Душан Милановић ИС15/66

Тиберије

О пореклу и породици
Тиберије Клаудије Нерон1, Клаудијевац, како му и само име говори, рођен 16.
новембра 42. године п.н.е., био је син Тиберија Клаудија Нерона Старијег 2, познатог по свом
пријатељству са Јулијем Цезаром и својој претури из те исте, 42. године и Ливије Друз(иле),
која ће касније остати упамћена као Јулија Августа. Три године по Тиберијевом рођењу,
Ливија се развела од мужа, упркос томе што је тада носила његово дете и удала за Октавијана
Августа. Следеће године, родила је сина Децима Клаудија Друза 3, који ће, иако кратког
животног века, у историји остати упамћен по великим освајањима током Августове
ескпанзивне политике. Са својих 9 година, Тиберије је 33. године п.н.е. на Форуму одржао
похвалу у част свог преминулог биолошког оца. Након тријумфа над Антонијем и
Клеопатром код Акција, обојица су учествовала у Октавијановом тријумфу.

Почетак политичког живота под Октавијаном

Учествовао је у Кантабријском рату, а са 17 година, Тиберије ће започети свој
политички живот и cursus honorum као квестор. Као Августов пасторак, добио је право да
буде изабран за претора и конзула пет година раније, него што је законска норма то
дозвољавала. Иста права добио је и његов брат Друз. Недуго после тога, почео је да врши
адвокатску службу, а заинтересовао се и за реторику. Године 20. п.н.е., послат је на исток под
врховном командом Марка Агрипе, како би повратио част и углед који су Римљани изгубили
у походима против Парћана, заједно са обележјима легија и заставама. 4 Кључно је било
питање Јерменије, где је Тиберије провео годину дана у преговорима. Успели су да поврате
војне инсигније, као и да створе од Јерменије клијентску државу, која би остала неутрална у
даљем рату против Парћана. Како се истакао на истоку под Агрипином командом, Тиберије
ће се оженити Агрипином5, ћерком Августовог највећег војсковође, горе поменутог Марка
Випсанија Агрипе. Ово је било уговорено још док су били деца, док се званична церемонија
догодила након тријумфа на истоку, око 19. године п.н.е. Агрипина му је родила сина Друза 6,
1
Tiberius Claudius Nero, по адопцији ће свом имену прикључити титулу Божијег сина и Августа (Augustus).
2
Tiberius Claudius Nero - квестор 48. године, претор 42. и врховни понтифик - истакнути римски политичар и
искусни командант Цезаровог доба, високо поштован у Цезаровом кругу.
3
Decimus Claudius Drusus, нешто касније ће добити име Нерон - Nero Claudius Drusus, а постхумно ће добити и
надимак на основу способности показаних у рату против Германа - Nero Claudius Drusus Germanicus.
4
Мисли се на поразе Краса (53.године) и Антонија (36. године).
5
Vipsania Agrippina.
6
Nero Claudius Drusus, по адопцији ће постати Drusus Iulius Caesar.
који неће имати значајну улогу у даљем политичком животу, обзиром да ће Август натерати
Тиберија на развод, непосредно након Агрипине смрти 12. године п.н.е. Како је у то време
Агрипа био у трећем браку са Августовом ћерком Јулијом 7, осим што ће Август натерати
Тиберија на развод са Агрипином, натераће га и на брак са Јулијом, упркос великој љубави
према Агрипини. У то време, Агрипина је носила друго Тиберијево дете, које није
преживело. Те 11. године п.н.е., Агрипина ће се удати за Асинија Гала 8, са којим ће добити
шесторо или више деце, што Тиберије никада није могао да прежали. Много година касније,
непосредно после Друзове војне овације, Агрипина је преминула 28. маја 20. године.

