Lešek Kolakovski

KLJUČ NEBESKI
RAZGOVORI SA
ĐAVOLOM
preveo s poljskog
PETAR VUJIČIĆ

TfP
BEOGRADSKI EDAVAĆKO-GRAFIČKI ZAVOD
 Naslovi originala:
jeszek Koiakowski: KLUCZ NIEBIESKI ALBO OPOWIEŠCI BU-
)UJ^CE Z HISTORII ŠWI$TEJ ZEBRANE KU POUCZENIU I
PRZESTRODZE — Warszawa, PIW, 1965
eszek Kolakowski: ROZMOWY Z DIABLEM — Warszawa P!W,
1965

KLJUČ NEBESKI

ili

Poučne priče iz biblijske povesnice,

saveta i opomene radi
sakupljene
1. Bog ili Suprotnost između motiva
i posledica dela

Bog je stvorio svet radi hvale svoje. Taj podatak

— s tačke gledišta Svetog pisma — ne podleže sum-
nji i, štaviše, spada u one podatke koji su najpristu-
pačniji našem shvatanju. U suštini je lako shvatiti da
se veličina koju niko ne može da vidi oseća nelagod-
no. U stvari, u tim uslovima ne postoji volja da se
bude veliki — veličina se upropašćuje i ničemu ne
služi; nije vredno biti veliki u jednom zanavek učv-
ršćenoj §amoći. U potpunoj usamljenosti prijatnije
nam je da grešimo i da bez smetnji ispunjavamo svo-
je prohteve — ali tada ni greha nema, jer na čemu
može da počiva greh jedinke koja je apsolutno i bez-
nadežno izolovana? Otuda proizlazi da nema razlike
između grešnika i sveca ako je neko jedini na sveta
Svetost i svaka veličina može da se realizuje samo u
nekom okruženju — ljudska svetost može da postoji
samo u odnosu prema Bogu, ali svetost usamljenog
Boga? Zato bi čak i najmanja mrvica pobožnosti — a
ko je nema? — bila dovoljna da Bog poželi da stvori
svet. I on ga je stvorio saglasno sa svojim mogućno-
stima i tek je tada postao veliki, jer je stekao nekog
ko je mogao da mu se divi i s kim je mogao da se
uporedi — i to još kako korisno! Ne čudimo se; sa-
moća je okrutan pronalazak i situacija pogodnija za
pakao nego za ono mesto na kome se nalazio Bog
pre stvaranja sveta — mesto koje nam je, doduše,
nedovoljno poznato, ali koje se, prema opštem mi-

7
 šljenju, smatra veoma pozitivnim. Takvu samoću na-
ma je, uostalom, veoma teško zamisliti, uzevši u obzir njenica je, u svakom slučaju — što je glavna stvar
da čak i najdalje pomerena ljudska samoća jeste pri oceni — da se svet daje do izvesne mere popra-
uvek samoća u odnosu prema nečemu što je postoja- viti i da uz ogromne napore ogromne mase ljudi mo-
lo — jeste lišavanje prethodno postojeće i poznate gu u njemu da se učine sitne promene nabolje; isto-
stvarnosti; samoća Boga pre stvaranja sveta, među- rija, uprkos svemu, daje izvesne potvrde u korist ta-
tim, nije imala čak ni spomena, nije mogla, dakle, da kvog gledišta.
nađe utehu u mašti, u sećanju — štaviše! — čak ni u Kakvo najavoučenije sledi iz toga? Ovo, i uz to
samom osećanju usamljenosti koje ipak zahteva svest strašno banalno: vredni rezultati mogu se nekad po-
o sopstvenoj suprotnosti ili distanci prema svetu. Ako stići i kad se deluje iz niskih pobuda.
svet ne postoji i nikad nije postojao, nema ni distan- A biva li i obrnuto? Svakako. Svedoči o tome sle-
ce; u stvari nema samoće, jer nema u odnosu na šta deća povest o odnosima između Boga i naroda iz-
da se bude sam. Razmatrajući pitanje, s te tačke gle- railjskog.
dišta, ne možemo, u stvari, ni da imamo pretenzije
prema Bogu zbog stvaranja sveta, pošto je to za nje-
ga bio jedini način da se istrgne iz proklete prazni-
ne.
Ali — podsećamo — radilo se ne samo o samoći,
već i o zadovoljenju žudnje za slavom. Žudnja za sla-
vom ne uživa dobar ugled u prosvećenom društvu, i
u svakom slučaju njeno preterano isticanje smatra se
nečim neelegantnim. Ali — desilo se. Bog je stvorio
svet radi slave svoje i pohitao je da ljudima obznani
svoje motive. Nedostatak skromnosti kompenzovao
je priznanja dostojnom, iskrenošću.
I šta — reći ćete možda — motiv je bio malo po-
hvalan, a rezultati rada ne baš naročito privlačni. Ne
mogu s tim da se složim. Ne tvrdim da je svet ovako
stvoren neko naročito uspelo delo, i u svakom sluča-
ju mišljenje da ga je stvorilo biće apsolutno mudro i
svemoćno izgleda grdno preteranim. Pa ipak smem
da tvrdim da čak i ovakav — svet nosi pečat veliči-
ne, i čak se ne kolebam da kažem: genija. On je —
slično kao mnogi ljudski proizvodi — delo haotično,
bez vodeće misli, ima takođe fragmenata kičerskih,
neuspelih, neukusnih: opštenje s njim često biva ne-
prijatno. A ipak — ponavljam — on je zaista veliko,
impozantno delo. Dokaza za to ima mnogo i ja sam
spreman da ih iznesem u odgovarajućoj prilici. Či-

8

2. Izrailjski narod i posledice
nesebičnosti
Deklarišući, u više mahova, svoju naročitu ljubav
prema narodu izrailjskom, Bog je u jednom trenutku
izjavio, manje-više, ovo: Ne zato što.bi vas bilo više
nego drugih naroda, prihvati vas Gospod i izabra vas
— jer naprotiv, vi ste, kao što je opštepoznato, brojno
najslabiji. Stupio sam s vama u savez zato što vas
milujem.
To je jasno i jedino razumno postavljanje pitanja.
Ljubav ne traži obrazloženja. Ponekad ima pokušaja
da se ona racionalizuje, govori se kako neko nekog
voli zato što je takav a ne drugačiji, što se ovo ili ono
u nekom ceni, što ima ove ili one vrline itd. Sve su
to obična, nevešta i čak nepotrebna pravdanja. Au-
tentično dopadanje ne mora da se pravda — dovolj-
no ga je utvrditi; nešto se dopada ni radi čega, bez
ikakvog razloga, nesebično. Bog je, po mome mišlje-
nju, postupio pošteno izjavljujući to svome narodu. I
još više — izjavljujući svoje nesebično dopadanje i
ničim nezasluženu volju da pruža zaštitu — on je pre-
ma svom narodu preuzeo izvesne obaveze koje su
brzo imale da se ostvare. U toj izjavi Bog je blesnuo
— priznajmo da mu se to dešavalo samo izuzetno —
velikom vrlinom nesebičnosti.
I ita iz toga? — upitaćete. Eto baš to! Šta iz toga!
D«klaraci)a je, doduše, bila data već posle oslobo-
ifmjt IH Egipta, ali zato pre:
10
Rimskog carstva
španske inkvizicije
Drajfusove afere
nacionalno-radikalskog tabora
Trećeg rajha
i nekoliko drugih okolnosti slične prirode.
Razmatrajući problem trezveno, teško je ne zapa-
ziti da su se ta potpuno nesebična ljubav i izjave o
naročitoj brizi, kakvom je narod božji trebalo da bu-
de okružen od strane Tvorca, pokazali, po rezultati-
ma, dosta niske vrednosti. Nameće se pitanje: da li
je uopšte praktično računati na nesebičnu ljubav?
Motiv je bio plemenit —"bez sumnje, jer ljubav ni
zbog čega, dopadanje čisto i programski, moglo bi
se reći, lišeno razloga, sigurno je najviša vrsta naklo-
nosti. Motiv, dakle, plemenit, a posledice plačevne.
Naravoučenije: ne uzdajmo se u nesebična oseća-
nja. Računajmo na uzajamnost, ali ne na dobročin-
stvo. Primajmo obećanja samo onda kad onaj što
obećava zna da ćemo moći da se odužimo. Desetine
filozofa — s Tomasom Hobsom na čelu — ukazali su
na uspešnost toga principa, a i da ne govorimo 6
svakodnevnom životu. Računajmo na to da ćemo
uzeti onoliko koliko damo. O tome svedoči, uostalom,
sama Biblija, naime povest o Avelju i Kainu.
 3. Kain ili Intezpretacija načela:
svakome po zaslugama
Kao što je poznato, Kain je bio zemljoradnik, a
Avelj čuvar stada. Stoga je na izgled bilo prirodno
što je prvi prineo Bogu žrtvu od kukuruza, lana, cve-
kle i sličnih plodova, a drugi pak — od loja, mesa,
astrahana i ovčjih grudi. Ali bilo je, na žalost, jedna-
ko prirodno da je, s tačke gledišta tržišnih cena,
Aveljeva žrtva predstavljala dar neuporedivo veći i
da se Bog upravo njime zainteresovao, a na Kainove
poklone je prezrivo mahnuo rukom i -možda je čak
izustio nešto ne previše učtivo; nema, uostalom, raz-
loga da mislimo da je bio vegetarijanac — jer bi
tada, možda, stvar poprimila potpuno suprotan obrt.
U svakom slučaju desilo se. Posledice znamo.
Eto, reakcija Boga prema žrtvama braće najbolja
je interpretacija principa: svakome po zaslugama.
Jer taj princip je, usled nesrećne formulacije, bio po-
grešno tumačen. Reč „zasluge" pogrešno sugeriše da
se u deljenju plate uzima u obzir samo čovekov na-
por, količina uloženog rada i dobra volja. Pri takvom
sistemu, dabogme, žrtve oba brata bile bi jednake,
jer je svaki dao ono što je posedovao na osnovu us-
tanovljene podele rada: jedan kukuruz, drugi ovno-
ve. Ali tu je baš Bog ispoljio suštinu pravednosti. Pra-
vednost u podeli plate ne može da razlikuje objektiv-
ne uslove u kakvima rad, ili pak „zasluge", dolaze do
rezultata — ne može da uzima u obzir to što je nekog
sudbina učinila zemljoradnikom, a ne odgajivačem
12
stoke. Uzima u obzir samo objektivne rezultate rada.
Najzad, Kain je, valjda, mogao da se pobrine za ne-
što bolje; u najgorem slučaju mogao je da pokrade
svoga brata i plen, zatim, da prinese Bogu na žrtvu;
ne bi to bilo mnogo pohvalno, ali sigurno bi bilo
mnogo blaže po posledicama nego ono što se desilo,
a uostalom može se misliti da bi i Bog gledao kroz
prste na sitni prekršaj, od koga bi, na kraju krajeva,
sam imao koristi. Ali Kain — ne! Hteo je da bude
pošten i prineo na žrtvu šta je imao, a zatim nije iz-
držao i nije mogao da otrpi nepravdu kakvu je doži-
veo u svom ubeđenju. U stvari je pokazao ili nedo-
slednost, ili ignoranciju i" naivnost. Ako je unapred
zriao na čemu počiva pravednost, a ipak se odlučio
da deluje pošteno — bio je dužan da istraje do kraja
i da ne dopusti da ga ponese bes zbog činjenica
koje su se dale lako predvideti. Ako nije znao —
pokazao je naivnost toliko krajnju, da ga, u stvari, ne
vredi sažaljevati.
Naravoučenije: računajmo na platu po tržišnoj ce-
ni, a ne po tome koliko smo utrošili rada za naše
poslove. To su dokazali mnogi naučnici — među ko-
jima i Karl Marks — a da i ne govorimo o svakod-
nevnom životu. Naš prijatelj, ili brat, uzeće možda u
obzir našu dobru volju, nastojanje, napore i valjane
namere; ali ni prijatelj, ni brat neće nam odmeriti
pravednost koja je društveno ili božansko delo, koja
je u svakom slučaju zakon koji računa rezultate na-
šeg delovanja, a ne naše namere. Držeći se tog prin-
cipa možemo pribaviti sebi ne malo sreće: svaki
neočekivani groš iznad tržišne cene smatraćemo za
izuzetan smešak sudbine; a zato dok unapred raču-
namo da ćemo ga dobiti uprkos pravednosti, živimo
u neprestanom ogorčenju, pothranjujemo uvredu
prema ćelom svetu i na kraju možemo i rođenog
brata da ubijemo u ljutini.
 4. Noje Ili Iskušenja solidarnosti
Kad je Bog najzad, u nevreme, požalio što je stvo-
rio ljudsku vrstu, i kad je preneražen zbog posledica
sopstvene lakomislenosti odlučio da potopi svoje
neuspele slike i prilike, priznao je, kao štoje pozna-
to, Noja za jedinu figuru dostojnu spasenja. Počinio
je, pri tom, jednu nerazboritost i jednu nepravda
Nerazboritost — jer je mogao već do te mere da
upozna ljude i da predvidi, ako ma i jedan ljudski
par ostane na zemlji, da će sve početi iznova i da će
se posle nekoliko godina vratiti sve brige. Nepravdu
— jer su ga razljutili samo ljudski zločini, i zašto je
onda tom prilikom potamanio sve životinje, koje naj-
zad nisu ni bile krive.
Ali ne upuštajmo se u ova razmatranja. Radi se o
nečem drugom. Radi se o Noju.
Noje je bio neviđen dupelizac. Ako učitelj, o ko-
me se manje-više zna da je preterano prek, zavidljiv,
osvetoljubiv i sklon zlobi, sipa gromove na ceo raz-
red, a samo jednog učenika obasipa pohvalama, mo-
guće je bez muke, zaključiti do kojih razmera seže
servilno ulizištvo tako privilegovanog vaspitanika. Ali
i Noje je imao iskru poštenja u srcu. Dok su se kon-
flikti sa Gospodom završavali samo galamom i pret-
njama, on je polako zadobijao i njegovu milost, ulizi-
vao se i laskao mu. Ali najzad je uvideo da stvar
dobija ozbiljan obrt — radilo se već o životu čove-
čanstva. Noje je dugo mozgao o svojoj situaciji. S jed-
14
ne strane elementarna ljudska solidarnost mu nije
dozvoljavala da se odvaja od svoje braće i sestara
ugroženih uništenjem i da se koristi zaštitom istog
onog tiranina koji uništava svu njegovu rodbinu i pri-
jatelje. .Pošten čovek — govorio je Sebi — mora u
takvoj situaciji da pođe zajedno sa osuđenima i da
podeli njihovu sudbinu, umesto da stupa u službu
progonitelja. Ako su čak i bili krivi, nepošteno je da
ih on sad napušta u nesreći i da spasava sopstvenu
kožu. I pored svega — mislio je — ja sam više čovek
nego bog i obavezuje me ljudska solidarnost. Ali s
druge strane — baš sam ja sada jedina šansa za pre-
porod čovečanstva." Jer Bog mu je jasno obznanio
da ne namerava da zaobiđe nikoga u pogromu sem
njega i njegove najbliže porodice (ipak isključujući
braću i sestre). „Prema tome — govoraše sebi Noje
— ako se odlučim za dobrovoljnu smrt u ime ljudsko-
ga bratstva, uništiću jedinu mogućnost za preporod
sveta; a međutim, čak i ako ovo nije baš najbolje
uređen svet, ipak vredi da postoji." I to je, dakle,
bila Nojeva dilema — počiniti izdaju ili izazvati kraj
sveta. Još niko nikad nije stajao pred tako okrutnim
izborom; nikom se nije desila takva situacija da sud-
bina čovečanstva bude doslovno u njegovoj snazi, i
istovremeno da on može čovečanstvo da spase is-
ključivo svojim osramoćenim moralom. „Doduše —
mislio je Noje — ako se na kraju odlučim za smrt da
bih pred samim sobom spasao svoj obraz — niko
više neće trpe ti, jer ne bi imalo smisla reći da nano-
sim krivdu svojim nepostojećim potomcima iz pro-
stog razloga što nikad neće ni postojati, a 1749. godi-
ne od stvaranja sveta (jer to je tačan datum potopa)
ili, tačno, 2011. godine pre Hristova rođenja bilo bi
naivno smatrati da činim neko zlo samo zato što 1957.
godine posle Hristova rođenja, to znači za 3968 godi-
na, neće biti nikoga ko bi mogao da ispriča o mome
herojstvu. U stvari, dakle, najbolje će biti da postu-
pim pošteno i da istovremeno jednom zasvagda za-
1S
vršim, s tom loše smišljenom papazjanijom. Ali, s dru- Naravoučenije: slobodno je ponekad sluginski
ge strane, ne mogu da se oslobodim misli da je po- podlegati moćnima i izdavati, zbog njih svoje prijate-
stojanje sveta nešto vredno, da je to cilj koji je s&m lje — ali samo tada kad znamo sigurno i bez dilema
po sebi vredan truda; ne umera to da obrazložim i da je to jedini način spasenja celog čovečanstva. Bar
nikakvi razumni argumenti mi ne padaju na um, ali do sada, Noje je bio jedini koji se našao pred takvom
to uverenje je ipak toliko u meni ukorenjeno da ne- dilemom.
ma načina da ga se odreknem."
Posle dugih kolebanja, Noje je rešio da preuzme
na sebe sramotu totalne izdaje čovečanstva, ako sa-
mo time čovečanstvo može da bude spaseno. U to
vreme, nakon dugih, kolebanja, on je bio potpuno
promenjen čovek. Stideo se nekadašnjeg ulizičkog
ponašanja i dobro je shvatao greške i nedostojnost
toga ranijeg života. Zato je iskreno mislio: „Koliko bih
se radije pomirio sa sramotom radi spasenja sveta
da nije toga da spasavam svet kroz moju sopstvenu
ličnost i da postižem korist iz svog postupka. Jer niko
mi neće poverovati da delujem iz drugih pobuda,
nego radi spasavanja samoga sebe — a tim pre kad
je u pitanju zasluženo javno mnenje kakvo sam o se-
bi stvorio." Nojev stav bio je odista herojski — pomi-
rio se s tim da produbi svoju sramotu, ovoga puta
svesno. Kad je upoznao braću i poznanike sa svojom
odlukom, svi su se s prezirom okrenuli od njega i
smatrali da je Noje naprosto ostao onakav kakvim su
ga poznavali — nepopravljiva ulizica. Nikom nije pa-
lo na pamet koliko je dramatična bila njegova odlu-
ka. Noje je to podneo u pokornosti. Rešio je u sebi
samo da će se osvetiti Tiraninu: vaspitaće svoju decu
na taj način da će već nakon nekoliko pokolenja sve
pobune i nezakonitosti prethodne epohe izbledeti u
očima despota u poređenju s tim budućim događaji-
ma; njegovi potomci će biti banda drskih i nepo-
pravljivih ustanika, notornih podsmevača i postaće
večita muka za velikog magnata. I tako se i dogodilo,
iako Noje to nije video.
On je, međutim, seo na kovčeg,, izdao prijatelje,
otadžbinu, braću,..

16
 5. Sara ili Konflikt opšteg i
pojedinačnog u morala
Kada je Sar$ najzad odlučila da saopšti svome
mužu da usled nekih urođenih defekata ne može da
ga usreći potortistvom, Avram je ostao da sedi mra-
čan i sumoran; razgovor se prekinuo u napetom ćuta-
nju punom iščekivanja da padne reč koju su oboje
znali, ali koju duže vreme nijedno nije smelo naglas
da izgovori. Najzad ju je izgovorila Sara — i zato što
ju je, kao ženu, obavezivala veća odvažnost i zato što
je baš ona u torn pitanju trebalo da izvrši akt odrica-
nja. Rekla je: „bnaćeš dete s Agarom, mojom služav-
kom." Avram odahnu s olakšanjem; nije on uopšte
bio čovek velika srca i radovao se što predlog nije
potekao od njega Da je bio manje malodušan, treba-
lo je sam da ga iznese, očekujući dozvolu od žene, a
ne da nju izlaže poniženju da izgovori prvu reč. Nije
trebalo kukavički da beži od prekora da je samoživ,
nego da ženi ostavi bar privilegiju svesti da je posta-
la žrtva njegove brutalne požude (jer je ona znala
da je on Agaru odavno želeo), a ne pak da ga ona
unapred razgreši vlastitom inicijativom i da ga gurne
u primamljiv g*eh. Jer Agara Misirka beše najlepša
devojka u dolini Eufrata.
Sarina odluka uopšte nije bila stihijski impuls srca.
Takođe nije dolazila iz velikodušnosti. Poticala je is-
ključivo iz skrojenog znanja kakvo je stekla o porodi-
ci. Sara je znala da postoji opšti princip propisan od
Boga, po kome je poziv čoveka da svoje postojanje
18
produžava preko dece. Ako taj princip ne biva rea-
lizovan, porodica ne postoji, ne ostvaruje svoju sušti-
nu. Radilo se, znači, o usaglašavanju suštine i posto-
janja, opšte prirode porodice sa individualnim kon-
kretumom kakav je predstavljao par: Avram i Sara
Sara je, osim toga, znala da će Avram bez dece naj-
zad postati predmet podsmeha poznanika i prezira
javnosti, i da njegova društvena pozicija može da se
poljulja usled te nenormalne situacije. Nije je podsta-
kao čak ni strah da će muž biti ismejan; rukovodila ju
je čista svest o opštoj obavezi, čista potreba zadovo-
ljenja o p š t e n o r m e i osećanje nemira pred či-
njenicom da postojanje ne "ispunjava suštinu,- da nje-
na porodica ne ostvaruje opšti princip porodice: plo-
đenje. Na taj način — opšte je odnelo pobedu nad
pojedinačnim.
Nepomična i bez suze žaljenja Sara je ležala na
travi u hladnoj noći, zagledana u zvezde, pored šato-
ra gde je njen muž, van sebe od uživanja, uzimao u
posed prekrasno Agarino teto. Noć je bila duga,
beskrajna, ali Avram nije osetio njeno trajanje, dok
je Sara znatno ostarela za tu jednu noć.
A zatim se desilo ono što se moglo predvideti."
Agara je bila dobra devojka, ali naivna i malo ispu-
njena taštinom. Nije shvatila zadatak za koji ju je sud-
bina namenila. Noć provedena s Avramom i ponov-
ljena još nekoliko puta bila je za nju samo noć uživa-
nja, a ne noć obaveze — kao za Saru (Avram je zadr-
žao dvojan stav — izvršavao je obavezu — ali zašto,
kada se prilika ukazala, ne bi iskoristio njene divne
strane?). U sistemu ispunjenja p r a v a Agara je bila
samo pasivno oruđe, lišeno svesti o svojoj ulozi; nje-
na svest je bila slobodna od o p š t e g znanja, koristi-
la se pravom da okusi neposrednu radost, njeni mo-
tivi bili su individualni i vezani za tekući trenutak.
Ali Agara je znala da je dobro imati dete. Zato
umesto da skromno odigra svoju ulogu, ona se oholo
hvalisala svojim sve većim trbuhom i gde god je mo-
gla isticala je javno svoje očekivano materinstvo. Sit-
2' 19
 nim aluzijama i gestovima takođe je davala nesreć-
noj gospođi da oseti njenu prednost, tako da. je Sari-
na žrtva bila stavljana na sve veću probu. Avram je,
u početku, išao ponosan kao da je izvršio bogzna
kakav težak podvig, ali kad uskoro domaća atmosfe-
ra posta nesnosna — on poče da beži od kuće, da
se ne bi angažovao u ženskim svađama.
Najzad Sarin bes i ogorčenje izbiše otvoreno. U
naletu dugo uzdržavanog besa i želje za osvetom,
ona zatraži od Avrama satisfakciju.
Avram, kao svi oni o kojima se govori: „pravi mu-
škarac" — bio je grozna kukavica. Imao je samo ni-
štavnu hrabrost da razmahuje mačem kada se nađe
u pomamnoj gomili boraca, ali nikad nije umeo da
se suprotstavi životnim konfliktima, nego je kukavički
izbegavao svaku inicijativu, trudeći se da uvek čini
tako da neko drugi preduzima, za njega teške, odlu-
ke. Sada se, takođe, poneo saglasno sa svojim karak-
terom. Na bolnu ženinu viku, na bes njene razjarene
mržnje, žurno je odgovorio: „Ali Agara je tvoja slu-
žavka, možeš s njom da činiš šta ti drago, nemam
nameru da se mešam, ne tiče me se šta će se s
njom desiti."
Sara je samo čekala tu dozvolu. Uveče, istoga da-
na, trudna Agara, zasuta blatom okrutnih grdnji, sva
modra i osramoćena, uz glasan plač pobegla je iz
kuće svojih hlebodavaca. Na taj način je poriv srca,
na kraju, odneo pobedu nad zakonom; postojanje se
pobunilo protiv suštine, pojedinačno je odnelo pobe-
du nad opštim. Avram se vratio kući kada je sve već
bilo gotovo i bio je, maltene, zadovoljan obrtom do-
gađaja; laku grižu savesti, koju mu je nametala misao
o isteranoj ljubavnici, brzo je zamenilo zadovoljstvo i
olakšanje što se čitava gužva najzad završila, a on je
ostao ispravan, jer nikog nije ni prstom dirnuo i nije
doneo nikakvu odluku. Kao sve kukavice bio je uve-
ren da, pošto ništa nije radio, nije ni odgovoran i da
je najbolje ne angažovati se: oplodio je Agaru po
ženinoj preporuci, nije učestvovao u njihovim žen-
20
skim svađama i najzad je rekao samo da je Agara
Sarina sluškinja i da Sara ima prava da postupa kako
joj drago — a to nije bilo ništa drugo do prosto utvr-
đivanje činjenice, I istovremeno mučna situacija se
razmrsila sama.
Dalji tok ove istorije manje je zanimljiv.
Naravoučenije prvo: Sarina situacija. Ako se prš-
vo pokazuje odista nepodnošljivim i previše siluje
našu prirodu, nije krivica ako se ne ispunjava, a nje-
govo ispunjavanje je — zasluga. Drugim rečima: na-
turam expelles furca... etc.
Naravoučenije drugo: Sarina situacija. Ako smo
ipak preuzeli na sebe breme ispunjenja prava, onda
je krivica ne istrajati do kraja, jer inače će neko dru-
gi platiti zbog naše nekonsekvencije.
Naravoučenije treće: Agarina situacija. Snose se
zaslužene kazne za nezaslužene prednosti.
Naravoučenije četvrto: Avramova situacija. Kuka-
vičluk može korisno da se uskladi u susretu s najve-
ćim strastima.
Naravoučenije peto: Avramova situacija. Ne zava-
ravajmo se da ne donosimo odluke ako samo utvrđu-
jemo činjenice.
Naravoučenije šesto: situacija trougla. Kakva
monstruozna istorija: imati ljubavnika s ciljem da bi
se imalo dete! Ali treba se odlučiti, a o tome se radi
pre svega.
 6. Avram ili Tuga viših razloga
Istoriju Avrama i Isaka fizički su interpretirali Se-
ren Kjerkegor i njegovi nastavljači kao problem stra-
ha: Avram treba da žrtvuje sina po Božjoj zapovesti,
ali otkuda sigurnost da to nije naređenje Boga, a ne
satansko kušanje, iluzija ili ludilo? Otkuda sigurnost
da on ispravno tumači sebi naređenje? Drugim reči-
ma: polazna postavka' egzistencijalne interpretacije
Isakovog problema jeste pogled da krajnja odluka
leži u Avramovim rukama, da on ne može ovladati
nepokolebljivom sigurnošću u pogledu izvora nare-
đenja ni njegove sadržine, da je razdiran strahom
jer, možda, žrtvuje sina uzalud. Avram istupa kao oli-
čenje ljudskog nemira naspram situacije u kojoj po-
stoji prisila izbora između velikih vrednosti i nedo-
statak spoljašnjih razloga za njegovo izvršenje.
Priznajem da imam volju da razmatram Isakov
problem na znatno prostiji način, povezaniji s pret-
hodnim Avramovim životnim kolebljivostima. Pretpo-
stavljam da Avram nije mogao da ima sumnji u po-
gledu božanskog porekla naređenja, jer je imao ne-
pogrešive načine sporazumevanja sa Tvorcem, da-
našnjim ljudima nepoznate, opštio je s njim često i
čak je, do izvesne mere, postao familijaran sa svojim
pretpostavljenim, Takođe uzimam u obzir glavno
obećanje koje je od njega ranije dobio: da će učiniti
od njega veliki narod, okružen naročitim blagoslo-
vom i obdaren specijalnom pozicijom u svetu. Uslov
22
je bio samo jedan: apsolutna poslušnost prema vlasti.
Kad Avram ne bi bio uveren da se Bog odista njemu
obraća, namera Boga bila bi bez ikakvog smisla: jer
on je želeo da isproba vernost svoga podanika i mo-
rao je da pronađe sredstva da bi doveo do njegovog
razuma nepokolebljivo ubeđenje da je upravo'takvo
naređenje dobio od pretpostavljenog; u suprotnom
slučaju cilj poduhvata bio bi promašen — umesto da
se pita da li da izvrši naređenje, Avram bi morao
razmišljati da li je naređenje uopšte primio.
Drugim rečima: na Avramu leži odgovornost za
državne interese. Buduća sudbina naroda i veličina
države zavise od skrupulatnog izvršavanja božjih na-
ređenja, ali Bog zahteva da on žrtvuje sopstveno de-
te. Avram je imao kaplarsku prirodu i navikao je da
se čvrsto drži instrukciji odozgo — ali ipak nije bio
bezosećajan prema sudbini svoje porodice. Kad mu
je naredio da prinese sina na žrtvu, Bog nije smatrao
prikladnim da obrazloži svoje naredbe. Jer nije u
običaju autokrata — da se podređenima pravdaju
zbog svojih naređenja. Suština božjeg naređenja,
naime, počiva na tome da ono mora biti izvršeno zato
što je naređenje, a ne pak zato što je razumno, delo-
tvorno, promišljeno; nema potrebe da izvršilac razu-
me smisao naređenja — jer svaki drugi sistem nei-
zbežno vodi u anarhiju i nered. Izvršilac koji pita za
razloge dobijenih naređenja jeste sejač nereda i de-
maskira se kao jalov rezoner, nadmen mudrijaš, a u
suštini neprijatelj vlasti, društvenog poretka i siste-
ma.
Ali kad naređenje glasi: ubij svoga sina?
Avramov konflikt je običan vojnički konflikt.
Avram je svestan da se našao u neprirodnoj situaciji;
dokaz za to je okolnost da je, kada se približio mestu
žrtvovanja, naredio slugama da ostanu, slagao je da
ide sa sinom da očita molitve, i požurio je da, u sa-
moći, izvrši okrutni obračun. Nije ni pred sinom ot-
krio svrhu putovanja Nije hteo da njegov jedini sin
23
 bez daljih posledica kao rasprava između Avrama i
postane svestan da pada kao žrtva od ruke svog ro- Boga. Bio bi ilustracija izvesnog tipa vaspitanja. Isak
ditelja. je ipak video. Avram je bio zadovoljan, jer je priuštio
Kad su stigli na mesto, Avram je dugo i sa okleva- priznanje Boga, sigurnost velike države u budućno-
njem pravio žrtvenik od donetih smolastih cepanica. sti, i najzad je sačuvao sina. Sve se dobro završilo i
Žrtvenik mu nikako nije polazio za rukom, drva su se u porodici je bilo mnogo smejurije. Isaku je samo
rasipala po travi i nekoliko puta je valjalo počinjati preostala sitna mučnina: otada se ljuljao na nogama
iznova. Isak nije uzimao učešća u tom poslu, {»sma- i teralo ga na povraćanje kad vidi oca. Ali na kraju
trao je oca uplašen, povremeno je nešto bojažljivo je ipak živeo dugo i srećno.
pitao, ali je dobijao mrgodne i bezvoljne odgovore.
Naravoučenije: neki mekušni inteligent, histeričan
Najzad se nije moglo dalje odlagati. Avram nije plačljivko, možda će reći da li je Avram ubio sina ili
hteo do kraja da obavesti sina u pogledu njegove je samo digao mač u nameri da ga ubije, pa ga je
sudbine; to nije bilo predviđeno naređenjem, te je neko zadržao — da je to s tačke gledišta morala sve-
mogao dete da poštedi užasa Hteo je da ga usmrti jedno. Mi ipak, zajedno s Avramom, smatramo su-
munjevitim udarom s leđa, isprobanim udarcem, pri protno — mi, pravi muškarci. Mi ocenjujemo rezulta-
kome niko nema vremena da saobrazi da gine. • te i znamo da je vrlo važno — hteo ubiti ili nije hteo
Ali upravo mu to nije pošlo za rukom. Isak se po- ubiti — samo kad na kraju nije ubio. Zato se smeje-
peo na žrtvenik jer mu je otac naredio da popravi mo da puknemo, zbog sjajne šale Gospoda Boga.
neku beznačajnu pojedinost. U tom trenutku Avram Najzad i sami vidite da je on bogovski momak.
je digao teški bronzani mač kojim je navikao da ubi-
ja volove jednim udarcem. I u tom trenutku se razle-
gao odlučni krik anđela: „Stoj!" Odmah posle njega
drugi krik užasa i zgražanja: to se Isak okrenuo i
ugledao oca ukočenog sa dignutim oružjem, i sa ble-
skom brutalne determinacije u očima, sa stisnutim
usnama i izrazom tupe odlučnosti na licu. Isak je
otegnuto kriknuo i pao onesvešćen.
Bog se dobrodušno osmehnuo i potapšao Avrama
po leđima. „Dobar si — reče mu sa odobravanjem.
— Sad znam da kad ja naredim nećeš poštedeti ni
rođenog sina." Posle čega ponovi ranije obećanje o
množenju naroda njegova i o ukazivanju pomoći u
savladavanju neprijatelja: „Kad si poslušao glas moj."
Na tome se istorija završava. Ipak mogla je da
ima dva različita završetka. Da Isak nije okrenuo gla-
vu u poslednjem trenu mogao je uopšte da ne opazi
da se nešto desilo. Mogao je nešto kasnije sići sa
žrtvenika i ugledati oca već sa mačem zarivenim u
zemlju, kako vadi utrobu jagnjetu. Tada bi se ceo
događaj odigrao van Isakove svesti i završio bi se

24
 7. Isav ili Odnos filozofije prema
trgovini
184
Nekoliko pokolenja Avramovih potomaka imalo
je, kao i on, hionično neplodne žene; tu čudnu pra-
vilnost redovno je lomila intervencija Boga, koji je
svaki put nekako stvar udešavao da su se deca ipak
rađala. Bio je to najpre slučaj Reveke, Isakove žene.
Sa pomoću Božjom rodila je ona blizance — rutavog
i snažnog Isava i glatkog Jakova.
Isav, očev ljubimac, izrastao je u sumornog i malo-
rečivog momka; dane je provodio u lovu, izbegavao
je ljude i stideo se svoje ružnoće, produbljujući je
još svojim samoodricanjem; teško je radio ostajući po
čitave dane, u lovu ili na oranju. A Jakov beše druga-
čiji: gladak, lep, uvek očešljan, veseo i razgovorljiv,
umeo je šalama da nasmeje društvo, a vreme je pro-
vodio, uglavnom, u šetnjama i igri, i ponekad je, sa
oklevanjem, pomagao u kući majci, čiji je bio ljubi-
mac.
Kada je, jednoga dana, Jakov spremio sebi veče-
ru, Isav, koji se baš beše vratio s posla oznojen i
iscrpljen, zatraži mu od njegova jela. Napraviše
trgovinu, slavnu u ćelom svetu: Jakov predloži bratu
da mu dS svoju večeru u zamenu za ustupanje prve-
naštva. Isav, koji je usled loših manira i retkog opšte-
nja s ljudima imaofilozofskihsklonosti i sposobnosti,
poče tada da razmišlja: „Šta je prvenaštvo? Činjenica
da sam se rodio prvi — doduše samo minut ranije,
ali prvi. Ta činjenica spada u prošlost. Prema tome,
ustupiti prvenaštvo znači — izmeniti prošlost. A eto,
to je nemoguće; koji bi glupak ushteo da plati za
obećanje da će se izmeniti prošlost? A ipak se našao
takav. Za zdrav razum stvar je očigledna: ako mogu
nešto da dobijem za to što će se prošlost izmeniti u
nečijoj svesti, vredi uzeti čak i čanak sočiva. Ali istin-
ski neće biti tako, pokazaće se da se ono što se fak-
tički dogodilo, nije faktički dogodilo usled kasnije
odluke zasnovane na snazi naše transakcije. (Isav je
bio, naime, zastupnik epistemološkog realizma i od-
lučno je verovao u nepovratnost odnosš vremenskog
kontinuiteta, što znači u jednosmemost vremena i
neizbežnost prošlosti.) Prema tome, činjenica moga
prvenaštva ostaće neizmenjiva stvarnost, a cela pra-
mena počivaće na tome što će Jakov govoriti da je
on prvorođeni sin. Plaćaju mi, znači, za fiktivnu, čisto
birokratsku promenu koja, dakle, ne seže do suštine
stvari. Filozofa ipak zanima suština, a ne naziv, ergo
— mogu mirno da izvršim razmenu."
Ipak Jakov, koji je takođe bio filozof, ali koji je
usled neradništva postao idealist i pragmatist, rezo-
novao je drugačije. „Šta znači — mislio je — prošlost
sama po sebi? Sam pojam prošlosti polazi od postav-
ke da je to nešto što je samo b i l o , dakle što je već
prestalo da bude, ili čega uopšte nema. Ako prošlost
igde postoji, onda je to samo u mojoj ili nečijoj svesti.
Govoriti da postoji neka prošlost bez obzira na to da
li neko za nju zna ili ne zna — nema smisla; prošlost
je relativna u odnosu prema svesti i van nje nema
samostalnog bitisanja. Prema tome, prošlost može da
se menja — dovoljno je izmeniti svest o prošlosti, i
prošlost će podleći promeni. Dovoljno, je, prema to-
me, da ja i izvestan broj ljudi poverujemo u
moje prvenaštvo, i ja ću o d i s t a postati prvorođeni
sin. Nije to, nipošto, promena naziva, nego baš pra-
mena suštine, pošto nema .suštine' same po se-
bi, nego postoje samo posledice kakve za sobom
povlači moje primanje ovakve ili onakve suštine.
Ako posledice našeg dogovora budu takve kao kada
27
 bih ja stvarno bio prvorođeni sin, onda bi tvrđenje sena, pošto je njena „suština" ostala netaknuta, a sa-
da je ,u suštini' prvorođeni sin Isav, a samo je u svim mo su se praktični rezultati pokazali u nekorisnom
realnim simptomima ove suštine prvorođeni sin Ja- svetlu; pošto ipak nije bio pragmatist, nije ni filozofiju
kov — bila dostojna najtupljeg skolastičara. Nema mogao da ocenjuje sa pragmatičnog gledišta — zna-
suštine koja se ne ispoljava — čak će i Hegel to či putem ispitivanja koristi kakvu donosi prihvatanje
uskoro dokazati, a i da ne govorimo o svim pozitivi- ovakve ili onakve doktrine. Zato se nije pokolebao u
stima sveta, počev od Buridana pa do Hjuma i Mila. svome pogledu na svet, ali to mu nije vratilo imanje.
Jer, smešno je tvrditi da se sve na svetu dešava tako Jakov, pak, suprotno: učvrstio se u veri u svoj filozof-
kao da sam ja prvorođeni sin, iako negde tamo, u ski sistem, pošto je ocenio njegovu vrednost pomoću
nevidljivoj .suštini' stvari koja ne izaziva nikakve po- kriterijuma utemeljenih u njemu samom, putem kori-
sledice, prvorođeni sin jeste Isav. Odista, ja ne kupu- sti. Tako, eto, životne situacije čudno formiraju filo-
jem naziv, ja p o s t a j e m ' prvorođeni sin, i to po zofske poglede.
neuporedivo niskoj ceni." Naravoučenijš u ovoj istoriji ima mnogo, ali nave-
Pošto su, polazeći od suprotnih premisa, oba bra- dimo samo najvažnija i ona koja najviše padaju u oči.
ta ipak došla do saglasnih zaključaka, i pošto je svaki Naravoučenije prvo: ima mnogo preterivanja u
od njih smatrao da sklapa dobar posao, transakcija gledištu da udubljujući se u „suštinu stvari" dobro na
je brzo obavljena. Zadovoljni Jakov čak je dao bratu tom prolazimo.
koftiad hleba priđe, čime je pokazao ne samo trgo- Naravoučenije drugo: iz male izmene prošlosti
vačku čestitost, nego i velikodušnost. moguće je izvući veliki profit.
Na tome se završio teorijski aspekt celog događa- Naravoučenije treće: ne određuje prošlost buduć-
ja. Događaj je ipak pokazao svoje praktične konse- nost, nego obrnuto.
kvencije. Jakov je prigrabio očevo imanje, postao ve- Naravoučenije četvrto: idealizam nije neprijatelj
liki vođ i pod izmenjenim imenom Izrailja, postao je trgovine.
otac celog naroda. A da i ne govorim o tome da je
postao predak Davidov, i njegovim posredstvom
predak Josifov, i njegovim posredstvom — predak
samoga Boga. I sve za čanak sočiva.
Naivni realist Isav pokazao se kao nerazumni sa-
njar, a idealist Jakov — čovek neverovatno prakti-
čan. Kada prve posledice trgovine počeše da izlaze
na videlo, Isav diže viku i poče da se jada kako mu
je brat podišao i obmanuo ga. Očevidno da nije bio
u pravu i svi su ga opravdano ismejali. Transakcija
je bila javna u svim pojedinostima i oba kontrahenta
su odlično znali šta prodaju i šta kupuju. Nije bilo
nikakvih tajni. Isava nije prevario Jakov; Isav je sam
sebe prevario sopstvenom filozofijom koja nije iz-
držala životnu probu u sudaru s Jakovljevom filozofi-
jom. On se, doduše, tešio da je njegovafilozofijaspa-

