao gotovo mitski, a o kojem se obično govori kao o
„usponu na društvenoj lestvici”. Stoji, svakako, da je Žoakim da Silva tu
živeo, zajedno sa svojom suprugom, takođe Portugalkom, i da nikad nije
gledao unazad, da nikada nije maštao o tome da se vrati u rodni Portugal i
da je ovde izrodio dvoje dece: prvo Kamij, a onda, mnogo kasnije, Kevina.
Kao Francuz, onoliko koliko se Francuzem može biti, nisam imao ništa da
kažem na te teme, a razgovor je ipak tekao lako i bio prijatan, Žoakima da
Silvu zanimala je moja profesija, i on je bio seljačkog porekla, kao i svi
mi, uostalom; njegovi roditelji pokušavali su da uzgajaju ne znam više ni
ja šta u Alentežu, nije on nipošto neosetljiv na sve očigledniju propast
poljoprivrednika u regiji u kojoj živi, makar ponekad i bio sklon da sebe, s
tom novinarnicom koju drži, doživi kao privilegovanog. De fakto, iako je
mnogo radio, ipak je radio manje od prosečnog poljoprivrednika; de fakto,
takođe, iako je zarađivao malo, zarađivao je više. Razgovori o ekonomiji
pomalo liče na razgovore o ciklonima ili zemljotresima; vrlo brzo dođemo
u stadijum kad više ne razumemo o čemu pričamo, javi se taj utisak da
prizivamo neko tajnovito božanstvo, pa onda čovek ponovo sipa
šampanjac, šampanjac, mislim, pre svega ako je neka praznična prigoda, ja
sam baš mnogo jeo tokom tog boravka kod Kamijinih roditelja, a i
generalno sam vrlo lepo primljen, divni su bili, ali mislim da bi se i moji
roditelji isto tako dobro držali, na način možda malo više građanski, ali i
ne baš prenaglašeno, umeli su oni da opuste ljude, iks puta sam imao
prilike da ih vidim na delu, upravo dan uoči našeg odlaska u Banjol
dokonao sam kako li bi to bilo da moji roditelji dočekaju Kamij u Senliju, i
malo je nedostajalo da o tome počnem da joj pričam sutradan, kad smo se
probudili, nego sam se na vreme setio da su njih dvoje mrtvi, oduvek sam
se teško snalazio sa smrću, to je kod mene karakteristična crta.

Voleo bih ipak da pokušam, makar od toga vajde imao samo neobično
pažljiv čitalac, da razjasnim makar nešto u vezi sa sledećim temama: Zašto
sam želeo ponovo da se vidim s Kamij? Zašto sam osetio potrebu da se
ponovo vidim s Kler? Pa čak i ona treća, ona anoreksična što kljuca zrna
lana, a čijeg imena u ovom momentu nikako ne mogu da se setim, ali
setiće se već čitalac, ako je toliko pažljiv koliko ja mislim da jeste - zašto
sam nju želeo ponovo da vidim?

Većina ljudi na samrti (to jest ne računajući one koji pribegnu

eutanaziji, ja l’ na nekom parkingu, ja l’ u sali za tu svrhu namenjenoj)
upriliči neku vrstu ceremonije oko svog upokojenja; njihova je želja da
ponovo vide, poslednji put, osobe koje su odigrale neku ulogu u njihovom
životu, požele da razgovaraju s tim ljudima, poslednji put, s nekim duže, s
nekim kraće. To je za njih veoma važno, video sam to svojim očima u više
navrata, zabrinu se kad im se neko ne javi na telefon, hoće da ugovore
sastanak što je pre moguće i, naravno, to se i podrazumeva, njima je na
raspolaganju ostalo još svega nekoliko dana, tačan broj tih dana nije im
predočen, ali njih ne može biti mnogo, već nekoliko. Odeljenja za
palijativnu negu (barem ona koja sam posećivao pa sam video kako rade, a
bio sam, silom prilika, na mnogo njih, s obzirom na to koliko mi je godina)
prema ovakvim zahtevima odnose se kompetentno i humano, to su divni
ljudi, oni pripadaju slabašnom ali odvažnom kontingentu „malih divnih
ljudi” zahvaljujući kojima društvo i može da opstane u jednom globalno
nehumanom i usranom vremenu.
Isto tako sam, verovatno, i ja pokušao, istina u nešto manjem obimu,
ali koji bi, opet, mogao da posluži kao vežba za ono kasnije, da
organizujem jednu oproštajnu mini-ceremoniju za svoj libido, ili, budimo
konkretniji, za moju kitu, u vreme kad mi je ona davala nedvosmislene
znake da se priprema za penziju; poželeo sam da vidim sve žene koje su
joj ukazale čast, koje su je, svaka na svoj način, volele. Dve ceremonije, u
mom slučaju jedna mala i jedna velika, bile bi praktično istovetne,
drugovanja s muškarcima nisu imala naročit značaj u mom životu, družio
sam se, u suštini, samo sa Emerikom. Čudno je to, ta volja da se podvuče
crta, da čovek samoga sebe, u poslednjem času, ubedi da je stvarno živeo;
ili u tome možda i nema ničeg strašnog, već je, naprotiv, strašno i čudno to
kad pomislite na sve one muškarce, na sve one žene koji nemaju ništa da
ispričaju, koji od onoga što ih u budućnosti čeka vide samo lagano
rastvaranje u neodređenom biološkom i tehničkom kontinuumu (jer pepeo
jeste čista tehnika, mada pepeo nije ništa drugo nego đubrivo, ne treba
smetnuti s uma visok procenat kalijuma i azota), na sve te, dakle, ljude čiji
život protiče bez ikakvog nepredviđenog događaja, i koji se od života
rastaju bez razmišljanja, kao da su bili na odmoru, i sve im je bilo
potaman, a sad je odmoru došao kraj, i odlaze tako a da nemaju nikakvu
predstavu o konačnom odredištu, već samo neku neznatnu, neodređenu
slutnju da je bolje bilo uopšte se i ne roditi; ja to, u stvari, govorim o većini
muškaraca i žena.
I tako sam, obuzet osećanjem da sam nepopravljiv slučaj, rezervisao
sobu u hotelu „Spa di Beril”, na obali jezera u Banjol-de-l’Ornu, za noć sa
24. na 25, pa sam na put pošao ujutro 24, nedelja je bila, većina ljudi na
put je krenula u petak uveče, najkasnije u subotu rano ujutro, na auto-putu
već nije bilo žive duše, izuzmu li se neizbežni letonski i bugarski šleperi.
Svrha ovog mog putovanja poslužila mi je kao osnova za kratku priču
upućenu recepcionerki i osoblju sa sprata, ako se i neko od njih tu zatekne:
došao sam ovamo na porodično okupljanje, a porodica je toliko brojna da
moj stric (proslava će biti kod mog strica, ali dolazi rodbina sa svih strana,
i meni će se, tako, ukazati prilika da se ponovo vidim s rođacima koje
godinama, pa i decenijama nisam video) nije u mogućnosti sav taj svet da
ugosti pod svojim krovom, pa sam se ja, je li, žrtvovao, i prespavaću u
hotelu. Priča je, bar po mom mišljenju, bila odlična, malo-pomalo sam i ja
počeo da verujem; a da bih i istrajao u verodostojnosti, nipošto nisam
smeo da zovem rum-servis, te sam se unapred, neposredno pre nego što ću
stići na odredište, u marketu „Aržentanski kraj” pored auto-puta, snabdeo
dovoljnom količinom regionalnih proizvoda (livaro, jabukovača, kalvados
sa sokom od jabuke, kobasice).

Načinio sam grešku, ogromnu grešku, već sam boravak na železničkoj

stanici Sen-Lazar teško mi je pao, ali sve vreme mi je u glavi bila slika
Kamij kako trči po peronu i, sva zadihana, pada mi u naručje, i to je bilo
najgore, ali baš najgore, sve mi se vratilo s halucinantnom jasnoćom još
pre nego što sam i kročio nogom u Banjol-de-l’Orn, čim sam prošao kroz
državnu Andensku šumu, gde sam jednom išao u dugu, dugu šetnju s
njom, da, duga je, beskrajna bila ta šetnja, u izvesnom smislu večno je
trajala, bilo je to jednog decembarskog popodneva, kući smo se vratili
zadihani i rumenih obraza, toliko srećni da ja takvu sreću danas više nisam
u stanju ni da zamislim, bili smo stali kod jednog „proizvođača čokolade”,
koji nam je preporučio zastrašujuće izdašan kolač koji je nazvao „Pariz-
Banjol”, kao i tobož kamember od čokolade.
Teralo je tako i dalje, ničeg nisam mogao biti pošteđen, odmah sam
prepoznao čudnu malu kulu s belo-crvenim zastavicama koja se uzdizala
iznad hotela-restorana „Jezerska priča” (specijalitet su im bile tartiflete),
kao i čudnu kuću iz bel epoka, prepoznatljivu po ciglama svih mogućih
boja, maltene odmah do restorana, sećam se još nakrivljenog mostića
preko kojeg se jezero moglo preći tamo, na drugom kraju, kao i Kamijinog
dodira, kad je spustila šaku na moju podlakticu da mi skrene pažnju na
rode koje su klizile po površini vode, bilo je to 31. decembra, sunce je
zalazilo.

Ne bi bilo tačno kad bih rekao da sam Kamij zavoleo tu, u Banjol-de-
l’Ornu, počeo sam da je volim, kao što sam već napomenuo, na peronu C
železničke stanice u Kaenu. Nema, međutim, nikakve sumnje da se u
Banjolu, za te dve nedelje, nešto među nama produbilo. U dubini duše,
srećan brak svojih roditelja oduvek sam doživljavao kao nešto nedostižno,
pre svega zato što su moji roditelji bili neobični ljudi, neprijatno
ovozemaljski ustrojeni, koji u stvarnom životu više i nisu mogli da posluže
kao nekakav primer, ali i zato što je - osećao sam to - takav model bračnog
života bio, na izvestan način, uništen, moja generacija mu je stala na kraj,
pa dobro, ne moja generacija, moja generacija nije bila u stanju ništa ni da
uništi, a još manje da bilo šta obnovi, recimo da je to učinila prethodna
generacija, da, sigurno je tu posredi prethodna generacija, bilo kako bilo, u
Kamijinim roditeljima, u tom običnom bračnom paru, ja sam video primer
koji mi je pristupačan, primer neposredan, moćan i postojan.

Od mesta gde sam se nalazio, prešao sam stotinak metara i stigao do

novinarnice. U nedelju po podne, pa još 24. decembra, prirodno je da je
bila zatvorena, ali sam se ja dosetio da se stan njenih roditelja nalazi
odmah iznad nje. U stanu je gorelo svetlo, i to je baš jako osvetljenje bilo,
a meni se, normalno, nametnuo utisak da to svetlo znači i veselu
atmosferu, pa sam stajao tako neko vreme, teško je odrediti koliko dugo,
bez sumnje kratko, ali meni se učinilo da se to razvuklo unedogled, već se
gusta magla dizala s jezera. Verovatno je tad već bilo i hladno, ali ja sam
to osećao samo na mahove i, nekako, površno, i Kamijina soba bila je
osvetljena, a onda se svetlo u njenoj sobi ugasilo, i moja misao se rastočila
u zbunjeno iščekivanje, sve vreme sam, ipak, bio svestan da Kamij ne bi
imala nikakvog razloga da otvori prozor i udahne malo večernje magle,
ama baš nikakvog, ja joj tako nešto, uostalom, ne bih ni poželeo,
zadovoljio sam se time da u celosti sagledam novu konfiguraciju mog
života i da, u isto vreme, ne bez izvesnog straha, spoznam kako to moje
putovanje i nije bilo isključivo posvećeno oživljavanju uspomena, već da
mi ono, može biti, na način koji ću morati što pre da razlučim, ukazuje na
jednu moguću budućnost. Ostalo mi je nekoliko godina da o tome
razmišljam; nekoliko godina ili nekoliko meseci, nisam to tačno mogao
znati.
„Spa di Beri!” je na mene momentalno ostavio oduran utisak; između
svih mogućih opcija (a u njima se, u decembru, u Banjol-de-l’Ornu nije
oskudevalo), ja sam se opredelio za najgoru, jedino je taj objekat, usred
svih tih prelepih kuća iz bel epoka, samom svojom arhitekturom skrnavio
inače skladne obale jezera, i ja nisam smogao hrabrosti iscrpno da ispričam
svoju priču toj recepcionerki koja me je, inače, sve vreme gledala bogzna
kako iznenađeno, pa čak i otvoreno neprijateljski, mora da se pitala šta li ja
tu uopšte tražim, ono, desi se ponekad da neko i na Badnje veče dođe u
hotel sam i uzme sobu, nema šta nema u životu jedne recepcionerke, za nju
sam ja bio samo jedan poseban vid zlosrećnog ovozemaljskog života;
pošto mi je gotovo laknulo što ostajem u tom anonimnom statusu, kad mi
je pružila ključ sobe, samo sam klimnuo glavom i ništa više. Bio sam
kupio dve velike kobasice, a na televiziji će sigurno biti direktan prenos
ponoćne mise, što će reći da nisam imao razloga da se žalim.

Jedno četvrt sata kasnije, nisam više, pravo govoreći, imao šta da
tražim u Banjol-de-l’Ornu; vratiti se pak u Pariz pre sutrašnjeg dana činilo
mi se nesmotrenim. Preskočio sam prepreku 24, ali tek me je čekala ona
od 31. decembra - po rečima doktora Azota, inače, teža od ove prve.

U prošlost zadiremo, počnemo tako da zadiremo u nju, i onda nam se

čini da nas ona guta, a potom se više tom gutanju i ne vidi kraja. Od
Emerika mi je, u godinama posle one moje posete, stizala pokoja vest, ali
te vesti su se, u osnovi, svodile na rođenje dece: prvo je došla An-Mari, a
zatim, tri godine kasnije, Segolen. O svom poljoprivredničkom poduhvatu
nikad mi nije govorio, na osnovu čega sam zaključio da je situacija i dalje
loša, odnosno da se u međuvremenu pogoršala; kod ljudi koji su stekli
određeno obrazovanje odsustvo vesti nužno znači da su vesti loše. Možda
sam, uostalom, i ja već pripadao toj zlosrećnoj kategoriji
visokoobrazovanih ljudi; prvi moji imejlovi pošto sam upoznao Kamij
prelivali su se od poleta; ali od časa kad smo ona i ja raskinuli, nisam o
tome više govorio, uzdržavao sam se; a potom je svaki kontakt sa
Emerikom prestao.
Sajt posvećen nekadašnjim studentima Poljoprivrednog fakulteta sad je
bio dostupan na intemetu, i na osnovu onoga što je tamo pisalo, Emerikov
život kao da se uopšte nije promenio: ista delatnost, ista adresa, isti imejl,
isti broj telefona. Pa ipak, ja sam odmah shvatio, onog trena kad sam mu
čuo glas - umoran, usporen, silno se mučio da dovrši rečenice - da se nešto
promenilo. Mogu da navratim kad god hoću, rekao mi je, on će me negde
smestiti bez problema, sve i ako su se uslovi što se smeštaja tiče promenili,
no dobro, objasniće mi već sve.

Od Banjola-de-l’Orna do Kanvil-la-Roka, to jest iz Orne ka Lamanšu

putovalo se sporo, veoma sporo, pustim, u maglu zaogrnutim regionalnim
putevima - bio je, da vas podsetim, 25. decembar. Često sam zastajao,
pokušavao da se prisetim zbog čega sam uopšte tu, i nije mi to polazilo za
rukom, oblaci magle kotrljali su se preko pašnjaka, ni krave na vidiku.
Nekome bi moglo pasti na pamet da to moje putovanje opiše kao poetično,
ali ta reč povlači sa sobom mučan utisak lakoće, hlapljenja. Bio sam toga i
te kako svestan dok sam sedeo za volanom svog mercedesa terenca, koji
je, tiho predući, klizio tim podatnim putevima, dok je klima proizvodila
prijatnu toplotu: tragična poezija, dakle, i dalje postoji.

Na dvorcu Olond, makar od moje prethodne posete, nije bilo novih

tragova propadanja, iako otada beše prošlo petnaestak godina; unutrašnjost
dvorca je, međutim, bila već sasvim druga priča, nekada ušuškana
trpezarija pretvorila se u prljavu, odbojnu, smrdljivu prostoriju po kojoj su,
tu i tamo, razbacana stajala pakovanja šunke i kutije s kanelonima u sosu.
„Nemam ništa za klopu...”, glasile su reci kojima me je Emerik dočekao.
„Menije ostala jedna kobasica”, uzvratio sam na to; tako je, eto, protekao
moj ponovni susret sa onim ko je nekada bio, i ko je, u izvesnom smislu
(mada ne tako da se to samo po sebi podrazumeva), i dalje bio moj najbolji
drug.
- Hoćeš da popiješ nešto? - nastavio je on; što se pak pića tiče, učinilo
mi se da bar toga ima u izobilju, kad sam ja stigao, Emerik je upravo cepao
žubrovku, a ja sam se opredelio za šabli. On je, u isto vreme, podmazivao i
sastavljao delove vatrenog oružja u kojem sam odmah prepoznao jurišnu
pušku, jer sam je pre toga već viđao u dokumentarcima na televiziji. - Ovo
ti je šmajser S4. Kalibar 223 remington - precizirao je on, iako za tim nije
bilo potrebe. Ne bih li malo smekšao atmosferu, počeo sam da seckam
kobasicu. Fizički se bio promenio, crte lica, koje je poprimilo crvenkast
ton, bile su se nekako razvodnjile, ali ono što me je stvarno uplašilo bio je
taj njegov pogled, pogled šupalj, mrtav, neprekidno uprt u neku prazninu
od koje možda samo na sekundu-dve nešto može da mu odvrati pažnju. Da
ga pitam bilo šta, ma kako beznačajno, učinilo mi se potpuno uzaludnim, u
suštini sve mi je već bilo jasno, trebalo je razgovarati o nečemu, makar da
se proba, jer teško je na nas nalegala ta obostrana želja da ćutimo, dolivali
smo piće u pravilnim razmacima, on votku, ja vino, klimajući glavom kao
iznureni četrdesetogodišnjaci.
- Pričaćemo sutra - rekao je na kraju Emerik, skinuvši teret nelagode s
mojih pleća.
On je seo u svoj pikap nisan navara i krenuo prvi, a ja za njim. Pratio
sam ga tako jedno pet kilometara, uskim, neravnim putem, jedva dovoljno
širokim da kola prođu; žbunje puno trnja grebalo je karoserije naših vozila.
Onda je isključio motor i izašao iz kola, a i ja postupih isto: nalazili smo se
na vrhu jednog ogromnog polukružnog amfiteatra čija se zatravljena
padina lagano spuštala ka moru. Daleko tamo, na površini okeana, talasi su
se presijavali pod punim mesecom, ali ovde bliže jedva su se raspoznavali
bungalovi, raštrkani po padini u pravilnim razmacima od stotinak metara.
 - Imam ukupno dvadeset četiri bungalova - rekao mi je Emerik. - Na
kraju ipak nismo uspeli da dobijemo tu subvenciju i da dvorac pretvorimo
u hotel, procenili su da je zamak Brikbek dovoljan za severni deo
Lamanša, pa su nas prebacili u ovaj program s bungalovima. Ne ide loše,
to mi, na kraju krajeva, jedino i donosi kakvu-takvu kintu, gosti počinju da
dolaze u maju na produžene vikende, jednom je čak u julu sve bilo
popunjeno. Zimi je, naravno, sve prazno - zapravo, da, nekim čudom je i
sad jedan bungalov iznajmljen, neki tip što je došao sam, Nemac, mislim
da ga zanima ornitologija, s vremena na vreme viđam ga po livadama s
dvogledom i foto-aparatom s teleobjektivom, neće ti on smetati, mislim da
mi se, otkako je došao, nije obratio ni jednom jedinom rečju, samo mi u
prolazu klimne glavom, i to je sve.

Gledano izbliza, bungalovi su bili pravougaoni blokovi, naoko

kvadratnog oblika zapravo, prekriveni lakovanim borovim lajsnama. I
unutrašnjost je bila od belog drveta, prostorija je bila relativno prostrana:
bračni krevet, kanabe, sto i četiri stolice - takođe od drveta - čajna kuhinja
i frižider. Emerik je uključio električno brojilo. Iznad kreveta - mali
televizor na pokretnom nosaču.
- Imam i bungalov s dečjom sobom, s krevetima na sprat; i jedan s dve
dečje sobe i još četiri kreveta; s obzirom na demografske procese na
Zapadu, mislio sam da će to biti dovoljno. Nažalost, nemam vaj-faj... -
dodade on sa žaljenjem. Ja sam na to samo ravnodušno frknuo. - Zbog
toga gubim ne baš malo gostiju - nastavio je - mnogi me upravo to prvo
pitaju, malo je klimav taj brzi internet ovde na selu, na La-manšu. Ali
dobro, bar je uvek lepo toplo - pričao je on dalje, pokazujući električni
radijator - što se toga tiče, nikakvih pritužbi nisam imao, u toku gradnje
obratili smo pažnju na izolaciju, to je ključna stavka.
Najednom je zaćutao. Naslućivao sam da je kucnuo čas da kaže nešto o
Sesil, pa sam zaćutao i ja, čekao sam.
- Pričaćemo sutra - opet je rekao, sad prigušenim glasom - laku noć ti
želim.
Ispružio sam se na krevet i uključio televizor, krevet je bio mekan,
udoban, temperatura u prostoriji brzo je rasla, jedino je pomalo šteta bilo
boraviti tu sam, komplikovan je život. Prozor je bio prevelik, gotovo
kružni, bez sumnje su takav prozor stavili da bi gosti gledali okean, pun
mesec i dalje je obasjavao površinu vode koja se, učinilo mi se u tom
trenutku, osetno približila otkako smo stigli do bungalova, očigledno je na
delu bila plima, ne bih znao reći, ništa o tom fenomenu, uostalom, nisam
znao, rane dane proživeo sam u Senliju, a raspuste provodio na planini,
kasnije sam se zabavljao s jednom devojkom čiji su roditelji imali vilu u
Huan-le-Pinu, jednom malom Vijetnamkom koja je umela tako da zgrči
pičku da je to bilo prosto neverovatno, o ne, celoga života me je bio maler,
ali mi je iskustvo, bar što se plime tiče, bilo krajnje ograničeno, čudno je
kad osetiš kako ta neizmerna vodena masa mirno nadire i plavi zemlju, na
televiziji je išlo Još nismo legli, živahan tok-šou u izrazitom raskoraku s
tim abnormalnim, sporim napredovanjem okeana, u studiju je bilo previše
voditelja koji su preglasno govorili, sveukupno je ta emisija bila preterano
glasna, isključio sam televizor, ali odmah sam zbog toga zažalio, sad sam
imao utisak da propuštam nešto od ovozemaljske stvarnosti, da sam se
povukao iz sveta, da će mi promaći nešto bitno, gosti u emisiji bili su
besprekorno odabrani, pozvali su, bio sam siguran, ljude koji nešto znače.
Gledajući kroz prozor, konstatovao sam da se voda u međuvremenu još
približila, sad je to već bilo zabrinjavajuće, hoće li nas potopiti u narednih
sat vremena? Ako hoće, tim pre se sad valja nečim razonoditi. Na kraju
sam navukao zavese, ponovo uključio televizor, slučajno isključio ton i
shvatio da mi je to dobar izbor, bez tona je bilo lepo, i dalje se osećalo to
uzbuđenje u studiju, ali i opšta razdraganost bila je utoliko veća što se ništa
nije čulo, bilo je to kao da gledaš medijske figurice, pomalo bezumne, ali
prijatne, one će mi svakako pomoći da utonem u san.
 Zaspao jesam, ali mi u snu nije bilo lepo, proveo sam nemirnu noć,
morili su me snovi povezani sa smrću, gdegde i erotski, ali sve u svemu sa
smrću povezani, u to vreme bio sam počeo da se plašim noći, saznanje da
se moj duh kreće nekud a da ja nad tim nemam nikakvu kontrolu budilo je
u meni strah, jer taj duh je sad bio svestan da se čitav moj život usmerio
prema smrti i nije propuštao ni jednu jedinu priliku da me na to podseti. U
snu sam ležao, dopola na površini, od pola zakopan u zemlju, na nekoj
padini; tlo je bilo lepljivo i beličasto. Pamet mi je govorila, iako mi u
krajoliku ništa na to nije ukazivalo, da se nalazim u nekom području
srednje visokih planina; svuda oko mene, dokle pogled seže, vazduh je bio
kao pamuk, beličast takođe. Dozivao sam slabašnim glasom, učestalo i
uporno, ali odjek svog glasa ni jedan jedini put nisam čuo.
U devet sati izjutra pokucao sam na vrata, ali niko mi ih nije otvorio.
Posle kraćeg dvoumljenja, zaputio sam se ka štali; Emerika ni tamo nije
bilo. Krave su me ljubopitljivo pratile pogledima dok sam prolazio između
boksova; gurnuo bih ruku kroz rešetke da im dodirnem njuške; bile su
mlake, vlažne. Pogled im je bio živ, videlo se da su snažne i dobroga
zdravlja; kroz kakve god teškoće da je prolazio, Emerik je i dalje vodio
računa o životinjama, i to je na mene delovalo umirujuće.
Vrata kancelarije bila su otvorena, računar uključen. U programskom
meniju prepoznao sam ikonicu Firefox. Ne da sam imao bogzna kakve
razloge da se priključim na internet; imao sam, u stvari, samo jedan.

Kao i podaci nekadašnjih studenata Poljoprivrednog fakulteta, na

mreži se sad mogao naći i imenik s bivšim studentima Mezon-Alfora, i
bilo mi je potrebno nepunih pedeset sekundi da pronađem Kamij. Otvorila
je bila privatnu praksu, ordinacija joj se nalazila u Falezu. To je na trideset
kilometara od Banjol-de-l’Orna. Kad smo se rastali, ona se, dakle, vratila
kod svojih; mogao sam i da pretpostavim da će tako biti.
Od podataka tu su se mogli naći samo adresa i broj telefona njene
kancelarije, nije bilo nikakve privatne informacije; odštampao sam to i
savio list načetvoro, pa ga stavio u džep kabanice, ne znajući tačno ni sam
šta nameravam da preduzmem, ili bolje rečeno, ne znajući da li ću imati
hrabrosti to da preduzmem, ali zato savršeno svestan da od toga zavisi
kakav će mi ubuduće biti život.

Vraćajući se u bungalov, sreo sam nemačkog ornitologa, u stvari malo

je nedostajalo da se sretnemo. Primetivši me s razdaljine od tridesetak
metara, najednom se ukipio i ostao tako nepomičan nekoliko sekundi, pre
nego što će skrenuti levo, na put što vodi uzbrdo. Na leđima je nosio ranac,
a preko ramena fotografski aparat opremljen ogromnim teleobjektivom.
Hodao je brzo, zastao sam da vidim kuda će: popeo se, praktično, na vrh te
padine, inače prilično strme, a onda produžio skoro čitav kilometar pre
nego što će se izokola spustiti ka svom bungalovu, stotinak metara
udaljenom od moga. Tako je produžio šetnju za četvrt sata, isključivo da
ne bi morao sa mnom da razgovara.
Druženje s pticama svakako ima svojih draži, meni, međutim, dotad
nepoznatih. Bio je 26. decembar, prodavnice su sad sigurno bile otvorene.
U jednoj prodavnici oružja u Kutansu kupio sam dobar dvogled, šmit i
bender, koji je - poletno me je uveravao prodavač, naočit homoseksualac s
malom govornom manom zbog koje je pomalo podsećao na Kineza -
„stvalno nešto najbolje što se može naći na tlžištu, bez plemca”; optika je
vrhunska, šnajder-krojcnah, a dvogled ima i efikasan svetlosni pojačavaš:
i u zoru, i u sumrak, pa čak i kad je gusta magla, moći ću, bez ikakvih
teškoća, da postignem uvećanje od pedeset puta.
Ostatak dana posvetio sam posmatranju isprekidanog, mehaničkog
hoda ptica po plaži (more se bilo povuklo ostavljajući kilometre i
kilometre kopna za sobom, sad se tek jedva naziralo u daljini, a tamo gde
je prethodne noći bilo sad je pucao pogled na neizmerno sivo prostranstvo,
prošarano manjim i većim barama u kojima se voda crnela, zlokoban beše
taj pejzaž, istinu govoreći). Zanimljivo mi je bilo to prirodnjačko popodne,
podsetilo me je malo na studentske godine, tim pre što su mi ranije
interesantne bile pre svega biljke, ali zašto mi ptice nikad nisu bile
zanimljivije? Ovde je, kako mi se učinilo, bilo tri vrste ptica: jedne sasvim
bele, druge crno-bele i treće, bele s dugim nogama i srazmerno velikim
kljunom. Nazivi tih ptica, kako naučni tako ni narodski, nisu mi bili
poznati; što se njihovih aktivnosti pak tiče - tu nikakve tajne nije bilo:
često kljucajući po vlažnom pesku, one su se upravo bavile nečim što se
kod ljudi zove sakupljanje morskih plodova. S table sa informacijama za
turiste prethodno sam saznao da se, posle povlačenja plimnog talasa, u
pesku i baricama lako može napabirčiti velika količina školjki rogača,
morskih puževa, prstaca, čaški, ponekad čak i ostriga i kraba. Dva ljudska
bića (precizniji da budem, pošto sam zahvaljujući dvogledu i njegovom
uvećanju to ustanovio, dva ljudska bića ženskog roda od otprilike
pedesetak godina, oba dežmekasta) takođe su se pojavila na plaži,
naoružana kukama i kofama, da pticama oduzmu zalogaj nasušni.

Na vrata dvorca ponovo sam pokucao u sedam uveče: ovoga puta

Emerik je bio tu, a po izgledu njegovom učinilo mi se da je ne samo pijan
već i naduvan.
- Opet si počeo da duvaš? - upitao sam ga.
- Da, imam jednog dilera u Sen-Lou - odgovorio mi je dok je iz
frižidera vadio bocu votke; ja sam se, međutim, držao šablija. Ovoga puta
nije potezao jurišnu pušku, bio je izvadio portret nekog pretka i naslonio
ga na fotelju; bio je to zdepast neki tip, četvrtastog, savršeno glatkog lica,
urokljivih pomnih očiju, utegnut u metalni oklop. U jednoj ruci držao je
ogroman mač, koji mu je od zemlje sezao maltene do grudi, a u drugoj
sekiru; sve u svemu, odavao je utisak izvanredne telesne snage i surovosti.
- Rober d’Arkur, zvani Jaki... - objasnio mi je Emerik. - Šesta
generacija Arkurovih; živeo je, znači, mnogo posle Vilijama Osvajača. S
Ričardom Lavljeg Srca išao je u Treći krstaški pohod.
Dobro je, ipak, imati korene, pomislio sam tad.

- Sesil je otišla pre dve godine - nastavio je on istim tonom. Hi smo,

dakle, rekao sam sebi; konačno će da pređe na stvar. - U izvesnom smislu,
ja sam za to kriv, previše sam je terao da radi, upravljanje farmom već je
samo po sebi bilo ogroman posao, ali s bungalovima je sve to postalo čisto
ludilo, trebalo je da je štedim, da probam malo da brinem o njoj. Otkako
smo se doselili ovamo, nismo sebi dali nijedan slobodan dan. A ženama je
potrebno to, da se odmore... - govorio je nekako neodređeno, kao da priča
o nekoj bliskoj živoj vrsti koju slabo poznaje. - A onda, video si i sam gde
smo... Kulturni sadržaji... Ženama su potrebni kulturni sadržaji... - tu je
načinio pokret kao da nešto sklanja u stranu, ne želeći da precizira šta pod
tim tačno podrazumeva. Mogao je tome da doda da i sa stanovišta šopinga
ovo svakako nije Vavilon, te da, uprkos svim naporima da se izvrši
decentralizacija, svakako ne treba očekivati da se u dogledno vreme Fešn
vik održi u Kanvil-la-Roku. U isto vreme, govorio sam sebi, pa, dovoljno
je bilo da se uda za nekog drugog, drolja jedna.
- Ili, znaš ono, da joj kupujem stvari, neke lepe stvari... - opet je
povukao dim iz džointa, i tad je već bio počeo malo da se gubi, bar se meni
tako učinilo. Mogao je tome da doda i važniji momenat, a to je da se više
nisu tucali, i da je to sama srž problema, nisu žene toliko potkupljive
koliko se to nama ponekad čini, što se nakita tiče, kupiš joj s vremena na
vreme neku afričku džidža-bidžu i završio si posô, ali ako je više ne tucaš,
ako je više čak i ne želiš, tu već ima razloga za strah, i Emerik je to znao,
seksom se sve može rešiti, bez seksa više ništa nije moguće, ali i ja sam,
isto tako, znao da on o tome neće govoriti, ni u kojem slučaju, čak ni meni
ili, pre će biti, naročito ne meni, nekoj ženi bi možda i pričao, ali, pravo
govoreći, i to da o tome priča ničemu ne bi služilo, bilo bi čak i
kontraproduktivno, kopati nožem po rani nije pravo rešenje, ja sam već
prethodnog dana shvatio da ga je žena ostavila, i imao sam vremena da
pripremim kontranapad, da smislim nešto pozitivno, ali još nije bio
trenutak da krenem s tim, upalio sam cigaretu.

