Душан Милановић ИС15/66

НЕРОН
О Нероновом пореклу и младости
Пети по реду римски цар Нерон1, рођен је 15. децембра 37 године као Луције
Домиције Ахенобарб2 недалеко од Рима у месту Анцио као једини син Гнеја Домиција
Ахенобарба3 и Агрипине Млађе, Калигулине сестре. Са очеве стране водио је порекло из
породице Ахенобарба, док је са Мајчине водио порекло од Марка Антонија и Октавије
Млађе, сестре великог Октавијана Августа. Неронов отац био је близак сарадник
императора Калигуле са једне стране, док га са друге извори оптужују као убицу,
издајника или пак прељубника (види 3). Верује се да је Тиберијева смрт спасла Нероновог
оца који је преминуо две године касније, 39. године када је Нерону било свега две године.
Неронова мајка, Агрипина Млађа била је Августова праунука, односно унука Јулије
Старије и Августовог најоданијег сарадника Агрипе, док је њен отац Германик био унук
Ливије, са очеве стране и унук Марка Антонија и Октавије са мајчине. Шире гледано,
Нерон је имао богато порекло династије Јулијеваца-Клаудијеваца.

Како је Неронов ујак Калигула своју владавину отпочео у раним двадесетим

годинама живота, очекивало се и претпостављало да ће добити сопственог наследника
престола, стога Нерон није био један од претендената и кандидата за будући престо.
Калигула је након неуспеле завере прогнао Агрипину Млађу на острво у Тиренском мору,
одакле се вратила 41. године по Клаудијевом ступању на престо. 4 У међувремену, Нерон
је био одгајан код тетке, која је била мајка Валерије Месалине5, Клаудијеве треће жене.
Након убиства своје треће жене Валерије, упркос родбинским односима, Клаудије се 49.
године по четврти пут оженио Нероновом мајком Агрипином Млађом 6, након чега је
наредне 50. године усвојио Нерона као свога сина. Како је био Ахенобарб, Нерон је по
адопцији добио ново име, Нерон Клаудије Цезар Друз Германик (види 2). Сениоратски
гледано, Нерон је био старији од Британика те је он изабран за Клаудијевог наследника.
1
Према традиционалним мишљењима, Нерон је стара сабинска реч која значи храбар или одважан.
2
По рођењу, Нероново пуно име било је Lucius Domitius Ahenobarbus, након адопције постао је Nero Claudius
Caesar Drusus Germanicus, док је по преузимању царског престола његово империјално име гласило Nero
Claudius Caesar Augustus Germanicus.
3
Gnaeus Domitius Ahenobarbus – Конзул за 32. годину, римски аристократа и Августов потомак са бочне
линије. Његова рођена сестра била је мајка горе поменуте Валерија Месалине. Светоније га је између
осталог оптужио и за инцест са Домицијом Лепидом. Претов у време цара Калигуле.
4
Калигулу, његову супругу Милонију Цезонију и ћерку Јулију Друзилу убили су завереници на челу са
преторијанским префектом Касијем Херејом, 24. јануара 41. године. Уз помоћ преторијанске гарде, царски
престо преузео је Клаудио.
5
Валерија Месалина је Клаудију родила ћерку Клаудију Октавију и сина Британика. Клаудије је из
претходних бракова имао троје деце, укључујући и сина Друза који је млад преминуо.
6
Како је брак законски гледано био недопустив, Клаудије је од Сената изнудио специјалну одлуку којом је
добијем законски легитимитет.
Период Неронове владавине
Са својих четрнаест година, достигао је законско пунолетство 51. године и уведен
је у Сенат где је одржао свој први говор као проконзул. У јавности се појављивао уз
Клаудија, а његов лик почео је да се појављује на новцу. Две године потом, оженио се
Клаудијом Октавијом, Клаудијевом ћерком. Неронова мајка Агрипина била је веома
енергична жена, жељна да обезбеди власт себи и свом сину. Ова чињеница била је основна
сумња да је управо она одговорна за Клаудијеву смрт 13. октобра наредне 54. године.
Наравно, ово је претпоставка; могуће је да је Клаудије преминуо природном смрћу.
Светоније нам преноси да Нерон, иако није био умешан у Клаудијеву смрт, односио се
гневно и презирно према покојном Клаудију и опозвао је многе његове царске декрете.

