Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

Римска историја (в), проф. др Жарко Петковић год. 2013/2014.

Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара

Почетак аграрне реформе. Доношење закона. Убиство Тиберија1

- Ратујући против околних народа и тако узимајући земљу, Римљани су обрађену земљу
или одмах делили или продавали, или изнајмљивали новим сељацима, а она земља која
није била обрађена због рата, објављивана је да је обрађује ко хоће, уз обавезу да даје део
годишњих приноса или прихода. На предлог народних трибуна, донете су такве одредбе
по којима нико није могао имати више од 500 јутара (југера) земље, нити имати више од
100 грла крупне и 500 грла ситне стоке, а за преступе од оваквих закона, одредили су и
казне.2 Када је 134. године за народног трибуна, за 133. годину, изабран Тиберије Грах, у
једном делу политичког, јавног света постојала је жеља за аграрним законом. Законски
пројект за државну земљу (ager publicus): отац породице може имати највише до 500
југера земље за себе + по 250 југера за одрасле синове, али тако да укупно породица не
може имати преко 1000 југера. Све преко хиљаду југера делило би се на парцеле од по 30
југера и давало сељацима на наследно коришћење, али без права отуђивања, уз обавезу да
плаћају одређене порезе. Закон је предвиђао и оснивање трочлане комисије која ће
пратити рад и која ће се мењати сваке године. Овај законски пројект Тиберија ослањао се
на стари закон Лицинија и Секстија из 367. године пре н. е., а као непосредне творце
законског пројекта Цицерон наводи још и Публија Муција Сцеволу и Лицинија Муцијана,
његовог брата. За реформу се био залагао и принцепс сената – Апије Клаудије, чијом је
ћерком Тиберије био ожењен. Овакав Тиберијев предлог закона био је наишао на отпор и
противљење код богаташа и сенаторске аристократије. Наиме, када је закон требало
објавити, Марко Октавије, други народни трибун, који је био један од крупних поседника
земље (а по Апијановим речима, припремљен од богаташа да спречи закон), иступи
против, а Тиберије гласање одложи за следећи дан. И сутрадан, Марко Октавије поново
иступи против и богаташи предложише Тиберију да се питање повери сенату, али овај и
тамо наиђе на отпор. Тада, Тиберије поново одложи питање за следећи дан, а уз то и
питање Октавијевог опстанка на месту трибуна, уколико овај опет буде иступао против
закона. Како је Марко Октавије и трећег дана вршио притисак, Тиберије је упитао: Да ли
народни трибун који се противи народу може остати на власти? Испред доношења закона,

1
Тиберије Грах, син Тиберија Семпронија Граха, човека угледна, плебејска рода, и Корнелије, кћи Публија
Корнелија Сципиона Старијег-Афричког, који је победио Ханибала код Заме, 202. године
2
A p p i a n u s, De bellis civilibus, I, 10.

1
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

Тиберије тада стави на гласање питање Октавијевог звања, и како трибе изгласаше да се
овај смени, Октавије би разрешен звања народног трибуна, а недуго затим, потајно побеже
из Рима, а на његово место дође Квинт Мумије.

Законски пројект је примљен и основана је трочлана комисија, коју су чинили: Тиберије,

његов брат Гај и Апије Клаудије, Тиберијев таст. У ово време, у Малој Азији умире
пергамски краљ Атал III Филометор (133. пре н. е.), који је своје краљевство био завештао
Риму. Тада је Тиберије предложио да краљевом благајном не располаже сенат, него
народна скупштина, а да се новац као помоћ подели сељацима који су добили земљу. Ово
је представљало нови ударац за сенат, који се до тада бринуо о финансијским питањима. У
лето 133. године дошло је време да се гласањем бирају трибуни за наредну годину.
Тиберије је објавио кандидатуру и наде највише полагао у сељаке, али како је тада било
време пољских радова, његова позиција није била сасвим сигурна. Против Тиберија оштро
су иступали богаташи који су говорили како нико не може бити изабран за трибуна два
пута узастопце. Избор и гласање одложени су за сутрадан, а Тиберије је у току ноћи
окупио присталице и, рачунајући на могућност физичког сукоба, заузео са њима храм на
Капитолу, где је требало да се одржи гласање. До првог физичког сукоба дошло је када
богаташи нису допустили да се гласа за њега. Тада су Тиберијеве присталице реаговале и
отерале народне трибуне који су се ту затекли и богаташе. Међутим, док се то догађало,
Сенат је већао у храму Вере. Предвођени Сципионом Назиком, првосвештеником и
угледним човеком, сенатори су кренули према Капитолу, где су физички успели да
надјачају Тиберијеве присталице. У борбама погинуло је много његових присталица, али и
сам Тиберије.

Ситуација након убиства Тиберија. Гај Грах постаје трибун. Погибија Гаја и Флака

- Убиством Тиберија Сенат није могао да заустави спровођење реформи и доношење

закона, као и борбу за аграрно питање. Политичке борбе и јавне расправе наставиле су се,
и у њима ће најжешћег учешћа узети странке оптимата и популара. И док су први
заступали интересе нобила, други су бранили интересе сеоског и градског плебса.3

3
Оптимати су политичко-интересна група окупљена око неког циља и желе да владају ослањајући се на
механизме Сената. Популари су политичко-интересна група окупљена око неког циља, али се, за разлику од
оптимата, позивају на слободу народа и сматрају да је Сенат узурпирао власт и да механизме треба мењати.
(Ово су дефиниције проф. Ж. Петковића са вежби!) Ж. Н. Робер, Стари Рим, Београд 2010, 106., наглашава
да у Риму нису постојале политичке партије у данашњем, модерном смислу те речи, али да су се
разликовала два главна политичка покрета. На једној страни налазили су се оптимати (optimates), који су
заступали политички конзервативизам. То, вероватно, значи ослањање на механизме Сената, не мењање,
остајање на старом, како је на вежбама поменуо професор. На другој страни, налазио се покрет популара
(populares), непријатељски настројен према Сенату и зато, како професор каже, они хоће да механизме
Сената мењају.

2
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

Најоштрији сукоби ових странака сада ће се водити управо око питања аграрне реформе.
Уосталом, та су питања постала центар пажње готово целог римског друштва.

