TRADICIONALNA KUĆA

Polazište predloženog projekta su dva aspekta tradicionalnog poimanja suštine

vojvođanske kuće: linearna organizacija osnove sa naglašenim tremom i izgled ulične,
reprezentativne fasade, čija se kontura sastoji iz zabatnog zida sa dva prozorska otvora i
ulaznim vratima od punog drveta karakteristične obrade. Oba izvora inspiracije prelaze nivo
realizacije formalno-likovnih svojstava same kuće, ukazujući na dublje promišljanje
urbanističkog rešenja u smeru očuvanja tradicionalne postavke kuće na tipičnoj vojvođanskoj
parceli, tj. u cilju integracije jedne kuće u širi okvir susedstva.

Kao centralna pozicija okupljanja u vojvođanskoj kući, usvojena je proširena komunikacija

koja obuhvata kuhinju i trpezariju. Takvo jezgro kuće pruža alternativu dnevnom boravku i
zajedno sa njim usmerava okupljanje ukućana ka otvorenom tremu. Primenjeni građevinski
materijali su oni koji se mogu naći u lokalnim okvirima, pre svih to su crep za pokrivanje krova i
cigla za oblaganje poda trema.

Polazište autora je reinterpretacija arhetipskog modela vojvođanske kuće, kao i potreba

evolucije postojećeg oblika radi savremenih potreba.

Dimenzija parcele u ušorenim selima i naseljima diktira određenu linearnu formu kao i
nadovezujuću organizaciju prostornih celina koja je primenjivana u prošlosti. Duboka parcela,
trem, i potrebe domaćinstva su diktirale organizaciju prostora, u relaciji dvorište – trem – kuća.

Stvaranjem odnosa dvorište + trem + otvoreni plan + tehnički sadržaji se otvara mogućnost
kružne veze između zona, kao i mnogo veća fleksibilnost i adaptibilnost unutrašnjeg prostora
kuće. Opslužujući zid stvara ujedinjenu liniju unutrašnje komunikacije između fukcionalnih zona.
Time je stvarena ekonomična intervencija koja ostavlja osvetljeni prostor ka tremu za korišćenje
u svrhu boravka.

Simbiotički odnos unutrašnjeg i spoljnog prostora, gde je preko trema moguć pristup svim
prostorijama nezavisno, otvara mogućnost za različite oblike stanovanja. Podela po modulima
na prostor boravka (dnevni i noćni) i prostor domaćinstva omogućava eventualno proširenje ili
nadovezivanje na postojeća podeona platna. Translacijom pročelja se dobija pravilna
organizaciona šema pri bilo kojem tipu kuće, gde koncept ostaje nepromenjen.
 Održivost predloženog modela se ogleda, pored konstrukcije i materijalizacije, najviše u
organizacionoj fleksibilnosti i mogućnostima. Ostajući pri jednostavnom arhetipskom modelu
vojvođanske kuće, otvorenim planom se stvara podloga mnogo veće adaptibilnosti.

FUNKCIONALNO REŠENjE

Razvoj kuće od onovnog tipa (inicijalnog projekta – prototipa) do seoske kuće za više
generacija i promenljive potrebe. Razvoj kuće od osnovnog tipa do najsloženijih se dobija
projektantskim modulom (M=2.40m), koji omogućuje razvoj kuće u oba pravca – varijabilan tip.

Kuća A, prototip, je širine 3 modula (3h 2.40m). Kuća B, prototip, je širine 4 modula (4h
2.40m). Kombinacijom ova dva prototipa, tj. dodavanjem projektantskog modula n h 2.40m u
oba pravca dobija se bezbroj kombinacija – varijabilan tip.

KONSTRUKTIVNO REŠENjE

Klasičan sistem gradnje sa horizontalnim i vertikalnim armirano-betonskim serklažima i

odgovarajućem broju betonskih zidova. Sistem pruža velike mogućnosti i za industrijalizovanu –
montažnu gradnju.

MATERIJALIZACIJA

Klasični, prirodni materijali koji zadovoljavaju principe energetske i ekološke efikasnosti, sa

lica mesta: opeka (pečena zemlja), trska, slama, zemlja, drvo… Pokrivač biber crep ili trska.
Fasada malterisana i bojena, ili u natur betonu sa utisnutom profilacijom.

NAPOMENA:Projekat treba gledati u lancu kombinacija i razvoja sve do Vojvođanskog tipa

kuće za više generacija i promenljive potrebe. Projekat je moguće varirati i na druge načine koji
ovim projektom nisu prikazani, ali pridržavajući se osnovnih karakteristika sistema ovde
prikazanog u najznačajnijim elementima funkcije, konstrukcije i izgleda.