- Treba reći i to da je otišla s jednim tipom - dodao je on posle dugog

ćutanja. A onda je ispustio lak uzdah, bolan, oteo mu se upravo posle tog
„s jednim tipom”. Hi već nisam imao šta da mu kažem, sad je bilo gusto,
muško poniženje u sirovom stanju, tako da ni ja nisam mogao da učinim
ništa drugo nego da i ja bolno uzdahnem kao on. - Pijanista je taj - nastavio
je Emerik - poznat pijanista, koncertira po celom svetu, snima ploče.
Došao je ovamo da se odmori, da predahne, a otišao s mojom ženom...
Opet je zavladala tišina, ali ja sam našao načina da tu tišinu ispunim,
pa sam sipao sebi još šablija i počeo da puckam prstima. - Ja sam ti stvarno
budala jedna, ništa nisam pazio... - najzad je nastavio Emerik, sad već tako
tihim glasom da je to postajalo uznemirujuće. - Imamo mi ovde u dvorcu
jedan mnogo dobar klavir, bezendorfer, polukoncertni, pripadao je
svojevremeno jednoj mojoj pretkinji koja je za vreme Drugog carstva
držala kao neki salon, ono, niko kod nas u familiji nije bio pokrovitelj
umetnika, nikad mi nismo bili kao Noaji, ali ipak je ona imala taj salon,
izgleda da je na tom klaviru svirao Berlioz, rečju: predložim ja njemu da,
ako hoće, svira na tom klaviru, morao je pre toga da se naštimuje, ali onda
se ispostavilo da tip provodi sve više vremena u dvorcu, i eto, sad žive u
Londonu, ali mnogo putuju, on drži koncerte po celom svetu, u Južnoj
Koreji, u Japanu...
- A šta ti je s kćerkama? - osećao sam da je bolje zaboraviti tu priču o
bezendorferu, ni s kćerkama, slutio sam, situacija nije ništa bolja, ali taj
bezendorfer je jedan od onih detalja koji vas bukvalno ubijaju, koji vas
teraju pravo u samoubistvo, koje treba po svaku cenu proterati iz duše, dok
sa kćerkama izvesno postoji neka mogućnost da se čovek ne zatvori u
sebe.
- Pravo starateljstva imam, naravno, ali u praksi one žive u Londonu,
ima dve godine kako ih nisam video; šta bih pa i radio ovde s dve
devojčice od pet i sedam godina?
 Bacio sam pogled na trpezariju, na otvorene konzerve pasulja s
kobasicama i pakovanja kanelonija koja su se vukla svuda po podu, na
oboren plakar s kojeg je ispala i razbila se neka porcelanska posuda
(verovatno je Emerik lično oborio taj plakar u nastupu besa pod dejstvom
alkohola); nije mu se, zapravo, ništa ni moglo zameriti, muškarci se
začuđujućom brzinom prepuštaju i tonu. I prethodnog dana bio sam
primetio da je Emerikova odeća baš prljava, pa da čak i smrducka; još na
Poljoprivrednom, on bi svakog vikenda nosio veš kod majke na pranje,
nosio sam, istina, i ja, ali onda sam saznao da su studentima na
raspolaganju veš-mašine koje se nalaze u podrumu, pa sam tamo dva-tri
puta oprao veš, on nikada, mislim da on pojma nije imao da te mašine dole
uopšte postoje. Možda je, u stvari, bolje bilo bataliti i tu temu, kćerkice, i
usredsrediti se na suštinu stvari, naposletku može on kćerkice da dobije i s
nekom drugom.

Sipao je sebi punu veliku čašu votke, popio to naiskap, pa trezveno

zaključio: „Život mi je upropašćen”. To je za mene bila neka vrsta
okidača, zatomio sam u sebi osmeh jer sam od početka znao da ćemo do
ovoga doći, a za vreme onih pauza u njegovoj priči, kad smo ćutali, imao
sam vremena da izbrusim svoju repliku, svoj kontranapad, da izguram tu
pozitivnu zamisao koju sam u potaji razrađivao čitavog popodneva
posvećenog posmatranju morskih ptica.
- Osnovna tvoja greška - napao sam ga bodro - bila je u tome što si
ženu tražio u svom miljeu. Sve te ribe Roan-Šabo, Klermon-Toner, šta je
sve to danas, onako, stvarno? Obične kučke spremne na sve ne bi li ih
primili na stažiranje u nekom kulturnom nedeljniku, ili kod nekog
alternativnog modnog kreatora (ovde sam nabo usred srede, a da toga
nisam bio svestan, jer Sesil je bila od Fosinji-Lisinžovih, iz familije upravo
tog ranga, tog ranga, podrazumeva se, u aristokratskim krugovima). Da
skratim: nisu to žene za poljoprivrednike. A na drugoj strani imaš stotine,
hiljade, milione devojaka (tu me je malo ponelo) za koje ti predstavljaš
apsolutni ideal muževnosti. Uzmi neku Moldavku, ili, hajde da stvari
sagledamo iz drugog ugla, neku Kamerunku, ili Malgašanku, ili, u
najgorem slučaju, Laošanku: to su ti devojke koje nisu bogzna kako
bogate, štaviše koje su baš siromašne, potiču iz jedne apsolutno ruralne
sredine, nikad ništa drugo u životu nisu ni videle, ne znaju da neki
drugačiji svet uopšte postoji. I tu dolaziš ti, u punoj si snazi, fizički nisi
loš, lep, krupan dasa u četrdesetim, a pritom poseduješ pola ovog
departmana, sve pod pašnjacima (tu sam malo preterao, ali dobro, suština
je važna). Od toga, naravno, ništa nemaš, ali one to ne mogu znati, i u
dubini duše nikad to neće ni shvatiti, zato što je, za njih, bogatstvo u
zemlji, zemlja i stoka, to je za njih blago, i uveravam te da one nikad neće
dići ruke, marljivo će raditi, neće odustajati, ustajaće svakog jutra u pet da
pomuzu krave. Sem toga, biće mlade, mnogo jebozovnije od svih tih kučki
aristokratskih, a i jebaće se četrdeset puta bolje. Trebalo bi samo malo da
prikočiš s tom votkom, to bi moglo da ih podseti na sredinu iz koje dolaze,
naročito ako je devojka sa Istoka, ali tebi to, u svakom slučaju, ne može da
škodi, da prikočiš malo s votkom. Ustajaće one u pet ujutro da muzu krave
- zagrejao sam se bio ja, sve više ubeđen u verodostojnost slika koje sam
prizivao, već mi je pred očima bila ta Moldavka - a kad pomuzu krave,
doći će da te probude, i ti se probudiš, a vidiš: ona ti ga puši, i ne samo to
nego već spremila doručak!
Pogledao sam u Emerika, do toga časa me je slušao pažljivo, uveren
sam bio da jeste, ali sad je bio počeo da kunja, mora da je s pićem krenuo
pre nego što sam ja došao, verovatno već početkom popodneva.
- I tvoj otac bi ti rekao isto što i ja... - dodao sam na kraju, pošto mi je
argumenata već ponestajalo; u to već nisam bio tako čvrsto siguran,
Emerikovog oca sam tek površno upoznao, jedan jedini put video sam
čoveka u životu, i upamtio sam ga kao dobrog tipa, ali malo ukočenog,
društveni preobražaji koji su se u Francuskoj odigrali od 1794. naovamo
očito su mu, u većoj ili manjoj meri, bili promakli. Istorijski gledano, znao
sam da ne grešim, aristokratija nikada nije oklevala ni časka, kad god znaci
propadanja postanu očigledni, obnovila bi genetski materijal tako što bi
posegnula za nekom praljom ili prodavačicom rublja, sad samo treba otići
malo dalje da bi se tako nešto našlo, ali da li je Emerik još bio u stanju da
ispolji zdrav razum? Toga časa obuzela me je neka sumnja opštijeg
karaktera, više biološka: a što bih ja pa i pokušavao da spasem jednog
ostarelog, do nogu potučenog mužjaka? Nas dvojica smo bili u otprilike
istom položaju, sudbine nam jesu bile različite, ali se njihov ishod mogao
uporediti.
Sad je stvarno bio zaspao. Možda i nisam govorio uzalud, možda mu
se Moldavka prikrade u san. Spavao je, sedeći uspravno na kanabetu,
širom otvorenih očiju.
 Znao sam da Emerika neću videti ni sutradan, a verovatno ni narednih
dana, zažaliće što mi se ispovedio, vratiće se 31. zato što je, ipak,
nemoguće ne raditi ništa 31. uveče, meni se to, istina, već više puta
događalo, ali ja sam drugačiji od njega, otporniji sam na različite
okolnosti. Preda mnom su, tako, bila četiri dana samoće, i odmah sam
osetio da mi ptice neće biti dovoljne, ni televizija ni ptice, bilo zajedno,
bilo odvojeno, neće mi biti dovoljne, i tako sam se ponovo setio onog
Nemca, počev od 27. ujutro uperio sam svoj šmit i bender na Nemca,
mislim da bih ja, u suštini, voleo da budem pandur, da se uvlačim ljudima
u život, da proniknem u njihove tajne. Nisam se od tog Nemca nadao
ničem posebno zanimljivom; tu sam se prevario. U pet sati posle podne,
jedna devojčica pokucala je na vrata njegovog bungalova; kad kažem
devojčica, bila je to jedna brineta od svojih desetak leta, detinjeg lica, ali
bila je nešto krupnija za svoj uzrast. Došla je biciklom, mora biti da je
živela tu negde u blizini. Razume se, odmah sam posumnjao da je reč o
pedofilskoj raboti; iz kog bi drugog razloga jedna desetogodišnjakinja
mogla da dođe na vrata jednog četrdesetogodišnjaka, mizantropa i
zloslutnog izgleda, a i Nemca pritom? Možda da joj čita Šilerove pesme?
Mnogo je veća verovatnoća bila da će joj pokazivati kitu. Taj je, uostalom,
i imao profil pravog pedofila, obrazovan čovek u četrdesetim, samac,
nesposoban da uspostavi odnose s drugima, a posebno sa ženama, tek kad
sam to sve o njemu pomislio, shvatio sam da bi se isto moglo reći i za
mene, da bih istim tim rečima mogao i samog sebe tačno da opišem, i to
me je razdražilo, prionuo sam na dvogled, uperio ga na prozore bungalova,
ali zavese su bile navučene, nisam te večeri ništa više mogao da saznam,
jedino sam video kad je izašla, nešto manje od dva sata kasnije, pa
pogledala poruke na mobilnom pre nego što će sesti na bicikl.
Sutradan je došla gotovo u isto vreme, ali ovoga puta on je bio
zaboravio da navuče zavese, tako da sam uspeo da ugledam video-kameru
na tronožnom stativu; moje sumnje su se potvrdile. Na nesreću, čim je
devojčica došla, on je primetio da su zavese raširene, krenuo je prema
prozoru i zaklonio prostoriju od mog pogleda. Taj dvogled je bio zaista
izvanredan, mogao sam savršeno da razaberem izraz njegovog lica, bio je
u stanju ekstremnog uzbuđenja, imao sam čak u jednom trenutku utisak da
mu ide voda na usta; što se pak njega tiče, bio sam siguran da ni najmanje
nije posumnjao da je pod nadzorom. Devojčurak je, kao i prethodnog dana,
otišao posle nešto manje od dva sata.
Isti scenario ponovio se i sutradan, s tim što mi se ovoga puta učinilo
da sam u zadnjem planu nakratko ugledao tog devojčurka u majičici, gole
zadnjice; ali prizor je bio mutan, i kratko je to trajalo, u žiži mi je bilo lice
tog tipa, i ta neizvesnost sad je već bila počela da mi ide na živce.

Do prodora je konačno došlo 30. ujutro. U deset sati sam ga video

kako izlazi iz bungalova i seda u svoj terenac (kolekcionarski difender,
verovatno model iz 1953. ili tako nešto, ta budaletina je bila ne samo
čovekomrzac i, verovatno, pedofil već i snob najgore vrste, zašto li mu,
kao svima i kao meni, nije bio dovoljan „Mercedesov” terenac, e, platiće
on, skupo će to platiti), da skratim: taj pedofil (nisam to napomenuo, ali
faca mu je bila kao kod pravog nemačkog univerzitetskog profesora,
nemačkog profesora koji je uzeo bolovanje ili, pre će biti, uzeo odmor da
bi se posvetio istraživačkom radu, sad je sigurno otišao da posmatra
arktičke čigre u severozapadnom delu Kontentena, nedaleko od rta Ag, ili
tako nešto), ukratko, spustio je ledaru u prtljažnik svog difendera, mora da
je u njoj bilo nekoliko bavarskih piva, koje mu je bilo tajna strast, i
plastičnu kesu verovatno punu sendviča, da ima za celo prepodne, vratiće
se verovatno neposredno uoči svog ritualnog randevua u pet po podne, sad
je bio pravi čas da stupim u akciju, da ga demaskiram.

Sačekao sam, ipak, sat vremena, za svaki slučaj, a onda sam se mirno,
kao da sam pošao u šetnju, zaputio prema njegovom bungalovu. Poneo
sam sa sobom komplet alata za hitne slučajeve, koji sam uvek držao u
gepeku svog mercedesa, ali vrata nisu ni bila zaključana, čudo jedno
koliko ljudi imaju poverenja kad dođu na Lamanš, osećaju se kao da su
ušli u neki magloviti, spokojni prostor, daleko od svih uobičajenih ljudskih
igara i, u izvesnom smislu, daleko od zla; u najmanju ruku, takvu
predstavu oni sami sebi stvore. Računao sam s tim da ću svakako morati
da uključim računar, Nemac sigurno vodi računa o potrošnji energije, čak i
u sleep režimu, verovatno istrajava u ekološkim ubeđenjima, ali ne, baš
naprotiv, nije imao čak ni lozinku, što me je baš začudilo, danas svi imaju
lozinku, čak i šestogodišnja deca imaju lozinku na tabletima, s kakvim ja
to ovde tipom imam posla u stvari?

Fajlovi su bili raspoređeni po godinama i mesecima, a u

decembarskom dosijeu bio je samo jedan video, pod naslovom „Natali”.
Nikada ranije nisam video pedofilski snimak, znao sam da to postoji, ali
ništa više od toga, i odmah sam naslutio da ću silno propatiti zbog
amaterskog snimka, već od prvih sekundi kamera je nasumice šetala po
pločicama u kupatilu, a onda ju je uperio u lice devojčice koja se upravo
šminkala, nanosila je na usne debeo sloj ruža, previše debeo sloj, prelivalo
je na sve strane, a onda je stavila plavu senku na trepavice, i tu se nije
dobro snašla, zahvatala je mnogo, a opet, sve to kao da se ornitologu
mnogo sviđalo, čuo sam ga kako mumla: „Gut... gut...”, do toga časa to je
bila jedina pomalo odvratna stvar u ovom filmu. Posle je pokušao da
izvede travelling unazad, tačnije rečeno krenuo je unatraške, i onda se u
kadru pojavila devojčica pred ogledalom u kupatilu, gola, izuzev mini-
šortsa od džinsa, onom koji je na sebi imala kad je došla. Grudi gotovo da
nije imala, nazirale su se tek u pupolju, kao nagoveštaj. On je izgovorio
nekoliko reči koje nisam razumeo, i ona je odmah skinula šorts i sela na
stoličicu u kupatilu, a onda je raširila noge i počela palcem da prelazi
preko pičke, imala je već lepo formiranu, ali savršeno glatku pičkicu, u
tom trenutku bi, pretpostavljam, jedan pedofil već počeo ozbiljno da se
uzbuđuje, i zaista sam čuo kako ovaj sve glasnije diše, i kamera je lako
podrhtavala.
Naglo je prešao na drugi kadar, opet je tu bila devojčica, ali u dnevnom
boravku. Na sebi je sad imala karirani suknjičak i mrežaste čarape s
podvezicama - sve je to bilo malo veliko za nju, mora biti da su u pitanju
bili odevni predmeti za odrasle žene, XS broj, pa dobro, stajalo joj je
nekako, ali jedva da se kaže. Gore je nosila majičicu, takođe kariranu, koju
je vezala na grudima, i tu sam pomislio kako je to na mestu; iako grudi nije
imala, ovako se bar moglo zamisliti da ih ima.
Usledio je pomalo zbrkan segment u toku kojeg je on tražio audio-
kasetu koju je onda ubacio u radio-kasetofon, nisam znao da to još postoji,
ali dobro sad, isto važi i za difender, starinska stvar, dakle. Devojčica je
mirno čekala, njihala je rukama. Smučilo mi se kad se pokrenula,
očigledno prepoznavši pesmu, ličilo je to na neku disko-stvar s kraja
sedamdesetih ili početka osamdesetih, Korona, možda, ali devojčica je
dobro reagovala, počela je da se okreće i pleše, i tad mi se stvarno slošilo,
ne zbog sadržaja, već zbog ugla snimanja, mora da je čučnuo da bi je
uhvatio odozdo, mora da je skakutao oko nje kao matori žabac. Devojčica
je plesala s istinskim poletom, poneo ju je ritam, s vremena na vreme
zadigla bi suknjičak, što bi ornitologu omogućilo vrlo lep uvid u njeno
dupence, a onda bi, opet stala pred kameru, raširila butine, stavila dole prst
ili dva, pa gurnula onda prste sebi u usta i dugo ih tako sisala, bilo kako
bilo, njegovo uzbuđenje je raslo, pokreti kamere postali su sad načisto
haotični, a ja sam počeo već malo da se smaram kad se on, u jednom
trenutku, smirio, vratio kameru na stativ pa seo na kanabe. Devojčica se
onako vrtela još neko vreme, muzika je svirala, a on ju je gledao s
divljenjem, već je bio svršio, u intelektualnom smislu, razume se, preostala
je i ona fizička dimenzija, pretpostavljam da je već bio počeo da ga drka.
Kaseta je iznenada prestala da se okreće, čulo se kad je škljocnulo.
Devojčica se malo naklonila, s nekim ironičnim osmejkom na licu, a onda
je prišla Nemcu i klekla između njegovih butina - on je bio spustio
pantalone, nije ih skinuo. Nije pre toga pomerao kameru iz ležišta, tako da
se nije videlo gotovo ništa - što je u suprotnosti sa svim zakonima
pornografskog videa, uključujući i onaj amaterski. Činilo se da je
devojčica, uprkos mladim godinama, vična ovom zadatku, ornitolog bi,
povremeno, promumlao nešto od miline, a mumlanje bi tu i tamo prošarao
pokojom nežnom rečju tipa „Mein Liebchen”, i činilo se da mu je
neizmerno mnogo stalo do te devojčice, nikad ne bih reko za jednog tako
hladnog tipa kao što je bio on.

Ja sam bio tu, video se bližio kraju, na ejakulaciju, po mom viđenju,

nije imalo još mnogo da se čeka, kad začuh škripu koraka na šljunku.
Skočio sam sa stolice, svestan da nema izlaza, da nema načina da
izbegnem suočavanje s tim čovekom, kao i da bi to suočavanje moglo da
bude kobno, mogao bi Nemac odmah da me ubije i da se posle nada da će
se izvući, slabe su mu bile šanse, ali je bar mogao da se nada. Kako je ušao
u bungalov, trgnuo se, maltene kataleptičan bio je taj trzaj, celim telom je
uzdrhtao, u trenu sam se ponadao da će se onesvestiti, ali nije do toga
došlo, ostao je na nogama, lice mu je bilo nesvakidašnje crveno.
- Neću vas prijaviti! - zaurlao sam, osetio sam da treba urlati, da samo
urlanje može da me izvuče iz ovoga, da bih odmah zatim shvatio da je
njemu značenje glagola „prijaviti” verovatno nepoznato, pa sam na sav
glas stao da se derem: „Ćutaću! Nikom ništa neću reći!”, pa sam onda više
puta, sve tako urlajući, ponovio: „Ćutaću! Nikom ništa neću reći!”, sve
vreme lagano se približavajući vratima. Drao sam se tako i dok sam
podigao ruke, pa ih raširio pred sobom, kao da mu time stavljam do znanja
da sam bezazlen; taj čovek nije bio sklon fizičkom nasilju, to mi je bila
poslednja nada, poslednja šansa.
Polako sam išao ka vratima, ponavljajući, sad tišim glasom, u ritmu
koji je - nadao sam se barem - omamljujući: „Ćutaću. Nikom ništa neću
reći”. A onda, najednom, kad sam prišao na manje od metar od njega, da li
sam to ušao u njegov lični prostor, ili šta već, ne znam, on je samo
odskočio unazad, oslobađajući mi pristup vratima, i ja sam brže-bolje
izjurio napolje, i nastavio da trčim, i nepun minut kasnije bio sam u svom
bungalovu, iza zaključanih vrata.

Sipao sam sebi kruškovače vilijams u veliku čašu, i ubrzo se prizvao

razumu: u opasnosti je on, a ne ja; on je taj što rizikuje trideset godina
zatvora bez mogućnosti pomilovanja, a ne ja; njemu su dani bili odbrojani.
A tada, ma ni pet minuta nije prošlo, video sam ga - taj dvogled je bio
stvarno izvanredan - kako trpa prtljag u gepek svog difendera, seda za
volan i nestaje u nepoznatom pravcu.
 Ujutro 31. probudio sam se gotovo miran, blaženo sam pogledom
prelazio preko krajolika u kojem su središnje mesto zauzimali bungalovi, a
u kojima osim mene sada nije bilo nikoga; ako je ornitolog dobro vozio,
sad je morao biti negde oko Majnca, ili Koblenca, i sigurno je bio srećan,
sigurno ga je preplavilo to kratkotrajno osećanje sreće koje svi iskusimo u
trenutku kad smo upravo umakli nekoj većoj nevolji, da bismo se suočili s
onom nevoljom svakidašnjom. Iako prvenstveno usredsređen na Nemca,
nisam, ipak, zanemario ni ljubitelje ubiranja morskih plodova, koji su
nadirali, čitave nedelje, u gusto zbijenim kohortama, jer ljudi su bili na
odmoru. Mali vodič, vrlo lepo napravljen, koji je objavila kuća Uest-Frans,
a koji sam kupio u marketu „Super U” u mestu Sen-Nikola-le-Breal,
pružio mi je uvid u rasprostranjenost fenomena ubiranja morskih plodova,
ali i u postojanje određenih životinjskih vrsta kao što su galateje,
stimpsoni, anomije i skrobikularije, da ne zaboravimo lavanjone, koji se
prže u tiganju uz dodatak peršuna. Tu je na delu neka vrsta sabornosti, bio
sam uveren u to, video sam kako takav način života veličaju na TF1, nešto
ređe na Frans 2, ljudi se okupljaju, što porodično što parovi, a onda prže
školjke nožiće i kapice na žaru, i to zalivaju muškatom, ali umereno, ovde
već imamo posla s jednim visokim stepenom civilizovanosti gde se svi
divljačni apetiti mogu zadovoljiti ubiranjem morskih plodova. Susret s tim
bićima, međutim, ne može proći bez određenih rizika, upozoravao je vodič
bez okolišanja: mali pauk žutac može da prouzrokuje nesnosne bolove, to
je najotrovnija od svih riba; ako je anomiju i lako upecati, hvatanje
skrobilarija iziskuje strpljenje i okretnost; ako ste se namerili na abalona,
ne polazite u lov bez kuke s dugom drškom; mušule su, i to treba znati,
savršeno neprimetne. Tom naprednom stepenu civilizacije ja nikada nisam
imao pristup, a još ga je manje imao nemački pedofil, koji je u tom
trenutku morao biti negde u okolini Drezdena, možda je već bio prešao u
Poljsku, gde su uslovi za ekstradiciju znatno nepovoljniji. U pet po podne,
kao i svakog dana, devojčica je biciklom stigla do ornitologovog
bungalova. Dugo je kucala na vrata, onda je prišla prozoru, da pogleda
kroz zavese; vratila se potom do vrata, pa opet dugo kucala pre nego što će
konačno odustati. Izraz njenog lica bilo je teško protumačiti, nije zapravo
bila tužna (još ne?), nego više iznenađena i srdita. U tom trenutku upitao
sam se da li je on za sve to plaćao, teško je bilo odgonetnuti, ali odgovor
je, po mom mišljenju, verovatno bio potvrdan.

U sedam sati krenuo sam prema dvorcu, došlo je bilo vreme da

privedemo tu godinu kraju. Emerika tamo nisam zatekao, ali sam video da
je obavio neke pripreme, na trpezarijskom stolu bilo je mesa i
suhomesnatih proizvoda, virske kobasice i domaće krvavice, kao i drugih
proizvoda od mesa, više italijanskih, ali i sireva, a što se pića tiče, toga je
bilo uvek, za to ni najmanje nisam brinuo.
U štali je noću bilo mirno, stado od trista krava proizvodilo je tih
žamor satkan od uzdaha, mekog mukanja i šuškanja slame - jer bilo je
slame, Emerik nije hteo da ugradi rešetkasti pod, stalo mu je bilo do toga
da proizvodi stajsko đubrivo kojim će posle đubriti njive, sebi je za cilj
zaista bio postavio da radi na starinski način. Snuždio sam se u jednom
trenutku setivši se da je na finansijskom planu propao, jer nešto drugo mi
se desilo, zbog tog tihog mukanja krava i nimalo neprijatnog mirisa
stajskog đubriva nakratko me je obuzelo osećanje da, ako možda baš i
nemam svoje mesto na ovom svetu, dobro, ne treba preterivati, ipak
pripadam nekoj vrsti organskog kontinuiteta, životinjske zajednice.
U maloj prostoriji koja mu je služila kao kancelarija gorelo je svetlo, a
Emerik je sedeo za računarom, sa slušalicama i mikrofonom na glavi,
potpuno zaokupljen onim što se dešava na ekranu, i tek me je u
poslednjem trenutku primetio. Naglo je ustao, a onda načinio besmislen
pokret, kao da štiti nešto, kao da hoće od mene da sakrije sliku koju ja
ionako nisam mogao da vidim.
- Ne brini ništa, samo polako, ne brini, vraćam se ja u dvorac... - rekao
sam mu ja uz neodređen pokret rukom (i nesvesno sam, očigledno,
pokušao da oponašam inspektora Kolumba, inspektor Kolumbo je izvršio
iznenađujuće jak uticaj na moju generaciju u mladosti), pre nego što ću
krenuti nazad. Te reči propratio sam podizanjem ruku uvis, pomalo kao
prethodnog dana kod nemačkog pedofila, ali avaj, ovde posredi nije bila
pedofilija nego nešto još gore, bio sam siguran da je tog, poslednjeg dana u
godini, rešio preko Skajpa da uspostavi vezu s Londonom, svakako ne sa
Sesil, već sa svojim kćerkama, biće da je preko Skajpa s kćerkama opštio
barem jednom nedeljno. „I kako si mi, tatice?”, mogao sam da čujem kao
da sam tamo, i jasno sam razumeo položaj u kojem su se te devojčice
našle, da li su u pijanisti koji izvodi koncerte klasične muzike mogle da
pronađu muževnu očinsku sliku, taj je (Rahmanjinov?) sigurno samo još
jedan londonski pešovan, dok se njihov otac ovde bavi odraslim kravama,
velikim sisarima od najmanje pet stotina kilograma. A i on, šta je on
mogao naročito da priča svojim kćerkicama, obične koještarije, očigledno,
pričao im je, budala, kako mu dobro ide, a išlo mu je svakako samo ne
dobro, iz dana u dan lipsavao je ovde bez njih i, šire gledano, bez ljubavi.
Po svemu sudeći, propade čovek, razmišljao sam ja dok sam se vraćao
preko dvorišta, nikad se on iz ovoga neće izvući, patiće do poslednjeg
dana, i od one moje tirade o Moldavki neće biti vajde. Loše sam bio
raspoložen, pa sam, i ne sačekavši ga, sipao sebi punu veliku čašu votke,
žderući usput kolutove domaće krvavice, ne, govorio sam sebi, nemoguće
je bilo šta učiniti u vezi sa životima drugih ljudi, ni prijateljstvo ni
saosećanje ni psihologija ni puno razumevanje određenih situacija nisu ni
od kakve koristi, ljudi sami proizvode mehanizam sopstvene nesreće,
gurnu ključ u bravu, i mehanizam se okreće, neminovno, uz pokoji kvar, tu
i tamo popusti, i tako, sve dok se bolest ne umeša, nastavlja da se vrti do
kraja, do poslednje sekunde.

Emerik je došao četvrt sata kasnije, glumio je ležernost, kao da ćemo

tako obojica lakše zaboraviti šta se maločas desilo, što je mene samo
učvrstilo u onome što sam već kao izvesno znao, ali, još više, u moju
nemoć. Nisam se još bio sasvim umirio, nisam još bio sasvim odustao, pa
sam razgovor započeo napadački, odmah načevši bolnu temu.
- Razvodiš se? - upitao sam ga vrlo staloženo, gotovo ravnodušnim
tonom.
Doslovce se skljokao na kanabe, sipao sam mu votku u veliku čašu,
prošla su najmanje tri minuta pre nego što ju je prineo usnama, namah mi
se učinilo da će briznuti u plač, što bi bilo neprijatno. U onome što je imao
da mi kaže nije bilo ničeg originalnog, ljudi ne samo što muče jedni druge
već jedni druge muče na način nimalo originalan. Nema sumnje da je teško
gledati nekoga koga smo voleli, s kim smo provodili noći, s kim smo se
zajedno budili, nekoga s kim smo zajedno bili i u bolesti, s kim smo se
zajedno brinuli za zdravlje dece - kako se, u roku od svega nekoliko dana,
pretvara u nekakvog zloduha, harpiju koju pokreće bezgranična pohlepa za
novcem; mučno je to iskustvo, iskustvo od kojeg se čovek nikada do kraja
i ne može oporaviti, ali je možda ono, u isti mah, na izvestan način i
lekovito, brakorazvodna parnica je možda jedino delotvorno sredstvo da se
stavi tačka na ljubav (u meri, naravno, u kojoj se kraj jedne ljubavi uopšte
može smatrati nečim lekovitim), da smo se, recimo, Kamij i ja uzeli pre
nego što ćemo se rastati, možda bih i uspeo da prestanem da je volim - i
upravo u tom trenutku, dok sam slušao Emerika, prvi put sam, bez najave,
pripreme ili ograničenja bilo koje vrste, dozvolio da mi u svest prodre
mučna, neoboriva spoznaja, grozna i smrtonosna, da ja, u stvari, još volim
Kamij; ovaj doček je, bez sumnje, vrlo loše počeo.
U Emerikovom slučaju, stvari su stajale još gore, sve i da prestane da
voli Sesil, to mu neće biti ni od kakve pomoći, on je imao kćerke, klopka
je bila besprekorna. A na finansijskom planu, njegova priča, koliko god
bila u skladu sa onim što uobičajeno primećujemo kad se ljudi razvode,
imala je i neke osobito zabrinjavajuće aspekte. Bračna zajednica svedena
na zajednički stečenu imovinu, pa dobro, to je uobičajena praksa, ali ta
zajednički stečena imovina bila je, u njegovom slučaju, daleko od
zanemarljive. Bila je tu, pre svega, farma, nova štala, poljoprivredne
mašine (poljoprivreda je teška industrija koja iziskuje zavidan proizvodni
kapital da bi se ostvario slab ili nikakav prihod, odnosno da bi se, u
Emerikovom slučaju, tavorilo u minusu): šta ako polovina tog kapitala
pripada Sesil? Prevazišavši odbojnost prema pravnim finesama, prema
članovima advokatskog esnafa, i bez sumnje prema zakonu uopšte, njegov
otac ipak je odlučio da uzme advokata, koga mu je preporučio poznanik iz
džokej-kluba. Prvi zaključci do kojih je pravni savetnik došao bili su
donekle umirujući, barem što se farme tiče: zemlja je i dalje bila u
vlasništvu Emerikovog oca, a što se tiče svih inovacija, uključujući i novu
štalu, mašine i ostalo, i za to je važilo isto; sa zakonskog stanovišta, mogla
se podržati teza da je Emerik bio tu samo neka vrsta upravnika imanja. S
bungalovima su stvari već stajale drugačije: hotelijerski poduhvat i svi
izgrađeni objekti vodili su se na njegovo ime, jedino je samo zemljište na
kojem su građeni i dalje ostalo u očevom vlasništvu. Ako bi se Sesil
zainatila pa tražila polovinu vrednosti bungalova, ne bi im preostalo ništa
drugo nego da se pristupi sudskoj likvidaciji, pa da onda čekaju da se
pojavi kupac, što bi moglo da potraje, verovatno i godinama. Sve u svemu,
zaključio je Emerik s mešavinom očaja i gađenja, mešavinom koja na
kraju postane trajno stanje duha od časa kad se otvori postupak za razvod
braka, pa kad krenu trgovina, pregovori, predloži i kontrapredlozi advokata
i notara; bilo kako bilo, Emerikovom razvodu kraj se još ni nazirao nije.
- Povrh svega, moj otac ni u snu ne bi prodao to zemljište što izlazi na
more, tamo gde su bungalovi sagrađeni, na to on nikad ne bi pristao -
dodao je Emerik. - Godinama već, kad god ja moram da prodam neki plac
da bih izmirio troškove, on samo ćuti, znam da pati zbog toga, pati gotovo
fizički, imaj u vidu da se za jednog tradicionalnog aristokratu - što on
jeste, u pravom smislu reči - sve svodi na to da čovek porodično imanje
sačuva i prenese na dolazeće generacije, ako je moguće da to imanje i
uveća malo, ali nikako ne da ga smanji, a šta ja radim od početka, krčkam
porodično imanje, drugačije ne bih mogao da se provučem, i njemu je,
nužno, svega već preko glave, u jednom trenutku će tražiti od mene da
dignem ruke od svega, pa poslednji put mi je otvoreno rekao: „Nikad se
Arkurovi nisu bavili poljoprivredom...”, tako mi je rekao, možda je to i
istina, ali nikada nisu, ako ćemo pravo, bili ni hotelijeri, a njemu se,
zamisli, dopao Sesilin projekat, to da se napravi lep hotel tu, ali bez
sumnje samo zato što bismo na račun toga mogli da obnovimo dvorac, dok
ga za bungalove načisto boli uvo, mogao bi neko sutra da dođe i bazukom
ih sravni sa zemljom, njemu bi bilo svejedno. Ono što je strašno u svemu
tome jeste što je on neko ko u svom životu gotovo ništa korisno nije uradio
- njemu je bilo dovoljno da ide na svadbe, na sahrane, ponekad u lov na
lisice i da s vremena na vreme svrati na piće u džokej-klub, imao je,
verujem, i nekoliko ljubavnica, ono, ni u čemu nije preterivao - i dedovinu
Arkurovih ostavio je netaknutu. Ja pokušavam nešto da napravim,
crkavam od posla, ustajem svakog jutra u pet sati, večeri provodim s
fakturama - i koji je rezultat svega toga, kad podvučeš crtu, ja sam
osiromašio porodicu...