Када се увидело докле је ствар отишла и како би умирио народ, сенат није хтео да стаје на
пут спровођењу Тиберијевог закона, већ је комисији дозволио да изаберу свога трећег
члана. Након убиства Тиберија (лето 133. пре н. е.), за трећег члана комисије изабран је
Публије Лициније Крас.4 Лициније ће 131. године бити изабран за конзула, и на тој ће
позицији остати до своје смрти (130. године), у борби против Аристоника5, незаконитог
сина Еумена II, који је предводио побуну робова у Пергаму (устанак почео 132. године).
Овога ће Лицинија, пак, наследити Марко Фулвије Флак. Тада ће, поред Флака, чланови
комисије бити још Гај Грах и Гај Папирије Карбон. Убрзо је уследило мноштво судских
парница због неправилности око поделе и обраде земље. Многи нису имали исправе о
куповини земље, нити потврде да су је коцком добили. Незадовољни оваквим стањем,
Италици се обрате Корнелију Сципиону за помоћ и овај дође у Сенат, где није оштро
критиковао Тиберијев закон, али је говорио како овлашћење о испитивању треба да се
одузме комисији. Сенат, наравно, прихвати овакав предлог и додели конзула Тудитана за
испитивање проблема око доделе земље и њеног коришћења. Међутим, кад овај виде
колико је ствар која му је на решавање додељена тешка, напусти ово место, под изговором
да води војску на Илире.6 Сада, како је Тудитан напустио своју обавезу, а аграрна комисија
остала без надлежности над овим питањем, тако нико није ни решавао овај проблем.
Народ се нашао још више погођеним, а у немирима који су убрзо настали, Сципион је
једнога дана 129. године пронађен мртав, без ране.

Незадовољни спровођењем аграрног закона, Италици су још негодовали. Покушај

решавања кризе и проблема око поделе земље ишао је дотле да су неки, међу којима је био
и конзул за 125. годину, Фулвије Флак, који је био близак идејама и раду браће Грах,
хтели да предложе законски пројект о додељивању права грађанства италским народима,
те се ови тако неће бунити. И Италици заиста хтедоше да пристану на овакав уступак,
ценећи више грађанско право него земљу7. Овакав предлог наишао је на јак отпор у сенату,
те су сенатори Флака послали у Галију, ради угушења устанка. Тако није дошло до
постављања овог пројекта о додели грађанства на гласање. Негативан став сената по овом
питању, изазвао је још веће немире међу италским народима и убрзо су избили немири у
Аскулуму и Фрегели. Рим је брзо интервенисао и устанак у Фрeгели био је решен силом
оружја, а део њене територије доделили су суседима, а на другом основали колонију. У
ово време, Гај Грах, који је још водио рад аграрне комисије за испитивање доделе
земљишта и њено обрађивање, боравио је на Сардинији као квестор. По његовом
повратку, био је позван на одговорност као један од узрочника немира у Фрегели, али је

4
P l u t a r c h u s, Tiberius Gracchus, 21.
5
Аристоник је право име Еумена III, незаконитог и непризнатог сина Еумена II, односно непризнати брат
Атала III; Аристоник стао на чело робовске побуне у Пергаму против римске власти, 132. године
6
A p p., De bell. civ., I, 17.
7
A p p., De bell. civ., I, 18.

3
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

плебс стао на његову страну, тако да су оптужбе и кривична гоњења престали. Године
124. Гај је поставио своју кандидатуру за народног трибуна за 123. годину. Апијан
саопштава да је један од првих закона био да се народу, за сваког члана породице, даје
месечно жито из државне благајне, што никада раније није чињено.8 Био је два пута
узастопце биран, те је на месту трибуна остао и 122. године. По поновном доласку на
функцију коју је некада вршио његов брат Тиберије, Гај је доношењем закона гледао да
сузбије моћ сената и да, у том смислу, освети крв свога брата.

Први закон којега је Гај по ступању на дужност донео, односио се на судску одговорност
свакога ко без судских овлашћења прогна римског грађанина. Овакав закон био је
директно усмерен према Попилију Ленату, који је за свога конзуловања протерао
присталице Тиберија из Рима. Попилије је био принуђен да напусти Италију. Други закон
којега је Гај Грах донео био је проширење права провокације, који је представљао
развитак старог права апелације на народну скупштину. Овим су законом подвргнуте и
неке војне реформе: у војну службу не смеју се примати људи млађи од 17 година,
обустављају се одбици од војничке плате за опрему, итд. Трећи закон којега је Гај објавио
био је житни закон, по којему је сваки плебејац могао да лично купује жито по јефтиној
цени. Оваква је пракса постојала и раније у Риму, па с те стране Гај није учинио ништа
ново, али је посебност закона била у томе што је овога пута држава на себе преузела
обавезу материјалне помоћи грађанима слабог имовинског стања. Овим акцијама, Гај је
рачунао да ће за себе обезбедити подршку градског плебса и у том интересу даље, он је у
потпуности обновио аграрни закон брата Тиберија. Следећи закон којега је Гај припремао
требао је да обезбеди подршку витезова, економских моћника, чија су улога и моћ све
више расле. Витезови су му били потребни за одлучнију борбу против нобилитета, али и
чињење крупнијих политичких корака за које је била потребна апсолутна подршка и
стабилност. Тако се следећи, четврти, закон односио на провинцију Азију (lex de provincia
Asia) према којему је уведен десетак у области бивше Пергамске краљевине. Овај порез
убирале су откупне компаније, а давање закупа вршило се путем лицитације коју су
организовали цензори у Риму, чиме је ослабљен положај локалних финансијера и тиме
спречена конкурентност. Тако су витезови добили готово неограничена права на
економске послове у овој провинцији. Поред овог закона, и судски је закон се тицао
витезова. Доношењем петог, судског закона, Гај је овлашћење сената да води послове у
сталним судским комисијама за испитивање корупције укинио и пренео га са сенаторa на
витезове. Временом, витешки је сталеж помагао долазак и избор народних трибуна а
заузврат од ових добијао велике повластице. Тако су витезови почели судити сенаторима,
и тиме је по њих постајао све страшнији. Ствар је отишла дотле да су витезови повукли
закон о суђењу због подмитљивости и сами, огрезли у корупцијске послове, прихватили
штетне механизме за које су доведени да их реше. Са политичке стране, био је ово
значајан потез Гаја Граха јер је тиме потпуно онемогућио сенаторе да ометају његов рад,