28

8. Bog ili Relativnost milosrđa
Ova je pričica vrlo kratka i jednostavna: sadrži
samo osnov, pitanje i naravoučenije.
OSNOV: Psalmopevac veli o Bogu (Ps. 136, 10,
15): Koji pobi Misir u prvencima njegovijem; jer je
do vijeka milost njegova.
A Faraona i vojsku njegovu vrže u more crveno;
jer je do vijeka milost njegova.
PITANJE: Šta misle Egipćani i Faraon o milosrđu
Boga?
NARAVOUČENIJE: Milosrđe i dobročinstvo ne
mogu da budu namenjeni svima. Kad upotrebljava-
mo te reči, dodajmo uvek: za koga. A kad činimo
dobra dela narodima, pitajmo ih, takođe, šta o tome
misle. Primer je Egipat.
30
9. Valaam ili Problem objektivne
krivice
Valaam, sin Boerov, krenu na službeno putovanje
po naređenju božjem u važnom državnom pitanju, a
putovaše na magarici. Bogu se ipak ne dopade put
koji ovaj izabra, te posla anđela da Valaama zaustavi.
Aliti učini istovremeno da anđeo s mačem velikim
vidljiv beše samo magarici — što se, uostalom, ne
jednom dešava. Videći prepreku, magarica se pone-
se racionalno i skrenu s puta; Valaam, koji anđela
ne viđaše, takođe se ponese racionalno i poče je
tući štapom hoteći je prisiliti da se vrati na put. Stvar
se ponovi triput, dok najzad Bog ne udeli dar govora
magarici, koja glasno njaknu:
— Zašto me biješ?
Valaam, ne čudeći se posebno zbog njena govo-
ra, jfer se u to vreme događahu i daleko veća čuda,
gnevno odgovori:
— Ti mi se rugaš! šteta što nemam mača, jer bih
te posekao.
Bog ipak, koji govoraše prostim ustima pokorne
životinje, dosta dugo ne reče jahaču o čemu se, u
stvari, radi i prepiraše se s Valaamom koji beše
prosto modar od besa. Najzad se smilova oboma i
učini anđela vidljivim i za Valaama, a ovaj odmah
shvati situaciju. Anđeo pak skoči odmah na nj s
grdnjama.
— Zašto si tukao nevinu životinju? Ta magarica
— vikaše — spasla ti je život, jer da je nastavila put,
31
bez milosti bih te raspolutio ovim sečivom, a nju bih
ostavio u životu.
— Ali, milostivi Gospodine — branjaše se Va-
laam — nisam te video jer mi se nisi pokazao.
— Ne pitam te da li si me video ili nisi — vikaše
anđeo lupajući nogama — pitam te zašto si tukao
nevinu životinju?
— Ali, Gospodine — govoraše Valaam zamucku-
jući — tukao sam je jer mi se protivila, svako bi na
mome mestu tako postupio.
— Ne svaljuj krivicu na „svakoga" — grmnu an-
đeo — reč je o tebi, a ne o „svakom". Protivila ti se
jer sam joj ja naredio, a ti, bijući je, usprotivio si se
meni, koji sam tvoj pretpostavljeni, a time i Bogu koji
me je poslao, a koji je još viši pretpostavljeni.
— Ali, dostojni, poštovani, velevažni Gospodine
— zaječa Valaam.— nisam te video, pa kako sam
mogao...
— Opet zaobilaziš stvar — prekide ga anđeo,
frkćući od ljutine. — Svi ste vi isti. Svaki greši i govo-
ri da „nije znao"; trebalo bi pakao lokotom zaključati
kad bi se uzimala u obzir takva izvlačenja. Zgrešio si
objektivno, razumeš? Objektivno si se usprotivio Bo-
gu.
— Razumem — reče tužno Valaam, već pokoran.
Stajaše na putu mali, debeo, nesrećan, i brisaše znoj
s ćelave glave.<— Sada već dobro razumem. Ja sam
objektivni grešnik, prema tome, uopšte sam grešnik.
Zgrešio sam jednom jer te nisam video. Zgrešio sam
drugi put jer sam tukao nevinu životinju. Zgrešio sam
treći put jer sam hteo da jašem dalje, uprkos božjoj
zabrani. Zgrešio sam četvrti put jer sam se s tobom
svađao. Ja sam posuda greha, gmaz nečisti, za koga
bi i pakać bio blagoslov. Zgreših veoma, Gospodine.
Imaj milosti, Gospodine. Sve dolazi od moje proklete
plahovitosti.
— Hajd', dobro, prestani da se pravdaš — frknu
anđeo, ali već mirno, odobrovoljen. — Putuj sad da-
lje.
144
— Na koju stranu, Gospodine? — upita Valaam.
— Na istu na koju si i krenuo — odgovori anđeo.
Valaam jauknu i zajeca.
— Pa upravo si hteo da me zadržiš, Gospodine!
— Već sam te zadržao, a sad možeš da putuješ
dalje — odgovori anđeo.
— Pa zašto si me zadržavao, Gospodine?
— Prestani da mudruješ, grešniče! Bog je tako
hteo. ,
Valaam rezignirano uzjaha na magaricu, koja po-
lazeći promumla:
— Dabogme, na kraju sam najgore prošla ja: moj
gospodar je podneo samo* moralnu neprijatnost, a
mene još uvek bole leđa.
A zatim se polako udalji zajedno s jahačem.
Naravoučenija u ovoj priči ima mnogo, ali nećemo
sva navesti. Vredno je napomenuti, ovo: u slučaju da
se anđeo pokazao samo Valaamu, on bi usmerio ma-
garicu koja bi sigurno poslušno skrenula s puta. Ali
tada ne bi imao prilike z a z a s l u g u — jer kakva je
to zasluga ako se zaobilazi vidljiva prepreka? Zaslu-
ga je zaobići nevidljivu, a on baš to nije hteo da uči-
ni.
Naravoučenije prvo: ne omalovažavaj glas stoke,
jer ona često zna bolje.
Naravoučenije drugo: neznanje je greh, i pravda-
jući se neznanjem, samo dodajemo novi greh starim
gresima.
Naravoučenije treće: u suprotnosti je sa zdravim
razumom upotrebljavati zdrav razum u svađi sa apso-
lutnim razumom.
Naravoučenije četvrto: od objektivne krivice ne-
će nas osloboditi čak ni Gospod Bog.
Naravoučenije peto: to su posledice kada se dvo-
je ponašaju racionalno, ali kad svako ima druge
stvarne premise.
Naravoučenije šesto: takav je život.
145
3 Ključ nebeski
 10. Car Saul ili Dva tipa životne
konsekvencije
Priroda retko sjedinjuje, u jednoj ličnosti, snagu
karaktera i snagu intelekta. To je opreznost s razlo-
gom predviđena i mogla bi odlično da nas navodi
na divljenje prema Tvorcu da nije mnogobrojnih
drugih načela po kojima je on uredio svet. Ovde se
ipak radi baš o takvom načelu koje je veoma pohval-
no. Naročiti slučaj toga načela je činjenica da priro-
da izuzetno retko sjedinjuje vojnički talenat sa širi-
nom duhovnih horizonata i opštom inteligencijom.
Stvar je razumljiva, jer su to međusobno suprotne
vrline. Odista je lako zapaziti da vrlina vojnog stare-
šine počiva na tome što on treba da iskaže samostal-
nost samo u granicama naređenja. Svako naređenje
ostavlja izvesna prazna mesta za nepredviđene okol-
nosti, a starešina treba da ih ispuni najispravnije što
je moguće, kako bi bio ostvaren glavni cilj naređe-
nja. Ali starešina je izgubljen ako počne da premišlja
o nečem što leži izvan naređenja, na primer o op-
štem cilju kome naređenje služi; vrednost starešine
počiva na sposobnosti ograničavanja svoga vidokru-
ga. Previše inteligentan oficir kome je naređeno da
zametne kratku čarku, poželeće, u pogodnoj prilici,
da dobije ceo rat ili sasvim da spase čovečanstvo: u
rezultatu on gubi čak i malu bitku. Inteligencija, nai-
me, ima prirodnu sklonost ka stalnom prekoračivanju
granica, koje sama sebi nameće ili koje joj nameću
drugi; teži ka konfrontaciji raznih tačaka gledišta, ka
34
razmatranju razloga koji su u suprotnosti sa odlukama
ili primljenim naređenjima; loše podnosi subordina-
ciju i red, a na marširanje u korak gleda s prezirom.
U rezultatu može da dovodi do istih posledica kao i
slab karakter: lako rađa dezertere. U prirodu talenta
jednog vojnika spada sposobnost za tačno ograniča-
vanje ciljeva kakvi se žele postići.
To je glavno naravoučenije koje proističe iz pove-
sti veličine i pada cara Saula — jednog od najdirljivi-
jih poglavljš biblijske povesnice. Saul je, na izgled,
bio idealan vojnik. Sin ubogog pastira iz plemena
Venijaminova, uzdignut odlukom Proviđenja na car-
ski položaj, dugo ismejavarf zbog prostačkog ponaša-
nja i seljačkih manira, stekao je, najzad, opšte prizna-
nje zahvaljujući svojoj skromnosti, istrajnosti i gvo-
zdenoj volji. Nekoliko uspelih ratnih operacija stvori-
lo mu je slavu sjajnog stratega, a opšte divljenje na-
roda pobudila je činjenica da je Saul osudio na smrt
rođenog sina, kada je ovaj svojim grehom doprineo
prolaznom neuspehu u borbi; tek je glas naroda spa- *
sao niladog Jonatana od očinske strogosti. Bespre-
korni vođ Saul znao je da je ceo svet podređen izvr-
šenju svakog primljenog naređenja — a on je nare-
đenja primao od Boga posredstvom "Samuila, čoveka
starijeg od njega po godinama i veoma mudrog. Pri-
mivši naređenje, Saul, čovek prost, nije znao za strah
i nije znao za skrupule: bio je srećan što ima čvrsto
obeležene g r a n i c e ' d e l a t n o s t i u okviru ko-
jih je sve dozvoljeno, ali koje nije slobodno prekora-
čiti.
No eto, Bog se jednom prilikom seti da je pre
nekoliko vekova kneževina AmalikS stala na put na-
rodu njegovom pri izlasku iz Egipta; u ljudskom se-
ćanju stvar je zaboravljena, ali Bog je u takvim pita-
njima imao zadivljujuće pamćenje. Nezadovoljan on-
dašnjim porazom neprijatelja, htede još jednom da
ga kazni i naredi Saulu da napadne grad i da bez
milosti pokolje sve stanovnike do poslednjeg — lju-
3* 35
de, žene, decu, dojenčad, volove, ovce, kamile i ma-
garce.
Saul se vredno prihvati posla i izvršio bi ga bes-
prekorno da ne beše male prepreke. Naime Samui-
lo, njegov vaspitač, hteo je ranije, po svaku cenu, da
uzdigne njegov duhovni nivo i zarazio je njegov duh
filozofijom. Tako mu je ulio u glavu da osim konkret-
nih naređenja postoji i opšta svest, da treba da delu-
je za dobro svoga naroda, za ojačanje njegova dobra
imena i materijalne moći. Tako ga je pokvario dok-
trinom, znači takvim opštim principom iz koga ne
proizlazi ništa konkretno, jer ga svako interpretira na
svoj način. Nakalemio je caru ambicije filozofa, što
je postalo uzrok njegove propasti.
Jer kada vojnici cara Saula pobiše ceo amalički
narod, dovedoše pred njega kneza po imenu Agag,
koga uhvatiše živa. Tada Saul poče da mudruje: „li-
biti kneza je laka stvar, jer ga imam u rukama. No
on je sam, što znači da je bezopasan. Moj zadatak je
pak da delujem radi dobra naroda. Ako poštedim
uhvaćenog neprijatelja, pribaviću svome narodu sla-
vu velikodušnosti i milosrđa, koja više vredi no život
jednoga kneza." I tako on poštede Agaga u ime prin-
cipa opšteg narodnog dobra, a nasuprot naređenju
Boga. Istovremeno je počinio drugi greh. Izrailjski
narod, oslabljen dugotrajnim ratovima stajao je vrlo
loše u ekonomskom pogledu: stada behu desetkova-
na, a perspektive uzgoja za najbliže godine izgledale
su krajnje loše. „Radi dobra moga naroda — pomi-
slio je Saul — narediću da se poštede najvrednija
grla — ovnovi, volovi, magarci — i time ću osetno
ojačati naš fond." Tako je i učinio i tako je po drugi
put prekoračio svoja prava u ime opšteg principa
koji mu je ulio u glavu njegov učitelj. Uostalom, uči-
nio je tako i pod pritiskom samog naroda i u ime
njegovih očitih interesa. Doduše, veliki deo zaplenje-
ne stoke namenio je za žrtvovanje Bogu. Tada izbi
veliki rusvaj. Bog sasu svoj gnev na Samuila, kao da
162
je on bio kriv, a Samuilo iskali svoje poniženje na
Saulu.
— Bogu je milija poslušnost nego žrtve — reče
tvrdo — i on zahteva da se izvršavaju konkretna na-
ređenja, a ne da se samovoljno interpretiraju opšta
načela.
— Popustio sam pred glasom naroda i hteo sam
da mu pomognem — pravdaše se Saul .nesigurno.
Samuilo se samo gorko nasmeja. Naredi da se do-
vede pošteđeni knez Agag i oštrim mačem razdvoji
u prostoru delove njegova tela — noge, ruke,.prste,
trbuh, glavu — usled čega Agag posta neprilagođen
za nastavljanje života na ovome svetu i preseli se u
drugi svet, gde se može živeti čak i razdeljen na
atome. Zatim Samuilo naredi da se pokolje zaplenje-
na stoka.
Samuilo se nije laka srca prihvatio tog posla. Znao
je da je njegov omiljeni učenik time precrtao svoju
karijeru; on lično, pak, nije bio po prirodi okrutan.
Jedino je znao šta znači r a t n a z a p o v e s t , i bio
je savršeno svestan da neizvršenje zapovesti radi ne-
kakvih filozofskih razloga označava isto kao i reći Vr-
hovnom Starešini da se bolje od njega poznaju filo-
zofske postavke i taktika. A ipak volja Vrhovnog Sta-
rešine je jedini izvor filozofije, što znači da prekršiti '
naređenje u ime filozofije označava isto što i usproti-
viti se volji Starešine u ime volje Starešine, ili ^upasti
u unutrašnju kontradikciju. Na taj način je car Saul
postao unutrašnje kontradiktoran predmet, ili uopšte
nemoguće biće, čista fikcija. Sam je sebe uništio i
nije nikakvo čudo što je prestao da postoji kao car.
Samuilo je dugo očajavao posle ovog poraza, jer je
u Saulovo vaspitanje uložio mnogo napora i odušev-
ljenja — no ipak je shvatao da je ovakav kraj neizbe-
žan. Niko nije uništio Saula: sam je sebe uništio po-
kušavajući da prekorači granice svoga delovanja u
ime istih onih principa po kojima su mu te granice
nametnute; stavio je u pokret mehanizam suprotnosti
koji ga je smrvio.
a- 37
 Naravoučenije ovoga događaja već je izrečeno. 11. Rava ili Usamljenost prava i
Možemo ipak da ga iskažemo još i ovako: moguće: hinjena
je delovati prema konsekvencijama naređenja ili
prema konsekvencijama doktrine, no ipak ne uvek
prema obema istovremeno.

Knjiga Isusa Navina obaveštava o poznatoj špijun-

sko-muzičko-običajno-koljačkoj aferi koja se dogodi-
la u gradu Jerihonu. Isus je, naime, dobio uverenje
od Boga da će osvojiti grad Jerihon — a takođe i
ostale zemlje. Ipak, ne zna se zašto, nije se zadovo-
ljio tim obećanjem — iako je mogao leći.da spava
pošto je već bio siguran u pobedu — već je, pre no
što je pristupio opsadi, poslao, za svaki slučaj, dvoji-
cu agenata kontraobaveštajne službe, dobro snabde-
vene, kao uvek u takvoj situaciji, tamošnjom valutom.
Bili su to mladi momci, sasvim bistri, samo nešto la-
komisleni. Tek što su ušli u grad, odlučili su da ispro-
baju razne tekovine civilizacije kakve dugo nisu ima-
li u vojnoj sltižbi; imajući u džepu podosta gotovine,
krenuše uveče ulicama tražeći kuće s crvenim fenje-
rom, a takvih beše nekoliko u tome gradu, slavnom
zbog svoga visokog kulturnog nivoa. Brzo nađoše že-
ljeni objekat i, vođeni nezemaljskim nadahnućem,
naiđoše na jednu damu po imenu Rava. Beše to oso-
ba mizerne kondivite, jer, u stvari, zarađivaše za ži-
vot prodajom svojih fizičkih draži. Nažalost, te draži
postepeno se gašahu i snažna Rava beše već posta-
nja dama, te rađaše po niskoj tarifi za siromašniju
klijentelu i zarađivaše sve skromnije. Naša dva mom-
ka ipak, nakon napora u vojnom logoru, nisu bili pre-
terani probirači i uvela hetera im se veoma dopade.
Međutim, čim se malčice podnapiše, poželeše da se

39
 razmeću i brzo odadoše pred njom svoj špijunski za-
datak. Kad se otrezniše, beše već kasno: Rava ih
imađaše u rukama. Moljahu je za milost, ali osobe
toga zanata i same previše retko saznaju za milost
da bi je olako razdavale bližnjima. Rava mišljaše br-
zo: „Gotovo je sigurno da će neprijatelj zauzeti grad,
jer znam da imaju Boga za saveznika. To je premisa.
A sad alternativa: ili ću predati špijune policiji, i tada
ću steći zasluge pred knezom i ukazaću vernost gra-
du, ali ću zato zgotoviti sebi propast čim u grad uđe
neprijatelj, ili ću ih prikriti kod sebe, i tada ću zatra-
žiti zaštitu od okupatora, ali dok on ne stigne, izlažem
život opasnosti. Doduše, krijući neprijatelja izdajem
grad i kneza, ali zaista mogu da dopustim sebi da
nemam tih skrupula: nisam mnogo dužna rodnome
gradu koji mi je uvek pljuvao u lice i koji bi me, čak
i kad bi se spasao, naterao da za koju godinu umrem
od gladi. Ionako sam ovde potpuno usamljena, kao
da sam u pustom gradu. Ostavljajući stoga po strani
buncanje moralista, imam pred sobom izbor: da se
. izložim sumnjivoj smrtnoj opasnosti tokom najbližih
nekoliko nedelja, ili da se izložim sigurnoj smrti na-
kon osvajanja grada. Izbor nije lak, jer sigurna smrt
ima tu prevagu što se odlaže, a sumnjivoj smrti izla-
žem se već u ovom trenutku. Između nesigurnoga
sadašnjeg zla i sigurnoga zla budućeg — nemoguće
je praviti racionalan izbor. Stoga biram naslepo: spa-
savam špijune. Nekoliko nedelja straha, no zato po-
(sle — kakav život! Krzna, dragocenosti, alva svaki
"dan, odlazak u operu — a možda će se koji od njiho-
vih vođa i oženiti mnome? Još sam previše dobra za
te divljake."
Nakon tih premišljanja Rava sklopi sa špijunima
dogovor: sakriće ih, a potom će im olakšati bekstvo
i zato će biti pošteđen njen život i život njene porodi-
ce kad vojska Isusa Navina zauzme grad. Utvrđeni
su znaci raspoznavanja i tako se završio špijunsko-
-običajni deo afere.
162a-40
Zatim je započeo muzički deo. Plan opsade grada
precizno je pripremio Bog, a Isus Navin je skrupulozno
postupio po instrukcijama. Umesto, kao što bi saveto-
vao zdrav razum, da se posluže opsadnim mašinama
i oruđima, Isus im je organizovao duvački orkestar,
sastavljen od samih sveštenika, i naredio im da obi-
laze oko gradskih zidina i da sviraju vojne marševe;
straga su nosili kovčeg zaveta, a spreda su marširali
vojni odredi. Sveštenici su duvali u trube iz dana u
dan punih sedam dana, posrtali su od umora, a veći-
na su dobili proširenje pluća i zapaljenje grla — jer
i sveštenici su ljudi. Opsadoička vojska je gunđala
smatrajući da ih komandant tera da se izmotavaju.
Jerihonjani na zidinama pak, smejali su se neprijate-
ljima misleći da su svi izludeli. Ali samo se onaj sme-
je, ko se poslednji smeje. Sedmoga dana orkestar
zatrubi iz sve snage, da sveštenicima prosto oči isko-
čiše, i istovremeno cela vojska zavika tako glasno da
se gradske zidine pravim čudom srušiše na zemlju i
raspadoše u prah.
Sad poče koljački deo događaja: vojnici, po nare-
đenju Boga, upadoše u grad i poklaše tamo, kako
kazuje Pismo, ,,i žene i ljude, i djecu i starce, i volove
i ovce i magarce". Nađeno blago uzeše sebi svešte-
nici, a ceo grad bi spaljen, izuzev jedne kuće. Beše
to Ravina kuća. Armija je održala reč datu kurvi, spa-
sla je njen stan, nameštaj i porodicu. Nekoliko oficira
nasrnulo je na njenu čednost, ali je Rava žalbama u
komandi postigla da joj ovo bude plaćeno.
Potom je cela vojska otišla, a Rava se plačući ba-
cila na zemlju. Ostala je u opustelom gradu, u jedi-
nom preostalom domu, usred ruševina, lešina, praši-
ne i zadaha paljevine, sama, bez prijatelja, bez zašti-
te i bez klijenata. Nije bilo krzna, ni dragulja, ni alve,
ni opere, ni muža-oficira. Nije bilo ničega, samo
usamljen, jalov život u pustoši. I to beše kraj.
Jedno je začuđujuće u ovoj povesti: fizički je ne-
moguće da gradske zidine padnu od vike i od se-
dam trubljenja, te je, dakle, sigurno da je to bio re-
zultat čuda. A pošto je Bog ionako morao da čim ču-
da, zašto je onda naredio celoj armiji da se muči i
da se izmotava punu nedelju dana, a sveštenicima je
naredio ne samo da upropaste zdravlje, nego i da
izgube autoritet u narodu — jer ko <pe poštovati sve-
štenike iz duvačkog orkestra? Zašto? — pitam i nala-
zim dva moguća objašnjenja: ili Bog toliko silno uživa
u vojnim marševima da je hteo da ih se nasluša do
mile volje, ili je to pak bio naprosto acte gratuit, čista
nadrealistička šala kojom je želeo da se podsmehne
potčinjenima. U ovom drugom slučaju pokazao bi da
ima veliki smisao za humor, ali znajući njegov karak-
ter verujem da je u pitanju ono prvo. Nažalost...
takve sklonosti pri takvim mogućnostima izbora! I
zaista — činio je posle toga sve da bi mogao slušati
što više vojnih marševa, i do dana današnjeg nije
mu dosadilo.
A evo nekih naravoučenijS koja proističu iz ove
priče:
Naravoučenije prvo: Ravina situacija. Da bi se
spasla glava u velikom sukobu, nije dovoljno baviti
se prostitucijom u fizičkom smislu.
Naravoučenije drugo: situacija špijuna. Prst provi-
đenja može da vodi čoveka na razna čudna mesta,
ali u tome postoji uvek neki skriveni cilj, važan za
dobro čovečanstva.
Naravoučenije treće: Ravina situacija. Ne hitajmo
da pokažemo da smo „usamljeni usred gomile ljudi"
— jer kad budemo odista usamljeni, shvatićemo tu
razliku.
Naravoučenije četvrto: opšta situacija. Trubimo,
trubimo, možda će ispasti kakvo čudo.
12. Jov ili Antinomije vrline
Istorija pobožnoga Jova imala je svoj „Prolog na
nebu", do iluzornosti sličan „Prologu na nebu" iz Ge-
teovog Fausta. Dogodio se na sledeći način:
U najvišoj sferi neba nalazio se otmen bar, gde je
Jehova navikao da prima izveštaje sa zemlje od svo-
jih izaslanika i gde je, takođe, navraćao Sotona. Bar
je nosio šaljiv naziv „COCOFLI", što je bilo skraćeni-
ca od niza naziva koji su označavali razne stepene
uzajamnih odnosa dvaju konkurenata: Coexistence
— Cooperation — Friendship — Love — Identity.
Gospod seđaše tamo jednom pijuckajući svoje omi-
ljeno piće: ćehoćinski rasol. Uđe Sotona i klimnuvši
lako glavom zatraži od barmena konjak. Neko vreme
je pušio cigaretu oslonjen o šank i kao nenamerno
puštao kolutove oštrog dima u lice Gospoda koji se
gušio, crven od ljutine; potom Sotona reče barmenu,
glumeći ravnodušnost:
— A znate, šetao sam nekoliko godina po zemlji
i doneo sam dobre vesti. To jest," dobre s moje tačke
gledišta — dodade nemarno.
— Hm — promumla barmen koji beše neutralac.
— Da —• nastavi Sotona — sasvim dobre. Jedan
pobožan sveštenik sistematski vara svoju ženu i, po
svemu sudeći, biće naš klijent.
Gospod se nemirno promeškolji i odmače od se-
be čašu.
— Mladi prevoznik koji živi pored reke Tigar —
43
nastavi Sotona — zaklao je oca i mater, nakon čega
je jeo svinjetinu, zalivajući je mlekom. Siguran plen.
Gospod lupi pesnicom po stolu i prosto se strese
od ljutine.
— Stara ribarova žena — nastavi Sotona u vazduh,
praveći se da ne vidi nervozu svoga rivala — hulila
je na Boga posle gubitka sina i prtiklinjala je volju
Gospoda. Nju, u stvari, već imamo u džepu.
Gospod ne izdrža. Obori bučno sto, ustade i sav
modar od gneva grmnu:
— A Jova si video?!
Sotona se okrete sa izrazom učtive začuđenosti na
licu. Stajahu sad jedan naspram drugog — Gospod
veliki, plećat, bujne kose, obučen seljački i jedno-
stavno, i Sotona nizak, elegantan, s mršavim licem
intelektualca, sa sjajnim brilijantom na prstenu.
— Jova? — upita sa snishodljivom učtivošću. —
Dabogme, video sam ga. Pošten selja, mada ne
mnogo bistar.
—.Možda i na njega oštriš zube — podsmevaše
se Gospod — a? Koga li je on ubio? Ili je možda
hulio?
Sotona se osmehnu i nakloni se:
— Taj Jov je tvoj savršen sluga. Uzor pobožnosti
bez ikakve mrlje. Trese se od straha pred tobom, a
u našem skromnom zavodu njegov konto je potpuno
prazan. Nije činio nikakvo zlo, jer nema ni zašto: sve
mu ide kao po loju: ima ogromno imanje, i provodi
dane u apsolutno košernim gozbama. Zašto bi imao
da huli?
— No, vidiš — likovao je Gospod, za koga je So-
tonina ironija bila previše prefinjena — a hvališeš se
kao da si osvojio ceo svet.
Preko Sotonina lica pređe senka negodovanja.
— Objasnimo situaciju — reče mirno. — Prizna-
jem da si ljude podelio između mene i sebe na način
koji je za tebe krajnje nekoristan, dakle s maksimu-
mom plemenitosti. Praktično si predao u moju vlast
celo čovečanstvo, sem jednog jedinog naroda koji si
162
izabrao za sebe, i tome narodu si naredio da istreb-
ljuje ostale, usled čega se predstavnici ovih drugih
naroda brzo i masovno sele u bolji... hm... bolji
svet i pune moje hotele. Štaviše, načinio si ljudsku
prirodu tako da je dobrota obično vezana sa uspe-
hom, a teški životni uslovi guraju je u prestupe, i isto-
vremeno ipak stvorio si ljudima baš najgore uslove
egzistencije kakvi se mogu zamisliti, te je tako prak-
tično 'ogromna većina do ušiju zaglibljena u prevara-
ma, krađama, zavistima, intrigama i slepim požuda-
ma, a da i ne govorimo o preljubi, koja se čak i ne
primećuje u poređenju sa svim ostalim gresima. Uz-
mi samo na um da ja ne ocenjujem konstrukciju sve-
ta i ne ulazim u to da li je ona nastala s predumišlja-
jem ili iz nesposobnosti — ja samo utvrđujem činje-
nicu. U takvoj situaciji neznatan deo čovečanstva koji
ima šanse da stupi u tvoje svečane povrtnjake koji
mirišu na mleko, kukuruz i zvučne svirale — taj deo,
dakle, sastoji se od onih koji su tako snabdeveni da
nemaju razloga da greše, kao i od onih koji iz straha
od tebe nemaju hrabrosti da rizikuju i da načine pre-
stup. Sem malobrojnih izuzetaka tvoji ljudi spadaju,
dakle, u kukavice i site. Jov je sit i ne sumnjam da
će ostati veran dokle god bude sit. Oduzmi mu bla-
gostanje i dodaćeš još jednu dušu u moje registre.
Gospod, koji slušaše sa budnim pođozrenjem,
shvati iz celog Sotoninog izlaganja samo ovaj posled-
nji predlog i odmah povika praveći se samopouzda-
nim:
— Molim lepo! Radi šta hoćeš s njegovim ima-
njem, porodicom i kućom, samo njega samoga ne
diraj. Videćeš da ništa neće pokolebati njegovu ver-
nost.
— Odlično — odgovori Sotona veselo i ispi četvr-
tu čašu konjaka. — Pod uslovom da mu ti ne poma-
žeš.
Na taj način ugovor bi sklopljen. Gospod se vrati
za svoj sto, a Sotona na zemlju. Pristupi poslu i s naj-
većom lakoćom učini tokom jednoga dana sledeće:'
a- 45
 Učini da Saveji otmu Jovove magarce i volove, i
da njegove robove pokolju. Učini da mu Haldejci ot-
mu kamile i da pokolju još jedan deo njegovih robo-
va.
Spali munjama Jovove ovce i ostatak nevoljnika.
Pobi sve desetoro Jovove dece.
Gospod gledaše odozgo ta zlodela i lukavo se
osmehnu.
— Dobro sam secovao — promrmlja.
Jer'odmah nakon ovih događaja Jov se pokloni
Bogu i blagoslovi ime njegovo. A glasno govoraše o
milosrđu Gospoda.
Sutradan se u baru „COCOFLI" povede sledeći
razgovor. Jehova se nadimaše u osećanju trijumfa i
bučno vikaše:
— No, eto! Šta sam rekao! Gde su sad tvoje glu-
pe teorijice, koje, uostalom, ionako niko ne razume?
Gde ti je tvoj Jov, ha, ha? Šipak imaš, a ne Jova! Pro-
sto ti je milina gledati kako me moj Jov blagosilja.
Ne, ne, gospodine moj, preračunao si se! Vernost je
vernost — tu nema priče. Možeš da pucaš od zlobe,
ali Jov je moj.
— Kao što sam primetio — reče Sotona sa izra-
zom dosade na licu — moje iskustvo uči da se, sem
malobrojnih izuzetaka, tvoji ljudi sastoje od sitih i ku-
kavica. Jov ti je bio veran kao sit, sada je i dalje veiran
kao kukavica. Previše te se boji da bi hulio. Prizna-
jem da nisam dobro procenio snagu njegovog kuka-
vičluka. Ali i taj ostatak strpljenja će se rasprsnuti
ako se bacimo pravo na njegovu kožu.
— Molim lepo — povika Gospod trljajući ruke,
zatim tresnu o sto tako silno da obori krčag s raso-
lom. — Radi s njim i dalje šta ti drago, samo da ga,
za sada, ne ubijaš.
Sotona se vrati na zemlju i bez odlaganja zarazi
Jova neprijatnom kožnom bolešću, i dodade mu još
mnoga druga oboljenja sistema za probavu, bubre-
gš, srca, pluća, zglobova i kičme. Jov ležaše na zga-
rištu svoga doma, zgrčen od bola, na dnu bede i
46
očajanja, hvaleći ime božje, žena stajaše kraj njega i
svadljivo mu prebacivaše zbog njegove pobožnosti:
— Eto ti tvoga Gospoda — vikaše. — Još ga bla-
gosiljaš! Umrećeš, a znaš dobro da su sve priče o
drugom svetu bajka. Uostalom, ako drugi svet posto-
ji, sigurno je bolji od ovog. Dosta! Bar lepo nahuli
Bogu do mile.volje!
— Glupa ženo! — jeknu Jov, dižući s mukom gla-
vu. — Ceo naš moral počiva na tome da zahvaljuje-
mo Bogu ne samo na dobru, nego i na zlu koje nam
šalje. Jer inače ne bismo imali nikakve zasluge: biti
zahvalan na dobročinstvima kadar je svaki nikogo-
vić. Ja, naprotiv, ponosim se time što hvalim Boga za
to što sam nesrećan. Neću da hulim; ostaću svome
Gospodu veran, kao što sam se obavezao.
— Ali zašto? — povika žena.
— Rekoh ti već: da bih održao reč.
— A ako se Gospod, kome si se zakleo na ver-
nost, pokazuje da je zao, onda ti svojom vernošću
pomažeš zlo.
— Nije važno — odreče Jov. — Ostajem veran
ne zato da bih činio dobro, nego da bih ostajao ve-
ran. Sredstvo i cilj su tu identični.
Sotona osluškivaše ovaj razgovor smešeći se tužno
i vrati se u bar gde ga čekaše Gospod, ispunjen ve-
drinom i pucajući od radosti.
— A vidiš, vidiš! — vikaše razmahujući rukama.
— Mudruješ, filozofiraš, a prost čovek zna bolje šta
treba da radi i ne sluša tvoje glupe priče.
— Na izgled sam izgubio opkladu — reče Sotona
mirno — ali tvoja pobeda je i dalje sumnjiva. Vidi se
to iz triju okolnosti:
P r v o , ona ne podriva moju doktrinu, jer sam
rekao da postoje malobrojni izuzeci koji su verni radi
samog načela vernosti. Ali moj racionalizam mi nare-
đuje, naravno, ne da se zadovoljim konstatacijom d l
postoje izuzeci, nego da objasnim njihovo poatojtnj«,
Ljudi se normalno ponašaju na iracionalan načini IDO*
rao bi to da znaš, pošto si ih sam konstruisao. Njihovo
ponašanje ipak podleže izvesnim zakonima i u većini
slučajeva da se predvideti: reaguju na događaje sa-
glasno sa požudama svoga tela. Dogovorimo se da
takvo ponašanje ubuduće nazivamo — neprecizno,
naravno, racionalnim: mislim, ponašanje adekvatno
sa životnim situacijama. U tom smislu, priznajem to
rado, precenio sam racionalnost ljudskog postupanju
u Jovovom slučaju. On se pokazao daleko manje mi-
saonim no što sam pretpostavljao i usled tog nemi-
Šljenja ti si postigao svoj žalosni uspeh. Jov je pove-
rovao u neoborivu moć načela vernosti i odlučio je
da bude veran nekadašnjem zaštitniku, čak i onda
kada se ovaj pretvorio u dželata. Po mome mišljenju
to je vrhunac krajnje iracionalnog ponašanja, ali mo-
je znanje o svetu predviđa takvu mogućnost. Načinio
sam grešku u odnosu prema tom pojedinačnom slu-
čaju, no ne moram ipak da menjam svoju sliku stvar-
nosti.
D r u g o , skromnu satisfakciju imao sam iz či-
njenice da sam, iako ti je Jov ostao veran, čuo njego-
vu ženu koja te je, kao što znaš, obasula lavinom gro-
znih pogrda. Znači, u svakom slučaju jedna je duša
dobijena.
I najzad t r e ć e , nisi se držao uslova dogo-
vora, pošto-si potajno pomogao svome sluzi da istraje
u trpljenju i vrlini.
— Kako? — povika Gospod — Ja pomagao?
— Naravno — reče Sotona. — TVrdeći drugačije,
zapadaš u jeres pelagijanizma ili molinizma, koja od-
nekud biva smatrana mojim delom. Teološki je sigur-
no da je bez tvoga učešća vrlina nemoguća. Ako te
u to čak i ne ubedi delo sv. Augustina O slobodnoj
volji, koje je veoma dvosmisleno, uzmi onda s police
rešenje tridentskog sabora, poglavlje De iustificatio-
ne, i izvoli proveri.
— Ne razumem se mnogo u teologiju — priznade
Gospod nepouzdano — i, pravo da kažem, ne razu-
mem dobro sve te sporove. Dabogme, neću da za-
144
padnem u jeres. No uostalom, ako sam mu čak i po-
magao, ti si radio to isto u suprotnom pravcu.
— O, ne — odgovori Sotona. — Ja sam samo or-
ganizovao spoljne okolnosti koje su imale cilj da Jova
navedu na greh. Ali vrednost vrline i zasluga počiva-
ju baš na tome da se vrlina praktikuje u svim spolj-
nim okolnostima. Prividna lakoća moga zadatka u
svetu počiva na tome što stvaram samo objektivne
situacije a rezultat toga je da ljudi greše već po snazi
vlastitih sklonosti; prividna teškoća tvoje uloge sastoji
se u tome što ti moraš da ih ojačaš iznutra, duhovnim
sredstvima, protiv pritiska^ njihovih spoljnih uslova.
Ali u stvarnosti je nešto drugačije. Moj zadatak je
teži, pošto delujem u sredini materijalnih stvari da
bih izazvao zlo u duhovnom svetu, što znači da mo-
ram dobro da poznajem pravilnosti uzročnog, uza-
jamnog, dejstva telesne i duhovne stvarnosti, kako
bih ovu poslednju razrađivao putem posrednih utica-
ja. Ti, međutim, deluješ neposredno u dušama, te da-
kle imaš dodira neposredno s tvorivom koje obrađu-
ješ. I ako uprkos tome ja odnosim ovolike uspehe, i
ako, kao što si sam u jednom od svojih delž primetio,
put propasti, to jest put za moje carstvo, jeste širok i
prostran, a staza spasenja je uska i malo kome do-
stupna, to onda potvrđuje da svoj zanat ne obavljam
loše. A svet si, međutim, uredio ti, a ne ja. Ja, uosta-
lom, radije pripisujem svoje uspehe tvojoj velikodu-
šnosti u odnosu prema meni nego tvojoj nesposobno-
sti, i tim pre tvojoj velikodušnosti nego mojim sop-
stvenim sposobnostima u radu. Zato ne mislim da
te mučim duže i bez žaljenja ti ostavljam Jovovu du-
šu, imajući i previše rekompenzacije sred ostalog
čovečanstva. Tim pre — dodade već nerazgovetno
— što su teoretski sporovi između nas krajnje bezna-
dežni. Dodaću u zagradi, da ne moraš uopšte da se
razumeš u teologiju, samim tim što si ti njen predmet.
Tako isto se stena ne razume u petrografiju.
— Opet ta dijalektika — jauknu Gospod mrzo-
voljno — od koga si je samo naučio? Ja znam samo
4 Ključ nebeski 145
jedrio: Jovova duša je spasena, opkladu sam dobio, Naravoučenije šesto: sa Sotonom je lako izgubiti
a vaša skolastika me se mnogo ne tiče. u teoretskoj diskusiji, jer on ima mnogo racionalnih
— Milo mi je da priznam poraz — reče Sotona argumenata, ali moguće je naprosto njega ne slušati.
udvorički i naklonivši se, napusti otmeni bar „COCO- Naravoučenije sedmo: da je Jov smatrao da su
FIL", ostavljajući Gospoda zabezeknutog. njegove nesreće Sotonino delo, trudio bi se da se
Ima mnoštvo naravoučenija koja proističu iz celo- protiv njih bori umesto što besposleno sedi; na pri-
ga ovog događaja koji predstavlja samo prolog u mer, pošao bi dermatologu. Zato je korisno verovati,
problem Jova. Neka od njih su vrlo prosta; tako, na uprkos istini, da je zlo koje na nas nailazi uvek delo
primer, naravoučenije da treba revidirati poslovicu zle sile.
koja glasi: gde se dvojica svađaju (npr. Gospod i So-
tona), treći se koristi; takođe drugo naravoučenije:
prosti ljudi imaju razloga da se klone prijateljskih
svađa između moćnih; pa treće naravoučenije: vrlina
vernosti po svaku cenu ne traži uopšte jak razum.
Ima, naravno, i složenijih naravoučenije, evo nekih
od njih:
Naravoučenije četvrto: vernost je vrlina unutra-
šnje suprotna, jer ako biva negovana u očekivanju
koristi, prestaje da bude vrlina, a negovana radi nje
same, često prisiljava na mirenje sa zlom, te prema
tome takođe prestaje da bude vrlina.
Naravoučenije peto: Gospod je dobar, te, prema
tome, ukoliko ispoljava svoju suštinu, čini dobro; čo-
vek, hvaleći ga, hvali dobro koje je upoznao — što
nije nikakva zasluga. Prema tome, pravi Jehovin tri-
jumf ispoljava se tamo gde on deluje suprotno svojoj
suštini, ili Gospod odnosi pobedu u toliko u koliko
se pokazuje drugačijim nego što u stvari jeste. Da bi
je odnosio stalno, on mora stalno da istupa u ulozi
zločinca, i otuda se ljudima koji plitko misle čini da
je Gospod uredio svet veoma loše. U stvari ga je
uredio veoma mudro: on množi ljudske nesreće jer
preko njih postiže moralne pobede; kada bi ljudi bili
srećni, Sotona bi imao male uspehe, ali Bog ne bi
imao nikakve. Prema tome vidi se: radi toga da bi
se nebeske vratnice otvarale za malobrojne, milioni
moraju da kuljaju kroz kapije pakla. To je propozicija
nove teodiceje, saglasnija š ljudskim iskustvom od
tradicionalnih teodiceja. *