Dugo je pričao, ovoga puta je stvarno sve do tančina objasnio,

verovatno nije bilo još mnogo do ponoći ostalo kad sam mu predložio da
pusti muziku, što je odavno već bilo jedino što vredi, jedino što se i može
učiniti u našoj situaciji, i on je sa zahvalnošću prihvatio predlog, a ja ne
mogu baš najbolje da se setim šta je prvo pustio zato što sam tad već i ja
bio totalno pijan, pijan i očajan, činjenica da ponovo mislim na Kamij
ščepala me je u roku od nekoliko sekundi, a do pre samo neki tren bio sam
opak dasa, mudar, koji ume da uteši, kad najednom, eto, ne ostade od
mene ništa, obično govno niz vodu pušteno, jedino sam siguran da smo
pustili ono najbolje što je imao, ono što je njemu od muzike najdraže bilo.
Jedina razgovetna uspomena koju sam na tu noć sačuvao bio je snimak
pesme „Child In Time”, s piratskog albuma nastalog u Duizburgu 1970,
Emerikovi klipšorn zvučnici bili su stvarno izvanredni, u estetskom smislu
bio je to možda i najlepši trenutak mog života, da naznačim čisto: u meri u
kojoj je lepota uopšte kadra ičemu da posluži, u svakom slučaju, mora da
smo pesmu pustili trideset ili četrdeset puta, i svaki put smo bili kao
omađijani smirenim majstorstvom Džona Lorda, pa nezaustavljivim
uzletom s kojim je Ijan Gilan s govora prešao na pesmu, a s pesme na krik,
pa se opet vraćao na govor, nedugo zatim usledio je maestralni pasaž Ijana
Pejsa, podržavao ga je, istina, Džon Lord sa svojom uobičajenom
mešavinom efikasnosti i veličanstvenosti, ali ipak je taj pasaž Ijana Pejsa
bio raskošan, bez sumnje jedan od najlepših bubnjarskih pasaža u istoriji
roka, onda je opet krenuo Gilan, pa je i drugi deo prinete žrtve sagoreo u
plamenu, opet je uzleteo Ijan Gilan, od govorne reči do pesme, pa od
pesme do čistog krika, i, nažalost, nedugo posle toga komad se završavao,
i nije nam bilo druge nego da vratimo iglu na početak, a tako smo mogli
večno da živimo, kad smo kod večnosti, ne znam, bez sumnje je to iluzija,
ali zato lepa iluzija, išao sam ja, sećam se, sa Emerikom na koncert Dip
parpla u Palati sportova, dobar je to bio koncert, ali ne tako dobar kao ovaj
u Duizburgu, ostarili smo bili, nezaboravni trenuci postajaće sve ređi, ali
sve će nam se to vratiti u samrtnom ropcu, njegovom, kao i mom, u mom
slučaju biće tu i Kamij, a verovatno i Kejt, ne znam ni sam kako sam
uspeo da sednem za volan svog terenca, sećam se samo da sam usput
dohvatio jedan kolut domaće krvavice koju sam dugo žvakao a da nisam
osetio nikakav ukus.
 Došlo je i to jutro prvog januara, kao i sva jutra što su došla otkad
postoji ovaj svet, i obasjalo naše problematične živote. Došao sam i ja, iz
sna, i odmah posvetio koliko-toliko pažnje tom jutru - koje je bilo
maglovite naravi, ali ne preterano maglovite, već, da kažem, obično jedno
maglovito jutro; novogodišnje emisije nizale su se na glavnim zabavnim
programima, ali ni jednu jedinu pevačicu nisam znao, učinilo mi se, ipak,
da sam primetio kad je jedna latino-ribetina ustupila mesto nekoj
zabrinutoj Keltkinji, ali što se tog aspekta života tiče, moja gledišta bila su
epizodnog i aproksimativnog karaktera, globalno optimističnog: ako
publika to voli, to je, u izvesnom smislu, dobro. U četiri po podne krenuo
sam prema dvorcu. Emerik se bio vratio u svoje uobičajeno stanje, što će
reći da je bio mrzovoljan, nadrkan i očajan; rasklapao je i sklapao, pomalo
mehanički, svoj šmajser. Tad sam mu rekao da bih voleo da naučim da
pucam.
- Da pucaš - kako? Da pucaš u samoodbrani, ili, ono, sportsko
streljaštvo? - na to će Emerik, očito oduševljen što sam se opredelio za
konkretnu, tehničku temu; laknulo mu je bilo što se ne vraćam na razgovor
koji smo vodili prethodne večeri.
- Pa mislim i jedno i drugo pomalo... - pravo govoreći, od onog susreta
s ornitologom, komotnije bih se osećao da imam revolver; veština
rukovanja vatrenim oružjem odavno me je već privlačila.
- Kao odbrambeno oružje, mogu da ti preporučim smit i veson s
kratkom cevi - malo je manje precizan nego onaj s dugom cevi, ali zato ga
je mnogo lakše nositi. Magnum 357, koji bez problema ubija s deset
metara, super je jednostavan za upotrebu, objasniću ti za pet minuta. Što se
sportskog streljaštva tiče... - tu mu je glas postao zvonkiji, osetio sam kako
mu glasne žice titraju od poleta koji kod njega nisam video godinama,
dvadeset godina u stvari - što se sportskog streljaštva, dakle, tiče, ja sam to
stvarno obožavao, godinama sam se time bavio, kao što znaš. I stvarno je
to nešto izvanredno, u tom trenutku, kad nanišaniš u centar mete, ne misliš
ni na šta drugo, zaboraviš sve svoje brige. Prvih godina pošto sam došao
ovamo bilo je veoma teško, mnogo, mnogo teže nego što sam mogao i da
zamislim, mislim da ne bih sve to izdržao da nisam išao na gađanje. A sad,
očigledno... - rekavši to, ispružio je desnu šaku, i posle nekoliko sekundi
ona je počela da drhti, ne mnogo, ali nesporno.
- Votka... jedno s drugim ne ide, apsolutno, treba se opredeliti - dodao
je. A da li je imao izbora, pitao sam se ja. I da li iko ima izbora? Čisto sam
sumnjao da ima.
- Za sportsko streljaštvo imam oružje koje sam mnogo voleo, jedan
štajer manliher, model HS50, mogu da ti ga pozajmim, ako hoćeš, ali treba
prvo da ga pregledam, da ga sredim malo, tri godine ga nisam u ruke
uzimao, pobrinuću se večeras za to.
Lagano se teturajući, krenuo je ka oružarnici, koja se nalazila iza troja
kliznih vrata, a unutra je bilo dvadesetak komada oružja - puške, karabini i
nekoliko komada ručnog naoružanja - kao i na desetine naslaganih kutija s
municijom. Štajer manliher me je iznenadio, to uopšte nije ličilo na
karabin, već na jedan običan gvozdeni tamnosivi cilindar, znači čista
apstrakcija.
- Ima tu još delova, naravno - rekao je on - treba ga sklopiti... Ali
suština je, kad ti ja kažem, u preciznosti mašinske obrade cevi... - prineo je
načas cev pod svetlo, da mu se divim: da, bio je to jedan cilindar, valjak,
bez sumnje valjak savršenog oblika, što se toga tiče, bio sam spreman da
potvrdim. - Dobro, sad ću ja to da sredim - rekao je on, ne insistirajući više
- pa ti ga donosim sutra.

I stvarno, eto njega sutradan ujutro već u osam sati, parkirao pikap
ispred bungalova, i videlo se odmah da je u stanju nesvakidašnje
nadraženosti. Smit i veson se odmah pokaže, ta sprava funkcioniše
iznenađujuće jednostavno. Štajer manliher je nešto sasvim drugo, Emerik
je iz kofera izvadio zaštitnu navlaku od tvrdog polikarbonata, koju je
pažljivo razastro po stolu. U unutrašnjosti kofera, uredno složeni u
pregradama obloženim penom, položena su bila četiri elementa od
tamnosivog čelika, mašinski obrađena s ekstremnom preciznošću, pri
čemu nijedan od njih nije direktno ličio na oružje, a koje me je on naterao
da sklopim i rasklopim više puta; pored cevi, bili su tu postolje, šaržer i
tronožac; to, međutim, i kad se sve sklopi, i dalje nije ličilo na karabin u
uobičajenom smislu reči, već na neku vrstu metalnog pauka, smrtonosnog
pauka bez ikakvog ukrasa, gde je sve, do poslednjeg grama metala imalo
svoju svrhu, i toga časa počeo sam da shvatam zbog čega njemu sve ovo
tako znači, mislim da dotad nisam video nijedan proizvod tehnologije koji
pobuđuje takav doživljaj savršenstva. Emerik je, na kraju, na vrh tog
metalnog sklopa dodao teleskopski nišan.
- Ovo ti je suarovski DS5 - objasnio mi je on - u krugovima sportskih
strelaca nije na ceni, naprotiv, čak je izričito zabranjen na takmičenjima,
treba imati u vidu da putanja zrna nije pravolinijska, ona obavezno biva
parabolična, a ovi iz sportskog streljaštva smatraju da je to sastavni deo
njihove veštine, da je normalno da se takmičari naviknu da nišane malo
iznad centra, uzimajući u obzir to parabolično odstupanje. Svarovski ima
ugrađen laserski daljinometar, on procenjuje rastojanje od mete i koriguje
se u odnosu na to, tako da ti ne moraš više ni na šta da misliš, samo nišaniš
u centar, pravo u centar. Ti iz sportskog streljaštva su ti više, onako,
tradicionalisti, vole oni nešto malo i da iskomplikuju, bespotrebno
svakako, zato sam ja vrlo brzo i prestao da učestvujem na tim
takmičenjima. Da skratim: dao sam da mi po meri naprave kutiju, da mogu
da ga nosim, i adaptirao ovo da mogu da nakačim svarovskog. Ali i dalje je
bitno oružje. Hajde da izađemo, da ga probamo...
Izvadio je ćebe iz ormara.
- Počećemo od ležećeg stava, to je kraljevska pozicija, iz tog položaja
se najpreciznije puca. Ali moraš udobno da se opružiš po zemlji, i moraš
da budeš zaštićen od hladnoće i vlage, jer to može da izazove drhtanje.
Stali smo na vrhu padine koja se spuštala ka moru, rasprostro je ćebe
po travi i pokazao mi jedan čamac, ukopan u pesak, na stotinak metara od
nas.
- Vidiš natpis na boku, BOZ-43? Pokušaćeš da pogodiš u centar slova
0. Ono ima nešto malo manje od dvadeset centimetara u prečniku; sa štajer
manliherom, dobar strelac bi to bez problema pogodio sa sto pedeset
metara; ali dobro, od nečeg moramo da krenemo.
Legao sam na ćebe.
- Nađi pravi položaj, ne žuri... Važno je da nemaš više nikakav razlog
da se pomeraš; nijedan drugi razlog sem samog disanja.
Uspeo sam to da uradim bez velikih teškoća; kundak je bio zaobljen,
gladak, lako je bilo namestiti ga na rame.
- Sretaćeš ti i tipove u zen-fazonu koji će te ubeđivati da gađaš
isključivo u metu. Ne mislim ja da je to bez veze, uostalom Japanci su nula
u sportskom streljaštvu, nikada nisu pobedili ni na jednom međunarodnom
takmičenju. Na drugoj strani, istina je da lovno streljaštvo mnogo liči na
jogu; tvoje je da sve svedeš na disanje. I zato ćeš disati polako, i sve
sporije, koliko god sporo i duboko možeš. A kad budeš spreman, samo
nanišaniš u centar mete.
Prionuo sam na zadatak.
- Dobro je, jesi li skapirao?
Klimnuo sam glavom.
- E sad, ono što moraš da znaš jeste da nikako ne treba težiti apsolutnoj
nepomičnosti, to je jednostavno nemoguće. Neizbežno ćeš se pomerati,
zato što dišeš. Ono što je važno jeste da postigneš taj izrazito spor pokret,
ravnomerno podizanje i spuštanje kojim će upravljati tvoje disanje, a sve u
odnosu na srce mete. Kad to postigneš, kad uspostaviš to kretanje,
dovoljno je povući obarač u trenutku kad prelaziš preko samog centra.
Neka to bude neznatan pokret, jedva osetan, sve je podešeno, HS50 je
hipersenzibilan. To ti je model za jedan metak; ako hoćeš ponovo da
pucaš, moraš da ga napuniš; zato njega snajperisti i ne koriste toliko u
ratovima, njima je važna pre svega efikasnost, njihovo je da usmrte; ja
lično, međutim, smatram da je dobro imati samo jednu šansu.
Nakratko sam zažmurio kako ne bih morao da razmišljam o ličnim
implikacijama ovog izbora, a onda sam otvorio oči: sve je bilo u redu, kao
što mi je on i rekao, nišan mi je lagano prelazio preko slova B O Z, pa
iznad i ispod njih, obarač sam povukao u trenutku za koji sam ja procenio
da je pravi, čulo se sasvim tiho, kao da je nešto jedva bućnulo. Bilo je to
jedno nesvakidašnje iskustvo, nekoliko minuta proveo sam van vremena, u
prostoru kojim je vladala čista balistika, listajući, video sam da je Emerik
upravio dvogled u pravcu čamca.
- Nije loše, uopšte nije loše... - rekao je on okrenuvši se prema meni. -
Nisi pogodio u centar, ali je metak završio na obodu slova O, bio si, u
stvari, na deset centimetara od cilja, rekao bih da je to, čak, vrlo dobro.
Pre nego što će otići, posavetovao me je da prvo dugo vežbam na
fiksnim metama pre nego što pređem na „pokretne mete”. Ova slova su
idealna, tako ću moći tačno da znam dokle sam stigao. Pitao sam ga za
čamac, na šta mi je on rekao da mogu da ga rešetam do mile volje, on,
Emerik, poznaje vlasnika (koji je, uzgred, pravi kreten), verovatno taj
čamac više na more i neće isplovljavati. Ostavio mi je deset kutija od po
pedeset metaka.
 U toku narednih nekoliko nedelja, vežbao sam po najmanje dva sata
svakog prepodneva. Ne mogu reći da mi je to pomagalo da „zaboravim sve
svoje brige”, preterano bi to bilo reći, ali istina je da sam svakog
prepodneva uspevao sebi da priuštim jedan period staloženosti, kakvog-
takvog mira. Pomagao je i feaptoriks, tu nema zbora, a i alkohol sam i
dalje pio u umerenim dnevnim dozama; sem toga, utešno je bilo saznanje
da uzimam 15 mg dnevno, što je malo manje od maksimalne dozvoljene
doze. Lišen svake želje, kao i razloga da živim (da li su to dvoje, u stvari,
jedno te isto, pitao sam se, ali bila je to teška tema o kojoj nisam imao
izgrađeno mišljenje), očaj sam održavao na podnošljivom nivou, može se
biti očajan i živeti, štaviše većina ljudi tako živi, s vremena na vreme
upitaju se, ipak, da li bi mogli da se prepuste makar jednom dašku nade, pa
dobro, postave sebi to pitanje, pa onda na njega daju odrečan odgovor. A
opet, istrajavaju, i tu na delu imamo jedan dirljiv spektakl.
Na planu lovnog streljaštva napredovao sam brzo, takvom brzinom,
zaista, da sam i ja sam bio impresioniran; za nepune dve nedelje stigao
sam dotle da sam pogađao ne samo u centar slova O već i u unutrašnjost
dveju belina na slovu B, kao i unutar trougla brojke 4; tad sam počeo da
razmišljam o „pokretnim metama”. Njih će već na plaži svakako biti,
najupadljivije bile su svakako morske ptice.
Dotad u životu nisam ubio životinju, nikad se nisam ni našao u prilici
da tako nešto učinim, u principu nisam bio neprijateljski nastrojen prema
životinjama. Iako sam se gnušao tih uzgajališta, iako sam blagonaklono
gledao na principe na kojima počiva lov, gde životinje ostaju u svom
prirodnom okruženju tako da mogu slobodno da trče i lete dok ih smrti ne
privede predator koji se nalazi na višem stepenu u lancu ishrane. Sa štajer
manliherom HS50 u rukama, ja sam bio predator na izrazito visokom
stepenu u lancu ishrane, u to nije bilo ni trunke sumnje; činjenica je,
međutim, i dalje bila da nikad u životu nisam uzeo neku životinju na nišan
svoje puške.

Na taj korak odlučio sam se jednog prepodneva, malo iza deset sati.
Ležao sam na ćebetu, naravno, na vrhu brdašca, bilo je sveže ali lepo
vreme, u metama svakako neću oskudevati.
Dugo sam na nišanu držao jednu pticu, nije to bio ni galeb ni morska
lasta, ništa tako poznato, već obična neka neraspoznatljiva, krakata ptica,
takve sam već više puta viđao na plažama, to mu dođe neka vrsta proletera
s plaže, premda je, istinu govoreći, reč o jednoj glupoj ptici, nepomičnog,
zluradog pogleda, mala jedna ubilačka mašina koja se kreće na tim
kracima, ne zastajkujući u tom mehaničkom, predvidivom hodu čak ni kad
ugleda plen. Kada bih joj razneo glavu, spasao bih život brojnih
gasteropoda, kao i brojnih cefalopoda, uveo bih malu varijaciju u lanac
ishrane, iako u tome nisam imao nikakvog ličnog interesa, to zlokobno
ptiče verovatno nije bilo jestivo. Mora biti da sam u tom trenutku podsetio
sebe na to da sam ja ipak čovek, gospodar i vladar, te da je sam Bog
stvorio ovaj kosmos po mojoj meri.
To merkanje potrajalo je nekoliko minuta, najmanje tri, a pre će biti
pet, ili deset, a onda su ruke počele da mi se tresu, i shvatio sam da nisam
u stanju da povučem oroz, bio sam obična pizda, to i ništa drugo, jadna i
bezvredna pizda, pritom i zašla u godine. „Ko nema hrabrosti da ubije,
nema hrabrosti ni da živi”, vrtela mi se ta sentencija po glavi, ostavljajući
za sobom samo bolnu brazdu. Vratio sam se u bungalov, pokupio tuce
praznih boca, pa ih nasumice razmestio gore na brdašcu, pre nego što ću
ih, za nepuna dva minuta, pretvoriti u srču.
Kad sam razneo sve te flaše, uvideo sam da su mi zalihe municije na
izmaku. Behu prošle već gotovo dve nedelje kako se nisam video sa
Emerikom, ali nije mi promaklo da su mu, od početka godine, razni ljudi
navraćali u posetu - često bi terenska ili dostavna vozila stajala parkirana u
dvorištu, a sporadično bih ugledao i samog Emerika kako prati do njihovih
vozila ljude njegovih godina, obučenih kao i on, u radna odela - verovatno
takođe poljoprivrednici, tu, iz kraja.
U trenutku kad sam stigao do ulaza u dvorac, Emerik je upravo izlazio
u društvu jednog tipa od pedesetak godina koga sam već bio video dva
dana ranije - tip bledog, pametnog i tužnog lica; obojica su sad nosila
tamna odela, s morskoplavim kravatama koje su se lepo uklapale uz odela;
ne znam otkud, tek bio sam siguran da je to Emerik pozajmio svoju
kravatu onom dasi. Predstavio me je kao „prijatelja koji iznajmljuje
bungalov”, ne pominjući moj nekadašnji angažman u Ministarstvu
poljoprivrede, što je meni i bilo po volji. Frenk „vodi sindikat za Lamanš”,
napomenuo je Emerik. Sačekao sam nekoliko sekundi, pre nego što ću
dobiti dodatno objašnjenje: „Pri Seljačkom savezu”. Klimnuo je glavom
sumnjičavo, pre nego što će reći: - Pitam se, s vremena na vreme, da li bi
ipak trebalo da pristupimo Koordinacionom telu za selo. Ne znam, nisam
siguran, nisam više ni u šta siguran...
- Idemo na sahranu - dodao je Emerik. - Jedan kolega iz Kartrea pucao
je sebi u glavu, pre dva dana.
- To je treći od početka godine - na to će Frenk. On je, inače, bio
organizator sindikalnog skupa zakazanog za prekosutra, za nedelju uveče,
u Kartreu; i ja sam dobrodošao, ako želim da se pojavim tamo. - U svakom
slučaju, ako želimo bilo šta da postignemo, ne smemo nipošto pristati na
novo snižavanje cene mleka, ako dozvolimo da im to prođe, propali smo
svi, do poslednjeg, to mora odmah da se spreči.
Pre nego što će ući u Frenkov pikap, Emerik me je pogledao kao da mi
se izvinjava; ja njemu ni reč nisam rekao o svom sentimentalnom životu,
ni reč mu nisam rekao o Kamij, toga sam u tom času postao svestan, ali
generalno gledano, tu i nema bogzna šta da se kaže, stvari se razumeju
same po sebi, i on je očigledno zaključio da ni meni ne ide bogzna kako u
poslednje vreme, te da će me sudbina proizvođača mleka i mlečnih
proizvoda teško podstaći na aktivno saosećanje.

Vratio sam se u sedam uveče, Emerik je već imao vremena da strusi u

sebe pola boce votke. Sahrana ko sahrana; samoubica za sobom nije
ostavio porodicu, nikad se nije ženio, otac mu je umro ranije, a majka mu
je već gotovo posenilila, sve vreme je jecala i ponavljala da su se vremena
promenila.
- Jadni Frenk - rekao je tad Emerik pravdajući se - trebalo je ipak malo
neke stvari da mu objasnim. Morao sam da mu predočim da se ti razumeš
pomalo u ove poljoprivredne stvari. Ali on ti to neće zameriti, mislim
svakako da neće, zna on da državni činovnici imaju skučen manevarski
prostor...
Ja nisam bio državni činovnik, što ne znači da mi je zbog toga
manevarski prostor bio manje skučen, i sad mi je došlo da i ja pređem na
votku, što čovek dalje da se mrcvari? Nešto me je ipak nateralo da se
predomislim, pa sam zamolio Emerika da otvori bocu belog. Otvorio je
bocu pa, pre nego što će mi sipati, omirisao vino sa izrazom čuđenja na
licu, kao da ga je ono podsetilo na neko srećnije vreme.
- Doći ćeš u nedelju? - upitao me je gotovo opušteno, kao da je reč o
nekakvom ugodnom okupljanju prijatelja. Nisam znao šta da mu kažem,
ali sam na pitanje odgovorio da hoću, da, verovatno ću doći, ali na šta će
taj skup da izađe? Hoće li biti donete odluke o eventualnim daljim
potezima? Po njegovom mišljenju biće, verovatno će biti, proizvođači su
se stvarno digli na noge, u najmanju ruku obustaviće isporuke mleka
zadrugama i industriji. I dobro, kad dva-tri dana posle toga dođu cisterne s
mlekom iz Poljske ili iz Irske, šta će oni preduzeti? Uzeti puške i blokirati
put? A sve i ako im to pođe za rukom, šta će da rade posle, kad se te
cisterne vrate, ovoga puta pod zaštitom jedinica za razbijanje
demonstracija? Pripucaće?
Na pamet su mi u tom trenutku pale „simbolične akcije”, ali zaćutao
sam od stida, ne stigavši da završim rečenicu.
- Prolićemo hektolitre mleka na prag policijske uprave u Kaenu -
dodao je Emerik - to je očito bilo izvodljivo, ali sve bi to mediji pratili
samo jedan dan, ne duže, a mislim da meni to ne treba. I ja sam, inače, bio
među onima koji su prevrtali cisterne s mlekom u zalivu Mon-Sen-Mišel
2009; taj događaj ostao mi je u gadnoj uspomeni. Da pomuzeš krave kao
svakog jutra, da napuniš te cisterne, a onda sve to da prospeš kao da nema
nikakvu vrednost... Mislim da bih radije potegao pušku.
Pred polazak, uzeo sam od njega još nekoliko pakovanja metaka;
nisam razmišljao o tome da će situacija eskalirati u oružani okršaj, nisam,
ako ćemo pravo, ni o čemu ni razmišljao, ali bilo je nečeg zabrinjavajućeg
u stanju duha ovih ljudi, najčešće se ne desi ništa, ali ponekad se ipak
nešto desi, i čovek za to nikad nije do kraja spreman. U svakom slučaju,
neće mi škoditi da malo vežbam gađanje.
 Sindikalni skup održan je u Kartreu, jednoj ogromnoj pivnici na Trgu
Terminus, nazvanoj tako, mislim bar, zato što se tu preko puta nekada
nalazila železnička stanica, sad potpuno oronula, već delimično zarasla u
korov. Što se okrepljenja tiče, u Kartreovoj ponudi izdvajale su se
isključivo piće. Stigao sam s velikim zakašnjenjem, govori su već bili
održani, ali bilo je tu još stotinak seljaka za stolovima, većina je pila pivo
ili belo vino. Slabo su razgovarali - na ovom skupu nije vladala vesela
atmosfera - a mene su gledali nepoverljivo dok sam prilazio stolu za kojim
je Emerik sedeo s Frenkom i još trojicom tipova koji su, kao i on, imali
razborito i tužno lice, i odavali utisak ljudi koji su završili studije, makar
studije poljoprivrede, bili su to, bez sumnje, takođe sindikalci, ni oni nisu
mnogo pričali, valja napomenuti da je cena mleka (informisao sam se u
međuvremenu čitajući Slobodni Lamanš) ovoga puta grubo snižena,
maljem su ih po glavama razvalili, nije mi bilo jasno kakvoj se to platformi
za eventualne pregovore oni uopšte mogu nadati.
- Ja vam smetam - rekao sam pokušavajući da izgledam ležerno.
Emerik me je pogledao s nelagodom.
- Ma kakvi, ma kakvi... - rekao je Frenk, koji mi je toga dana izgledao
još umornije, još utučenije nego pre neki dan.
- Jeste li odlučili šta ćete da preduzmete? - Ne znam šta me je nagnalo
da postavim to pitanje, nije mi bilo čak ni stalo do odgovora.
- Radimo na tome, radimo na tome... - Frenk me je čudno pogledao,
odozdo nekako, pomalo neprijateljski, ali ipak je u tom pogledu prevagu
odnosila neka neverovatna tuga, beznađe čak, govorio je kao da mi se
obraća s druge strane ponora, i tu mi je već postalo stvarno neprijatno,
nisam imao šta da tražim među njima, nisam se s njima solidarisao, nisam
ni mogao da se solidarišem, ni meni u životu nisu cvetale ruže, ali moj
život je bio negde drugde, i to je sve. Brzo sam se udaljio, ostao sam tamo
pet minuta, ne više od toga, ali mislim da mi je, dok sam napuštao to
mesto, već bilo jasno da bi, ovoga puta, stvari mogle istinski da pođu po
zlu.