Војна кампања на западу

Август је желео да својом експанзивном политиком доведе царство до природних
водених граница које би чинили Атлантик, Рајна и Дунав. Што се тиче Галије, још је Цезар
успео да освоји сва три њена дела, али то подручје све до овог периода није било умирено.
Тиберије се својим умећем преговарања и ратовања на истоку истакао као војсковођа, што ће
га уз касније успехе сврстати у ранг војсковође достојног и самог Агрипе. Након што је
проглашен за претора, Август му је доделио легије са задатком да помогне своме брату Друзу
у кампањи на западу и северу царства. Друз се у овом периоду налазио у Нарбонској Галији
са задатком да учврсти римску власт и умири провинцију. По умирењу Хиспаније и Галије,
могло се кренути у даљу офанзифу на север према Германима. На простору Германије
постојало је римских савезника, али су они чинили мањину. Што се тиче племена Келта,
највише проблема Римљанима стварали су Маркомани на челу са краљем Марободом.
Основни циљ био је обезбеђивање севера Италије од могућег упада германских, односно
келтских племена. Обезбеђена је Лигурија, области од града Комо до језера Гарда и основана
је провинција Приморски Алпи9. Покоривши области северно од језера Гарда, створене су
провинције Рециј(а) и Норик. Рециј(а) је била царска провинција са посебним легатом и
обухватала је подручје данашње Швајцарске и била је војно пасивна. 10 Провинција Норик је
обухватала подручје данашње Аустрије, богата рудама гвожђа. Како би кренули даље ка
Рајни и Елби, морали су прво средити ситуацију у Илирику. По повратку у Рим 13. године
п.н.е. Тиберије је уздигнут у ранг конзула, а у то време је добио и горе поменутог сина Друза.
Август је успео да покори Илирик током Илирских ратова између 35. и 33. године, али
ово подручје још увек није провинција. Као и све друге походе, Агрипа је покренуо и овај у
Илирик 13. године п.н.е., а наредне године ће га заменити Тиберије коме ће се придружити и

7
Iulia Caesaris (Augusti) filia – Августова ћерка из брака са Скрибонијом, рођена на дан њиховог развода.
8
Gaius Asinius Gallus Salonius – сенатор и син познатог говорника Асинија Полиона (Gaius Asinius Pollio).
Тиберије га је кроз сенат прогласио за државног непријатеља 30. године, да би три године касније свој живот
скончао од глади у ропству.
9
Alpes Maritimae.
10
Тек ће након пораза у Теутобуршкој шуми 9. године ова провинција добити легије.
Друз. Убрзо су успели да умире ситуацију, а како је ово подручје било често обухваћено
немирима, локално становништво ће већ 6. године подићи велики устанак који је претио да
угрози Македонију и саму Италију. За рат против устаника, Тиберије ће од сената добити
посебна овлашћења11 и наредне три године ће провести тамо. Тиберије је ратовао тактички,
учврстивши се у појединим деловима и градовима, притом не желећи да нападне устанике на
отвореном. Оваквом тактиком успео је да натера вође устанка на предају, што нам је
приближио Дион Касије у свом делу. Три године колико је трајао устанак уздрмаће читаво
царство, погоршати односе принцепса и сенаторског сталежа, а непажњу и слабост Римљана
искористиће Германи који ће окончати даље ширење царства. Илирик је у овом периоду
подељен на Далмацију и Панонију.
Август је након умиривања даљег запада на север послао Друза који је пошао флотом
Северним морем, као и копном из учвршћених провинција. Исте те 9. године п.н.е. када је
напао, Друз је и преминуо, а команду у походу ће преузети Тиберије, који ће се принуђен да
се повуче и вратити 4. године како би кренуо у поход на Маробода. Због устанка је био
принуђен да склопи примирје са Марободом и да га призна за краља и римског савезника.
Уместо Тиберија, команду у Германији добиће Вар12, који ће 9. године претрпети страховит
пораз у Теутобуршкој шуми изгубивши све три легије. По завршетку устанка у Илирику,
Тиберије и Друзов син Германик су наставили рат у Германији и успели да учврсте власт 12.
године. Обзиром на претрпљене губитке, начин и тежину ратовања, одустало се од Лабе као
северне границе и учвршћен је лимес на Рајни. Створене су Горња и Доња Германија као
војне зоне, свака са по четири легије на челу са легатима конзуларног ранга. Уследио је
период мира, учвршћивања граница и сређивања унутрашњих прилика у царству.13

