Приви пут јој се губи траг све до 1681.

године када се поново помиње, настањена

православним, искључиво српским живљем. После Велике сеобе Срба 1690. године, а
посебно после закључења Пожаревачког мира 1718. године и бројнијим насељавањем
Немаца, потом Румуна, Мађара, Француза, Италијана, Чеха, Словака и других европских
народа, Бела Црква добија на важности, посебно стварањем Војне крајине, која јој
омогућава брз привредни и економски развој. Турска власт се одржала све до 1717. године
када је ово подручје припало под власт Аустрије. Садашњу Белу Цркву је основао гроф
Мерци 1717. године. Ради сигурности од Турака и њихове поновне најезде, Аустрија је
формирала војну границу, а 1774. године формиран је влашко-илирски граничарски пук са
седиштем у Белој Цркви. У два наврата је кратко била под турском влашћу, када је била и
разорена 1739. и 1788. године, после чега је брзо обновљена.