Tokom naredna dva dana ostao sam zaključan u svom bungalovu,

trošeći poslednje zalihe, dvoumeći se da li da gledam ovaj ili onaj kanal; u
dva navrata pokušao sam da masturbiram. U sredu ujutro, ceo krajolik je
utonuo u neizmerno jezero magle, koje se prostiralo unedogled; trebalo je,
ipak, da izađem, da se snabdem, da odem makar do marketa Karfur u
Barnvil-Kartreu. Trebalo mi je do tamo skoro pola sata, vozio sam vrlo
obazrivo, ne prelazeći brzinu od četrdeset kilometara na sat; s vremena na
vreme, nerazgovetni žućkasti krugovi ukazivali su na prisustvo drugog
vozila. Kartre je, inače, pružao uobičajeni prizor malog, lepo sređenog
banjskog odmarališta, sa svojom marinom, s prodavnicama opreme za
plovidbu, gastronomskim restoranom koji gostima nudi lokalnog jastoga;
danas je to mesto ličilo na napušteni grad na koji je magla spustila šapu,
usput, dok sam išao ka tom supermarketu, nisam naišao ni na jedno jedino
vozilo, pa čak ni na jednog pešaka; market Karfur, i sam gotovo pust, ličio
je na poslednje utočište civilizacije, ljudskog prisustva; tu sam kupio sira,
suhomesnatih proizvoda i crnog vina, a sve vreme me je pratio iracionalan,
ali uporan utisak da ću se uskoro naći pod opsadom.
Ostatak dana proveo sam hodajući šetalištem, duž obale, a tišina je bila
sveprožimajuća, totalna. Iz jednog oblaka magle ulazio sam u drugi a da ni
jednog jedinog trenutka pod sobom nisam ugledao okean; i moj život mi se
činio jednako bezobličnim i nepouzdanim kao taj pejzaž.
Sutradan ujutro, prolazeći pored kapije dvorca, video sam kako Emerik
deli oružje jednoj manjoj grupi ljudi, desetak ih je bilo, svi obučeni u parke
i lovačke jakne. Posedali su, zatim, u svoja vozila i krenuli u pravcu
Valonja.
Kad sam opet tuda prolazio oko pet sati, video sam Emerikovo
dostavno vozilo parkirano u dvorištu, i krenuo pravo u trpezariju; on je
sedeo tamo, a s njim i Frenk i još jedan tip, neki riđokosi rmpalija, ne baš
dobroćudnog izgleda, koga su mi predstavili kao Bamabea. Njih trojica su,
očigledno, bili tek stigli, oružje su ostavili nadohvat ruke, a sebi su sipali
votku, ali se još nisu bili raskomotili - tek tad sam osetio da je u toj
prostoriji užasno hladno, Emerik očigledno nije hteo da je greje, nisam
više bio načisto da li se skida i kad legne da spava, možda se i toga
odrekao, budući da se, po svemu sudeći, tih dana odricao mnogo čega.
- Jutros smo zaustavili cisterne s mlekom koje su dolazile iz luke u
Avru... Irsko i brazilsko mleko je to bilo. Nije im padalo na pamet da
izlaze na crtu naoružanim tipovima, pa su otišli bez problema. Samo što je
sigurno da su odande otišli pravo u žandarmeriju. Šta ćemo sutra, kad se
vrate s interventnom? I dalje smo tamo gde smo bili; na granici.
- Moramo se držati, neće se oni usuditi da pucaju na nas, ne mogu oni
tako - zauzimao se riđi džin.
 - Ne, neće pucati prvi - na to će Frenk - ali krenuće na nas i pokušati da
nas razoružaju, sučeljavanje je neizbežno. Pitanje je da li mi da pucamo.
Ako im budemo pružali otpor, svakako ćemo noć provesti u žandarmeriji u
Sen-Lou. Ali ako bude ranjenih ili mrtvih, biće druga priča.
S nevericom sam pogledao u Emerika, koji je ćutao i vrteo čašu u
rukama; bio je nadrndan, zlovoljan, izbegavao je moj pogled, i ja u tom
trenutku pomislih da stvarno treba nešto da učinim, da pokušam da učinim,
ako je to još uopšte moguće.
- Slušaj! - rekao sam konačno, snažnim glasom, a da pritom uopšte
nisam znao šta ću reći.
- Da? - Emerik je sad podigao glavu i zagledao mi se u oči - bio je to
isti onaj njegov iskreni, čestiti pogled, kao pre dvadeset godina, zbog koga
sam ga odmah i zavoleo. - Kaži mi, Florene - nastavio je on vrlo polako -
kaži mi šta misliš, saslušaću te. Da li smo mi stvarno propali, možemo li
pokušati da učinimo nešto? Treba li ja da pokušam nešto da učinim? Ili bi
trebalo da se postavim kao moj otac, da prodam farmu, obnovim članarinu
u džokej-klubu i skončam tako, u miru? Kaži mi šta misliš.
Od početka je trebalo govoriti o tome; prilikom moje prve posete,
nešto više od dvadeset godina ranije, kad je on došao ovamo da se bavi
poljoprivredom, a ja pokušavao nešto znatno banalnije, da započnem
činovničku karijeru, zakasnili smo sa ovim razgovorom više od dvadeset
godina, trenutak je došao sad, i ona dvojica su, sasvim iznenada, zaćutala:
ovo je sad bilo između nas dvojice, između njega i mene.
Emerik je čekao, netremice me gledajući u oči, pravo i bezazleno, a ja
sam počeo da govorim, iako nisam ni bio u potpunosti svestan šta
govorim, imao sam utisak da se klizam po nekoj nakošenoj ravni,
zbunjujuće je to bilo, a pomalo i mučno, kao i svaki put kad se otisnemo u
istinu, mada, to se u jednom životu i ne dešava tako često.
- Vidiš - rekao sam - s vremena na vreme zatvori se neka fabrika,
izmesti se neki pogon, recimo da tu ima sedamdeset radnika koji ostanu
bez posla, BFM napravi reportažu, neka ekipa štrajkuje, zapale tamo neke
gume, onda smene jednog-dvojicu lokalnih političara, to se provuče kroz
aktuelne teme, nešto zanimljivo se dešava, a pritom s jakim vizuelnim
karakteristikama, nije baš isto da li je čeličana u pitanju ili fabrika donjeg
veša, publika stvori neku sliku. Kad smo kod toga, svake godine imaš na
stotine poljoprivrednika koji stave katanac u bravu.
- Ili koji pucaju sebi u glavu - sumorno se uključio Frenk, pa
odmahnuo rukom, kao da se izvinjava što je progovorio, i lice mu je
ponovo poprimilo onaj tužan, nedokučiv izraz.
- Da, ili koji pucaju sebi u glavu - saglasio sam se ja. - Broj
poljoprivrednika beleži ogroman pad u poslednjih pedeset godina u
Francuskoj, ali još nije dovoljno mali. Treba još ovaj postojeći broj
prepoloviti, ili čak samo trećina da ostane, da bi se stiglo do evropskog
standarda, do standarda koji važe u Danskoj ili u Holandiji - pričam to zato
što, je li, govorimo o mlečnim proizvodima, da je o voću reč, bili bi to
Maroko ili Španija. Ovde ima nešto više od šezdeset hiljada proizvođača
mleka; kroz petnaest godina, po mom mišljenju, ostaće dvadeset hiljada.
Ukratko, ono što se u ovom trenutku dešava s poljoprivredom u
Francuskoj jedan je nesaglediv društveni plan, najveći društveni plan koji
se u ovom trenutku sprovodi u delo, ali to je jedan tajni društveni plan, koji
se primenjuje neprimetno, gde ljude guta mrak jednog po jednog, svakog u
njegovom budžaku, tako da BFM ni u jednom trenutku u tome ne vidi
zanimljivu temu.
Emerik je vrteo glavom s nekim zadovoljstvom od kojeg mi je odmah
pripalo muka zato što sam toga časa shvatio da se on od mene više ničemu
ne nada, već samo očekuje objektivnu potvrdu katastrofe, a ja nisam imao
ništa, ali apsolutno ništa da mu ponudim osim onih apsurdnih maštarija o
Moldavkama. Najgore je, međutim, bilo to što ja još nisam bio rekao sve
što sam imao.
- A jednog dana, kad od današnjeg broja poljoprivrednika ostane samo
trećina - nastavio sam ja, ovoga puta obuzet osećanjem da zadirem u samo
središte svog profesionalnog sunovrata, pa čak i da uništavam samoga sebe
svakom rečju koju izgovaram, a da sam pritom makar imao neki lični
uspeh da navedem, da sam uspeo da usrećim neku ženu ili makar neku
životinju, ali čak ni to - jednoga dana, kad kod nas sve bude po evropskim
standardima, ni tad pobeda neće biti naša, ne, tek ćemo tad biti na pragu
konačnog poraza, zato što ćemo tada zapravo doći u kontakt sa svetskim
tržištem, a iz te bitke sa ukupnom svetskom proizvodnjom mi nećemo
izaći kao pobednici.
- A mislite da nikad neće biti nikakvih protekcionističkih mera? Ne
čini li vam se to ipak apsolutno nemogućim? - Frenk je govorio
nezainteresovanim, odsutnim tonom, kao da se raspituje o nekim
čudnovatim lokalnim praznovericama.
- Apsolutno nemoguće - odrezao sam ja bez oklevanja. - Ideološka
blokada previše je jaka.
Prisećajući se svoje profesionalne prošlosti, godina koje sam proveo
radeći, uviđao sam da sam sve vreme, u stvari, imao posla s neobičnim
sujeverjem svoje fele. Moji sagovornici nisu se borili za svoje interese, pa
čak ni za interese koje bi trebalo da zastupaju, pogrešno bi bilo tako nešto
pomisliti: oni su se borili za ideje; ja sam se pre toga godinama sretao s
ljudima koji su bili spremni da umru za slobodnu trgovinu.
- Pa, znači - opet sam se okrenuo prema Emeriku - po mom mišljenju,
stvar je propala, stvarno je propala, i zato, evo, da ti kažem šta da radiš:
probaj iz toga da se izvučeš ti sam, Sesil ti je jedna obična drolja
preispoljna, pusti je, nek se jebe s tim svojim pijanistom, i kćerke zaboravi,
odseli se, prodaj farmu, skroz zaboravi sve ovo, ako se odmah pribereš, još
postoji mala šansa da započneš život iz početka.

Ovoga puta bio sam jasan, teško da sam mogao biti jasniji, a sedeo sam
s njima svega nekoliko minuta. U trenutku kad sam ustao, spremajući se da
pođem, Emerik mi je uputio jedan čudan pogled, u kojem sam, učinilo mi
se, prepoznao i primesu razgaljenosti - ali može biti, čak verovatno će biti,
da je u pitanju bila primesa ludila.

Sutradan sam imao prilike da razvoj sukoba pratim preko BFM-a; bila
je to jedna kratka reportaža. Na kraju su odlučili da, bez otpora,
odblokiraju put i puste cisterne s mlekom koje su iz luke u Avru krenule ka
fabrikama u Meotiju i Valonju. Frenku se ukazala prilika da da gotovo
jednominutni intervju, u kojem je, na način, po mom mišljenju, vrlo jasan,
sveobuhvatan i ubedljiv, uz nekoliko navedenih brojki, izložio zbog čega
je situacija u kojoj se nalaze normandijski proizvođači mleka postala
neizdrživa. Zaključio je da je borba tek počela i da Seljački savez i
Koordinacioni odbor za selo, sada ujedinjeni, naredne nedelje organizuju
veliku akciju. Emerik je stajao pored njega za vreme celog intervjua, ali
nije rekao ni reč, samo se mahinalno igrao okidačem svoje jurišne puške.
Ta reportaža me je dovela u stanje, bez sumnje, privremenog i
paradoksalnog optimizma: Frenk je bio tako jasan, tako umeren i tako
lucidan u svom govoru - činilo mi se da je za samo jedan minut, koliko je
intervju trajao, nemoguće bilo više učiniti - da meni, jednostavno, nije bilo
jasno kako sad neko može da ne uzme to u obzir, kako može, kad ovako
nešto vidi i čuje, odbiti da pregovara. Onda sam isključio televizor, gledao
sam kroz prozor bungalova - bilo je tek prošlo šest sati, spiralni stubovi
magle uzmicali su pred nadirućom noći - i setio sam se da sam i ja
svojevremeno, i to gotovo punih petnaest godina, uvek imao pravo u
svojim izveštajima, u kojima sam zastupao stanovište lokalnih
poljoprivrednika, da sam uvek navodio realne brojeve, predlagao razumne
zaštitne mere, ekonomski održive sisteme distribucije, ali šta sam ja bio,
samo jedan agronom, tehničko lice, na kraju krajeva, uvek bi se ispostavilo
da nisam bio u pravu, stvari bi se u poslednjem trenutku uvek okrenule u
korist slobodnog tržišta, u pravcu takmičenja u produktivnosti, i zato sam
otvorio novu bocu vina, noć je sad pokrila krajolik, Nacht ohne Ende, ko
sam bio ja da ma i pomislim kako bih mogao da promenim nešto u
tokovima ovoga sveta?
 Normandijski poljoprivrednici pozvani su da se okupe u nedelju u
podne u centru Ponleveka. Saznavši tu vest preko BFM-a, prvo sam
pomislio da je reč o simboličnom izboru mesta, a sve kako bi se
obezbedila dobra medijska pokrivenost manifestacije - naziv tog sira bio je
poznat u gotovo celoj Francuskoj, pa i šire. A u stvari, kako će pokazati
dalji razvoj događaja, Ponlevek je izabran zato što se nalazi na raskrsnici
ogranka puta A132 iz Dovila i puta A13 Kaen-Pariz.
Kad sam ustao, u zoru, zapadni vetar već je bio potpuno razvejao
maglu, okean je svetlucao, talasići su mreškali njegovu površinu koja je
nestajala u beskraju. Besprekorno čisto nebo prelivalo se u nijansama
nevine svetloplave; učinilo mi se, prvi put, da na obzorju razaznajem obale
nekog ostrva. Dohvatio sam dvogled: da, zadivljujući je to bio prizor sa
ove razdaljine, ali lepo se videla blaga izbočina nežno-zelene boje, što je
morala biti istočna obala Džerzija.

Izgledalo je kao da se po takvom vremenu ništa dramatično ne može

desiti, i ja zaista nisam osećao ni najmanju želju da se suočavam s bedom
poljoprivredničkom; sedajući za volan svog terenca, imao sam, manje-
više, nameru da odem da se prošetam po flamanvilskim liticama, možda da
odem i do Ne de Žobura; po takvom jednom danu svakako su se mogle
videti obale Aldemija; nakratko mi se u misli vratio ornitolog; možda ga je
njegova potraga bez cilja odvela mnogo dalje, u kudikamo mračnije zone,
možda sad trune u nekoj tamnici u Manili, ostali zatvorenici već su se
pobrinuli za njega, njegovo otečeno, okrvavljeno telo prekriveno je
bubašvabama, ne može da zatvori bezuba usta, insekti mu ulaze u ždrelo.
Ova neprijatna slika bila je prva prepreka u mirnom toku toga prepodneva.
Na drugu sam naišao kad sam, prolazeći pored hangara gde je Emerik
držao svoje poljoprivredne mašine, ugledao njega kako svaki čas ulazi i
izlazi, pakujući kanistere s gorivom u prikolicu svog pikapa. Čemu ti
kanisteri s gorivom? Nije to slutilo na dobro. Isključio sam motor,
oklevajući; treba li da odem da porazgovaram s njim? Ali šta bih mu
rekao? Šta bih još mogao da mu kažem posle onog našeg razgovora
prethodne večeri? Ljudi nikad ne slušaju savete koje im drugi daju, a kad
zatraže savet, čine to isključivo zato da ga ne bi poslušali, već da ih neki
glas koji dolazi spolja učvrsti u uverenju da su uveliko krenuli spiralom
uništenja i smrti, saveti koje im drugi daju za njih imaju ulogu hora u
tragedijama, služe samo kao potvrda heroju da je pošao putem razaranja i
haosa.
Pa ipak, to prepodne bilo je toliko lepo da čovek ne poveruje, pa sam,
posle kraćeg dvoumljenja, produžio u pravcu Flamanvila.

Nije mi, nažalost, uspela šetnja po liticama. A opet, nikada svetlo nije
bilo tako lepo, nikad vazduh nije bio tako svež i okrepljujući, nikada
zelenilo livada nije bilo tako intenzivno, niti su sunčevi odsjaji na
talasićima gotovo sasvim mirnog okeana bili tako očaravajući; a ni ja,
rekao bih, nikad nisam bio tako nesrećan. Produžio sam do Ne de Žobura, i
tamo mi je bilo još gore, setio sam se Kejt, verovatno je to bilo neizbežno,
još je duboka bila modrina tog neba, svetlo još kristalnije, bilo je to sad
severno svetlo, prvo sam video njene oči dok me je gledala u parku
Šverinskog zamka, taj njen pogled trpeljiv i mio, koji mi je već sve
praštao, a onda su nadošle i druge uspomene, nekoliko dana starije, kad
smo se jednom zajedno šetali senderborškim dinama, tako je, njeni
roditelji živeli su u Senderborgu, a ovoga jutra svetlo je bilo upravo takvo,
sklonio sam se na nekoliko minuta u svoj G350, sklopio sam oči, telo mi
se treslo u čudnovatim malim trzajima, ali nisam plakao, očigledno mi je
bilo ponestalo suza.

U jedanaest sati pre podne krenuo sam ka Ponleveku. Već na dva

kilometra ispred ulaza u grad, regionalni put bili su blokirali traktori
parkirani posred kolovoza. Mnogo ih je bilo, odatle pa sve do centra grada,
više stotina njih, pomalo je iznenađujuće bilo to što snaga reda nema na
vidiku, poljoprivrednici su bili kao na pikniku, pili su pivo pokraj svojih
vozila, izgledali su veoma mirno. Pozvao sam Emerika na mobilni, nije se
odazvao, pa sam nekoliko minuta kasnije produžio pešice, pre nego što ću
najzad shvatiti kako stoje stvari: u toj gomili nije bilo šanse da ga nađem.
Vratio sam se do kola, okrenuo ih pa se zaputio u pravcu Pjerfit-an-Oža, a
onda skrenuo ka jednom brežuljku koji se uzdizao na mestu gde su se
ukrštali auto-putevi. Tek sam dva minuta stajao tu kad su događaji počeli
ubrzano da se odvijaju. Mala grupa od desetak dostavnih vozila, među
kojima sam prepoznao i Emerikov nisan navara, polako se spuštala niz
krak koji dovilski put povezuje sa auto-putem A13. Taman je još jedno
vozilo, koje se, istina, provuklo pomalo kao u slalomu, imalo vremena da
prođe, uz dreku sirena, pre nego što su konačno zatvorili put za Pariz. Vrlo
dobro su, pritom, odabrali mesto gde će to učiniti, odmah posle deonice
pravog puta duge najmanje dva kilometra, vidljivost je bila savršena,
vozila koja su nailazila imala su sasvim dovoljno vremena da prikoče.
Početkom popodneva saobraćaj je još tekao, ali vrlo brzo se stvorio čep, tu
i tamo poneko bi još zatrubio, ali to se čulo sve ređe, a onda je zavladala
tišina.
Na isturenom položaju našlo se dvadesetak poljoprivrednika; njih
osmorica stali su iza svojih dostavnih vozila i uperili oružje u automobile,
do prvih vozila delilo ih je pedesetak metara. Emerik je bio u sredini sa
šmajserom u rukama. Bio je opušten, sasvim rasterećeno, nonšalantno je
upalio nešto što je, meni se bar učinilo, morao biti džoint - istinu govoreći,
nikad ga nisam video da išta drugo sem toga i puši. Frenk je stajao
Emeriku zdesna, iz daljine sam osećao da je mnogo nervozniji, u rukama
je stezao, tako je meni izgledalo, običnu lovačku pušku. Ostali
poljoprivrednici počeli su da prazne kanistere s gorivom po prikolicama
svojih pikapova, a onda ostatak prebacili pedesetak metara unazad,
prosuvši ostatak po auto-putu.
Tek što su završili s tim kad se na horizontu pojavilo prvo oklopno
vozilo s pripadnicima jedinice za razbijanje demonstracija. Usporenost s
kojom se njihova intervencija odvijala u narednom periodu neminovno će
biti predmet brojnih polemika; kao svedok onoga što se dogodilo, mogu
reći da je bilo zaista teško probiti se, uzalud su pomamno zavijale njihove
sirene, vozači (većina njih prilikom kočenja nije dobro prošla, na kolovozu
je stajao nemali broj slupanih vozila) nikako nisu ni mogli da se pomere u
stranu; policajci su morali da izađu iz oklopnog vozila i produže dalje
pešice, drugačiju odluku nije ni bilo moguće doneti, i to je, po mom
mišljenju, jedina zamerka koja se realno mogla uputiti komandantu čete.
U istom trenutku, upravo dok su se oni približavali mestu gde su stajali
poljoprivrednici, dve poljoprivredne mašine krenule su niz deonicu
isključenja sa auto-puta; bile su to ogromne mašine, jedna žetelica-vršalica
i jedan kombajn za kukuruz, koje su širinom zauzimale gotovo celo
isključenje, ljudi koji su njima upravljali sedeli su na četiri metra iznad tla.
Onako glomazne, dve mašine su stale između onih kanistera, pre nego što
će vozači iskočiti iz njih i pridružiti se svojim drugovima; sad mi je bilo
jasno šta su naumili, i teško mi je bilo da poverujem rođenim očima. Da bi
došli do ovih poljoprivrednih mašina, morali su da se obrate nadležnima u
CUMA, verovatno ogranku za Kalvados; pred očima mi se ukazalo sedište
CUMA, koje se nalazilo na nekoliko desetina metara od DRAF-a, a
nakratko mi se u svesti javila i slika recepcionistkinje (ostarele razvedene
nesrećnice koja uprkos svemu nije uspela da se odrekne seksa, što je bilo
plodno tlo za raznorazne potresne epizode). Da bi im neko izdao na revers
jedan kombajn i jednu žetelicu-vršalicu (šta li su im samo napričali, uopšte
nije bila sezona za silosiranje, a kamoli za žetvu), morali su barem da im
ostave svoje lične podatke, drugačije ne bi bilo izvodljivo, te mašine
koštale su nekoliko stotina hiljada evra, i oni su bili pod krivičnom
odgovornošću, sad se iz toga više neće izvući, nije više bilo šanse, jesu li
oni to krenuli putem bez povratka i srljaju u kolektivno samoubistvo?
Potom se sve odigralo munjevitom brzinom, kao u nekoj besprekorno
snimljenoj sekvenci koja se dugo ponavljala; čim su se ona dvojica što su
upravljala mašinama priključila ostalima, jedan veliki tip, riđokosi grmalj
(učinilo mi se da sam u njemu prepoznao Barnabea, koga sam onomad bio
upoznao kod Emerika), izvadio je iz zadnjeg dela svog pikapa zolju i
smireno je stavio na rame.
U pravcu rezervoara s gorivom ispalio je dve rakete. Vatra je istog časa
planula, dva ogromna plamena suknula su prema nebu pre nego što će se
spojiti, da bi se nad sve nadneo ogroman oblak dima, crnkastog,
danteovskog upravo, nikad ni pomislio ne bih da gorivo iz poljoprivrednih
mašina može da proizvede tako crn dim. U tih nekoliko sekundi nastala je
većina fotografija koje će potom osvanuti u svim listovima sveta - a pre
svih fotografija na kojoj se vidi Emerik, koja će se pojaviti na brojnim
naslovnim stranama, od Korijere dela sera do Njujork tajmsa. Bio je lep
kao bog, one njegove podbulosti u licu beše misteriozno nestalo, ali je pre
svega izgledao mirno, čak i kao da ga sve to zabavlja, njegova duga plava
kosa lepršala je na vetru koji je, u tom trenutku, počeo da duva; džoint je
Emeriku i dalje visio iz ugla usana dok je držao svoj šmajser polupodignut,
oslonivši ga sebi na bok; pozadinu tog prizora činilo je neko apstraktno i
apsolutno nasilje, plameni stubovi dizali su se iz crnog dima; u tom
trenutku, međutim, Emerik je izgledao srećan, ili skoro srećan, ako ništa
drugo, a ono kao čovek kome je tu i mesto, njegov pogled i opušten stav
odavali su neverovatnu drskost, bila je to jedna od onih večnih slika
pobune, i zato su se za nju opredelile tolike informativne redakcije medija
u celom svetu. Isto tako, što sam ja kao izvesno jedan od retkih mogao
znati, bio je to onaj Emerik kakvog sam nekad poznavao, jedan fini tip, u
osnovi fin, pa čak i dobar čovek koji je, jednostavno, želeo da bude srećan
pa je krenuo u ostvarenje svog poljoprivredničkog sna, zasnivajući to na
razumnoj i kvalitetnoj proizvodnji, a i na Sesil, svakako, ali pokazalo se da
je Sesil jedna drolja preispoljna, kojoj je draže bilo da živi u Londonu sa
svojim pijanistom fićfirićem, a i Evropska unija bila je samo jedna drolja
preispoljna, s tom pričom o kvotama na mleko, sam Emerik sigurno nije
očekivao da će se sve okončati ovako.
 Uprkos svemu tome, ja ne razumem, i dalje ne mogu da razumem,
zašto se sve okončalo upravo tako, i u tom trenutku još su postojali razni
mogući raspleti, pomislio sam da ona moja priča o Moldavki zapravo i nije
bila puko preterivanje, to je, štaviše, išlo podruku s džokej-klubom, i
Moldavci, začelo, imaju neku svoju aristokratiju, plemstva ima gotovo
svugde, u svakom slučaju, mogao bi da se skrpi nekakav scenario, ali
Emerik je u jednom trenutku podigao oružje i uperio cev u policijski
kordon.
Druga strana imala je vremena da razvije prihvatljivu borbenu
formaciju; u međuvremenu je bilo stiglo i drugo oklopno vozilo, bez
suvišnog obzira rasteralo nekoliko novinara, oni su, razume se,
negodovali, ali su ustuknuli kad su im ovi, prosto, muški pripretili da će
dobiti kundakom po glavi, oružje čak nisu ni morali da im pokažu, lakše
je, svakako, kad imaš posla s pizdama, u svakom slučaju novinari su se
povukli sa samog poprišta (i već uveliko tvitovali protestne poruke o
napadu na slobodu štampe, ali to se policije nije ticalo, policija ima svoje
ljude za odnose s javnošću).
Bilo kako bilo, kordon pripadnika jedinice za razbijanje demonstracija
bio je raspoređen na, prema mojoj proceni, tridesetak metara od mesta gde
su stajali poljoprivrednici. Kordon je bio kompaktan, formacija blago
zakrivljena, po vojnim standardima prihvatljiva, a vizuelno definisana
bedemom od štitova izrađenih od ojačanog pleksiglasa.

Neko vreme sam mislio da ću jedino ja moći da posvedočim o

predstojećim dešavanjima, ali nije tako bilo, jedan kamerman BFM-a
uspeo je da se zavuče u šumarak na nasipu pokraj auto-puta, uspeo je
nekako da zamakne kad je policija počela da razmešta svoje snage, i
upravo on će potom napraviti savršeno razgovetne snimke ovog događaja,
snimke koje će, štaviše, njegov kanal emitovati puna dva sata pre nego što
se uredništvo zbog toga javno ne izvini i ne povuče ih iz programa, ali
prekasno je tad već bilo, slika s lica mesta proširila se preko društvenih
mreža, i već sredinom popodneva imala je više od milion pregleda;
voajerizam televizijskih stanica još jednom je, i s pravom, stigmatizovan;
bolje bi bilo da je taj video-zapis poslužio u svrhu istrage, i isključivo u
svrhu istrage.
Udobno namestivši svoju jurišnu pušku u visini struka, Emerik je
načinio spor pokret, okret zapravo, nišaneći prvo u drugom pravcu, ne u
kordon. Policajci su zbili redove, kordon se po dužini skratio za nepun
metar, štitovi od pleksiglasa počeli su da se sudaraju, proizvodeći buku, a
onda je zavladao muk. Ostali poljoprivrednici latili su se svojih pušaka i
istupili ispred Emerika, takođe nišaneći; ali oni su imali samo lovačke
puške, i policajci su očigledno odmah uvideli da jedino Emerikov šmajser,
kalibra 223, može da raznese njihove štitove i potom probije zaštitne
prsluke koje su nosili na sebi. Sad kad se na sve to osvrćem, mislim da je
upravo to, ta ekstremna usporenost Emerikovog pokreta, izazvalo
tragediju, ali isto tako i čudan izraz na njegovom licu, jer on je izgledao
kao čovek koji je spreman na sve, a ljudi spremnih na sve srećom nema
mnogo, ali i to malo što ih ima može da izazove nezanemarljivu štetu, i
obični pripadnici jedinice za razbijanje demonstracija, stacionirani inače u
Kaenu, znali su to, premda više teorijski, nisu bili spremni za suočavanje
sa ovakvom opasnošću, pripadnici interventnih brigada, bilo
žandarmerijskih, bilo policijskih, verovatno bi sačuvali hladnokrvnost, i to
se neizostavno moglo zameriti ministru unutrašnjih poslova, ali opet, kako
predvideti da ovako nešto može da se desi, nisu ovde na delu bili
eksponenti međunarodnog terorizma, bile su ovo, u načelu, samo jedne
obične demonstracije poljoprivrednika. Emerik je izgledao kao da ga sve
to zabavlja, iskreno zabavlja, a i neka podrugljivost ogledala se sad na
njegovom licu, ali bio je, u isto vreme, i nekako veoma, veoma daleko, kao
da je negde drugde, mislim da nikoga nikada nisam video iz tolike daljine,
sećam se toga zato što mi je u jednom momentu palo na pamet da se
sjurim niz tu padinu, da potrčim prema njemu, ali već u trenutku dok mi se
ta zamisao stvarala u glavi uvideo sam da je jalova i da do njega, do
Emerika, ne može više dopreti ništa što ima veze s prijateljstvom, s
ljudskošću.
Okrenuo se lagano, sleva nadesno, nišaneći pojedinačno u svakog
policajca zaklonjenog štitom (oni ni u kom slučaju nisu mogli da pucaju
prvi, u to sam bio siguran; ali jedino sam, ako ćemo pravo, u to i mogao
biti siguran). Onda je načinio pokret u suprotnom smeru, zdesna nalevo;
potom je, još usporeniji nego do maločas, pušku uperio pravo u centar,
ostao tako nepomičan nekoliko sekundi, nepunih pet sekundi, rekao bih.
Nešto drugo pojavilo se tad na njegovom licu: kao neki bol, bol zbog
svega; stavio je kundak pod bradu i povukao oroz.
Telo mu je palo unazad, i dobro se čulo kad je udarilo u haubu
njegovog pikapa; niti je šiknula krv, niti su prštali komadići mozga, ničeg
takvog nije bilo, sve je bilo nekako svedeno i potmulo; niko, međutim,
niko sem mene i kamermana BFM-a nije video šta se dogodilo. Stojeći na
dva metra ispred Emerika, Frenk je kriknuo i pripucao, ne nišaneći, u
pravcu kordona; nekolicina poljoprivrednika odmah je postupila kao i on.
Sve će to, u toku istrage, biti nedvosmisleno ustanovljeno, na osnovu
pregledanja snimka: ne samo što pripadnici jedinice za razbijanje
demonstracija nisu oborili Emerika, nasuprot onome u šta su uvereni bili
njegovi saborci, već su čak otrpeli četiri-pet metaka pre nego što će najzad
uzvratiti. Stoji, međutim, da je u tom njihovom odgovoru - što je posle bilo
predmet druge jedne, ozbiljnije polemike - na delu bila prekomerna
upotreba sile: devetorica poljoprivrednika ubijena su na licu mesta; deseti
je preminuo naredne noći u opštoj bolnici u Kaenu, kao i jedan pripadnik
policije, što znači da je broj žrtava dostigao jedanaest. Tako nešto u
Francuskoj dugo nije bilo viđeno, a svakako ne povodom bilo kakvih
protesta poljoprivrednih proizvođača. Saznao sam to malo kasnije,
narednih dana, iz medija. Ni sam ne znam kako sam se sutradan vratio do
Kanvil-la-Roka; postoji taj neki automatizam u vožnji; postoji, izgleda,
automatizam u skoro svemu.
 Sutradan sam se probudio veoma kasno, u stanju mučnine i neverice
koja se graničila s grčem, ništa od svega toga nije mi se činilo ni mogućim
ni stvarnim, ne, nema šanse da su Emerika koknuli, ne može sve tako da se
završi. Isti taj fenomen doživeo sam pre toga još jednom, kad sam uzeo
LSD, davno je to bilo, ali i to je bilo beskrajno podnošljivije, niko tad nije
stradao, samo su nastali problemi zbog jedne ženske koja nije mogla da se
seti da je pristala da se trpa u bulju - sve u svemu, klasični mladalački
problemi. Uključio sam kuvalo za kafu, progutao kaptoriks i otvorio novi
boks filipa morisa pre nego što ću uključiti TV i pustiti BFM, i sve mi se
istog časa ukazalo pred očima, ono što se prethodnog dana desilo nisam
sanjao, sve se stvarno zbilo, BFM je puštao upravo one slike kojih sam se
ja živo sećao, jesu pokušavali da odaberu samo podobne političke
komentare, ali kako god bilo, oni događaji zaista su se odigrali, ambijent
koji je zavladao među poljoprivrednicima Lamanša i Kalvadosa prerastao
je u pravu dramu, slom koji se odigrao na lokalnom nivou za posledicu je
imao tešku provalu nasilja, i tako je jedna mini-priča poprimila širok
istorijski kontekst. Taj kontekst jeste bio lokalni, ali je nedvosmisleno
imao posledice i na globalnom planu, informativni programi počeli su
malo-pomalo da puštaju političke komentare, čija me je sadržina,
generalno, iznenadila: svi su, kao i obično, osuđivali nasilje, izražavali
žaljenje zbog tragedije i ekstremizma pojedinih učesnika u protestu; kod
odgovornih političara naglašena je bila nelagoda, jedno osećanje stida za
njih izrazito neuobičajeno, nijedan nije propustio da naglasi da bi, u
izvesnoj meri, trebalo imati razumevanja za nevolje i gnev
poljoprivrednika, a naročito uzgajivača stoke, skandal sa snižavanjem
kvota na mleko neprestano je ponavljan kao nesmotrenost, kao potez koji
je do svega ovoga i doveo, toga niko nije mogao da se otrese, jedino je
Nacionalni front, činilo se, zauzeo sasvim jasan stav o ovom pitanju.
Nepodnošljivi uslovi koje je masovna distribucija nametnula
proizvođačima bila je sramna tema, koju su svi - saznao sam, uzgred, tom
prilikom da još postoji Komunistička partija, i da ona, štaviše, ima
poslanike u parlamentu - radije gledali kako da izbegnu. Namah sam, s
mešavinom zaprepašćenja i gađenja, shvatio da bi i Emerikovo
samoubistvo moglo imati određene političke konsekvence, tamo gde ništa
drugo nije moglo da pomogne. Sa svoje strane, znao sam samo jedno: da
treba da odem, da moram da tražim nov smeštaj. Setio sam se da u štali
radi internet, trebalo je da radi, nije bilo razloga da ne radi.
Žandarmerijski kamionet bio je parkiran u dvorištu zamka. Ušao sam
onda i ja. Dvojica žandarma, jedan od svojih, možda, pedeset, i drugi od
trideset pet godina, stajali su ispred plakara u kojem je Emerik držao
oružje, pa su sad jedan drugom dodavali puške i pažljivo ih zagledali.
Videlo se da su opčinjeni tim arsenalom, tihim glasom razmenjivali su
komentare za koje sam ja naslućivao da su stručni, na kraju krajeva, to im
je donekle i bio posao, pa sam morao da izgovorim jedno glasno „dobar
dan!” da bi uopšte obratili pažnju na mene. Na trenutak sam se bio
uspaničio kad se onaj stariji okrenuo prema meni, setio sam se štajer
manlihera, ali sam se odmah prizvao razumu, zaključio sam da je ovo
svakako prvi put da vide Emerikovo naoružanje, nisu, stoga, imali
nikakvog povoda da posumnjaju da jedan komad nedostaje - nijedan, pa ni
dva, računajući smit i veson. Jasno mi je bilo da bi, ukoliko budu
proveravali dozvolu za nošenje oružja i potom sravnjivali podatke, to
moglo da predstavlja problem, ali sutrašnje brige ostavi za sutra, kako
otprilike veli jevanđelista. Objasnio sam im da stanujem u jednom od
bungalova, ali sam procenio da je bolje da ne preciziram da sam poznavao
Emerika. Nisam bio ni najmanje zabrinut: u njihovim očima ja sam bio
jedan beznačajan element, neka vrsta turiste, nisu imali razloga sebi da
komplikuju život tako što će se baviti mnome, njihov zadatak ionako nije
bio lak, ovo je, inače, bio jedan miran departman, gde kriminala gotovo da
i nije bilo, Emerik mi je pričao kako ljudi često ostavljaju vrata otključana
i kad po ceo dan nisu kod kuće, što je u to vreme bila postala prava retkost
čak i u seoskim područjima, ukratko - ova dvojica se sigurno nikad ranije
nisu našla u sličnoj situaciji.
- O da, bungalovi... - uzvratio je onaj stariji, kao da se trgnuo iz dugog
sanjarenja, činilo se da je bio smetnuo sa uma da ti bungalovi postoje.
- A sad bi trebalo da krenem - nastavio sam ja - jedino mi to preostaje.
- Da, da krenete - saglasio se taj stariji. - Jedino to.
- Mora da ste na odmoru - uključio se onda i onaj mlađi. - Baš šteta za
vas.
Sva trojica smo klimali glavom, zadovoljni što nam se analize
podudaraju.
- Vraćam se odmah - rekao sam onda, na čudan način privodeći
razgovor kraju. Kad sam stigao do vrata, okrenuo sam se: oni su se već bili
ponovo posvetili razgledanju pušaka i karabina.
 U štali me je dočekalo otegnuto mukanje, brižno i žalostivo; pa da,
rekao sam za sebe, jutros ih niko nije ni nahranio ni pomuzao, a verovatno
ni sinoć ništa nisu jele, da li krave uopšte tako redovno jedu, o tome ništa
nisam znao.
Krenuo sam nazad ka dvorcu i opet došao do žandarma, koji su stajali
pred plakarom s oružjem; činilo se da su i dalje potpuno utonuli u
nedokučive meditacije, bez sumnje balističko-tehničke vrste; moguće je da
su se, u isto vreme, pitali da li su i svi ostali poljoprivrednici iz ovog kraja
isto tako naoružani, to bi moglo podrazumevati ozbiljne teškoće u slučaju
da dođe do ozbiljnijih nemira. Izvestio sam ih kako stoje stvari s kravama.
- A da, s kravama... - na to će onaj stariji tugaljivim tonom - šta bismo
mogli s kravama da uradimo?
Nisam znao šta da mu kažem, možda bi ih trebalo nahraniti, ili pozvati
nekoga ko to ume da radi, uostalom to je njihov problem, problem policije,
ne moj.
- Idem ja odmah - rekao sam.
- Da, naravno, vi odmah idete - priključio se mlađi, kao da je to
očigledno nešto što treba uraditi, pa čak kao da i sam priželjkuje da ja
krenem. Sve je bilo tačno onako kako sam i mislio da jeste: njima dvojici
zaista nisu bili potrebni dodatni problemi, kao da je to taj žandarm i sam
hteo da mi kaže, pravo govoreći, mogao se steći utisak da su razmere ovog
događaja prevazilazile njihove mogućnosti, prevazilazila ih je i sitničavost
s kojom će policijska hijerarhija secirati njihov izveštaj o „plemiću-
mučeniku koji je stradao za seljačku stvar”, kako su Emerika već bili
počeli da nazivaju u nekim novinama, pa sam se vratio do svog terenca a
da s njima više ni jednu jedinu reč nisam razmenio.
Što se mene tiče, nisam imao hrabrosti da smeštaj tražim preko
interneta, naročito u pratnji žalobnog mukanja krava, nisam se, pravo da
kažem, smatrao dovoljno hrabrim ni za šta naročito, nasumice sam terao
tako nekoliko kilometara, glava mi je bila gotovo potpuno prazna,
poslednje svoje perceptivne kapacitete počeo sam da arčim u potrazi za
hotelom. Prvi koji sam ugledao zvao se „Hotel u Zalivu”, ime sela nisam
ni primetio, od vlasnika sam naknadno saznao da je to Renjvil-sir-Mer.
Dva dana sam ležao kao proštac u svojoj sobi, uzimao sam kaptoriks i
dalje, ali nisam uspevao ni da ustanem ni da se operem, pa čak ni da
raspakujem kofer. Nisam bio u stanju da razmišljam o budućnosti, pa ni o
prošlosti, uostalom, ništa više ni o sadašnjosti, pravo da kažem, ali
problem mi je, pre svega, predstavljala bliska budućnost. Da se vlasnik
hotela ne bi uznemirio, objasnio sam mu da sam prijatelj jednog od
poljoprivrednika koji su poginuli tokom protesta, da sam bio na licu mesta
kad se to desilo. Njegovo lice, do tog časa tako predusretljivo, smrklo se
dok udariš dlanom o dlan; očigledno je bilo da se sav živalj ove oblasti
solidarisao s poljoprivrednicima.
- Ja bih reko da su oni valjano postupili! - rekao je on energično. - Nije
se to više moglo trpeti, ima stvari koje su nedopustive, dođu ti trenuci kad
nešto treba preduzeti...
Nisam ni u trenu poželeo da mu protivurečim, jer i ja sam, u suštini,
mislio manje-više isto što i on.
Drugog dana uveče, ustao sam da bih nabavio nešto za jelo. Na izlazu
iz sela, nalazio se mali restoran „Kod Marivon”. Mora biti da se po selu
već bio proneo glas da sam ja prijatelj „gospodina d’Arkura”, vlasnica
restorana dočekala me je s najboljim namerama i poštovanjem, u više
navrata brižno me je upitala da li mi još nešto treba, da nisam, možda,
previše vremena proveo na promaji, i tako dalje. Malobrojni gosti koji su
se u objektu zatekli bili su uglavnom seljaci iz kraja, pili su belo vino za
šankom, jedino sam ja bio seo da jedem. S vremena na vreme razmenili bi
pokoju reč ispotiha, u više navrata razabrao sam reci „jedinice za
razbijanje demonstracija”, koje su ti ljudi izgovarali sa srdžbom. Čudan je
bio ambijent u tom lokalu, maltene kao iz predrevolucionarnog doba, kao
da je 1789. ostavila tek neke površne tragove, samo sam čekao kad će neki
od seljaka pomenuti Emerika i nazvati ga „gosparom našim”.