OBLIKOVNO REŠENjE

Do rešenja se došlo analizom autohtonih oblika – zabat, ulična fasada ukrašena

profilisanom dekoracijom, kosi zid, trem/kong… Zabat se odvaja, najčešće od teških krovnih
ravni, staklenim frizom i na taj način postaje još naglašeniji. Zabat postajeskulptura koja se
nezavisno od kuće oblikuje.
 Postojeći tipološki okvir je jak: kućište upravno na ulični front, kuća na brazdu – prema
dubini parcele. Rast prostim nizanjem prostorija, dvovodni krov, prizemnica.

Potrebno je minimalnim intervencijama omogućiti fleksibilnost:

1) Pomeranje slemena. Unutrašnja fasada u osi slemena, gong kao međuprostor koji može
biti i otvoren i zatvoren.

2) Formiranje funkcionalnog tavanskog prostora varijacijom volumena krova iznad jezgara

(opslužujućih prostorija).

3) Fasada kao upotrebni element. Potpuno otvaranje panela na dvorišnoj fasadi koji
postaju alatka u dvorišnim aktivnostima.

Tradicionalna kuća u savremenom trenutku predstavlјa reinterpretaciju (isklјučivo)

osnovnih graditelјskih principa podneblјa i lokalnog stanovništva. Oblikovna i esteska etno-
ikonografija predstavlјa pretrpavanje istorijskim reminescencijama i nesvrsishodnim ukrasima
koji su upravo u suštinskoj suprotnosti sa temom. Takođe, pоnuđeno ne ulazi u problematiku
pratećih i pomoćnih objekata.

Osnovni narodni (ili narodSKI), principi koje je nužno poštovati su:

1. racionalnost funkciје i tehnologije (ekonomičnost, dostupnost…), 2. funkcionalnost i
fleksibilnost (= upotreblјivost) rešenja, te 3. laka izvodlјivost, jednostavnost tehničkih rešenja.

S obzirom na temu neophodne opšte racionalnosti i ekonomičnosti, kao i vremena u kome

rešenjа nastaju, korišćenje potkrovlјa u stambene svrhe (za raliku od običajnih pravila tradicije)
je odgovor na poželjna optimalna i komprimovana rešenja. Sve to je u cilјu štednje kako
građevinskog materijala, tako i energetskih resursa u toku eksploatacije objekta.

Moravska kuća je prepoznatljiva po svom tremu, oblikovanju istog sa istaknutim, lučno

zasvedenim drvenim stubovima sa jastucima, beloj krečenoj fasadi sa malim brojem otvora,
ćeramidi kao krovnom pokrivaču, dimnjaku, visoko podignutom holkeru zbog prilagođavanja
terenu i bondručnom konstruktivnom sklopu. Namera je zadržati sve likovne i konstruktivne
karakteristike, kako bi jasan, prepoznatljiv, vanvremenski arhitektonski izraz bio očuvan i
funkcionalno unapređen.

Prostorna organizacija je od jednoćelijske kuće sa ognjištem, koja korene ima u dalekom

srednjem veku, kao mestom okupljanja porodice, vremenom dobijala sporedne prostorije, pa je
evolutivni model moravske kuće sa odžaklijom i dve sporedne prostorije (razvojna šema 1 u
prilogu), poslužio kao polazna tačka za razvoj prostorno-funkcionalne jedinice.

U daljem razvoju (razvojna šema 3) trem se izmešta na bočnu stranu i formira se centralni
koridor, koji je dvostrano orjentisan. Javlja se i nova zona, u vidu ulazne partije kojom se
pristupa jezgru kuće, odnosno centralnoj prostoriji sa ognjištem u sredini. Neto površina kuće je
85m2.

MALA KUĆA – Redukcijom površina, smanjenjem osovinskog raspona (šema 5) koje se

najviše odražava na komunikacioni koridor i ukidanjem radne sobe, na čije mesto dolazi trem,
dobija se Mala kuća sa tremom na uglu, koji je veoma zastupljen u tipologiji moravske kuće.

VELIKA KUĆA – Proširenjem komunikacionog koridora i uvođenjem vertikalne

komunikacije (šema 6), kao i proširenjem opslužujuće zone, noćna zona se izmešta na sprat, a
novonastale sobe menjaju namenu. Na spratu se formira noćna zona sa šematskim prikazom
rasporeda prostorija (šema 7) – spavaća soba, dečje sobe, gostinjske sobe,…

Zadržava se bondručni konstruktivni sistem, sa mogućnošću ispune – tradicionalno od

naboja, ili opeke, ili nekog drugog građevinskog elementa koji bi zadovoljio uslove termičke
stabilnosti objekta, sa dodatnom termoizolacionom opnom.