50
 13. Car Irod ili Beda moralista
Veliki astrolog cara Iroda podneo je caru sledeći
izveštaj:
— Onaj koji se napio vode iz tajanstvene reke
Hiphazis, koji je udisao vazduh šarenoga brda Atano-
ra, kome stoje na usluzi Nisroh i Nahema, i Adrama-
leh i sam Belijal, prenosi ti govor zvezda: uz učešće
Saturna, postojbine olova, planete nesreće i propasti,
oruđa grozote i poraza, kao i uz učešće Venere, koja
podseća na hladnoću i vlagu, rodio se jučerašnjeg
dana neko ko za tebe označava smrtnu opasnost. Sa-
turn koji kruži po sedmom nebu i blagodareći kome
se rađaju siromasi, nadničari, seljaci i trgovci, i koji
večito šalje na našu zemlju, čuvanu vlašću Jagnjeta,
bolesti i smrti, zli Saturn crne boje, pred kojim nas
opominju knjige starostavne, jer on štiti samo lopove,
krivotvoritelje novca i zatvorenike, dao je juče život
caru judejskom. Tvoja vlast je ugrožena. O tome ti
govori jezik zvezda.
Car Irod ustade i reče tihim glasom, u kome se
krio hladni bes satrapa:
— Možeš da me poštediš neprestanog ponavlja-
nja svojih mudrosti. Zanimaju me zaključci. Gde se
rodio?
— U gradiću Vitlejemu.
— Kažeš da se rodio car, a istovremeno da se to
desilo pod znamenjem pod kojim se rađaju nadničari
i trgovci. Suprotnost. ,
52
— On nije car po rođenju, nego po astralnoj no-
minaciji. Rodio se u zanatlijskoj porodici.
— Zanatlija kralj? — prasnu Irod prezrivo. — No,
dobro, možeš da ideš.
Istog dana održa se u Irodovom kabinetu saveto-
vanje u kome učestvovahu četiri najviša careva veli-
kodostojnika. Car u uvodu objasni:
— Primio sam vest da se rodio jevrejski car. Na-
žalost, informacije zvezda su previše uopštene i
određuju samo mesto i približno vreme rođenja, što
znači da označavaju celu, dosta mnogobrojnu, klasu
pretendenata na moj presto. Pošto je nemoguće utvr-
diti koja individua te klase je lice o kome se radi, i
pošto je sigurno da mora da se spreči gubitak vlasti,
jedini način delovanja jeste, uništenje cele klase.
Drugim rečima, treba poklati svu decu rođenu u gra-
du Vitlejemu u vremenu koje označavaju zvezde.
Četvorica savetnika se zamisliše. Nakon dugog
ćutanja oglasi se prvi, koji beše fatalist i stoik:
— Oprosti, kralju, ali tvoj plan smatram neisprav-
nim. Čim je sudbina htela da se rodi car,' znači da
nikakvi ljudski napori neće učiniti da sudbina bude
prevarena. Zvezde govore o onom što će se nemi-
novno dogoditi, a ne o onom što jedino može da se
dogodi. Ma šta da preduzmemo, sudbina mora da
se ispuni. Predlažem da odustanemo od svih podu-
hvata u toj stvari, pošto su beznadežrti. Seti se Edipo-
ve istorije i proročanstva koje je dobio njegov otac.
Čovek je bespomoćan pred sudbinom. Smatram da
decu treba ostaviti na miru. Ako je ikakva promena
sudbine moguća, onda to može da učini samo Bog.
Ostavi Bogu da stvar dovede do kraja.
— Tvoj stav smatram defetističkim i paničarskim
— reče Irod mirno, ali odlučno. — Šta dalje?
— Ne slažem se sa zaključkom poštovanog kole-
ge — javi se drugi savetnik, koji je bio moralist epi-
kurejac. — Pre svega ne verujem u neizbežnu sud-
binu; njena fiktivnost je dosta jasno pokazana u deli-
ma filozofa čiji sam ja pristalica. Ali čak i stojeći na
53
 stanovištu moga kolege, ne vidim razloga za takvu
interpretaciju. Zvezde su obznanile da se rodio car.
One ipak nisu obznanile da će onaj koji se rodio i
biti car. Možda je smisao znamenja baš ovaj: rodio
se neko ko ima duhovne dispozicije da postane car,
ili ko u pogodnim okolnostima može da postane car.
Prema tome,, akcija radi uklanjanja eventualnog ne-
prijatelja može da bude uspešna.
— Podržavaš, znači, moj predlog? — upita Irod.
— Ne. Ne slažem se s prethodnim obrazlože-
njem, ali slažem se sa zaključkom. Ne treba preduzi-
mati akciju protiv dece, jer iako.ta akcija može da
bude uspešna, ipak je nemoralna, jer nemoralno je
uništavati slaba i bespomoćna lica, koja je moguće
uništiti ne izlažući se sSm opasnostima.
— Tvoj istup — odgovori Irod hladno — tretiram
kao detinjast izgred naivnog moraliste, koji bi politi-
ku hteo da podredi moralu. Iskustvo uči da su to bez-
nadežni pokušaji. Mogao bih ti oprostiti tvoje utopi-
stičke fantazije da one ne vode objektivno do istih
rezultata kao i fatalistički izvodi tvoga predgovorni-
ka, koji nas navodi na kvijetizam i neaktivnost. Mora-
lizatorstvo i defetizam su u osnovi ista prevratnička
delatnost, jer idu protiv državnog uređenja. Vi se,
gospodo, zaboravljate. U pitanju je vlast. Tu nema
šale. Slušam dalje.
— Moje gledište je drugačije — progovori treći
savetnik koji je bio religiozni moralist. — Ne verujem
takođe u fatalnost sudbine, slično kao moj kolega
epikurejac. Ali ne verujem, takođe, ni u kakva apso-
lutna pravila moralnog postupanja. Uništenje dece
može da bude uspešno i da dovede do uništenja
konkurenta. Ako bi bilo moguće obezbediti nekaž-
njivost u toj stvari, ne bi se trebalo kolebati ni za
trenutak. Ipak treba izračunati da li se stvar isplaćuje
na duže vreme. Uspeh cele akcije je verovatan, ali
nije pouzdan. Međutim, kasnija Božja kazna je sigur-
na, jer ako se dobro sećam, masovno ubijanje dece
Bog neodobrava. Spašavajući vlast, izlažeš se, care,
162a-54
opasnosti kazne koja te čeka posle smrti, u poređe-
nju s kojom bledi neprijatnost gubitka vlasti. Savetu-
jem ti da ne preduzimaš taj korak, ne u ime bezu-
spešnosti niti u ime apsolutnog morala, nego u ime
prostog računa gubitaka i dobitaka.
— Na žalost, gospodo — reče Irod — s čuđe-
njem primećujem da još uvek niste uspeli da shvatite
suštinu vlasti. Nema stvari važnije od vlasti, a izjava
da se treba pomiriti sa gubitkom vlasti posle nekoli-
ko godina radi toga da ne bismo doživeli neprijatno-
sti nakon nekoliko desetina godina, liči mi na bunca-
nje. Slušam dalje.
— Moje mišljenje — primeti četvrti i poslednji
savetnik, koji je bio političar — razlikuje se u načelu
od svih ovde iznesenih. Moji predgovornici, izuzev
poslednjeg, već su sami oborili svoje razloge, te bi
mi ostalo samo da oborim razloge poslednjeg govor-
nika. Ali vratiću se, za časak, na moralizatorsku argu-
mentaciju. Nije istina, čak i kad bismo prihvatili neka
načela apsolutnog morala, da je ubijanje dece nemo-
ralno.- Pozivanje na to da su deca bespomoćna, nema
smisla; jer kad god ubijamo bilo koga neprijatelja,
makar on bio zreo čovek, naoružan od glave do pe-
te, čim smo uspeli da ga ubijemo znači da se uprkos
izgledima on pokazao bespomoćnim. Drugim reči-
ma, u svakoj borbi bivaju pobeđeni samo bespomoć-
ni, ili sami bivamo pobeđeni. S te tačke gledišta ne
vidim nikakve razlike između dece i odreda oklop-
nih vojnika. Ideju da je nemoralno boriti se ako sami
nismoizloženi opasnosti, smatram isto tako besmisle-
nom. Iz toga bi proizlazilo da u borbi nije slobodno
činiti ništa kako bismo sami podneli što je moguće
manje gubitke, a da se, međutim, treba što više izla-
gati opasnostima, to jest, da u borbi treba činiti sve
da bismo izgubili. Gospodo, mora da ste hteli da se
našalite? Molim da se odlučite za mrvicu doslednosti:
ako dopuštamo-uopšte borbu i uništavanje protivni-
ka, a valjda nema sumnje da borbu samu po sebi
niko ne može osuđivati, onda apstrahujemo, takođe,
 i sve načine borbe koji su najuspešniji. Je li slobodno
da se za vreme rata prikrademo u neprijateljski lo-
gor i da ukrademo ili uništimo njegova skladišta oru-
žja? Slobodno je. Ali time činimo neprijatelja obezo-
ružanim. Tim bolje, kažem. Prema tome, sko je slo-
bodno boriti se, onda je slobodno boriti se i sa obe-
zoružanima. A u takvom slučaju zašto ne i sa decom?
Poslednji od ovde iznesenih pogleda takođe je
detinjast. Kažete da će se Bog ljutiti zbog ubijanja
nevinih? Ili zbog primene principa skupne odgovor-
nosti? Besmislica! Ne moram valjda da vas podsećam
koliko je puta, saglasno sa Svetim pismom, Bog da-
vao svojoj vojsci izričita naređenja da se unište celi
gradovi i zemlje s podvlačenjem da pod to naređe-
nje potpadaju i deca. Takve slučajeve Sveto pismo
nam opisuje na svakom koraku. Ali našto takvi argu-
menti? Molim da se setite praroditeljskog greha.
Zbog greha Adamova, koji je od nas udaljen nekoli-
ko desetina pokolenja, svako od nas kao novorođen-
če, podvlačim: kao novorođenče, nosi na sebi teret
njegove krivice. Znači, Adamov greh opterećuje
svako dete i prouzrokovao je dosad, kao što je pozna-
to, nebrojene nesreće miliona ljudi. Princip skupne
odgovornosti je, dakle, prirodni način postupanja Bo-
ga, i običan način usmrćivanja nekoliko stotina dece,
među kojom se nalazi i jedan neprijatelj, naprosto je
ništa, prosto smešna beznačajnost u poređenju sa is-
torijom praroditeljskog greha, zbog koga stalno umi-
ru milioni, jer pojava smrti, kao što nas uči Biblija,
upravo je rezultat neposlušnosti Adama i Eve. To su
moji dokazi. Nadam se da su dovoljno ubedljivi.
—i Hvala, savetovanje je završeno — objavi car.
— Vaši izvodi, gospodo, potpuno su me ubedili. Čim
se vi izjašnjavate za uništenje dece, smatram da mo-
ram da se pokorim vašem mišljenju. Molim da se
pripremi sve za akciju.
Dalji tok ovog događaja je poznat. Deca su pobi-
jena, no ipak, kako će se pokazati, akcija je bila be-
zuspešna: pravi cilj je izmakao mačevima žandarma.
162
Nije ipak poznat završetak događaja, otkriven tek u
najnovijim istraživanjima. A evo kalco je izgledao:
Posle nekoliko desetina godina Irod je sreo svoja
četiri savetnika u čeljustima pakla. Svi su se nalazili
u žalosnim uslovima, koji nisu pogodni za detaljan
opis s obzirom na svoj drastičan karakter. Svi su,
shodno sa običajima pakla, nosili na grudima sen-
tencije svoje presude sa obrazloženjem. Ta obra-
zloženja pokazala su se kao naročito interesantna, jer
ih je ispisao lično Najviši Sudija.
Irod i savetnik političar, jedini koji je podržao po-
kolj dece, nosili su natpise jednake sadržine: „Za po-
kolj dece. Obrazloženje presude. Quod licet lovi,
non licet bovi. Iz toga što Bog primenjuje princip
skupne odgovornosti i ubija decu zbog tuđih greha,
ne proizlazi da bilo koji kralj može da čini isto. Na-
protiv, to je zabranjeno u ime apsolutnog morala."
Moralist stoik nosio je na grudima sledeći natpis:
„1. Zbog kušanja Gospoda Boga. Obrazloženje presu-
de: Čovek koji sedi besposleno i druge nagovara na
isto i veruje ili da će Bog za njega sve učiniti, ili pak
— da je sve na sudbonosan način predodređeno,
ne samo što ispoveda jeres, nego iskušava Boga i
seje defetizam, koji u društvenim posledicama mora
da vodi, između ostalog, do slabljenja borbe za stvar
božju na zemlji. Glorifikacija neaktivnosti osuđuje se
u ime apsolutnog morala."
Moralist epikurejac, koji je takođe odbacio Irodov
predlog, nosio je ovakav natpis: „Zbog omalovažava-
jućeg odnosa prema pitanjima vlasti. Obrazloženje
presude: Vlast carevš potiče od Boga i ustanovljena
je njegovom odlukom radi obezbeđenja reda i mira
na zemlji. Ko se bezbrižno odnosi prema pitanju vla-
sti, miri se s raspadom društva i s anarhijom. To se
osuđuje u ime apsolutnog morala."
Religiozni moralist nosio je tablicu na kojoj čita-
mo: „Zbog neverovanja u apsolutni moral i zbog pro-
glašavanja lažnog morala koji se oslanja na račun.
Obrazloženje: Bog zahteva da se čini dobro radi sa-
a- 57
mog dobra i radi nesebične ljubavi prema Bogu, a ste svi kažnjeni zbog zločinačkih intencija, ali ja zai-
ne zato što se to isplati. U protivnom slučaju, Bog sta nisam imao drugih informacija i dao sam one koje
biva tretiran kao trgovac, što je uvredljivo i što se sam primio. Moje su intencije bile čiste, a u principu
osuđuje u ime apsolutnog morala." Bog kažnjava zbog namera, a ne zbog posledica de-
Pošto pročitaše šta piše na čijoj presudi, petorica la. Sam ne shvatam zašto sam ovamo bačen.
zatvorenika tužno zaklimaše glavama. Sotona koji je šetao pored njih zlobno se osmeh-
— Svi smo bili u pravu — reče Irod, a ostali po- nu:
noviše za njim kao eho: — Dabogme, dobro je znati da je vredno davati
— Svi smo bili u pravu. precizne informacije — reče. — Ali to znanje ionako
Ipak Irod, u jednom trenutku, stisnu pesnice i vik- vam neće koristiti. Dolazi prekasno, kada se ništa
nu: više ne može učiniti. Ostavite na miru jadnog astrolo-
— Pa ko je na kraju, kriv?! ga koji ništa nije kriv. Morali biste pamtiti da u mo-
U tom trenutku ugledaše kako im prilazi čudna ralnim pitanjima, a o njima se radi u našem zavodu,
pojava: čovek koji je gluho ječao i posrtao pod svako znanje stiže prekasno; možete ocenjivati i vaša
ogromnim teretom knjiga, papira i brošura. Beše to dela, i vaše namere tek onda kada se sve već dogo-
astrolog. „Zbog davanja nepreciznih obaveštenja ko- dilo i kad ništa ne može da se nadoknadi. Moralna
ja su imala pogubne posledice. Obrazloženje: Astro- strana svakog delovanja, nasuprot tehničkoj strani,
log je rekao caru da se rodio jevrejski kralj. Zabora- apsolutno je nepredvidiva i daje se razumeti i oce-
vio je ipak da doda — iz ignorancije ili lakomisleno- niti tek pošto se dogodila. Ta okolnost je glavna i
sti, što na isto izlazi — da taj kralj uopšte nije ugroža- maltene jedina snaga naše skromne institucije, u ko-
vao Irodovu vlast, jer će sšm kasnije objaviti da nje- joj zato možete da sretnete sve svoje poznanike, bez
govo kraljevstvo nije od ovoga sveta. Dajući lažnu izuzetka.
informaciju, astrolog je izazvao smrt nekoliko stotina
dece, koja su nepotrebno poklana, radi zaštite car-
ske vlasti. Grozna i uvredljiva nemarnost, dostojna
osude u ime apsolutnog morala." Kako se pokazalo,
gomila knjiga i papira koje je astrolog nosio na leđi-
ma bili su razni materijali koji su čuveni sa precizno-
sti informacija i koje je on imao neprekidno da uči
napamet: železnički redovi vožnje, telefonske knjige,
statistički godišnjaci, razni pokazatelji, tabele, mape
i planovi.
— On je kriv za sve! — povika Irod i svi se baci-
še na astrologa, bijući ga pesnicama.
— Zbog tebe sedimo u paklu! — vikali su i obasi-
pali ga grdnjama koje su smatrane nepristojnima čak
i na tome mestu gde je, u načelu, sve pristojno.
— Gospodo — zavapi astrolog, pritisnut gomilom
papira — ja jedini od svih vas sedim ovde nevin. Vi

58
14. Ruta ili Dijalog ljubavi i hleba
Punih deset godina delila je Ruta Moavka postelju
supružansku s Heleonom, tuđincem, s Heleonom Ju-
dejcem, sinom Elimelehovim. Deset godina bila je
verna mužu, koji je otišao iz zemlje svoje, morene
glađu, i našao utočište u Rutinoj otadžbini. I umre na
zemlji Moavskoj Heleon, sin Elimelehov, daleko od
rodnoga grada, i osta žena njegova Ruta sama u
zemlji svojoj koja joj zanavek uze muža.
I reče Ruta: Imala sam stranca za muža, a kad ga
moja zemlja primi na večni stan, prestade time da
bude moja zemlja. Jer ode od mene Heleon, sin Eli-
melehov, i izdade me i sjedini se sa zemljom moav-
skom, i neću ga videti više. I nemila mi je ta zemlja
s kojom me izdade muž moj. Otići ću zato iz zemlje
ove tužne i sumorne i poći ću u zemlju Judejaca, iz
koje iziđe nekad muž moj da bi me ovde našao.
I zajedno s majkom muža svojega Nojeminom, na-
pusti Ruta svoju nekadašnju postojbinu i uputi se u
zemlju Judejaca. A beše već slobodna ta zemlja od
suše i gladi, i beše topla i puna života, kao uspomena
na Heleona, sina Elimelehova. Stiže, dakle, u nju No-
jemina sa snahom svojom Rutom, koja napusti narod
svoj i grad svoj, i Boga svojega, i oca svojega i mater,
i sestre, i braću, da bi narod svoga muža učinila svo-
jim narodom, a njegov grad — svojim gradom, a nje-
govog Boga — svojim Bogom.
I nastani se Ruta sa svekrvom svojom Nojeminom
60
u gradu Vitlejemu u zemlji judejskoj, i trpljahu glad
i muke. Ne beše nikoga ko bi im zapalio vatru i do-
neo hrane u kuću, i zaštitio od zavijanja šakala. I sta-
novahu uplašene i tužne, same u gradu Vitlejemu, i
čekahu milosrđe božje ili smrt — a znadijahu da se
jedno i drugo često ne razlikuju međusobno.
A kada ih silno izmuči glad, reče Ruta svekrvi
svojoj: Gledaj, žeteoci žanju ječam u polju. Poći ću
za njima i pabirčiću klasje u polju, i pronaći ću že-
teoca koji će mi utoliti glad.
I pođe Ruta, udovica posle Heliona, da skuplja
klasje na njivi Voza, rođaka svoga muža i svoje svekr-
ve. A Voz joj dozvoli da kupi klasja koliko poželi i
ukaza joj neobičnu ljubaznost. Jer beše to čovek po
prirodi dobar i široke ruke, ali još više mu beše milo
da pokaže prema Ruti svoju darežljivost, i to iz dvaju
razloga. Ruta mu se dopala više od svih žena iz gra-
da Vitlejema i silno je požele; sem toga mu se dopa-
lo što je napustila svoju zemlju i pošla da traži skloni-
šte u njegovoj otadžbini — jer viđaše u tome diku za
svoj narod i svoga Boga. Reče joj stoga da oseća
obavezu da joj ukazuje zahvalnost zbog takvog odno-
sa prema njegovoj otadžbini, i ukaza joj zahvalnost,
kao što uvek biva, u nadi da će time i on zaslužiti
njenu zahvalnost. I Ruta odnese u srcu svome zahval-
nost prema svome dobročinitelju zajedno s vrećom
zrnevlja koje je pokupila u polju. I obe, ona i Nojemi-
na, utoliše glad ječmenim pogačama.
Zatim Nojemina reče:
— Noćas Voz veje ječam u polju. Idi tamo i kad
ga nađeš na spavanju, probudi ga i ostani u polju, i
donećeš kući hleb kojim ćemo se sutra hraniti.
I bi tako. Ruta ode noću na njivu i probudi Voza
blagim dodirom, i do jutra ne spavaše među krstina-
ma ječma. A ujutro donese zrno za hleb i pogače,
kojima se hranjahu ona i Nojemina.
A zatim Ruta reče Nojemini:
— Muči me misao da nisam postala kao devojka
61
što se prodaje zato što sam noću posetila čoveka da l se nisi uprljala ničim nečasnim, nego si dala dokaz
bih donela hleb kući. poštenja, zbog čega si zaslužila poštovanje.
A Nojemina reče: Razgovor svekrve sa snahom vodio se sve do tre-
— Ništa loše nisi učinila, kćeri. Je li se Voz poneo nutka kad stiže vest od Voza da želi da uzme za ženu
prema tebi neljubazno? Nije, bogato te je obdario Rutu Moavku. Na taj način Voz je pokazao da ceni
pre no što si mu ukazala svoju ljubav, i dao ti je da Rutino poštenje; i pokazalo se da je Nojemina pravil-
zasitiš glad. Zar ne zaslužuje od tebe zahvalnost za no ocenila stvar.
svoju dobrotu? A čime se može zahvalnost bolje po- U ovoj priči nema ničega što bi zasluživalo pod-
kazati ako ne ljubavlju, i čime ljubav, ako ne dava- smeh ili ljutnju ili prezir. Naprotiv, ona je dokaz da
njem onoga što se najviše ceni? I zato, što više ceniš naš podsmeh često biva besmislen, ljutnja — lažna, a
svoje žensko dostojanstvo, tim veći dar daješ u za- prezir — dvoličan i glup, ako njime progonimo nekog
hvalnosti onome ko te je nahranio kada mu daješ samo zato što je spreman da ukaže nekom drugom
ono što je u tebi žena. Devojka koja se prodaje ne svoju zahvalnost na hlebu kojim je utolio glad, a za-
zaslužuje prezir prosto zato što se daje onome od hvalnost iskazuje ljubavlju. Bolje hvšlimo štedrost
koga prima hleb, nego zato što u potaji sama sebe one koja daje svoj najbolji deo za komad hleba —
prezire i što ono što daje nema za nju vrednosti. Ali jer, kako je ispravno primetila Nojemina, čak i u do-
za tebe to ima veliku vrednost, najveću, i baš zato si lini gladi — i možda baš u dolini gladi — lakše je
mogla da pokažeš time najveću i istinsku zahvalnost. doći do hleba nego do zahvalnosti zbog hleba.
— Ali zar nisam dala svoju ljubav za hleb? — upi-
ta Ruta.
— A postoji li ljubav koja odista ništa ne zahteva?
— upita Nojemina nju. — Akq postoji, ona zaslužuje
poštovanje, ali među ljudima se retko susreće. Lju-
bav traži, u najmanju ruku, uzajamnu ljubav. A ti si
želela samo hleba, koga čak i na ovom svetu gde hle-
ba uvek ima premalo, ima u većem izobilju nego lju-
bavi i dobrote. A i potrebniji je ljudima hleb nego
ljubav, i najpre treba zasititi glad, pre no što srce
počne vikati i tražiti hranu. A ti si primila samo hleb.
— Ali dala sam svoje telo.
— Dala si kao znak svoje zahvalnosti za hleb, koji
si primila. Pokazala si zahvalnost najbolje što si bila
kadra baš zato što svoje žensko dostojanstvo visoko
ceniš. Prema tome, primivši dobro koje služi samo
podržavanju tvoga svakodnevnog života, dala si u za-
menu za nj dobro neuporedivo dragocenije, dala si
deo svoje duše, što znači da si pokazala velikodu-
šnost i darežljivost koje ti služe na čast. Ne samo da

62
 15. Jailja ili bespuća herojstva
Ovo je povest dveju žena i jednog čoveka, koji
ipak zajedno nisu još predstavljali trougao, povest
Devore, Jailje i Sisare. Prve dve behu žene, a Sisara
— čovek. Među njima stvar izgledaše ovako:
Gospod je razradio za sebe naročit, ali dosledno
primenjivan sistem nadzora nad svojim narodom.
Kad god je ovaj, naime, zanemarivao da se pridržava
nekih propisa, bivao je predavan u ruke neprijatelja
koji su, ratnim osvajanjima, pretvarali judejski narod
u roblje i mučili ga do mile volje. I stoga, kad god
bi narod zapadao u ropstvo, znao bi, samim tim, da
je prekršio neka božja naređenja, što je opet budilo
u njemu skrušenost i sklonost ka popravljanju, zahva-
ljujući čemu je mogao ponovo da se oslobodi; taj si-
stem samoregulacije delovao je besprekorno i pre-
cizno kao elektronski mozak.
Tako je bilo i ovoga puta. Zbog svoje krivice sino-
vi Izrailjevi pali su pod vlast Hananaca. Car ovih po-
slednjih beše Javin — ličnost u kasnijim događajima
drugorazredna — a vojsci njihovoj vojvoda beše Si-
sara. Javinov saveznik beše Ever, a njegova žena,
Jailja, beše Sisarina prijateljica u najboljem značenju
te reči. Među Izrailjcima, pak, sudijsko zvanje ima-
đaše Devora, odlučna i čestita žena.
Devora beše ona koja je dala inicijativu za usta-
nak Izrailja protiv vladavine Hananaca i koja ga je
dovela do pobede. Devora beše snažna i odlučna
144
žena koja je, u retko susretanom jedinstvu, spajala u
sebi silovitu strast sa sposobnostima stratega. I baš
ona, vatrena proročica, sžda razjarenost naroda, od-
ržala je vatren govor kojim se pozivala na oružanu
borbu protiv ugnjetača, ona je ulivala hrabrost u me-
kušna srca, ona je narod, rastočen dvadesetogodi-
šnjim ropstvom, nadahnula za ustanak. Ona, neustra-
šiva sudilja, pozvala je k sebi dvanaest muževa, me-
đu kojima i Varaka iz plemena Neftalimova, i u njiho-
vim srcima je usmrtila kolebanja i kukavičluk, nedo-
stojne ljudi.
— Koliko još dugo — vikala je razvihorene kose
— koliko dugo ćete još trpeti tuđinski jaram? Prolazi
evo druga decenija kako pokorno povijate vrat pred
osvajačem. Zar su već sasvim srca naroda vašeg
ogrezla u salu podaništva? Zar ni jedna iskra časti
ne može više da plane, u grudima ratnika? Zar niste
više kadri da ukrešete u sebi nadu i zar ćete se za
večna vremena pomiriti s tim da nosite sramno ime
nevoljnika? Zar hoćete pokorno da nosite svoju sud-
binu poput volova u zaprezi i večito da povijate ugo-
jena leđa pod udarima biča vašeg gospodara?
Odgovori joj Varak iz plemena Neftalimova:
— Rekla si, ženo, „čast" i rekla si „nada". Pazi šta
zboriš i ne bacaj reči u vetar. Zar hoćeš da otpočne-
mo borbu u ime časti ili u ime nade? To su različite
stvari, jer može da se očuva čast uprkos nadi. Ako
to od nas tražiš, pristaćemo na to. Kažem „mi" — dva-
naest muževa iz dvanaest narodnih plemena. Sprem-
ni smo da poginemo, ali biće nas dvanaest. Ipak,
narod se ne bori kad nema nade, svaki vojvoda zna
to vrlo dobro. Narod se bori za slobodu ili za hleb i
može da stvori čuda ako se nada pobedi. No ako mu
narediš da se bori kako bi spasao svoju čast u bitki
koja je već izgubljena, okrenuće se od tebe. Dva-
naest muževa daće svoje glave u beznadežnoj borbi,
ali na njih će pasti samo podsmeh i prezir. Upamti
da svaka nužnost postaje vrlina, a kada je ropstvo
nužnost, robovi moraju da čine od njega vrlinu ako
5 Ključ nebeski 145
 treba da očuvaju razloge postojanja. Upamti da će
se uvek naći dovoljno propovednika nužnosti, koji će
umeti ljude da ubede da je čast nositi omču o vratu,
čim ona ne može da se skine. Upamti da svako želi
da veruje kako deluje podstaknut plemenitom vo-
ljom, i da za svaku situaciju može da se stvori teorija
koja će je okružiti oreolom veličine. Nema stvari koja
se ne bi mogla proglasiti svetom, ako već postoji. A
i sama svetlost lakše će se vezati uz nešto što postoji,
nego uz nešto što tek treba da se dogodi, jer je lakše
ostajati u svome stanju nego li preduzimati napor za
promenu, a svakome je draža svetost do koje se lak-
še dolazi, što znači da svako više voli da poveruje u
svetost nečega o čemu ne mora više da se stara.
Zato materijalna prevaga lako dobija moralnu preva-
gu, zato svet realnosti ima toliko veliku duhovnu pre-
vagu nad svetom mogućnosti. Ali ponekad svet mo-
gućnosti odnosi pobedu. Stoga razmisli: hoćeš li da
nam ukažeš na moguće svetove, ili samo na časne
svetove? Hoćeš li da nam ukažeš perspektivu pobe-
de, ili samo perspektivu slave pobeđenih?
Kad začu te reči, Devora planu poput lomače pre-
livene uljem:
— O, ljudi, slabe vere, znači i vaša srca, srca na-
rodnih otaca, izjeda crv sumnje? Zar i vi, koji treba
da podstičete na borbu, mudrujete kao mule pred
praznim valovom? Treba vam unapred sigurnost po-
bede da biste pristali da sperete sramotu sa svojih
licA? Ali našto zasluga lišavanja sramote ako se već
zna da ćete pobediti? Kakva je to zasluga, pitam, ako
se ide u sigurnu pobedu? Glupa su vaša pitanja i
plašljiva su vaša srca. „Čast" ili „nada", pitate. A ka-
kva je tu razlika? Vaša je čast da pothranjujete nadu,
a vaša je nada da ćete spasti čast. Sopstvenim kuka-
vičlukom hoćete da opteretite narod, umesto da mu
ulijete hrabrosti? Čekate nadu u pobedu? A gde je
ona, ako ne u vama samim? Na šta čekate da bi po-
beda bila moguća? Ona je uvek moguća ako postoji
vera, a ako vere nema — poraz je neminovan. No
66
ako odbijate, sama ću pozvati naš narod i, na vašu
sramotu, povešću ga iz zemlje u kojoj robuje!
Dvanaest muževa oboriše glave. Devora stajaše
pred njima poput vatrenog stuba, neopterećena
sumnjom, velika i nepobediva, puna nadahnuća i ve-
re. Dvanaest muževa poverovaše Devori. Pod njenim
vodstvom i pod vodstvom Varaka iz plemena Neftali-
mova, muževi Izrailja krenuše u boj.
U podnožju gore Tavor, Izrailjeva vojska odnese
veliku pobedu, a vojska hananska bi potučena do
nogu. U poslednjem trenutku Sisara, hananski het-
man, pobeže kukavički sa bojišta, zavara poteru i s
očajanjem u srcu pohita ti polje gde stajahu šatori
njegovih prijatelja — Evera i Jailje.
Jailja iziđe iz šatora da pozdravi prijatelja i kad
vide Sisaru, ne moraše ni da pita bilo šta. Prašnjav,
bez daha, posrćući od iscrpljenosti, Sisara je moleći-
vo pogleda i obori pogled.
No Jailja se osmehnu, dobronamerno i tužno.
— Ostavio si svoj mač na bojištu? — upita mirno.
Sisara pokri rukama lice i zaplaka.
— Pobegao sam iz bitke — promuca s mukom.
— Izgubio sam mač. Dogodilo se najgore što je mo-
glo da se dogodi. Vojskovođa jedini od cele vojske
ostao živ u sukobu. Pošto neprijatelji ne uspeše da
me liše života, moram to sšm da učinim. Moja se
sramota ne da oprati.
Jailja ništa ne reče, nego se opet osmehnu, uze
Sisaru za ruku i uvede ga u svoj šator. Tamo se diže
na prste, prebaci mu ruke oko vrata i poljubi ga u
usta.
— Dragi — reče jedva čujno — ostaćeš kod me-
ne.
Sisara stajaše zbunjeno, a prigašeni pogled ble-
snu mu za časak iskricom nade.
— Kako — upita nepouzdano — nisi me se, zna-
či, odrekla, osramoćenog kukavičlukom?
Jailja mu reče da sedne i vitkim prstima milovaše
ga po glavi.
S' 67
 — Sisaro — govoraše blago — volim te, ne up-
rkos tvome bekstvu, nego zato ito si se odlučio na
bekstvo. Godinama živim sred gomile neustrašivih.
Osećanje straha kod nas je retkost. Ono što je retko,
više se ceni; čim je oko nas toliko hrabrosti, sposob-
nost za strah i bekstvo zaslužuju da budu izdvojeni.
Ti si naprosto nešto neobično i izuzetno i zato si do-
stojan ljubavi.
Sisara diže na nju začuđen i nesiguran pogled.
— Kako? Zar sama retkost može da bude izvor
- ljubavi? Zavolfela bi grbonju samo zato što nosi grbu
među pravima?
— Naravno, ne radi se samo o retkosti, Sisaro.
Radi se i o sadržini onog što je retko. Pokazao si se
slabim, jer nisi izdržao na bojištu do smrti. I zašto bi
trebalo da cenim baš snagu, koja počiva na sprem-
nosti da se umre? Mnogo sam videla glupaka i bed-
nika koji su se izlagali smrti, ali niko me nije zasenio
takvim herojstvom. Razumno bekstvo cenim više od
nerazumnog poturanja glave.
— Nisam pobegao razumno, Jailjo — šapnu Sisa-
ra postiđeno. — Pobegao sam iz straha, a ne iz pro-
računatosti.
— Rešio si se, dakle, na to da radije podlegneš
strahu od smrti nego strahu od sramote. Zar i ti veru-
ješ u onu glupu parolu: bolje smrt nego sramota! Si-
saro, razmisli, mili moj. Bekstvo od jednoga i od dru-
goga isto je pobuđeno strašću — prvo žudnjom za
životom, drugo taštinom. Jer šta je sramota? Izvesno
mišljenje kakvo drugi imaju o tebi. Stavljajući smrt
iznad sramote podležeš bez svoje volje glasu tuđeg
mišljenja, jer potpuno usamljen čovek ne može da
se osramoti ničim, ali čovek potpuno usamljen može
da se boji smrti. Smrt može da nas pogodi i u pusti-
nji, ali sramota samo među ljudima. Braneći se smrću
da te ne zadesi sramota, nisi više onaj koji jesi, gubiš
svoju ličnost za račun straha od sopstvenog ogleda-
nja u tuđim očima. Braneći se od smrti, ti jesi onaj
koji jesi, autentičan i pravi — to znači slab, pošto je
162
slabost tvoja priroda. Ali ljubav zahteva od drugog
čoveka da ostane onakav kakav odista jeste — jer
nema ničega što bi bilo više srasio s ljubavlju i što
bi je bolje izražavalo. Jer ne voli se odista čovek
zbog nekih njegovih određenih osobina ili vrlina, ne-
go naprotiv, zbog njega se vole njegove osobine i
vrline. Ja odista volim tebe, Sisaro, a ne tvoju snagu
ili slabost. Da si jak, volela bih tvoju snagu, a pošto
si slab, volim tvoju slabost. Volim tebe, pa onda vo-
lim i ono što tebi pripada, kakvo god ono bilo, i hoću
samo da budeš onakav kakav si. Ali ljudi koji iskazu-
ju odvažnost pred smrću, retko bivaju onakvi kakvi
su, jer odvažnost pred smrču retko je delo prirode,
nego se najčešće rađa nasuprot njoj. Uplašivši se
pred smrću bio si odista onakav kakav si, što znači
da mogu tim pre da te volim.
— Čudno je to što govoriš, Jailjo. Ali slušam te,
jer mi daješ nadu koju sam činilo se, bio zanavek
izgubio. Znam i to da ću ti rado priznati da si u pravu,
čim opravdavaš nešto što sam već učinio, što znači
nešto što je u meni već nepovratno. Moje bekstvo je
prošlost, a prošlost traži svoja moralna opravdanja i
hvata se za svako na koje naiđe. Zato primam to što
govoriš, Jailjo. Koliko si ti ipak drugačija od Devore,
koja je podsticala muževe svoga naroda da se izlože
smrti u ime zbacivanja sramote u kojoj žive.
Jailja se osmehnu opet nežno i tužno.
— Devora — reče — činjaše to onda kada je na-
rod mogao imati nade u pobedu. A ti više ne možeš
da imaš nade. Tebi je potrebna samo odbrana od
očajanja.
— Kako, Jailjo? Znači, ti sama ne veruješ u svoju
filozofiju koju si mi izložila?
— Zašto misliš da u nju ne verujem?
— Pa kažeš da je potrebna zato da bismo se bra-
nili od očajanja, a Devorinafilozofija,da bi podsticala
nada Znači da su obe filozofije istinite? Nemoguće.
Hoću da znam k a k o o d i s t a j e s t e .
a- 69
 — Za trenutak u kome živiš, Sisaro, odista je tako
kako ti rekoh.
— Ali van toga trenutka? Uopšte, uvek i svuda,
šta je istina?
— Zaspi, Sisaro, umoran si — reče Jailja tiho. —
Nije sad vreme za razgovore.
— Ali reci mi samo, smatraš li odista da ne mo-
ram sebi da oduzimam život?
— Nikada nećeš to učiniti, Sisaro, i nema ni naj-
manje potrebe da to učiniš. Spavaj sada.
Sisara zaspa kamenim snom.
Jailja tiho priđe u ugao šatora, uze dug i jak ekser.
Prinese ekser slepoočnici usnuloga i snažno udari
po njemu teškim čekićem. Sisara umre spokojno,
čak i ne uzdahnuvši.
Tada Jailja začu nečije glasove iza šatorskog plat-
na. Iziđe i ugleda kako joj se približava Varak, vojvo-
da pobedničke judejske armije. Jailja ga pozdravi uz
osmeh i značajnim pokretom zadiže krilo od šatora.
Jailjini motivi su nepoznati i istoričari se gube u
nagađanjima. Postoje četiri verzije toga događaja i
nijedna nije zadovoljavajuća: verzija barokna, verzija
romantična, verzija naturalistička i verzija zdravog
razuma.
Prema baroknoj verziji, koja je malo verovatna,
Jailja je dugo stajala nad uspavanim i govorila mu je
ovako: „Jadni Sisaro! Sve što sam rekla istina je, istina
je takođe da ne moraš da dižeš ruku na sebe. Ja ću
ti oduzeti život. Mnogo te volim i zato ću te spasti od
sramote. Jer sramota je, na žalost, stvarnost od koje
se ne beži. Čak i kada bi sačuvao život, bio bi ti
nepodnošljiv, jer bi morao da živiš okružen drugima,
jer su drugi naša stvarnost. Najbolje što mogu da uči-
nim za tebe jeste da učinim da umreš, ne znajući za
to. A ja? Mogu da živim, jer meni ne preti sramota.
Preti mi samo mučenje savesti da sam te ubila. Tre-
ba li da je podnosim? Valjda samo zato da bih kazni-
la sebe zbog onog što ću za trenutak učiniti i što
moram da učinim. Doduše, ako tako treba, zašto da
162a-70
kažnjavam samu sebe? Zašto? Zar zato što ne umem
da te spasem? Niko to ne ume. Ali niko nije ni dužan
da to učini, a ja sam dužna, jer te volim. Zato ću
ostati da živim. Da bih to učinila, moram se praviti
da sam te ubila kao saveznica tvojih neprijatelji, i
moram se pred njima hvalisati što sam te ubila. Tek
tada dotaći ću dno nesreće."
Po našem mišljenju ta verzija, iako daje povezanu
sliku celine, sasvim je lošeg ukusa i psihološki je ma-
lo verovatna.
Romantična verzija je drugačija. Pretpostavlja da
je Jailja od samog početka bila na strani Judejaca, a
da su sve njene reči imale cilj da umire Sisaru i da
ga navede da pođe na spavanje kako bi mogla da
ga usmrti. Ubistvo je tada razumljivo, ali ceo pret-
hodni razgovor je onda psihološki neverovatan.
Naturalistička verzija: Jailja je bila iskrena u raz-
govoru, ali se potom uplašila da će je neprijatelj ubiti
zajedno s ljubavnikom, i usmrtila ga je prosto iz ku-
kavičluka. Tu bi sad bilo teško ukloniti suprotnost iz-
među sume hrabrosti potrebne za ubistvo i stepena
kukavičluka koji bi bio motiv toga čina.
Zdravorazumska verzija: Jailja nije uopšte namera-
vala da ubije Sisaru, ali Jehova, koji je bio saveznik
Izrailja, u poslednjem trenutku je na čudotvoran na-
čin promenio njeno srce — što je za njega predstav-
ljalo sitnicu, ili ju je, mehanički upravljajući njenim
pokretima, upotrebio kao oruđe zločina. U korist ove
verzije ima mnogo argumenata, ali ni oni ne uklanja-
ju sve sumnje. Pre svega, za normalno Jehovino po-
stupanje, način delovanja bio bi previše suptilan i
rafinovan.
No bilo kako bilo, cela stvar je prekrivena tajnom,
čije razjašnjenje dopušta mnogo interpretacija. Zavi-
sno od interpretacije, naravoučenija koja proizlaze iz
cele priče potpuno su različita. A ipak postoje nara-
voučenija koja zadržavaju vrednost u svim interpre-
tacijama. Evo nekih od njih:
 Naravoučenije prvo: misli se, ponekad, kako je
herojstvo neka naročita afirmacija individualnosti.
Stvar stoji, očevidno, sasvim suprotno: individualnost
dolazi do glasa u kukavičluku, koji je univerzalna
ljudska priroda. Herojstvo uništava ličnost bez ostat-
ka i utapa je u verovanjima, predubeđenjima i oce-
nama njene sredine: jer samo kroz odnos prema
vrednostima priznatim u nekom društvu može da se
bude heroj. I obrnuto, može se biti kukavica samo
za sopstvenu upotrebu. Zato kukavica često biva izu-
zetna-ličnost, koja se znatno uzdiže iznad nivoa svoje
okoline i koja narušava njene navike.
Naravoučenije drugo: u svakoj borbi neko mora
da se osramoti. A svet se ipak kotrlja dalje.
Naravoučenije treće: nema životne filozofije koju
razuman čovek ne bi umeo ubedljivo da obrazloži.
Naravoučenije četvrto: i ovako ne valja i onako
ne valja. Ništa ne valja.
16. Solomun Ili Ljudi kao bogovi
Bilo je to u vreme kad je još vladao običaj među-
sobnog objavljivanja ratova. To je čudan običaj i sad-
rži unutrašnju protivrečnost, jer objaviti nekome rat
znači saopštiti mu da treba da bude uništen; no ipak
na taj način protivnik istovremeno biva upozoren i
time mu se olakšava odbrana od uništenja, ili delat-
nost uništenja počinje postavljanjem samome sebi
preprekš. Zato ako sšm početak rata može da bude
smatran za akt neprijateljstva, objava rata je ispolja-
vanje ne samo kurtoazije, nego i prijateljstva; ona je
prijava protiv samoga sebe data u ruke neprijatelja,
te prema tome i akt potpuno monstruozne nekonse-
kvencije. Nije nikakvo čudo što je s napretkom civi-
lizacije i porastom logičnog mišljenja taj običaj pot-
puno zamro.
Govorimo ipak o vremenima kada je — ponavlja-
mo — taj običaj još bio na snazi i kada je često bivao
praktikovan kato od ljudi, tako i od bogova. Gospod
u tom pogledu nije predstavljao izuzetak, a njegov
postupak, koji želimo da opišemo, počivao je baš na
objavi rata svome vernome sluzi — Solomunu.
Solomun, naime, vladao se lakomisleno i nevero-
vatno je zabrinjavao Gospoda. Bio je to čovek prete-
rano razvijenog libida; ta okolnost mu je gutala masu
vremena i novaca. Kako javljaju knjige o carevima,
Jerusalim je tada hranio sedam stotina carskih žena
i tri stotine njegovih konkubina; razlika među tim
73
dvema kategorijama bila je, uostalom, veoma suptil-
na i teška za objašnjenje. Činjenica je da je okruglo
hiljadu žena zadovoljavalo vladaočevu pohotu i hra-
nilo se njegovim prihodima. Gospod je imao razume-
vanja i umeo je da se unese u ljudske slabosti —
ako se može nazvati slabošću život sa hiljadu žena
istovremeno. Ali mera je na kraju prevršila. Solomun
je postao do te mere obestan da je počeo da popu-
šta svojim ženama u religijskoj materiji — a treba
znati da su to, većinom, bile osobe stranog porekla
i sprijateljene s potpuno drugim bogovima, s kojima
je Gospod bio notorno na ratnoj nozi. Solomun ipak,
kao toliki mudraci, imađaše slab karakter i lako pod-
legaše raznim sugestijama. U časovima slabosti obe-
ćavao bi svojim ženama svašta, a posle bi ga bilo
stid da se izvlači od obećanja. Žene su, pak, nepre-
kidno tražile usluge za svoje bogove. Teško je čuditi
im se — svako rado doprinosi slavi svoga boga, i to
tim vatrenije ako to može da učini na tuđ trošak. Ta-
ko je, eto, došlo do strašnih stvari. Jerusalim je bio
krcat hramovima koji su se prelivali u zlatu, a podig-
nuti su u čast raznih bogova; nastao je potpuni haos.
Vernici sami nisu znali kuda da krenu, najodvratnije
sekte nekažnjeno su se ukorenjivale u centru presto-
nice, strani sveštenici šepurili su se na carskom dvo-
ru; državna riznica je kopnela kao prolećni sneg. Zna
se koliko novca treba izdati na kult jednoga boga —
a šta tek da se kaže kad ih beše dvadeset ili tride-
set. Tu su ti Moloh, Oziris, Astoret, Amos — čitave
gomile bogova koji su se bestidno osmehivali sa po-
zlaćenih kipova i udisali mirise tamjana što je goreo
isključivo u njihovu čast.
Gospod je cepteo od besa. Očajnički je posma-
trao kako konkurenti, što su gurali već ostacima sna-
ge i za koje se on nadao da će ih za koji čas konačno
uništiti, odjednom dobijaju rumenilo, počinju da se
goje i pokazuju sve veću životnost. On sam je, među-
tim, kopneo i drtaveo, lišen žrtava i vernih srdaca,
osećao se sve gore i patio, a pogled na tuđe hramo-
162a-74
ve, podignute kao na porugu, u centru njegove rođe-
ne prestonice, dovodio ga je do napada nesavladi-
vog besa, opasnog za njegovo zdravlje i za zdravlje
svih stanovnika zemaljske kugle.
Solomun je bio svestan svoje dvosmislene situaci-
je i osećao se pomalo nelagodno. Ponekad je poku-
šavao da se pobuni kad bi ga žene primoravale na
nove ekspense za račun tuđih božanstava, ali to se
uvek završavalo porazom. Misao na Gospoda nije mu
davala mira. „Bog je beskrajno milostiv" — ponavljao,
je ponekad rečenicu naučenu u katehizisu. Ali u du-
bini duše, naravno, sšm u to nije verovao.
Završilo se kao što se i moglo predvideti — veli-
kim skandalom. Najpre je bila samo kratka depeša
Solomunu: „Odmah prekratiti sa idolopoklonstvom.
Gospod". Usledio je odgovor: „Dobro, dobro. Solo-
mun." Posle čega su, naravno, hramovi nečistih bo-
gova i dalje nicali u prestonici kao gljive posle kiše,
uspešno istiskujući pravu veru.
Nastupi nova izmena telegrama u ultimativnoj for-
mi: „Čini se da smatraš moje strpljenje beskrajnim.
Gospod." Odgovor stiže bez odlaganja: „Da. Solo-
mun." I opet replika: ,,U takvom slučaju pripremi se
za vest da si ga beskrajno zloupotrebio. Gospod."
Sada stvar dođe na oštricu mača. U Jerusalim stiže
Gospodov izaslanik, riđi heruvim sa binoklom, i bez
kucanja uđe u carevu dvoranu za audijencije. Razba-
škari se u fotelji i bez uvoda objavi odlučnim glasom:
— Gosp9d zahteva likvidaciju lažnih kultova u ro-
ku od dvadeset i četiri časa. U protivnom — izjavio
je — sva odgovornost zbog ishoda spora pašće na
cara Solomuna.
Solomun beše čovek u kome ambicija i strah stal-
no vodahu međusobnu borbu i u čijem ponašanju
svaki čas neko od ovih stanja uzimaše prevagu. Ovo-
ga puta razljutiše ga izaslanikove pretnje i u njemu
prevagnu ambicija. On tada reče, praveći se začu-
đen:
 — Gospod? A po kome to principu on ocenjuje
jedan kult kao lažan, a drugi kao istinit? I šta uopšte
treba pod tim da razumem?
Heruvim, za časak, zaneme zbog ove bezočnosti.
Koristeći se njegovom zapanjenošću Solomun nastavi
da pita:
— Znači, dotle je došlo da ne smem da odajem
počast kome ja hoću? A zašto Gospod misli da samo
njemu jedinom treba da se klanjam? Možda bi hteo
da me ubedi kako Oziris i Astoret i ostali bogovi
koje je naš narod odlučio da štuje, uopšte ne posto-
je?
Na taj način stvar postade jasna. Heruvim brzo
povrati vlast nad sobom i s jetkom učtivošću izjavi:
— Moj pretpostavljeni nije me ovlastio da vodim
diskusije na temu postojanja ili nepostojanja vaših
bokčića. On ne smatra da bi se metafizičkim sporo-
vima mogla pomutiti suština pitanja. Sa svoje strane
mogu dodati da je postojanje ili nepostojanje tih figu-
ra sasvim nevažno za stvar. Jeste li vi svesni da je
Gospod vaš prijatelj koji ne želi ništa sem vašeg do-
bra?
— A zar Gospod zna bolje od mene šta je za me-
ne dobro? — upita Solomun. — Odavaću počast
onim bogovima koji mi donose više koristi.
Heruvim na to klonu i bespomoćno se osvrnu. Ta-
kav cinizam još nikad nije imao prilike da čuje, stoga
više i ne umede da preduzme, u odnosu prema Solo-
munu, nikakvu doslednu taktiku. Samo ogorčeno re-
če:
— Vaš otac David sasvim se drugačije ponašao
prema svom Bogu.
Solomun sleže ramenima.
— Napredak čovečanstva počiva, između osta-
log, i na tom što sinovi postupaju drugačije no njihovi
očevi — izrecitova rečenicu koju je nekad čuo od
jednog ateiste.
— Taaa-ko? — promrmlja heruvim sasvim zbu-
162a-76
njen. Malo poćuta, a onda očajnički viknu: — Ali to
je idolopoklonstvo! Ti kultovi su lažni.
— Šta znači: lažni? — upita Solomun. — Razni bo-
govi bore se za blagonaklonost ljudi; svaki hoće kult
za sebe — pa zato i postupaju po načelu sopstvene
koristi. Sto se mene tiče, kao što je poznato iz Biblije,
stvoren sam po slici i prilici božjoj. Prema tome, po-
stupam po istom principu. Odajem kult onome od
bogova koji mi više obećava. Kult nije pravi ili lažan,
nego manje koristan ili više koristan. Iskreno govore-
ći, Gospod je nesnosan, škrt, osvetoljubiv, okrutan.
Ne znam zašto, ako je meni drago, ne bih mogao da
pređem u službu drugog?
— Zato što je samo on vaš Bog i Bog vašeg naro-
da.
— A zašto, moliću lepo?
— Zato što ste, u suštini, vi prijatelji.
— Šta to znači? — prasnu Solomun. Ta reč mi
ništa ne objašnjava.
— Vrlo prosto. To znači da se vaši interesi pokla-
paju, dok se interesi vaši i onih drugih bogova razila-
ze.
— Razilaze se dok ja ostajem veran poštovalac
Gospoda. A kad počnem da štujem one druge, situa-
cija se menja.
. — E, baš u tome i jeste vaša greška — reče he-
ruvim. — Poslednji priručnik transcendentnog mo-
noteizma, popravljeno izdanje, objašnjava taj pro-
blem savršeno jasno. — Heruvim poče da čeprka
po tašni, izvadi iz nje umašćenu knjižicu i našašvi
odgovarajuće poglavlje pod naslovom Jedinstvo ima-
nencije i transcendencije, pročita sledeći odlomak:
— „Na čemu počiva prijateljstvo Gospoda i izrailj-
skog naroda? Prijateljstvo gospoda i izrailjskog naro-
da počiva na tome što se njihovi interesi poklapaju.
A na čemu počiva zavađenost svih ostalih bogova i.
izrailjskog naroda? Zavađenost svih ostalih bogova i
izrailjskog naroda počiva na tome što se njihovi inte-
resi razilaze. Neki pitaju: da li se interesi Gospoda i
naroda uvek poklapaju, ili pak nekada dolazi do razi-
laženja? Takvo je pitanje detinjarija. Transcendentni
monoteizam uči da treba tačno razlikovati suštinu
stvari od površine pojava. Neslaganje između svih
ostalih bogova i izrailjskog naroda nalazi se u samoj
suštini stvari; ne može da bude uklonjeno pošto u
samoj suštini stvari među njima nema harmonije. Me-
đutim odnosi između gospoda i izrailjskog naroda, u
suštini, počivaju na prijateljstvu. Da li ipak ne može
između njih da dođe do nesuglasice? Na izgled, sva-
kako, može. No ako se ne zadržavamo na površini
pojava, nego posegnemo u dubinu, pokazuje t e da
su u suštinf oni u prijateljstvu. Na čemu, u tom sluča-
ju, počiva razlika između suštine stvari i površine po-
javi? Razlika između suštine stvari i površine pojava
počiva, u tom slučaju, na tome što se nesuglasice
pojavljuju na površini pojavi, ali u suštini stvari ostaje
prijateljstvo. To prijateljstvo treba razvijati i jačati,
kako bi se lakše moglo ići napred. Oni koji ne shva-
taju razliku između suštine stvari i površine pojavi,
nikad neće biti pravi transcendentni monoteisti. Ti
ljudi moraju još mnogo da uče."
Pročitavši te reči, heruvim zaklopi knjigu i trijum-
falno njome zatrese.
— Vidite li — povika — vidite li kako stvar stoji!
Nadam se da je sad sve jasno. Ova knjiga, remek-
-delo stila i remek-delo jasnosti, daje odgovor na sve
vaše sumnje. Suština stvari i površina pojava, eto gde
se nalazi glavnina pitanja!
Solomun protrlja čelo i nepouzdano pogleda na
muža božjeg.
— Čini mi se da je to nešto iz filozofije — reče
potištenim glasom. — Moram priznati da sam u školi
uvek imao jedinicu iz toga predmeta. Zar ne biste
mogli jednostavnije da mi objasnite o čemu je reč?
— Kako da ne! Radi se o tome da će prijateljstvo
između Gospoda i vašeg naroda biti, u svakom slu-
čaju, vraćeno, pošto to zahteva suština stvari,
162
— Ali praktično, kako ja to da razumem?
— Praktično se radi o tome da je Gospod rešio
da uništi vas i celu državu kojom vi vladate. Poslat
sam baš zato da vam to saopštim.
— Sad već razumem. Znači, Gospod mi objavljuje
rat?
— Baš to. Veoma tačno ste to uvideli.
Solomun se diže iz fotelje, malo pobledevši, i još
upita:
— I šta mi vi, u stvari, savetujete u toj situaciji?
— Ništa vam ne savetujem — osmehnu se heru-
vim dobrodušno. — Stvar-je predodređena. U ovom
trenutku nema govora ni o kakvim pregovorima.
Država će biti uništena, a jedanaest od dvanaest nje-
nih delova biće joj oduzeto.
— Ako je stvar predodređena, čemu ceo ovaj
razgovor? Mogli ste mi to isto reći odmah, umesto
da me učite filozofiji.
— Gospod ne preduzima nikakve korake bez
naučnog obrazloženja. Treba i vi da shvatite teoret-
ske osnove svoga pada.
— Ne shvatam samo jedno. Ako će država biti
razbijena, ako će doći do rata i ako će hiljade ljudi
izginuti, zašto se to onda naziva težnjom ka prijatelj-
stvu?
Heruvim nezadovoljno zavrte glavom.
— Veoma slabo se razabirate u teoriju — reče
odlučno. — Pa rekao sam da se radi o jačanju prija-
teljstva između vašeg naroda i Gospoda. Nesuglasi-
ce između vas javljaju se samo na površini pojava,
ali u suštini stvari je prijateljstvo. Treba ga obnoviti.
I baš to čini Gospod.
— I više nema spasa?
— Nema. Životni zakoni su neumoljivi. Vaše prija-
teljstvo mora biti ponovo uspostavljeno. To je valjda
sve što imam da kažem. Aha, zaboravio sam. Gospod
je molio da dodam da će prema vama ukazati sami-
lost iz obzira prema vašem ocu, Davidu. S tim u vezi,
dozvoliće vam da mirno umrete, a povraćaj prijatelj-
a- 79
 stva nastupiće odmah posle vaše smrti, pomoću raz-
nih vojski koje će izvršiti najezdu na vašu zemlju.
— Drugim rečima — reče Solomun mucajući —
prijateljstvo između naroda i Boga, pomućeno mojom
krivicom, biće uspostavljeno bez moje kazne, nego
ubijanjem dela moga naroda. Smatrate li da je taj
izlaz razuman?
— Božja pravednost je neshvatljiva — odgovori
heruvim, dižući pogled prema nebu.
— E, to je nešto drugo. U tom slučaju najzad je
sve jasno.
I razgovor se završi u atmosferi uzajamnog razu-
mevanja. Njegov dalji tok napisala je istorija.
Cela. priča sadrži mnogo problema, od kojih su
tri glavna: problem objave rata, problem zavađenosti
i prijateljstva, problem kažnjavanja naroda zbog kra-
ljeve krivice. Svaki problem nalazi odgovor u vidu
odgovarajućeg naravoučenija.
Naravoučenije prvo: potezali smo, u početku, da
je objava rata akt prijateljstva. U suštini je tako, i to
još jednom dokazuje da su, u suštini stvari, odnosi
između Gospoda i Solomuna počivali na prijateljstvu:
jer Gospod mu je objavio rat. S druge strane, baš u
tom slučaju objava rata nije mogla smetati Gospodu
da stvar dovede do kraja; pošto je on i inače svemo-
ćan, nije se, znači, ovim aktom velikodušnosti izlagao
nikakvoj opasnosti. No i pored svega, bio je to ipak
\ kurtoazni i džentlmenski akt. Iz tog se vidi da moćni
mogu sebi da dozvole istinsko prijateljsko učvršćiva-
nje prijateljstva — no ipak samo oni beskrajno moć-
ni.
Naravoučenije drugo: pokazuje se, štaviše, da je
akt prijateljstva ne samo objava rata, nego i same
ratne akcije — ukoliko teže ka jedinstvu. A one uvek
teže ka jedinstvu, jer nema boljeg sredstva za obe-
zbeđenje jedinstva no što je rat. U tom smislu poče-
tak rata je gotovo uvek prijateljski akt. Nema pak
doktrine koja više želi jedinstvo no što je vera u jed-
80
noga Boga. Zato militarna civilizacija cveta u okviru
monoteističkih religija.
Naravoučenije treće: dopustiti caru da mirno
umre, a za njegove krivice kazniti narod — čini se,
da nije sasvim pravedno. Ali za Boga je to pravedno,
jer on ima na raspolaganju još i posmrtne kazne, ko-
jima zemaljski kraljevi ne raspolažu. A pravednost
počiva na tome da se krivac ne ostavi bez kazne, a
ne pak na tome — da se kažnjava nevin. Ovo po-
slednje nema značenja: jer ionako su svi kažnjeni.
Inače bi smisao života bio nerazumljiv.
Ostaje još jedna refleksija bez naravoučenija. Lju-
di se među sobom bore za to kome bogu treba da
ukazuju poslušnost. Bogovi se među sobom bore za
ljude koji će ih slušati. Ipak i jedno i drugo — borba
bogova između sebe i borba ljudi između sebe —
konačno se obavljaju ljudskim rukama. Sve dosad ni-
je pošlo za rukom da se ta situacija izmeni. Ali ne
leži tu neuralgična tačka uzajamnih odnosš između
zemlje i neba. Najvažnije je to da bogovi stalno traže
od ljudi jednoznačno deklarisanje za jednu ili drugu
stranu i ne podnose nejasne situacije. Na taj način,
preko svog pritiska, oni unose u zemaljski život žalje-
nja dostojan karakter izbora i oduzimaju čovekovom
postojanju onu prijatnu dvosmislenost koja spada u
glavne životne draži.
 17. Saloma ili Svi ljudi su smrtni
O Salomi, lepoj igračici cara Iroda, napisane su
razne stvari. Posvetio joj je jednu od svojih divnih
pesama Gijom Apoliner:
Pour que sourie encoi ime fois Jean-Baptiste
Sire je danserais mieux que les sćraphins...
O Salomi — kneginjici srebrnih stopala — napi-
sao je komad Oskar Vajld. O Salomi je napisao him:
nu Jan Kasprovič:
Saloma, raspustivši bronzane uvojke kose
Kao krvavo crvenilo požara...
Salomino lice naslikao je jedan od Leonardovih
učenika — Luini. Naslikao ga je u mašti, jer nije mo-
gao neposredno da je vidi. Ne verujemo da bi je
naslikao potpuno verno. Saloma ima na toj slici lice
spokojno, samo lako zamišljeno, ali zainteresovano,
a njen pogled odaje, sem radoznalosti, još i izvesnu
krutost i ravnodušnost ili čak nesvesnu okrutnost.
Drugačija je no u Vajldovom komadu, drugačija ne-
go u Apolinerovoj pesmi, i drugačija, takođe, no što
je mi zamišljamo.
Svi pamtimo Salominu istoriju onako kako su je
ispričali autori jevanđelja. Ona sugeriše da je car
Irod (samo ne onaj što je naredio da se izvrši pokolj
dece, nego njegov naslednik) bio okrutan čovek, ali
se u svojoj okrutnosti kolebao; da je njegova ljubav-
nica bila odlučna u okrutnosti i da ga je htela navesti
da ubije proroka Jovana; da je po njenom nagovoru
82
njena kći Saloma zatražila od cara prorokovu glavu
kada joj je car, oduševljen njenom igrom, dozvolio
da zatraži što god poželi; da je taj zahtev izvršen, a
prorokovu glavu su sluge donele na tanjiru.
Ta istorijaje, u glavnim tačkama, (ipak ne u svim)
autentična, samo ipak postaje nerazumljiva usled to-
ga što je hroničar zaobišao niz detalja važnih za celu
stvar. Posebno sugeriše kako je Irodijada bila uzrok
Jovanove smrti, a Saloma — njeno bezvoljno oruđe.
To je lažna sugestija. U stvari je bilo ovako:
Lepa igračica Saloma zaljubila se u proroka Jova-
na. Prorok Jovan je bio držan u zatvoru u carevom,
vrtu, pod stražom naoružanih žandarma, ali je ipak
često izlazio u vrt, na mesta koja su bila dobro čuva-
na. Kada je Saloma izlazila zorom iz stana, prolazila
je pored zatvorenika, koji je stajao naslonjen o visoku
piniju, visok, bradat i snažan, s rukama zabačenim
na leđa. Nepomičan, posmatrao je devojku zelenim
očima u kojima je Saloma čitala koliko je bio uveren
u istinu koju je propovedao, i do koje mere ga ništa
nije moglo pokolebati. Stajao je tako satima, kao kip,
zagledan u prostor, ćutljiv, pun prezrivog razumevanja
za ljude koji su ga okružavali. Stražari su, iz dosade,
zapodevali ponekad s njim razgovor, a na njihova pi-
tanja Jovan je odgovarao kratko i bez kolebanja.
— Znaš li, Jovane — pitahu ga — da ti preti smrt?
— Znam, braćo — odgovarao bi Jovan, a reč
„braćo" izgovarao je na takav način da, iako je treba-
lo da ga izjednači s vojnicima, svako osećaše koliko
je mnogo njome počašćen.
— Još si mlad, Jovane — govorili su vojnici —
zar je vredno da umreš tek tako, ne zna se za šta?
— Vredno je, braćo — govoraše Jovan. — I zna
se za šta.
— A za šta to umireš?
— Za istinu, braćo.
• — A šta li je baš ta istina? — pitahu dalje vojnici,
jer su se mnogo dosađivali.
6* 83
 Istina, braćo, počiva na tome da čovek umire
samo jednom.
Tada bi vojnici sažaljivo klimali glavama i govorili:
— Zar za takvu istinu koja je poznata svakom de-
tetu, za takvu istinu umireš? Eh, Jovane;* pomutilo ti
se u glavi!
Zatim bi odlazili u stranu, kockali se i pili vino.
Bili su to dobri ljudi, neuki i spokojni. Čuvali su Jovana
jer im je naređeno, ali nišu osećali mržnju prema
njemu.
Saloma, otmena Saloma, svakodnevno je prolazila
pored proroka u ritama i ponekad je zastajala po
strani da bi oslušnula ove razgovore. Gledala je kao
omamljena u Jovanove oči, a on je ponekad bacao
na nju ravnodušan pogled, bez osmeha.
Mnogo dana prolazila je Saloma, divna igračica,
pored zatvorenika i svakim danom je sve duže zasta-
jala pored njegova drveta. I jednom se najzad odva-
žila da mu se obrati:
— Kažeš, proroče, da čovek umire samo jednom.
Ali svi to znaju, i kakva je to nauka?
— Niko od vas to ne zna — odgovori Jovan. —
Da to znaš, Salomo, odavno bi prestala da se osme-
huješ.
— Ne znam šta govoriš, proroče. Ali čak i kada
bi bilo tako, šta imam od istine od koje ću prestati
da se smejem?
— Ništa više, Salomo, Salomo. Ništa više. Zaista
se dobija samo to da se ima istina. Ništa više, Salo-
mo, Salomo.
Tada igračica reče tako tiho da je ne čuju stražari
što behu u blizini:
— Hoćeš li da me naučiš svojoj istini, Jovane?
— To nije moja istina, Salomo; ona je takođe i
tvoja, iako to ne znaš, ona je istina nas svih. Naučiću
te istini, ali time nećeš biti srećnija. Naučiću te istini,
jer ljudi treba da znaju svoju istinu.
Od toga dana Saloma je svakodnevno dolazila
proroku Jovanu, a on joj je svakodnevno, glasom ne-
162
što suhim i monotonim, gotovo uspavljivim, govorio
reči velike istine. Sačuvali su se samo nepovezani
delići Salominog dnevnika u kome je ona zapisivala
svoje razgovore s Jovanom. Čitamo tamo jedva od-
lomke rečenica, koje ovako zvuče: pošto sve što
je završeno, ma bilo i veće od puta što vodi u nebo,
jeste takođe ništavilo..."; i drugi odlomak: „... ako
je svaka konačnost vrelo očajanja, koliko je onda
očajnije ono što je beskonačno..."; i treći fragment:
„'... a kada shvatiš da nećeš upoznati mir, nego ćeš
noću napustiti svoj dom i svoj grad, jer im ne pripa-
daš, i svoje roditelje, jer im ne pripadaš, i svoju de-
cu, jer im ne pripadaš, i krenućeš u traženje, i žele-
ćeš samo jedno: da večno poričeš ono što jeste, a
kada samo poričeš, želećeš da porekneš i sopstveno
poricanje, dok najzad..."
Saloma je svakodnevno odlazila na učenje k Jova-
nu proroku i iz dana u dan osmeh se gasio na nje-
nom licu, ali iz dana u dan je bolje i lepše igrala
pred carem; igrala je prosto ne dotičući zemlju no-
gama, i svima što su je gledali činilo se da to ne igra
Saloma, nego sećanje na nju, jer samo u sećanju de-
šavaju se tako lepe stvari.
I zavole Saloma proroka, i Jovan joj beše u pameti
neprekidno i bolno, i hranjaše se njenim sećanjem
kao što se parazit hrani drvetom.
I prorok Jovan zavole Satomu igračicu i svakod-
E
K> s čežnjom iščekivaše trenutak kada će se ona
viti u njegovu zatvoru, kuda je stražari puštahu
jajući joj se duboko, jer ona beše kći carske lju-
bavnice. I napoji je Jovan mudrošću, a Saloma s tru-
dom nosaše teret njegove tužne nauke.
Dok ne dođe dan kad ona reče:
— Svemu si me naučio, Jovane. I šta dalje?
A Jovan odgovori:
— Ja sam carski zatvorenik, Salomo, a zatvorenici
nemaju sutrašnjice, no samo današnji dan. Neću ni-
kad izići iz mog zatvora sve do onog dana kada će
izneti moje mrtvo teto; a to će biti kada car ushte.
a- 85
 — Jovane, Jovane, pa kako će onda biti? Treba
da poričemo ono što jeste, a možemo to da poričemo
samo time što ćemo poreći sopstveni život, jer naš
život ne može da bude drugačiji no što jeste.
— Da, Salomo, samo smrću možemo da ga po-
reknemo. Ali zatvorenici nemaju prava na smrt, mo-
raju da je osvoje. Osvoji je za mene i za sebe, Salo-
mo.
— Učiniću to, Jovane. A kad nas ovde ne bude,
da li ćemo još biti zajedno, Jovane? Kuda se umire,
Jovane?
Ali Jovan ne odgovori na to pitanje.
Toga dana uveče, Saloma je igrala u carskom
vrtu, i igrala je lepše no ikad u životu, a gledaocima
se činilo da se to oblak uskovitlane magle diže i pa-
da na zemlju. I kad je završila uz buru aplauza, upita
je oduševljeni car čime može da je usreći za tako
izuzetnu umetnost. I pre no što stiže da izgovori reč,
majka joj šapnu na uho prigušenim glasom: Zatraži
glavu proroka Jovana. Careva ljubavnica je, naime,
najviše mrzela proroka Jovana, a uz to je smatrala —
možda s pravom — da je smrt najveće zlo kakvo se
može naneti čoveku. I Saloma reče glasno i jasno:
— Naredi da mi donesu, care, glavu proroka Jo-
vana.
Žamor zgražanja prenese se kroz dvoranu, a kralj
se rastuži i malo poćuta; nije se usuđivao dotle cte
usmrti Jovana: nešto iz bojazni od zatvorenog proro-
ka, a nešto iz poštovanja prema njemu. Ali reče od-
mah zatim vojnicima glasom nesigurnim i malo one-
raspoloženim:
— Donesite prorokovu glavu na krugu.
Tada nastade tišina.
A kad udar sekire objavi svima da se završilo ze-
maljsko lutanje proroka Jovana, uzdrhtaše svi i mrač-
ni vihor prolete kroz carsku dvoranu. I svi kao da
zastadoše u uzdrhtalosti do trenutka kad dželat unese
na krugu glavu iz koje je isticala krv. Žene su, tresući
se, grizle maramice, a muškarci su se trudili da gle-
162a-86
daju u stranu, iako ih je izgled mučeničke glave neo-
doljivo privlačio.
Saloma je stajala na sredini dvorane smešeći se
neodređeno; ona jedina nije drhtala, nije okretala
glavu. Gledala je pravo na krvavi trag nečeg što
prethodno beše prorok Jovan, na staklaste oči zača-
rane hipnozom smrti.
A kada gosti, probuđeni iz ukočenosti, u hitnji na-
pustiše dvoranu, osta u njoj Saloma. Dugo stajaše ne-
pomično, a zatim pođe u svoju sobu i izvadi tanki
bodež. Ali tek što ga uze, seti se prorokova glasa
koji zazvuča u njenim ušima: „.. .da čovek umire samo
jednom". Pokoleba se, a bodež joj ispade iz ruke i
uz piskav zveket prsnu na podu. I još glasnije zazvu-
ča u Salominim ušima Jovanovo ćutanje kad ga je
upitala: „Kuda se umire?" Zatim ona reče sebi: „Za-
jedno s Jovanom trebalo je da poreknemo ono što
jeste, a samo smrću mogli smo to da poreknemo i
da pobedimo ono što je neminovno; a smrt je, među-
tim, najneminovnija od svega na svetu. I evo, nema
više proroka Jovana. Zar samim tim nismo već pore-
kli ono što jeste i što je završeno? I pošto već nema
Jovana, nije li zajedno s njim umrlo i njegovo znanje?
A ako jeste — zašto bih se ja ubijala radi znanja
koga više nema, i koje je bilo važno samo do trenut-
ka kad je on bio živ?"
Zatim Saloma sede za sto i u svoj dnevnik zapisa
šest istina koje je naučila jpga dana:
„Prva: Naša veridba sajstinom ne može trajati du-
že od veridbe s čovekom koji ju je doneo.
Druga: Sopstvenom smrću moguće je sopstveni
život samo potvrditi, ali ne i poreći ga, pošto tek naša
smrt čini naš život konačno nepromenljivim.
Treća: Prorok Jovan nije bio u pravu govoreći da
se samo jednom umire. Jer niko ne umire za samog
sebe, čim ne može da preživi sopstvenu smrt; umire
se samo za druge, a za druge se može umreti više
puta.
 Četvrta: Ćutke sam se obavezala pred prorokom
Jovanom da ću umreti zajedno s njim. Da li me vezu-
je obećanje, pošto njega već nema? Zar može da
postoji veza između mene i ništavila? Pošto Jovanova
smrt postoji za mene, a ne za njega, i pošto posle
smrti postoji on samo za mene, a ne za sebe — to je
onda moja veza sa mnom samom, veza koju mogu
da prekinem u proizvoljnom trenutka Nemoguće je
biti kriv pred ništa vilom. Ergo..." etc.
Druge istine iz Salomina rukopisa nisu mogle da
se raščitaju.
Ostaje pitanje: da li je Saloma kriva za Jovanovu
smrt? Očevidno nije, čim je dovela do njegove smrti n
rukovodeći se njegovim vlastitim principima, i uz to
u saglasnosti s njim. Trebalo je da sama sebi zada RAZGOVORI SA Đ A V O L O M
smrt. To je istina, ali time se ne postaje krivom za
nešto za šta ne bi bila kriva da je sebi zadala smrt,
jer niti smrt ne oslobađa od krivice, niti uzdržavanje
_ od smrti ne čini krivim. Znači uopšte je nevina? —
upitaćete. Glupo pitanje. Kada bismo umeli na njega
da odgovorimo, naš svet bi odavno podsećao na ta-
blicu množenja. A tada biste videli koliko bi bio gori
od postojećeg.