Период одсуства из политичког живота

По повратку у Рим 7. године п.н.е. Тиберије је по други пут изабран за конзула, а
наредне године ће добити и трибунска овлашћења 14 заједно са командом читавог истока,
тачније све оно што је некада Агрипа имао, што ће га учинити другим најмоћнијим човеком у
царству. Ипак, све ово неће бити довољно да учини Тиберија срећним и он ће се на одређено
време повући из политичког живота и отићи на Родос. Постављају се бројна питања о
његовом повлачењу; иако се не зна тачно зашто, претпоставља се да је то имало везе са
Августовом адопцијом Јулијиних синова Гаја и Луција15 које је имала са Агрипом, као и

11
Senatus consultum ultimum.
12
Публије Квинтилије Вар, Publius Quintilius Varus – истакнути римски политичар и војсковођа.
13
Као значајне команданте током ове кампање морамо споменути Ахенобарба (Lucius Domitius Ahenobarbus) и
Сатурнина (Gaius Sentius Saturninus).
14
Tribunicia potestas.
15
Gaius Vipsanius Agrippa, по адопцији ће постати Gaius Iulius Caesar и Lucius Vipsanius Agrippa, који ће по
адопцији постати Lucius Iulius Caesar.
чињеница да је Тиберије био лишен велике љубави коју је гајио према Агрипини и принуђен
на брак са Јулијом према којој је гајио све оно негативно и која га је брукала, вређала и
понижавала у свакодневном јавном животу.16 Временом је Август старио и постављало се
питање његовог наследства. Тиберије ће у једном тренутку кренути назад у Рим због
Августове болести, али на прву вест о томе да је Август преживео, са обала Остије докле је
стигао, Тиберије ће се вратити на Родос након чега ће желети више пута да се врати у Рим,
али ће га Август одбијати. Године 2. наше ере, Луције је преминуо, а две године након тога,
Гај је убијен у Јерменији. Стицајем околности, Август није имао куд него да позове Тиберија
назад. Тада је обављена званична адопција уз све почасти и све симболе моћи који су тиме
долазили, а Тиберије је заузврат морао да изврши адопцију Друзовог сина Германика и
Августову нећаку Антонију Млађу. Сем трибунских овлашћења, Тиберије је добио Августов
велики империјум.17 Сам Август је у овом периоду лишио Агрипу Постума 18 из политичког
живота, а Тиберије је од другог најмоћнијег човека царства постао једнак Августу као
принцепсу, односно савладар. Вративши се 12. године из горе наведеног похода у Германији,
Тиберије је прославио тријумф заједно са својим војсковођама, а како Светоније наводи, пре
него је крочио на Капитол, клекао је ничице пред оца (Августа) 19. Проглашење за савладара и
све пратеће церемоније, као и све тријумфалне церемоније одржани су те 12. године.
Октавијан Август ће након болести преминути 14. године, након чега ће бити деификован у
римско божанство, а Тиберије ће постати Божији (Августов) син.

Тиберије као цар – почетак владавине

По Августовој смрти, сенат је Тиберија прогласио за новог Принцепса што је
испраћено свим церемонијама како обичају налажу. Тиберије је овим чином добио само
потврду претходних моћи, ако их могу тако назвати, обзиром да је био најмоћнији човек у
царству заједно са Августом, док је овај био жив. Уз титулу Принцепса, добио је звање
Августа, Pater Patrie и царску круну20. По ступању на царски престо, Тацит наводи да се
Тиберије у почетку нећкао, односно глумио и фолирао пред сенатом. Тацит га је доста
негативно описао21, али је истакао Тиберијеве способности државника и војсковође, без
обзира на то какав је он био као човек. Тиберије се на почетку своје владавине морао
сукобити пре свега са побуњеним легионарима. На оружије су се пре свега дигли легионари у
Панонији под извесним Перцијем, што је Друз успео да угуши, заједно са Сејаном 22 и две