Sutradan sam se obreo u Kutansu, magla je bila, jedva su se nazirali

špicasti tornjevi katedrale, koja je, kad smo već kod toga, veoma
elegantna, sam grad je, sve zajedno, bio miran, pun drveća i lep. U jednoj
duvandžinici-novinarnici kupio sam Figaro pa seo da ga čitam u „Tavernu
na crkvenom trgu”, jednu prostranu pivnicu koja se, kako je i sam naziv
govorio, nalazila na trgu kod katedrale, a koja je, pivnica mislim, ujedno
bila i restoran i hotel, uređena pretežno u stilu s početka XX veka, sa
stolicama od kože i drveta, nekoliko podnih lampi u art nuvo stilu, sve u
svemu bilo je to očigledno the place to be u Kutansu. U novinama sam
tražio iscrpnu analizu, ili barem zvaničan stav republikanaca, ali ništa tome
slično nisam našao, ali bio je tu jedan dugačak članak posvećen Emeriku,
koji je sahranjen prethodnog dana, ceremonija je obavljena u katedrali u
Bajeu, u prisustvu „gusto zbijene i ćutljive mase”, kako je precizirao
dnevnik. Nadnaslov članka, „Tragičan kraj jedne velike francuske
porodice”, učinio mi se preteranim, ostale su iza njega ipak te dve rođene
sestre, možda je to u pogledu prenosa plemićke titule predstavljalo
problem, ali to je već prevazilazilo moje kompetencije.
Dve ulice dalje pronašao sam jedan sajberkafe koji su držala dva
Arapina, toliko su ličili jedan na drugog da mora da su bili blizanci,
verovatno bezopasni, sudeći po njihovom imidžu ultrakonzervativnih
sunita. Pomislio sam da su ili neženje koje žive zajedno, ili da su možebiti
oženjeni dvema sestrama bliznakinjama i stanuju vrata do vrata, kako god
bilo takav je to neki odnos otprilike bio.
Sajtova nije bilo malo, ima danas sajtova za šta god vam padne na
pamet, a ja sam sreću pronašao na aristocrates.org, ili je to možda bilo na
noblesse.net, zaboravio sam. Odranije sam znao da je Emerik potomak
jedne stare porodice, ali predstavu nisam imao koliko stare, i sad sam bio
zaista impresioniran. Osnivač dinastije bio je izvesni Bernard Danac,
Rolandov kompanjon, vikinški glavešina koji je 911. godine, na osnovu
sporazuma iz Sen-Kler-sir-Epta, stupio u posed Normandije. Posle toga,
trojica rođene braće, Eran, Rober i Anketil d’Arkur učestvovali su u
osvajanju Engleske na strani Vilijama Osvajača. Kao nagradu su dobili
sizerenstvo nad ogromnim posedima na obema obalama Lamanša, što je za
posledicu imalo izvesne teškoće s kojima su se suočili u trenutku kad je
valjalo odabrati stranu u času izbijanja prvog sukoba u sklopu
nastupajućeg Stogodišnjeg rata; naposletku su se opredelili za dinastiju
Kapeta nauštrb Plantageneta, svi izuzev Žofroe d’Arkura zvanog „Hromi”,
koji je četrdesetih godina XIV veka u dobroj meri sedeo na dve stolice,
zbog čega će mu Šatobrijan zameriti u prepoznatljivom pompeznom
maniru, ali ne računajući taj izuzetak, verno su služili francuskoj kruni -
nezanemarljiv je broj ambasadora, crkvenih velikodostojnika i vojnih
zapovednika koje su oni dali ovoj zemlji. Pretekao je, ipak, i engleski
ogranak, čije je geslo „Doći će dobra vremena” u datim okolnostima bilo
ne baš najumesnije. Brutalna Emerikova smrt na karoseriji njegovog
pikapa nisan navara meni se činila u isti mah u skladu i u raskoraku s
vokacijom njegove porodice, i pitao sam se šta li sad misli njegov otac;
Emerik je pao s oružjem u ruci braneći francusko seljaštvo, što je oduvek i
bilo plemićko poslanje; s druge strane, on je u stvari izvršio samoubistvo,
što i ne liči baš na put u smrt koji će odabrati jedan vitez hrišćanin; kad se
sve uzme u obzir, sve bi bolje bilo da je sa sobom u smrt poveo dvojicu-
trojicu pripadnika jedinice za razbijanje demonstracija.
Za tu pretragu bilo mi je potrebno vremena, i jedan od dvojice braće
ponudio me je čajem od nane, što sam odbio, oduvek mi je taj čaj bio
odvratan, ali sam prihvatio gazirano piće. Pijuckajući sprajt orindž, setio
sam se da mi je prvobitna namera bila da pronađem smeštaj, po
mogućnosti negde u ovom kraju - nisam se osećao dovoljno hrabrim da se
vratim u Pariz, gde me, uostalom, ništa nije ni vuklo - i to, ako je ikako
moguće, već za ovu noć. Zamisao mi je, konkretno, bila da pronađem i
iznajmim neku seosku kuću u faleskom kraju; otišlo mi je još nešto malo
više od sat vremena na dodatnu pretragu pre nego što sam konačno
pronašao odgovarajuće mesto; nalazilo se između Flera i Faleza, u selu
bizarnog imena Pitanž7, što je neminovno vodilo ka paskalovskim
perifrazama: „Žena nije ni anđeo ni kurva” i tome slično. „Ko hoće anđela
da stvori, stvori kurvu”, što nam, samo po sebi i ne govori bogzna šta, ali
meni je nekako izmicao i smisao originalne verzije; šta je to u stvari Paskal
želeo da kaže? Činjenica da sam bio lišen seksualnosti nesumnjivo me je
približavala anđelu, ili mi je barem tako sugerisalo slabašno svetlašce koje
je obasjavalo moja oskudna znanja u oblasti angelologije, ali što bih se sad
zbog toga nešto glupirao? Nisam u tome video smisla.

Bilo kako bilo, s vlasnikom kuće lako sam stupio u kontakt, da,
smeštaj je slobodan, na neodređeno vreme, mogu odmah večeras da dođem
ako želim, teško je pronaći me, upozorio me je on, ovo vam je izolovano,
usred šume, pa smo se tako dogovorili da se nađemo u šest po podne
ispred crkve u Pitanžu.
Kako je to bilo izolovano, usred šume, možda je trebalo prvo da odem
u nabavku. Zahvaljujući raznim reklamama, unapred sam saznao da u
Kutansu postoji veliki „Leklerov” tržni centar, sve s „Lekler” drajvom,
„Lekler” benzinskom stanicom, „Lekler” kulturnim centrom i turističkom
agencijom - „Lekler”, takođe. Pogrebnog zavoda „Lekler” nije bilo, ali
čini se da je to jedina vrsta usluge koja ovde nije bila zastupljena.

Dotle nikad u životu nisam nogom kročio u jedan „Lekler”. Bio sam
zasenjen. Nisam mogao da zamislim da postoji prodavnica tako bogato
snabdevena, takve stvari u Parizu su bile nezamislive. Osim toga, ja sam
detinjstvo proveo u Senliju, gradu zastarelom, buržujskom, koje u
izvesnom smislu nije pripadalo ovom vremenu - pri čemu su se moji
roditelji bili zainatili da će doveka pružati podršku sitnim trgovcima iz
komšiluka tako što će samo kod njih pazariti. Što se Meribela tiče, o tome
bolje da i ne pričamo, bilo je to jedno veštačko mesto, puka reprodukcija,
skrajnuto od svih autentičnih tokova u svetskoj trgovini, obična jedna farsa
za turiste. Centar „Lekler” u Kutansu bio je nešto sasvim drugo, ovde je
zaista bilo robe iz celog, ali celog sveta. Namirnice sa svih kontinenata bile
su naslagane po rafovima kojima se kraj nije video, i meni bi se gotovo
zavrtelo u glavi kad pomislim na svu logistiku koju je takav poduhvat
iziskivao, na ogromne brodove-kontejnere što plove preko nepredvidivih
okeana.
 Gledaj, sad te vode
Lađe gde snu hode
Besana im nara u luta;
Da utaže tvoju
Želju bilo koju
Svet ih sav ne sputa.

Pošto sam jedno sat vremena tako tumarao, a kolica mi bila tek
polupuna, nisam mogao a da opet ne pomislim na onu potencijalnu
Moldavku s kojom je Emerik mogao, s kojom je trebalo da bude srećan, a
koja sad, ovoga časa, umire u nekom mračnom budžaku svoje rodne
Moldavije, nikad, pritom, i ne naslutivši da negde postoji ovakav raj. Red i
lepota, najmanje je što se može reći. Raskoš, mir i slast, ali stvarno. Sirota
Moldavka. I siroti Emerik.
 Kuća se nalazila u Sent-Ober-sir-Ornu; taj zaselak pripadao je Pitanžu,
ali se, kako mi je objasnio vlasnik, nije mogao naći preko svakog GPS-a.
Čovek je imao četrdeset i nešto, kao ja, posedela kosa bila mu je vrlo
kratko ošišana, maltene na jež, kao i meni, i izgledao je kao prilično opak
tip, kao, bojim se, i ja sam; vozio je mercedes klase G, što je bila još jedna
zajednička tačka oko koje često ume da se zametne razgovor između
muškaraca srednjih godina. Da stvari budu još bolje, on je imao G500, a ja
G350, čime je među nama odmah uspostavljena jedna prihvatljiva mini-
hijerarhija. On je bio iz Kaena; pitao sam se čime li se bavi, nikako nisam
mogao da procenim. Rekao mi je da je arhitekta. Propali arhitekta,
precizirao je. Kao, uostalom, i većina arhitekata, dodao je potom. Pored
ostalih, njegovo je delo bio „Apart Siti” u severnoj zoni Kaena, gde je
Kamij boravila nedelju dana pre nego što će zaista ući u moj život; nije,
reče, imao čime da se pohvali; ne, ama baš ničim.
Očigledno je želeo da zna koliko dugo nameravam da ostanem; to je
već bilo ozbiljno pitanje, jer moglo je to biti i tri dana i tri godine. Vrlo
lako smo se dogovorili da kuću zakupim na mesec dana, pa da zakupninu,
po prećutnom sporazumu, obnavljam svakog meseca, može i ček, provući
će ga on preko računa firme. Ne zbog poreza, dodao je s gađenjem, nego
ga muka hvata od same pomisli da popunjava onu prijavu, nikad ne zna
treba li da se uzme BZ ili BY, ništa i ne pisati svakako je jednostavnije;
nisam bio iznenađen, već sam kod ljudi iz samostalnih profesija primetio
bio taj zamor. On u ovu kuću, inače, nikad nije dolazio, i u poslednje
vreme mu se čini da se nikad ovamo i neće vratiti; otkako se razveo, ima
tome dve godine, izgubio je interesovanje za nekretnine, kao i za štošta
drugo. Naši životi bili su toliko slični da je to već postajalo gotovo mučno.
Zakupaca je imao malo, u svakom slučaju, nije ih uopšte bilo preko
godine, samo leti, moraće smesta da povuče oglas sa sajta. Čak ni preko
leta nije mu posao išao bogzna kako dobro.
- Nema interneta - rekao mi je najednom zabrinut - nadam se da ste to
već videli, gotovo sam siguran da sam to naglasio u oglasu.
Odgovorio sam mu da sam video, i da mi to ne smeta. U njegovim
očima sam tad, samo načas, ugledao senku straha. Depresivci koji žele da
se osame, provedu nekoliko meseci u šumi da bi „raščistili sami sa sobom”
- pa, takvih sigurno ima koliko hoćeš; ali ljudi koji, i ne trepnuvši, pristaju
na to da ostanu bez interneta na neodređeno vreme, to već na dobro ne
sluti, i ja sam to pročitao u njegovom pogledu punom zebnje.
- Neću izvršiti samoubistvo - rekao sam mu sa osmehom,
razoružavajućim kako sam se ponadao, ali biće da je taj osmeh zapravo bio
prilično ružan. - U svakom slučaju, ne u skorije vreme - dodao sam, kao da
činim ustupak. On je na to promrmljao nešto i usredsredio se na tehničke
aspekte dogovora, koji su, uzgred, bili krajnje jednostavni. Električni
radijatori regulišu se preko termostata, dovoljno je da ga okrenem i dobiću
željenu temperaturu; topla voda dolazi direktno iz bojlera, tu ne moram
apsolutno ništa da radim. Ako hoću da založim vatru, ima drva; pokazao
mi je gde su drvca za potpalu, kao i zalihu cepanica. Mobilni manje-više
rade, SFR nikako ne može da se uhvati, Bujg prilično dobro, za Oranž je
zaboravio. Ima, inače, fiksni telefon, nije instalirao brojač impulsa, draže
mu je da ima poverenje u ljude, dodao je onda, proprativši te reči
pokretom ruke kojim kao da je iskazivao prezir prema svom sopstvenom
stavu, prosto se nada, rekao je, da noći neću provoditi razgovarajući s
Japanom.
- S Japanom sigurno neću - prekinuo sam ga grubo, nisam uopšte
nameravao da budem tako grub, on se namrštio, osetio sam da se dvoumi
da li još nešto da me pita, da pokuša da sazna više, ali je posle nekoliko
sekundi odustao, okrenuo se i zaputio prema svom terencu. Ja sam u
trenutku mislio da ćemo se nas dvojica još viđati, da je ovo samo početak
jednog odnosa, ali mi je on, pre nego što će poći, dao vizitkartu i rekao:
- Evo moje adrese, za kiriju...

I tako sam sad bio na zemlji, kako je to Ruso pisao, bez brata, bez
bližnjeg svog, bez prijatelja, sam sebi jedino društvo. Te su reči u
dovoljnoj meri odgovarale mom položaju, ali svaka sličnost tu je i
prestajala: već u narednoj fazi, Ruso o sebi govori kao o
„najdruželjubivijem i najljubavnijem ljudskom biću”. Kod mene nije bio
takav slučaj: ja sam govorio o Emeriku, govorio sam o nekim ženama,
spisak je, sve u svemu, bio kratak. Za razliku od Rusoa, ja, takođe, nisam
mogao da kažem da sam „uz jednodušnu njihovu saglasnost, proteran iz
društva ljudi”; ljudi se nikada nisu ujedinjavali protiv mene; stvar je
jednostavno u tome da ničega tu nije ni bilo, da je moje pripadanje svetu,
od samog početka igre ograničeno, malo-pomalo prestalo da postoji, sve
dok u jednom trenutku više ništa nije moglo da zaustavi propadanje.
Okrenuo sam termostat pre nego što sam odlučio da spavam, ili da se
barem opružim na krevet, spavati je drugo nešto, bili smo usred zime, dani
su već bili duži, ali i noć je još bila duga, a ovde, u šumi, ta noć će biti
bezuslovna.
 Konačno sam utonuo u bolan san, ne bez prethodnog učestalog
posezanja za bocom starog kalvadosa kupljenog u tržnom centru „Lekler”
u Kutansu. Nikakav san nije prethodio mom naglom buđenju, u gluvo
doba noći, kad mi se učinilo da mi se neko očešao o rame, ili me milovao
po ramenima. Ustao sam, krenuo da se šetkam po sobi ne bih li se smirio,
otišao sam do prozora: noć je bila neprozirna, mora biti da je mesec bio u
onoj fazi kad se uopšte ne vidi, i ne samo on, nijedna zvezda se nije videla,
oblaci su pali previše nisko, teški kao jorgan. Bilo je dva ujutro, noć je bila
tek na polovini, u to doba u manastirima se služi bdenje; popalio sam sve
lampe, ali ni to me nije umirilo: sanjao sam Kamij, izvesno, ramena mi je
u snu milovala Kamij i niko drugi, kao što je to činila svake noći pre
nekoliko godina, ili, bolje reći, pre mnogo godina. Nisam više ni gajio
nadu da bih mogao biti srećan, ali i dalje je u meni tinjala ambicija da
umaknem čistom, običnom ludilu.

Legao sam, osvrnuo se po sobi: imala je oblik savršenog

jednakostraničnog trougla, dva nakošena zida sastajala su se u sredini, u
nivou noseće grede. Toga časa postao sam svestan klopke u kojoj sam se
našao: upravo u jednoj ovakvoj sobi, ali identičnoj, ja i jesam iz noći u noć
spavao s Kamij, bilo je to u Klesiju, u ona prva tri meseca našeg
zajedničkog života. U toj podudarnosti kao takvoj nije bilo ničeg
iznenađujućeg, sve te normandijske kuće sagrađene su više ili manje po
istom obrascu, a ja sam se u tom trenutku nalazio na svega dvadeset
kilometara od Klesija; ali tu sličnost nisam unapred naslutio, spolja
gledano te dve kuće nisu ličile jedna na drugu, ona u Klesiju imala je
drvene grede, dok su zidovi ove ovde bili od neobrađenog kamena -
verovatno peščara. Na brzinu sam se obukao i sišao u trpezariju, tamo je
bilo ledeno, nisam uspeo da upalim vatru, nikad nisam imao dara za
paljenje vatre, nikako mi nije bilo jasno gde treba staviti cepanice, a gde
grančice i kako to sve naslagati, bila je to jedna od sijaset stavki u kojima
nisam mogao da pariram jednom uzornom muškarcu - navedimo kao
primer Harisona Forda - a ja sam to želeo da budem, nego nije sad u tome
stvar, bolna rastrzanost razdirala mi je srce, uspomene su samo navirale,
nikako da prestanu, nije budućnost ta koja vas ubija, ne, prošlost je ta koja
vas ubija, koja se stalno navraća, koja vas mori i minira, da bi vas
naposletku i ubila. I trpezarija je bila ista kao ona u kojoj smo tri meseca
jeli, posle odlaska u nabavku u kasapnicu-pečenjaru u Klesiju, i u
tamošnju pekaru-poslastičarnicu, kao i kod raznih proizvođača povrća,
nakon čega bi se ona bacila na kuvanje, sa entuzijazmom od kojeg mi
danas, kad se toga sećam, pripadne muka. Nije mi promaklo uredno
okačeno bakarno posuđe, koje je blistalo nenametljivim sjajem spram
kamene podloge zida. Nije mi, takođe, promakao ni masivni kredenac od
orahovine, s policama taman podešenim da prime ruanski porcelan,
cvetnog, naivnog dezena. Promakao mi nije ni zidni sat od hrastovine, čije
su kazaljke očito bile stale, u nekom prohujalom trenu - neki takvi stali bi
u času smrti nečijeg sina, ili bliskog bića; drugi u trenutku kad je
Francuska 1914. objavila rat Nemačkoj; treći pak kad je izglasano puno
poverenje maršalu Petenu.

Nisam mogao tu da se zadržavam, dohvatio sam jedan veliki metalni

ključ pomoću kojeg sam ušao u drugo krilo kuće, tu se trenutno nije moglo
stanovati, na šta mi je arhitekta unapred skrenuo pažnju, nemoguće je taj
deo bilo zagrejati, ali ako ostanem tu do leta, i to će moći da mi posluži.
Ušao sam u jednu ogromnu prostoriju, koja je nekada morala biti glavna
odaja u celoj kući, ali sad je bila zatrpana foteljama i baštenskim
stolicama, s tim što je ceo jedan zid zauzimala biblioteka, iznenadio sam se
ugledavši sabrana dela markiza De Sada. Mora da je napravljena bila još u
XIX veku, kožni povez, ukrasi na koricama i rikni, to sranje mora da ga je
koštalo ko Svetog Petra kajgana, stao sam nakratko da prelistam delo koje
je bilo ilustrovano brojnim gravurama, naposletku su mi baš te gravure i
privukle pažnju, i čudno je bilo to što mi ništa, ali ništa nije bilo jasno, na
tim gravurama predstavljene su bile razne poze u seksu, učestvovalo je
više protagonista, ali ja nikako nisam mogao sebe u tome da vidim, da
zamislim gde bih se i kako ja uklopio u to, sve to me nije vodilo nikud pa
sam se zaputio prema međuspratu, na kraju krajeva tamo mora da je više
fanki, više kul, bilo je još rasporenih kauča sa ubuđalim tapacirungom,
napola izvrnutim. Ugledao sam tu i jedan električni gramofon i zbirku
ploča, najviše je singlova bilo, neko vreme sam se dvoumio, ali sam onda
nepobitno utvrdio da je reč o tvistu - videlo se to pre svega po plesačima
na omotima, sami pevači i grupe koji su to izvodili odavno su bili pali u
zaborav.
Arhitekti je, setio sam se toga, bilo neprijatno sve vreme dok sam
razgledao kuću, ostao je samo koliko je bilo neophodno da mi objasni
kako rade aparati, deset minuta maksimalno, i u više navrata mi je ponovio
da bi mu bolje bilo da proda tu kuću, samo da, eto, sve te formalnosti s
javnim beležnikom i ostalima nisu tako komplikovane, a naročito s
potencijalnim kupcem, koga tek treba naći. Njega je, očigledno, prošlost
vezivala za tu kuću, prošlost čije konture nikako nisam uspevao da
razaberem, nešto između markiza De Sada i tvista, prošlost koje je morao
da se oslobodi, makar da bi sebi priuštio mogućnost nekakve budućnosti,
ali izvesno je da me ništa od onoga što sam video u tom krilu kuće nije
podsećalo na kuću u Klesiju, ovde je na delu bila neka druga patologija,
druga neka priča, i u krevet sam legao gotovo spokojan, uvidevši da je
sušta istina to da nam, usred svih naših drama, mir donosi spoznaja da
postoje i druge drame, one kojih smo mi pošteđeni.
 Sutradan ujutro išao sam u polučasovnu šetnju, i tako stigao sve do
obale Ome. Prizori nisu bili nimalo interesantni, osim za one koje zanima
postupak preobražaja uvelog lišća u humus - među koje sam,
svojevremeno, mogao da se svrstam i ja, ali prošlo je otad više od dvadeset
godina, u međuvremenu sam izveo razne računice u vezi sa odnosom
količine proizvedenog humusa, s jedne, i gustine šumskog zemljišta s
druge strane. Ostale neke poluuspomene, krajnje nedorečene inače, vraćale
su me u doba studija, zapazio sam tako, na primer, da se ova šuma slabo
održava - previše je bilo lijana i parazitskih biljaka, što nužno ometa rast
drveća; pogrešno je misliti da priroda prepuštena sama sebi proizvodi ono
veličanstveno staro drveće, moćnih skladnih stabala, drveće koje se može
porediti s katedralama i koje, kao i one, ume da pobudi religiozna osećanja
panteističkog tipa; prepuštena samoj sebi, priroda proizvodi, generalno,
bezobličnu haotičnu zbrku sačinjenu od raznog bilja koje je, u celini
gledano, veoma ružno; takve sam, otprilike, utiske poneo iz šetnje do obale
Orne.
Vlasnik kuće mi je bio preporučio da ne hranim srne, ako slučajno
naiđem na neku. Ne zato što bih takvim Činom, po njemu, narušavao
njihovo dostojanstvo kao divljih životinja (govoreći to, nestrpljivo je
slegnuo ramenima, kao da sam hoće da podvuče besmislenost sopstvene
napomene); srne su, kao i većina divljih životinja, svaštojedi-oportunisti,
jedu manje-više sve što im padne pod zub, ništa ih neće tako obradovati
kao da nalete na ono što je ostalo iza izletnika, ili pak na neku prevrnutu
kesu sa smećem; stvar je jednostavno u sledećem: ako počnem da ih
hranim, one će dolaziti svakodnevno, neću više moći da ih se ratosiljam, a
one, te srne, stvarno umeju čoveku da se nakače, to ti posle bude kamen
oko vrata. Ako me, ipak, gane gracioznost njihovih malih skokova, značilo
bi to da sam se odao emociji životinjske provenijencije, a za tu
eventualnost on bi me posavetovao da im dajem kroasane s čokoladom,
gotovo je nezamislivo koliko one vole kroasane s čokoladom - po čemu se
znatno razlikuju od vukova, kojima je više sir po ukusu, ali kako god bilo,
vukova ovde nema, srne nemaju razloga za brigu, moraće još godine i
godine da prođu pre nego što oni ne počnu da silaze sa Alpa, pa čak i sa
Ževodana.
Bilo kako bilo, nisam video nijednu srnu. Nisam uopšte video ništa što
bi moglo opravdati sam moj boravak u toj kući izgubljenoj usred šume, i
bilo je, čini se, praktično neizbežno da se u jednom trenutku uhvatim za
list hartije na kojem sam bio zapisao adresu i telefon Kamijine
veterinarske ordinacije posle pretrage na računaru u maloj kancelariji u
Emerikovoj štali, a sad mi se činilo kao da je to bilo davno, davno, kao da
se to desilo u nekom prethodnom životu, a taj događaj se zapravo odigrao
pre nepuna dva meseca.