По Клаудијевој смрти, главну улогу у Риму је поново преузела преторијанска гарда

изабравши Нерона за цара, што је Сенат могао, односно без поговора морао прихватити.
Нерон је царски престо преузео са својих непуних седамнаест година чиме је постао до
тада најмлађи римски цар. Своју владавину почео је декларативном изјавом да ће
поштовати права Сената коме ће препустити решавање свих државних питања, те да ће он
лично задржати право на питања о провинција у којима су стациониране легије. Агрипина
је у ово време била изузетно моћна7 и вршила је велики притисак на свога сина, упркос
његовим учитељима и саветницима.8 Како нам извори преносе, Нерон је био незадовољан
својим браком са Октавијом те је убрзо започео аферу са бившом робињом Клаудијом
Акте 55. године. Како се ово Агрипини није допало, кренуле су гласине да је Агрипина
желела да подржи још увек малолетног Британика, обзиром да је био Клаудијев биолошки
син. Само дан пре пунолетства, 12. фебруара 55. године Британик је преминуо под
неразјашњеним околностима9, а сам Нерон је прогнао мајку из палате уз оптужбе да је
оклеветала Октавију. Сенеку су оптуживали за аферу са Октавијом, као и за проневеру,
али је он успео да се ослободи оптужби. Како се донекле ослободио мајке и сарадника,
Неронова моћ је све више расла. Три године по Британиковој смрти, Нерон је започео
нову аферу са женом свог пријатеља Отона, Попејом Сабином. Како ни овај брак није био
могућ, Нерон је више пута покушао да се реши своје мајке, што из овог, што из других
разлога. Тацит, као и Светоније, преноси да је мајку једном приликом послао на брод који
је требао да потоне, што је Агрипина успела да преживи, након чега је 59. године послао
Преторијанце да је коначно убију, исцениравши њену смрт да изгледа као самоубиство.
Агрипинина смрт, као и догађаји 62. године из корена ће променити Неронову владавину.