Tradicionalna organizacija domaćinstva u centralnoj Srbiji je oko glavnog objekta – KUĆE,

u kojoj je ognjište i u kojoj se priprema hrana i okuplja porodica. Sintezom tradicionalne
organizacije – pripajanjem kući vajata, ambara i trema, dobija se sažeto domaćinstvo.
Pojedinačnim pripajanjem nekada zasebnih objekata, kuća raste od male do srednje i velike. Na
terenu blago pokrenutom, ulaz je po izohipsi, sa prolazom kroz celu kuću.

U centru kuće je nekadašnje ognjište, danas kamin, koji je centralni motiv i vertikalna
osovina objekta. Glavni prostori – dnevni boravak, sedenje, trpezarija su ka padini, pogledu,
reci… Kuhinja, kupatilo, ostave su ka ulici ili ka brdu. Odstupanje od tradicije je korišćenje
potkrovlja za spavanje, s obzirom da se tako racionalno koristi površina kuće.

Nova tradicionalna šumadijska kuća koristi elemente stare kuće – bele malterisane zidove,
potamnelo drvo, krov na četiri vode i crep. Obavezni deo kuće je trem sa drvenim stubovima i
kosnicima. Za garažu ili pomoćni objekat se koriste oblici nekadašnjeg ambara ili koša. Drvo je,
kao i tradicionalno, obavezno ukrašeno – stubovi sa oborenim ivicama i ukrasnim zarezima,
ukrašeni kosnici, završeci rogova streha i okviri oko prozora.
 Materijal za izgradnju kuće je puna opeka, zidana u sistemu sendviča, sa termoizolacijom
između dve opeke. Konstruktivni sistem je skeletni, sa lakom montažnom tavanicom. Krovna
konstrukcija je drvena, a pokrivač je crep. Zidovi su malterisani i krečeni gašenim krečom. Na
fasadi su tamno mrko bojeni drveni elementi koji asociraju na sistem bondruka. Realizacija nove
tradicionalne kuće je potpuno pristupačna današnjim narodnim majstorima.

Prizemna kuća na ravnom terenu, varijantno sa dodatkom podruma za nagnuti teren.

Pravougaona osnova, jednostavan četvorovodni krov, sa mogućnošću reorganizacije prostora i
iskorišćenja tavanskog prostora.

Projektovana su dva trema – ulazni i glavni trem, pozicionirana na dijagonalno suprotnim

stranama objekta. Konceptualno rešenje dozvoljava rotaciju i preslikavanje u ogledalu, u skladu
sa okolnostima i uslovima lokacije, kao preduslov za tipizaciju projekta.

Namera autora je da objekat ima elemente minimalističkog dizajna u sprezi sa

tradicionalnim principima gradnje šumadijskog stila koji se ogleda u: belim zidovima, krovnom
pokrivaču od crepa, zidnim oblogama od drveta za zidove u produžetku tremova i krovnom
nadzidu, drvenim aplikacijama u nivou međuspratne i podne konstrukcije, drvenoj krovnoj
konstrukciji na delu tremova, temeljnoj sokli sa oblogom od kamena, drvenoj stolariji itd.

Predloženo rešenje sa elementima tradicionalne srpske arhitekture inspirisano je

uobičajenim tipom kuće koji srećemo u Srbiji – polubrvnarom sa ognjištem kao njenim
središtem, i jednostavnom, prepoznatljivom, čitljivom organizacijom.

Centralna, dnevna zona kuće sa ognjištem mesto je okupljanja svih ukućana, prostor u
kome se susreću aktivnosti i ukrštaju putevi – porodična soba, a uz to i izvor toplote.

Kuća se lako može transformisati u veću, a moguće su i drugačije organizacije unutrašnjeg

prostora u predloženm gabaritima. Zbog modularnog koncepta na kome je zasnovana i duple
simetrije, vrlo je prilagodljiva različitim potrebama korisnika, kao i različitim orjentacijama i
položajima parcele.