8
A p p., De bell. civ., I, 18.

4
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

али за државу се стање није значајније мењало, а закон о суђењима изазвао је у народу
немире. Осим законских реформи, Гај се посветио и питању колонија. Специјалним
законом, који је поднео народни трибун Рубрије, одлучено је да се колонија Јунонија
оснује на месту старе Картагине. Тамо је требало да се насели 6000 људи и сваки би добио
земљишну парцелу величине до 200 југера. Оваквом миграционом и колонијалном
политиком, Гај је увелико прелазио оквире својих надлежности. Као народни трибун, Гај
Грах се уплитао у питања рада комисије, спољнополитичка питања, питања економских и
судских закона, али је сенат у том тренутку био немоћан да му се успротиви, чак је и
прихватао његове предлоге. Ипак, постепено је долазило до јачања опозиције, а
најоштрије иступање опозиције десило се на захтев Гаја Граха да се савезницима
(Италицима, италским народима) додели право римског грађанства. Опозицију су највише
чинили не само сенатори, већ и плебс који није желео да сада буде угрожен овим потезом,
јер законом би у корпус римског грађанства сада ушло много више људи, обично
обесправљених (у односу на римске грађане) Италика који су имали обавезу да ратују са
Римљанима, али су идаље плаћали војни порез. Најватренији заступник опозиционе струје
био је Марко Ливије Друз, који је 122. био народни трибун, као и Гај Грах. У време када је
Гај отишао у Африку ради оснивања колоније Јуноније, што се противило старим
обичајима који су подразумевали да народни трибун није смео да напушта Рим, Друз је за
то време организовао опозицију и приближио се сенаторима. Тако је 122. године Друз
сенату предложио, а овај прихватио, предлог закона о оснивању нових 12 колонија на
територији Италије са по 3 хиљаде земљишних парцела у свакој.

Први политички неуспех Грах је претрпео када 122. године није иабран за народног
трибуна и за 121. годину. Оптимати су сада водили агресивнију политику и 121. године
покренули су питање укидања колоније Јуноније. Конзул Луције Опимије сазвао је
народну скупштину да укине Рубријев закон о колонији. Као место за сазив народне
скупштине одређен је Капитол, где је дошло до првих физичких сукоба. Борба се
распламсавала и Опимије је тражио од сената да му доделе ванредно овлашћење – senatus
consultum ultimum – које се додељивало у случају изванредних државних ситуација. И док
су оптимати заузели Капитол, Гај Грах је са Фулвијем Флаком и присталицама заузео брдо
Авентин. Опимије је кришом послао најамничке стрелце који су тада убили око 3 хиљаде
Грахових присталица! Флак је убијен у радионици свога клијента, а Гај је успео да
побегне на другу страну Тибра, где је, не желећи да падне у руке непријатеља наредио
своме робу да га убије.9 Након убиства Гаја, аграрно је законодавство и даље остало у
центру политичких збивања и полемика у Риму. Колико је познато, вероватно је да Друзов
предлог о колонијама није прошао, а закони после 121. године постепено су укидали оно
што су Граси до тада доносили. Последњи у низу закона изгласан је 111. године и односио
се на „приватизацију“ земље. По том су закону сопственици постајали власници својих
парцела и могли су да продају објекте са парцела или чак читаве парцеле. Закон је укинуо

9
Н. А. Машкин, Историја старог Рима, Београд 1987, 192., и: A p p., De bell. civ., I, 22.

5
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

и плаћање пореза, а није се односио само на италска, већ и провинцијска државна

земљишта.

Стање након убиства Гаја. Југуртин рат

Крајем II века пре н. е. Рим је на своје границе навукао непријатеље и осим тог
спољнополитичког циља, одбране земље, један од приоритета био је и обезбеђивање
поморске и копнене везе са Шпанијом, што ће и учинити након ратова на северу против
коалиције келтских племена, међу којима су најжешћи били Арверни. Након низа ратова
после 125. године (команду над римском војском тада је имао Фулвије Флак) Римљани су
успели да поједина племена принуде на плаћање данка Масилији (дан. Марсељ); године
122. основали су тврђаву Акве Секстије (лат. Aquae Sextiae), а 118. основали су
провинцију, Нарбонску Галију, која је чинила везу између Пиринија и Алпа. На северу,
неколико година касније, Римљани ће бити принуђени да воде ратове против келтских и
германских племена, Кимбра и Тевтонаца. Тако је до првог сукова Римљана и Кимбра,
племена са Јитланда, дошло 113. године код Аквилеје. У почетку, Римљани нису имали
успеха, чак би се могло рећи да је римска војска била у ужасном стању и
неорганизованости, годинама у овим сукобима. Кимбри у овим окршајима нису били
усамљени, њима су прилазила и нека келтска племена, па су заједно наносили велике
поразе Римљанима. Један од највећих пораза Римљана пада у 105. годину, када је Рим
претрпео страшан пораз код Араузона. Упоредо са овим ратом на северу, против Кимбра и
удружених келтских и германских племена, Римљани су имали потешкоћа и у Африци,
тачније, Нумидији. Сукоби у овом делу света остали су упамћени као Југуртин рат.

Нумидијом је до 149. године владао краљ Масиниса, до своје смрти. Масиниса је имао
тројицу синова: Миципсу, Мастанабала и Гулуса. Нумидски је краљ Масиниса водио
једну проримску политику, која је потврду нашла и у време Другог пунског рата (218-
202), када је Публије Сципион за свога саветника и пријатеља у рату против Картагине