7
О њеној моћи сведочи њен неуспели покушај да седне поред цара током пријема посланства из Јерменије, у
чему ју је спречио Сенека чиме је избегнут велики скандал. Наиме, у то време било је незамисливо да се
жена налази у истој просторији у којој се мушкарци баве јавним пословима.
8
Цареви лични саветници били су преторијански префект Секст Афраније Бур и филозоф Луције Енеј
Сенека који су подржавали царев однос са Сенатом.
9
Сам Нерон је тврдио да је Британик преминуо услед напада епилепсије, док се сви антички историчари
слажу да га је цар отровао уз помоћ Локусте, која се бавила отровима и која је довођена у везу са Агрипином
поводом Клаудијевог тровања.
 Године 62. умире Афраније Бур. Сенека, суочен са новим оптужбама за проневеру
и како је све више губио свој политички утицај, затражио је од Нерона да се повуче из
политичког, односно јавног живота. Под изговором да је неплодна, Нерон се развео од
своје жене Октавије и прогнао, након чега је био у могућности да се ожени трудном
Попејом, која се у међувремену, нешто након Агрипинине смрти развела од мужа Отона.
Услед незадовољства народа и јавних протеста, Нерон је био приморан да врати Октавију,
након чега ју је убрзо погубио. Бурову функцију наследио је Отоније Тигелин који је
подржавао Нерона. Уз његову помоћ, Нерон је спровео прогоне по закону о увреди
достојанства, кривично је гонио сенаторе, подизао оптужбе и кажњавао на разне начине,
између осталог конфисковајући им имовину, што је утицало на слабљење сенаторског
сталежа и довело до све веће личне моћи цара. Године 65. Гај Калпурније Писон ће
заједно са сенаторима и преторијанским командантима подићи заверу против цара, коју ће
овај открити и сурово казнити сам врх завере. Писон је себи пререзао вене, по царевом
наређењу самоубиство је извршио и његов некадашњи учитељ Сенека, као и песник
Лукан. Све ово је довело до повећаних прогона аристократа. Читава Неронова владавина
може се сагледати из два угла: са једне стране, народ, пре свега аристократе, противили су
му се и показивали отворено незадовољство његовим делима; са друге стране, обичан
народ га је волео због представа и игара које је често организовао и у којима је неретко и
сам учествовао.10 Примере незадовољства видимо у више наврата током Неронове
владавине. Педанија Секунда11, префекта града, убио је његов роб након чега је према
старом закону требало ликвидирати 400 његових робова. Сенат12 је, задужен за овај спор,
био подељен на оне који су сматрали закон престрогим, док су се други залагали за
очување традиције. Посебним едиктом осудио је масу и уз јаку војну пратњу испратио
робове на губилиште. Пример његове бахатости можемо видети 65. године када је Нерон,
према античким изворима, претукао трудну Попеју, чиме је изазвао њену прерану смрт,
пре него му је родила друго дете. Антички историчари су били веома пристрасни и мало је
вероватно да су имали приступ подацима очевидаца ових догађаја, стога је могуће да је
Попеја умрла приликом порођаја или побачаја. Њено тело по смрти није кремирано, већ
балсамовано и сахрањено у Августовом маузолеју уз све државне почасти. Већ наредне
године Нерон се оженио Статилијом Месалином, након чега је њеног бившег супруга
натерао на самоубиство. Наредне 67. године наредио је кастрацију младог ослобођеника
Споруса, након чега га је оженио. Како нам преноси Касије Дион, веома је ликом подсећао
на Неронову покојну супругу, наводећи да га је чак звао њеним именом.

10
Нерон је уживао у уметности, глуми, музици, поезији, као и у свим физичким активностима и вештинама
које су тада цењене. Почев од 64. године јавно је певао у Неаполису како би допринео својој популарности,
што су антички историчари оценили као срамно. Године 67. учествовао је на Олимпијским играма како би
поправио односе са Грцима и показао надмоћ Рима, где је умало погинуо приликом трке кочијама када је
испао из истих. У Рим се вратио са три медаље за које се верује да их је освојио подмићивањем судија.
11
Praefectus urbi Lucius Pedanius Secundus - consul suffectus за 43. годину, префект града Рима у Нероново
време, избоден 61. године.
12
Сенат, којим је тада председавао Гај Касије Лонгин (Gaius Cassius Longinus), пратећи царево наређење
спровео је традиционални закон, без обзира на број робова и на негодовање народа.
 Нерон је веома поштовао уметност и културу, пре свега грчку, стога је и сам
предузимао велике грађевинске подухвате попут театара, путева или других културних
грађевина. Између осталог, покушао је прокопавање канала преко Коринтске превлаке.
Његова раскалашност довела је до слабљења финансија, што је довело до већих
потешкоћа, самим тим и незадовољстава и побуна. Године 64. Рим је захватио велики
пожар у коме је град горео девет дана.13 Велики део Рима је изгорео, након чега се морао
обновити из корена. Постојале су гласине да је сам цар спалио Рим како би имао покриће
да га изнова обнови по својој личној жељи и вољи. Како би 'опрао руке' и спрао љагу са
свога имена, цар је за пожар оптужио Хришћане који су често оптуживани и прогањани.

