Materijalno bogatstvo kao prelaz iz jedne bede u drugu

Da li postati bogat znači biti srećan, nedodrirljiv, svemoguć. Da li to znači baciti

okove prošlosti sa sebe, ako siromah postane bogataš? Da li sećanja, rane bede,
navike koje je stekao, želje koje su dostigle tačke ključanja, mogu uticati na
njegovu sreću time što će ga naterati na bahate greške koje će mu bedu povratiti
u možda još gorem obliku? Nije lako savladati sebe i biti umeren u uživanjima ako
ih do sada nismo osetili, a toliko smo ih želeli. U borbi za život i položaj u društvu
koje tu borbu podstiče, samodovoljnosti nema (one samodovoljnosti koja je
definisana kao odsustvo nenužnih potreba). Ljudi obično poštuju sistem „šaka pa
cela ruka“. Neiskusno će ovim svojim ponašanjem pasti u zamku u koju padaju i
svi iz srednje klase. Smrviće ga mehanizam ekonomije, koja je najbolje proučila
ljude i njihove želje sagledavši im patnje i komplekse. Čovek vidi na reklami
muškarca izuzetnog izgleda koji govori svoju uvežbanu rečenicu: „Ja sam
muževan, imam mnogo partnerki i nosim Police naočare.“ Čoveku se žuri sa
nadoknađivanjem svih propuštenih prilika dok je bio siromašan i kupuje Police
naočare, možda nesvestan da je u njima video rešenje. Naravno da nam put
određuje razboritost, koju posedujemo ili ne, ali postavlja se pitanje koliko smo
razboriti. Ako smo razboritom čoveku dali više nego što mu je potrebno, on će
sebi naći meru i koristiće samo onoliko koliko mu je potrebno da odagna patnje,
drugim rečima, pružaće sebi samo nužna zadovoljstva i izboriće se na smišljen
način za neku vrstu časti, položaj u društvu, ali se ni po koju cenu neće baciti u
vatru i dovesti sebe u stanje preterivanja. Materijalna sredstva će biti lakši put ka
ostvarivanju planova u onome za šta je najsposobniji. Da li mogu postojati i drugi?
Npr. ljudi kojima je bogatstvo druge osobe privuklo pažnju? Može se desiti da te
drugi koriste u svoje svrhe, a to bude zamaskirano obećanjem da je tvoj
prosperitet siguran, i onda onaj najrazboritiji može da se podeli u sebi i postane
neodlučan u raskidu faustovskog ugovora. Proći će dovoljno vremena, i na kraju
će naš subjekat shvatiti da je u skoro bezizlaznoj situaciji, u koju su ga drugi doveli,
između povratka u bedu i daljeg ispunjavanja zahteva, pri čemu uz veliki napor ne
dobija onoliko koliko je bilo obećano. Tada postaje nesiguran, nestalan, često se
dogodi da se u njemu razvije bes koji će iskaliti na sebi ili drugima, onima koji za
nastalu situaciju nisu krivi, čime ih gura od sebe, postoje vezan za svoje poslovne
partnere, sve raspoloživo vreme izdvaja za ispunjavanje ugovora, pa opet gura
bližnje od sebe. Kao da mu bogatstvo uništava razboritost koju je imao. Sve je
tako novobogati dobio i izgubio. I sada sebi skraćuje sate, životne obaveze, jer
novac je univerzalni melem. Dolazi ono najgore: dete preuzima model ponašanja
roditelja tamo gde se novac koristi i kao jedino vaspitno sredstvo. Kada odraste, i
shvati da je oduvek bio maženo dete okruženo pacovima a ne prijateljima, videće
da je i dalje u toplom domu kod roditelja, bez ikakvog napretka, bez ikakvog
života, bez ikoga oko sebe. Bez svega što je i novobogati izgubio. Zato mi se sviđa
ova tema, problem može toliko da se širi i da se o njemu priča, a uvek da se stigne
do iste poente.