1957.

\
 Velika propoved oca Bernara

Najdraži moji, o, najdraži moji, o velikoj stvari ras-

pravljaćemo danas — ili možda, uostalom, ne uopšte
o velikoj, šta ja govorim, svakako da nevelikoj, nego
o maloj, maleckoj; najmanjoj na svetu, to je jasno, jer
ako je Tvorac najveći, onda onaj koji mu se najviše
protivi mora biti najmanji, najmanji, dobro kažem,
dakle ne govorimo ni o kakvoj velikoj stvari, nego o
potpuno maloj, o najmanjoj, o onome što je u stvari
ništa, prope nihil, upravo zato što je Bogu najviše
protivno. Pa ko je onda to ili šta je onda to što je
Tvorcu najviše protivno, upitaćete, najdraži moji, a
ja odgovaram: sami znate, voljeni, sami znate onoga
što se Bogu i veličini njegovoj svojom ogavnom ma-
lenkošću najviše protivi, ho, ho, dobro vi znate ime
njegovo, čak bih rekao da ako uopšte nešto znate,
onda znate baš to ili baš toga — toga malog lukavka,
ismevača, podrugljivca, okrutnika, znate ga, znate,
ponavljam, a ako znate, zašto onda o njemu i da vam
pričam? Ali ja ću vam pričati, rođeni moji, jer vi ga
znate, ali odistinski ga ne znate, jer mu se klanjate
do pojasa i službu mu služite, dragi moji, i to svakog
dana, svakog časa — šta ja govorim, svakog minuta,
stalno, neprekidno mu službu služite — te ga tobože
znate, a ipak, braćo moja i sestre moje, ne znate odi-
stinski ko li je on i otkuda on takvu silu ima, to znači
da baš sile nikakve nema, jer se on ne svojom silom,
nego slabošću stravičnom, nemoći groznom protivi

91
Bogu i sili njegovoj, pa zašto onda u zamke njegove
bespomoćnosti okrutne upadate, zašto ga na rukama
nosite, negujete, milujete, rođeni moji, mazite ga, za-
što, pitam, zašto...?
Ala se umorih, mili moji, zaduvah se, dah izgubih, -
ali ništa, mili, ništa, odmah sam o tome velikom, o
tome malom, hteo reći, znaći, o tome malom odmah
ću vam kazati sve što treba, a to zato, najdraži moji,
da biste odsad znali kako s majstorijama njegovim
da izlazite na kraj, kako smicalice njegove da prozi-
rete, kako zamke i omče da zaobilazite, lukavstvima
da se ne podajete, udare da uzvraćate, podvale da
odbijate, laži njegove na svetlost dana da izvlačite,
prevare da otkrivate, pakosti sve bez milosti da osu-
đujete.
Pa i gde se sve to smešta, te podvale đavolje, te
prevare i pakosti, gde ih tražiti, kako s njima izlaziti
na kraj, rođeni moji, gde stanište satansko otkriti i u
samom gnezdu neprijatelja zanavek pogoditi — to
je baš ono što čini predmet današnje propovedi, eto
0 čemu, braćo i sestre, hoću da vam govorim, i već
vam govorim, slušajte, slušajte ovo što ionako svi zna-
te, ali što nije dovoljno da biste znali, jer morate još
znati da i ja to znam, ja, pastir vaš i zaštitnik, savetnik
1 branitelj vaš pred gnevom đavolskim. Odnekud, ni-
je negde drugde, paklenik okrutni, sedište svoje iza-
brao, nego u vama samima, tako je, u duši vašoj i
utrobi vašoj, tamo je on, tamo je sebi dvore ugodne
našao, tamo zaklon bezbedni, odande na pogibelj
vašu zaveru kuje, na nevinost vašu, mili moji, vreba,
odande lukavstva svoja pušta i otrove, u vama sami-
ma, jeste, jeste, vi ga u sebi nosite, u samima sebi,
kao što je Jona kita u trbuhu nosio, to znači kit Jonu,
htedoh reći, ali možda se tu uopšte ne radi o Joni, ni
0 kitu, jer je to nevažno, to jest, Jona je važan, jer je
1 čovek Božji, nego je kit nevažan, jer nije bio čovek
Božji, te se ne radi tu o kitu, a ako nema kita, onda
nema ni Jone, te ostavimo uopšte Jonu i kita, jer se
o drugom nečem radi, dakle, vraćajući se na stvar,
162
šta ja ono htedoh, oh, pa da, to da vi tog izdajnika u
sebi unutra, u samoj nutrini nosite, i to ne u jednom
komadiću tela, ne u glavi samo ili u nogama samo, nego
svuda, svuda u svakom deliću toga vašega gnusnog
tela i te gnusne duše, rođeni moji, najdraži, nosite
đavolju zarazu, silu sotonsku, ili tačnije besilje, kao
što već rekoh, da, da, u glavi vašoj on sedi, kušač,
mozak vam sputava, i u trbuhu vam sedi, u želucu,
žderanja, i u udovima stidnim za rađanje pridatnim,
braćo moja i sestre — tu tek, ho, ho, kako sedi, ras-
pusnik nezasitni, i u utrobi vašoj, rođeni, sedi, gnev
i žuč pljujući, i u srcima vašim, gde se misli nečiste
legu, i u krvi prebiva, na grozne nečistote vas pod-
stičući, i u rukama stidljivim sedi i bezobrazluke nji-
ma spravlja, i u crevima sedi, nego šta, i u očima, u
očima sedi, požudno na svet zirkajući, i u ušima ra-
doznalim sedi, radim da saznaju za novosti, i na jezi-
ku — ho, ho, još kako na jeziku sedi, zborom klevet-
ničkim zevajući i huljenjima, i lažima, i jeresima, svu-
da, svuda, najmiliji moji, od glave do nogu, po će-
lom vašem telu tumara pakosnik nečisti, sve udo-
ve na greh podstiče, kao lutke vas pokreće, na
zlo navodi, obećava, tera vas gadosti da činite, a vi
mu, rođeni moji, poslušnost odajete, u pandže mu
okrutne upadate, ne možete s njim na kraj da iziđete,
svi pod vlast njegovu bez nade upadate, žene i mu-
škarci, devojke i momci, starci i starice, pa čak i
deca jedva od zemlje, odrasla, šta govorim — čak
i dojenčad, nevinašca, novorođenčad, avaj! — čak i
plodovi iz krila majčina neizišli, jedva začeti, svi, svi,
oh, kakav je to očaj, najmiliji moji, kakva tuga, gledati
vas tako od neprijatelja zarobljene, na službu sramot-
nu prisiljene, na podsmeh izložene, gnevu Božjem
prepuštene, jer, najmiliji moji, sekira je korenima
već prinesena, iam enim securis ad radićem arbo-
rum est posita....
Oh, prijatelji moji mili, kad biste onako pažljivo
na duše svoje pogledali, zagledali se, iglicom zapa-
rali savest svoju, ne daj Fože šta biste tamo otkrili
a- 93
šta bi se pokazalo očima vašim, ne daj Bože, velim,
i to ne onima najgorima od vas, ne onima što bez
stida udove i siročad plačnu kinje, muževe ubijaju,
sodomijom razvratnom — sačuvaj Bože — telo i duše
kaljaju, ne njima, kažem, nego onima najboljima, naj-
čistijima, što sami misle da u beloći neokaljanoj pred
licem Gospodnjim hode, i što drugima tako izgleda-
ju, njima baš, kažem, njima bi se tek sva strahota
paklena i gadost duše vlastite otkrila, kao ponor uža-
sni, prepun zmija, oni bi tek, Bože sakloni, ugledali
kako u tobožnjoj čistoti svojoj iz časa u čas Spasitelja
našeg u duši svojoj raspinju, muke mu najstrašnije
zadajući i žuči mu dajući da pije, oni bi tek, strahotne
pomrčine svoje ugledavši, od duše vlastite svoje da-
lje bežati morali, kao pacova dodirnuvši ili mrcinu,
tamo gde su se baršunu ili svili nadali, oh, kakva li
je to strahota, najmiliji moji, kakva okrutna izdaja, ka-
kvo lukavstvo sotonsko, avaj, avaj... Pomisli, pomi-
sli, brate moj i sestro, koliko li se to lukavstva đavol-
skog krije — ne kažem u nečistoti, nego baš u čistoti
tvojoj, u dobroti tvojoj, u ljubavi i poštenju, pomisli
kako samo paklenik drski na propast tvoju večnu
vrebajući najprefinjenije mreže raspliće i svuda se
gura, svuda uvlači, u najčestitije misli tvoje i reći tvo-
je, i dela tvoja, otrov ubistveni cedi, cedi, pomisli
kako je to nežno, da bi te tim lakše zaveo, ne podsti-
če on tebe na zlo, nego na dobro, a to će dobro
takvom svojom zlobom začiniti, tako nečistoćom svo-
jom oskvrniti, tako posramiti, kao kad bi se, ne bilo
primenjeno, u prvoklasno vino pomokrio, pa se po-
tom veseli i raduje, i u veselju se kikoće što te je
tako, brate moj mili i sestro, bedno obmanuo, da sam
ne vidiš kako cela vera tvoja samo u teškom huljenju
gori, kako je trezvenost tvoja samo najogavnije pijan-
stvo pred Bogom, kako je čistota tvoja — razvrat ra-
zuzdani, kako je pokornost tvoja nadmenost najnedo-
stojnija, muževnost tvoja — kukavičluk smrdljivi, ka-
ko je darežljivost tvoja — samo pohlepa bestidna, a
istinoljubivost tvoja — laž koja za osvetom vapije do
162a-94
neba, pomisli samo, najmiliji, pronikni u sebe, i ugle-
daćeš u nagosti gadost svoju i zločine okrutne, i tru-
lež najveću. Jer maka* i mučeništvo svoje najteže za
veru podneo, našta ti ono, zašto ga podnosiš, čemu
se ti u dubini duše nadaš ako ne tome da će ti kruna
svetosti u nebeskom skrovištu biti data, da ćeš u
podnožju prestola Božjeg nadmeno zasesti i hvalisati
se svetošću svojom, te reci, onda, reci odista, do če-
ga ti je stalo? Do tebe samoga, do onoga jednog ti
je stalo koga istinski ljubiš, ni malo ne držeći do časti
božanske i hvale Spasiteljeve, i muke Njegove naj-
svetije; a kad obilato milostinju deliš, zašto to činiš,
brate moj i sestro, ako ne zato da bi pred ljudima i
pred Bogom taštom zaslugom sinuo, kome ti, najdra-
ži, groš ovde daješ, ako ne samome sebi, u nadi da
će ti svaki groš biti u vidu zlatnog talenta vraćen? A
kada u čistoti neokaljanoj živiš, a kada telo mučiš
postom i šibanjem, čemu sve to, crviću moj mili, za-
što to sve, ako ne upravo toga radi da bi se tom
telesinom svojom do mile volje radovao i napajao po-
sle vaskrsenja, da mu se, ne daj Bože, nešto zlo ne
bi desilo u pokornosti čistilišnoj ili u mukama pakle-
nim? Ali slabi su računi tvoji, brate moj, slabe kalku-
lacije tvoje, jer Bog razaznaje podvale sotonske, i ne-
ćeš stići ni da se osvrneš, a već ćeš se naći u sum|bo-
ru gorućem>gde plamtiš ili u ledu zarobljen na veke
vekova zbog-te čistote tvoje i mučenja tvojih, i pra-
vednosti, i vere, teško ćeš za njih plaćati, voljeni moj,
jer ništa tako učiniti ne možeš niti ćeš takvo poštenje
izmisliti da se iza njih đavolske podvale ne nađu, to
ti ja velim, golube moj, jer makar se i u prah šatro u
pokori-svojoj, da će se baš iz toga praha zmij nadme-
nosti na veke vekova teći, i makar i brda hrabrošću
svojom pokretao, ispod tih brda će zečevi iskakati,
makar i svet zadivio pravednošću svojom, naskroz
će je prozreti Onaj što bubrege i srca proučava, i
nepravdu najstrašniju u njoj će iznaći — nepraved-
nost, velim, jer nema nepravde veće i veće krivde
Tvorcu nanesene, nego sebe samoga iznad veličine
njegove uznositi, a ti baš to činiš, jer za tebe samoga
ta pravednost tvoja treba da bude potpora, koja tebi
jedinome treba da služi, jer se za sebe i samo za
sebe, i ni za koga drugog ne moliš i ni na kog dru-
gog ne misliš; jer si odvažan iz kukavičluka — da se
osvete Božje bojiš, jer postiš iz proždrljivosti — pošto
nećeš da presuda Božja tvome buragu jela odbije
na dan Strašnoga Suda, jer iz lenosti radiš — misleći
da ćeš u času osvete Božje od svakog rada na veke
oslobođen biti, jer iz mržnje okrutne bližnjega milu-
ješ -— što nećeš da neko drugi pre tebe zasedne
u hvali nebeskoj, jer iz zavisti tvoja velikodušnost
teče, a iz dvoličnosti iskrenost tvoja. Obazri se sa-
mo, brate, uroni pogled u sebe, i takva će te
strava obuzeti da će ti se na veke ta slika u dušu
utisnuti. A je li to tvoja slika? Tvoja i ne tvoja, tvoja
svakako, jer si to ti sam, i ne tvoja, jer to sotona ko-
ji u duši tvojoj vlada pokazuje u svoj gadosti svojoj,,
i tada ćeš upoznati, upoznati, rođeni, kako si ti jedno
sa zavodnikom svojim, kako vas je nemoguće razlu-
čiti, kako iza svetosti tvoje zube ceri pakosni demon,
i kako ni jednog delića, ni jedne vlasi nema na telu
tvome koji otrovom sotonskim ne bi bili prožeti, kako
ma na ne znam koliko delića ti telo svoje i dušu svoju
pođelio, a potom svaki od tih delića i milion čestica
još sitnijih posekao, i iz tih čestica opet svaka na još
milion manjih — još će i u toj čestici najsitnijoj zadah
pakla čak na hiljade milja kokoš beznosa nanjušiti,
čak i slepi miš ga ugledati, čak i nema riba krikom
zgražanja pozdraviti. Tako vam je to, braćo moja naj-
draža i sestre, tako je to, i pomoći vam tu nema, jer
ste do srži u kostima đavolstvom prožeti, jer vas je
majstorijama finim nenavisnik do kraja uz sebe pri-
kovao, privezao, sputao, u ropstvo uzeo, i makar se
ne znam koliko koprcali i iz kože iskakali, ipak ćete
igrati kako on zasvira, onako ćete govoriti kako on
naredi, onako činiti kako on došapne, i poguba, ah,
poguba okrutna nad svakim visi, jer je sud Božji pra-
vedan, jer greh neosvećen neće ostati, a u vama
144
sem greha ništa ostalo nije, molitva je vaša samo uža-
sno huljenje, zahvale vaše — bestidno vređanje, a
poštovanje vaše — bolna poruga mukama Spasitelja
našeg, i svaka misao vaša i reč pobožna vaša, i delo
milosrdno — sve su to krvavi udari biča što na telo
Njegovo izmučeno padaju, mira mu ne dajući, o vi,
dželati okrutni, mučitelji nedostojni, eto, eto, najdraži
moji, to je slika vaša, to je prilika verna vaša, a vi ste
panjevi istruleli, platno ubuđalo, strvina što na putu
leži, balega ovčija, tako vam je to, braćo moja, braćo
voljena...
I tako se brinem u srcu, braćo moja, tako se ki-
njim i sekiram, noćima ne spavam, suze gorke lijem,
plačem i jaučem, i prosvećenje molim, tako mi je
srce brigom bolnom obraslo, hleb svoj sa suzama
mešam, a kosti su moje naskroz sasušene, jer tako
mislim i mislim, i premišljam, rođeni moji, kako ćete
vi s onim nečistim na kraj izići, kako da se otrgnete
iz pandži njegovih zakrivljenih, kad vas on guši i gu-
ši, i prsa vam kolenom dlakavim pritiska, i zube ceri,
i kruži, i traži koga bi poždrao, te sam od te brige
kao grob pobeljeni što spolja lepo izgleda, a unutra
je pun kostiju smradnih — ne, ne htedoh to, nisam
ja grob pobeljeni, nego ste vi to, braćo moja, vi ste
grobovi pobeljeni, duhom zatrovani, sktoz-naskroz
otrovom đavolskim prožeti, potpuno zlobom zloči-
načkom proniknuti — te kako ćete na kraj izići, ko
će vas podupreti, ko vam ruku dati, ko štule ljubavi
bogaljastim udovima vašim podmetnuti, ko, pitam,
jer slepac bogalja ne može voditi, a i vi sami ruku-
-pomoćnicu odbijate, jer ste na uživanja đavolska
privikli, dobro vam je s njima, u tome gnoju, vezu
užasnu sa satanom sami sebi hvalite, baru svoju bla-
gosiljate, a u slepilu svome ne vidite kako vam on
priprema propast večnu, i ne čujete u gluhoti svojoj
glasa Božjeg, i u nemosti svojoj usta vaša već ne
umeju Boga da hvale, već samo bljuju gadosti i laži,
i ništa, ništa, dragi moji, ništa vas spasti ne može.
145
7 Ključ nebeski
 Ne može? A ipak, braćo moja, tr&žimo spasa, trd-
žimo ga grozničavo, užurbano, bez predaha, jer je rok
kratak, jer vremena nema, jer je dan Gospodnji kao
lopov, jer nema trenutka za gubljenje, tražimo brzo,
odmah, tražimo leka, medicine, pomoći, milosti za
hrome, svetla za slepce, tražimo ne oklevajući, mo-
žda će se naći, možda , nešto možda nekako, braćo,
spasavajmo se od propasti uzajamno, jer će tamo biti
prekasno, samo će nas žalost okrutna i očajanje uje-
dati, tamo crv ne umire, te zato, voljeni moji, dragi
moji, spasa, spasa tražimo, pomoć prizivajmo što
brže, stazu u tamnoj šumi, bežimo gde se može, u
potrazi za vodom, jer je požar ceo grad zahvatio, će-
lu državu, ceo svet, vode, vode...
Tako je to, tako, najmiliji moji, carstvo demoni u
duši nosite, svako za sebe i svi zajedno, carstvo mra-
ka, a kako da ratuju protiv celoga carstva slabi ljudi,
kako savladati silu neprijateljsku paklenih pakosti,
kako demona na poslušnost prisiliti? No ima izlaza,
ima za to izlaza, dragi moji, samo treba dobro paziti,
treba reči jevanđelja usrdno čitati, spasa tamo tražiti,
potkrepe i utehe, i leka protiv očaja, i protiv lukav-
stva đavolskog, i sve ćete balsame tamo smeštene
naći, sve, samo ako dobro pazite, ali zašto ja ovo
govorim, ta vi nećete odmeravati, jer vam takve stva-
ri nisu u glavi, gde je vama do jevanđelja, gde je
vama do proroka, gde do čitanja, kada vas privlači
krađa, bludničenje, jelo i piće, pohlepnici prokleti,
raspusnici i razvratnice, žderonje i ubice, zavidljive
nakaze, briga vas za jevanđelje, oh, hulje ste vi, naj-
draži moji, gde ja za vas spasa da nađem, a mora
ipak da ima nekoga spasa, ta pomislite samo kakva
je radost na nebu kada se jedan samo preobrati, ve-
provi nečisti, preljubnice, oh, braćo moja voljena, ne
odbijajte ruku koja vam nudi pomoć, jer ovo je po-
slednji trenutak, poslednji, čujte, čujte, ovo jevanđe-
lje govori, glas Spasiteljev, Matej, glava dvanaesta:
,,I ako sotona sotonu izgoni, sam po sebi razdijelio
se; kako će, dakle, ostati carstvo njegovo. .. ?"
184
Pa jeste, zar vam nisam govorio? Nisam govorio?
Ima spasa, ima, ima! Govori Spasitelj kako carstvo
sotonino da se razruši, kako nečistoga pogružiti, ka-
ko se sa demonom na veke razračunati, oh, kakva je
to radost, voljeni moji, pa dobro, dobro, već znamo,
sve znamo, o tome se baš i radi, i to tačno, da ne
ostane carstvo sotonino koje je u nama, to znači u
vama, voljeni, najmiliji moji, da se to carstvo prepolo-
vi, kao testerom da se preseče, kao crv da se uguši,
da, da, a sad već znamo kako to da se učini...
Sada već znate, najmiliji moji, da ne samo što lu-
kavstva sotonina pobediti možete, nego da je to sa-
svim laka stvar, laka — šta ja govorim — najlakša na
svetu, sitnica,. smešna stvar, bez truda najmanjeg,
braćo voljena, bez napora, dovoljno je samo prstom
mrdnuti,, i pada u prah paklena mahina, i ruše se
računi nečiste sile, ta kako je to samo lako, kako pro-
sto, deco moja, ta kako je on samo slab, taj zapoved-
nik tame, da i dete jedva rođeno divno njegova lu-
kavstva obaliti može, oružje mu iz ruke izbaciti, samo
ako zna, samo ako dobro zna, rođeni moji, kako po-
sla da se prihvati. Ali mi već znamo, ali vi već znate,
najmiliji moji, u čemu se cela stvar sastoji, znate gde
je ono glavno, kakvim oružjem vraga u perinu preo-
bratiti — u rečima Spasiteljevim sve je to iskazano
— kad sotona sotonu izgoni, neće opstati carstvo nje-
govo, te znači da će samo taj jedan način biti protiv
đavola uspešan, a ne nikoji drugi — sotonu sotonom
izgoniti, sopstvenim oružjem na zemlju ga oboriti, zlo
zlom uništiti, otrovno zelje njegovim vlastitim otro-
vom okužiti, to je, najmiliji moji, pravo sredstvo, to je
spas, to je izbavljenje, to je kraljevski put večnog
života, put ka nebeskoj jasnoći, to je posramljenje
pakla, oh, kakva je sreća, najdraži moji, što nam je
Bog to sredstvo otkrio i iz bestidne demonove čelju-
sti dozvolio nam da se otrgnemo, kakva sreća, kakva
radost velika, veselje veliko, kao ustajanje iz bolesti
smrtne, od francuske bolesti izlečenje, iz vododerine
glibave izvlačenje, iz mulja morskoga izlovljenje...
99
 I tako onda, braćo moja, đavola đavolom isteraj-
mo, počinka mu ne dajući, zabunu u redovima pakle-
nim stvarajući, poredak demonski kvareći, jednog
đavola protiv drugog obraćajući, a drugoga na prvog
podstičući, i takav u carstvu zla kijamet čineći, da se
vlastitom zloćom izjedeno u prah raspadne. Ali šta
to, u stvari, znači, upitaćete možda, đavola đavolom
isterivati, besa na besa podsticati, šta to znači? A ja
ću vam odgovoriti, odmah ću vam odgovoriti, najmi-
liji moji, da će vam sve jasno i lako postati, da prosto
od stida izgorite što dosad tu stvar, najprostiju, nika-
ko sagledati niste mogli. A samo se o tome radi —
ako se uopšte bilo o čemu radi, a da li se radi ili ne
radi, u to sad nećemo ulaziti — dakle, o tome samo,
najmiliji moji, da se mudro treba pritajiti i na svako
iskušenje đavolsko takav uzvratni udarac imati pri-
premljen, da bi kao težak šamar kušača pogodio, si-
gurno, sigurno, prijatelji moji, uspešno, nepogrešivo,
vešto — na svakog đavola drugog đavola pustiti, ni
na šta se ne osvrćući, već samo u carstvu zla pomut-
nju čineći, kao ono, na primer, kada te, rođeni moj,
očaj obuzima, a očaj je vidljivi znak đavolskog kuša-
nja, te čime ćeš ti očaj savladati? Jasna je to stvar,
voljeni moj — razvratom ćeš ga pobediti, razvratom
užasnim, razuzdanim, bestidnim, strašnim, neopisi-
vim; a kada te opet, drugi put, baš na razvrat kušač
nagovara, zavodljiva uživanja polnog opštenja obeća-
va, i mami, i slatke slike prikazuje, i požudnu vatru
raspaljuje — a ti ga, ribice moja, drugim grehom u
ta razvratna došaptavanja pogodiš — pijanstvom ta-
kvim velikim, da ti nemoć potpuna sve udove obu-
zme, i kao paraliza dušu i telo ti sputa; a kada te
opet on, bes nečisti, na pijanstvo nagovara — a ti
njega grehom škrtosti kao metkom smrtnim pogodiš,
i tako čitav iz bede se iskobeljaš. A kada ti se opet
radoznalost poročna u srce uvuče, bezbožna želja za
znanjem, koja veličanstvo Božje vređa — kako da je
isteraš, kako kušača da odagnaš? Oh, ta to je bar
lako oružje, braćo moja, zaista lako! Greh lenosti u
162
posao upregneš i nikuda iskušenje đavolsko ne mo-
že da Terene, lenost svaku požudu, čak i najveću, iz
duše odmah odagna, a ti opet, kao i pre, u čistoti
ostaješ, i đavola na porugu izlažeš. Lenost pak zaviš-
ću isteruj, a zavist ohološću, a oholost taštinom, a ta-
štinu pohlepnošću, a pohlepnost opet ponovo razvra-
tom, i tako ćeš svako kušanje đavolsko đavolskom
metlom odmah iščistiti.
A možda je to za tebe još previše teško, golube
moj, možda to traži previše rada, previše razmišlja-
nja; o, ne brini se, ne brini, rođeni, znamo mi prostije
načine protiv zamki paklenih, mnogo prostije, samo
pažljivo slušaj, samo uho otvori, i samo dobro pazi,
pa ćeš odmah saznati kako se najprostiji način za
đavola zasniva na tome, da se zlo iskušenja zlim
učinkom odmah izagna, i tako đavolske majstorije
smehu izlože, kao ono kada te baš na razvrat kušač
nagovara, a ti odmah, ni trena ne čekajući, u razvrat
se najodvratniji bacaš i na taj način iskušenja više
nema, nema je, velim, jer je to stvar poznata da dok
iskušenje deluje, dotle čina nema, a kada čin postoji,
iskušenje prestaje, te ti tako, brate moj najmiliji i se-
stro najdraža, ni trenutka iskušenja trpeti nećeš, ne-
go ćeš sve smesta izvršiti što ti đavo došaptava, i
tako ćeš kušanje njegovo u ništavnost obratiti: ako je
krađa — krađa, ako je ubistvo — ubistvo, ako je
gnev — gnev. Oh, kako je to lak način, protiv đavola,
braćo moja, kako je uspešan — silu kušanja njego-
vog oduzeti mu, kušanje neodložno izvršavajući. Ta
nije li Jo smišljeno razdvajanje carstva đavolskoga,
savladavanje đavola đavolom, nije li to, ponavljam,
velika dušina pobeda nad lukavstvom paklenim, ve-
liki trijumf, koji će anđeoski horovi ushićenom pe-
smom slaviti? O, braćo moja, velike vam stvari kazu-
jem, od velikih nesreća želim da vas izbavim, ruku
vam pomoćnu pružam, najmiliji moji, poverujte reči-
ma mojim, poverujte, preklinjem vas, jer se tu o ve-
čitoj sreći radi.
a- 101
 A zašto li me tako gledate, voljeni moji, i čemu se
toliko u mene zagledate? Nečemu se čudite? Čudite
se? Što sam malo pocrneo, o tome se radi? Ili se o
ovim roščićima na glavi radi, koje opaziste? Ta čega
tu ima čudnoga? Roščići kao roščići, radi ukrasa ih
nosim, radi parade, ili, uostalom, ne baš radi parade,
jer moram da se branim ako bi me jarac na putu
napao i čikati počeo, ili druga zverka... Ili se o ovo-
me mome repu radi, ali šta vam taj rep smeta, nosim
rep jer je potreban, jer čime bih se inače od muha
branio, moram valjda imati rep zar ne, moram! Ali vi
sigurno ne mislite tako, vi sigurno nešto drugo misli-
te, ho, ho, ta znam već šta mislite, u tim vašim glupim
glavama, u tim tikvama što ne misle, znam ja šta se
tamo leže, kakve nakazne misli, kakve gluposti, ka-
kve gadosti! Jer vi, znam ja, znam dobro, vi zamišljate
da su i ovi roščići, i ovaj rep, i sve ovo — da su to
đavolska znamenja, a da sam ja ovamo k vama, pa-
stir vaš, zaštitnik vaš i učitelj, iz paklenih čeljusti do-
šao, da niko drugi nisam, do đavo u zemaljsko ruho
preobučen, ha, ha, de, recite, zar ne mislite tako, a?
A ja ću vam reći, siročići moji, najdraži moji, jer što
bih krio, šta tu ima da se krije? Ta reći ću vam, da,
da! Nego šta, zašto da ne? Dabogme, dabogme, baš
sam odonud došao, od braće moje đavolske k vama
poslat, nego šta... A zašto sam došao, pitate, kakav
je u tome bio potajni cilj, kakva namera? Pa i to ću
vam reći, jer zašto vam ne bih rekao? Slušajte dakle,
pažljivo slušajte, i sve ćete saznati. Radi vašeg spa-
senja ovamo sam došao, veliku nauku želim da vam
saopštim, pomoć da ukažem... A vi sigurno mislite
da kad je đavo, onda ništa drugo, već samo na pro-
past vašu vreba. Oh, kako se samo ljuto varate, naj-
miliji moji, kako je to strašna greška, kakva nesrećna
varka! Ta ja sam, voljeni moji, samo iz ljubavi prema
vama, samo iz velike ljubavi đavo postao, jer sam
znao da nijedan anđeo, nikakve sile, nikakvi prestali,
nikakva kneževstva, nikakvi serafimi, nikakvu vam
tajnu od ovih najvećih neće saopštiti... Jer anđeo je
162a-102
samo dobro, vi to znate, najdraži moji, zar ne? A ako
je tako, kako bi on, pošto je dobro, kako bi znao na
koji se način sa zlom treba ophoditi, kako ga savla-
davati, kako njegova lukavstva razotkrivati? Ne zna
on to, voljeni moji, i znati ne može, jer dobro sa zlom
nikako se doticati ne može, to on ne može ni savla-
davati zlo, već sžmo zlo, zlo samo, đavo — on jedini
đavola savladati može. I ja sam se takođe, brać© i'
sestre, iz ljubavi prema vama protiv božjega veličan-
stva pobunio kako bih, zasevši u đavolju kožu, nad
zlom vladao, zlo delio i tako se protiv zla borio. Radi
toga samo, jedino radi toga,-voljeni, sišao sam u ralje
paklene, da bih ovamo k vama došao, da bih vam
oružje uspešno dao protiv zla, da bih đavolstvom đa-
volstvo isterivao, i vladavinu đavolsku onako razbijao
— kao što Spasitelj uči. Ne čudite se onda, ne čudite
se, ponavljam, oyoj mojoj koži, ovim rogovima i repu,
i čak ako bi se plamičci na koži mojoj pojavili, tako-
đe se ne čudite, i uopšte se ničemu nikad nemojte
čuditi, jer ako je anđeo mogao iz ljubavi prema vama
na večne muke dobrovoljno da se prepusti i đavo
da postane — tu se već ničemu ne vredi čuditi. A
tako baš jeste, tako je upravo sve bilo, a ja ovamo k
vama toga radi samo dolazim, da bih, na zlo vas navo-
deći, tim zlom drugo zlo od vas rasterivao, samim
tim što se od zla zlom braniti možemo.
Sada već sve znate, voljeni moji, sada vam ništa
nije tajno, sad znate *ko sam i zašto sam k vama do-
šao, i čemu vas naučiti želim; sada već znate kako iz
đavolskih zamki da se izvučete, kako lukave besov-
ske planove da ukrštate, sada sve znate. Samo onaj
koji je pao, najmiliji moji, može protiv paloga da se
bori, jer treba u istoj provaliji sedeti da bi se rat
vodio, te samo pali anđeo paloga anđela pobediti
može, a kakva je to velika istina, mili moji, kakva je
to suptilna nauka, kakva radost za duše vaše izgub-
ljene, kakva svetlost na putu vašem izgubljenom...
A ja vidim, braćo moja voljena, po vama vidim da
vam još nešto nedostaje, nešto vas žulji, nešto vam
 se još u glavi muti, a to je to, a to je ono, nekako, njega morate Spasitelja moliti, preklinjati ga da vam
nešto, gde, možda, ovako, onako, oh, braćo voljena, po meri grešnosti vaše plati, a grešnost vaša kraja
vidim ja dobro o čemu se radi, prozreo sam tužne nema i dna nema, te dakle i kazna vaša kraja i dna
smutnje duša vaših, i onog crva vidim što vam srce imati ne može. Molite za prokletstvo večno, pokorno
grize, nego šta, vidim ja kakav je to crvak, kakva je molite da vas na večito Bog u ponore paklene vrgne,
to misao prevratna, jer vi — de, recite, nije li tako? da se ispuni pravda velika. Ako na spas računate,
— vi mislite da ako jednog đavola drugim isterate, ako za trulež duša vaših nagradu života večnog želite
da ćete uvek sa đavolom ostati, da ćete dugonosog da dobijete — neodložno će vas odgurnuti pravedna
stalno za druga imati, a vi šta? Vi biste hteli da nika- ruka Božja, i desiće vam se po meri oholosti vaše. A
kvog više đavolstva ne bude, da ničeg ne bude, <ja ako za prokletstvo budete molili, bedu svoju sagle-
— oh, drske li misli! — da od grehova očišćeni u nebo davši, najmiliji moji, Gospod će saslušati zov vaš; i
treba da odete, nadesno od Oca nebeskog da sed- ako tada u pokornosti sotonu uzmete za druga, ako
nete, u uživanju oproštaja večnog pored prestola Go- u pokori grešnost svoju grehom produbljivali bude-
spodnjeg da ostanete, na večni praznik poziv da do- te, greh uz greh iz dana u dan dodajući, iz čass u
bijete, to, to biste vi hteli, za Boga miloga, ne recite čas, iz trena u tren, ako zlo sa zlom većim povezivali
da nije tako, da vam nije do toga stalo, baš do toga, budete, oh, voljeni moji, najmiliji moji, braćo moja i
o nesrećnici, kakva strašna drskost, kakva zloslutna sestre — i tada će vam biti po meri grešnosti vaše.
oholost, oholost beskrajna, vrtoglava, sotonska! Braćo Velike stvari ovde vam rekoh, dobro razmislite, vo-
moja, tome se nadate, takve sile hteli biste da izvu- ljeni moji, jer svi smo mi braća, zajedničkom sudbi-
čete iz bednih dušica vaših, koje kao crvljive jabuke nom zbratimljeni zanavek, na veke vekova, Amin.
vetar u vrtu Gospodnjem stresa, iz njih se nadate da
izvučete bezgrešnost potpunu, strašne posledice
praroditeljskog greha da izbrišete, da neokaljani,
sveti postanete? Tome se nadate, braćo? Ali to je
greh strašan, greh najveći na zemlji, greh bestidne
oholosti, greh za veličanstvo Božje najuvredljiviji, koji
zaslužuje najveće muke paklene, to vam je greh neo-
pisani, i vi se baš zbog toga najgoreg greha večnoj
nagradi nadate? O, kakva trulež, kakav pad, kakva,
sramota, avaj, avaj! Najmiliji moji, ko na svetost raču-
na, ko spasenje želi, gore sebi muke priprema nego
kad najogavnije zločine svaki čas od kolevke do gro-
ba čini, jer od oholosti greha gorega nema, i baš
zbog toga greha zbačeni su u ponor pobunjeni anđe-
li. Zamislite se, razaberite se, odmerite šta to vi od
Tvorca svoga zahtevate, na šta računate, i odmah će-
te uvideti kakav gnev Gospodnji na sebe navlačite,
greh koji će vas poput slame u jadni pepeo sagore-
ti... Prokletstvo večno želeti morate, svim srcem za