16
Тацит ово наводи као intima causa, односно главни и најдубљи разлог Тиберијевог повлачења.
17
Imperium maius - највиша војна команда коју чак ни Агрипа није никада добио.
18
Agrippa Postumus – Гајев и Луцијев млађи брат.
19
Гај Светоније Транквил, Дванаест римских царева, Тиберије, 20.
20
Corona civica (civitas?) - царски венац начињен од ловоровог и храстовог лишћа.
21
Тацит је кроз Тиберија приказао Домицијанов деспотизам, у чијем времену је делом живео и писао.
22
Lucius Aelius Sejanus – praetorian prefect – префект преторије, односно командант преторијанске гарде.
преторијанске кохорте које је овај са собом повео као преторијански префект. Непосредно
после панонских, побунили су се и германски легионари где је Август послао Германика,
који је успео да угуши побуну.23 Услед победе над неким германским племенима, војници су
хтели да га извикивањем прогласе за императора. 24 Германик је направио тада одређене
уступке легионарима, што је Тиберије пренео на легије, односно легионаре у Панонији.
Тиберије је одобрио тријумф Германику по његовом повратку, чиме је расла његова
популарност како међу народом, тако и међу сенаторима, што је у једном тренутку почело да
брине Тиберија. По повратку у Рим, осим тријумфа, Германик је добио команду на истоку, где
је својим дипломатским вештинама успео да среди ситуацију са Партима. На том подручју је
такође основана провинција Кападокија. Германик није дуго поживео, отрован је на истоку, за
шта је од стране самог Германика оптужен намесник Сирије, Пизон. 25 Наиме, обојица су
имали команду над истоком, тачније исте титула, с тим што је Германикова била већа зато
што је имао велики империјум.26 Нешто пре своје смрти, Германик је отишао у Египат, што
му је Тиберије дубоко замерио јер је у Египту, као царској провинцији био забрањен приступ
конзулима или витезовима највишег ранга, без царевог личног одобрења. По повратку из
Египта, постоје наводи да га Пизон није слушао, након чега му је овај наредио да се врати у
Рим, што је убрзо испратила наводна болест, док је сам Германик тврдио да га је Пизон
отровао. Након вести о Германиковој смрти, Пизон се вратио у Сирију из које је отишао
приликом Германикове болести. Постоје наводи да иза овога стоји сам Тиберије и да је
Пизонов задатак између осталог био да надгледа Тиберијевог адоптивног сина. Пизону је
суђено и како је у одређеној мери претио да угрози Принцепса, а и сенат је био против њега,
извршио је самоубиство. Почев од 22. године, Тиберије је све чешће одлазио на одморе у
Кампанију, временом све дуже, повлачећи се из политичког живота. Убрзо је Друз
мистериозно преминуо, за шта је окривљена његова жена коју је претходно Сејан завео, а
чини се да Тиберије није учинио ништа да му нађе адекватну замену. Из Рима је отишао на
острво Капри и никада се није вратио у Рим.
Тиберијеву владавину обележиле су слаба војна и економска ситуација, као и
проблеми са житом, док су високи порези били одувек бољка која је стварала немире у
провинцијама. Године 21. избили су нови нереди у провинцијама, прво у Тракији,
истовремено у Галији, а нешто касније и у Нумидији, који су коначно угушени 24. године. Те
исте године је преторијанац Куртизије подигао побуну на југу Италије, која је сасечена у