6
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

имао нумидског краља, чиме је овај и добио титулу amicus populi Romani – пријатељ
римског народа. Након његове смрти, на престо долази Миципса, најстарији син, који
убрзо влада сам, због смрти своја два брата.10 Од легитимних наследника, Миципса је
имао своју двојицу синова, Адхербала и Хијемпсала, а сина свог брата Мастанабала,
Југурту, у почетку је био оставио без права наследства, због тога што је овај био
ванбрачно дете. Међутим, кад је Југурта одрастао и када је Миципса спазио код њега
врлине и одлике једног владара и човека од ауторитета међу својим народом, нумидски се
краљ био забринуо за престо. Тако је, како би наставио проримску политику свога оца, а
истовремено излажући Југурту ратним опасностима, послао свог братанца да командује
нумидском коњицом и пешадијом као помоћ римским снагама у Нумантинском рату (144-
133). Ипак, супротно Миципсиним очекивањима, Југурта се у овоме рату прослави и брзо
постаде омиљен међу народом. Након ових битака и победе Рима у Нумантинском рату,
Миципса усвоји Југурту, чиме је овај тако постао и легитимни претендент на нумидски
престо. Године 118. нумидски краљ Миципса је умро, а Југурта је готово одмах кренуо у
агресивну политику према својој браћи како би сам владао читавим краљевством. У томе
је и успео: Хијемпсал је убијен убрзо нако смрти свог оца, а Адхербал пребегао у Рим.
Тако је сенат одлучивао о даљим акцијама и одлука је донета тако да се под пажњом
посебне комисије, на чије је чело стављен Луције Опимије, краљевство подели између
Југурте и Адхербала. Када је комисија дошла, Југурта поткупи већину чланова и њему је
припао западни, плоднији део Нумидије, а Адхербалу источни, у коме се налазио и главни
град Цирта. Па, ипак, убрзо након овакве поделе и разграничења Нумидије, Југурта је
прекршио договор и напао Цирту, опседајући је. Тада је из Рима, уместо помоћи
Адхербалу, упућено једно посланство које је требало да убеди Југурту да одустане од
опсаде. Посланство није имало никаквог резултата и вратило се у Рим, а Југурта је
наставио опсаду Цирте, која је била принуђена да се преда, а Југурта је погубио Адхербала
и све мушкарце који су се у граду затекли, упркос његовим супротним обећањима. У
граду су се затекли и римски грађани и неки Италици, који су се углавном ту затекли због
трговинских послова, а када се за овај злочин сазнало у Риму, сенат године 111. прогласи
рат Југурти. Најватренији заговорник рата био је Гај Мемије, енергични противник
племићке моћи, који је био изабран за трибуна за 111. годину. Сенат изгласа одлуку да се
рат објави и за двојицу конзула поставише Публија Сципиона Назика и Луција Бестија
Калпурнија.11 Калпурније изабра легате, а потом преко Сицилије отплови за Африку и на
препад, жестоким налетом упаде у Нумидију, где зароби много људи. Југурта, ипак,
некако успева да поткупи римске представнике и ови се на челу са Калпурнијем враћају у
Рим. Гај Мемије поново држи беседе пред сенатом, и инсистира на томе да се Југурта
позове у Рим. Међутим, Југурта и овде успе да поткупи једног од трибуна по имену Гај
Бебије. Када је у сенату Мемије постављао питања Југурти и када је дошао ред да овај
одговара, Бебије нареди нумидијском краљу да ћути. Поред тога, Југурта је успео да се

10
S a l l u s t, De bello Iugurthino, 5.
11
S a l l., De bell. Iugurth., 27., Сципиону Назику припала је Италија, а конзулу Калпурнију Нумидија

7
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

реши и једног претедента на нумидијски престо, пославши људе да га убију, што је

натерало сенат да коначно одбаци мировни уговор и протера Југурту из Рима. Озбиљније
акције Рима према Југурти уследиле су тек након што је Квинт Цецилије Метел био
изабран за конзула и добио на дужност ситуацију у Нумидији. За њега се веровало да је
строг, непоткупљив човек и велики војсковођа. Убрзо по доласку у Нумидију, Метел
отпочиње припреме за окршај с Југуртом. Прво је успоставио дисциплину у војсци и
вратио морал војницима, из војног логора протерао је трговце и жене. Југурта се овде
нашао у тешкој позицији, те је молио Метела за мир, али је овај, непомирљив према
непријатељу, кренуо са римском војском у унутрашњост Нумидије и потукао Југуртину
војску у битки на реци Мутулу, 109. године. Овом је битком Југуртина војска била
скршена, али Југурта се повлачио и даље је пружао отпоре, па се рат још није завршио.
Метел је сматрао да је неопходно било да ухвати Југурту. У ово време дошло је до смене
команданата. Дужност је са Метела пренесена на Гаја Марија, који је у Нумидском рату
учествовао под Метеловом командом. Марије се истакао као добар заповедник и
војсковођа, био је популаран међу војницима и уживао велики ауторитет. Године 108.
Марије је поставио своју кандидатуру за конзула, и посебном одлуком народне
скупштине, Марију је предат задатак да настави рат против Југурте. Након што је Марије
преузео команду, задао је Југурти низ пораза и коначно га срушио када је квестор Луције
Корнелије Сула, који је тада служио у војсци Марија, заједно са тастом нумидског краља
кренуо у логор и ухватио Југурту. Овим догађајем из 105. године рат је и коначно
завршен. Године 104., 1. јануара, Марије је прославио тријумф. У поворци је, по обичају,
ишао поражени нумидски краљ, Југурта, окован у ланцима и краљевском оделу. Убрзо
после тријумфа, Југурта је по наређењу Маријевом погубљен.

Маријева војна реформа. Сатурнин и Глауција

Реформе Граха које су се тицале војних питања нису до краја решиле питање о
попуњавању војске. Озбиљније реформске подухвате на том плану предузео је Гај Марије,
који је у редове римске војске почео да уводи пролетере. Тако су овом реформом, војници
добијали плату за службу, пуну опрему, а служба је у војсци трајала 16 година, након чега
би се војници повлачили. Од овог времена легија се делила на десет кохорти, од којих се
свака састојала од двеју манипула, а у свакој манипули биле су по две центурије. У свакој
кохорти било је 500 или 600 војника, па је тако легија обухватала између 5000 и 6000
војника. Поред ових реформи, знатно се побољшала дисциплина у војсци. Војници су
имали да стално врше обуку, да раде у логору, да граде путеве и подижу утврђења.