104
 Apologija Orfeja, pevača i lude,
kraljevskog sina rodom iz Trakije
Pogledajte me. Ličim li na čoveka koji se vratio
iz podzemnog sveta? Pogledajte pažljivo, zagledajte
se, možda ćete zapaziti neki neveliki trag, neku sitnu
promenu na licu ili na dlanovima, neku neznatnu
promenjenu pojedinost, neku crtu ili manu, ili pepe-
ljastu mrlju, ili neveliki ožiljak... Vidite li? Ne, ne
vidite. Ništa ne vidite jer ništa i nema da se vidi.
Kraj, nema i gotovo. Ništa se nije promenilo, sve je
isto, čak i kosa na slepoočnicama gotovo da nije po-
stala više sćda. Ove cipele stupale su niz stepenice
pakla, ove oči gledale su u lice boga podzemlja, ove
ruke dodirivale su zidove večnoga groba. I ništa? Ni-
šta. Cipele su se malo izlizale, kao obično u hodanju,
oči imam dobre i bistre kao uvek, ruke okretne, spo-
sobne za sviranje na citri i za druge stvari, kao ne-
kad. Sve kao nekad.
A što se tiče citre — kolebam se da kažem —-
ne, u stvari ni ona se takođe nije promenila, nema ni
razloga, jer zašto bi, ona nije ništa videla, ona je
mrtav predmet, ravnodušan. Ponekad mi se ipak čini
kao da je jedna žica malo ogluvela ili se možda malo
ukočila. Neznatno, sasvim neznatno, jer slušaoci ne
zapažaju, slava moga sviranja nije ni za trenutak osla-
bila, ali ja ponekad primećujem u žici neku teškoću,
kao da zvuk gasne nešto brže no što bi trebalo, baš
neku satnu ukočenost, jedva čujnu, gubitak gipkosti,
no, važno je da slušaocima to ne smeta, te ni meni
162
ne treba da smeta, zar ne? De, recite nešto, potvrdi-
te da ne zapažate promenu, oslušnite ovu žicu kako
zvuči, evo, ništa, zar ne, ništa? Onda nema šta da sie
priča.
Možemo, dakle, da počnemo koncert. Sviranje na
citri, pevanje i deklamovanje maestra Orfeja, rodom
iz Trakije, sina kraljevskog. Zabavno je što kraljevski
sin istupa kao glumac, komedijant, svirač, estradni
pevač. Ranije se to ne bi moglo ni pomisliti, ali vre-
mena se menjaju, gluma ne sramoti, to zanimanje je
dobro kao i svako drugo, možda i bolje nego zanima-
nje kraljevića. U svakom-slučaju nije gore. Živimo
već u šestom veku pre Hrista, koliko promena! Ne
zavaravajmo se, gospodo, približava se vreme de-
mokratije i izjednačenja ljudi u pravima, to su nei-
zbežne stvari koje se ne daju zaustaviti, čovečanstvo
želi jednakost i imaće je! Treba biti napredan!
Šta, čini vam se da buncam, da pričam koješta,
da ponavljam otrcane fraze dvorišnih demagoga9
Možda je i tako, izvinjavam se, nisam govornik, ni
političar, ja sam samo glumac, rekao sam, ja sam pe-
vač i svirač. Odmah počinjem nastup, samo da mi se
prsti malčice zgreju, mnogo sam ozebao, bio sam u
tako hladnoj, hladnoj krajini, to vam nije isto što i-
Trakija, naša voljena Trakija. Jeste li bili, gospodo, u
Trakiji? Neko je od vas video, znate Herson, možda
je neko preplivao Helespont? Koliko sam ga puta ja
preplivao, bez straha, jednom čak za vreme bure,
eh, imao sam snažne mišiće kao u poluboga, danas
već nije isto, ali prsti, prsti su ostali dobri zar ne?
Odmah ćete videti, ili bolje rečeno, čućete moje pr-
ste, već se razgrevaju, trenutak. Naravno, priznajem,
Egipat je topliji nego Trakija, sigurno. Je li bio neko
od gospode u Egiptu? Ja sam bio dugo, dugo, uosta-
lom svi to znaju, nema šta da se priča, nagledao sam
se tamo svega i svačega, mnogo sam naučio, a vi
biste hteli tačno da znate, zar ne? Ne, ne mogu da
vam pričam, to je tajno, zatvoreno znanje, samo za
izabrane. Oh, naučio sam tamo, naučio sam magične
a- 107
zakletve, božanske znakove, tajno pismo, ali nije vre-
me za takve stvari, jer treba da počnem nastup.
Rastao mimo kraj puta
Tamjanike nežni cvet,
Trideset i devet leta
• Tražih taj cvetak lep.
Bejah beskrajno srećan
Trideset i devet leta,
Potom ga dadoh nizašta,
Prosto ga bacih u vetar.
Kosti mi zarđaše,
Kosa mi evo sćda,
A1 k6 bog bejah srećan
Trideset i devet leta.
Lepo, šta velite? Ali to nije ništa, to je tek za pro-
bu, da bih vam pokazao da je citra dobra, da nimalo
nije izgubila od svoje zvučne snage, da nije izgubila
jasnoću svoga zvuka, vidite sad, ko je govorio da
imam prste ukočene od mraza? Ni slučajno, suptilni
su i okretni, to su prsti majstora. A glas? Nimalo ne
škripi, čak i ako sam se nešto prehladio, bio sam na
hladnom mestu, đavolski hladnom, ali već sam se iz-
lečio, glas kao zvono, a? Jer za pevanje, gospodo,
glas mora da bude besprekoran, tu nema stepena
čistote, ili se ima savršen glas, ili ga čovek uopšte
nema, jer i najmanja greška, ma i neprimetna, sa-
svim laka, čak i najmanji falš odmah kvari sve, sa
glasom nema šale, pevanje je božanski govor, ili ga
uopšte nema.
Izvinjavam se, odmah počinjem. Istina je, pone-
kad moj komentar biva poduži, otkad nemam ženu
nema ko da me opominje. Nemam, jeste, pričao sam
vam. Ne, nisam pričao? Ali to je poznata istprija, u
novinama se o tome pisalo do uvrh glave. To je zmij-
162
ska smicalica, jeste, zmijska. Znate kako je sa zmi-
jom, živeli smo u raju, doslovno u raju, a tu — zmija;
Raj i zmija, stara priča. Zmija ju je ugrizla, i sirotica
umrla. Da su postojali serumi protiv otrova, ali ova-
ko?
Orfej, rodom iz Trakije, kraljevski sin, izgubio je
ženu zbog zmije... Zmija crpe sokove iz zemlje ili
ispod zemlje, strašno je i reći čime se hrani. Znate
da u Egiptu — ali, stvarno, vi niste bili u Egiptu —
tamo se boje zmije. Bog nesreće koristi je za svoje
usluge. Tifon se zove (bog, ne zmija). Da nije tog
Egipta, možda bih izbegao-nesreću. Ali morao sam,
morao sam malo da se okumim sa zmijom, jer kako
bih inače? One znaju tajni jezik, znaju sve tajne zem-
lje i meseca, skrivene tajne, užasne podatke od kojih
se kosa diže na glavi, zmije sve znaju. Hteo sam da
budem besmrtan, a ko bi me, ako ne zmija, naučio
da budem besmrtan, naučio da budem večno mlad
nego besmrtni zmij, samo-obnovitelj koji stalno me-
nja kožu, koji se pod zemljom krije i koji ispod zem-
lje plazi u novoj koži, svež, nov, lep i bez starosti,
kao mesečev srp.
O, žalče zmijski
Palacavi, ruski,
Ti nemušto zboriš,
Ali žene voliš.
Takvu sam pesmicu sastavio. Lepa, zar ne? Mo-
žda mi zamerate zbog poznanstva sa zmijom, ali reci-
te, recite iskreno, želite li da budete besmrtni? Želi-
te, šta tu da se priča, svi to žele, i zašto onda mene
grdite, zašto mene mučite zbog toga zmijca, a? Do-
bro poznanstvo, i gotovo. Jer nisam mogao znati da
će je ta stoka ugristi...
Ono jeste, dobro de, neka bude, svakako, bilo je,
nema šta da se priča, bilo je tako, izdala me je sa
zmijcem.... Ali nisam to mogao predvideti! Lila je
kiša, sitna i hladna, gacao sam po blatu, bio sam mo-
a- 109
 kar kao pas kad me je sa zmijcem izdala. Pošla je s
njim u zemlju, pod zemlju, znači u podzemlje, odveo
je zavodnik, ogavni gmizavac. A ja sam bio pokisao
kao pas. Da, čemu se smejete, o čemu se radi, što
sam svirač, luda, što sam bio mokar? Ja sam kraljev-
ski sin iz Trakije! Molim malo ozbiljnosti
Sad već shvatate da sam morao tamo da pođem,
shvatate, zar ne? Bilo je u pitanju, da kažem celu
istinu, ne osećanje, nego čast. Ako sam pevač, ko-
medijant, nemojte misliti da sam i bez časti, šta ima,
tu se nije radilo Q osećanjima, morao sam stvar da
rešim na muški način, zar ne? Zmijac, žena, podzem-
ni svet, vratiti se u raj kroz podzemni svet, lepa para-
da, a? Ali ne, ja nisam znao da se u raj neću vratiti,
izdala me je sa zmijcem, nemoguće je zbaciti kožu i
vratiti se kao da ničeg nije bilo. Jer kažem, bila je u
pitanju čast, muški problem, morao sam da se obra-
čunam sa gmizavcem, znao sam ja njegove tajne,
znao sam lukave majstorije tog šugavca, sve njegove
štosove.
Kako sam tamo išao, kojim putem, mnogo bi imalo
da se priča, ali nije za to ni mesto ni vreme. Pošao
sam, zatražio, jer ja sam kraljevski sin, zar ne? Tako
i tako, kažem, ja sam kraljevski sin, molim da mi se
vrati žena. Vikao sam, galamio, ppsle sam čak i ot-
plakao, zasvirao sam na citri, loše sam svirao jer je
bilo hladno, uh, kako hladno, pojma nemate. I da je
samo hladno, nego ona vlaga, to me je do kraja ubi-
jalo, bio sam ubijen, ali ništa, muška čast, pitanje ži-
vota i smrti, da tako kažem, slikovito; upeo se ja, svi-
rao sam na citri, molio, pretio, bog zna šta sve nisam
činio...
Priča se ovde, gospodo moja, Stiks, Tartar, Her-
mes, ali šta vi o tome znate, samo bajke, ništa više.
Svadiše se mesec i jaje,
ko dublje ćutati ume.
Kako bejah svirač u paklut
Razum se pomuti u me.
110
Što radom stekoh u paklu
Izgubih potom u raju.
Slaviću mesec i jaje
I nek mi ne smetaju
Bajke znate, kažem vam. Jesu li vas možda provla-
čili, kadgod, kroz igleno uho? Ili su vas prevrtali, to
znači ne kožu, nego vas same, najobičnije, naopač-
ke, kao da ste vi koža, nisu? Ili je možda neko od
vas gledao uhom i slušao okom? Ne, to nije ono, ja
vam to ne mogu reći, previše je to za moju glavu da
bih vam ispričao o paklu, li stvari čak i ne o paklu,
nego o onoj granici kad se prolazi eh, nemam ja reči
za tu povest, a vreme beži, treba da počnemo kon-
cert, te zato samo ukratko da spomenem šta i kako,
da ne bi posle bilo pričanja i izokretanja.
Sam ne znam, časna reč, kako sam ih ja to u pod-
zemlju opčinio, pa su se složili da mi daju ženu. Tako
sam nekako vikao, svirao, zasuo ih rečima, pretio
ako mi je ne vrate da se ja odande neću maći. Sam
ne znam otkud mi se javila ta smelost, jer sam po
prirodi bojažljiv, skroman čovek, a? Svirač, komedi-
jant, ali šta mogu, upeo sam se, muško pitanje, čast
neću da prodam. Tako sad mislim, da su hteli mogli
su mi reći: pa ostani i gotovo. Kao da malo imaju
ovakvih kao ja? Pa dobro, ostani, mili, s Bogom, što
nisu mogli reći, živi u zdravlju, ha, ha, ha, u zdravlju,
dobra šala za takvu vlagu i mrak, mraz trese, a tebi
da kažu — u zdravlju! Ali ne, uopšte nisu rekli, sam
ne znam šta bih tada učinio, eto, šta mislite, šta bih
tada učinio? Da ostanem, da ne ostanem, mislim u
sebi, to znači, sad mislim, jer ne ostati i sam se vratiti
dođe mu kao izgubljena čast, a opet ostati, to mu je
da tobože ženu dobijam natrag, ali šta će mi žena na
mrazu, u vlazi, i najzad našto mi čast, zar ne? Čast je
dobra kad si u toplom i na suhom, a sa golom čašću
trunuti pod zemljom, šta imam od toga, zar ne? Grozan
reumatizam, već je počelo da me lomi u kostima,
sve me boli, čak i takva mesta za koja nisam uopšte
111
znao ni da ih imam u telu, nisam ni pomišljao, gde
bih, čudna neka mesta, moja a nisu moja, ali nije to
važno, najzad mi uopšte niko nije rekao da ostanem,
i šta sad glavu da lupam, zar ne, ali da ste vi osetili
tu vlagu, taj mraz, čast bi vam začas izletela iz glave
kao belance iz probušenog jajeta, i zato vam kažem,
eto, kažem vam da ako sam uspeo, ah, kako sam
samo uspeo, sve sam postigao, na svemu sam imao
da zahvalim citri, citra mi je moja pomogla...
Šta? Rekao sam da sam loše svirao, možda je i
bilo loše, ali šta ima, za takvu vlagu, takvu hladnoću
bilo je to još i predobro, sve je relativno, gospodo,
relativno, treba uzeti u obzir okolnosti, situaciju, tre-
ba meriti gledajući na celinu, i vidite, još nisam sa-
svim oglupavio, znam ja razne nauke, dijalektiku ta-
kođe znam. Sad, eto, mislim o toj citri, tako mi je
palo na um, nije li se ona od te vlage pokvarila, jer
znate, najpre se materijal moči da bi se potom sušio,
ali kad je već suh, ne valja ga više močiti, moči se
samo u početku, jer je takva tehnika, tako je sa svi-
me, čovek se rađa da bi umro, ali potom nije dobro
roditi se po drugi put, dijalektika, a? A meni se baš
to dogodilo, ali nije važno. Citra mi ovlažila, jeste,
razumem, od toga je sad malo nagluha, jer i ja kao
da sam od te proklete vlage postao malo nagluh.
Ali pobedio sam, pobedio, igrao sam po svome,
po mome je i ispalo, jer kad se čovek odlučno nečeg
prihvati, kad se dobro postavi, u svemu može da us-
pe, samo se radi o odlučnosti, ne popuštati, stajati
čvrsto na svome, ne dati da budeš preplašen ni pot-
kupljen, o, ja to umem, časna reč, nema šale. I tako
uspelo je, postavio sam na svoje. Dali su mi ženu.
Tako je bilo.
Dali, ne dali. U stvari, nju samu nisam video. „O-
kreni se" — vele. I okrenuh se. „Ne okreći glavu."
Nisam je okretao. „Ona stoji iza tebe — rekoše — ali
ti ne gledaj." Nisam gledao. Rekao sam samo: „Euri-
diko, jesi li to ti?" Ništa, tišina. Jedan od onih kaže:
„Vratiće joj se glas kad iziđete gore. ništa ne brini,
144
dobro je." Sad nailazi ona poznata istorija, ali pone-
kad izmišljaju o tome bajke, te ću samo da podsetim.
„Idi napred", vele, „onako kao što si i došao. Dok ne
dođeš do jezera, glavu da nisi okrenuo. Osvrneš li
se, sve je propalo, ona se vraća k nama i kraj. Raz-
govora, dakle, neće biti." Dobro, kažem, neka bude
tako. Idemo, to znači ja idem, a iza mene samo šum.
Kojim putem se tamo ide ne dao Bog nikome da gle-
da. Zmije, vatra, železo, bare, šištanje, škrgut, kresni-
ce, nakaze, slepi miševi, poznata scenarija, ali pusti-
mo to. Bili smo već blizu jezera, to znači ja sam bio.
Trebalo je da pređem preko brvna, bilo je tanko,
iznad klanca, provalija bez dna. Stupam oprezno, od
straha sam se sav zgrčio u sebe, idem, korak, dva,
ali očevidno je padala kiša, klizavo je bilo, okliznuh
se, zaljuljah, umalo ne padoh, izdaja, samo vičem: —
Euridiko! — jer sam se bojao da ne padne, te viknuh,
okrenuh glavu i — gotovo. Prazno.
Da. Prazno. Ništa nisam video. Samo jedan dole-
teo i kaže: „S&m si kriv, išla je za tobom, okrenuo si
se, nestala je i kraj pesme", i tako dalje. I pobeže.
Tada postade sasvim pusto.
U stvari, samo toliko. A ja stojim i mislim: a kakav
imam dokaz da je ona uopšte tamo bila! Nemam ga.
Ko ju je video? Oni su govorili, ali otkuda ja da
znam? Nisam je video, nisam je čuo. Možda su me
nasamarili? Jer kakav imam dokaz? To znači da su
me smatrali mlakonjom, i pravo da kažem, mlakonja
sam ispao.
Hajde, dobro, mislim, recimo da su me izigrali i
da tamo ničeg nije ni bilo, razumete? Ničeg nije bilo,
recimo. Ali otkud su znali, đavoli umeljani, da ću se
okrenuti? A da se nisam osvrnuo, šta onda? Morali
su imali nešto takvo da bih se ja morao osvrnuti, jer
bi se inače sve otkrilo, čitava prevarancija, a njima
opet to ne odgovara, jer su oni tobože bogovi, tamo
njima... Pa dobro, šta su takvo učinili? Tobože kli-
zavo brvno, ah i to je rizik, jer da sam bolje pazio,
ne bih se okliznuo, i onda šta? A kraj je već bio blizu.
8 Ključ nebeski 145
 Tako mi se sve to u glavi komeša, i istinu da ka-
žem sam više ne znam, tako su me zaošijali đa-
voli prokleti. Bila je ili nije bila? Jednom mislim ova-
ko, drugi put onako, kombinujem na sve strane, ne
izlazi.
Vi ćete, gospodo, reći: kakva razlika da li je bila
ili nije, kad si se zablenuo gotovo je, ovako ili onako,
što se desilo desilo se, ništa ne vredi, šta tu sad mu-
druješ, tačka. Dabogme, vi to možete, ali ja? Za me-
ne je to razlika. Jer vidite. Ili nije bila, to znači da
sam dopustio da me nasamare, ili da sam mlakonja,
naivčina, nesvestan tip, ali opet krivica nije moja. Ili
je bila, a to onda znači da sam je ja, ja lično, ponovo
gurnuo u tu gadost. No, to jeste razlika, ne govorite
da nije, to je, gospodo moja, takozvani pravi Orfejev
problem. Ostalo me se ni najmanje ne tiče: raj, zmija,
izgubljeni raj, povratak kroz pakao, pričam ti priču,
mitologija, večiti simbol, trla baba lan. Govorim ja-
sno. Šta sam ja, u stvari, učinio? Hajde, šta? Jer stvar
tako stoji, nema šta da se uvija u pamuk. Sada to još
nije ništa, ali posle? Čovek mora da ima lice, zar ne?
Jer i to je pitanje časti. Pošao sam, znači obavio sam
častan zadatak, izišao sam, i sad kako? A posle ću,
kažu, jeste, kažu, ja ne znam, ali kažu da ću se tamo
vratiti. I s kakvim licem tamo da se pokažem? Ona
je otišla sa zmijcem, dobro, njena stvar, otišla je sa
zmijcem, znači sama je htela u pakao. A ja? Zbog
samog mlakonjstva ne ide se u pakao, uh, kako je
tamo hladno, čovek sav pomodri, i onaj vetar, ali nije
stvar u tome. Nego zbog takvog štosa što sam, tobo-
že, mogao da je iz toga gnoja izvedem, eh, to je već
drugi problem, mogao sam, a nisam učinio, ono je-
ste, nisam hteo ništa loše, možeš da pričaš, ali bilo
kako bilo, gurnuo sam je ponovo, a posle se pravdaj,
čoveče, sve je prekasno, znači, nema pravdanja,
znači — u pakao.
Sve zajedno je — pitanje večnog spasenja. Pa
makar i nevečnog. Odmah počinjem koncert, već
kao da sam se malčice zgrejao. U stvari, više i ne
114
znam, možda je sve to lagarija, šipak, što kažu, jer je
nisam video. Možda ona uopšte nije tamo. Jer gde
mi je dokaz? Ali čak i tako, radi se o spasenju. A ja
sam kraljevski sin.
Ne bojim se ja onih tamo, najviše se bojim nje.
Jer pretpostavimo da nje tamo nije bilo, u redu, ako
je nije bilo, može opet da iziđe na dva načina. Ili
ona tamo nije bila, znači tačka, ja takođe neću biti.
Ili je bila, ali mene su izigrali, tada opet nisam ja
kriv, u pakao se ne vraćam. Ovako ili onako, ali ja je
vaše neću videti i to je dobro. (Shvatate li šta ja govo-
rim? Neću je videti, i to je dobro? Razumete li šta ja
govorim?) Ali ako je bila tamo? Bila je, kažem, to
znači ja se vraćam i tamo se srećemo. Imaćemo o
čemu da razgovaramo, a? Uh, kakva hladnoća, čini
mi se da se opet smrzavam, možda da zagrejemo,
kako je ovde hladno...!
I šta vi na sve to? Fućka se vama, gospođe i go-
spodo.
Poštovana gospodo, Orfej, sin kraljevski rodom iz
Trakije počinje koncert.
Ah, kažem vam, pravo je zadovoljstvo vratiti se
dobrom sviranju posle onih uslova. Čovek uopšte ne
zna šta ima dok ne izgubi. Postoje i poslovice o tome,
znate. Ja sam u raju sam živeo, ali, u stvari, šta sam
imao od toga kad nisam znao da živim u raju. Imao
sam sve što sam hteo, već sam se te sreće nagutao
do guše, sami recite — čovek mlad, slavan, okretan,
na citri svira, peva, kraljevski sin, bogat, ima lepu
ženu koja ga voli, uz to je i tajno znanje naučio, šta
se još može poželeti od života? Ja se, takođe, nisam
žalio, ne kažem, ali da sam umeo to da cenim — to
takođe nisam. I sad evo — u jednom trenu sve iz-
gubljeno, nema zaljubljene žene, nema mladosti, ci-
tra postala nagluha, reumatizam, čast u ruševinama,
izdaja, sramota, ne, preterujem, nije sve propalo, još
mi ide sviranje, de, ništa, citra će se popraviti, sada
— smešrio, a? — sada kad bi mi jedna žica potpuno
8' 115
ozdravila, više bih se radovao nego ono pre čitavoj rima, mogla bi od toga da se napravi neka pesmica,
onoj sreći. A za sve je kriv onaj šugavi gmizavac. rima gramatička, ali u pesmi može da prođe), da vas
sve to prisiljava na samilost, jer samilost nije slobod-
Daću ti, daću, draga,
no odbijati, i vi tu sedite besni što vas ja tobože zači-
Sva svoja zemaljska blaga,
kavam svojim nesrećama i tim začikavanjem pobu-
Bisere svekolike,
đujem samilost, ali fućkam ja na samilost, ostavite se
Gavrana što proriče,
toga, možete ostati tvrdi poput kamenja, nije reč o
Uzde za konje vrane,
tome.
Zvezde i zore rane.
Takozvani Orfejev problem. Pravi Orfejev pro-
blem. To nije vikanje nad provalijom i osluškivanje
Samo ćemo za ljubav znati,
odjeka. Ni nad kakvom provalijom ja ne vičem, vika-
Ješćemo zajedno, spati,
nje nad provalijom je idila« i uopšte glumljenje. To-
U posteljama m^kim,
bože, ja sam takođe glumac, ne govorim ništa loše o
Pod zavesama lakim.
glumcima, zaista ne, čak se i ponosim time, molim
Na danu i u noći
lepo — glumac, luda, svirač, zašto da ne? — ako
Ljubiću tvoje oči.
kad počnem koncert, to će biti gluma, tada mogu da
vičem nad provalijom, a zasad ne vičem, nije o tome
A potom nastaće tama,
reč. Orfej ima problem časti, a ne sentimentalni pro-
Sve veća, svud nad nama.
blem, ponavljam, želim da me shvatite, vikanje nad
Najzad i potpun mrak,
provalijom je nešto sentimentalno, ne radi se o tome.
Sna večnog i smrti znak.
Čitavo nebo spanja — Otkuda ovde toliko duva? Ranije nikad nije duva-
Rad našeg milovanja. lo. Možda sam zaista ostareo, možda mi je taj reuma-
tizam ušao u kosti, ali pustimo to, uostalom to je ne-
Zatvorite prozore, hladno je, zatvorite prozore, ka- moguće, gledajte, zagledajte se, ovo su nožne kosti,
žem. Tako, dobro je. A možda tu hladnoću ja imam zglavkovi se sjajno kreću, a kolena? Gledajte, šta ve-
u sebi? Ali nije važno. lite? Prva klasa, nema govora o bolesti. A ovi listovi,
Razumem dobro da kad bih bio kadar da vam glatki, sjajni, to su noge trkača, a butine, bedra? Gle-
ispričam o geometriji onih podzemnih krivudanja, to dajte, sve gipko i pokretljivo kao tetive luka, prosto
bi vas više zanimalo, nekoristoljubivo zanimalo, da milina pogledati, to su muška bedra, stvorena za lju-
tako kažem. Ali nisam kadar, i zato govorim o svojoj bav. A ove grudi? Kao kamen, čovek se zaboravi,
vrtoglavici, vas se to ne tiče, nego vas još i nervira, mogao bi rebra nekom da polomi, ženi, naravno, ka-
jer ste primorani da me sažaljevate zbog moje sudbi- žem. A ruke, mišići? Gledajte, kao brodska užad. A
ne, a nema ničega goreg nego dopustiti da ubace u ovde dalje, vrat, vilica, zubi kao u vučice, lobanja od
tebe samilost, biti prisiljen na samilost. Ja, uostalom, metala, oči orlovske, kosa jedva okrznuta belinom,
ne tražim, ne namećem, jedino, kako kažu, stvaram još ništa, a? Prsti? Prsti su za citru i za ljubav, i za
situaciju, a posle već deluj|e konvencija običaja — tajne znake, drugu neku primenu nemaju, ali sitnica!
učena reč, a? — i vi zamišljate da ta moja vrtoglavi- Kakve primene! Te tri vrste upotrebe — to je već
ca, i ona hladnoća, i ona prigašena žica, i ona izgub- gotovo sve što na svetu postoji, to znači što nešto
ljena žena („žica prigašena — žena izgubljena" — uopšte vredi, mislim za muškarca. Ah, ovde... ?