Do Faleza nije bilo više od dvadesetak kilometara, ali meni su bila

potrebna gotovo dva sata da taj put pređem. Dugo sam stajao parkiran na
glavnom trgu u Pitanžu, opčinjen prizorom hotela „Lion Verd”, bez
ikakvog primetnog motiva do te čudne toponimije - ali da li bi varijanta
„Lion Vert”8 uopšte bila prihvatljivija? Zastao sam potom, tek ovog puta,
valjda bez ikakvog razloga, u Bazoš-o-Ulmu. Bio je to ujedno i kraj
normandijske Švajcarske, sa sve njenim udesima i krivinama, poslednjih
deset kilometara puta prema Falezu bilo je savršeno pravo, imao sam
utisak da klizim po nekoj blago nakošenoj ravni, tek, u jednom momentu
sam primetio da sam neosetno nagazio sto šezdeset na sat, bila je to glupa
greška, upravo na ovakvim mestima postavljaju radare, a i to što sam
glatko klizio verovatno me je vodilo u ništavilo i nigde drugde, Kamij je
verovatno bila započela život iz početka, sigurno je našla nekog tipa, ne
sad skoro, biće pre jedno sedam godina, šta meni bi pa da mislim da stvari
stoje drugačije?
Parkirao sam se podno utvrđenja koja su okruživala Falez, a među
kojima je dominirao dvorac u kojem je svojevremeno na svet došao
Vilijam Osvajač. Plan grada Faleza bio je jednostavan, i ja sam bez
ikakvih teškoća pronašao Kamijinu veterinarsku ordinaciju: nalazila se na
Trgu doktora Pola Žermena, na samom kraju Ulice Sen-Žerve, što je
očigledno bila jedna od glavnih trgovačkih ulica u gradu, a i u neposrednoj
blizini istoimene crkve - čiji su temelji, u primitivnom gotičkom stilu,
mnogo pretrpeli kad se grad našao pod opsadom snaga Filipa Avgusta. S
obzirom na to da sam već dotle bio stigao, mogao sam da uđem direktno u
ordinaciju, da se obratim sekretarici koja je sedela za pultom i zatražim da
vidim Kamij. Tako bi drugi ljudi postupili na mom mestu, i to bih, možda,
i ja sam na kraju uradio, posle raznoraznih predomišljanja lišenih i svakog
značaja i svakog smisla. Odmah sam odbacio mogućnost da je prvo
pozovem telefonom; ideja da joj pošaljem pismo dugo me je opsedala,
privatna pisma, olovkom napisana, postala su tako retka, a i dalje
ostavljaju snažan utisak, ali sam prvenstveno zbog osećanja da nisam u
stanju to da uradim kako treba - na kraju odustao od te zamisli.
Tačno preko puta nalazio se jedan bar, „Kod normandijskog vojvode”,
i na koncu sam se opredelio za to rešenje, u iščekivanju da mi se vrati
snaga, ili želja za životom, ili šta već. Poručio sam pivo, naslutivši da će to
pivo biti prvo u dugom nizu, bilo je tek jedanaest pre podne. Lokal je bio
majušan, svega pet stolova je bilo, a ja jedina mušterija. Odatle sam imao
savršen pogled na veterinarsku ordinaciju, s vremena na vreme ljudi su
odande izlazili u pratnji neke domaće životinje - najčešće bi to bio pas,
ponekad u korpi - razmenjujući na odlasku prigodne reči sa sekretaricom.
Isto tako, s vremena na vreme bi poneko i ušao u bar, seo na nekoliko
metara od mene i poručio kafu s nekim alkoholom, uglavnom su to bili
starci, oni ne bi ni seli, draže im je bilo za šankom da popiju to što su
poručili, imao sam razumevanja za njihov izbor i podržavao ih u njemu,
bili su to odvažni starci koji su želeli da pokažu da ih snaga još nije
napustila, da im tetive još nisu popustile, grdno se vara onaj ko misli da su
za staro gvožđe. I dok bi ove, povlašćene mušterije pristupale toj mini-
demonstraciji sile, gazda je, s gotovo svešteničkim mirom, nastavljao da
čita Pari-Normandi.
Bio sam na trećem pivu, pažnja je pomalo počela da mi bludi, kad mi
se najednom Kamij pojavila pred očima. Izašla je iz prostorije u kojoj je
primala pacijente, razmenila nekoliko reči sa sekretaricom - pauza za
ručak, očigledno. Nalazila se na dvadesetak metara od mene, ne više, i
ništa se nije bila promenila, fizički se uopšte nije bila promenila, to je bilo
zastrašujuće, imala je sad više od trideset pet godina, a i dalje je izgledala
kao devetnaestogodišnja klinka. Ja sam jesam se promenio, fizički, bio
sam svestan da sam jednom ili u više navrata doživeo te faze naglog
starenja, znao sam to po tome što bih, s vremena na vreme, ugledao sebe u
ogledalu i ne bih bio zadovoljan onim što vidim, makar mi to što sam
video i ne bilo posebno mrsko, otprilike onako kao kad na stepeništu
srećemo komšiju koji nam ne ide posebno na živce.
Da stvari budu još gore, nosila je džins i svetlosivi duks, dakle isto ono
što je nosila kad je, jednog novembarskog prepodneva, ponedeljak je bio,
vozom došla iz Pariza, o ramenu je nosila tašnu, a onda su nam se pogledi
susreli, i gledali smo se tako nekoliko sekundi ili nekoliko minuta,
nemoguće je odrediti tačno, pre nego što mi je rekla: „Ja sam Kamij”,
stvarajući tako preduslove za jedan nov sled okolnosti, za jedan novi
egzistencijalni sklop iz kojeg ja još nisam bio izašao, iz kojeg verovatno
nikad neću ni izaći i iz kojeg, pravo da kažem, nemam nameru ni da
izlazim. Nakratko me je obuzeo užas kad su dve žene, izlazeći iz
veterinarske ordinacije, razmenile nekoliko reći na trotoaru: da li da
ručamo u „Normandijskom vojvodi”? Da se s Kamij nađem licem u lice
tako, slučajno - to mi se činilo kao najgora od svih solucija, neuspeh bi u
tom slučaju bio izvestan. Ali ne, one su krenule Ulicom Sen-Žerve i, istinu
govoreći, kad sam malo bolje upoznao situaciju u „Normandijskom
vojvodi”, i meni je bilo jasno da je moja bojazan bila uzaludna, gazda mi
nije ni predložio da nešto prezalogajim, čak ni sendviče, da u podne pali
vatru, ne, to nije bio njegov stil, on je i dalje temeljno iščitavao Pari-
Normandi, za čiji je sadržaj, tako mi se činilo, bio zainteresovan i
preterano, bolesno.
Nisam čekao da se Kamij vrati, odmah sam platio pivo i u stanju blage
pripitosti vratio se u kuću u Sent-Ober-sir-Ornu, gde su me dočekali
trougaoni zidovi sobe, bakarno posuđe što visi na zidovima i, šire gledano,
moje uspomene, ostala mi je jedna boca gran marnijea, to nije bilo
dovoljno, teskoba je rasla iz časa u čas, postepeno, a opet u trzajima,
tahikardija je krenula oko jedanaest uveče, nedugo zatim počelo je i obilno
preznojavanje, a potom i mučnina. U dva sata ujutro shvatio sam da se od
te noći nikad neću sasvim oporaviti.
 Počev od toga časa, u stvari, počelo je da mi izmiče moje vlastito
ponašanje, počeo sam da oklevam kad mu treba odrediti neki smisao, tada
je ono, nedvosmisleno, počelo da odstupa od nekog zajedničkog morala,
pa i od zdravog razuma zajedničkog svima, pa - verovao sam dotad - i
meni. Ja nikada nisam bio, i mislim da sam to već dovoljno objašnjavao,
ono što se kaže jaka ličnost, nisam od onih koji ostavljaju neizbrisive
tragove u istoriji, pa ni u pamćenju svojih savremenika. Nekoliko nedelja
pre toga bio sam ponovo počeo da čitam, pa dobro, može se tako reći,
moja čitalačka znatiželja nije bila bogzna kako naglašena, čitao sam, u
stvari, isključivo Gogoljeve Mrtve duše, a i nisam čitao mnogo, jednu-dve
stranice dnevno, ne više, i dešavalo se da često čitam iste stranice, više
dana zaredom. To čitanje donosilo mi je beskrajan užitak, možda se nikada
nisam osećao tako bliskim nekom drugom čoveku kao tom ruskom piscu,
pomalo zaboravljenom, a opet, nisam mogao da kažem da je mene Bog,
kao Gogolja, darivao jednom izrazito složenom prirodom. Meni je Bog
dao jednostavnu prirodu, po mom mišljenju - beskonačno jednostavnu, pre
će biti da je to svet oko mene postao složen, zapalo mi je tako da svet
zateknem u stanju preterano velike složenosti, nije mi, jednostavno,
polazilo za rukom da proniknem u svu složenost sveta u koji sam bačen, pa
mi je tako i moje ponašanje, koje ni na koji način ne pokušavam da
opravdam, postalo neshvatljivo, sablažnjivo i nepostojano.

Sutradan sam do „Normandijskog vojvode” došao u pet po podne,

vlasnik bara već se bio navikao na moje prisustvo, prethodnog dana mi je
izgledao pomalo iznenađen, danas pak ni najmanje, nisam još ni poručio a
njemu je ruka već bila na ručki od aparata za pivo; seo sam na isto mesto.
U pet i petnaest mlada devojka od petnaestak godina otvorila je vrata
veterinarske ordinacije, za ruku je držala neko dete, sasvim malog dečaka,
mogao je imati tri-četiri godine. U prostoriji se toga časa pojavila Kamij i
podigla dete, pa se zavrtela ukrug, i tako nekoliko puta, zasipajući malog
poljupcima.
Dete, dakle, rodila je dete; to je ono što se zove nova činjenica. Mogao
sam i da naslutim da će toga biti, dešava se katkad da žene rode decu, ali
činjenica je da sam razmišljao o svemu i svačemu, samo ne o tome. I prve
moje misli, istinu govoreći, nisu se ticale samog deteta; da bi se dete
napravilo, generalno, potrebno je dvoje, eto, to sam govorio sebi,
generalno, ali ne i nužno, današnja medicina pruža razne mogućnosti,
slušao sam o tome, i zapravo bi meni u ovom slučaju draže bilo da je dete
začeto veštačkom oplodnjom, izgledalo bi mi, na izvestan način, manje
stvarno, ali to ovde nije bio slučaj, pet godina ranije Kamij je bila kupila
voznu kartu i ulaznicu za Festival starih plugova, bila je u plodnim
danima, i spavala je s tipom koga je upoznala na koncertu - imena grupe
kasnije nije mogla da se seti. Nije odabrala baš prvog koji je naišao,
momak nije bio ni previše ružan ni previše glup, student Više trgovačke
škole. Jedino što je kod njega bilo pomalo sumnjivo bila je činjenica da
voli hevi metal, ali hajde sad, niko nije savršen, pri čemu je on za jednog
mladića koji voli hevi metal bio učtiv i čist. Sve se odigralo u šatoru tog
tipa, nasred jedne livade nekoliko kilometara udaljene od mesta gde je
održan koncert; nije bilo ni dobro ni loše, nego onako, u granicama
korektnog; pitanje prezervativa skrajnuto je bez većih teškoća, kako s
muškima uvek biva. Probudila se pre njega i ostavila, na vidnom mestu,
listić koji je otcepila iz beležnice Rodija, zapisavši pogrešan broj
mobilnog; ova joj je mera predostrožnosti, ako ćemo pravo, bila pomalo i
izlišna, slabi su bili izgledi da će je ikad pozvati. Do železničke stanice
imalo je da se pešači pet kilometara, jedino je to bila nezgodna okolnost,
ali je zato vreme bilo lepo, pravo letnje jutro, vedro i prijatno.
Njeni roditelji pomirljivo su primili vest, svet se promenio, i oni su
toga bili svesni, nije se nužno promenio nabolje, tako su mislili u dubini
duše, ali promenio se i šta sad, i novi naraštaj mora da pribegava bizarnim
metodama ne bi li ostvario svoju reproduktivnu ulogu. Oboje su klimali
glavom, svako za sebe, ali na način malčice drugačiji: kod oca je, ipak,
prevladavao stid, osećanje da je barem delimično omanuo u vaspitnoj
misiji i uverenje da je to trebalo da se desi na drugačiji način; s druge
strane, majci je već bilo puno srce zato što će biti muško, odmah je bila
potpuno sigurna što se pola tiče, pa i rodilo se muško, stvarno.

U sedam sati Kamij je izašla u društvu sekretarice, koja je krenula na

svoju stranu, Ulicom Sen-Žerve, a onda zaključala vrata veterinarske
ordinacije i sela za volan svog nisana mikra. Nameravao sam, više ili
manje neodređeno, da je pratim, ta ideja svakako mi je u jednom trenutku
bila pala na pamet, ranije, u toku dana, ali kola sam bio parkirao kod
gradskih bedema, predaleko, nisam imao vremena da odem do njih, a i
ponestalo mi je bilo snage, nisam te večeri bio ni za šta, osim toga, bilo je
tu i to dete, celu situaciju trebalo je iznova razmotriti, u datom trenutku
pametnije je bilo otići do marketa Karfur u Falezu i kupiti bocu gran
marnijea, ili, pre, dve.

Sutradan je bila subota, i pretpostavljao sam da će Kamijina

veterinarska ordinacija raditi, to bi, štaviše, verovatno mogao biti i dan kad
ima najviše posla, kad im se pas razboli, ljudi čekaju, čekaju dok im se ne
stvori slobodno vreme, tako to biva, generalno, u životu ljudi. Škola, ili
vrtić, ili obdanište u koje ide njen sin, međutim, svakako neće raditi, pa će
Kamij sigurno za taj dan pozvati bebisiterku, a u ordinaciji će verovatno
biti sama, što sam ja tumačio kao povoljnu okolnost.
Stigao sam u pola dvanaest, za slučaj - koji mi se, inače, činio slabo
verovatnim - da Kamij u subotu posle podne ipak odluči da ne radi. Gazda
je već bio pročitao Pari-Normandi, ali sad se bacio na, takođe podrobno,
iščitavanje Frans fudbala, bio je to zaista predan čitalac, ima takvih, sretao
sam takve ljude, oni se ne zadovoljavaju krupnim naslovima, izjavama
Eduara Filipa ili podatkom o visini Nejmarovog transfera, oni hoće da
prodru do same srži stvari; oni su temelj prosvetljenog javnog mnjenja,
stub parlamentarne demokratije.
Klijenti su se, jedan za drugim, smenjivali u veterinarskoj ordinaciji,
ali ipak je Kamij zatvorila nešto ranije nego prethodnog dana, odmah posle
pet po podne. Ovoga puta kola sam parkirao u bočnoj uličici, na nekoliko
metara od njenih, u jednom trenutku sam se pobojao da će ih prepoznati,
ali verovatnoća da se to desi bila je slaba. Prošlo je dvadeset godina otkako
ih je poslednji put videla, u vreme kad sam taj auto kupio, mercedes klase
G retko se viđao na ulicama, kupovali su ga ljudi koji su nameravali da
putuju po Africi, ili barem po Sardiniji; sada je bio u modi, njegova
starinska crta imala je u sebi nečeg zavodljivog, postao je to, više-manje,
automobil za puvadžije.

Skrenula je kod Bazoš-o-Ulma, i tačno u trenutku kad je njen auto

krenuo put Rabodanža, ja sam već bio siguran da živi sama sa svojim
sinom. Nije to bio isključivo odraz moje želje; bio sam u to intuitivno
siguran, i ta izvesnost bila je silovita, makar u istom trenutku i ne bilo
moguće proveriti njenu verodostojnost.
Bili smo sami na putu za Rabodanž, i ja sam odmah usporio, pustivši je
da malo odmakne; magla se dizala, ali još sam jedva razaznavao njena
zadnja svetla.
Rabodanško jezero, na koje smo stigli u trenutku kad je sunce počelo
da se priklanja zapadu, ostavilo je snažan utisak na mene; dugačko je bilo,
kilometre i kilometre, sa obe strane bio je po jedan most, a sa svih strana
okruživale su ga guste hrastove i brestove šume; jezero je, verovatno, bilo
veštačko; nije bilo maltene ni traga ikakvom ljudskom prisustvu, taj
krajolik mi zaista nije ličio ni na šta što sam dotad imao prilike da vidim u
Francuskoj, pre bi čovek pomislio da je negde u Norveškoj ili u Kanadi.
Parkirao sam se iza jednog bara-restorana na vrhu uzbrdice, objekat je
bio zatvoren u ovo doba godine, a s terase su se pružali „panoramski
pogledi na jezero”; na reklami je pisalo da se tu, na zahtev, organizuju
ručkovi i večere, te da se sladoled može dobiti u svako doba dana. Kamij
je kolima krenula preko mosta; iz pregrade za rukavice izvadio sam šmit i
bender, nimalo više nisam strahovao da ću je izgubiti iz vida, već sam
mogao i da naslutim gde obitava; bila je to neka mala brvnara, s druge
strane mosta, nekoliko metara udaljena od jezera, koje se moglo posmatrati
s njene terase. Izgubljena usred šume, ta brvnara je stvarno ličila na kućicu
za lutku okruženu džinovima.
I zaista, kad je prešao most, nisan mikra je produžio uzbrdo, a onda
stao odmah ispod terase. Mlada devojka od petnaestak godina dočekala je
Kamij - ista ona koju sam bio video prethodnog dana. Razmenile su
nekoliko reči, a onda je devojka sela na skuter i otišla.

I tako je, znači, Kamij živela tu, u kući na osami, usred šume,
kilometrima udaljena od prvog komšije - dobro, preterujem malo, bila je tu
još jedna kuća, malo veća, više na sever, na kilometar-dva odatle, s tim što
je to očigledno bila vikendica, roletne su bile spuštene. Tu je, uostalom,
bio i taj bar-restoran Rotonda, iza kojeg sam se ja parkirao, da bih u nešto
pažljivijem razgledanju doznao da se objekat otvara tek u aprilu, kad
počne uskršnji raspust (tik do njega nalazio se klub za skijanje na vodi koji
je posle zimske pauze počinjao da radi otprilike u isto vreme). Na ulazu u
restoransku salu bio je postavljen alarm, sitno crveno okce trepkalo je u
donjem delu digitalnog kućišta; nešto niže je, međutim, bio ulaz za
osoblje, gde su ulazili dostavljači, i tu sam bravu razvalio bez ikakvih
teškoća. Temperatura je unutra bila vrlo prijatna, svakako mnogo ugodnija
nego napolju, mora da je prostor bio opremljen sistemom s termostatom,
pre svega, bez sumnje, zbog podruma - mnogo lepog podruma, inače, u
kojem je bilo na stotine boca. U pogledu dugotrajnih namirnica, stvari nisu
stajale tako sjajno, bilo je tu nekoliko polica s konzervama - konzervisano
povrće i voćni sirup, uglavnom. Na gvozdenom krevetu u sobici za
poslugu našao sam tanak madrac; mora biti da bi se njime, u sezoni,
poslužili zaposleni kad ugrabe koji trenutak predaha. Lako sam preneo
madrac na sprat, u restoransku salu s panoramskim pogledom, i tamo sam
se smestio, ne odvajajući se od dvogleda. Madrac nije bio ni izbliza
udoban, ali je zato bar vrveo od načetih boca s aperitivima, ne bih ja,
zapravo, ni umeo da opišem celu tu situaciju, ali prvi put posle ko zna
koliko meseci - ili, pre će biti, godina - ja sam imao osećaj da se nalazim
upravo na mestu gde treba da budem, i bio sam, prosto rečeno, srećan.

Sedela je na kauču u salonu, sin je bio pored nje, posvećeno su gledali

DVD, teško mi je bilo da prepoznam koji, verovatno Kralj lavova, onda je
dete zaspalo, uzela ga je u naručje i zaputila se prema stepeništu. Nedugo
zatim, svetla su se pogasila u celoj kući. Ja nisam imao baterijsku lampu,
kao ni bilo koje drugo rešenje što se toga tiče; bio sam siguran da sa ove
udaljenosti ne može da me primeti, ali, opet, da sam uključio svetlo u
restoranskoj sali, mogla bi da posumnja da se nešto neuobičajeno dešava.
Na brzinu sam pojeo nešto, konzervu graška i onda još jednu, s breskvama,
zalio to bocom sent-emiliona, i zaspao gotovo istog časa.
Sutradan, oko jedanaest sati, Kamij je izašla iz kuće, vezala malog u
sedište za decu i krenula, opet preko onog mosta, samo u suprotnom
smeru, njena kola prošla su na desetak metara od restoranske sale; još pre
podneva biće ona u Banjol-sir-Ornu.
 Sve što postoji htelo bi da postoji, i tako se stvaraju sve te situacije
koje ponekad podrazumevaju pokretanje moćnih emocionalnih sklopova, i
tako se na koncu i stigne do nekog odredišta. Situacija koju sam upravo
opisao potrajala je bezmalo pune tri sedmice Ja bih najčešće dolazio oko
pet po podne, odmah bih zauzeo osmatrački položaj, sad sam već bio
dobro organizovan, imao sam i pikslu i baterijsku lampu; ponekad bih sa
sobom poneo i šunku, pa to jeo s konzervisanim povrćem; jednom sam se
u dolasku snabdeo bio i kobasicom s belim lukom. Što se zaliha alkohola
tiče, bilo ih je dovoljno da teram mesecima.
Očigledno je sad bilo ne samo to da Kamij živi sama, da nema nikoga,
već da se gotovo ni s kim i ne druži; u toku te tri nedelje niko joj nije
došao u goste. Kako li je dotle stigla? Kako li smo mi, ona i ja, dotle stigli?
I da se izrazim rečnikom komunističkog barda: zar je takav život ljudski?

Pa da, jeste, odgovor je potvrdan, čega sam ja, malo-pomalo, postajao

svestan. U isto vreme postajao sam svestan i toga da se stvari neće dovesti
u red. Kamij je sad bila u jednoj dubokoj vezi koja isključuje sve ostale, u
vezi sa svojim sinom; potrajaće to još najmanje deset godina, ili,
verovatnije, petnaest, kad će je on konačno ostaviti i otići na studije - jer u
školi će biti dobar, oslanjaće se na pažnju i predanost svoje majke, a i na
fakultetu će blistati, u to ni najmanje nisam sumnjao. Malo-pomalo i stvari
će bivati manje jednostavne, doći će tu i neke devojke - a potom će se, još
gore, pojaviti jedna devojka, koja neće naići na dobar prijem, Kamij će tad
postati smetnja, prepreka (a ako to ne bude devojka, nego dečko, situacija
neće biti ništa povoljnija, nije to više bilo ono vreme kad su majke sa
olakšanjem prihvatale homoseksualnost svojih sinova, ovi mali pederi
danas postanu pravi par i izmiču materinskoj dominaciji). I tako će se ona
boriti, boriće se da sačuva jedinu ljubav svog života, situacija će neko
vreme biti bolna, ali na kraju će Kamij shvatiti sve, povinovaće se
„prirodnim zakonima”. Tad će se i osloboditi, biće ponovo slobodna i
sama - ali tad će već imati pedeset godina, i za nju će očito biti prekasno,
dok, što se mene tiče, na to i ne vredi trošiti reči, ja ću tad već biti jedva
živ, kroz petnaest godina biću ja već uglavnom mrtav čovek.
 Dva meseca su bila prošla otkako sam poslednji put uzeo štajer
manliher u ruke, ali delovi su se sklopili kao od šale, lako i precizno,
mašinska obrada bila je uistinu divljenja dostojna. Ostatak popodneva
proveo sam vežbajući se na jednoj napuštenoj kući koja se nalazila malo
dublje u šumi, a na kojoj je ostalo još nekoliko nerazbijenih prozora; ni
trunku osećaja nisam bio izgubio, sa udaljenosti od petsto metara i dalje
sam bio izvanredno precizan.
Da li se moglo uopšte razmišljati o tome da će Kamij zbog mene
ugroziti taj savršen, neraskidiv odnos koji je imala sa svojim sinom? I da li
se uopšte i može pomisliti da bi on, dete, pristao na to da naklonost svoje
majke deli s nekim drugim čovekom? Odgovor na ova pitanja bio je u
dovoljnoj meri očigledan, i neizbežno se nametao zaključak: ili on, ili ja.
Ubistvo četvorogodišnjeg deteta neminovno izaziva burnu medijsku
reakciju, mogao sam se nadati hajci nezanemarljivih razmera. Ubrzo će
panoramski restoran biti identifikovan kao mesto odakle je pucano, ali ja
ni jednog jedinog časa nisam skidao rukavice od lateksa, ma ni na sekund,
dok sam boravio na tom mestu, i stoga sam bio siguran da nisam ostavio
otiske prstiju. Što se DNK tiče, nisam baš najtačnije znao staje potrebno da
bi se pokupio uzorak nečijeg DNK: krv, sperma, kosa, pljuvačka? Unapred
sam se bio setio da ponesem plastičnu kesu u koju sam, iz dana u dan,
odlagao opuške, a cigarete sam pušio držeći ih strogo među zubima; u
poslednjem trenutku dodao sam i komade escajga koje sam stavljao u usta,
mada sam već tad imao utisak da su takve mere predostrožnosti pomalo
izlišne, istinu govoreći, DNK mi niko nikad i nije uzeo, sistematično
uzimanje DNK u slučajevima kad nema krivičnog prekršaja nije bilo
izglasano u parlamentu, moglo se reći da, u izvesnom smislu, živimo u
jednoj slobodnoj zemlji, bilo kako bilo, nisam imao utisak da mi preti iole
ozbiljna opasnost. Smatrao sam da je ključ uspeha u brzom izvršenju
samog čina; nepun minut posle ispaljenog hica, mogao sam jednom
zasvagda da napustim Rotondu; kroz manje od sat vremena bio bih na
auto-putu za Pariz.

Jedne večeri, dok sam u glavi vrteo sve parametre relevantne za

atentat, strefila me uspomena na jedno veče u Morzinu, 31. decembar je
bio, prvo veče kad se ne spava, a kad su meni roditelji dozvolili da
ostanem budan do ponoći; u goste im je bilo došlo nekoliko prijatelja,
verovatno su napravili malu sedeljku, ali ja se tog aspekta celog događaja
uopšte i ne sećam, sećam se, međutim, svoje beskrajne opijenosti samom
idejom da ulazimo u jednu novu godinu, godinu koja će po svemu biti
sasvim nova, kad će svaki gest, makar i sasvim bezazlen, kao na primer da
dete uzme i popije šolju neskvika, biti, u izvesnom smislu, prvi put učinjen,
mogao sam u to vreme imati pet godina, malo stariji sam bio od Kamijinog
sina, ali sam život sagledavao kao čitav niz radosti koji se može samo
produžavati, otvarajući put ka jednoj budućnosti punoj sve raznovrsnijih,
sve većih radosti, i u času kad je ta uspomena u meni oživela, uvideo sam
da potpuno razumem Kamijinog sina, da mogu da se stavim na njegovo
mesto i da mi to poistovećivanje daje za pravo da ga ubijem. Istinu
govoreći, da sam bio jelen ili brazilski kapuciner, to pitanje ne bih sebi ni
postavljao: prvo što jedan sisar mužjak preduzme pošto osvoji novu ženku
jeste da uništi kompletno njeno ranije potomstvo, a sve da bi osigurao
nadmoć svog genotipa. Ovakav stav dugo se održao i u prvobitnim
ljudskim zajednicama.
Imam sad vremena napretek da razmišljam o tih nekoliko sati, pa i o
tih nekoliko minuta, ionako nemam o bogzna čemu drugom da razmišljam,
nemam u životu nikakav program, te nemam ni na šta u mislima ni da se
vraćam: ne verujem, takođe, da su sile koje su delovale u suprotnom
smeru, koje su me zaustavljale na tom usponu ka ubilačkom aktu, imale
bogzna kakve veze s moralom; bilo je to pre svega jedno antropološko
pitanje, pitanje pripadanja jednoj odocneloj vrsti i pristajanje na zakone
koji u toj odocneloj vrsti važe - pitanje konformizma, drukčije rečeno.
Da sam uspeo da prekoračim te granice, nagrada, razume se, ne bi
stigla istog časa. Kamij bi patila, neizmemo bi patila, morao bih da čekam
najmanje šest meseci pre nego što s njom stupim u kontakt. A onda bih se
vratio, i ona bi me zavolela ponovo, jer ona nikad nije ni prestajala da me
voli, prosta stvar, i jednostavno bi želela opet da rodi, i želela bi to da učini
što pre; a tako bi i bilo. Do ogromne pretumbacije bilo je došlo nekoliko
godina ranije, grozno smo skrenuli s puta kojim smo inače išli; ja sam
pogrešio prvi, ali onda je Kamij svojski uzvratila; kucnuo je čas da
popravimo što je učinjeno, sad, sad je pravi trenutak za to, ovo nam je
poslednja šansa, i jedino sam ja bio kadar nešto s tim u vezi da
preduzmem, jedino sam ja držao karte u rukama, rešenje je bilo u cevi mog
štajer manlihera.
 Prilika se ukazala već naredne subote, sredinom prepodneva. Bio je
početak marta, u vazduhu se već osećala ona prolećna blagost, i kad sam
na nekoliko centimetara otvorio kružni prozor što gleda na jezero, da bih
proturio cev, hladnoća me ni na tren nije zapahnula, ništa me nije moglo
destabilizovati dok nišanim. Dete je sedelo za stolom na terasi, ispred neke
velike kartonske kutije u kojoj su bili delići Diznijeve slagalice - precizniji
da budem, Snežane i sedam patuljaka, to sam video kroz dvogled, do tog
trenutka samo su lice i poprsje glavne junakinje bili sastavljeni.
Maksimalno sam izoštrio nišan pre nego što ću zauzeti položaj, a onda sam
počeo da dišem ravnomerno i sporo. Glava detetova, meni okrenuta iz
profila, zauzimala je ceo nišan; ono samo uopšte se nije pomeralo, bilo je u
celosti usredsređeno na slagalicu - taj rad, istina, iziskuje veliku
koncentraciju. Nekoliko minuta pre toga ugledao sam bebisiterku, koja je
upravo bila sišla iz onih prostorija na spratu; kad god bi dete prionulo na
čitanje ili se zaigralo - primetio sam to - ona bi iskoristila priliku da surfuje
po intemetu pošto prethodno stavi slušalice u uši, pa će i sad tako
surfovati, verovatno nekoliko sati, procenio sam da neće silaziti dok ne
bude vreme da detetu da nešto da ruča.
Deset minuta dete je sedelo potpuno nepomično, ne računajući one
usporene pokrete rukom, dok je mali preturao po gomili kartonskih delića
slagalice - napredovao je, Snežanin korset biće još malo složen. Koliko je
on bio nepomičan, toliko sam bio i ja - nikada nisam tako usporeno, tako
duboko disao, nikad mi ruke nisu tako malo podrhtavale, nikada nisam u
toj meri bio ovladao oružjem, osećao sam se još malo pa kadrim za jedan
savršen hitac, hitac koji će me osloboditi svega, hitac jedinstven, najvažniji
u mom životu, hitac koji je, u suštini, bio i jedini smisao svih tih meseci
obuke.

U tom nepokretu prošlo je, tako, deset minuta, ili biće, ipak, petnaest
ili dvadeset, pre nego što su prsti počeli da mi drhte, a onda sam se
skljokao na patos, obrazima sam se trljao o tepih, shvatio sam da je sve
propalo, da nikad neću opaliti, da neću uspeti da izmenim tok stvari, da su
mehanizmi nesreće jači, da nikad više neću biti s Kamij i da ćemo oboje
umreti sami, nesrećni i sami, svako za sebe. Sav sam se tresao dok sam se
dizao s poda, vid mi je bio zamagljen od suza, i u tom trenutku, sasvim
slučajno, povukao sam oroz, kružni prozor u panoramskoj sali rasprsnuo se
u stotine i stotine komadića stakla, buka je bila takva da sam odmah
pomislio kako je neko svakako mogao da je čuje u onoj kući tamo, preko
puta. Uperio sam dvogled u dete: ne, ono se nije ni pomerilo, i dalje je
dečak bio usredsređen na slagalicu, napredovala je sad i Snežanina haljina,
uskoro će i nju složiti.

Lagano, sasvim usporeno, sporo kao pogrebna povorka - rasklopio sam

štajer manliher na delove, i oni su legli, pod konac, kao i uvek, u meke,
obložene pregrade. Kako sam zatvorio futrolu od polikarbonata, načas mi
je na pamet palo da je bacim u jezero, da bi mi se odmah potom učinilo
kako je takva, otvorena manifestacija neuspeha ipak bila bespotrebna,
neuspeh sam svakako pretrpeo, i to je bilo to, dodatno to naglašavati bilo
bi nepravedno prema tom čestitom karabinu, koji sa svoje strane nije tražio
ništa sem da bude na usluzi onom ko se njime služi, da s preciznošću i
vrhunskim kvalitetom obavi ono za šta je i napravljen.
Potom mi je palo na pamet da pređem preko tog mosta, da priđem
detetu i predstavim mu se. Dva-tri minuta razmatrao sam tu mogućnost u
glavi, da bih onda spucao bocu ginjole-kirša, što je ujedno predstavljalo i
povratak razumu ili, ako ništa drugo, nekoj normalnijoj formi razuma,
nisam, ni u kojem slučaju, mogao biti ništa drugo do nekakav otac ili
zamena za oca, a kakve bi vajde to dete imalo od oca, zbog čega bi mu bilo
kakav otac uopšte bio potreban? Ni zbog čega baš, imao sam utisak da u
glavi ponovo, samo u kontra smeru, vrtim parametre jedne već rešene
jednačine, i to rešene na moju štetu, jer bilo je ono: ili on, ili ja, kao što već
rekoh, i ispostavilo se da je on.

Tek tad je usledio jedan još razumniji potez: spakovao sam oružje u
prtljažnik svog G350 i krenuo, ne osvrćući se, u pravcu Sent-Obera. Kroz
nešto malo više od mesec dana doći će ovamo ljudi, otvoriće restoran,
konstatovaće da je neki divljak tu u međuvremenu boravio, verovatno će
za to optužiti nekog beskućnika, a onda će odlučiti da i dole ugrade alarm,
kako bi zaštitili ulaz namenjen snabdevačima - nevelikom mi se, ipak,
činila mogućnost da žandarmerija otvori istragu, da krene u potragu za
otiscima prstiju.