легија  10 кохорти

8
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

кохорта 2 манипуле

манипула  2 центурије

Крајем II века пре н. е. политичка борба у Риму се заоштрила и странка популара поново
је јачала. О томе сведочи и поновни избор Гаја Марија за конзула, који је био штићеник
популарске странке. Поред њега, значајни руководиоци опозиционе стране били су и
Луције Апулеј Сатурнин и Гај Сервилије Глауција. Године 103. Сатурнин је први пут
изабран за народног трибуна, а популарност је стекао критикујући корумпираност
аристократије и предлажући закон о додели земље Маријевим ветеранима. Међутим,
Метел се снажно и енергично супротстављао и желео је да из сената избаци Сатурнина и
Глауцију. У години када је Марије шести пут био биран за конзула, Сатурнин је дао своју
кандидатуру за трибуна. Метел се снажно противио томе, а Сатурнин је рачунао на
подршку Глауција који је тада био председник на избору за народне трибуне. Међутим, за
народног трибуна тада је изабран Ноније, а убрзо затим Апулејеве и Глауцијеве
присталице убиле су Нонија, а Глауцијеве присталице за трибуна извикаше Апулеја
Сатурнина. По ступању на дужност, 100. године, Сатурнин је поднео законе по којима су
Маријеви ветерани добијали земљу у Африци, сваки по 100 југера. По закону, имала је да
се подели и земља у Галији, која је ратом освојена од Кимбра. Поред тога, предвиђало се и
оснивање нових колонија, а у интересу градског плебса требало је спустити цене жита.
Оптимати су жестоко нападали на овакве Сатурнинове предлоге закона и око њих се
развијала велика политичка борба у Риму. Уз учешће Маријевих војника, рад народне
скупштине је приведен крају и Сатурнинови предлози били су прихваћени. Као гаранција
за овакво стање, сенатори су имали да полажу заклетву. Сви су то учинили, осим једног –
Метела. Метел Нумидик је због своје политичке доследности био принуђен да напусти не
само сенат, него и Рим; осуђен је на прогонство. Након што су се отарасили најжешћег
противника и критичара њиховог рада, Метела, човека доследног својим политичким
уверењима, Марије и Сатурнин кренули су у спровођење закона. Сатурнин је потом
изабран за народног трибуна, по трећи пут. На изборима за конзула, Марко Антоније је
изабран без икаквог спора, али је се код избора другог конзула јавио проблем. Гај Мемије
је био изабран, али су Сатурнин и Глауција страховали од оваквог исхода, те пошаљу
своје присташе, а ови батинама убију Мемија.12 Народ се на ова дешавања узбуни и
сутрадан појури да убије Апулеја, али је овај са својим присталицама, Глауцијем и
квестором Гајем Сауфејем заузео Капитол. Међутим, сенат их прогласи за непријатеље и
Марију би додељено да окупи војску и заузме Капитол, што је овај, невољно, и учинио.
Сатурнин и Глауција, у нади да ће им Марије поштедети животе, предадоше се први, а за
њима и Сауфеј. Пошто су сви захтевали њихово погубљење, Марије их затвори у већницу,
али је народ из свог незадовољства и беса, скидао црепове са крова и бацао их на
магистрате све док их нису убили. Након њиховог убиства, Сатурнинови закони били су
укинути, Метелу је дозвољен повратак у Рим (99. године), а присталицама Сатурниновим
12
A p p., De bell. civ., I, 25.

9
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

било је суђено. Маријев је углед, након ових последњих акција, био ослабио код популара,
док су оптимати још на њега гледали као на скоројевића (homo novus). Увиђајући да се
сада не може политички уздићи ни у једној странци, Марије одлази у Малу Азију.

Савезнички рат

Почетком I века пре Христа, Рим се суочавао са озбиљним унутарњим политичким

питањима (па у том смислу и привредним и економским), која су пред сенат и грађане
Рима поставили још једно важно питање: ко је римски грађанин? Одговор на ово питање
водио је преко једног краћег, али у политичком и историјском контексту значајног рата
који је трајао између 90. и 88. године пре н. е.
Након убиства Сатурнина и Глауција13 везе између сената и витезова поново су ослабиле.
Наиме, до ове сарадње витезова и сената дошло је након што су Сатурнинови закони
изгласани и витезови, схвативши да то није у њиховом интересу, подржавали су сенат у
борби против Сатурнина и Глауцијa. Даље, оптимати су се жестоко противили моћи коју
су уживали витешки судови. Немири и нетрпељивост расли су све више, а 99. године за
народног трибуна изабран је Марко Ливије Друз, човек врло угледна рода14, који је, за
разлику од многих својих савременика, у политичком програму у први план износио
интересе државе, што се може јасно видети из његових конкретних акција. Закони за које
се Друз залагао имали су за циљ да привуку плебејце на страну оних оптимата који су се
залагали за обнову државе. Како нас Апијан извештава, део његовог политичког програма
био је усмерен и према сенату и према витезовима; Друз је хтео да прошири број сенатора
тако што ће из редова витезова бити изабрано 300 људи који би ушли у сенат. Тако би
овакав сенат бројао 600 чланова, а како се судови нису могли директно увести у сенат,
сада би се судија бирао између свих чланова новог сената. Са друге стране, сенат није
могао да одједном прими толики број витезова у своје редове, сматрајући да ће тек тада
витезови почети да воде агресивнију политику према сенату; витезови су, пак, страховали
од могућности да ће на тај начин власт над судовима прећи са њих на сенаторе.
Поред низа мера које је Ливије Друз хтео да предузме, међу којима је било проширење
сената са нових 300 чланова из редова витезова и учешће сенатора у судовима, смањење
цене жита или оснивање колонија у области Кампаније и на Сицилији, Друз је желео и да
поднесе закон о додели римског грађанског права римским савезницима. Ово је питање,
којега су и раније покретали још Фулвије Флак и Гај Грах, мада без значајнијих и
трајнијих успеха, претходило ратном обрачуну између Римљана и савезника и покренуло
нова питања у структури римског друштва. Савезници су давали војнике и учествовали у
ратовима, али према римским законима нису били једнаки у односу на римске војнике.

13
Луције Апулеј Сатурнин био је народни трибун, а Гај Сервилије Глауција претор
14
A p p., De bell. civ., I, 27.