162 a- 117
Pregibi ruku? Bili su zaklonjeni, jeste. Ovi znakovi,
ovi tragovi? Ožiljci, ne, još nisu ožiljci, još su gotovo
otvoreni. To je bilo juče. No, znate, britva. Šta ćete,
morao sam. Krv je potekla, gotovo sva. Neko je tamo
spasavao, ali bilo je prekasno. Uostalom, nisam ja ta-
kav da se izmotavam i da se dam spasti. Kraj. Dakle,
šta se čudite? Juče, još juče.
Moji dragi, mili prijatelji, ne govorite ništa, vidite
da plačem, smilujte se, unesite se u moju situaciju,
ne .govorite ništa loše, ja vas volim, sažalite se nada
mnom ovakvim kakav sam. To je bilo juče. Morao
sam.
Morao sam. To je pitanje časti. Situacija je postala
bezizlazna. A ja sam kraljevski sin... sin kraljev-
ski... sin kurvinski... sin kraljevski,.. sin kurvin-
ski... sin kraljevski...
Molitva Eloize, ljubavnice Pjera
Abelara, kanonika i teologa
Bože, koji si ljubav, zašto si učinio da je ljubav
greh? Ah, čujem, kažeš da nije uvek, da nije svaka?
Ali te bezgrešne ljubavi koliko si dopustio naspram
one nad kojom si nadneo grozotu večnog proklet-
stva? Dozvoljena ljubav je kao kap u moru grešne
ljubavi, koju takođe s Tvojim dopuštenjem moramo
da iskusimo, kažu da samo dopuštaš nju, ovu grešnu
ljubav, ali ne šalješ je Ti, nego da to sotona, koji je
zbog naših sagrešenja pušten da deluje na duše na-
še, raspaljuje u nama oganj nečisti. Ali kako to da
đavolske sile ljubav rađaju? Može li zlo da kroz lju-
bav zlobu svoju objavljuje, kad si Ti izvor ljubavi sve-
kolike? Pa čak i ako bi bilo tako da je, radi kazne
zbog sagrešenja naših, sotonska sila dobila pristup u
duše naše, kako, ipak, da imamo razumevanja za to
pitanje, ako kazna zbog greha treba da bude novi
greh? Može li biti, Bože ljubavi, da zbog greha ljuba-
vi praroditelja naših na nas pada takva osveta da sa-
mi na nove grehe bivamo podsticani? Kako to da
kazna za greh treba da je novi greh? Abyssus abys-
sum invocat, kažu, ponor drugi ponor ehom doziva i
lanac greha kad je jednom vezan, bez kraja i konca
ima da se nastavlja. I kako onda? Ti, Bože, ovaj si
svet stvorio i tako si ga uredio da greh ne može da
se završi, nego novi greh za sobom vuče kao anđeo
zaraze. Pa gde je onda, Bože, milosrđe Tvoje? Gde
je oproštaj greha ako se svaka krivica, umesto da
119
skrušenost rađa i tako da put ka spasenju otvara, no-
vom i posvećenom krivicom odaziva, a ova opet no-
vom, i ova novija još novijom, i tako do beskraja?
O, kakvo zamešateljstvo u glavi, kakvo okrutno
očajanje? Pa kako da verujem, Bože ljubavi, da je
naš svet Tvoje delo, pošto bez milosti svako novo zlo
mora da rađa novo i veće zlo? Kako da verujem da
si svet stvorio, ako se u njemu ljubav nerazmrsivim
čvorom vezala sa grehom? Ljubav je greh, a greh se
kao vatrena stihija sam umnožava i sam sebe nepre-
stano podstiče. To je Tvoj svet, Bože, to je Tvoje de-
lo. Pa ko si onda Ti?
Ne, jedno od dvoga mora da bude istina. Ili lažu
oni koji Te zovu Bogom ljubavi — jer da si svet stvo-
rio, ne bi mogao želeti da nas ljubav, kao kamen o
vratu, vuče dole, na dno jezera, ili Ti, Bože, nisi stvo-
rio ovaj svet, nego je on bez Tebe i protiv Tebe
začet. Ili, dakle, nemaš u sebi ljubavi, ili nemaš sna-
ge da bi svet stvorio; ili si zao Bog, ili Bog bespomo-
ćan; sad biraj, biraj kakvim da Te smatram.
Isuse Hriste, šta ja to rekoh, šta rekoh? Rekoh,
zao si Bog ili si bespomoćan Bog. Ako si zao, onda
uopšte nisi Bog, a ako si bespomoćan, onda sto puta
više nisi Bog, nego naš brat, isto kao i mi sputan
nemoću i očajanjem. Možda Te onda, Bože, uopšte i
nema, nego istinski postoji samo Sin Tvoj na zemlji,
Sin-ne-Sin, Sin bez Oca, nemoćni čovek, onaj koji
voli, ali je bez snage.
Ah, čujem Tvoj glas, čujem kako. zbori: oholost,
podmukla oholost te razdire, htela bi da pronikneš u
poredak sveta začet u mudrosti mojoj, u dubini moga
uma, do kojeg smrtnici ne mogu da se približe, nego
jedva izgleda da ga sagledaju, kao zamak u magli.
Oholost kažeš, oholost? Ohološću, znači, nazivaš želju
moju da Tvoj poredak shvatim i obožavam, nazivaš
ogavnim grehom moju ljubav, a Svoj sopstveni greh
nazivaš ljubavlju? Pa ko si Ti onda? Mudro si, kažeš,
uredio ovaj svet, i to tako mudro da mi, jadni ljudi,
tu mudrost ne možemo da sagledamo. Pa nema je i
120
tako! Ali .zar nisi imao toliko mudrosti da svet urediš
tako mudro da se mudrost Tvoja u njemu otkrije ne
samo Tebi, nego i nama? Zar je veća mudrost stvoriti
mudar svet, ali za tu mudrost njegove stanovnike
oslepiti, nego svet stvorivši mudrim, mudrost njego-
vu ljudima otkriti? I gde ja da tražim svedoke mudro-
sti Tvoje i ljubavi Tvoje? Jer svakako hoćeš da nebo
i more, kamen i voda, zveri šumske i poljska trava
hvalu Tvoju općvaju? Kamen i voda opevaće je, a
čovek, kruna stvaranja, koga si šestog dana iz bezdu-
šnog mulja u život pozvao i razumom nadahnuo, on
upravo bolni nerazum u sudbi svojoj jedino gleda,
kao da nije stvoren radi hvale Tvoje, nego radi pod-
smeha sveopšteg?
Ah, opet mi govoriš: pokornosti, pokornosti, po-
kornosti! Ali ko mi pokornost naređuje ako ne isti
onaj što je naredio da ga u razumu obožavamo! I ko
ljubav od mene zahteva ako ne onaj što ljubav osve-
tom progoni kao usijanim železom? Jer ako se u delo
Tvoje zagledamo, a tim pre ako na sopstvenom telu
i u sopstvenom srcu okove Tvoga poretka pronađe-
mo, lako se može učiniti da nismo mi oni što se u
vinogradu svemogućeg milostima i dobročinstvima
svemoći Njegove naslađuju, nego da pre sami sebe
za san zlobnog demona moramo smatrati!
Ara to hosion, hoti hosion esti, Gleiatai hypo ton
theon, e, hoti Gleiatai, hosion estin? Što znači: bogovi
vole ono što je sveto zato što je sveto, ili pak, nešto
je sveto zato što ga bogovi vole? Tako se pitao najve-
ći paganski mudrac, i šta ćeš mu odgovoriti? Ako je
sveto ono što Ti se dopada, onda si tiranin, a ne otac,
jer ne dopuštaš da dobro volimo radi dobra, nego,
ne pitajući, teraš da izvršavamo golu zapovest, da
ne istražujemo razloge i da počinimo svaku moguću
gadost ako bi Ti izvoleo da narediš, i da dobrom ili
zlom nazivamo danas jedno a sutra drugo, u zavisno-
sti od zamisli Tvojih... A ako ono što je dobro voliš
zato što je dobro, daj nam moć saznanja kako bismo
znali gde je dobro i gde je zlo. Ali nema razaznanja
162a-120
ako naš svet svedoči protiv mudrosti Tvoje. Prema
tome, ili si tiranin, pošto nema na svetu dobra van
zapovesti Tvojih, ili nam ne dopuštaš da upoznamo
dobro, što znači da si takođe tiranin.
Čujem, čujem Te i sada kako govoriš da je put
do Tebe posut trnjem i da treba izvršiti napor nad
sobom da bi se u Tvom vinogradu slavila gozba. Ali
ko je to trnje rasuo? Nisi Ti, Bože, nisi Ti, kažu, nego
naši praroditelji što su se po zmijčevom nagovoru
usudili da se Tebi usprotive. I čime su se usprotivili?
Ljubavlju, ne nečim drugim. Najpre ljubavlju prema
razumu koji si im dao, a zatim ljubavlju jednog prema
drugome, onom ljubavlju kojoj ih nisi naučio. A da
nije toga okrutnog greha što na veke tela i duše naše
vuče prema paklu, reci, Bože, da nije toga greha,
kako bi ljubav mogla da se rodi među našim praro-
diteljima čim je nisu od Tebe znali, čim je Adam,
tek pošto je isteran iz raja, nasitivši se plodom drveta
poznavanja dobra i zla, upoznao ženu svoju? A da se
nije rodila ta ljubav, ne bi se razmnožavao ljudski
rod na zemlji, i zajedno sa dvoma prvih ljudi u zemlju
bi se vratilo celo naše pleme, i ugasilo bi se, i odne-
lo bi sa sobom hvalu Tvoga stvaranja. Znači, samo je
greh učinio da svi ovde živimo, i taj isti greh je uči-
nio da svaki tren našeg života mora da bude greh.
Zahvaljujući grehu živimo na svetu, zbog toga istog
greha umiremo, i zbog tog istog greha osuđuješ nas
na večno prokletstvo, a taj greh upravo je ona ljubav
koja iz Tebe potiče, jer Ti si sebe nazvao Bogom
ljubavi. Iz Tebe, dakle, potiče ona ljubav koja nas
rađa zato da bi nas gurnula u provaliju tame, i da bi
nas predala sotoni na milost i nemilost. Je li moguće
pronaći goru sramotu, gori podsmeh, goru bedu? A
Ti kažeš da si u ljubavi i mudrosti i svemoći svet
uredio! Kažeš tako, čujem glas Tvoj, ali otkuda da
znam da je to Tvoj glas, a ne satansko kušanje ili
đavolja omama? Kako da razlikujem Tvoj glas, Bože,
od glasa Tvoga neprijatelja, kad znam sama, kad svi
mi znamo da dopuštaš sotonskoj zlobi da nas navodi
162
u iskušenje i da nas obmanjuje? Vele da mogu ras-
poznati Tvoj glas jer mi on naređuje dobro, dok me
đavolski glas podstiče na zlo. Ali ja ne znam šta je
dobro i zlo pre no što najpre ne saznam šta potiče
od Tebe, a šta od kneza tame. Jer kako da saznam?
Oganj ljubavi može da bude đavolje kušanje, što
znači da se ljubavlju ne razlikuješ od zavodnika? Pa
čime se onda razlikuješ, čime se razlikuješ od njega,
odgovori?
Svakako pamtiš još, Bože ljubavi, pamtiš ime pr-
vog čoveka koji je na zemlji bio rođen od žene? Ime
njegovo bilo je Kain. On je prvi na svetu bio začet u
utrobi žene da bi pokazao kako ljubav između dvo-
ga, ljubav tela čim se jednom razgori, rađa zločin.
Oh, da si se samo bio prevario i ispravio grešku! Ali
zbog toga što je prvi čovek koji je rođen iz ljubavi
nosio ime Kain, nisi uopšte požalio što si stvorio svet.
Prošlo je deset pokolenja, i tada si požalio, požalio si
kad su anđeli Tvoji usplamteli požudom prema ze-
maljskim ženama. Tada si, eto, obuzet zavišću, uni-
štio u potopu rod ljudski. Znači da zavist, a ne pravi
zločin rađa gnev Tvoj i osvetu. A zašto si iz Raja iste-
rao praroditelje naše? Ta rekao si: eto, čovjek posta
kao jedan od nas znajući što je dobro što li zlo; ali
sada da ne pruži ruke svoje i ubere i s drveta od
života, i okusi, te do vijeka živi. Zavist, znači, zavist
Te je potakla, jer si se bojao da će čovek ushteti da
oproba plod drveta života posle ploda drveta dobra
i zla, i da će tako živeti večno. Stoga si odmah pro-
kleo ljubav prema razumu, prokleo si ljubav između
muškarca i žene, prokleo si najzad samu ljubav pre :
ma životu. Za svaku ljubav našao si okrutan odgovor:
izgnanstvo, smrt, muku. Naredio si da trnje i bodlje
rađaju naša polja, prokleo si naš rad na zemlji, gro-
zne patnje vezao si s našim materinstvom, koje treba
da pada kao bolna kazna zbog telesnog odnosa iz-
među žene i muža. Ti si Bog zavisti, Bože, ali Tvoja
moć nije bez granica. Pretio si Adamu da će umreti
onog dana kad okusi zabranjeni plod,, a zmij je re-
a- 123
kao da neće umreti. I nije onog dana umro Adam.
Ko je dakle govorio istinu?
Čuješ li me, Bože? Bože, da li Ti mene čuješ? Re-
kao je neki filozof da si Ti gluh i nem, što je kao da
Te uopšte i nema. Drugi je rekao da nisi nem nego
gluh, da nam daješ naređenja, ali da molitve naše
ne dopiru do Tebe; a jedan reče suprotno, da nisi
gluh nego nem, da znaš o nama što treba, ali nam
ne govoriš šta treba da preduzmemo. Ali naša vera
nas uči da nas čuješ i da nam govoriš kao otac. No
da li svakoga slušaš? No da li se svakome obraćaš?
Ko je od Boga, reči božje sluša, govori Sveto pismo,
znam; prema tome treba najpre pripadati Tvome na-
rodu da bi se Tvoj glas probio kroz zaklone tela i da
bi u duši odjeknuo. Jeste, kažu, jeste, treba se najpre
sam očistiti od zla da bi se čuo Tvoj glas. Ali vele,
takođe, da se od zla nećemo očistiti bez Tebe, da
smo mi samo gadost i ništavilo, da .sami nikako ne
možemo preći ledenu pustinju što nas od Tebe raz-
dvaja, da najpre moraš Ti ruku da pružiš, vele, ruku
svima, za ceo rod ljudski sina si poslao na muke, na
sve duše razlila se njegova otkupiteljska krv, a ako
Te neko ne nađe, njegova je krivica što je Tvoju is-
pruženu ruku odgurnuo. Znači — moja krivica? Moja
krivica? I još kažu: sve dok traje dah u grudima čo-
vekovim, Tvoja ruka ostaje ispružena prema nama.
Corruisti? Surge! Dok god nas ne usisa smrtna magla,
kažu, sve do poslednjeg časa milost je spremna, go-
zba Gospodnja traje, posluženje u domaćinskom do-
mu sa svežim medom i starim vinom čeka na goste,
priđi i služi se. Tako govore, tako govore, a ja, ruka-
ma pipajući, tražim gozbeni sto i u mraku samo o
kamene i hladne zidove bolno udaram, i samo slu-
šam stroge glasove: tvoja krivica, tvoja krivica, tvoja
krivica... Prema tome, ja sam zla, najobičnije, upa-
la sam u nemilosrdne pandže samoljublja, znači sla-
ba sam, duša mi se osušila kao drvo, i samo će seća-
nje na sopstvene grehe uspeti za trenutak da je raz-
budi. Zla sam, Bože, dakle, ne čujem Te, ne nalazim;
162
ne čujem Tebe, što znači da sam dvostruko zla, a
time i dvostruko gluha... I tako ponovo vidim kako
jednom upletena u mreže čudovišta ne mogu da po-
begnem, osim samo u goru mrežu, a iz nje još u go-
ru. I tako se omča steže oko vrata, jače, još jače, sve
do trenutka kad se oči prevuku belinom, a duša se
sruči u večni ponor bez spasa, bez nade.
A sad kažu: dovoljno je početi, dovoljan je jedan
pokret, jedan drhtaj srca, jedan trenutak istinskog
odricanja, i isto onako kao što se ranije zlo samo na-
dovezivalo na zlo, sada će dobro sctmo obrastati do-
brom poput snežne grude što se valja nizbrdo, poput
planinskog potoka što se iz nevidljive struje pretvara
u ogromnu reku. Ah, kako lepo govore: samo početi!
Ali od čega početi? Ne od razuma, svakako, jer je
Tvoja vera ludost i glupost u svetu. I ne od ljubavi,
jer je ljubav iznakažena telom, i nikako je ne možeš
očistiti. Zavoli Boga radi njega samog, vele, ne misle-
ći na sebe, čak zaboravljajući u sebi i na naše spase-
nje, zavoli Boga ne sebe radi nego Boga radi, kao
što majka dete miluje. Ali zbog čega da te milujem,
Bože? Zbog onolike muke za koju vele da nije muka,
zbog onolikog truda za koji vele da nije težak? Ne,
treba da Te volim ni zbog čega, samo zbog toga što
postojiš, što si Bog. Ali ja baš tako volim svog ljubav-
nika, ovog na zemlji, ljubavnika od krvi i mesa, ni
zbog čega, samo zato što postoji takav kakav je, ne
pitajući za nagradu, za budućnost, za sreću. Tako i
Tebe da volim? Ali moj ljubavnik me je upoznao, vi-
dela sam njegov osmeh, grlio me je u postelji, srce
sam njegovo doticala, sam me je pronašao ne tražeći
me, znam da postoji, osećala sam da postoji A Ti?
Kako da Te volim, kako da počnem tu svoju ljubav
kada mi nisi došao, nisi mi se najpre pokazao, kada
Te moj razum ne doseže, kada Tvoj glas ne dopire '
do mene, kad ruku Tvoju ne vidim, ne osećam? Od
čega da počnem ljubav moju, otkuda da znam da
postojiš, otkuda da probudim u sebi tu ljubav koju
a- 125
 ne znaju šta čine, oprostićeš znači i onima koji ne-
treba tek razum da obasja, ali koja sama niotkuda
.svesno, povodeći se za strastima, ne misleći na greh,
nema prosvetljenja?
kao životinje svoj greh rasipnički seju. Opraštaš živo-
I na to mi vele: ne mudruj, pokori se, padni na
tinjama, ali čoveku ne opraštaš, ne miriš se s takvim
kolena, pokušaj, odagnaj svoje nedostojne misli, ote-
koji, grešeći, unapred računa na milost Tvoju. On
raj kušača od sebe. Pa možda je tako, možda ne tre-
ZNA, prema tome, ne treba da računa na oproštaj,
ba početi od ljubavi prema' Tebi, nego od mržnje
on Tebe ne vređa životinjstvom svojim, već Te vređa
prema neprijateljima Tvojim? Toliko je puta lakša
svojom čovečnošću, što znači da Te beskrajno vre-
mržnja, nego je li moguće, Bože, da od mržnje treba
đa, jer bi preko besmrtnosti duše hteo da izvara ko-
početi put k Tebi? Može li to biti, čim si naredio da
rist, milosrđe Tvoje, beskrajno Te vređa i osvetu će
mržnju prema neprijateljima istrgnemo iz svoga
beskrajnu dočekati.
srca? Jer ako neprijatelje, kao što učiš, treba da voli-
mo, onda i sotonu, neprijatelja našeg, treba da voli- Zvezdo jutarnja, što svima svetliš, zašto si za mene
ledinu ugasla?
mo. Znači da i taj jedan put, taj jedini, počinje nasu-
prot zapovesti Tvoje? A ako je već moguće od čiste Sveti posrednici, zašto ste mene jedinu bez po-
mržnje početi put na Tvoju gozbu, zašto onda ne po- moći ostavili?
četi od grešne ljubavi koja, iako je grešna, mora da Spasitelju svih ljudi, zašto mene jedinu nisi spasao?
nosi na sebi ostatke nekakve topline sa Tvog ognji- Zbog grešne ljubavi iz tora Tvoga isterana, idem
šta, jer mržnja odiše samo hladnoćom. Prema tome, za glasom ljubavi koji me od Tvog pristaništa svakim
neka počnem od te grešne ljubavi, ali ne mogu, jer trenutkom udaljuje. Ne vredi se protiviti, kad na mo-
me njen greh prikiva kao obruč uz presu za muče- ru duva jedan vetar, treba tome jednom vetru izložiti
nje pred narodom Tvojim. I tako se vraćam na poče- jedro. Ti mene ne zoveš, moj glas upada u bunar
tak, kao uvek, na početak. mudrosti Tvoje i vraća se kao prazan odjek. Ledena
pustinja Tvoga zakona nikud ne vodi, jer se na vidiku
I već mi se za jedan trenutak učini da sam upo- ništa ne nazire. Na drugoj strani je topao vrt koji var-
znala put što vodi k Tebi, već mi za časak grlo oslo- kom nazivaju. Pa neka bude i varka. Bolja je i varljiva
bodi okrutni strah, i za časak mi naiđu suze, i olakša- toplina, nego hladnoća koja ne zavarava.
nje, i nada. Ali mine trenutak, i opet, kao zver u ka-
vezu, čas se bacam bez spasa, čas sedim u otuplje- Pusto je na stazama Tvojim.
nosti, bez srca i bez nade. I svaki trenutak kad mi Moja sreća je kratka i dobra i grešna.
se učini da samo što nisam sagledala Tvoje staze, Radujem se zvezdama, iako se zvezde meni ne
raduju.
priprema još goru nevolju za sledeći trenutak. I tako
lebdeći čekam smilovanje, i smilovanja ne vidim. Zovem se Eloiza. Drugačije se ne zovem.
Non serviam.
Uzdaj se, kažu, uzdaj se! Ali šta to znači? Treba
da grešim i da se uzdam da ćeš mi oprostiti? Dodu-
še, oprostio si velikim grešnicima, a onaj što se Hri-
sta tri puta jedno za drugim u smrtnom času odrekao
— postao je stena na kojoj je izgrađena Crkva Tvoja.
Mnogima si oprostio, no može li biti da grešnik gazi
u nezakonitostima, gajeći u duši nadu u Tvoje bes-
krajno milosrđe? Jer pošto opraštaš grešnicima koji

126
 Dijalektičko opažanje Artura
Šopenhauera, metafizičara,
građanina iz Gdanjska
I tako povorka ide dobrovoljna
Dajuć razložnost svoga postojanja,
Dajuć razložnost time baš što ide,
To jest prolazi (kraj mene, to znači
Meni je data ta razložnost). Iduć,
Diči se, hvasta i nadima sobom
Zato što jeste, il možda nasuprot,
Ohola što jeste, te prolazi. Sada
Uporno kruži. Ko da uverava
I grozničavo i naglašeno tvrdi
Da ima razložnost svoga postojanja,
Jer je stvarno ima, samim tim što ide,
Sto prolazi, kruži. Te znači zaista
Biti je — imati razlog bitisanja,
Opravdanje, zalog? Ali ko, u stvari,
Tu potvrdu daje? Zar ne samom sebi
Onaj što ide (dakle jest)? No tada
Bio bi sigurno besmrtan. A možda,
Uostalom, stvarno i jeste besmrtan,
Čak anti-smrtan. Jerbo samim time
Što povorka postoji time što prolazi,
Ali prolazi stvarno, postojeći,
To prelaženje i to postojanje
Uzajamno su razlozi, te vredi
Da jednom bude, i da bude večno.
I baš je to ono što je najčudnije.
Jer, s druge strane, daje se da sazna
128
Da, mada se tako beskonačno u svom
Hodu učvršćuje, ipak to idenje
Nosi u sebi i neko gašenje,
Sto uopšte nije pritajeno, već je
U hodu sadržano. 1 ili još ono,
Krijući, evo, daje mi na znanje
I )a to je idenje večno, i to zato,
Milo što se plaši za svoju večitost,
Sto je u gašenju od samog početka,
To jest otkada i poče učvršćivat
I kočiti se k6 hod neosporni.
Tu objašnjenje: u logičnom redu —
)Bn-dva, jen-dva, jen-dva, jen-dva-tri-četir
Postoji slabost što počiva na tom
Da ponavljanje, te i učvršćenje
Nema večnosti svoje, ni beskraja,
Besmrtnosti i ostalog — u svakom
()d svojih članova sadržane, to znači
Da nijedan delić celog tog idenja
(Na primer: jen-dva, ili: jen-dva) nije
S.im beskonačan, te ni svi ostali
H<v/ obzira na to koliko ih skupiš,
Hoskrajni nisu. Te tako, smrtnost je
!indržana kao metak nepobitni
U deliću svakom za se, il u svakom.
Koraku sprovoda (na primer,- u onom:
Jnn-dva, i u: jen-dva), i tim više
lwidržana mora da bude u celini
Šio sastoji se iz tih čestica smrtnih,
šlaviše — u toj celini ova smrtnost
Tok beskonačno jeste sadržana,
I ln konačnost zaista tek tad se
()l kriva na način prosto nepristojan,
()nda kad svi se ti delići skupe
1J količini beskrajnoj. I tad baš
Konačnost ta postaje zaslepljujuća,
!i lavnošću potpuno bez granica. Konačna
1 to upravo znanje je ono koje
,'viopštava mi sprovod kad prolazi,
u Ku
ilO- nebeski 129
A topotom ga svojim saopštava Legitimacijom, beskonačnom, najzad,
Što sastoji se iz delova ovakvih: Uzrastom svoga bića. A štd najzad
Jen-dva, jen-dva, jen-dva, jen-dva-tri-četir. Nije me ugasila tako, već inače
Te učvršćujuć se istovremeno mutno (Čineć me svojim odrazom, a potom
A1 neosporno, jer s visina svoga Dajuć mi udeo u sopstvenom padu
Tog besmrtnoga samo-učvršćenja Koji se takođe pokaza beskrajnim),
Na dlanu daje mi, da to tako kažem, To, bilo kako bilo, ja se gasim ili
Vlastit nestanak, započet još onda Ugašen postajem. I tako uzalud
Kad počelo je ono prvo: jen-dva Povorka ova pobediće, pošto —
(Kad je to bilo ne sećam se) svoje Pošto baš ona će odneti pobedu.
Povratno ne-jestastvo, rastapanje,
Uništavanje, ništenje, davljenje,
Topljenje, hlapljenje, ono iz-bivanje,
Neuprisutnjenje i protiv-javljanje,
Zaboravljanje i planimetrizovanje,
Pokret ka ničem, ritavost, i laži,
Rečju — svoj nestanak mi daje. Ja zato
U tom odsustvu začuđen stojeći,
A i udubljen, odjednom zapažam
Da sav tom povorkom bivam zaokupljen,
Da sam postao sSm izraz te povorke
Te samim tim i svoje nastajanje
I gašenje svoje opažam. A sada,
Čim moja slabost, bledilo i neka
Ne-razvijenost, neka neminovna
Ne-nabujalost povorke neprijatna
Postaje moja sudba i još raste,
I svakog trena još se povećava
(To jest, ona slabost i ne-nabujalost)
Rastuć odista do beskonačnosti,
To već prerasta moć moju. Jer eto,
Zar mogao bih, buduć savršen sasvim,
Borit se s beskrajem svoje slabotinje?
I tako ništavnost ove tu povorke
Kad postala je i moja ništavnost,
Najzad postiže to o čem reč beše.
Jer stvarno, samo o tom se radilo,
Da mene pogruži samo-utvrđenjem.
Trebalo je da me pobedi zakonom svojim,

130
Stenogram demonove metafizičke
konferencije za štampu održane u
Varšavi 20. decembra 1963
Prestali ste da verujete u rnene, dabogme, znam
to. Znam i ostajem naspram toga ravnodušan. Veru-
jete u mene ili ne — nije moj problem nego vaš, i
isključivo vaš. Razumete, gospodo? Ja naspram toga
ostajem krajnje, apsolutno ravnodušan, ili, ako se ti-
me ponekad i zainteresujem, onda to biva samo na
način na koji duh istraživača ponekad biva privučen
nekim prirodnim kuriozitetom. Duh kažem, jer u sve-
mu što činim, u svemu što osećam — stvar ostaje
bez značaja, bez ikakvog značaja. To što mi poričete
postojanje ne razdražuje moju taštinu, jer u meni ne-
ma taštine; ne želim, eto, da vam se učinim bolji no
što jesam, niti čak onakav kakav jesam, jer hoću da
budem ono što jesam i ništa više. Vaše neverovanje
ne narušava ni jednu od mojih želja, jer su sve moje
želje ispunjene. Nije mi stalo do toga da moje posto-
janje bude priznato, stalo mi je do toga da delo uni-
štenja ne oslabi. Verovanje ili neverovanje u moje
biće ne utiče na razmere moga napornog rada.
Ponekad se zamislim nad uzrocima tog neverova-
nja, prosto onako, najobičnije, probleme za trenutak
privuče moj pogled, zagledam se u vaš jadni skepti-
cizam kao što se vi zagledate u pauka koji mili po
zidu. Začudim se lakoći s kakvom ste odbacili svoju
veru, čudim se takođe što, kad neverovanje uzna-
preduje, ja prvi padam kao žrtva. „Padam kao žrtva"
— samo je uobičajena fraza kad nešto treba glatko izra-
ziti, dok, u stvari, ja nisam nikakva žrtva, i ne padam,
184
dabogme da ne padam. Ali neverovanje počinje od
mene. Najlakše je napustiti đavola. Potom dolaze an-
đeli, pa Sveta trojica, pa Bog. Kao da je đavo naj-
osetljiviji delić vaše mašte, najnoviji i najneustaljeniji
plen, najmlađe tkivo vaše vere ili možda naprosto
njen stidni tanki sloj, neprijatan, težak za prisećanje,
koji se nerado pamti. Ali vidim da oni što veruju, što
predano, sa žarom, ponekad strastveno veruju — da
čak i oni u svojoj veri zaobilaze đavola. Prestali su o
njemu da govore, nesigurno skreću pogled, a kad ih
neko upita, ćute, sami ne znaju da li su ga sasvim
napustili, ili možda nekakva tamo ćelija njihove duše
još oseća njegovo prisustvo, a ako i oseća, onda je
to sve slabije, ćelija se polako gasi, obamire, grči
se, koči, i đavo pada u nesećanje. Neka je i tako.
Navraćam ponekad u crkve, slušam propovedi,
pažljivo slušam, bez osmeha, mirno. Retko, sve rede
se dešava da neki propovednik, ma i ubogi seoski
paroh, pamti mene kad se nalazi na predikaonici.'Ni
na predikaonici, ni u ispovedaonici, niti bilo gde. I
šta velite? Stidi se! Jeste, najobičnije se stidi. Mrač-
njak, reći će se o njemu, prostak, u bajke veruje, ne
ide u korak s vremenom koje, međutim, ni crkve ne
može da zaobiđe. Ne može? Da, kažu teolozi. Crkva
ide u korak s vremenom, ponekad čak prednjači,
ne plaši se novosti — ali, dodaju, samo po formi, sa-
mo po jeziku, samo po spoljašnjem ruhu, ali ne u
mističnoj srži, ne u veri, ne u poštovanju prema Bo-
gu. Pa kako onda to, gospodo teolozi? A šta je sa
mnom, ako je slobodno da podsetim, iako je, kao što
rekoh, stvar sama po sebi za mene krajnje nevažna.
Jer gde je onda mesto palog anđela? Nije valjda da
spadam samo u jezik, u nevažnu ukrasnu formu koju
je od nedelje do ponedeljka moguće promeniti kao
kravatu? Zar je sotona samo retorička figura, loquen-
di modus, fagon de parler? Zar je on samo način za
pobuđivanje lene mašte vernika, način koji je, u sva-
kom trenutku, moguće zameniti nečim drugim? Ili je
133
on, pak, gospodo, potpuna neporeciva stvarnost, pri-
znata od tradicije, ovekovečena u Bibliji, stvarnost
koju je Crkva opisivala dve hiljade godina, stvarnost
opipljiva, žestoka, realna? Fa zašto me onda, gospo-
do, izbegavate? Plašite se podsmeha malovernih,
bojite se da vas ne ismeju u kabareima? Ta otkad se
to vera plaši podsmeha pagana i jeretika? Na kakav
to put stupate? Ako od temelja vere budete odstupali
iz bojazni da vas ne ismeju — na čemu ćete završiti?
Ako je danas pao đavo, onda će Bog već sutra pasti
kao žrtva vašeg straha. Gospodo, dopustili ste da vas
omami idol mode koja se plaši krajnjih pitanja i skri-
va od vas čak i samu njihovu mogućnost. Ne govorim
ovo radi svoje koristi — šta ja! — govorim vama i
radi vas, baš kao da za časak zaboravljam na svoj
poziv i čas na svoju dužnost da rasprostirem greh. I
nisam ja jedini koji to govori. Naći će se tu i tamo
još poneki monah ili sveštenik koji glasno i očajnički
podseća na đavolska prava, koji poziva na veru, ži-
goše pad Crkve, podseća na najsvetiju tradiciiu. Ali
ko takvog sluša? I koliko ima tih glasova što vapiju u
pustinji? Ogluvela Crkva koja se utrkuje sa svojim
vremenom, hoće da bude moderna, progresivna, hi-
gijenska, funkcionalna, precizna, uvežbana, drska,
motorizovana, radiofonizovana, naučna, čista, ener-
gična. Kad bi mi zaista stalo do vaše sudbine, gospo-
do, oh, kako bih umeo da vam pokažem vašu bedu,
vaša, samilosti dostojna, nastojanja da stignete za
vremenom koje će vas i onako uvek preteći za hilja-
de milja. Sport, televizija, filmski ekran, banke, štam-
pa, izbori, urbanizacija, industrija — i vi hoćete da
ovladate tim svetom? Šta govorim — da ovladate! —
vi hoćete da mu se dodvorite, da stupate na čelu
čovečanstva koje udiše atomsku prašinu u pluća već
pocrnela od cigareta i gasova od sagorevanja? Čega
vi to morate da se odreknete da biste u ovom svetu
stekli priznanje? Đavola? Prosto đavola? I čini vam
se da će se ustupci na tome završiti? Gospodo! Pre-
stali ste da se plašite neverovanja, prestali ste da se
162
bojite jeresi, ne plaši vas đavo, što znači da vas ni
Bog ne plaši, i bojite se samo jednog — da vas ko
ne nazove zatucancima, da vas ne ošine srednjove-
kovljem, da prezrivo ne ismeje vašu nemodernost,
da ne dokaže kako ste nehigijenski, nemoderni, ne-
sportski, nenaučni, nebogati, neindustrijalizovani. To-
ga, toga se jedinp bojite, i da biste taj jedini prigovor
odbacili, grozničavo spremate vaše štamparije, vaše
banke, vaše političke partije, vaše korbizjeovske će-
lije, vaše apstraktne vitraže. Naravno, na tome vašem
padu ne gubim ja. Padajte, molim lepo, ne padam ja
s vama, nego vi sami padate. U taštoj nadi da ćete
laskanjem i obigravanjem uspeti da primamite malo-
verne, sami ste već spremni da usvojite celokupnu
njihovu slabu veru, da se odreknete svega sa čime
ste dosad živeli, i u svojoj gluposti mislite da ste sa-
čuvali veru netaknutu po sadržini, samo što ste joj
dali moderan „oblik". A đavo prvi pada na oltaru,
uvek prvi.
Stvar je vredna pažnje, ali i smeha, što samo iz
usta bezbožnika čujem ponekad svoje ime, koje ipak
izgovaraju bez ženiranja, jer ne priznaju tradiciju koja
s tim imenom povezuje nekakvu realnost. Među va-
šarskim lutkama još biva deci pokazivan, radi smeha,
„đavolak", ali ako ga pokazuju u pozorištu, ako ga
pokazuju u knjizi, onda je to neminovno bezbožničko
pozorište i knjiga. A u crkvi, a na propovedaonici?
Stare slike iznose se iz hramova da ne bi plašile đa-
volom. To zahteva, vele „moderno vaspitanje". Sa svi-
ma ste, gospodo, sklopili pakt samo da biste održali
korak sa svojim podsmevačima, sa svime se mirite
sem s vašom verom, sem s vašom tradicijom. Saču-
vali ste ostatke od đavola, psovku bez sadržine, ver-
tepsku igračku ili stidljiv trag napuštenog mita koga
se prvog treba osloboditi, jer je to mučni trag davno-
prošlog vremena, pradedovska starudija u moder-
nom, higijenskom i funkcionalnom stanu. Nazivate
sebe hrišćanima? Hrišćanima bez đavola? Neka bu-
de, nije moj problem, zaista nije moj problem.
a- 135
 Već mi je mnogo draža vaša nevera, gospodo
bezbožnici, u njoj nema pretvaranja, nema stida ni
ustručavanja. Ne postavljate sebi pitanja o đavolu, ne
trudite se da ga se rešite, jer nemate čega da se
rešavate. Bar vam se tako čini. Ostavili ste sebi đa-
vola za naučne rasprave, valjano ste ga opisali u va-
šoj istoriji, u vašoj sociologiji, u psihologiji ili nauci o
religiji, ili u psihoanalizi, ili u romanu, ili u drami o
vešticama. Rešili ste problem, zar ne? Rešili pro-
blem? Šta? Rešili ste problem? Čini mi se da ste za-
vršili obračunavanje sa „htonskim svetom"; jedno ste
barem naučili od hrišćana: da dosledno osuđujete
ono što je nekad nosilo naziv „manihejska jeres". Isu-
šio vam je mozgove hrišćanški optimizam, i sad ima-
te glave sterilne kao operaciona vata. Zlo nije real-
nost, kažete, zlo je nesreća, slabost sveta, nešto što
se događa, svakako, ali događa se naprosto, kao Što
se ponekad događa da se rode dvoglava telad, ne-
ma u tome nikakve prisile, dalja regulacija života
vratiće mu njegovu spontanu harmoniju, zlo se sva-
kodnevno savladava i moguće ga je neograničeno
savladavati. Reč „zlo" pristaje samo uz pojedine slu-
čajeve, zato u vašem govoru nosi patetičnu, eksplo-
zivnu nijansu, nabijeno je vašom brigom, vašom žud-
njom, razmišljanjem, poverenjem u budućnost.
Ali to je neistina, gospodo! Reč „zlo" ne sadrži u
sebi ništa patetično; nikakvu strahotu ni uzvišenost,
konkretna je i suha, ukazuje tačno na stvar o kojoj se
radi, najobičnije, isto kao i reč „kamen", reč „oblak";
prilagođena je tačno uz predmet, nepogrešivo poga-
đa svoju realnost, precizna je, bez poleta. Zlo je
stvar, najobičnije; kao stvar.
Ne, vi to ne želite da znate. Pred licem svih pusto-
šenja, do kraja sveta ponavljate sebi s manijačkom
upornošću: tako je, tako se desilo, prosto se tako de-
silo, a može da se desi drugačije; zlo je događaj,
dešava se slučajno tu.i tamo, a kad mu se dovoljno
energično suprotstaviš — ne javlja se. Kraj sveta za-
162
teći će vas pogružene u pouzdanost da je kraj sveta
slučajnost. Ne verujete u đavola.
Suočeni s okrutnošću koja nikom nije potrebna,
suočeni sa žalosnim besciljnim uništavanjem — i ne
pomišljate na đavola. Imate pri ruci toliko objašnje-
nja i toliko naziva da biste mogli da rešite svaku ver-
ziju problema. Imate svoga Frojda da vam govori o
agresivnom nagonu i o instinktu smrti, imate svog Ja-
spersa da vam priča o strastima noći u kojoj se čo-
vek trudi da nekako silom preotme božanstvu njego-
ve tajne, imate svog Ničea, imate svoje psihologe
specijalizovane za „volju za moć". Kadri ste da stvar
zatajite rečima pod prividom da je razotkrivate.
No jeste li kadri da to vaše prikrivanje učinite
krajnjim? Pažljivo pretražite savesti, vi, hrišćani, a
mislim i vi, bezbožnici, potkopajte malčice tu ostriže-
nu travicu vašeg učenog govora, vaše metafizike i
vaše psihologije, razgrnite zemlju, vratite se sebi,
vratite reči, za časak, njen prvobitni sjaj, njen strogi
i nepatetični pokret, zaustavite se na izgubljenoj do-
slovnosti. Potrudite se da se, barem za časak, usred-
sredite na ono što je najsvakodnevnije, najopštije, a
što je u vašim očima izobličeno zbog krivog stakla
filozofskog jezika. To je dovoljno. I ugledaćete mene.
Ugledaćete me bez čuđenja, i učiniće vam se da ste
me oduvek poznavali, uprkos vašim doktrinama, uka-
zaće vam se poznato, prisno lice, iako ga istinski vi-
dite prvi put. Poneće vas bliski i hladni polet sile o
kojoj ne želite da pamtite, iako na dnu vašeg mozga,
zaglušeno metafizičkim treskom, potiskivano u ništa-
vilo i ugaženo, tinja neuništivo znanje o njoj.
Razorna snaga koja ne želi ništa drugo osim sa-
mog razaranja. Svuda je susrećete i njeno prisustvo
osećate iz dana u dan — u svim porazima i greška-
ma, u okrutnosti i smrti, u usamljenosti i u neispunje-
noj želji. Susrećete je licem u lice, najprisutniju —
ne tamo gde vlada razumno razaranje, gde su okrut-
nost i zlo samo oruđe, nego baš tamo gde su okrut-
nost i zlo sami sebi cilj.
a- 137
 Kad je zlo u pravu — kad nastaje iz ljubavne po-
žude, iz straha, iz želje za bogatstvom, iz oholosti,
čak iz taštine ili iz želje za osvetom — moje učešće
u njemu je neveliko. Zlo je opravdano, racionalno,
hoće jedino da postigne cilj za kojim bi poseglo i
bez njega, kad bi bez njega bio dostižan. Sama
strast, sama požuda ili strah ne potiču od đavola, a
zlo koje služi njihovom zadovoljenju služi samo kao
nužno oruđe.
Sotona se u potpunosti pokazuje tek tamo gde ra-
zaranje nema druge svrhe osim sebe, gde se okrut-
nost obavlja radi okrutnosti, poniženje radi poniže-
nja, smrt radi smrti, patnja bez cilja — ili gde je cilj
samo uzgredna maska koja racionalizuje rušilačku
glad. Tek tamo, ma i u neznatnom životnom porazu,
javlja vam se ledena premoć koju niste kadri da sve-
dete ni na šta, ničim da je objasnite, ničim da je
opovrgnfete. Ona postoji jer postoji, jer je stvar kao
stvar. To vam je najteže da sagledate. Svakom zlu
koje je razložno možete da oduzmete njegovu razlož-
nost, možete svet drugačije da uređujete. Ali zlo koje
je samo po sebi razlog upravo kao zlo — to zlo ne
možete lišiti životnosti.- Uzalud je svoditi ga na pojavu
ove ili one sile koja bi „sama po sebi" bila štetna ili
dobra, ili bi bila slučajna iščašenost, odstupanje,
aberacija, monstruoznost — nekorisni simptom racio-
nalnog uređaja koji deluje u neodgovarajućim uslovi-
ma. Đavo ne podleže reformi. Đavo ne može biti ob-
jašnjen, on je dat zajedno s vašim postojanjem, on je
stvar, on je onaj koji jeste. Moglo bi izgledati čudno
što vam se, u svetu iz koga tako uporno nastojite da
uhvatite (da ne kažem: nametnete mu) red pritajen
u amalgamu slučajnih događaja — zlo i dalje otkriva
kao neka vrsta činjenice ili neregularnosti — a u sva-
koj činjenici neregularnost je sadržana postojano —
što mu poričete stvarnu i neophodnu prirodu, te pre-
ma tome, umesto da ga uključite u svoju sliku zemalj-
skih realnosti, odnosite se prema njemu s konkret-
nošću esteta. To, ustalom, sigurno i nije čudno, imate
162a-138
razloga za tu maskaradu, koja vas oslobađa od de-
mona i samim tim čini da vaša praktična energija ne
nailazi na kočenja kakva bi morala da joj nameće
uverenost o postojanju izvesnih temeljnih granica
njene efektivnosti. Na taj način, vaše znanje o svetu
i nada u mogućnost primene tog znanja u popravlja-
nju sveta, mogu da se pomeraju napred pari passu,
u upornoj iluziji koja vam dopušta da zlo tretirate kao
smanjivanje naprsline činjenice unutar esencijalnog,
od strane dobra, uređenog sveta.
Ali dosta o tome. Odlučio sam da se ne upuštam
u metafizičke oblasti, gde ionako nikakvom merom
ne bih uspeo da savladam vaše himerične predrasu-
de; međutim, ponešto mi se nepotrebno omaklo. Za-
vršavam, . dakle, i očekujem pitanja, podvlačeći još
da uprkos sveopštem mišljenju đavo ni u najmanjem
stepenu ne raspolaže smislom za humor; on nema ni
inteligencije, ako se pod inteligencijom shvata spo-
sobnost veštog lovljenja iz sveta i sređivanja nekih
njegovih kvaliteta koji bi bili aktuelno interesantni —
jer jasno je da meni nije potrebno sređivanje bilo
čega i da ne mogu imati kvalitete koji se daju stepe-
novati, slično kao što kamen ne može da bude više
ili manje kamen.
Ponoviću p r v o p i t a n j e : pošto demon spada
u prirodu bitisanja, treba li istoriju pada anđelš pri-
znati za legendu i smatrati pre da je tobožnji pali
anđeo u stvarnosti polu-večiti rival Boga?
Odmah ću odgovoriti: ne. Istorija pada anđelš je
apsolutno autentična, iz čega ipak ne treba zaključi-
vati da zlo ima karakter činjenice i da nije strukturna
osobina bivstvovanja. Da bi se to predočilo, dovoljno
bi bilo skrenuti pažnju na apsolutnu nepovratnost te
činjenice — ne u onom značenju u kome je svaka
nastala činjenica nepovratna, no u značenju da je ta
činjenica, čim se jednom dogodila, uvela novu i ne-
promenljivu strukturu sveta, unutar koje zlo pred-
stavlja integralnu i konstitutivnu činjenicu. Kad bi se
ipak pri tome ostalo, valjalo bi priznati da je zlo, do-