23
Побунили су се зато што им није исплаћен бонус који им је још Октавијан обећао.
24
Били су задовољни зато што Германик није желео да их казни децимацијом или другим казнама, већ их је
повео у мањи поход преко Рајне где им је бонус био све што узму током напада. Тацит такође наводи да су
успели да поврате војне инсигније изгубљене у Теутобуршкој шуми 9. године.
25
Gnaeus Calpurnius Piso -Намесник Хиспаније и Африке, пре него што је упућен у Сирију са четири легије.
26
Imperium maius – велики империјум, односно највећа војна моћ коју командант може имати.
корену, како нам преноси Тацит. По Друзовој смрти се поново активирало питање наследства.
Како Германик и Друз више нису били живи, повело се питање ко ће наследити Августа од
његових унука (Германикових синова), који су убрзо дошли у сукоб са Сејаном. Како се
Тиберије повукао из Рима и никада више није вратио, покушао је да управља државом из
даљине, а као свог човека у Риму оставио је Сејана који је убрзо окренуо ствар у своју корист
и завладао Римом, заједно са својом војском. 27 Фактички, Сејан је управљао државним
апаратом према Тиберијем упутствима, барем у теорији. Сејан је водио поступке против
угледних сенатора, тачније против свакога ко је могао да угрози његову моћ. Германикове
синове је прогнао из Рима, након чега су они мистериозно преминули. Током ове чистке коју
је Сејан спровео над сенаторима и Агрипининој породици, ретко ко је преживео, попут
будућег императора Калигуле. Тиберија је посебно погодило сазнање о завери која је скована
против њега. Сејана је сенат по Тиберијевом наређењу погубио заједно са главним људима,
док је остале помагаче сурово казнио. Та 31. година је карактеристична управо по Сејану; у
њој је описан Сејанов успон ка скоро највишој власти у царству, обзиром да је постао конзул
заједно са Тиберијем иако је био у одсуству (in absentia) и његово убиство које је означило
стрмоглави пад. Као један од разлога Сејановог убиства, осим присвајања власти и завере,
наводи се и афера коју је наводно имао са женом Тиберијевог сина Друза, Клаудијом Ливиом
Јулијом.28 Око две године касније по Сејановој смрти, дошло је до велике финансијске кризе.
Како није желео да наметне веће порезе у провинцијама, с обзиром на већ постојеће
незадовољство тамошњег народа, Тиберије је дао у оптицај сто милиона сестерција како би
царство успело да преброди кризу. Док се налазио на Каприју, кружиле су разне гласине. Како
нам Светоније преноси, говорило се о разним еротским перверзијама, које су чак укључивале
и разне видове насиља над децом (или је он то преувеличао и на тај начин пренео), желећи да
створи слику о томе како је Тиберијева владавина утицала на Принципат и римско друштво.
Светоније нам преноси да је остатак живота Тиберије провео у параноји, нарочито везаној за
смрт свога сина. Као могући наследници 37. године наводе се Тиберије Гемел и будући
император Калигула29, кога је Тиберије именовао за квестора, чиме је дао благу назнаку о
томе ко би га могао заменити. Тиберије је од старости преминуо 15/16. марта 37. године што
је изазвало одушевљење народа. Како Тацит наводи, народ је заћутао по вести да се Тиберије
опоравио и опет одушевио када је чуо да су га наводно Калигула и Макрон 30 угушили
јастуцима. Тиберија је по смрти наследио Калигула.

27
Нешто раније је Тиберије наредио преторијанским кохортама да се из непосредне околине града где су им се
налазили кампови, преместе у сам град, чиме је Силан добио команду над, између 6000 и 9000 преторијанаца.
28
Claudia Livia Iulia – Livilla – мала Ливија, надимак добила по баби, Августовој жени Ливији Друз(или).
29
Gaius Iulius Caesar Augustus Germanicus – надимак Калигула је добио током ратовања од стране војника, што је
деминутив за војну чизму.
30
Quintus Naevius Cordus Sutorius Macro – наследио је Сејана као преторијански префект.
Извори
 Корнелије Тацит, Анали, предговор и коментар Љиљане Црепајац, Београд, 2006.

 Gaj Svetonije Trankvil, Dvanaest rimskih careva, preveo Stjepan Hošu, Zagreb, 1956.

Литература
 Белешке са предавања професора Жарка Петковића током јесењег и пролећног
семестра 2016/7. године.

 М. Ростовцев, Историја старог света: Грчка, Рим, Матица српска, Нови Сад, 1990.

 Н. А. Машкин, Историја старог Рима, са руског превео Мирослав Марковић, Огиз,

Лењинград 1947.

 Џон Бордман, Џаспер Грифин, Озвин Мари, превела са енглеског Слађана

Танасијевић, The Oxford History of the Classical World, Oxford University Press, 1986.