Неронова спољна политика и устанци по провинцијама

Убрзо по ступању на престо 54. године, на истоку ће доћи до нереда у краљевини
Јерменији, која је била вазал Рима. Са престола је збачен дотадашњи принц Радамист, а на
његово место постављен је парћански принц Тиридат. Нерон је на исток послао војску под
командом истакнутог војсковође Гнеја Домиција Корбулона који је убрзо успео да победи
Парћане и на кратко их отера из Јерменије. Већ 58. године мир је прекинут услед
непослужности парћанског краља Вологаза да са власти у Јерменији уклони свог брата
Тиридата. Ово је довело до нове инвазије Парћана која се завршила потпуним неуспехом.
Тиридат је био приморан да се повуче, што је довело до римске превласти. На чело
Јерменије постављен је кападокијски аристократа Тигран, одгајан у Риму према њиховим
нормама, док је Корбулон за своје заслуге постављен за намесника Сирије. Године 62.
Тигран је напао парћанску провинцију, док су се ови спремали да узврате нападом на
Сирију. Сукоби су трајали до 63. године када је на Неронов лични захтев склопљен мир.
Тиридат је остао краљ Јерменије, али је морао отићи у Рим како би га Нерон лично
крунисао, чиме би се показао субмисиван положај краља Јерменије у односу на Римљане.
Миром је постигнуто да и будући краљеви буду парћански принчеви, али је услов био да
претходно буду одобрени и крунисани у Риму. Овом победом, Неронова популарност је
порасла како у народу, тако и у источним провинцијама где је склопљени мир потрајао
пола века, све до Трајанове инвазије 114. године.

Нерон се, као и његови претходници, морао суочити са бројним незадовољствима и

устанцима. Један од првих устанака избио је у Британији коју је његов претходник
Клаудије недавно освојио. Крајем 59. и почетком 60. године, тадашњи намесник Британије
Гај Светоније Паулин повео је своје трупе на оство Мон(у) које је било центар друида.
Његово одсуство су искористили Ицени на чијем челу се налазила краљица Будика,
незадовољни самовладом центуриона, пустошењима, телесним казнама и другим
злоделима римских војсковођа. Устанци су напали провинцијске центре, попут

Према неким изворима, наводи се да је Рим горео шест, не девет дана. Антички историчари се у већини
13

слажу да је Нерон спалио Рим из свог лудачког хира, након чега је свирајући лиру посматрао град са
Палатина. Са друге стране, пожари нису били реткост, али ниједан није био ни приближно деструктиван.
Камулодунума и Лондинијума, убили су око 70.000 Римљана пре него што се Паулин
вратио у Британију и са појачањима угушио устанак 61. године. Како би спречио даље
нереде, Нерон је на Паулиново место поставио Публија Петронија Турпилијана.14

Јудејци су годинама водили локалне сукобе са Грцима, да би 66. године у Јудеји

избио устанак. Војска је послата под командом Тита Влафија Веспазијана, који ће недуго
потом постати римски цар. Овај устанак угушен је тек 70. године, након Неронове смрти.
Упамћен је по томе што су Римљани уништили зидине и храм Јерусалима.

Варвари су успели да опседну Херсонес, након чега је Нерон наредио поход који је
из Мезије поменуо претходно поменути Светоније Паулин. Током Неронове владавине,
заузета су упоришта у Босфорској краљевини и на Тауриди где су распоређене легије, али
северно приобаље никада нису претворили у провинцију, нити су могли вршити било
какав већи утицај. Нерон је успео да присвоји вазалну краљевину Понт, односно ближи
део поседа Митридата VI.