Što se mene tiče, izgledalo je kao da više ništa ne može da me zaustavi

na putu u propast. Pa ipak, nikako nisam odlazio iz kuće u Sent-Ober-sir-
Ornu, još ne, u svakom slučaju, i taj svoj potez, kad sad sve sagledavam
unazad, nikako ne mogu da objasnim. Ničemu se nisam nadao, bio sam u
punoj meri svestan da ničemu i nemam da se nadam, analiza situacije u
kojoj sam se našao činila mi se kompletnom i neumitnom. Postoje izvesna
područja ljudske psihe koja ostaju slabo poznata, zato što su slabo
istražena, zato što se, na svu sreću, malo ljudi nađe u situaciji da to mora
da istraži, a i stoga što onima koji su to učinili ostaje premalo razuma da bi
nam ostavili opis prihvatljivog kvaliteta. Tim područjima se i ne može
pristupiti bez pribegavanja paradoksalnim, pa čak i apsurdnim
formulacijama, među kojima mi, zapravo, na pamet pada samo fraza
nadati se i kad nade više nema. Nije to nalik noći, to je nešto znatno gore;
a iako lično nisam doživeo tako nešto, imam utisak da u čoveku, čak i kad
utone u pravu noć, polarnu noć, onu što traje šest meseci, ipak opstaje
pojam sunčevog sjaja, ili sećanje na sunce. Ja sam pak bio kročio u jednu
noć bez kraja, pa opet je u meni opstajalo, jeste, negde u dubini duše
opstalo je nešto, ne baš nada, manje od toga, ali recimo neka neizvesnost.
Moglo bi se, takođe, reći da i onda kad izgube partiju, kad odigraju i
poslednju kartu, kod nekih ljudi - ne kod svih, ne kod svih - istrajava ideja
da će nešto s nebesa preuzeti stvar u svoje ruke, da će to nešto,
proizvoljno, odlučiti da podeli još jednu ruku, da se kocke ponovo bace,
pri čemu se to dešava ljudima koji ni u jednom jedinom trenutku u životu
nisu ni osetili prisustvo, a kamoli iskusili dodir božanskog prsta, ma koje
božanstvo u pitanju bilo, čak i kad poimaju da oni lično ničim i nisu
posebno zaslužili da ih božji prst pomiluje, i biva tako čak i kad znate da, s
obzirom na svu silu grešaka i propusta koji čine vaš život, zaslužujete to
manje nego bilo ko drugi.
U kući sam proveo još tri nedelje, jer toliko je još bilo ostalo do isteka
roka na koji sam je zakupio, što je, u najmanju ruku, predstavljalo
prednost, u tom smislu što je pred moje ludilo postavljena konkretna
granica - premda je verovatnoća da ću takvo stanje stvari održati duže od
nekoliko dana bila veoma bleda. U svakom slučaju, postojala je tu i
neodložna nužda, trebalo je otići do Pariza i vratiti se, morao sam da
pređem na dnevnu dozu od 20 mg kaptoriksa, bio je to elementarni
preduslov opstanka, koji nipošto nisam smeo da zanemarim. Zakazao sam
kod doktora Azota za preksutradan u jedanaest sati, taman malo posle
prispeća mog voza u stanicu Sen-Lazar, onako, da mi ostane malo
vremena da stignem do ordinacije i ako voz zakasni, kao što verovatno
hoće.
 Putovanje mi je, nekim čudom, donekle godilo, usmerivši moje misli
ka razmatranjima izvesno negativnim, ali bar ne ličnim. U stanicu Sen-
Lazar voz je prispeo sa zakašnjenjem od trideset pet minuta, otprilike
tačno koliko sam bio predvideo. Naši preci ponosili su se železničarima,
ponosili su se poštovanjem satnice, početkom XX veka taj ponos bio je
toliko veliki i duboko ukorenjen da su seljani navijali satove po vozovima,
ali sad od njega nije ostalo ništa. Francuske železnice bile su samo jedna
od firmi čijem sam propadanju i potpunoj degeneraciji prisustvovao lično,
za svog života. Ne samo što se danas red vožnje može smatrati pukom
šalom već je i svaki pojam o eventualnom vraćanju situacije na staro
očigledno nestao na međugradskim linijama, a na obnovu inventara više se
nije ni pomišljalo: iz pocepanih sedišta virilo je punjenje neodređene boje,
dok su toaleti, to jest oni koji nisu već bili izbačeni iz upotrebe, što je
verovatno bila posledica zaborava - bili toliko prljavi da nikako nisam
mogao da se nakanim da uđem u njih, draže mi je bilo da se olakšam na
platformi između dva vagona.
Ambijent opšte katastrofe uvek pomalo ublaži one pojedinačne
katastrofe, nema sumnje da su upravo iz tog razloga samoubistva tako
retka u ratnim vremenima, pa sam se tako i ja sad, korakom gotovo
živahnim, zaputio ka Atinskoj ulici. Sve moje iluzije razvejao je već prvi
pogled koji mi je uputio doktor Azot. U njegovim očima ogledali su se
zabrinutost, saosećanje i čista profesionalna zaintrigiranost.
- Izgleda da stvarno ne ide... - glasio je njegov kratak komentar. Nije
imalo smisla da mu protivurečim, da mu skrenem pažnju na to da se
mesecima nismo videli, njemu je, uostalom, bila data mogućnost poređenja
koja je meni, silom prilika, bila uskraćena.
- Povećaćemo, očigledno, dozu na 20 miligrama - nastavio je doktor -
ali, to, sa 15 na 20... Nisu ni antidepresivi svemogući, pretpostavljam da
ste toga i sami svesni.
Bio sam toga svestan.
- Osim toga, valja imati u vidu da je 20 miligrama maksimalna doza na
tržištu. Mogli biste vi da uzimate i po dve tablete, da pređete na 25, 30, pa
i 35 miligrama, ali kuda to vodi? Iskren da budem, ne bih vam to
preporučio. Istina je da je lek testiran na 20, iznad toga nije, i ja baš i ne
bih taj rizik na sebe preuzimao. Kako stojite na seksualnom planu?
Pitanje me je ostavilo bez reči. Nije to bilo loše pitanje, moram reći,
bilo je u vezi s mojom situacijom, u vezi koja se meni, istina, činila
dalekom i neizvesnom, ali ipak u nekoj vezi. Nisam mu odgovorio ništa,
ali verovatno sam raširio ruke, malo otvorio usta, izraz mog lica očigledno
je dovoljno govorio o tome da na tom planu nema ničega, čim mi je rekao:
- Okej, okej, shvatam...
- Ipak ćete dati krv - dodao je onda - da bismo ustanovili nivo
testosterona. Obično je u ovakvim situacijama veoma nizak, kaptoriks
proizvodi serotonin koji inhibira sintezu testosterona, za razliku od
prirodnog serotonina, ne pitajte me zbog čega je to tako, jer o tome se ništa
ne zna. U normalnim uslovima, kažem: u normalnim, dejstvo bi trebalo da
bude potpuno obrnuto, čim prestanete da uzimate kaptoriks, to će se vratiti,
tako su bar studije pokazale, a opet, nikad ne možemo biti stoprocentno
sigurni, kad bi se čekalo da nauka utvrdi da je nešto apsolutno sigurno,
nikad nijedan lek ne bi ni bio pušten u promet, razumete?
Klimnuo sam glavom.
- No dobro, no dobro - pričao je dalje doktor - nećemo se ograničiti
samo na testosteron, uradiću vam ukupni hormonski bilans. S tim što ja
nisam endokrinolog, može tu biti i nekih stvari koje mene prevazilaze, da
se ne biste možda konsultovali sa specijalistom, znam jednog koji i nije
tako loš?
- Radije ne bih.
- Radije ne biste... Ovaj, pretpostavljam da bi to trebalo da primim kao
znak poverenja. Pa dobro, u redu, pokušaćemo sami da nastavimo. U
suštini, nije to s hormonima tako komplikovano, desetak ih ima sve
zajedno. Ja sam, inače, na studijama mnogo voleo endokrinologiju, bila mi
je jedan od omiljenih predmeta, biće mi zadovoljstvo da se opet malo
bacim na to...
- Učinilo mi se kao da je u tom trenutku počeo da ga plavi talas
nostalgije, što očigledno biva neminovna pojava kad zađemo u određene
godine pa se setimo studentskih dana, razumeo sam ga tim bolje što sam i
sam svojevremeno mnogo voleo biohemiju, neki čudan užitak umelo je da
mi priušti proučavanje osobina tih složenih molekula, razlika je u tome što
su mene više zanimali molekuli biljnog porekla, recimo hlorofila ili
antocijanina, ali osnova je, grubo gledano, bila ista, sasvim sam dobro
razumeo šta hoće da mi kaže.

Ordinaciju sam napustio s receptom i uputom, u jednoj apoteci

nedaleko od železničke stanice Sen-Lazar snabdeo sam se kaptoriksom od
20 miligrama, što se hormonske analize tiče, to će sačekati da se vratim u
Pariz, a sad je već bilo neizbežno da se vratim u Pariz, u Parizu je
normalnije biti sasvim sam, takvo stanje više je u skladu sa okolinom.
 Otišao sam, još jednom, na obale Rabodanškog jezera. Opredelio sam
se za nedeljno podne, vreme kad sam bio siguran da Kamij neće biti tamo,
da će biti na ručku kod roditelja u Banjol-de-l’Ornu. Da se Kamij ipak
tamo našla, mislim da nikako ne bih bio u stanju da izgovorim to poslednje
„zbogom”. Poslednje „zbogom”? Da li sam ja uopšte verovao da je tako
nešto moguće? Da, verovao sam da jeste, naposletku, video sam kako ljudi
umiru, umreću i ja, i to uskoro, poslednje „zbogom” nešto je sa čim se
neprestano susrećemo, tokom celog života, osim ako taj život nije
blagosloveno kratak, susrećemo se s tim praktično svakodnevno. A toga
dana vreme je bilo apsurdno lepo, sunce, živo i toplo, obasjavalo je
jezersku vodu, šume su svetlucale izložene njegovim zracima. Vetra ni
dašak, voda ni da se uskomeša, priroda je iskazivala jedno gotovo
uvredljivo odsustvo saosećanja. Sve je bilo mirno, veličanstveno i tiho. Da
li bih mogao da živim tu, sam s Kamij, i tako godinama, u toj kući na
osami, skrivenoj usred šume - i da budem srećan? Da, znao sam da bih
mogao. Moja potreba za društvenim odnosima (ako pod tim
podrazumevamo sve one druge odnose, izuzev ljubavnih), od početka
slabo izražena, tokom godina je potpuno usahnula. Da li je to normalno?
Istina je da su neki manje prefinjeni preci današnjeg čovečanstva živeli u
plemenima od po nekoliko desetina jedinki, i da se taj obrazac dugo
održao, kako kod lovaca-sakupljača, tako i kod prvih zemljoradničkih
zajednica, bilo bi tu ljudi otprilike kao u jednom zaseoku. Ali mnogo je
vremena otad proteklo, u međuvremenu je izmišljen grad i njegova logična
posledica - samoća - posledica za koju, sem života u paru, druge
alternative zapravo nikada nije ni bilo, na stadijum plemena nikad se
nećemo vratiti; pojedini, ne baš inteligentni sociolozi prave se da u
„obnovljenoj porodici” prepoznaju neka nova plemena, dobro, možda bi
tako nešto i bilo moguće, ali ja takve, obnovljene porodice nikad nisam
video, porodice koje su se raspale jesam, samo takve sam i viđao manje-
više, ne računajući takođe brojne slučajeve gde je do procesa raspadanja
došlo još u stadijumu ljubavnog para, pre nego što je par stigao da napravi
decu. Što se tiče pak procesa obnove, nisam imao prilike tu silu da vidim
na delu. „Kad srce jednom plodove ubere / Život zao biva”, tačno je to
Bodler napisao, priča o obnovljenoj porodici po mom mišljenju samo je
jedna odvratna budalaština, pa ipak, nije tu reč ni o čistoj propagandi,
optimističkoj i postmodernističkoj, izmeštenoj iz života, posvećenoj nižim
i višim socio-profesionalnim kategorijama, propagandi koja se ne čuje
dalje od Port de Šarentona.9 Znači, da, mogao bih da živim s Kamij, samo
ona i ja u toj kući usred šume, svakog jutra gledao bih kako se sunce diže
nad jezerom, i mislim da bih, u meri u kojoj bi mi to bilo dopušteno, bio
srećan. Ali život je, štono vele, odlučio drugačije, prtljag me je već
spakovan čekao, i u Pariz sam mogao da stignem već u rane popodnevne
sate.
 Bez ikakvih teškoća prepoznao sam recepcionerku u hotelu „Merkur”,
a i ona je prepoznala mene.
- Vraćate se? - upitala me je, i ja sam joj, s dozom uzbuđenja, dao
potvrdan odgovor jer sam osetio, sasvim izvesno osetio da je malo
nedostajalo da mi kaže: „Vraćate se među nas?”, ali ju je čist obzir u
poslednjem trenutku sprečio da to izgovori, biće da je imala vrlo precizan
pojam o tome kolika doza familijarnosti je prihvatljiva u opštenju s
klijentom, makar to bio i veran klijent. Naredna njena rečenica: „Bićete
nam gost sledećih nedelju dana?” bila je, tako mi se učinilo, istovetna onoj
koju sam s njenih usana čuo nekoliko meseci ranije, kad sam u ovom
hotelu prvi put boravio.
S detinjim, pa i patetičnim zadovoljstvom ponovo sam kročio u svoju
majušnu hotelsku sobu, funkcionalno i domišljato uređenu, i već koliko
sutradan krenuo u uobičajene ture koje su me vodile od pivnice „O’Žil” do
„Karfur Sitija”, preko Ulice Abela Ovelaka, s kratkim izlaskom na Aveniju
Goblen u međuvremenu, pre nego što ću na kraju skrenuti u Aveniju sestre
Rozalije. Nešto se ipak bilo promenilo, generalno u ambijentu, prošla je
godina dana, ili gotovo toliko, i bio je početak maja, jednog izrazito toplog
maja koji je zaista najavljivao leto. Normalno bi bilo da sam osećao nešto
nalik na požudu, ili bar na prostu želju kraj tih mladih devojaka u kratkim
suknjama ili tesnim dokolenicama koje su sedele za stolovima blizu mog u
pivnici „O’Žil”, poručivale kafe i jedna drugoj poveravale ljubavne tajne,
najverovatnije su o takvim stvarima pričale, a ne o tome koje životno
osiguranje namerava da uzme ova, a koje ona. Pa ipak, ništa nisam osećao,
ali dubinski ništa, iako smo i one i ja, teoretski, pripadali istoj vrsti, valjalo
je okrenuti se toj priči s hormonima, doktor Azot je tražio da mu pošaljem
rezultate.

Pozvao sam ga tri dana kasnije, činilo se da mu je neprijatno.

„Slušajte”, rekao je, „čudno je ovo... Ako vama ne smeta, rado bih se
konsultovao s jednim kolegom. Da zakažemo za nedelju dana?” Ništa
nisam komentarisao, samo sam u podsetnik zabeležio da imam zakazano
naredne nedelje. Kad vam lekar kaže da je primetio nešto čudno u
rezultatima vaše analize, morali biste, u najmanju ruku, da osetite izvesnu
zabrinutost; u mom slučaju nije bilo tako. Neposredno po završetku
razgovora, pomislih da sam mogao, ako ništa drugo, bar da odglumim
zabrinutost, da se makar malo zainteresujem, verovatno je on tako nešto i
očekivao od mene. Osim ako - palo mi je potom na pamet - on u stvari i ne
zna šta se sa mnom zbiva; to je već bila jedna neugodna pomisao.

Zakazao mi je za naredni ponedeljak u pola osam uveče,

pretpostavljam da sam mu bio poslednji za taj dan, pitam se da nije možda
čak malo zbog mene i produžio bio radno vreme. Bio je vidno iscrpljen,
pripalio je kamel, pa i mene ponudio cigaretom - tako nude osuđenike na
smrt. Primetio sam da je nažvrljao neke brojke na papiru s mojim
rezultatima.
- Dobro... - rekao je. - Nivo testosterona je baš nizak, to sam od
kaptoriksa i očekivao. Ali ono što ovde isto vidim jeste da vam je nivo
kortizola veoma povišen, neverovatno je, prosto, koliko kortizola lučite. U
stvari... Mogu li iskreno nešto da vam kažem?
Odgovorio sam mu da može i da je ton naših razgovora od početka bio
takav, iskren.
- Pa dobro, nego... - opet se kolebao, usne su mu lako podrhtavale pre
nego što će mi reći:
- Imam utisak da vi, najjednostavnije rečeno, umirete od tuge.
- Zar to postoji, umiranje od tuge, ne kaže se tek tako? - jedino sam to
uspeo da ga pitam.
- Pa, ovaj, nije nešto naročito naučno, mislim terminološki, ali treba
stvari nazvati pravim imenom. Realno, neće vas tuga na kraju ubiti, ne
direktno. Već ste, pretpostavljam, počeli da se gojite?
- Da, mislim da jesam, nisam na to baš obraćao pažnju, ali čini mi se
da jesam.
- S kortizolom to ide neizbežno, gojićete se sve više, postaćete stvarno
gojazni. A kad jednom budete gojazni, tad se u smrtonosnim bolestima ne
oskudeva, mogućnosti su raznorazne. Upravo me je kortizol i naveo da
promenim pristup vašoj terapiji. Dvoumio sam se da li da vam preporučim
da prestanete da uzimate kaptoriks, iz straha da vam kortizol ne skoči; ali
sad, iskreno da vam kažem, ne vidim kako bi i mogao da skoči više nego
što već jeste.
- Preporučujete mi, dakle, da prestanem da uzimam kaptoriks?
- Pa, ovaj... kao rešenje, to se baš i ne nameće. Jer ako prestanete da ga
uzimate, depresija će vam se vratiti, i to će, kad se vrati, biti mnogo teža
nego ranije, pretvorićete se u običnu larvu. S druge strane, ako nastavite da
ga uzimate, seksualnost možete da precrtate. Ono što bi trebalo učiniti
jeste da održavamo serotonin na odgovarajućem nivou - tu je sve u redu,
dobro stojite - ali ako bismo smanjili kortizol, a možda malo povećali
dopamin i endorfine, to bi bilo idealno. Ja, međutim, imam utisak da nisam
dovoljno jasan, je l’ se snalazite, pratite li me još?
- Pa, istinu da vam kažem, i ne baš.
- Dobro... - opet je bacio pogled na onaj list, pogled mu je bio pomalo
izgubljen, imao sam utisak da on u stvari i ne veruje više svojim vlastitim
proračunima, a onda je pogledao u mene i nabacio:
- O kurvama niste razmišljali?
Na to sam zinuo, i - nema sumnje - zaista sam zinuo bio, mora biti da
je pomislio da sam totalno preneražen, jer je odmah dodao:
- Ono, sad to zovu „poslovna pratnja”, ali sve se svodi na isto. Na
finansijskom planu, vi, cenim, niste preterano ugroženi?
Odgovorio sam potvrdno, u tom smislu je, bar, zasad išlo kako treba.
- U redu... - rekao je on, i učinilo mi se da je pomalo živnuo zbog moje
reakcije - ima njih koje i nisu tako loše, znate. Dobro, treba biti iskren, to
su izuzeci, većinom su to obične mašine za pravljenje para u najsirovijem
izdanju, osim toga, smatraju se obaveznim da glume u toj komediji, te
želja, te užitak, te ljubav, te šta god poželite, može to da prođe kod ljudi
koji su veoma mladi i veoma glupi, ali ne kod nekih kao što smo mi.
(Verovatno je hteo da kaže „kao što ste vi”, ali činjenica je da je rekao
„kao što smo mi”, stvarno je čudo od čoveka bio taj lekar.) Da skratim, u
našem slučaju, to nikako ne može da produbi stanje očaja. Bilo kako bilo,
čovek tuca, a to nije za bacanje, a ako smo još u mogućnosti da jebemo
devojke koje nešto vrede, tim bolje, ali hajde sad, siguran sam da to i sami
već znate.
- Nego, da skratim - nastavio je - da skratim, je li, pripremio sam za
vas jedan kratak spisak...
- Iz fioke radnog stola izvadio je list formata A4, na kojem su bila
ispisana tri imena: Samanta, Tim i Alis; iza svakog imena napisan je bio
broj mobilnog telefona.
- Nije zgoreg reći da možete da se pozovete na mene. Jer, uviđate to i
sami, premda je možda bolje naglasiti, te devojke nemaju poverenja, i
treba ih razumeti, njihov posao nije lak.
Bilo mi je potrebno izvesno vreme da se oporavim od iznenađenja koje
mi je priredio. U izvesnom smislu, jasno mi je odranije bilo da lekari nisu
svemogući, kao i to da je potreban jedan minimum užitka da bismo nekako
uspeli da živimo, da bismo, štono se kaže, i sutra mogli nogu pred nogu da
stavimo kad krenemo nekud; pa ipak, to o poslovnoj pratnji ipak me je
iznenadilo, i jednostavno sam umuknuo, pa je i njemu samom bilo
potrebno nekoliko minuta da bi nastavio gde je stao (u Atinskoj ulici
saobraćaj je bio potpuno zamro, u prostoriji u kojoj smo sedeli vladala je
sad besprekorna tišina):
- Nisam ja zagovornik smrti. Smrt, uopšteno gledano, ne volim. Dobro,
ima, očigledno, slučajeva kad... (tu je načinio neodređen, nestrpljiv pokret
rukom, kao da bi da odagna prigovor na tu misao koji se redovno navraća,
a pritom je i glupav) - ... ima slučajeva kad je to ipak najbolje rešenje, ti
slučajevi su, inače, vrlo retki, mnogo redi nego što se zna i govori,
morfijum deluje gotovo uvek, a u tim, ekstremno retkim slučajevima kad
se javi netolerancija na morfijum, preostaje vam hipnoza, ali vi niste dotle
došli, Bože blagi, pa vi nemate još ni pedeset godina! Jednu caku treba
imati u vidu, ipak, a to je: da ste vi sad u Belgiji ili u Holandiji, i da
zatražite tamo od njih da izvrše nad vama eutanaziju, s obzirom na tu
depresiju, je li, koju ste zakačili, odobrili bi vam oni to bez problema. Ali
ja, ja sam lekar. I kad bi sad neki dasa došao do mene i rekao mi: „U
depresiji sam, hoću da se roknem”, da li bih mu ja odgovorio: „Okej,
roknite se, tu sam ja da vam pripomognem oko toga”? Pa naravno ne bih,
žao mi je, ali ne bih mu to odgovorio, nisam zato studirao medicinu.

Pružio sam mu uveravanja da, do daljeg, nemam ama baš nikakvu

nameru da idem ni u Belgiju ni u Holandiju. Učinilo mi se da sam uspeo
da ga ubedim, rekao bih, štaviše, da je očekivao s moje strane da mu tako
nešto kažem, ali da li sam ja zaista dotle već bio dogurao, i da li se to tako
dobro videlo? Njegova objašnjenja razumeo sam bio gotovo u celosti, ali
bilo je tu, ipak, i neke suštine koja mi je izmicala, pa sam mu postavio
pitanje: da li je seksualnost jedino sredstvo da se smanji prekomerno
lučenje kortizola?
- Ne, uopšte nije tako. Kortizol često nazivaju hormonom stresa, i to
nije netačno. Siguran sam da, na primer, monasi luče vrlo malo kortizola;
ali to već stvarno nije moja uža specijalnost. I svestan sam ja da to može
izgledati čudno, da o vama govorim kao o nekome ko je pod stresom iako
se vama maltene jebe kako ćete provesti dan, ali brojke govore za sebe!
Tu je počeo energično da lupa prstima po mojim rezultatima.
- Vi ste pod stresom, i to ste pod strašnim stresom, pomalo to izgleda
kao da ste pregoreli a stojite u mestu, kao da izgarate iznutra. Ono, nije to
tako lako objasniti, takve stvari... Osim toga, već je kasno...
Na te njegove reči, pogledao sam na sat, i zaista je bilo prošlo devet,
zloupotrebio sam njegovo vreme, a i već sam bio pomalo gladan, palo mi
je, načas, na pamet da odem da večeram kod „Molara”, kao ono dok sam
bio s Kamij, ali tu pomisao je istoga časa odagnao čist užas, da, bogami,
stvarno sam totalno odlepio.
- Evo šta ću da uradim - rekao je on na kraju - daću vam recept za
kaptoriks od 10 mg, za slučaj da odlučite da prestanete da ga uzimate - jer,
ponavljam vam to, nikako ne smete najednom da prestanete. U isto vreme,
nema potrebe da se procedura previše komplikuje: dve nedelje uzimajte po
10 mg, a onda - ništa. Neću vam kriti, to može da bude teško, jer vi ste već
dugo na antidepresivima. I biće teško, ali mislim da je upravo to ono što
treba učiniti...

Dugo se rukovao sa mnom na pragu ordinacije, a onda smo se rastali.

Hteo sam nešto da mu kažem, tražio sam odgovarajuću rečenicu kojom bih
mu iskazao priznanje i poštovanje, kao raspomamljen vrteo sam nekih
trideset sekundi po glavi razne formulacije dok sam oblačio kaput, dok
sam išao ka vratima; i ovoga puta mi je, međutim, ponestalo reči.
 Prošla su dva, možda tri meseca, često sam pogledavao na taj recept za
10 mg, taj što bi trebalo da me polako dovede do toga da konačno batalim;
pri ruci mi je uvek bio i onaj list A4, s brojevima tri poslovne pratilje; i
ništa, ništa nisam preduzimao, osim što sam gledao televiziju. Uključio bih
televizor kad se vratim iz svoje šetnjice, odmah iza podneva, i ne bih ga
više ni gasio, istina, bila je ta ekološka opcija, da uštedite energiju, pa
moraš na svakih sat vremena da pritisneš dugme „OK”, što sam ja na
svakih sat vremena i činio, sve dok mi san ne donese privremeni spas.
Upalio bih ga opet odmah iza osam izjutra, debate vođene u emisiji
„Politika ujutro” nesporno su mi pomagale da ustanem i zaperem se, pravo
govoreći, ne bih lagao da sam savršeno razumeo sve o čemu se govori,
vazda sam mešao Republiku u maršu i Nepokorenu Francusku, činjenica je
da su i ličile jedna na drugu pomalo, ova dva naziva imala su nešto
zajedničko, a to je da proizvedu utisak nekakve gotovo nesnosne energije,
ali upravo to, baš to, jeste mi pomagalo: umesto da se bacim direktno na
bocu gran marnijea, uzeo bih rukavicu, nasapunao je, i njome istrljao telo,
i ubrzo bih se doterao za onu svoju šetnjicu.
Ostale programe teško je bilo razlikovati jedan od drugoga, lagano sam
se opijao, stiskajući daljinac umereno, s preovlađavajućim utiskom da
prelazim s jedne na drugu kulinarsku emisiju, kulinarskih emisija bilo je
sve više, u nezanemarljivom broju - dok je erotike, u isto vreme, s većine
kanala nestalo. Francuska, a možda i ceo Zapad bili su bez sumnje u fazi
regresije na oralni stadijum, da se izrazim u stilu onog austrijskog pajaca. I
ja sam išao istim putem, u to ni trunke sumnje nije bilo, polako sam se
gojio, pri čemu mi se seksualna alternativa uopšte više nije razgovetno ni
pojavljivala pred očima. I daleko od toga da sam bio jedini u toj situaciji,
očigledno je još bilo jebača i jebačica, ali to je već postao hobi, hobi za
manjinu i, na prvom mestu, hobi rezervisan za elitu (elitu kojoj je, dosetio
sam se toga nakratko jednog prepodneva u „O’Žilu” - i to je bio začelo
poslednji put da sam na nju pomislio - pripadala Juzu), vratili smo se, na
neki način, u XVIII vek, gde je raspusnost bila isključiva privilegija jedne
raznolike aristokratije, mešavine onog što je stečeno rođenjem, bogatstvom
i lepotom.
 Bilo je možda i mladih, ili barem pojedinih koji su bili mladi, a koji
samim tim što su mladi pripadaju aristokratiji lepote i koji možda u to još
veruju, i još koju godinu će verovati, od dve do pet godina, a svakako
manje od deset; bio je početak juna, i odlazeći svakog prepodneva u kafe
nečega sam postao svestan: nisu u pitanju bile te mlade devojke, one su
uvek bile tu, dok su tridesetogodišnjakinje i četrdesetogodišnjakinje u
najvećem broju odustale, postao sam svestan toga da je od „šik i seksi”
Parižanke ostao samo jedan mit bez glave i repa, i tako su, usled nestanka
zapadnjačkog libida, te mlade devojke, pokoravajući se, slutim,
neodoljivom hormonalnom impulsu, i dalje opominjale muškarca na
neophodnost produžetka vrste, ništa se tu, objektivno, njima nije moglo
zameriti, one bi, dok sede tako u „O’Žilu”, prekrštale noge u podesnom
trenutku, na nekoliko metara od mene, ponekad bi čak počele i da se
prenemažu, oblizivale bi sebi prste dok jedu kornet s pistaćima i vanilom,
pravo govoreći, više nego čestito su izvršavale zadatak erotizacije života,
bile su tu, ali ja, ja sam bio taj koji više nije tu, ni za njih ni za bilo koga
drugoga, i ne samo što nisam bio tu nego nisam ni razmišljao o tome da tu
ikada više budem.
Tek što je veče bilo počelo, tek što su krenula Pitanja za šampiona,
nastupili su kod mene bolni trenuci samosažaljenja. U mislima sam se
vratio doktoru Azotu, da li se, pitao sam se, taj čovek isto odnosi prema
svim svojim pacijentima, nisam to mogao znati, ali ako je takav prema
svima, znači da je svetac, a onda sam i o Emeriku razmišljao, ali stvari su
se promenile, ja sam u međuvremenu ostario, neću, sigurno, pozvati
doktora Azota da dođe da slušamo ploče, nikakvo prijateljstvo neće se
roditi među nama, prošlo je vreme međuljudskih odnosa, za mene u
svakom slučaju.
 Bio sam, dakle, u stabilizovanom stanju, premda sumornom, kad mi je
recepcionerka saopštila lošu vest. Bio je ponedeljak, pre podne, i ja sam se
spremao da, kao i svakog dana, krenem ka „O’Žilu”, bio sam čio, čak je u
meni izvesno zadovoljstvo pobuđivala sama pomisao na to da počinje nova
sedmica, kad me je recepcionerka zaustavila jednim diskretnim
„gospodine...”. Poželela je da me izvesti, dužna je bila da me izvesti,
zapala joj je ta tužna dužnost da me izvesti da će hotel uskoro preći u
kategoriju 100% nepušačkih, takve su te nove norme, tako mi je rekla,
odluka je doneta na nivou grupacije, oni sami nikako nisu od toga mogli
biti izuzeti. Nezgodno je to, rekao sam joj, moraću sad sebi da kupim stan,
sve i ako kupim prvi koji budem pogledao, trebaće mi vremena za
formalnosti, imate sad svu tu dijagnostiku, je li, kako energetska efikasnost
gasa deluje na efekat staklene bašte, ili šta znam već, bilo kako bilo,
meseci moraju da prođu, dva-tri najmanje, pre nego što čovek stvarno
može da se useli.
Gledala me je zbunjeno, kao da nije baš najbolje razumela, da bi potom
ponovila, više za sebe: kupiću, znači, sebi stan zato što ne mogu da
ostanem u hotelu, je li to u pitanju? Tako stoje stvari?
Pa da, tako stoje stvari, šta sam joj drugo mogao reći? Ima trenutaka
kad gubimo stid, iz prostog razloga što više nemamo načina da ga
sačuvamo. Kod mene su sad stvari tako stajale. Gledala me je pravo u oči,
saosećanje se sve jasnije ogledalo na njenom licu, jasno sam to čitao, od
tog sažaljenja pomalo su joj se bile izvitoperile crte, pomislio sam: o, samo
da sad ne počne da mi plače, bila je to fina jedna devojka, potpuno sam u
to bio siguran, kao što sam siguran bio i u to da je njen frajer pravi srećnik,
ali šta je sad ona tu pa i mogla da učini? Šta mi uopšte možemo, svi mi,
takvi kakvi jesmo, da pomognemo bilo kome od nas?
Razgovaraće ona, rekla mi je, sa svojim šefom, razgovaraće odmah, i
bila je sigurna da će se naći već neko rešenje. Na rastanku sam joj uputio
širok osmeh, osmeh sasvim iskren, koji je u isto vreme bio i znak
prijateljstva, ali i imao za svrhu da na nju ostavi utisak herojskog
optimizma - biće sve u redu, izvući ću se ja - što je, pošteno govoreći, bilo
neiskreno s moje strane. Neće sve biti u redu, neću se izvući, i toga sam
bio i te kako svestan.