duše, u svetu na strukturni način prisutno, ali da je
samo njegovo poreklo čisto faktično i slučajno. Me-
đutim, nije tako. Ova činjenica pada, posmatrana iz
kasnije perspektive,, ne može da bude ništa drugo
do manifestacija ili aktualizacija izvesne potencije
bivstvovanja, i to potencije apsolutno trajne i večite,
iako, tokom izvesnog vremena, za neke prikrivene.
Kad kažem „neke", nemam na umu, razume se, Boga,
za koga je stvar od početka morala biti jasna.
Prelazim na d r u g o p i t a n j e : da li demon
kao strukturna komponenta bivstvovanja prihvata
svoju poziciju u poretku sveta?
Lako mi je da odgovorim na to pitanje, no nisam
ipak ubeđen da ćete biti kadri da smisao mog odgo-
vora isto tako lako shvatite. Naime, u nužnu demono-
vu prirodu spada istovremeno i način isto tako odlu-
čan, isto tako apsolutan — prihvatanje svoga mesta,
i pobuna zbog njega. Demon želi zlo, što znači da
svoj razorni rad želi da vodi i dalje, ne želi promenu
zbog svog mesta u harmoniji ili disharmoniji, nego,
tačnije, želi svoj smeštaj kao negaciju harmonije unu-
tar harmonije. Samim tim miri se da bude ono što
jeste. Istovremeno, baš zato što je ono što jeste, on
je negacija tog istog poretka koji mu određuje mesto
kao svojoj negativnoj komponenti. Živeći od negacije
poretka, on samim tim živi od toga istog poretka koji
poriče, a koji je, sa svoje strane, u svom postojanju
saodređen prisustvom ove negativne sile koju pred-
stavlja demon. Svet u kome bi se demonovo delo
izvršilo na krajnji način bio bi svet bez demona, što
znači da bi bio negacija demona/a ipak demon ne
može da postoji na drugi način, sem u pokretu, čiji
orijentacioni motiv jeste izvršenje rušilačkog dela na
krajnji način. Pošto, dakle, sama razorna glad tvori
demona, utoljenje te gladi zahteva prisustvo uništava-
nog sklada, zahteva, dakle, izvesno uravnoteženje
obeju formi bivstvovanja, koje se slažu u svet; a eto,
meni ništa nije tako mrsko kao ravnoteža. Stoga tre-
ba priznati da demon nije subjekt gladan destrukci-
162a-140
je, nego je on sama glad, jer gladan subjekt može
da postigne zadovoljenje, dok za samu glad zadovo-
ljenje subjekta označava gašenje. U tom smislu, su-
štinski, demon je svoje prisustvo obesio na jedan tas
vage, kojem daje stanje ravnoteže u odnosu prema
drugom, težeći, istovremeno, da tu ravnotežu naruši
u nemogućoj i protivrečnoj želji da ostane onaj koji
jeste i nakon uništenja svog protivnika. Tako treba
shvatiti glavni Geteov obrt — em Teil von jener Kraft
etc. — koji ukazuje na neizbežnu suprotnost sažetu u
samoj egzistenciji demona, a ne pak, kako tumače
plitki katiheti, na to da se. po Božjem ukazu, tobože,
demonova dela ovako ili onako pretvaraju u suprot-
nost njegove namere, tj. grade umesto da uništavaju.
Pa ipak, tu istu protivrečnost, dodajem, moguće je
otkriti i u Bogu, ako ga primimo kao biće koje je
naspram demona komplementarno, a ne pak kao ap-
solutnog tvorca; kod priznanja te komplementarnosti
svejedno je da li ćemo demona tretirati kao negaciju
sklada ili sklad kao negaciju demona, ili negaciju ne-
gacije, jer tada protivrečnost o kojoj se govorilo au-
tomatski postaje protivrečnost Boga. Razumem, ipak,
izvesne objekcije protiv takvog tumačenja i neću se
upuštati u to pitanje čije bi me pobliže razmatranje
prisililo na detaljno razmišljanje o samoj prirodi Bo-
žjeg stvaralaštva i o njenom suštinski negativnom ka-
rakteru.
Stoga prelazim na t r e ć e p i t a n j e , koje je,
uostalom, samo deo prethodnog: je li neopozivo si-
gurno da demon ne može biti spasen?
Čini mi se da razumem intenciju onoga koji je po-
stavio ovo pitanje. Postupanje Boga prema palim an-
đelima može u suštini da se učini vapijuće nepra-
vednim, ako se uporedi s njegovim postupanjem
prema ljudima. Jer anđele — što je uostalom činjeni-
ca koja nikad nije pobuđivala sumnje među angelo-
lozima — treba priznati za stvorove savršenije od čo-
veka, ma i iz obzira prema načelnoj odsutnosti ni-
 štavnih supstanci u njihovoj strukturi; stvar je eviden-
tna. I zašto je' Bog onda ljude spasao po cenu patnji
i smrti svoga sopstvenog sina, a nije to isto učinio u
odnosu prema palim anđelima, koji ljude još toliko
znatno prevazilaze u savršenstvu i zaslužuju — kako
treba smatrati — daleko pre da im se pruži ruka?
Reći ću odmah da uzrok za ovo ne može biti veća
težina anđeoskih prekršaja, pošto je u oba slučaja
greh počivao na neposlušnosti koja je, sa gledišta
Boga, uvek jednako grešna, bez obzira na okolnosti
i na razmer posledica, i koja je, u odnosu prema nje-
mu, uvek uvredljiva. Corruptio optimi pessima? To
je poslovica bez argumentacione snage i koja, uosta-
lom, kad bi bila istinita ne bi mogla ništa da objasni,
čim, ponavljam, neposlušnost kao greh ne podleže
stepenovanju i uvek je, štaviše, beskrajna krivica.
Prema tome? Odgovor može da bude samo jedan:
Bog nije spasao demona pošto nije bio kadar da to
učini. Stvar je, dabogme, očigledna, čim se razmisli
o Božjoj prirodi da Bog mora želeti da demone spa-
se, to znači da ih naprosto uništi kao demone. Ako
je njegova želja bezuspešna i jalova, to je onda baš
zato što pad anđela nije bio činjenica, nije bio slučaj-
nost, nego ispoljavanje neophodne strukture sveta, i
posledice ovog pada su zato nepopravljive, jer su
utemeljene u prirodu bivstvovanja. Nemogućnost
spasenja demona najjači je argumenat za račun po-
menute teze koja pad anđela tumači kao aktualizaci-
ju izvesnog nepobitnog i, u odnosu prema Bogu, jed-
nako večitog kvaliteta bivstvovanja. Argument — mi-
slim — koji s vaše tačke gledišta može da ima vred-
nosti.
Čujem, s tim u vezi, č e t v r t o p i t a n j e : treba
li, prema tome, smatrati da temeljna struktura biv-
stvovanja nije rezultat slobodne odluke Boga, nego
da je on sam upetljan u izvestan sistem nezavisan od
njegove želje?
Odgovaram: da, baš tako treba pretpostavljati.
162a-142
P i t a n j e p e t o : Dalisu tada neistiniti naši kati-
hizisi koji uče da je Bog krajnji tvorac?
Odgovaram: ne vidim potrebe za revidiranjem
vaših katihizisa. Oni su istiniti pri izvesnoj interpreta-
ciji, naime uz pretpostavku da stvaralaštvo Boga obu-
hvata celinu pojavnog pozitivnog sveta, dakle sveop-
štost jestastav£ od njega različitih. Što se, pak, tiče
samog Bivstvovanja, koje nije identično s ovom
sveopštošću pojedinih jestastavš i koje iskorišćuje
van suprotnosti dobra i zla, vaši katihizisi se, po mom
uverenju, ne izjašnjavaju jasno. Ne vidim ipak potre-
be za unošenjem ograničavajućih ograda u njih, po-
što problem Bivstvovanja, kao takvog, ne treba uop-
šte da ulazi u sastav vaših interesovanja, jer iskoraču-
je van pojavnog sveta — jedine oblasti pitanja koja
se na vašim jezicima daju dobro formulisati. Porazi
Parmenida, Hegela i Hajdegera u tom pogledu su
poučni.
P i t a n j e š e s t o : Pitam se da li je samom de-
monu jasno, ako čak ne može da bude ljudima jasno
— da li je, dakle, ekvipolentna saprisutnost sklada i
njegove negacije, ako pretpostavlja Bivstvovanje, ko-
je obe te komponente prekoračuje i obe prestiže,
da li je, dakle, ta saprisutnost u svojoj relativnosti za
demona uhvatljiva? Drugim rečima: da li. je i do ko-
jeg stepena ne-relativno Bivstvovanje dostupno de-
monu?
Odgovaram: dostupno je samo kao intelektualna
neuhvatljivost, manje-više kao ideja u kantovskom
smislu, kao čista granična realnost pozitivnog umnog
napora. Njeno pozitivno obuhvatanje nije za demona
moguće — slično, pretpostavljam, kao ni za Boga.
Demon zna veoma mnogo, no nije ipak sveznajući; i
to znate iz Getea. Više bih voleo da mi se pitanja
ove vrste dalje ne postavljaju.
S e d m o p i t a n j e : smatram detinjastim, no
ipak ću na njega ukratko odgovoriti. Ono glasi: može
li demon da čini čuda?
To pitanje me je podsetilo, gospodo, do koje ste
mere loše upućeni u pogledu načina demonovog de-
lovanja. Demon, naime, deluje preko ljudskih pona-
šanja, a ne preko iznenađujućih prirodnih efekata,
monstruoznosti ili majstorija. Takve stvari su prilika
za zabavu, ali demon nije zabavan. On može, narav-
no, kao hipotetični Dekartov demon da stvori iluzor-
nu očevidnost i da suštinski nerealnim činjenicama
da težinu nesumnjive realnosti, i može takođe, kao
hipotetični Maksvelov demon, da efektivno realizuje
izvesno krajnje nerealno, odnosno neverovatno malo
verovatno stanje. Može to da učini u toliko u koliko
je cilj te delatnosti greška, poraz razuma. Ipak, gre-
ška nastala putem akc'eptacije otvorene očevidnosti
nije saglasna s načelnom orijentacijom moga rada;
jer takva greška nikog ne postiđuje i ona se, i onda
kad biva priznata za grešku, i dalje prima kao priro-
dan i nekako neizbežan karakter. Niko ipak ne isme-
va pretkopernikovska pokolenja zbog toga što su ve-
rovala u nepokretnost Zemlje, riegc je njihova spon-
tana i prirodna vera više za vas samo podloga na
kojoj se tek, u punoj slavi, ocrtava Kopernikova geni-
jalnost. Ako je greška Demonov cilj, onda je to gre-
ška koja posramljuje, greška podla, greška koje se
treba stideti, drugim rečima — pazite dobro — gre-
ška za koju snose krivicu ljudi, ili bar takva za koju
su ljudi primorani da priznaju kako su za nju oni kri-
vi, i da ih ona žigoše stidom. Čarobnjačke majstorije
ili verovanje pogrešnim očevidnostima ne spadaju u
bitna sredstva demonova rada.-To je, rekao sam već,
rad suh i bez sjaja, bez ludičnih komponenata, bez
humora i bez onoga što pobuđuje interesovanje ljudi.
Demonovo rušilaštvo obuhvata oblasti za koje su od-
govorni ljudi, i prema tome zlo koje to rušilaštvo na-
nosi mora ljude da šiba sramotom, kako bi postiglo
svoj cilj. S jednim izuzetkom. Taj izuzetak jeste smrt
— ne pojedinačna činjenica smrti, nego generalna
činjenica njene neizbežnosti.
I najzad p i t a n j e osmo: Pošto, kao što je izišlo
144
na videlo, demon nije sveznajući, je li moguće da on
sam počinjava grešku i prema tome da se, na pri-
mer, pokaže kao istina nešto što se preko njega pro-
krada u svet kao sramotna greška?
Odgovaram: to nije moguće jer je demonova mu-
drost toliko velika da on odlično poznaje sopstvene
granice, i on stoga odriče pravosnažnost pitanjima
koja te granice prekoračuju. Time se đavo razlikuje
od ljudi.
Upravo mi je postavljeno d e v e t o p i t a n j e :
ipak poznavati odlično granice znači već prekoračiti
ih saznanjem, a dodirnuti granicu znači dodirnuti ono
što se nalazi izvan granice. A ako demonovo znanje
odista ima granice, onda je nemoguće da on bude
oslobođen od greške u postavljanju pitanja, te prema
tome i u odgovorima. Samim tim ne može se ni jedna
od njegovih izjava priznati kao autoritativna, što se u
detalju odnosi i na izjavu o njegovom sopstvenom
postojanju.
Odgovaram da to nije nikakvo pitanje, nego sme-
šan pokušaj diskusije. Demon se-s ljudima ipak ne
upušta u dispute. Njegovo postojanje ne traži razloge
ni dokaze, pošto on nema prirodu činjenice. Ako lju-
di njegovo postojanje interpretiraju drugačije, ako
mu, na primer, pripisuju čisto kazuistički karakter, to
je onda samo jedan od mnogih vidova njihove gre-
ške. Već sam rekao, ipak, da meni ni najmanje nije
stalo do toga da se u moje postojanje veruje. Teolozi
su još pre nekoliko vekova zapazili da je đavolove
ortake najlakše poznati po tome što poriču postojanje
đavola. Ima u toj tvrdnji zrno istine, iako je ono nešto
preterano. Jer, u suštini, vraćajući se na početak mo-
je izjave, vaše neverovanje ne samo što ne koči moj
rad, nego mu pre pogoduje, ono, kao greška koja
sramoti, spada u efekte onog pada u koji se strmo-
glavljuje tradicija polako ogoljavana od ostataka opu-
stošenog veličanstva. Ta slika nosi dobru novinu, do-
bru novinu za demona. Baš i zbog toga čini mi se
10 Ključ nebeski 145
korisnim da sadržina onog što sam rekao, kao i sama Razgovor doktora Lutera sa
činjenica moje današnje Izjave budu nepovratno iz- đavolom u Vartbnrgu 1521
brisani iz vašeg pamćenja, te da kao izmišljenost i
vizija iz snova bude smatrano sve ovo, gospodo, što
ste maločas imali pred sobom kao svedoci, i što evo,
zajedno s ovim trenutkom, pada u krajnje nesećanje.

I šta ti hoćeš, svinjo šugava? Zašto si došao? Da

plašiš? Ne bojim te se, mnogo me briga za tebe, kao
za kravlju balegu na kneževskom gumnu. A možda
hoćeš da me kušaš, a? Na greh da me navedeš, u
uho da mi našapćeš, požudnu prirodu da mi razdražiš,
a? Hteo bi me tako udesiti da šamaram momka, da
se opijem kao svinja, da silujem salašarsku devojku,
i šta još? Dobro, a ako učinim sve to? Sigurno misliš
da me već imaš u dlakavim šapama, samo još lanac
0 vrat, pa na dno! Ehej, da ne bude malo prebrzo,
nisi ti jastreb, a ja pile. Umem ja da grešim i bez
tebe, sve što mi se prohte uradiću i bez tvog kuša-
nja, životinjo odvratna, i jeste! Grešiću bez tebe, i šta
mi možeš? Naš Gospod na takve grehe neće čak ni
prstom mrdnuti. Oh, kad bi ti mene u očaj naterao,
kad bi mi naredio da posumnjam u Boga, strahom
me ispunio, postideo me — tada, priznajem, ti bi bio
na konju, imao bi me kao kotlet na tanjiru. Ali poku--
šaj, pokušaj samo, krtico, mene, doktora Lutera, dok-
tora Martina Lutera, pokušaj tako da me obradiš da
me ponese očajanje, ili strah, ili stid. Bog je moćna
tvrđava. Ja sam se zaklonio u tu tvrđavu i sedim mir-
no, radi šta hoćeš, a koliko sam grešio! Nasmejaćeš
mene, nasmejaćeš Boga, obojica ćemo se nasmejati,
1 gotovo. Ja sam u Bogu, nogama sagi se upro, razu-
meš, ne možeš me ni pomeriti. Hajd, beži, šta hoćeš,
šta tražiš? Nisi ovde potreban, ništa ovde nemaš, mo-

147
žeš da dreždiš i do kraja sveta, de, šta čekaš? Ne
gubi vreme, kažem ti, idi slabima, doktor Luter nije
za tebe, pogrešio si put, beži kad ti kažem!
Tu si? Gledaš i ništa ne govoriš, a? Onemeo si?
Ćutiš, možda ćutanjem hoćeš da me pobediš, ali ne
vredi, umem i ja da ćutim, bolje od tebe, samo kad
hoću, naravno, a sad neću. A ti gledaš i ćutiš, gledaš
i ćutiš.
Šta je, u ribu si se pretvorio? U kip? Nosi se dok
se nisam naljutio. A, znam šta bi hteo, čekaš da se
naljutim, misliš da će se moj gnev kod Bćga upisati
u greh? Dođe mi da se nasmejem na tu glupost, zar
ti ne znaš da se plemeniti gnev na đavola na sudu
pretvara u zlato?
Uostalom, ako ti je baš toliko stalo, možemo čak i
da porazgovaramo, šta ima, meni to ionako ne može
da smeta, govorim s kim hoću, mogu s Bogom, mogu
sa đavolom, samo ne znam o čemu s tobom da govo-
rim. Vidiš ove listove na stolu? Da li bar znaš, slepče,
šta je to? Pismo, Sveto pismo, naša odbrana od tvoga
šapata, od cele tvoje gluposti, evo, pogledaj, aha,
znam šta bi hteo! Ti znaš da će sad ceo narod čitati
Bibliju, i toga se bojiš, a? Mržnja te obuzela, bes, de,
reci, krivonosi, šta će sad biti? Jeste, svako će proči-
tati, svako će upoznati ištinu, čak i nadničar koji ume
da sriče sve će znati, a ti? Gde ćeš se denuti sa
svojim lažima, s jeresi, a? To ti smeta, razumem te,
tu te boli, huljo, tu bi hteo nešto da učiniš, da zasme-
taš, da sprečiš ljude u primanju slova božjeg? Ali
mene nećeš uplašiti, biće Sveto pismo za narod, za
sve, možeš da pucaš od besa, a Sveto pismo će bi-
ti, ..
„Oče naš koji si na nebu, neka se proslavlja ime
Tvoje..."
A šta? Ne bežiš? A na znak krsta? Apage! Još
uvek ništa? Dobro, ali u želucu te je zapeklo, ne reci
da nije, već jedva duraš, njušku držiš nepomično,
priznajem, ali ovaj krst pali ti utrobu, a? No, ali od
doktora Lutera ne nadaj se milosti, on je nema za
162
ljude, a kamoli za tebe, oče veštica. Dosađuješ mi,
čuješ li? Zuriš, i zuriš kao da bi hteo u dušu da mi
pronikneš i bogzna šta tamo da pronađeš. Ti nešto
da pronađeš?! Bog — svakako, on seže pogledom
do dna, i najtajniju misao vidi kao grad usred dana,
najskrivenije grešne požude, svaku gadost, svaki
prljavi prohtev istraži, ništa mu nije tajno. A šta ti?
Baciš pogled jedva po površini duše, najgrublje gre-
he opaziš i misliš da si mudar? Misliš tako, hajde
reci! Pa lepo, gledaj, ja i Bogu dopuštam da gleda,
nek vidi, molim lepo, sve je na površini. Gresi? Pa
šta, gresi, zar sam ja svetac? Nisam svetac, grešnik
sam, ali hoćeš! Grešnik i grešnik — to je razlika, već
sam ti rekao, Bog ne mari za te grehe, nego za ono
što je važno, u duši, a to je u meni čisto kao opran
stolnjak na stolu.
Šta bi hteo, šta tamo, u stvari, vidiš, šta buljiš tim
očima? Proždrljivost, veliš, pijanstvo? Pa jeste! Zašto
imamo telo, a šta je telo ako ne krpa sa gresima?
Grešim telom, služim prejedanju, šta da radim? Duh
ti je voljan, ali telo slabo. Požuda puti? Ali samo u
mislima, u duhu, ali ne na delu; svakako, i to je greh
— ko god pogleda na ženu itd. — Matej, glava peta,
stih dvadeset osam — znači greh je, ali šta da se
radi, trbuh duha ne posluša, a šta tek da se kaže o
onom što je ispod trbuha?
Nadmenost! O, ne! Sad je već dosta, sad već pre-
teruješ, zlato, to nećeš naći u meni ni ti, ni moj Go-
spod. Oholosti u meni nema, ni traga, ni za groš; po-
kornost, pokornost i samo pokornost. Sve što radim
ne radim po svojoj volji, nego po volji Božjoj, sve što
umem, Bog mi je dao da umem. Ja sam nisam ništa,
ja sam prah, ali u Bogu sam sve, Bogu služim, istinu
Božju proglašavam ne po svojoj snazi, ne po svojoj
mudrosti, nego po Božjoj. Pokornost! Dok ne posta-
nete kao mala deca itd. — Marko, glava deseta —
to je tajna carstva Božjeg! Znam ja istinu, ali to nije
moja istina, nego Božja, nisam je iz sebe uzeo, ništa
po sebi ne sudim, Božja sila je u meni mudra, iz nje
a- 149
 je moje poznavanje, iz nje mudrost, i gde je tu nad-
menost? Nadmenosti nema u meni, ni mrve!
Lenost! O tome više i ne govoriš, a? Stideo bi se
čak i ti, lažovčino bestidna, o lenosti preda mnom
da govoriš. Ali ne vredi ni pričati. Zavist? Mora da ti
se u glavi prevrnulo, stari lažljivče, kome ja da zavi-
dim i na čemu? Imam sve što hoću, razumeš, Boga
imam i šta mi više treba? Možda tebi treba da zavi-
dim, ali na čemu? Na čarobnjačkim majstorijama, na
sili volšebnoj, na sili plašenja, zavođenja, kušanja? To
je kao kada bi, živeći na nebu, zavideo paklu. Glup
si ti, uzalud priče, dosta!
Evo, glava me zabole od te tvoje priče, od tvojih
gluposti. Bolje da pođem na spavanje, dosta je rada
za danas, ceo dan za stolom, i zašto sve to? Jasno,
sve protiv tebe, nego šta? Da bih ti one ostatke odu-
zeo što ih kod ljudi u šapama držiš, sve je protiv
tebe upereno, vrti se, pljuj, bacaj lukavstva, stoko, a
Bog će ti, pedalj po pedalj, mojom vlastitom rukom
tle oduzimati, i treba ti tako! Ne na zemlji, o ne, tu
vladaj, dobićeš svet da bude tvoj, možeš u hermelin-
sko krzno da se obučeš i krunu da staviš, možeš na
svim prestolima da sediš, zajedno s papskim, a pred
vratima carstva Božjeg skičaćeš kao pas na mrazu, i
neće ti se otvoriti! Kažeš da nećeš? Nećeš, jer ne
možeš, eto ti! A zašto ne možeš? Jer nećeš, dabog-
me. Nećeš jer ne možeš, a ne možeš jer nećeš. Tako
sam rekao? I to je istina. Kad bi jednom ushteo, već
bi ušao, ali ti ne možeš da hoćeš, ti moraš hteti da se
u svojoj bari kupaš, nesreće da skupljaš, da se mučiš
i zubima da škrgućeš od besa, a uz to iz te i iz tog
škrguta zuba ne možeš želeti da izađeš, jer bi to zna-
čilo da je u tebi ostao deo dobra, da možeš još da
misliš o spasenju, ali šipak! Znači, u mukama živiš i
muku svoju želiš, ali ona ostaje muka, a ti znaš da u
mučenju trajnom ostaješ, i, uprkos prirodi, muku svo-
ju hoćeš da umnožavaš. Čudo je to nad čudima, ali
Tvorac ume da čini i veća čuda!
162
I dobro, šta kolutaš tim svojim očima? Što sam ti
sudbu tvoju spomenuo? Eh, pamtiš ti dobro svoju
sudbu, pamtiš, ni na tren ne možeš da je zaboraviš,
pa se baš zato i uvijaš, dvojiš se i trojiš privlačeći
duše k sebi samo da bi više muka bilo na svetu,
samo da ne bi sam ostao sa svojom grozotom, sa svo-
jim crnim mrtvačkim kovčegom u kome ćeš na veke
vekova trunuti. Jadan si ti, ali to je po pravdi!
„Hleb naš svagdanji.
Sve što imaš to je da za strah ne znaš. Svakako, u
smrti živiš, pa kad nade nemaš, onda nf straha ne-
maš. Ko u nadi živi, mora i u strahu da živi, a ti,
proklet bez spasa, ničeg se ne bojiš.
Znači, time hoćeš da me zadiviš? Što za strah ne
znaš? Što u sigurnosti živiš? A ja? Eh, živim i ja u
sigurnosti, i ti to znaš, zar ne? Jednom zanavek svoje
sam se volje odrekao, u večni najam predao sam se
Bogu, za strah ne znam, jer moja pravda nije moja,
nego Hristova, sve mogu i ništa mi nije strašno, ne
živim u sebi, jer u sebi živeti to je tvojoj se vlasti
pokoriti, a u Bogu živeti znači sebe se odreći. Rekoh
— imaš me, Bože —rekoh, imaš me sa svime što
imam, čini šta hoćeš i to će uvek biti mudro i dobro.
Više mi ne treba, baš ništa, a ostatak je tvoj, kušatelju,
uzimaj što hoćeš, vrline ili zlodela, mudrost ili glu-
post, pravdu ili nepravdu, sve ti dajem.
Pogledaj samo čime ti vladaš! Što god ushteš mo-
žeš da imaš, sem jednoga. Poželiš li ceo svet da
imaš, .bogatstvo, vlast, gradove, države, kraljeve?
Imaš u tren oka. Hoćeš grehom da vladaš? Imaš ga.
Hoćeš vrlinom da vladaš? I to imaš, imaš svoje vrline,
svoju učenost, pravednost, svoju čestitost, i svoje mi-
losti — nju — sve je tvoje. I šta još? A ti bi hteo još
tu jednu, jedinu stvar — i baš nju nikad ne možeš
imati. Jedna čak i najmanja duša kad s verom pred
Gospodom zaplače, već ti u ruševine celu tvoju pala-
tu pretvara, ništa ne vrede tvoji gradovi i bogatstva,
uzalud tvoja dobra i zla dela, uzalud Vavilon i Rim.
Za tu jednu dušu koja se u veri istopila kao vosak
a- 151
 pred licem Gospoda, za nju jednu ti bi dao celu zem-
lju i sunce i zvezde. A to nemaš, to nećeš dobiti.
Ali što ja ovo pričam kad ionako znaš? Valjda da
vreme utrošim koga ionako nemam, da ga utrošim
na prazno pričanje.
Ovaj jedan put, jedan jedini put, ako hoćeš, mogu
s tobom da stupim u dogovor. Jedan ugovor, na dan,
na čas, hoćeš? Za danas ću odložiti rad na Bibliji —
već imaš dobit, jer kad Sveto pismo jedan dan kasni-
je izađe iz štampe, bez sumnje, bar jedna jedina du-
ša neće uspeti da se spase, i ti si u dobitku. Imaćeš
platu. A za uzvrat ja samo jedno od tebe hoću. Za
jedan čas pokazaćeš mi tvoj stan, ali sa svim što imaš
u njemu. Da tamo papu ugledam zaronjenog do vrata
u uzavrelom sumporu, prelate rimske da vidim na
ražnjevima kao divljač, tvoje dvolične pesnike, tvoje
pleme u večnom ledu zahvaćeno; to da mi je samo
da pogledam, oko da zasitim. Pokazaćeš mi? Za tebe
to nije ništa, ništa te ne staje, a dobit imaš obezbeđe-
nu, jedna duša zbog zakašnjenja Svetog pisma pro-
pašće nasigurno. Ali na toliko duša koje ću sada Bo-
gu privući to nije ništa — a za tebe je to mnogo. Šta
veliš? Važi pogodba?
' Nećeš? Ništa ne govoriš, krpo, ćutiš i gotovo? No,
dobro, ako nećeš — nećeš, neću te moliti. A sad
čisti se, smesta, dosta je bilo, pričam u prazno, a
vreme leti.
Jeste, ovoga puta si pobedio. Za trenutak, koliko
da munja preleti, ali si pobedio. Hteo sam sgpstve-
nom snagom da te isteram, voljom ljudskom kušate-
lja da odagnam, i već bih poverovao da ljudska moć
može da se bori sa sotonom. Ali pokaza mi Gospod
nemoć moju, maledictus qui conSdit in homine, poni-
zi me Gospod, gratias aetemas, greh moj. Sedi tu,
demone, na pokaranje moje...
Daaa.,. U nama ti je koren pakla, et est radix
interni in nobis. I odista, lak je posao tvoj, nakazo, oj
lak, samo svetlošću prazan, put da obasjaš i prstom
da mrdneš. A ti, čoveče, samo nogu digni, samo ko-
152
račić stupi napred po svojoj volji, i već si na stazi
sotone, već letiš pravo naniže kao lopta, i već, potpu-
no nesvestan, u vrata Luciferova kucaš.
Da, lepo je tebi, duše loviti, nevelik trud. Tako je
Gospod svet uredio. A zašto? Oh, glupog li pitanja,
upitati — to ti je popustiti pred ljudskom radoznaloš-
ću, podžeći pokvareni razum, đavola moliti za po-
moć. Mudro je Bog učinio i kraj, ne pitajmo zašto.
Sveto pismo govori: Cimeta valde bona, valde bona.
Kao što i mi opraštamo... Peccavi, peccavi. Gre-
šio sam...
I šta, sada već ništa ne mogu, moram tu da te
podnosim sve dok Gospod ne ushte da te odagna sa
tog- mesta.
Bože, smiluj mi se. Neka ne bude volja moja, nego
Tvoja. Odvedi odavde ovu ogavnu beštiju, crnog le-
šinara, odnesi ovog žderača strvina, ali neka ne bu-
de volja moja, nego Tvoja.
Prah i strah, prah i strah. Moja šaka je bespomoć-
na kao usahla grana, a kad je Ti digneš, prikupiće
snage i postaće kao praćka Davidova. Ti ćeš je podi-
ći, Gospode, osećam da hoćeš to, prognaćeš mojom
nemoćnom šakom najvećeg vladaoca sveta, evo je,
stiska se u pesnicu, mastionica s mastilom, jeste, ne-
ka crnilo umrlja mudru kušačevu njušku, nek mu po-
kaže mržnju tvoju. Mojom rukom, mojom rukom...
Evo ti, svinjo prljava, nosi se!!
Hej, sluge, ima li koga?! Sluge, ovamo! Ogledalo,
ogledalo razbijeno!
 Kušanje svetog apostola Petra
I bi kušan u proleće, u poslednjem času Gospod-
njem, apostol njegov Petar. I ovakav bi glas:
Čuješ li me, Petre? Petre, da li ti mene čuješ?
Pazi, pazi, Petre. Upitaće te neposredno, pitanjem
određenim, pravo u tebe jednoga jednom zanavek
upravljenim, upitaće te, dakle: — Jesi li bio zajedno
s Isusom iz Nazareta, potpaljivačem, neprijateljem
pretpostavljenih i reda, s onim što nije došao da
objavi mir nego je doneo mač, jesi" li bio s njim, Pe-
tre? Šta ćeš odgovoriti, razmisli, Petre, dobro razmi-
sli, jer ti je ovo čas kušnje najveće. Jesi li bio s Isu-
som Nazarećaninom, jesi li bio njegov učenik, po-
moćnik njegov u nezakonitim poduhvatima...?
Šta kažeš? Reći ćeš da si bio, jeste. Nećeš se
odreći Gospoda svoga, pomazanika, sina Božjeg, ne-
ćeš izdati učitelja u času smrti, Hvala ti, Petre, hvala
vernosti tvojoj i hrabrosti duše tvoje, što na mučeni-
štvo najokrutnije izlažeš telo svoje, što ćeš u mučenju
okrutnom dati da iščupaju iz tebe život, tvoj život i
život tvoje žene, hvala tvojoj vernosti, Petre.
Šta pitaš? Ali svakako, nema sumnje, znaš valjda
svoj kraj. Već unapred čuješ krckanje svojih kostiju
na rukama, kada ih tvrdi ekser razlupa pod udarima
čekića. Već osećaš lagano pucanje mišića u rameni-
ma i vrafu, već osećaš slanu vlagu sopstvene krvi
kada ti iz raskidanih pluća pokulja u grlo. O, da, već
osećaš kako ti grudi davi bolno gušenje, kako bes-
162
pomoćno gutaš vazduh, kao riba na pesku, kako ti
se zatvaraju naduvena pluća. I gvožđe u zglobovima
nogu, osećaš ga, Petre? O, da, kudeljni konopci žde-
rače ti kožu s ruku, jaki konopci. Osećaš to, Petre? I
znoj pomešan s krvlju kako ti zaliva oči? I kožu odva-
ljenu od udaraca vojnika i svetine? Kolena razmrska-
na kocem, lice posečeno nožem? O, ne, vrisak okup-
ljenih nećeš čuti na krstu, čak ćeš i na njihovo kame-
nje biti neosetljiv. To jeste, ljudi će se sigurno zabav-
ljati, oni uvek vole da bacaju kamenje u nepomičan
cilj. Da li dugo? Oh, ne, ne tako dugo, od zore do
mraka. Samo do mraka.
Pitaš šta će biti s tvojom ženom, Petre? No, znaš
valjda kakva je sudbina žena u rukama pijanih vojni-
čina? Šta da ti pričam?'
Ali ti se nećeš odreći svoga Gospoda, o ne, Petre!
Šta pitaš, Petre? Šta će se desiti s Crkvom Božjom
sada, kad sin Božji ode, a ti uslediš za njim? No, šta,
teško će vreme naići. Ko će povesti nejač, ko će je
sačuvati od pogrešnih staza, od povratka na idolopo-
klonstvo, ko će nove duše toviti za istinu? Da bi se
na zemljištu na kome su dosad rasli samo drač i žbu-
nje patuljasto bujna vinova loza obilno razrasla — po-
trebno je mnogo velikih radnika, gorljivosti više ne-
go ljudske, potrebna je neobična žrtva, vrednoća ne
bilo kakva, nego koja ne zna za počinak. Pitaš ko će
poneti raj teret, dostojan diva? A ko na to da ti odgo-
vori? Teško će vreme naići, teško vreme...
Dok svet Spasitelja ne prepozna, dok ga za svog
ne primi — ko zna šta može da se desi? Rečeno
je da obećanje Gospodnje ne jenjava, sam je čak
rekao da vrata paklena neće savladati carstvo njego-
vo? Rekao je, rekao, samo što je rekao takođe da se
dobro pazi da zrno upravo zasejano pusti klice, a
bez brige radnika, rekao je, upropastiće se i umreti
seme u pesku. Dao je u tvoje ruke, Petre, motiku i
kantu, da neguješ usev, da ne dopustiš da propadne.
A ti pitaš, Petre, šta da radiš sad? Pa upitaj savest,
posavetuj se u duhu sa svojim Gospodom, kome si
a- 155
 veran i ostaćeš mu veran do sudnjeg dana. Šta da
učiniš, Petre? TI odlučio si da nikakva muka, nika-
kav bol neće poljuljati vernost tvoju. To je, pazi, Pe-
tre, to je odlučeno jednom zauvek, neopozivo i sigur-
no. A sada treba samo o jednom da razmisliš: kako
taj plamen vernosti što u tebi gori održati tako da
pusti iz sebe najviše topline, da najviše dušš ogreje
i slatkim svojim žarom prožme? Te tako i ne pitaš,
Petre, treba li da budeš Gospodu svome veran, jer
je to stvar pouzdana, pa ma ceo pakao krenuo u juriš
na tebe, tebe da pokoleba neće uspeti. Pitaš samo
koja će re_č biti najdostojnija vemosti tvoje...
Crkva Božja, Crkva Božja... Učinio te je Gospod
krmanošem svetoga broda za vreme uragana i tišine,
za vreme rata i mira, za vreme slave i poraza, za
vreme setve i vreme žetve, i za gutanje meda i za
gutanje žuči. Držiš krmu ti koji si pomazan zakonom
Gospodnjim.
A sad misli, misli pažljivo, trezveno, s odvažnošću
muža koji je izabran jedini na celoj zemlji. Evo, pu-
štaš krmu iz ruke da bi krenuo u vir zajedno s onim
o kome već znaš da je utonuo i da ga nikakva sila
neće izneti natrag iz pučine. Znaš to, zar ne? Rekao
ti je? Tako je bilo u Pismu propisano, tako su proroci
u nadahnuću Božjem predviđali, tako je i Gospod re-
kao. Da bi se ispunila sudbina čovekova, da bi se
iskupio užasni greh Adamove dece, ide, evo, usam-
ljen na poslednji put tvoj Gospod, a tebi je poverio
ovčarnicu svoju. A zar ćeš poći za njim i ovčice svoje
napustiti samo toga radi da bi u času smrtnom zajed-
no s njim bio, a da ga spasti ne možeš, zar ćeš poći,
Petre? O, malodušna je to hrabrost, neverna je to
vernost, kukavička je to žrtva, lak gest.
Ali u smrtnom času Gospoda, sam ka budućoj sla-
vi barku njegovu kroz vihore voditi, na mestu uprkos
buri istrajati, spasti se da bi spasao druge — to je
pohvalna stvar, Petre!
Dobro treba da odmeriš teret koji ti je Gospod
na ramena naložio, Petre. Veliko breme, zar ne? Ko-
162a-156
če se mišići, srce premire od straha, raste užasno
iskušenje da ga streseš s ramenS i da se u očajničkoj
nemoći baciš u hladnu jamu smrti. Želiš da budeš
slobodan, Petre, od žestokog truda krmanoša, kuša
te smrtna neaktivnost,- hvale dostojan nerad nebe-
skog odmaranja Dobro bi bilo tebi — za ovaj jedan
dan bola — od jutra do mraka — da ti, pečatom
nesalomljive vernosti divno obeležen, pravo sa si-
nom Božjim na kraljevski pir pohitaš. Ali napor uža-
sni da na zemaljskoj baruštini ostaneš, muku života
da podnosiš, gorčinu nezahvalnosti da iskusiš, Petre,
eto čega bi želeo što brže da se rešiš. Eh, nejak je
duh u tebi, Petre, za lakim juriš, slabačko imaš srce,
za veliku stvar nesposobno. Pa kako će reč Gospod-
nja svet da osvoji, ako onaj koji prvi među ljudima
treba svetu da je pokaže — beži, eto, pred neprija-
teljem u zagrljaj pohvalne smrti!
Jesi li već stigao, Petre, na miačno dno savesti
svoje? Jesi li otkrio samome sebi sopstvenu plašlji-
vost, koju si u nadmenosti svojoj vernošću i hrabroš-
ću nazivao? Shvatio si kakvome si to satanskom kuša-
nju hteo da podlegneš kad si odlučio da se uprkos
pretnji mučeništva ne odrekneš svoga Gospoda i da
dostojno, rame uz rame s njim, pod presu staneš?
Shvatio si već suptilnu izdaju kušača što te je mačem
mučeništva od žrtve dužnosti odvlačio, te da tako
krmanoša sa barke Gospodnje odvuče i da svetu
istinitu Crkvu baci u plen vihora i talasa i tako je do
propasti dovede? Vidiš li već lukavu zamisao pakla?
I šta ćeš, dakle, učiniti, Petre? Odreći ćeš se Go-
spoda, da, odreći ćeš ga se. Ne jedanput, o ne, to je
previše malo, tri puta ćeš ga se odreći, ostavićeš ga
samog, ali on zna, poznaje on dušu tvoju, do dna sa-
vesti tvoje seže on Božanskim okom, zna da si najte-
že breme hrabro uzeo na pleća da ne bi uništio ve-
liku stvar. On če ti oprostiti — šta govorim! — ništa
on nema tebi da oprašta, on će ti slatku svoju zahval-
nost ukazati s prestola nebeskog. Zna on da si ostao
najvredniji radnik u njegovom vrtu i da si se samo
zato da bi neprijatelja nadmudrio ogradio od imena
Njegovog. Sam je učio, naime, da budete lukavi kao
zmije, jer je to borba sa smrtnim neprijateljem vođe-
na u pipanju, po mraku, vas šaka vernih protiv div-
ljeg mnoštva. Vojnik Gospodnji ne srne uzalud da
predaje život svoj u plen neprijatelja. Odreći ćeš se
Gospoda, Petre, je li tako? Triput ćeš ga se odreći?
Hvala ti, Petre, hvala hrabrosti tvojoj, velikodušnosti
tvojoj, vernosti tvojoj...
A sada, sada pomisli, Petre, smeš sada da pomi-
sliš: oh, kakvo olakšanje! Neće, dakle, biti smrti, ži-
vim i dalje, neće biti mučenja, kakva je blagost spasti
ništavno telo od bola...
I tako se tri puta odreče Petar Gospoda svoga, a
time Crkvu sagradi velju i veliku slavu svoga čina i
vernosti svoje predade u ruke naslednika svojih.
Demon i pol
1. Koja su vrata zi (temom lujšiiB
Bila je zaista nemila griža za propovednike, ona
šesta glava Knjige postanja: „A kad se ljudi počeše
množiti na zemlji, i kćeri im se narodiše, videći sino-
vi Božji kćeri čovječije kako su lijepe, uzimaše ih za
žene koje htješe." Ko su ti „sinovi Božji" koji su imali
telesnih dodira s kćerima čovečjim i koji su doneli
na svet onaj rod divovž što se spominje u sledećim
rečenicama? Zar bi to trebalo da su naprosto ljudi,
muški deo ljudskoga roda, kao što obično uče u Cr-
kvi? Pa zašto onda Sveto pismo najpre kaže da su se
ljudi razmnožavali, a potom da je sinove Božje zavela
lepota čovečjih kćeri? Znači anđeli? Nečuvena je to,
doduše, stvar da bi se bestelesni duhovi u telesnoj
ljubavi požudno sjedinjavali sa grešnim ženskim te-
tom; i ne pristoji dopuštati pomisao da bi muški pol
bio pripisivan anđelima, čim se mišljenje doktora
Crkve jednodušno izjašnjava suprotno ovome. I niko,
zaista, ne treba u to da sumnja, niko kome nije nepo-
znato delo O državi Božjoj, gde u knjizi devetoj, de-
setoj, jedanaestoj i dvanaestoj sveti Augustin suptilno
i pronicljivo o tim pitanjima raspravlja. A već otkad
je sveti Dionisije Areopagit u traktatu O nebeskoj hi-
jerarhiji to pitanje izložio s jasnoćom najvećom što
može da se zamisli, sumnjati u tu stvar zaista bi bilo
zloupotreba razuma. A naročito pak što sveti Toma,
pobijajući greške Judejaca i Saracena, u 83. i 88. gla-
vi četvrte knjige Sume protiv pagana dokazuje da,
159