Побуне и Неронова смрт

Неронов коначан пад почео је немирима 68. године. Први се побунио Гај Јулије
Виндекс, намесник Лугдунске Галије који је у помоћ позвао Сервија Сулпиција Галбу,
намесника Тараконске Шпаније, намеравајући да изврше преврат. Упркос Галбиној
помоћи, поразио га је Луције Вергиније Руф, намесник Горње Германије и натерао
Виндекса на самоубиство. Руфови легионари су га извикали за новог цара, што је овај
одбио, не желећи да ради против Нерона. Уз опозицију Галбе, Руфова позиција се
погоршавала. Иако је проглашен за hostis publicus, Галбина популарност је расла.
Преторијански префект Гај Нимфидије Сабин напустио је верност цару и приклонио се
Галбиној страни. Нерон је кренуо ка Остији, желећи да побегне на исток, у чему су га,
како нам Светоније преноси, спречили официри, од којих је један цитирао Вергилија:
‘Usque adeone mori miserum est?’15 По обесхрабреном повратку у Рим, усред ноћи се
пробудио и видео да су сви стражари напустили палату, након чега је неуспело трагао за
легионаром или било киме ко би имао оружије, како би га убио. Фаун, царски
ослобођеник, понудио је Нерону своју вилу као скровиште, где су отишли заједно са још
тројицом ослобођеника, Епафродитом, Неофитијем и Спорусом, након чега је Нерон
наредио да му се искоба гроб. У међувремену, стигао је гласник са вешћу да је Нерон
проглашен за државног непријатеља и осуђен на смрт батинањем, као и да је по њега
послата војска са задатком да га доведе на Форум. Већина сенатора се заправо
премишљала из поштовања према Нероновом роду коме су читавог живота служили,
желећи да се он врати како би се пронашао компромис, не желећи да се породица
Јулијеваца-Клаудијеваца угаси тек тако, без Нероновог потомка.
14
Говорећи о устанцима, морамо се осврнути на претходно објашњену заверу из 65. године (стр.3.), на челу
које су били Гај Писон, Субрије Флавије и Сулпиције Аспер, трибун и центурион преторијанске гарде.
15
Publius Vergilius Maro, Aeneis, Liber duodecimus, 646.
 Како Нерон није ништа знао о овоме, како нам извори преносе, шетао је по вили
говорећи за себе: ‘Qualis artifex pereo!’ Није имао снаге да изврши самоубиство, те је прво
терао једног ослобођеника да му да пример, тако што би се први убио. Како су се
приближавали коњаници, Нерон је наредио Епафродиту, који му је уједно био секретар, да
га убије мачем. Пристигли војници су само могли да гледају како Нерон умире уз речи:
‘Прекасно, ово је верност!’ Нерон је преминуо 9. јуна 68. године, на годишњицу
Октавијине смрти и сахрањен је маузолеју Домиција Ахенобарба. Сенат га је постхумно
прогласио за државног непријатеља како би задовољио Галбу, који је, иако претходно
проглашен непријатељем, изабран за новог цара. Неронова смрт и Галбино крунисање
увешће Рим у ‘годину четири цара’ и немире из којих ће као победник изаћи Веспазијан.

Извори
 Корнелије Тацит, Анали, предговор и коментар Љиљане Црепајац, Београд, 2006.
 Gaj Svetonije Trankvil, Dvanaest rimskih careva, preveo Stjepan Hošu, Zagreb, 1956.
 Publius Vergilius Maro, Aeneis, издање на латинском преузето са веб странице:
http://www.hs-augsburg.de/~harsch/Chronologia/Lsante01/Vergilius/ver_ae12.html

Литература
 Белешке са предавања професора Жарка Петковића током јесењег и пролећног
семестра 2016/7. године.
 М. Ростовцев, Историја старог света: Грчка, Рим, Матица српска, Нови Сад,
1990.
 Н. А. Машкин, Историја старог Рима, превео са руског Мирослав Марковић,
Огиз, Лењинград 1947.
 Џон Бордман, Џаспер Грифин, Озвин Мари, превела са енглеског Слађана
Танасијевић, The Oxford History of the Classical World, Oxford University Press, 1986.
 M. Cary H. H. Scullard , A History of Rome: Down to the Reign of Constantine, London
1975.