Brvnaru kao tip karakteriše jednostavna prostorna dispozicija, sa ognjištem u centru kao
mestom okupljanja. Jezgro kuće predtsavlja stvarnost samog objekta, gde se porodični život
odvija, dok je njena spoljašnjost odgovor na ambijent i predstavlja njegovu projekciju u
arhitekturu. Vertikalna regulacija (krova) je uticala na veličinu same kuće, odnosno gazdinstva.
Upravo su ovo polazne tačke od koje se razvija koncept predloženog rešenja.
 Kuće (mala, srednja, velika) su razvijene unutar istog gabarita. Centralnim prostorom
ognjišta, koje se prostire kroz sve etaže od podzemnih do potkrovnih nivoa, kuća je podeljena
na dva dela u osi sever – jug. Svaki prostor u okviru kuće predstavlja zasebni kutak ali takođe i
jedinstvo sa ognjištem.

Nisko prizemlje (suteren) ima zaseban ulaz i namenjen je ostavi i loženju kamina u maloj
kući, dok u srednjoj on raste i dobija se dodatni prostor ostave, vešeraja ili nižeg, intimnijeg dela
dnevne sobe. U velikoj kući mu raste gabarit ka jugu, gde se dobija još jedna master (ili
gostinska) soba.

Pored dubinskog rasta, visinski rast kuće je regulisan nagibom krova od 55° i nadzitkom od
1,5m za veliku i srednju kuću, u cilju dodavanja polunivoa galerija, dok mala kuća ima minimalni
nagib od 45° i nema visinski rast. Galerija iznad dnevne sobe sadrži dve sobe na koti +2.80 za
srednju i veliku kuću, dok velika kuća na koti +4.30 dobija još jednu otvorenu galeriju, u vidu
radne sobe i sl. Krov je iz ekonomičnih razloga spušten u odnosu na sleme ne narušavajući
funkcionalnost. Na ovaj način kuća raste po vertikalnoj osi oko ognjišta (magaza, visina krova).

Konstruktivni sklop je montažni, sačinjen od drvenih stubova i greda sa sendvič panelima

ispunjenim kamenom vunom od 20cm, unutrašnjom oblogom od gips-kartona ili drvenih letvi na
prodirućim kubusima tehničkih blokova, dok spoljnu oblogu čine daske 25/2cm i na taj način
zadržavaju ambijentalne karakteristike brvnare. Ceo sklop se nalazi na betonskom odlivku
(savremenoj interpretaciji kamena) koji čine ploče, donji deo ognjišnog jezgra i podzemne eteže.
Zastakljene površine podrazumevaju spoljašnje klizne panele od dasaka, koji imaju mogućnost
da zatvore brvanaru u drvenu opnu. Akcenat je na dnevnoj sobi koja postaje trem i središnjim
otvorima u prostoru komunikacije u osi istok – zapad. Krov je lagan, pokriven je limom i sadrži
osavremenjene tradicionalne krovne otvore.

Shodno potrebama i razvoju današnjeg čoveka, i u urbanim i u ruralnim područjima,

moguće je modifikovati koncept stare brvnare u savremnu grupisanjem sadržaja (kuće, vajata i
ekonomskih prostora) u jednu stambenu celinu.

Prostor ognjišta postaje prostor trpezarije i kuhinje (gde se porodica i sada okuplja),
prostor sobe je danas dnevna soba, a vajat je spavaći blok savremene kuće. Svi skupa čine
jedinstvenu celinu smeštenu pod četvorovodni strm krov i zadržavaju formu tradicionalnog
objekta. U nivou podruma nekada su se odlagali ogrev, alat ili veće količine zaliha hrane, a
danas bi to bio prostor za ostavu, vešernicu, magacin, garažiranje vozila.
 Zadržavajući prirodne materijele (drvo i kamen), projektovane kroz savremenu tehnologiju
obrade i postavke, uz upotrebu neophodnih količina termoizolacionih materijala, ova kuća spada
u grupu energetski efikasnih objekata. Postizanje višeg nivoa energetski efikasnog objekta je
omogućeno postavljanjem solarnih kolektora na južnoj strani krovne ravni, te tako ovakav
pasivni sistem čini da kuća bude sopstveni regulator energije.

Razradom osnovne ideje, proistekle iz modifikacije tradicionalne brvnare, dobijeno je

funkcionalno rešenje sledećih karakteristika:

- objekat je dvo-etažni: podrum +prizemlje(sa galerijom)

- zadržan je strm četvorovodni krov
- primenjeni su materijali koji su karakterisali tradicionalnu brvnaru (drvo i kamen)
- sačuvana je čvrsta forma objekta, sa svedenim ivicama i velikim fasadnim otvorima
- orijentacija sever-jug je u skladu sa savremenim projektantskim tokovima iskorišćena.