Gledao sam Žerara Depardjea kako čudu ne može da se načudi dok

prati proces proizvodnje apulijskih domaćih kobasica, kad me je pozvao
dotični pretpostavljeni. Iznenadila me je njegova spoljašnjost, ličio je na
Bernara Kušnera, ili na, u širem kontekstu govoreći, nekog lekara
humanitarca, mnogo više nego na upravnika hotela „Merkur”; nije mi bilo
jasno kako ljudi koji su svakodnevno vezani za radno mesto dobijaju te
izražajne bore, i otkud tako preplanu. Sigurno vikendom u nekoj divljini
vežba preživljavanje u neprijateljskom okruženju, to je, bez sumnje, bilo
objašnjenje. Dočekao me je paleći žitan, pa je i mene ponudio.
- Odri mi je objasnila vašu situaciju - rekao je na početku, dakle Odri
se ona zove. Imao sam utisak da se nelagodno oseća u mom prisustvu,
teško mu je bilo da me gleda u oči - normalno je to, uostalom, kad imamo
posla s čovekom osuđenim na propast, nikad ne znamo kako da se
postavimo, dobro, muškarci ne znaju nikad, žene ponekad i znaju, retko.
- Snaći ćemo se - nastavio je. - Meni dolazi inspekcija, tako mora, ali
neće oni odmah, po mom mišljenju, za šest meseci najmanje, ali
verovatnije tek zajedno godinu dana. Što znači da imate dovoljno vremena
da nađete neko rešenje...
Klimnuo sam glavom, rekao mu da ću dotad otići, ne dotad, već za
najviše tri-četiri meseca. I eto, obavili smo to, ništa više jedan drugom
nismo imali da kažemo. Pomogao mi je čovek. Zahvalio sam mu pre nego
što ću izaći iz kancelarije, on mi je još jednom rekao da nemam za šta da
mu zahvaljujem, da je to stvarno najmanje što je mogao da učini, naslutio
sam da bi se on sad rado upustio u govoranciju o tim gluperdama što nam
truju život, ali ipak ništa nije rekao, tu govoranciju je, po svemu sudeći,
već bio izraubovao, i znao je da od nje nikakve koristi nema, gluperde su
zakon. Ja sam mu se pak, pre nego što ću stići do vrata, izvinio na smetnji,
i u trenutku dok sam izgovarao te otrcane reči, shvatio sam da je to - to, da
će se moj život sad na to svesti: da se izvinjavam što sam na smetnji.
 Dospeo sam, dakle, u stadijum kad ostarela, izubijana životinja,
osetivši da je smrtno ranjena, traži neki zaklon gde će skončati. Potrebe za
smeštajem u takvom su slučaju ograničene: dovoljan je jedan krevet,
čovek zna da odatle maltene i neće ustajati; stolovi, kauči, fotelje, sve je to
nepotrebno, beskorisni detalji i ništa više, izlišno, što će reći bolno
podsećanje na neki društveni život kojeg više neće biti. Televizor je
neophodan, televizija vas razonodi. Sve me je to opredelilo za garsonjeru -
veću garsonjeru, tako da čovek, ako je moguće, može po njoj malo i da se
kreće.
Teže je bilo opredeliti se za deo grada. Kako je vreme odmicalo, oko
mene se stvorila mala mreža terapeuta, svaki je vodio računa o jednom od
mojih organa, tek da bih, pre samog čina umiranja, izbegao prekomernu
patnju. Većina je ordinacije imala u V pariškom arondismanu, i ja sam u
tom, poslednjem delu svog života, u tom medicinskom životu, stvarnom
životu, ostao veran kraju u kojem sam studirao, u kojem sam proveo
mladost, gde sam živeo kao u snu. Logično je bilo da želim da budem što
bliže svojim terapeutima, koji su mi već neko vreme bili i glavni
sagovornici. Ti odlasci do njihovih ordinacija bili su, na neki način,
sterilni, bezopasni zbog samog njihovog medicinskog karaktera. Ali da i
stanujem u tom delu grada, to bi već bila užasna greška, čega sam postao
svestan čim sam krenuo u rešavanje svog stambenog pitanja.
Prva garsonjera koju sam otišao da vidim, u Ulici Laromigijer, bila je
vrlo lepo uređena: visoka tavanica, svetao stančić koji gleda na veliko
dvorište s drvećem, cena je, razume se, bila nešto viša, ali mogao sam ja to
sebi da priuštim, pa dobro sad, možda ni to nije bilo sasvim izvesno, da
mogu, ali ja sam već bio praktično rešen da stavim tačku na celu stvar kad
me je, dok sam ulazio u Ulicu Lomon, zapljusnuo talas strašne, neumoljive
tuge, tuge zbog koje sam ostao bez daha, otežano sam disao, jedva sam
stajao na nogama, morao sam da se sklonim u prvi kafe na koji me je put
naneo, što mi ni najmanje nije pomoglo, naprotiv, odmah sam prepoznao
jedan od onih kafea u koje sam navraćao kao student Poljoprivrednog,
nema sumnje da sam upravo u taj kafe dolazio i s Kejt, unutrašnjost lokala
odonda se gotovo nije bila promenila. Poručio sam nešto za jelo, omlet s
krompirom i tri piva lef pomogla su mi da se malo-pomalo saberem, o da,
eto te regresije Zapada na oralni stadijum, sad sam shvatio da je ta
regresija stvarna, dok sam izlazio iz lokala, pomislio sam da sam se već
donekle izvukao iz svega toga, ali onda je sve krenulo iz početka, onog
časa kad sam kročio u Ulicu Muftar, ta trasa pretvorila se u put ka Golgoti,
ovoga puta navirale su Kamijine slike, kako se radovala, kao dete, kad
bismo nedeljom pre podne išli na pijacu, kako se divila šparglama,
sirevima, egzotičnom povrću, živim jastozima, do stanice metroa Monž
bilo mi je potrebno više od dvadeset minuta, teturao sam se kao starac,
dahtao sam od muke, od te nepojamne muke koja ponekad spopada starce,
a koja zapravo i nije ništa drugo nego životno breme, ne, V arondisman ne
dolazi u obzir, apsolutno ne dolazi.
I tako sam uhvatio pravac, sledeći liniju 7, i kako sam napredovao,
tako je i cena padala, da bih samoga sebe iznenadio kad sam se, početkom
jula, obreo u jednoj garsonjeri u Aveniji sestre Rozalije, maltene preko
puta hotela „Merkur”. Odustao sam od tog stana onoga časa kad sam
postao svestan da, negde u dubinama svoga bića, pothranjujem nejasno
uobličen plan da ostanem u kontaktu sa Odri, bože mili, što je teško
pobediti nadu, kako je ona samo žilava i lukava, je li svim ljudima tako?
Morao sam dalje da idem, još dalje na jug, da odbacim svaku nadu u
bilo kakav mogući život, drugačije nisam mogao da se izvučem, i u
takvom stanju duha zaputio sam se ka oblakoderima koji se uzdižu između
Port de Šoazi i Port d’Ivri. Morao sam da tražim nešto pusto, belo i golo;
takvo okruženje odgovaralo je gotovo savršeno karakteru moje potrage,
stanovati u jednom od tih oblakodera značilo je nigde i ne stanovati, pa
dobro, ne baš nigde, ali recimo još malo pa nigde. Cena kvadratnog metra
je, uostalom, u tim zonama u kojima žive radnici bila vrlo pristupačna,
predviđeni budžet omogućavao mi je da kupim dvosoban, pa i trosoban
stan, ali da bih u te sobe smestio - koga?
Svi ti neboderi ličili su jedni na druge, kao što su i sve te garsonjere
jedna na drugu ličile, izgleda da sam ja izabrao onu najprazniju,
najmirniju, najogoljeniju, u jednoj od najbezličnijih tih zgrada, gde sam
barem bio siguran da niko neće ni primetiti da sam se doselio, da to neće
izazvati nikakve komentare - kao ni moja smrt, potom. Komšiluk, koji su
činili najviše Kinezi, jemčio mi je neutralnost i uljudnost. Pogled s mojih
prozora pucao je u jalove daljine, u južna predgrađa - video se, daleko
tamo, Masi, a verovatno i Korbej-Eson; nije to bilo naročito važno, imao
sam roletne, koje sam odlučio da, dan pošto se uselim, spustim jednom
zasvagda. Bio je tu i onaj kanal za bacanje smeća direktno iz stana, mislim
da me je to definitivno kupilo; koristeći taj kanal za bacanje đubreta, plus
novootvorenu službu za dostavu namirnica koju je otvorio Amazon,
mogao sam dostići jednu gotovo savršenu autonomiju.

Trenutak kad sam napuštao hotel „Merkur” bio je neobično težak,

naročito zbog male Odri, njoj su suze bile u očima, a opet, šta sam ja tu
mogao, ako ne može to da podnese, šta će uopšte moći da podnese u
životu, bilo joj je dvadeset pet godina plafon, ali morala je već malo da
očvrsne. Neočekivano sam je poljubio u obraz, onda i u drugi, pa sve to
ponovio, ukupno četiri poljupca kojima se ona prepustila, ali potpuno, čak
me je na tren čvrsto zagrlila, i time je sve bilo rečeno, taksi me je već bio
čekao pred ulazom u hotel.
 Selidba je glatko prošla, brzo sam našao nameštaj, obnovio sam
pretplatu na paket SFR-a - odlučio sam da ostanem veran tom operateru,
veran do poslednjeg dana, to je jedna od stvari kojima me je život naučio.
Njihova ponuda sportskih kanala sad me je, istina, manje zanimala, postao
sam toga svestan u roku od nekoliko nedelja, starim, pa je i normalno da se
udaljavam od sporta. Pa ipak, bilo je kod SFR-a i pravih dragulja, naročito
u kulinarskoj sferi, ja sam sad već postajao pravi jedan debeli starkelja,
filozof epikurejac, što da ne, o čemu li je drugom taj Epikur uopšte pa i
razmišljao, ako ćemo pravo? Da okrajak hleba prelijem s malo maslinovog
ulja, ipak bi to donekle ograničeno bilo, meni su potrebni bili medaljoni od
jastoga i kapica sa sitnim povrćem, ipak sam ja jedan dekadentan lik, a ne
grčka seljačina a usto i peder.

Sredinom oktobra su te kulinarske emisije, kojima inače nisam mogao

da nađem zamerku, počele da me zamaraju, i to je u stvari i bio pravi
početak mog sunovrata. Nastojao sam da se zainteresujem za diskusije o
društvenim pitanjima, ali taj je period kod mene trajao kratko i doneo
samo razočaranje: ekstremni konformizam učesnika u tim debatama,
njihova sramna uniformnost i kad su zbog nečeg ogorčeni i kad se za nešto
zagreju postala je izražena u toj meri da sam unapred mogao da predvidim
o čemu će pričati, ne samo u krupnim crtama već do sitnih pojedinosti,
pravo govoreći do u reč, takoreći, ti kolumnisti i važni svedoci vremena
defilovali su kao beskorisne evropske marionete, ode jedan kreten, dođe
drugi, a svi jedni drugima čestitaju zbog istrajnosti i moralnosti njihovih
stavova, mogao sam unapred sve te dijaloge da napišem, i tako sam na
kraju bespovratno isključio televizor, sve bi me to, da sam imao snage da
nastavim, samo dodatno rastužilo.
Odavno sam već, inače, bio nameravao da čitam Čarobni breg Tomasa
Mana, slutio sam da je to zloslutna jedna knjiga, ali pogodovala je situaciji
u kojoj sam se našao, bez sumnje je to bio pravi trenutak da je uzmem. I
bacio sam se na čitanje, prvo s divljenjem, posle sa sve naglašenijom
rezervom. Iako su i sam obim i njegove ambicije bili znatno veći, krajnji
smisao ovog dela bio je u osnovi isti kao i smisao Smrti u Veneciji. Ništa
više nego ona matora budala Gete (nemački humanista s mediteranskim
tendencijama, jedno od najopakijih baljezgala u svetskoj književnosti),
ništa više nego njegov junak Ašenbah (kudikamo simpatičniji, ipak),
Tomas Man, sam Tomas Man, dakle, i to mi je izrazito teško palo, nije bio
kadar da izbegne opčinjenost mladošću i lepotom, koje je, naposletku,
pretpostavio svemu ostalom, svim intelektualnim i moralnim kvalitetima,
da bi se, kad se svedu računi, i on sam, bez i najmanje zadrške, pred
mladošću i lepotom ponizno prostro. Tako ni celokupna svetska kultura
nije služila ničemu, celokupna svetska kultura nije donela nikakvu
moralnu korist niti bilo koju pogodnost, budući da je istih tih godina, ali
baš istih tih godina, Marsel Prust zaključio, na kraju Pronađenog vremena,
učinivši to s jednom izvanrednom iskrenošću, da ne samo oni površni
međuljudski odnosi već ni pravi prijateljski odnosi ne donose čoveku ništa
bitno, da su i oni, jednostavno, obično jedno gubljenje vremena, i da
jednom piscu, za razliku od onoga što misle ljudi, nisu potrebni nikakvi
intelektualni razgovori već „lake ljubavi s mladim devojkama u cvatu”.
Kad sam već stigao na taj nivo rasprave, meni je bilo veoma stalo do toga
da ovo „mlade devojke u cvatu” zamenim sa „mlade vlažne pičke”; to će,
činilo mi se, doprineti jasnoći debate, a da pritom ni najmanje ne naškodi
poeziji. (Šta ima lepše, poetičnije, od jedne pičke koja počinje da vlaži,
pitam vas ja, i tražim da o tome ozbiljno razmislite pre nego što mi
odgovorite. Možda ono kad se digne kita? To bi još i moglo da prođe. Sve
zavisi, kao i mnogo štošta na ovome svetu, od seksualnog stanovišta koje
čovek zauzme.)
Zabadava su Marsel Prust i Tomas Man, da se vratim na temu,
poznavali svu kulturu ovoga sveta, uzalud su bili vodeće ličnosti (i to na
tom impresivnom početku XX veka, koji je sadržavao sintezu prethodnih
osam vekova i nešto malo više evropske kulture), uzalud su, dakle, bili
vodeće ličnosti u oblasti znanja i sve ovozemaljske inteligencije, džabe su
predstavljali, svaki za sebe, vrhunac dveju civilizacija, francuske i
nemačke, što će reći najblistavijih civilizacija, najdubljih i najprefinjenijih
civilizacija toga doba, ipak su ijedan i drugi bili i ostali na milost i
nemilost svemu, vazda spremni da kleknu pred ma kojom mladom
vlažnom pičkom, ili pak bilo kojom mladom kitom koja se dobro nadigla -
u zavisnosti od njihovih ličnih sklonosti već, Tomas Man je u tom pogledu
ostao neodlučan, a ni Prust, u suštini, nije bio mnogo jasniji. Kraj
Čarobnog brega bio je još tužniji nego što sam ga bio upamtio od prvog
čitanja; ne samo da je njime - izbijanjem, godine 1914, jednog jednako
besmislenog i krvavog rata između dve najveće civilizacije tog vremena -
označen krah svake ideje o evropskoj kulturi; njime je, takođe, konačnom
pobedom životinjske privlačnosti, označen i bespovratni slom svake
civilizacije, svake kulture. Tomas Man je ’ladno mogao da fijukne za
nekom ribicom; Marsel Prust pak da padne na Rijanu; ova dva pisca,
okrunjene glave svojih nacionalnih literatura, nisu bili, da se izrazim
drugačije, nikakve časne ličnosti, i morao bi se čovek vratiti znatno ranije,
na početak XIX veka, bez sumnje, u vreme kad je nastajao romantizam,
ako želi da udahne zdraviji i čistiji vazduh.
A i o tome bi se moglo tek diskutovati, o toj čistoti, Lamarten u suštini
nije bio ništa drugo do neka vrsta Elvisa Prislija, njegova lirika imala je to
svojstvo da obara ženske s nogu, ali barem su ta osvajanja izvršena u ime
čiste lirike, Lamarten je bokovima njihao umerenije od Elvisa, bar
pretpostavljam da jeste, morali bi se pregledati video-zapisi iz tog
vremena, a takvi zapisi iz tog vremena na postoje, ali to i nije bilo nešto
posebno važno, taj svet je u svakom slučaju bio mrtav, bio je mrtav za
mene, a i ne samo za mene, bio je, jednostavno, mrtav. Izvesnu utehu
pronašao sam tek čitajući znatno pristupačnije štivo ser Artura Konana
Dojla. Osim serijala posvećenog Šerloku Holmsu, Konan Doji je bio autor
zavidnog broja novela, ujednačenog književnog kvaliteta, kadikad čak i
uistinu uzbudljivih, celoga života on je bio pravi page turner, bez sumnje
najbolji u istoriji svetske književnosti, ali to očigledno nije značilo mnogo
u njegovim sopstvenim očima, nije u tome bila njegova poruka, istina o
Konanu Dojlu je u tome da na svakoj stranici osećamo treperenje, osećamo
taj bunt jedne plemenite duše, jednog iskrenog i dobrog srca. Najdirljiviji
je, bez sumnje, njegov lični odnos prema smrti; pošto su ga od hrišćanske
vere udaljile studije medicine utemeljene na beznadežnom materijalizmu,
pošto se celog života suočavao s brojnim, okrutnim gubicima - izgubio je i
sinove, žrtvovane za ratne ciljeve Engleske - nije mu preostalo drugo nego
da se okrene spiritizmu, poslednjoj nadi i konačnoj utehi svih onih koji ne
uspeju ni da se pomire sa smrću bližnjih, ni da priđu hrišćanstvu.

Kako sam ja živeo bez bližnjih svojih, imao sam utisak da se sve lakše
mirim s pomišlju na smrt; voleo bih i ja, razume se, da sam srećan, da
mogu da živim u jednoj srećnoj zajednici, nema čoveka koji to ne želi, ali
sad, u tom stadijumu, tako nešto nije ni dolazilo u obzir. Početkom
decembra kupio sam foto-štampač, kao i stotinak pakovanja „Epsonovog”
mat papira, formata 10 x 15 cm. Od četiri zida moje garsonjere, jedan je
zauzimao kružni prozor, negde do pola, gde sam roletne držao stalno
spuštene, i ispod njega veliki radijator. Prostor na drugom zidu bio je
smanjen zbog kreveta na kojem sam spavao, noćnog stočića i dve manje
police za knjige. Treći je bio gotovo ceo slobodan, izuzev prolaza što vodi
u hodnik, iz kojeg se desno ulazilo u kupatilo, a levo u kuhinju. Jedino mi
je četvrti zid, preko puta kreveta, bio ceo na raspolaganju. Prinudno
ograničen na ova dva potonja zida, raspolagao sam izložbenim prostorom
od šesnaest metara kvadratnih; s obzirom na format slika od 10 x 15
centimetara, mogao sam da okačim nešto malo više od hiljadu fotografija.
Imao sam ih pak nešto malo više od tri hiljade u svom laptopu, u kojem je
bio sadržan sav moj život. To što sam od svake tri slike morao da
odaberem jednu činilo mi se razumnim, vrlo razumnim čak, i kod mene je
stvaralo utisak da sam imao jedan prilično lep život.
(A taj život se, ipak, odvijao na čudan način, kad ga malo bolje
sagledam. Kad smo se Kamij i ja rastali, ja sam, u suštini, godinama
ubeđivao sebe da ćemo se pre ili kasnije ponovo spojiti, da je to neizbežno
zato što se volimo, da je, kako se to kaže, trebalo pustiti da vreme zaleči
rane, ali da smo nas dvoje još mladi i da je čitav život pred nama. Sada
sam se osvrtao na sve što je bilo i shvatio da je život završen, da je prošao
mimo nas i ne dajući nam, zapravo, neke naročito vidljive znake, a da je
onda, diskretno i elegantno, s blagošću nekom, nastavio svoju igru, da nam
je, prosto rečeno, okrenuo leđa; i zaista, kad se sve sagleda iz neposredne
blizine, nije taj naš život bio mnogo dug.)

Poželeo sam, na izvestan način, da otvorim profil na Fejsbuku, ali

isključivo za ličnu upotrebu, profil na Fejsbuku koji nikad niko ne bi ni
video osim mene - i, samo nakratko, zaposleni u agenciji za nekretnine
koji će posle moje smrti doći da procene vrednost mog stana; biće pomalo
iznenađeni prvo, a onda će sve to pobacati u kantu za smeće i bez sumnje
se postarati da zidovi budu izgletovani i okrečeni kako bi se uklonili
tragovi lepka.
Zadatak mi je bio olakšan zahvaljujući funkcionalnosti savremenih
foto-aparata; na svakom mom snimku bio je naznačen sat i datum kad je
nastao, ništa lakše, dakle, da se na osnovu tog kriterijuma napravi odabir.
Da sam na aparatima koje sam u međuvremenu imao aktivirao funkciju
GPS-a, mogao bih, isto tako, pouzdano da utvrdim gde se ta mesta nalaze;
ali to je bilo uistinu nepotrebno, sećao sam se i sam tih mesta iz svog
života, sećao sam ih se, štaviše, savršeno, moje je pamćenje u tom pogledu
bilo hirurški, bespotrebno precizno. Što se pamćenja datuma tiče, tu već
nisam bio tako pouzdan, datumi ionako nemaju nikakvog značaja, svaka
stvar koja se desila - desila se u večnosti, znao sam to sada, s tim što je reč
bila o jednoj večnosti zatvorenoj, nepristupačnoj.
U toku ove priče pominjao sam neke fotografije, dve s Kamij, jednu s
Kejt. Bilo je i drugih, nešto malo više od tri hiljade drugih, mnogo manje
važnih, i mene je samog iznenadilo koliko su moje fotografije bile
osrednje: puki turistički klišei, iz Venecije ili Firence, bespogovomo slične
fotografijama koje su napravile stotine hiljada drugih turista, zašto li sam
uopšte i pomišljao da bi ih vredelo načiniti? I šta li me je to moglo navesti
da razvijem te banalne slike? Pa ipak, odlučio sam da ih polepim na zid,
svaku na odgovarajuće mesto, uopšte se i ne nadajući da tako stvaram
nešto lepo, pa čak ni nešto što ima smisao; ali teraću s tim do kraja, jer mi
se moglo, materijalno mi se moglo, bio je to zadatak fizički po mojoj meri.

I, shodno tome, tako sam i uradio.

 Na kraju sam, eto, i ja počeo da se zanimam za svođenje računa. Kad
smo kod toga, troškovi stanovanja u ovim oblakoderima u XIII
arondismanu bili su neobično visoki, što nisam unapred bio predvideo, a
što će u narednom periodu uticati na moj životni plan. Nekoliko meseci
pre toga (samo nekoliko meseci, ili cela jedna godina, odnosno dve - nisam
više umeo da povežem hronologiju svog života, tek pokoja slika pretekla
je u sveopštem zbrkanom ništavilu, pažljiv čitalac će već sam to
zaokružiti), rečju, u trenutku kad sam odlučio da nestanem, da se
bespovratno udaljim i od Ministarstva poljoprivrede i od Juzu, još sam
imao osećanje da sam bogat i da ću od nasledstva koje su mi ostavili
roditelji moći da živim unedogled.
U tom trenutku je, međutim, na mom računu bilo ostalo nešto malo
više od dvesta hiljada evra. Nije, prirodno, dolazilo u obzir da idem na
odmor (a šta bih radio na odmoru, bavio se snoubordingom ili alpskim
skijanjem, a i kuda bih otišao - jednom, u nekom klubu na Fuerteventuri,
gde sam bio s Kamij, naišao sam na tipa koji je na odmor došao sam; jeo je
sam, i ješće tako sam, po svemu sudeći, do kraja letovanja; imao je
tridesetak godina, Španac je bio, tako mi se činilo, nije loše izgledao ovako
fizički, a i ponašanje mu je bilo socijalno prihvatljivo, pomislio bi čovek
da je zaposlen kao radnik obezbeđenja u nekoj banci; količina hrabrosti
koju je morao svakoga dana da ispolji, naročito u vreme obroka, mene je
zaprepastila, bezmalo užasnula). Neću ja nikud ići ni na vikend, nema više
luksuznih hotela za mene, a da odem sam u neki luksuzni hotel, šta ću
tamo sam, da platim sobu da bih sebi pucao u glavu; trenutak istinske tuge
proživeo sam kad sam ostavljao svoj G350 na onom groznom parkiralištu,
na trećem nivou ispod zemlje, na parking-mesto koje mi je prodato uz stan,
asfalt je bio oduran i mastan, atmosfera mučna, na sve strane vukle su se
ljuske i kore od povrća; tužan je to bio kraj za moj stari G350, da ostane
tako da čami na tom prljavom, sivozelenom parkiralištu, on koji je
prevalio tolike planinske puteve, prolazio kroz močvare, jezdio preko
jazova, on koji je prešao nešto malo više od 380.000 kilometara i koji me
nikad, ni jednog jedinog trenutka, nije izneverio.
Nisam više ni pomišljao na to da zovem one iz poslovne pratnje, već
sam, uostalom, bio izgubio onaj list papira koji mi je dao doktor Azot.
Onog časa kad sam toga postao svestan, kad sam pomislio da sam ga
verovatno zaboravio u sobi u hotelu „Merkur”, zabrinula me je nakratko
pomisao na to da bi Odri mogla da naiđe na njega, zbog čega bih ja mogao
da padnem u njenim očima (ali što bi mene za to pa i bolelo uvo, ta moja
psihologija stvarno je bezvezna načisto). Mogao sam, naravno, ponovo da
se raspitam kod Azota, ili da sam potražim, sajtova na internetu bar ima
kao pleve, ali sve mi se to činilo potpuno uzaludnim: ništa što bi iole ličilo
na erekciju nije se kod mene moglo ni zamisliti, moji sporadični pokušaji
da masturbiram nisu ostavljali ni trunke sumnje što se toga tiče, i tako se
svet preobrazio u jednu bezbojnu ravan, bez reljefa, bez ikakve draži,
odjednom sam počeo mnogo manje da trošim na život; s druge strane,
međutim, troškovi stanovanja bili su tako nepristojno visoki da sam,
zadovoljavajući se skromnom hranom i vinima, mogao da preguram
maksimum deset godina pre nego što moj bankovni saldo, nezaustavljivo
ponirući ka nuli, ne dovrši započeti proces.

Namera mi je bila da to izvedem noću, da me ne bi omeo pogled na

beton dole na šetalištu, nisam mnogo verovao u sopstvenu hrabrost. U toj
sceni, kako sam je ja bio zamislio, tok događaja bio je kratak i
besprekoran: pritisnuću prekidač na ulazu u glavnu prostoriju, i zavese će
se podići u roku od nekoliko sekundi. U nastojanju da iz glave odagnam
svaku misao, zaputiću se prema prozoru, otvoriću ga, nagnuću se napolje i
- gotova stvar.
Dugo me je sputavala pomisao na dužinu trajanja pada, zamišljao sam
sebe kako minutima i minutima lebdim u prostoru, postepeno postajući
svestan neminovnog rasprskavanja unutrašnjih organa u momentu udara,
sveprožimajućeg bola koji ću osetiti, i kako ću, sa svakom sekundom, sve
dublje tonuti u stanje jezive, totalne strave, koju ublažiti neće ni ta
blagoslovena milost da, dok padam, izgubim svest.

Vredelo je što sam tako dugo učio prirodne nauke: visina h s koje telo
u slobodnom padu ponire u vremenu t u stvarnosti tačan odraz pronalazi u
formuli h = 1/2 gt2, gde je g gravitaciona konstanta, i tako se izračunava
dužina trajanja pada, s date visine h, od √2h/g. S obzirom na visinu moje
zgrade (tačno sto metara, otprilike), kao i na činjenicu da se otpor vazduha
kod takvih visina može zanemariti, izlazi da bi pad trajao četiri i po
sekunde, odnosno maksimalno pet sekundi ako ćemo po svaku cenu uzeti
u obzir i otpor vazduha; nema, kao što se lepo vidi, razloga da se stvari
dramatizuju; strusiš u sebe nekoliko čaša kalvadosa, i nije više sigurno čak
ni da ćeš imati vremena da misliš. Bilo bi sigurno mnogo više
samoubistava kad bi ljudi imali u vidu taj jednostavan broj: četiri i po
sekunde. U tlo ću udariti pri brzini od 159 kilometara na čas, što je već
momenat o kojem nije baš tako ugodno razmišljati, ali dobro, nisam se ja
na prvom mestu ni bojao samog udara, već leta, a moj let će - kako je
pouzdano utvrdila fizika - biti kratak.

Deset godina bilo je i previše, moje moralne patnje već ranije su bile
dostigle jedan nepodnošljiv i neposredno smrtonosan nivo, ali, u isto
vreme, nikako nisam mogao da zamislim sebe kako ostavljam za sobom
neko nasledstvo. (Kome bih ga, uostalom, ostavio, državi? Sama pomisao
na to bila mi je nadasve neprijatna.) Trebalo je, dakle, da ubrzam ritam
potrošnje, bilo je to gore od tvrdičluka, bilo je to, iskren da budem, jadno s
moje strane, ali sama ta perspektiva, da ću umreti ostavivši novac na
bankovnom računu za mene je bila nesnosna. Mogao sam da dam taj
novac nekome, da se pokažem kao velikodušan čovek, ali kome da ga
dam? Paralitičarima, beskućnicima, migrantima, slepima? Neću sigurno
tutnuti kintu Romima. Malo mi je u životu davano, pa ni meni nije bilo do
davanja; dobrota se u meni nije razvila, taj psihološki proces nije se
odigrao, prema ljudima sam, u celini gledano, s vremenom postajao sve
ravnodušniji, da i ne pominjem slučajeve kad je moj odnos s njima
obeležavalo čisto, jednostavno neprijateljstvo. Našao bih se ponekad u
iskušenju da se približim pojedinim predstavnicima ljudskog roda (pre
svega predstavnicama, jer su me one, u početku, više privlačile, ali o tome
sam već pričao), i mislim, sve u svemu, da sam u tom pravcu načinio
izvestan broj pokušaja, normalan, standardan, u granicama prošeka, s tim
što se iz različitih razloga (koje sam takođe pominjao) ništa od toga nije
konkretizovalo, ništa mi nije dalo za pravo da pomislim kako sam našao
mesto gde ću živeti, ni sredinu u kojoj ću živeti, ni razlog zbog kojeg bih
živeo.
Jedini način da smanjim svoj bankovni saldo bio je da nastavim da
klopam, da pokušam da se zainteresujem za skupa i fina jela (za bele
tartufe, majnske jastoge?), imao sam već više od osamdeset kilograma, ali
to neće imati uticaja na dužinu pada, što je već Galilej ustanovio na osnovu
svojih izvanrednih eksperimenata, koje je, kako predanje kaže, vršio s vrha
tornja u Pizi, ali, pre će biti, s vrha jednog tornja u Padovi.
I moj toranj, ovaj gde sam stanovao, takođe je nazvan po jednom
italijanskom gradu (Raveni? Ankoni? Riminiju?). U toj podudarnosti nije
bilo ničeg da razgali dušu, no ja ipak nisam mislio da bi besmisleno bilo
poraditi na jednom humorističkom pristupu, zamisliti kao puku šalu taj
trenutak kad ću se nagnuti kroz prozor, kad ću se prepustiti dejstvu sile
teže, taj duh šale bio je, na kraju krajeva, bar što se smrti tiče, nešto što se
može dostići, toliki su ljudi umirali svake sekunde i u tome su imali
stoprocentnog uspeha, ono, iz prve, i umirali su ne praveći oko toga
galamu, neki su to čak iskoristili da na sebe skrenu pažnju.

Uspeću ja, osećao sam da ću sad uspeti, bila je to završna etapa. Recept
za kaptoriks važio mi je još dva meseca, morao bih, svakako, još jednom,
poslednji put, da se vidim s doktorom Azotom; ovoga puta moraću da ga
lažem, da glumim kako mi se stanje poboljšalo, da izvrdam svakom
njegovom nastojanju da me spase, da me hitno hospitalizuje ili ne znam ni
ja šta; moraću da nastupim optimistički, ležerno, ali i to bez preterivanja,
moji glumački kapaciteti bili su ograničeni. Neće to ići lako, daleko od
toga da je on glup; nezamislivo je, međutim, bilo da prestanem da uzimam
kaptoriks, makar i na jedan jedini dan. Ne treba dozvoliti patnji da premaši
određeni nivo, jer u protivnom čovek je u stanju svašta da uradi, da
proguta cevol, a onda se vaši unutrašnji organi, sačinjeni od istih supstanci
koje obično zapuše odvode, raspadaju nanoseći vam stravičnu patnju; ili se
čovek baci pod metro, i ostane bez obe noge, samlevenih muda, ali ipak ne
i mrtav.
 Tableta je mala, bela, ovalnog oblika, može se prepoloviti.

Ona ne stvara, ona ne menja; ona tumači. Ono što je bilo definitivno,
ona čini prolaznim; ono stoje neizbežno postaje podrazumevajuće. Sobom
ona nosi jedno novo tumačenje života - manje bogatog, više veštačkog, s
pečatom izvesne krutosti. Ne donosi sreću ni u kojem obliku, pa čak ni
stvarno olakšanje, njeno delovanje druge je vrste: preobražavajući život u
niz formalnosti, ona nam omogućava da sebe dovedemo u zabludu. I tako,
pomaže ljudima da žive, ili bar da ne umru - jedno izvesno vreme.

Na kraju se smrt ipak nametne, molekularni oklop počne da puca,

proces raspadanja teče svojim tokom. To, bez sumnje, ide brže kod onih
koji nikada nisu pripadali svetu, koji nikada nisu ni razmišljali o tome da
treba živeti, da treba voleti, da treba biti voljen; kod onih, dakle, koji su
oduvek znali da im život nije nadohvat ruke. Takvi, a njih ima mnogo,
nemaju, štono se kaže, za čim da žale; ja nisam bio u takvom položaju.

Ja sam u životu mogao da usrećim jednu ženu. Pa dobro, dve; rekao

sam koje. Sve je bilo jasno, krajnje jasno, od samoga početka; ali mi o
tome nismo vodili računa. Jesmo li mi ti poklekli pred iluzijama
individualne slobode, neomeđenog života, beskrajnih mogućnosti?
Moguće je da je tako bilo, te ideje bile su u duhu vremena; mi ih nismo
formalizovali, nije nam se htelo; zadovoljili smo se time da im se
prilagodimo, da dozvolimo da nas one unište; i potom da dugo, veoma
dugo, zbog toga patimo.

Bog se u stvari stara o nama, misli na nas u svakom trenutku i daje

nam ponekad vrlo precizna uputstva. Ti ljubavni zanosi što nam preplave
grudi toliko da nam ponestane daha, ta prosvetljenja, te ekstaze,
neobjašnjive ako ih posmatramo u svetlu naše biološke prirode, naš status
prostih primata - sve su to krajnje jasni znaci.
I razumem, danas, gledište Hristovo, i zbog čega je njega tako često
umelo da razdraži okoštavanje ljudskih srca: jer ljudi vide sve znake, a ne
vode o njima računa. I da li bi stvarno, uza sve to, i ja trebalo da dam svoj
život za te bednike? Da li zaista treba biti do te mere izričit?

Biće da treba.
1 Ozlojeđeni, gnevni. (Prim. prev.)

2 Nem.: Pogled na svet, svetonazor. (Prim. prev.)

3 Šp.: vođa, državni i vojni lider. (Prim. prev.)

4 Sredstva za tamanjenje miševa i pacova. (Prim. prev.)

5 Skraćenica za „sans domicile fixe”, bez stalnog prebivališta, odnosno

beskućnik. (Prim. prev.)

6 Bobo, buržuj-boem. (Prim. prev.)

7 U originalu Putanges; na francuskom je pute kurva, a ange anđeo. (Prim.

prev.)

8 Fr.: Zeleni lav; arhaična i savremena verzija prideva zelen - verd/vert.

(Prim. prev.)

9 Porte de Charenton (Šarentonska kapija), stanica metroa u pariškom XII

arondismanu; naša analogija ovom Uelbekovom iskazu bila bi da se ta
propaganda ne čuje dalje od, recimo, beogradskog „kruga dvojke”. (Prim.
prev.)