10
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

Још је Фулвије Флак за свога конзуловања, доношењем закона будио жељу код Италика за
римским грађанством, а када је Флак био убијен са Грахом, код Италика се та жеља још
више пробудила и они више не хтедоше да буду поданици, већ савезници, и да уместо
поданика постану учесници у власти.15 Уз помоћ Ливија Друза створена је једна тајна
организација која је требала да ради са савезницима. Друз је једноставно сматрао да би
заједница са савезницима имала за последицу учвршћивање римске државе. Друз је,
међутим, био убијен и тако су Италици поново остали без моћног човека у Риму који би
радио у њиховом интересу. Убиство Друза довело је до устанка савезника који се више
нису осећали сигурно, мада је тајна организација појачала сарадњу након убиства Друза.
Први немири почели су у граду Аскулу (Аскулуму), када је тамошњи проконзул
Сервилије одржао претећи говор пред масом, која је тада имала неку светковину, због чега
је са легатом Фонтејем и стражом био убијен. Капије града су биле затворене, а
становници Аскулума су убили све Римљане који су се унутра затекли, а њихову имовину
опљачкали.16 Овај је догађај био добар сигнал осталим племенима да рачунају на
озбиљније акције против Римљана. Од италских племена Етрурци и Умбри остали су
верни савезници Риму, док су остала племена, међу којима су најбучнији били Марси17, а
затим Пелигни, Вестини, Пицењани, Френтини, Венусини, Апулци, Лукани, Самнити,
итд., почела да се организују убрзо након онога инцидента из Аскулума и прогласише
устанак. Апијан наводи да зна да је постојало једно посланство које су савезници упутили
у Рим, око питања добијања римског грађанског права, али је сенат овакав захтев одбио.
Савезничка војска у овом тренутку бројала је, према Апијановим наводима, око 100. 000
војника.18 Међу савезницима основана је, у намери чвршћег међусобног повезивања и
функционисања, посебна државна организација која је укључила све савезнике који су
устали против Рима. Тако је створен сенат од 500 чланова, које су изабрали Италици, а
пословима су управљали двојица конзула и дванаест претора; у оптицај је пуштен и нов
новац са симболичним представама, где на једној од њих италски во гази римску вучицу.
Римском војском заповедали су конзули Луције Јулије Цезар и Публије Рутилије Лупус,
којима су послати легати око лакших маневара у рату, јер се унапред знало да ће рат бити
разгранат и да ће се водити на разним местима. Са друге стране, заједничку војску
савезника водили су Тит Афраније, Гај Понтилије, Марије Егнација, Квинт Помпедије, Гај
Папије, Марко Лампоније, Гај Јудацилије, Херије Азиније и Веције Катон. Овај Веције
Катон, по Апијановим наводима, успео је да притисне снаге конзула Луција Јулија, да
продре све до Ејсерније и да након дуже опсаде освоји град. Успеси заједничке војске
савезника брзо су се низали и чинило се да Рим неће имати много наде у овоме рату; на
југу, савезничка војска под Гајем Папијем успела је да освоји град Нолу у Кампанији који
15
A p p., De bell. civ., I, 27.
16
A p p . De bell. civ., I, 30.
17
Н. А. Машкин, Историја старог Рима, Београд 1987, 205. пише да су Марси били племе које се
најактивније укључило у овај устанак, па се с тога овај рат некада назива и Марсиским ратом; И сам Апијан,
Грађански ратови, књига I, 34. о Марсима говори као о веома борбеном племену, и казује како је постојала
изрека да нема тријумфа над Марсима, нити без Марса
18
A p p., De bell. civ., I, 30.

11
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

је до тада био под контролом Римљана. Тако су савезници успели да однесу превагу и
успоставе утицај у Кампанији. На северу, Римљани су вршили притисак на снаге Веција
Катона, који је успео да покори једну струју римских одреда. Наиме, конзул Рутилије
Лупус и Гај Марије поделили су снаге и преко реке Лира требало је извести одлучни
притисак на савезничку војску. Међутим, Веције Катон са својим одредом, који се још у
ноћ пред битку био утаборио ближе Рутилијевом положају, видевши Рутилија како
прелази са својом војском преко моста изведе одлучни напад на његове снаге, а Рутилије
подлеже задобијеним повредама и умре.19 Након тога, Марије преузе контролу над
римском војском и успе да заузме у том тренутку слабо брањено утврђење у којему се
Веције Катон био улогорио. Овај, пак, услед несташице хране би принуђен да се повуче са
онога места на којему је Рутилијевим снагама задао пораз. Тако је Гај Марије заједно са
Квинтом Цепионом преузео вођство над снагама убијеног Рутилија. Ово је била одлука
сената, с обзиром на то да се заменик Рутилија за преостали део године није могао
одредити без гласања, а времена за то није било. Међутим, Квинт Помпедије, један од
вођа савезничких одреда, успе на превару да убије Квинта Цепиона и тако сенат на крају
сву војску прикључи Маријевим одредима. Према Апијановим речима, мада од њега не
добијамо прецизније податке о месту, дошло је до окршаја између савезничке војске под
вођством Марија Егнација и римске војске под вођством конзула Луција Јулија, који је у
овом сукобу прошао са више штете. У ово време долази и до сукоба са Марсима где
заједно ратују Корнелије Сула и Гај Марије.20 Апијан не наводи јасне податке о овим
сукобима, те се наслућује да је дошло до више окршаја у којима су Римљани однели само
једну победу.21
Крајем 90. године пре н. е. конзул Луције Јулије Цезар спровео је закон (lex Julia), по
којем су она племена која су до тада остала лојална Риму добила право римског
грађанства. Наредне године, закон је проширен одлуком да се статус римског грађанства
додели свим оним племенима која у наредна два месеца положе оружје и прекину сукобе.
Овај закон донет је на иницијативу народних трибуна Марка Плауција Силвана и Гаја
Папирија Карбона (lex Plautia Papiria). Овим законима моћ италских савезника је
срушена, али су борбе и даље трајале. Нарочито срдачно борбу су настављали Марси. У
последњој години рата, 88. пре н. е., савезници су се за помоћ обратили понтском краљу
Митридату, који им није пружио помоћ. Исте године срушен је и отпор Марса, када је
погинуо један од најистакнутијих вођа савезника, Помпедије Силон.
По завршетку рата, готово читаво слободно становништво Италије добило је права
римског грађанства. Ипак, како би сузбили моћ новог становништва у политичком смислу,
Римљани су их поделили у 8 триба (Патеркул наводи 8, а Апијан 10; Патеркул
веродостојнији око овог податка), а не у свих 35, како не би могли да однесу превагу у
гласањима. Њихова грађанска права, ипак, нису трпела од ове одредбе. Процес

19
A p p., De bell. civ., I, 33.
20
Иако каснији љути непријатељи у грађанском рату, Сула и Марије ратовали су у Савезничком рату као
легати, тј. заповедници легијама
21
A p p., De bell. civ., I, 34.: Причају да су Римљани тријумфовали само у том сукобу (...)

12
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

романизације убрзо је почео обухватати све делове Италије, а сам Рим ће у наредном
периоду бити захваћен жестоким таласом политичких борби између присталица Марија и
Суле.

Сула и Марије. Сулина диктатура

Истовремено са Савезничким ратом, Рим је имао потешкоћа и у Малој Азији, где се

ратовало против понтског краља Митридата VI, који је представљао озбиљну опасност по
тамошње римске провинције. Луције Корнелије Сула је у време Савезничког рата скренуо
пажњу на себе, те је коцком од Сената добио провинцију Азију на управу и са њом,
решавање проблема са Митридатом. Међутим, у Риму се јављају проблеми и политички
сукоби. Последице Савезничког рата још су се осећале због додељивања права римског
грађанства, а сукоби између популара и оптимата нису престајали. У последњој години
рата, 88. популари и витезови су се удружили против оптимата, сваки из својих интереса.
Исте те године Митридат на истоку бележи значајне резултате, те из Мале Азије креће ка
Грчкој. Тако су Римљани у години када су релативно успешно питање Италика привели
крају изгубили поседе на истоку. Гај Марије је користио овакву ситуацију и са познатим
популаром Публијем Сулпицијем Руфом, који ће поднети неколико антисенаторских
закона, ступа у савез. Сулпиције Руф доноси неколико важних закона, међу којима су: 1)
враћање оних који су 100. године прогнани у вези са случајем Апулеја Сатурнина, 2) из
сената су имали да се искључе сви они чија су дуговања прелазила 2000 денарија, тј. 440
златних рубаља, а таквих је било доста, 3) да се нови грађани, тј. Италици, уврсте у свих
35 триба, а не у 8, као што је првобитни закон предвиђао и 4) додатном одлуком комиције
Марију је предата проконзулска власт и наименовање за команданта у рату против
Митридата. Два народна трибуна била су послата Сули да му јаве одлуку која је изгласана,
али овај се са тиме није помирио, већ опреми војску и војска прихвати његову команду да
крену на Рим. Овом Сулином одлуком прекршени су дотадашњи обичаји, тј. закон, по
којему ниједан конзул или други магистрат није могао са војском ући у Рим, јер сте то
сматрало нападом на отаџбину.

Сула је на Рим кренуо са 4 легије (негде се наводи и 6, не знам више где сам шта
прочитао! ), правдајући се тиме да отаџбину брани од тирана који њоме владају. То је,
уједно, била и званична политичка парола Сулина. Конзул за 88. годину, Гнеј Помпеј
Страбон, пружао је подршку Сули и правдао његове поступке. У првим сукобима, Сула је
са једном легијом освојио капију Целију и бедем поред ње, а Помпеј са другом легијом
капију Калину; трећа легија кренула је на други мост, а четврта остала као замена пред
бедемима. По уласку у град, Сула се сукобио са присталицама Марија и тиме је, по

13
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

Апијановим речима дошло до сукоба првог те врсте у Риму.22 Након неколико сати
уличних борби, Сула је преузео власт над Римом. Марије и Сулпиције позивали су све
грађане на одбрану града, чак и робове, али је одазив био мали, а робови се нису
прикључили борби. Сулпиције је убијен, а Марије је успео да побегне у Африку. Иако је
сада имао готово неограничену власт, Сула није укинуо дотадашњи републикански
поредак, већ је оставио магистратуре конзула на снази, с тим да је он био један конзул, а
за другог је поставио Помпеја Руфа. Ипак, Сулино законодавство је након поништавања
Сулпицијевих закона, настојало је да сузбије овлашћења народних трибуна, те је тако
враћен закон из IV века да се гласање врши по центуријским комицијама. Тако је
народним трибунима остало право да сазвију народну скупштину и трибунску комицију,
али не и центуријску комицију. Осим овога, Сула је на снагу вратио закон из 287. године
по коме народне скупштине нису могле да претресају неко питање, самим тим ни да
доносе законе, без одобрења сената. Овим се законом јачала позиција сената, а опет
утицало на смањење овлашћења народних трибуна. Поред тога, број чланова сената се
повећао за 300, а у интересу ветерана осниване су нове колоније. За годину 87. изабрани
су нови конзули. Те године Сула одлази да ратује против Митридата, а у Риму оставља
конзуле који су му положили заклетву. Двојица конзула за 87. годину били су Луције
Корнелије Цина и Гнеј Октавије. Цина је убрзо прекршио заклетву. Покушао је да врати
Сулпицијеве законе, поново убацујући Италике у свих 35 триба, али тада долази до
Октавијевог отпора. Цина је подршку покушао да нађе код робова, нудећи им слободу, и у
градовима Италика. Док је Цина тражио подршку ван Рима, сенат га прогласи за
непријатеља и смени га са дужности, те за конзула постави Луција Мерула. Цина се, ипак,
није предавао. На Цинину страну прешла је војска која се налазила код Ноле, а помоћ је
добио и од Италика. Марију и другим изгнаницима био је упућен позив да се врате у
Италију, а Цина је са војском кренуо на Рим. Тада је обећао слободу свим робовима који
пређу на његову страну. Када је отпочело бекство многих робова, па и војника који су
служили у трупама оптимата, сенат је био принуђен да се покори Цини. По доласку у град,
отпочело је сурово обрачунавање са противницима маријеваца, тј. Сулиним присталицама.
Они су били убијани и прогоњени. Међу првима, убијен је конзул Октавије, као и Марко
Антоније, истакнути беседник и правник. Марије се одликовао посебном суровошћу у
овим сукобима. За 86. годину за конзуле су изабрани Марије и Цина. Међутим, Маријев
седми конзулат овога пута није дуго потрајао, јер је након свега неколико дана умро. На
његово место постављен је Гај Валерије Флак.

Сула је 87. године, напуштајући Рим и остављајући у њему конзуле Цину и Октавија,
отишао у рат против Митридата. Међутим, 86. године он је био смењен са тог положаја, а
у рат против Митридата био је послат конзул Валерије Флак. У Сулином одсуству, и
након победе маријеваца у Риму, сви Сулини закони били су укинути, нови грађани били
су подељени у 35 триба, организовала се колонија у Капуи. Међутим, у сенату су још
22
A p p., De bell. civ., I, 42., мислећи на отворени сукоб двеју војски, Сулине и Маријеве, и прави грађански
рат

14
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

седели људи који су били присталице Суле који су покушали да ступе у преговоре са
Сулом, али је Цина, не водећи рачуна о њима, кренуо ка војсци коју је хтео да укрца на
бродове и упути у рат против Суле. Цина је, ипак, пао у Аскони – убили су га побуњени
војници.

Године 87. Сула се налази у Епиру, одакле намерава да се обрачуна са Митридатом. Сула
је јуришем продро кроз Беотију и направио продор све до Атине коју је опседао. Град је
на крају пао, а Митридатов војсковођа Архелај, који се учврстио у Пиреју, био је принуђен
да се повуче. По паду Атине, у Грчкој је требао да се појави конзул Валерије Флак.
Митридатове трупе освојиле су Македонију и одатле направиле продор ка Беотији, али су
у бици код Орхомена, 86. године потучене од Сулиних снага. Тако су Митридатове трупе
напустиле Грчку. Ови порази нису остали без последица ни у Малој Азији, где је кренуло
до избијања устанака. Прво у Ефесу, 86. године, а потом и у другим градовима. Валерије
Флак, који се 86. године искрцао у Грчкој, избегавао је сукоб са Сулом. Међу Флаковим
јединицама било је и оних војника који су бежали под Сулину команду. Несигуран и
неповерљив према својој војсци, Флак је покушао да побегне, али су га војници стигли и
убили. На чело војске изгласан је Гај Флавије Фимбрија, који се упутио ка Македонији,
одакле је намеравао да нападне Митридатове снаге, које су на Пропонтиди биле потучене.
Након низа пораза, Митридат је био принуђен на мир са Римљанима. Године 85. на лични
сусрет Суле и Митридата, склопљен је мир у граду Дардану (Дардански мир). Сула се
наредне две године налазио у Азији и у Грчкој где је покушавао да у разореним градовима
обнови старе односе. Када је власт Римљана у овим деловима била учвршћена, Сула је
одлучио да се врати у Италију и обрачуна са маријевцима.

У пролеће 83. године Сула са силом од 40.000 људи креће ка Италији. Тамо му се
придружио Гнеј Помпеј, син Помпеја Страбона, који му је довео још две легије својих
клијената и присталица. Сула је наилазио на јак отпор неких народа, међу којима су били
Самнити и Етрурци. Маријевци, на другој страни, успели су да окупе велику војску, али је
њихов проблем био у организацији и плану за борбу. Један од последњих отпора Сули
пружен је пред самим Римом, код Колинских врата, где су маријевци претрпели пораз.
Само је мали број Маријевих присталица и наследника успео да побегне; Маријев син,
конзул за 82. годину, Гај Марије, завршио је самоубиством. Након ових дешавања, Сула је
отпочео одмазду, која је у неким деловима трајала до 79. године. У Риму је, одмах по
Сулином уласку, отпочело обрачунавање са противницима. Прављени су посебни
спискови – проскрипције – у које су уношена лица која су Сули била сумњива. Они су
стављани ван закона и свако ко би их убио или предао, био би награђиван. Пошто је
освојио власт, Сула се окренуо учвршћивању своје позиције. Након што је сенату наредио
да изабере привременог краља, јер су обијица конзула били мртви, Сула је изгласан за
диктатора. Сматрао је да је диктатура била неопходна, да су највиша могућа овлашћења у
рукама једног човека била потребна како би се држава могла уредити. И мада је до тада,
рок са диктатуру, која се сврстава у ванредну магистратуру, био 6 месеци, Сула је

15
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

наименован на неодређено време. По законима које је Сула доносио, моћ сената је

непрестано учвршћивана тако да је сенат постао највиши државни орган. По Апијановим
наводима, сенат је био десеткован – убијено је 40 сенатора. Његов састав је обновљен и
повећан са 300 на 600 чланова. Нови сенатори су углавном долазили из редова Сулиних
војсковођа, чиме је Сула обезбеђивао и учвршћивао своју власт. Звање сенатора постало
је, фактички, доживотно. Проширене су и судске функције сената. Број сталних судских
комисија (quaestiones perpetuae) се повећава. Оснивају се quaestiones extraordinariae,
судови за хитно решавање специфичних злочина. Председника суда именовао је сенат, а
њихове одлуке нису могле бити предмет жалбе. Од Сулине диктатуре, оснивају се судови
за претрес фалсификованих тестамената, судови о миту, тровању, корупцијским
пословима, итд. Судије су биране коцком, а стране су имале право да повуку судије (тј. да
траже судско изузеће). Судови су бирани на годину дана. У почетку, судије су постављали
сенатори. Крајем II и почетком I века, у судове су ушли и витезови, да би око 70. године
сенат био прилично хетероген; чинили су га сенатори, витезови и аристократија
(богаташи) – tribuni aerarii. Тужилац је могао бити било који римски грађанин, али је
наименовање за тужиоца обављао претор. Уколико је постојало више кандидата за
тужиоца, одлуку би, опет, доносио претор. По пријему тужбе, тужилац би у присуству
оптуженог, против којега се води спор, читао тужбу. Након тога, оптужени би губио право
да претендује на било какву јавну функцију. Тужилац је време за припрему спора давао на
одређено време. Рочиште заказано за одређени дан обавља се у суду. У случају недостатка
оптужбе, тужиоцу се одузима поверење (тј. функција тужитеља) и кажњава се одређеном
новчаном казном, а у случају да се оптужени не појави на заказаном суђењу сматра се да
је бегунац и тиме му се повлачи право држављанства (тј. грађанства). Уколико су обе
стране присутне, приступа се решавању спора. Главни докази на суду су извештаји,
сведочења или документи. По изношењу доказа, судије се повлаче на разматрање и
доношење одлуке. Одлука се спроводи већином гласова, који су били истакнути на
таблицама за гласање на којима су била исписана слова А (absolvo) и C (condemno); прво
би значило да се оптужени оправдава (тј. ослобађа), а друго да се оптужује (тј. да је крив).
Међутим, уколико је судија сматрао дело недовољно јасним и појашњеним, онда је могао
гласати и словом L (non liquet); у овом случају, претрес би се наставио док се не донесе
коначна одлука, на коју није постојало право жалбе. Уколико се утврди ослобађајућа
пресуда, осумњичени је имао права да поднесе тужбу против тужиоца због клевете, а
уколико би оптужени био проглашен кривим, тужитељ би довијао награду, која није увек
морала бити у новцу. 23

Осим реформе судства, Сула је повећавао и број магистратура; број претора повећан је са
6 на 8, квестора са 8 на 20. Конзули и претори морали су да се годину дана налазе у Риму.
Цензори су били лишени својих функција, те је ова магистратура тако, фактички, укинута.

И. С. Перетерский, Всеобщая история государства и права. Древний Рим, Юридическое издво

23

НКЮ СССР, М., 1945 г.

16
Од аграрне реформе Граха до убиства Цезара Милош Кумрић

Народни трибуни постајали су адвокати појединих плебејаца, као што је то био случај у
доба ране Републике. Они су могли да народној скупштини подносе предлоге закона, али
само оне које би сенат претходно одобрио. Јачањем сената сузбијена је моћ трибуна, а
Сулини закони ишли су у корист нобилитета. Осим тога, обустављено је и дељење жита,
што је, од времена браће Грах, готово без преступа чињено. Сула је 79. године изненадно
вратио своју диктатуру и одрекао се власти. Повукао се на своје имање, али је страх од
њега и његове диктатуре и даље био присутан. Умро је 78. године, а сахрањен је уз
највише државне почасти, и уз пратњу свих првосвештеника, војника и масе. Апијан каже
да је Сула био страшан чак и после своје смрти.

Римска држава после Сулине смрти. Лепидов устанак. Спартаков устанак

17