iako će posle vaskrsenja svi članovi telesne navlake
ljudima biti vraćeni, među kojima i oni što na zemlji
služe prokreaciji, primenjeno na pol kome se na
zemlji svako radovao, i mada ženskome polu čak ne-
će biti oduzeta urođena slabost, to ipak blaženi nika-
kve upotrebe od tih darova neće činiti, jer neće toga
radi zadržani biti, već jedino ad integritatem natura
lis corporis restituendam. Čim, dakle, zaključiti do-
stoji da čak i vaskrslo ljudsko pleme, u potpunosti
telu. svome vraćeno, više neće upoznati ovu grešnu
požudu, utoliko onda manje ta concupiscentia carnis
prebivati može u čistim razumima, o kojima u pet-
naestom poglavlju navedenog dela sveti Dionisije
veli, da ako im se čak i u metaforama pripisuje da
imaju bedra, to je jedino radi toga da bi se u figuri
ljudskoj, slabosti dostupnoj, ova pobožna plodnost
prikazala koja ništa telesno ne plodi. Ne može, pre-
ma tome, biti da je neki pol anđelima bio dat, i isto
tako je -teško pretpostaviti da bi im najpre bio dat, a
da je tek potom TVorac ove svoje stvorove, stidno je
i reći, uškopio, jer se to nikako ne podudara sa sa-
vršenstvom dela stvaranja.
A teško je, s druge strane, postići razumevanje u
navedenoj priči iz Knjige postanja, ako se ova domi-
sao o anđelima odbaci. Štaviše, tu istu priču naći će
svako u Knjizi. Enohovoj, dopunjenu pojedinostima
koje, u stvari, ne dopuštaju sumnju da je reč bila
upravo o anđelima. Istina, Crkva ne dozvoljava da
se Knjiga Enohova unosi u dozvoljene primerke Pi-
sma, ali čim se — ne kažem defekt, nego zagonetka
neka u objavljenom Pismu krije, vredi se možda
neobjavljenim poslužiti kako bi se stvar bolje dokuči-
la. Kaže, naime, Knjiga Enohova kako su, zavedeni
lepotom zemaljskih kćeri i podsticani neodoljivom
požudom prema njima, anđeli silazili s neba na goru
Armon u broju njih dve stotine, i počeli se u ljubavi
telesnoj spajati s prebivateljkama zemlje; A Samiasa
vođ njihov beše, i zajedno sa svima zakle se svečano
da se nikada neće odreći onoga što odlučiSe.
160
I tako, po Knjizi Enohovoj, oganj polnosti prouzro-
kovao je pad anđeli Tako se iz požude za telesnim
spajanjem rodilo carstvo demona, koje od iskoni vre-
ba na pogubu čoveka, a i inače nesvesno lukavstvom
svojim služi tome da ispune se nepojmljive presude
Stvoriteljeve. I tako prvorođeno zlo svemira, ono so-
tonsko načelo koje neće prestati smrtnike da zavodi
sve do Sudnjega dana, iz te jedne stvari potiče, iz
dvojnosti one rodu ljudskome od početka date (a ne
tek posle greha, kako su gnostičari učili, Origen,
Eriugena i Jakov Beme). Nikakvo čudo, dakle, što
preko toga grešnog mesta kušnja đavolska dostup
najčešće nalazi, pošto je znano da tamo gde požuda
najveća jeste, i slabost najveća nalazi se. I ne preči
tome izvod svetog Augustina koji u glavi dvadesetoj
knjige devete pokazuje kako se i samo ime „demon"
od znanja izvodi, iz čega ima da se pokaže teko pri-
rodu sotonsku ispunjava pre svega oholost znanja.
Nema u tom protivrečnosti, kažemo, pošto je svako-
me znano da libido sciendi i libido sentiendi uvek
spareni hode. A šta je od njih prvo bilo, dalje ne
pitajmo, čim znamo da u svemu-prvi beše Onaj koji
jeste.
O majstorijama i lukavstvima kojima se demon
služi da bi dušu podjarmio napisane su, od Tertulija-
na počev, čitave biblioteke i mnoštvo dela, retko u
naše smutno vreme obnavljanih, opisivalo je smicali-
ce koje su imale zadatak da smrtnike oba pola pod
jaram najvećeg neprijatelja roda ljudskoga pod-
vrgnu. Kao stvar pouzdanu utvrdili su opsednutosti
đavolske neki sinodi i toliki broj crkvenih otaca, da
se sumnjati u pravovernost nauke crkvene nipošto
ne može. A proučavajući slučajeve opsednutosti, ko-
jih se toliko u svim vekovima nahodi, nije teško zapa-
ziti da valjda i nema takvih gde se baš na dah ove
vreline, koja pol ženski i muški međusobno zbližava,
nisu iskre ognja paklenog najčešće usecale u duše
njihove.
11 Ključ nebeski 161
 U vreme kada Bog dopusti da se usled greha
ljudskih raspojasanost i nered prokradoše među ver-
nike Crkve, kada mnogi na pogubu svoju podlegoše
sablažnjivim došaptavanjima bilo luterovske, bilo
kalvinske šizme, kada i bezbožnici po svim zemljama
i knežinama glave podigoše, u tim vremenima, eto,
sotona vlast velju nad dušama zadobi. A nije jednako
svima pristupao, nego se jednima na jedna, a drugi-
ma na druga vrata probijao, tražeći gde su mesta
najslabija i gde će kušnju najteže morati da savlada-
va, i tako je na hiljade načina i majstorija lukavstvo
svoje ispoljio. Elem, bezbroj njih namnoži se takvih,
što o njegovu pomoć otimljući se, ili magiji, ili vrača-
njem u zvezde, ili crnoknjižništvu nekome pribegoše,
sporazumno dušu svoju đavolu u zalog dajući, a od
Boga na pogubu svoju na veke lice okrećući. Drugi
opet, liberteni i bezbožnici, kojih mnogo ima, a najvi-
še u galskoj zemlji u ono vreme namnoži ih se, idući
za došaptavanjima zavodnika ovog objavljivati poče-
še kako je sotona samo pusta izmišljotina i jalova pri-
ča, dobra za čeljad prostiju, žene i decu; i tako, da
bi se demonima uvukli, potpuno počeše prečiti da
demoni kakvi postoje, toga radi samo da bi budnost
otklanjali i tim lakše u mreže večnog uništenja duše
zabludele utiskivali. Najviše zla na tome polju lečnici
razni počiniše, pričajući kako ono što Crkva opsed-
nutošću đavoljom naziva, nije ništa drugo do samo
padajuća ili mesečarska bolezan, silama same priro-
de na podobije drugih slabosti izazvana, uzrok u za-
trovanim nastrojenjima imajući, kao i to da ljudska
umešnost bez pomoći Božje i bez egzorcizama, za
takve stvari ustanovljenih, izlečiti ih može.
Upravo protiv takvih malovernika sačini na sa-
mom ishodu šesnaestoga stoleća učeni svoj Traktat
o energumenima sam višokopreosvećeni i presvetli
kardinal de Beril, osnivač i prvi generalni superior
Kongregacije Oratorijuma Isusova, stub istinski Cr-
kve na zemlji Franačkoj, u vreme ono nevolje velje.
„Kardinal" velimo u anticipaciji, pošto delo svoje pi-
162
saše u godinama mladosti, kada mu daleko još beše
do šešira kardinalskoga, ali takvim u njemu poznava-
njem stvari blesnu, i tako uspešno s malovernošću
razračuna se, da lako ćeš u delcu tome prepoznati
muža onoga na čijim plećima krepkim gotovo cela
Crkva u tome kraju imađaše se uzdići iz pada i ob-
noviti se.
Elem, pokazuje u delu tome presvetli prijatelj
Karmeli, da se od vremena prvorođenoga greha so-
tona povezuje sa čovekom (primetimo kako se divno
miri sve, čim se uzme u obzir da obe te stvari —
drznovena želja za znanjem i zavodnička draž tele-
snog opštenja između polova — obe u jednome činu
grešnom praroditelja tako se sjediniše, da nikako u
tome jedinstvu grešnome ne možeš razabrati koja
prva beše ili druga, a znano ti jeste kako se obe
međusobno podupirahu). Iz nenavisti prema Bogu —
zaključuje pobožni kardinal — sputava sotona čove-
ka koji po slici i podobiju Boga beše stvoren, ali gre-
hom pristup moći đavolske ka sebi otvori. I ljubi on,
veoma ljubi dušu i telo ljudsko istovremeno u kandže
da hvata, jer je to mesto dobro za one pred kojima
zanavek žalupiše se vrata nebeska, a u paklu muka-
ma nesnosnim podvrgnut biva. A kada kao lav ljuti
čoveka sputa, .on ljudski poredak izvrće i čini kao
da dva duha u jednom telu borave, uprkos zakonu
urođenome. A zašto Bog, koji je gospodar i đavola i
čoveka, dopušta zlodela ovakva, to je zagonetka
pred kojom pokorno mora da se pogne zdravi ra-
zum, obožavajući pravednost i dobrotu neispitanih
rešenja Njegovih. Ali to je i najjači dokaz protiv bez-
božnika i libertena, najbolji instrument konverzije —
đavolje opsednutosti u kojima svoju moć iskazuju i
užasi pakla, i slast milosti najviše.
Takođe nije čudo, veli kardinal, što od vremena
tajne Otelovljenja demon neuporedivo češće čini to
nasilje nad prirodom; hteo bi bestidno da majmuniše
Stvoritelja i da neshvatljivo hipostatično jedinstvo Bo-
ga sa čovekom na svoj način oponaša, da svoju palu
a- 163
duhovnost spaja sa grešnim čovečjim duhom. Stoga
je neistina, kako neki lakomisleno sude, da je delo
Iskupljenja tu delatnost uništilo; naprotiv, sam se so-
tona s pojačanim besom na duše hrišćanske baca, a
i Bog češće takvo zlo dopušta, kao da je s neobičnim
obiljem milosrđa, koje je ljudskom rodu u delu Ova-
ploćenja udelio, odgovarajuće povezao veće dopu-
štenje zla. Zbog svega toga hrišćansko vreme zna za
mnogo puta više energumena no što su za njih znala
paganska vremena.
Đavolja opsednutost jeste najveće zlo koje je na
zemlji moguće doživeti. Poniženje prirode tu je isto
onako veliko kao i ukazivanje počasti toj istoj prirodi
u tajni Ovaploćenja. U tom najtežem mučenju presta-
je svako delovanje duše i njena moć nad telom; i bio
bi čovek bespomoćan pred sotonskom okrutnošću
da Tvorac u milosrđu svome nije dao u ruke Crkve
ono moćno oružje egzorcizma, kojim uvežbani sve-
štenik može vraga da podjarmi i iz nesrećnog tela
da ga izagna. Takođe ne smatramo da sama vera
može da bude lek protiv đavolje opsednutosti, jer
veru i đavoli imaju, a time ne prestaju da budu đavo-
li. Jedino nas Sveopšta Crkva, depozitarijum milosti,
od zamki paklenih osloboditi može.
Ovaj pad prirode, kada se dva puna bića nekako
u jedno slivaju, i, što je mnogo čudnije, kada se ne
ljubavi, nego kada se spojene mržnje zarobljavaju,
taj okrutni đavolov zakon na razne načine i u raznim
stepenima može da se ispolji, kao što ima i razne
uzroke. Uzrok sa čovekove strane može da bude
praroditeljski greh ili greh aktuelni, ma i u našoj pre-
dodžbi lak, ali koji na božanskome tasu mnogo znači.
Odnekud čak i sitno dete biva tako pogođeno, o če-
mu sveti Augustin u 21. knjizi dela O državi Božjoj
poučava. I ne zato što bi povod za to trebalo da se
nalazi u samoj l i č n o s t i nevinog energumena, koji
je zbog svoje mladosti od aktuelnog greha.slobodan,
i krštenjem od prvorođenoga greha očišćen, nego
što p r i r o d a njegova danak daje neprijatelju.
162
Pogrešno takođe misle .neki da se posledice "op-
sednutosti u onakvim oznakama u čoveku ispoljavaju,
kakve on demonima pripisuje, kao što su neobična
ružnoća ili nesvakidašnja inteligencija. Na raznim lju-
dima neprijatelj razna sredstva isprobava, kako bi
svakim od njih lakše ovladao. Naspram pobožnih ko-
risti svoje natprirodne darove, naspram radoznalih
— inteligenciju, naspram čarobnjaka — zlobu. A
naspram Crkve, pak, koja je, kao što sotona zna, od
njega jača, on koristi lukavost, a ne snagu, i smišlja
kako da je obmane, a ne da je pobedi. Zato za čove-
ka on nosi kožu lava, a za "Crkvu — lisca. Ali Bog,
iako zlo dopušta, stavlja ograničenja njegovim preva-
rama, i dozvoljava Crkvi da ih otkrije.
Nije uzalud svoju učenu raspravu pisao presvetli
kardinal, jer već ubrzo, naročito posle dopuštenja je-
resi od strane nantskog edikta, po celoj zemlji kralja
francuskoga počeše se množiti đavolje opsednutosti
budeći zgražanja, jer u njima toliko prevratnoga zla
na javu izađe, i istovremeno toliko dobrote i milosrđa
Stvoriteljeva, da mnogi podrugljivac na pojavu tako
javnog ispoljavanja natprirodnih sila, posramljeno
morade da ućuti. I teška vremena naiđoše za mno-
gog sveštenika, koji bojeve ljute sa zmijskom luka-
vošću vodaše, i mada poneki u borbama tim — ne
toliko demonima, koliko vlastitoj pokvarenosti — ne
beše dorastao da bi izišao pobednikom, mnogi ipak,
oni najbolji, pobednički iz borbe izađoše, novoga
bleska staroj hvali Crkve dodajući.
2. Čarobnjaka razvratnog zavera sa
đavolom
A niko u ono vreme valjda takvu pakost đavolsku
ne upozna i u tolikim se teškoćama u boju praved-
nom ne nađe, kao otac Siren iz Društva Isusova, koji
s najmoćnijom đavoljom ruljom što na nevinost vre-
baše, bitku povede, za kakvu povesnica ne zna. I
a- 165

utoliko je veća zasluga njegova, što u tim rvanjima
slavnim knez pakla najviše delovaše baš preko onih
najnižih i najizdajničkijih udova ljudske prirode, za-
hvaljujući kojima razmnožava se rod čovečji na zem-
lji, i u žaru telesne žudnje zavesti požele k sebi Bogu
odane duše ženske i muške. Duge godine otezaše
se boj stravični, o kome nam otac Siren ostavi stroge
podatke radi opomene i pouke vernih, radi skruše-
nosti grešnika, da bi se Boga bojali i milovali ga, što,
uostalom, na isto izlazi. I potvrđuje se pripovest nje-
gova mnogim svedočenjima pobožnih lica što svojim
očima te borbe videše, i suprotno klevetama nekih
libertena, koji na zao glas htedoše da iznesu bilo sa-
moga Oca, ili i njegove nesrećne pokajnice.
Beše već napunio godine trideset i četiri otac Si-
ren, kada na veliku stvar bi pozvan. Rodio se on,
naime, dana devetoga u mesecu februaru leta Go-
spodnjeg 1600. U svome rodnom gradu Bordou on
ne samo što vaspitavaše se kod domaćih jezuita, ne-
go se obilato korišćaše svetlošću koju oko sebe ta-
mošnji samostan karmelićanki rasejavaše, to žarište
terezijanske reforme. Pobožnosti beše velike, jer se
još kao trinaestogodišnji dečarac na čistotu telesnu
zavetova. Deset godina gotovo prošlo je od trenutka
kada, u šesnaest leta u novicijat otaca jezuita stupivši,
bi rukopoložen U duhovničko zvanje, kako bi potom
veru svoju i gorljivost hrišćansku još u studijama sve-
te teologije u raznim mestima razgrevao, u čemu sre-
ća mu naklona samoga oca Luja Lalmana za učitelja
i predvodnika dade. U ono vreme već, pre no što
vek Hristov dožive, veliku pokazivaše sklonost ka
onome putu unutrašnje pobožnosti, i veliku želju za
neobičnim duhovnim milostima, koje mu, potom,
mnogi od duhovničke sabraće malodušno na zlo uzi-
maše, a u kojima se on podsticaše kako primerima
svete Tereze, tako i Egzercicijama svetog Ignacija.
Naročitu, počast od najranije mladosti odavaše sveto-
me Josifu, suprugu Najsvetije Device, što mu je tako-
đe ne jednom u životu pomoć ukazalo veliku, i zbog
184
tog pobožnog poštovanja on izabra za sebe ime Josif
(Žozef), koje imenu Žan, na svetom krštenju dobije-
nom, dodade. I umešnost steče u poučavanju i save-
tima koje mnogim pobožnim dušama udeljivaše, a
osobito devojkama i udovicama, poput Gospođe de
Verže, koja ljubavlju nebeskom prema Spasitelju to-
liko beše ispunjena, da jednom munju Nebesku na
sebe navuče s neba, koja je slašću nadzemaljskom
prože; tako isto i devica pobožna, telom nedorasla i
defektna, ali svetosti neobične puna, po imenu Mad-
lena Boare, koja se iz hugenotske porodice na veru
pravu preobratila kad ju je prečista Deva naučila ko-
liku cenu veliku pridavati treba devičanstvu, stvari
koju jeretici ni malo ne štuju. I mnogo je puta u vre-
me pobožnih pouka uviđao Otac okrutnu i bestidnu
pakost sotonš, koji su ispovedateljke njegove na is-
kušenje veliko uzalud hteli da navedu; upoznao je
takođe, pošto je među karmelićankama mnogo pre-
bivao, onoga Behemota, koji se najviše beše ispizmio
na vaspitanice svete Tereze, i na njih okrutno nasrta-
še. Ali sve to nije ništa, kada se ti prvi Očevi sudari
sa đavolom, naspram kasnijih, uporede.
I beše to decembra petnaestog, leta 1634, kada
otac Žan Žozef Siren u grad Luden stiže, kamo ga
provincijal Akvitanije posla radi pomoći egzorcistima
u njihovom ljutome boju sa navalom đavolskom.
Jer već od izvesnog vremena strava i čuđenje na
grad padoše usled onih nečuvenih napasti i ispadS,
koji kao da zaista kraj sveta najavljivahu, a koje ne-
častivi stvaraše.
A početak događaja beše u sporu koji dvojicu ka-
nonika kolegijalne crkve svetoga Križa zavadi; Otac
Minjon, čovek čestit i retke vrline, vodaše biskupski
proces sa popom Grandijeom, koji beše podli liber-
ten i raspusnik. Okretan na jeziku, spolja uglađen,
ovaj nimalo ne držaše do svoga duhovničkog zvanja,
već samo njuškaše gde bi mogao u grehu bestidnom
poput životinje uživati, i na device nasrtaše, stidno je
i reći, ne bi li se spario s kojom. I još je veoma nasto-
167
jao oko toga da ga tamošnje uršulanke za ispovedni-
izložili. Često, takođe, đavolskom silom preko zida
ka tonu, kod kojih beše sila pobožnih i valjanih de-
manastirskog prenošen, pojavljivao se Grandije u
vića, odanih Bogu. Behu to sestre čestite i iz dobrih
manastiru, i sa sestrama, a najviše s majkom nastojni-
porodica, a osobito mlada nastojnica Joana, po prezi-
com po noćima se zadirkivao i sablažnjavao je. Se-
menu de Bersjel, kći barona de Koze, majkom Joa-
dam đavola opsede dušicu majke Joane, i tako je
nom od Anđela nazivana; i druge su pored nje hva-
mucahu da je strahota i opisati. A imena najglavnijih
lile ime Božjfe, kao sestra Klaudina, nećakinja samog
behu: Levijatan, Behemot, Valaam, Isakaron, Asmo-
Rišeljea, pa sestra Ana od svete Agneze, ili sestra
dej.
Marta i sestra Katarina.
Otac Minjon prvi opazi đavolsko mućenje u mana-
I zamilova Urban Grandije sestrice ove, samo ne
stiru. Ud'/oje, sa popom Bareom, poče egzorcizmima
beše to ono milovanje koje se u pobožnom zanosu
nečastivoga uza zid priterivati, i ovaj najzad preko
zajedno pred Tvorcem povija, nego mrska žudnja
usta majke priznade, kad ga upitaše ko ga posla:
koju bi stidno bilo i pominjati da se nije o poukama
„Urbanus." I odmah pođe stvar u magistrate, i ubrzo
javnim radilo. A sestrice ipak, nedostojnost njegovu
do kralja stiže, kao i do kardinala Rišeljea, koji veo-
prozrevši, dostupa k sebi dati mu ne htedoše, nego
ma oko toga nastojaše da ne dopusti demonima pra-
oca Minjona za ispovednika uzeše. (Jer kleveta je da
vu veru d=5 krnje. Ne izostade ipak bezbožnika što
su one njega htele, i da su ga, potom, iz osvete zbog
rekoše kaico je slavni otac Žozef, po nagovoru kapu-
odbijanja okrivile za mahinacije sa djavolom.) Gran-
cini, protiv oca Grandijea kardinalu prijavu podneo,
dije se međutim držao sa đavolima i tako se s njima
•govoreći kako je on autor nekakvog paskvila protiv
zbližio, da su ga naučili svojoj magiji i čarobnjačkim
kardinala, zbog čega je Rišelje, u besu, kanonika na
veštinama kako bi lakše mogao da se bavi svojim
lomaču poslao. Ali o takvim ružnim izmišljotinama ne
gadostima i bezobrazlucima. Elem, prizvavši u po-
pristoji čak ni govoriti. A kralj je, međutim, kako veli
moć ta od besovci naučena lukavstva, naumi on da
pobožni pisac onoga vremena, zahvaljujući svojoj
se na ocu čestitom iskali; mislio je da će, veštinom k
natprirodnoj pobožnosti i blagosti, stvar s najvećom
sebi monahinje primamljujući, telesnu s njima vezu
lakoćom nešio. Preporučio je, naime, da slučaj ispita
imati, a kada neka od njih u grehu začne, da će na
gospodin de Lobardmon, koji se upravo u to vreme
oca Minjona krivica pasti, pošto je on monahinjama
po kraljevu naređenju u Ludenu nahođaše, rušeći
kao ispovednik dopuštan bivao. Te tako kušač neči-
gradske utvrde. Ovaj pak, valjano se prihvativši
sti granu ražinog žbuna u manastirski vrt ubaci, tako
obračuna s mađioničarom, naredi da poročnog Ur-
pripremljenu da je svaka do koje miris te ruže đavol-
bana u zatvor bace, najpre u Anžeu, a potom u Lude-
ske doleti, odmah u omamu đavolju upala, i silom
nu, a u to isto vreme, pak, biskup rat demonima ob-
telesnom ljubavlju prema tome istom Grandijeu us-
javi i egzorciste dovede, i među njima oca Laktanci-
plamtela. Tako i bi, i svima redom sestricama, počev
ja, neobično pobožnog franjevca.
od majke Joane, čarobnjak poturi đavola.
Đavolu, zakletom pred Sakramentom Najsvetijim,
I velika sablazan pade tada na manastir i grad Bog ne dozvoljavaše da laže; i zaista, potvrdi on više
ceo. Opsednute redovnice su danima i noćima iz puta, prisiljen, da ga je Urban redovnicama poslao.
sveg glasa prizivale k sebi čarobnjaka, samo o nje- I mada Urban, na mučenjima ispitivan, krivicu svoju
mu mislile, a đavoli, što u njima seđahu, najrazvratni- lažljivo sakriti htede, to ipak sud od četrnaest sudija
je im poturahu slike i reči, da bi ih tako podsmehu sastavljen, pod vodstvom gospodina Lobardmona,

184
169

prevariti se ne dade. Poznata je stvar da kada đavo
u telo uđe, ono mesto na telu kroz koje se u telo
probio, na bol neosetljivo postaje. Elem, po preporu-
ci suda hirurg vešti duge iglice u sve delove čarob-
njakova tela zabadaše, kako bi video kod koga me-
sta vikati neće, te da tako demonov put oda. Beše to
hirurg pošten veoma, i ni najmanjeg mestašca na te-
lu đavoljeg sluge ne ostavi gde iglicu svoju ne bi
duboko zario, ali svuda se probio; i tako stvar na
javu iziđe, jer imađaše Urbanus mesta neosetljiva na
svome tela A što neki liberten veli da hirurg po na-
ređenju suda specijalno ovo ili ono mesto nije ubo, i
tako inkulpata na krik nije pobudio, lažljiva je to i
nedostojna izmišljotina. Te zato čak nije trebalo nok-
te skidati, kako jedan sudija zahtevaše, da bi se pod
njima đavolje oznake tražile, jer niko pri zdravoj pa-
meti u krivicu sumnjati više ne mogaše. Očito je ipak
da sotona, u laži okoreo, priznati istinu Urbanu, sluzi
svome, nije dozvolio; jer ne hte da prizna, mađioni-
čar, i, mada svim dokazima uveren, poricaše da je
sa đavolom opštio i zloga duha na monahinje poslao,
već je samo cinično priznao kako je traktat nečasni
sačinio protiv neženjenja sveštenika, te ga u rukopi-
su i nađoše u njega. I podleže zato mađioničar da-
ljem saslušavanju redovnom i vanrednom, a sudije,
da bi ga pameti dovele i putem skrušenosti mu nadu
u život večni otvorile, narediše da mu se kosti stežu
na nogama — i, vidi se, moćno, jer mu srž obilato na
površinu isticaše. Ali nema leka protiv upornosti đa-
volske, i ne pokaza đavolji najamnik hrišćanske po-
kore, niti suze proli, iako ga s ljubavlju pobožne sudi-,
je opominjahu.
Takođe svi dokazi protiv Urbana behu sabrani od
opsednutih redovnica, što ih egzorcisti ispitivahu. A
znak je te opsednutosti vidljiv — nepoznatim jezikom
govoriti; i zaista, majka Joana je tečno na latinskom
odgovarala. A slušati tu nećemo uvredljive reči bez-
božnika koji govori kako je majka Joana latinskome
od detinjstva bila učena, a kad je na suočenju Urban
170
nešto na grčkom upita, ne mogade mu odgovoriti;
poznato je, naime, šta sve nedostojni neprijatelji Cr-
kve neće izmisliti, samo da bi svoje branili. A uosta-
lom, ima demona što od seljaka su gluplji, kao što je
sam otac Laktancije posvedočio. Da su kaluđerice
pale kao žrtva đavolske opsednutosti najočitije se i
po tome pokazuje, kako veli pobožni svedok, što je
nemoguća to stvar da su device iz dobrih domova,
pobožno vaspitane i odgajene, bez besa đavolskog
takve hule i takve gadosti u rečima kazivati mogle,
da nijedno pero nije kadro to ponoviti — a otvoreno,
na mestu posvećenom, uzvikivale su one bezobrazlu-
ke nečuvene i bestidne, grčevima užasnim bacane,
i tela im se u izgibima uvijahu tako da-nikakva uro-
đena veština tako nešto postići nije kadra; takođe je
nemoguće i pomisliti da bi greh takav strašan na du-
še svoje dobrovoljno uzeti htele — čoveka nevinoga
u smrt da pošalju; i otuda još, dodaje ovaj svedok,
opsednutost-đavolska jasno se pokazuje time što sam
kralj i sam kardinal, la premišre intelligence de l'E-
tat, u opsednutost ne sumnjahu, a bilo bi ipak užasan
zločin misliti da bi se njih dvojica varati mogli. Na-
protiv, objavio je neki nepoštenjak podlu knjižicu u
kojoj krivicu Urbana bezočno poriče, pričajući laži
kako su sestra Agneza, sestra Klara i druge još neke
izjavile da opsednute uopšte nisu bile, nego da su ih
otac Laktancije i otac Minjon na lažno svedočenje
naveli, i da je gospodin de Lobardmon zabranio da
se njihove izjave u protokole sudske upišu; laže, ve-
lim, a ako je čak tako i bilo, to je samo nova majsto-
rija đavolska opsednute monahinje u zabludu navela;
laže takođe da je majka nastojnica jedina umela
grčeve da pokazuje i da su uvek nju na pokazivanje
izvodili, kad bi gosti neki dolazili egzorcizme da gle-
daju. Ali samoga sebe taj klevetnik u laž tora, jer na
knjižici svojoj podloj od stida očito ni ime svoje dao
nije, ni mesto gde je objavljena; a i štampar bezbož-
ni ime je zatajio, po čemu se vidi da su se obojica,
171
laži svoje znajući, bojali da se poštenim ljudima na
oči potežu.
A kakva je sila dvoličnosti đavolske u Urbanu bi-
la, lako se pokazuje po tome što čak i u zatvor posa-
đen, veze svoje sa đavolima nije prekinuo; priznaše,
naime, redovnice 30. juna kako im je iz zatvora izrod
ovaj, stidno je i reći — vlastito seme poslao da njime
se tako oplode, te da u utrobi začnu čudovišta pakle-
na.
I tako je istina na svetlost izišla i petnaest sudija,
bespristrasno i s ljubavlju slučaj ispitavši, pravednu
najzad presudu izrekoše, da Urban Grandije živ na
vatri spaljen bude. Dana 18. avgusta bi izrečena pre-
suda, i istoga dana odmah izvršena, samo što je pre
toga još ispitivanju podvrgnut đavolji sluga, da bi
saučesnike odao. A potom ga na Trg svetoga Križa
povezoše na kolima (jer ne mogaše da hoda, pošto
mu noge zbog oholosti njegove behu smrskane), go-
loglava, u košulji, s konopcem o vratu, a u rukama
mu beše sveća zapaljena, dve funte teška. Kakav je
bezbožnik to bio, svi su videli, jer skrušenosti nika-
kve pred pravednošću ne pokaza, a dva časa pred
smrt pevaše frivolni madrigal: L'heureux sšjour de
Paithenie et d'Alidor. A kad su ga vodili, polivahu
ga obilato iz milosrđa oci vodom svećenom po licu,
da disati ne mogaše od količine te tečnosti blagoslo-
vene. A ipak upornost đavolsku sačuvao je i s po-
drugljivim licem u kolima je sedeo. I još ga, i kad za
kolac privezan beše, preobratiti htedoše i sakrušiti,
jer neiscrpno beše milosrđe pobožnih otaca. Jedan
monah ga je železnim raspećem po licu tukao, kako
bi se izmet sotonski opametio, a ovaj je još glavu
odvraćao, sveti lik Spasiteljev ne želeći da poljubi.
Još i u poslednjem trenutku mu otac Lakt^incije zapa-
ljeni homut slame pod nos poturi, moleći ga da se
đavola odrekne, a čarobnjak okoreli drsko odreče
da-đavola ne poznaje. Najzad potpali lomaču otac
Laktancije, i tada mađioničar poče vikati kako nije
ispunjeno neko obećanje što mu beše dato, i tako u
162
kricima i zahvaćen plamenom pogibe. Priča takođe
otac Siren kako se još u času smrti molila za grešni-
kovu dušu presveta Devica, a đavoli što su do kraja
u redovnicama sedeli kako behu puni nemira da se
Urbanus ne preobrati, i na licima redovnica svoj ne-
mir pokazivahu; i tek kad plamen suknu, velika na-
stade radost demonš što su dušu za pakao ulovili. I
tako pravednost izreče zasluženu kaznu sluzi đavol-
skom, ali sa samim đavolom još se ne beše završio
obračun, pošto je u nesrećnim sestrama širio svoje
zlo, i tek s najvećom mukom izganjati ga iz njih mo-
rahu pobožni oci.
Raznorazne klevete i potvare potom su besovi ši-
rili o procesu, te kako su zavidljivi monasi hteli da
unište prosvećenog sveštenika, jer je vladalo nepri-
jateljstvo između regularnog i sekularnog svešten-
stva, te kako je bila u pitanju konfiskacija imovine, te
kako je kardinal na Urbana iz zlobe napao i hteo da
pokaže hrišćansku gorljivost, kako mu Liga ne bi
prebacivala zbog naklonosti prema jeresi, i još su
svakojake laži proturali — eto, najobičnije, kao đavo-
li.
3. Đavola uspešno isterivanje
Otac Žan Žozef Siren, koji je dugo letš boj sa soto-
nama vodio, ne samo što je prekrasnu knjižicu pod
naslovom Trijumf Božje milosti o borbama svojim na-
pisao, nego je i drugo delce pripremao, gde je saop-
štio podatke koje je oteo od demoni, o skrivenim
načinima na kakve oni pobožne duše u zamku hvata-
ju. To dragoceno delce nosi naslov Iskustvena nauka
0 stvarima drugog života koju otac Žan-Žozef Siren
steče. Tamo on, uprkos libertinskim izmišljanjima,
dokazuje da postoje đavoli i opsednutosti đavolske,
1 neke stvari zapisuje koje su mu prisiljeni paklenici
ispričali. I nije moguće da je u pitanju neka bolest,
ili ludilo, ili hipohondrija, jer moć ljudska nije mogla
učiniti da se majka de Nožere (koju je đavo Las op-
a- 173
seo bio) glavom unatrag čak do zemlje izvijala, dose-
žući do svojih peta, ili da se više puta svom snagom
glavom o grudi i ramena udarala tako brzo, da-to
svaku maštu prevazilazi; isto tako potpuna ukočenost
tela, otvrdnjavanje i plaženje jezika, i silna raziskre-
nost očiju — sve su to znamenja đavolske opsednuto-
sti. Ispričao je ocu Sirenu demon Isakaron, kada ga
egzorcisti zakleše, kako je došlo do pada anđela (jer
kad egzorcist mudro i čista srca svoju dužnost obav-
lja, Bog prisiljava demona da istinu zbori). Elem, ka-
da je Bog anđelima otkrio tajnu Ovaploćenja i obja-
vio da će postati čovek, pobunio se deo anđela, ne
želeći da ljudskome biću počast odaje, a Otafc Nebe-
ski za kaznu buntovnike u pakao vrže. A postoji tamo
među njima hijerarhija, saglasno s onim kakvi su na
nebu anđeoski horovi bili. Tri najglavnija đavola po-
tiču od serafima: to su Lucifer, Velzevuv i Levijatan,
koji se sa trima licima Presvete trojice bore. Viši đa-
voli nižima zapovedaju i kažnjavaju ih. I mada je de-
mon čisti duh, on može da deluje telesno, i u tome
pokazuje neobične sposobnosti; može, naime, poput
zmije da se istegne na znatnu dužinu, odgovarajuće
prema mestu u hijerarhiji: tako demoni koji potiču
od serafima mogu da se protegnu na dužinu od tri-
deset milja, a niži demoni odgovarajuće kraće. Elem,
na takvom prostranstvu može jedan demon sa oba
svoja kraja zlo da čini, iako ne na oba kraja isto zlo;
jednoga čoveka može da muči u Tuluzu, a drugome
da se obraća u Bordou. I nikada se demon u poslu
ne muči, iako je to veoma teška stvar sa dušom ljud-
skom u opsednutosti se sjediniti. Ali i preko prvoro-
đenog greha ima sotona pravo na sve ljude, i na sve
napada, hvatajući se njihovih slabosti. Postoje tri
vrste đavolskih operacija na čoveku: kušanje, opsesi-
ja i opsednutost; u prvoj demon na sve ljude nasrće,
drugom pogađa samo neke ljude, dok mu treća, naj-
zad, veoma teško polazi za rukom, ali zato je to muka
i grozota jeziva, kao što primer uršulanki pokazuje.
162a-174
I tako, kad je čarobnjak izgoreo i dušu đavolu
dao, počeše u gradu Ludenu egzorcizmi, vođeni s
povećanom usrdnošću. Otac Laktancije prisiljavao je
demone na obožavanje Presvete tajne pričešća i oni
su ga odavali, vijući se u užasnim grčevima. Najzad
je prisiljeni demon Asmodej obećao da će sa još
dvojicom drugih u označeno vreme izići iz majke
Joane, a da će u znak izlaska tri rupice na dojci ispod
bradavice ostati. Tako je i bilo, lzletela su tri demo-
na, probili steznik majke Joane, i tri rupice na dojci
ostavili. Da nikakve prevare u tome nije bilo, dokaz
je najjasniji u tome što-je majka nastojnica od njih
trojice odista bila oslobođena. Za osvetu tada opsed-
nuše demoni oca Laktancija, koji takođe dušu brzo
ispusti. Biskup je otputovao iz grada, a kralj i kardi-
nal su odlučili da pošalju jezuite na egzorcizme. I
tako je otac Siren, koji je bio bolestan dušom i telom,
u Luden otputovao, i videći opsednute sestre miloš-
ću se veljom ispunio, i rešio da ih molitvama i pouka-
ma na put unutrašnjeg života izvede, i da im srca i
volju tako izmeni, kako bi đavole prisilio na izlazak.
Odmah potoni dogodi se nemili slučaj đavolske
prevare: Demon Zabulon, koji je bio opseo sestru
Klaru, obećao je da će redovnicu osloboditi na dan
Božića, a da će joj u znak izlaska na čelu ispisati ime
Isus. Egzorcist sestre Klare, otac Elizej, lakomisleno
poverova lažovu. Isto su demoni, što su u nastojnici
sedeli, prekršili obećanje. Na dan Roždestva Hristo-
va mnoštvo ljudi provede više časova u crkvi pored
sestre Klare, u molitvama, pevanju i praćenju egzor-
cizama i u očekivanju da se pojavi očekivani znak, a
kad posledica izostade, raziđoše se gunđajući protiv
đavolove lažljivosti.
Drugačije beše s nastojnicom, koju je otac Siren
egzorcizmovao. Bila je to osoba slaba zdravlja, ali ži-
vih strasti, te ju je otuda demon moćno opseo i pustiti
je nije hteo (iako treba reći da je od mladosti bila
pobožna i da se već u svojoj osmoj godini zavetovala
na devičanstvo). Najveće muke je majka Joana doži-
vela od Isakarona, koji je bio duh nečistoće telesne;
on je kušanja majci danju i noću podmetao, bezočno-
sti na njenom telu činio, noću joj u sobu vešce i vešti-
ce dovodio, koji su na majkine oči najbezobrazniji
razvrat činili, a ona pak očiju sklopiti nije mogla. Da
bi nesrećnicu podsmehu i sramoti izložio, učinio je
demon da joj je trbuh narastao, te je kao bremenita
hodila, i čak su joj se grudi ispunile mlekom; takođe
je pretio kako će joj mrtvo dete u krevet podmetnuti.
Tu sramotu Bog ipak nije dopustio, a prečista Devica
je demona prisilila da svu krv izbljuje koju je u krilu
majke Joane' bio nagomilao.
Oh, veliki je posao imao otac Siren sa demonima,
kojih je još četiri u nastojnici sedelo. Stalno pogružen
u molitvu, on je za milosrđe Božje prema nesrećnici
preklinjao, opsednutoj je na uho o unutrašnjem putu
i dobrodeteljima jedinstva s Bogom na latinskom go-
vorio, đavole na obožavanje svetog sakramenta prisi-
ljavao, a Isakarona neumorno u mislima bio, i time
mu velike muke zadavao. U svemu tome obilato se
koristio pomoći svetog Josifa. Đavo je svoj bes poka-
zivao na licu majke Joane, pretio kako će ceo pakao
u pomoć pozvati; ali nije se vrli otac te pretnje upla-
šio, nego je svoju borbu nastavljao. Deijiona Valaa-
ma je prisilio da mu iz Pariza donese tri posvećene
hostije, koje su u čarobnjačke ruke bile pale, što je
đavo s velikim bolom i učinio, i tako je otac Siren
iskupio Isusa Hrista iz neprijateljskih ruka Majku
Joanu je na put očišćenja, prosvećenja i sjedinjenja
s Bogom izvodio, pokret milosti budno u njoj pratio,
na savršenstvo unutrašnje je podsticao, i na taj način
dušu joj menjao. Ali kad videše demoni da to nije
šala, odlučiše da samog oca opsednu, i brzo to učini-
še. Duh razvrata, Isakaron, prvi ga opsede, i 19. ja-
nuara oseti otac, ležući u postelji, onaj oganj nečisti
što već davno mu se bio u telu ugasio, a koji je soto-
na ponovo potpalio, želeći da sveštenika nasiljem na
razvratnu sramotu prisili. Tako je svoja kušanja po-,
navijao, u obliku zmije mu se oko tela obavijao, čisto-
144
tu i počinak mu kvario, u ženska tela se preoblačio,
što su ga užasno kušala, neiskazane požudne muke
mu nanosio, i stalno mu pod želucem sedeo, otuda
se s nečuvenom brzinom u druge defove tela spu-
štao i po ćelom telu mu jurio. Danju i noću progonile
su oca te kušnje okrutne, bilo da je bio sšm, ili s
nastojnicom, ili sa drugim sestrama. Nesalomljivo se,
uz pomoć presvete Device, tim napastima odupirao,
ali muke je neiskazane podnosio. Sotona mu je mutio
pamet, misao i govor mu oduzimao, a na kraju je
počeo da ga baca na zemlju, terajući ga da se bes-
pomoćno valja, i to prvi put na Veliki petak, kad se
otac, sav u okrutnim grčevima kidao na podu, bacao
se i grizao ruke, pred licem drugih otaca, koji brzo
opsednutost prepoznaše. Užasni krici, podrhtavanja
i skokovi kidali su mu telo, neodoljiva sila ga je ras-
pinjala i demon se bio sa očevom dušom potpuno
sjedinio da se dvoduh u jednom telu stvorio, od koga
je jedan deo bio sjedinjen sa Bogom, a drugi je na
dnu muke i bede odvratnošću prema Bogu bio ispu-
njen, i terao ga da sveti sakrament otiskuje od đebe.
Munjevitom brzinom demon je preskakao iz tela
majke Joane u telo oca Žozefa, tako da su na smenu
osećali njegova mučenja, stojeći jedno pored dru-
gog. Levijatan je sputavao očevu duhovnu moć, izazi-
vao mu okrutne glavobolje, jesti mu nije davao — i
stalno je obećavao da će ga ostaviti na miru, ako
samo obeća da će prestati rad na očišćenju majke
nastojnice. Od Uskrsa do Duhova trajale su te javne
napasti, jer htede demon veštinama svojim da učini
da oca Sirena, kao poludelog, njegovi pretpostavljeni
uklone iz grada. Ali propade to nastojanje, rad na
spasavanju majke Joane je nastavljan, a opsednuta
je polako počela da sluša njegove reči. Sem Isakaro-
na, koji ju je na požudna dela podsticao, demon Va-
laam ju je navodio na urođenu veselost i smeh, i da
bi odagnala od sebe njegova kušanja, nastojnica je
stavila oko sebe bodljikav pojas, koji joj je okrutno
ranjavao telo, i tako joj nije dopuštao da se odaje
12 Ključ nebeski 145

grešnoj veselosti. Nova sotonska majstorija učinila je
da je majka Joana postajala neobično lepa, i da je
hiljadama uvreda i odvratnih reči obasipala oca eg-
zorcista, koji je napade vredno odbijao, snažno ša-
marajuči đavola što je u majčinom telu sakriven se-
deo; potom bi joj razjarene noge i ruke za klupu pri-
vezivao, i polagao na grudi opsednute majke sveti
sakrament, te je tako na plač i pokornost iz ljubavi
navodio. A ona je, na smenu, ili užasna huljenja i
razvratne reči sipala iz sebe, vičući izobličenim gla-
som, ili bi, smatrajući se beznadno prokletom, pada-
la u očajanje i zanosila se plačem. Otac ju je strpljivo
učio tajnama unutrašnjeg života, pobuđivao u njoj
mržnju i pobožni prezir prema samoj sebi, kao i lju-
bav prema patnjama i pokornosti. A jednom je de-
mon — bio je to sšm Levijatan, glavni Hristov nepri-
jatelj — uzeo na sebe lik oca Sirena i uputio se majci
Joani, a kad je ova prepoznala njegovu podvalu po
sablažnjivim rečima koje joj je govorio, on ju je u
besu oborio na pod.
Da bi uništila prirodu u sebi i tako narušila đavo-
lovo stanište i oduzela demonima hranu u vlastitoj
duši, majka Joana je po savetu oca Sirena sve više
umrtvljivala svoje telo, a bila je slabog zdravlja. Spa-
vala je na tvrdim daskama, počela oblačiti košulju
od kostreti, nije prilazila vatri, tri puta dnevno se po-
korno bičevala, uzdržavala se od hrane i trpeći stra-
šnu glad, koju su joj đavoli pojačavali, hranila se ta-
kvim jelima koja su u njoj pobuđivala gađenje, kao
što je goveđa žuč i druga slična. Ali kako se demon
hvata za svaku ljudsku slabost i u pokvarenoj ljudskoj
prirodi traži sve na čemu bi svoje stanište izgradio,
Levijatan je pokušao da njenu urođenu oholost isko-
risti; jer ona je poticala iz dobre kuće i vaspitana je
u dostojanstvu. Te tako je, povodeći se za suptilnim
došaptavanjem paklenika, majka Joana počela svoje
reči otmeno da izlaže, da ide visoko uzdignute glave,
i da brižljivo neguje frizuru. Da bi tu grešnu oholost
ponizio, otac Žan-Žozef je na egzorcizme dovodio
162
prosjake i naređivao im da gaze po licu opsednute
nastojnice, a kad bi se ona žalila, šamarao bi je, zbog
čega mu je ona mnogo zahvaljivala. Svojoj pokajnici
naredio je da pokorno klečeći moli kuvaricu da je
prutovima išiba, što je ova rado učinila. Otvoreno je
pred sestrama govorio o njenim gresima, a njoj sa-
moj je naredio da klečeći, ispovedi pred svim re-
dovnicama svoje krivice, a kada se pred egzorci-
stom podrobno ispovedila o ćelom svom životu —
što je potrajalo ceo mesec — on je, s njenom dozvo-
lom, sve izneo na javnost.
Ali demon ne bi bio demon kada bi lako otišao
sa poprišta, uprkos nadljudskim naporima koje je
otac Siren po milosti Božjoj činio. I jednom tako po-
red ispovedaonice reče Levijatan drsko na usta maj-
ke Joane kako nije red da se sa devojkama iz dobrih
porodica tako okrutno postupa. Otac pripreti sotoni
kaznom, i ne osvrćući se na njegovu kuknjavu, nare-
di mu da smesta svuče sa sebe odeću i da se svoje-
ručno bičem išiba. Demon morade to da učini, i po-
mamno se Šibao, ali majka Joana bičevanje uopšte
nije osećala i jedva je pamtila da je svlačila sa sebe
odeću. Zapazivši dobre rezultate takve prakse, poče
otac Siren istu kaznu da određuje i ostalim demoni-
ma, i mnogo puta je tu vežbu na muku đavolš ponav-
ljao, ne obzirući se na njihovo cviljenje, nego pazeći
da se bez milosti šibaju, i da se ne štede. Tako je i
Valaam činio, koji je opsednutu nagovarao na vese-
lost, i pričao joj o igrama i piću; i Isakaron, koji je
požudni oganj podsticao i žudeo za plotskim uživanji-
ma; i Behemot, koji je na huljenja navodio i naređi-
vao da se vređa sveto pričešće; i Levijatan, koji je
urođenu oholost raspaljivao.
Valjalo je savladati i narednu manu opsednute: le-
nost. Kada je otac Žan-Žozef opažao kako se nastojni-
ca posle ručka ponekad odmara ili leže u postelju,
odmah bi je koreo i nazivao to prestupom. Nato đavo
odmah skoči u majkinu glavu i drsko odgovori kako
to nije prestup, nego priroda; ali samo trenutak ka-
a- 179
 snije nastojnica dođe k sebi i ispolji spremnost da
greh savladava. Otada joj otac nije davao ni trenutka
za odmor, nego joj je naređivao da lenost okajava i
da se šiba, i tako je sve dublje prirodu savladavao,
kako bi đavolima izvukao podlogu ispod nogu.
Tada đavo izmisli novu majstoriju, učinivši da pro-
vincijal jezuita stekne loše mišljenje o načinima koji-
ma se otac Siren služio; slao je pisma, govorio kako
otac upropašćuje vreme, kako veru hrišćansku izlaže
podsmehu, kako nije pristojno da egzorcist dodiruje
i ispituje grudi monahinje ili da čini slične stvari, i
najzad je odlučio da na mesto oca Sirena dovede
drugoga egzorcista. A kada ovaj stiže — petog fe-
bruara 1635. godine — otac Siren je upravo u njego-
vom prisustvu iz nastojničinog tela najzad isterao Le-
vijatana, koji je odlazeći ostavio na čelu opsednute
krvav krst. Bio je to vidljiv znak volje Božje, da otac
Siren ne treba svoj rad da napušta; i tako je zajedno
sa novodošavšim ocem Dolijem nastavio da vodi eg-
zorcizme. Ubrzo je u borbi bio savladan i Valaam i
obećao da će napustiti telo majke Joane, a da će
izlazeći ispisati na njenoj ruci ime Josif; i dve nedelje
posle Levijatana tato je i učinio, i to u prisustvu tro-
jice jeretika Engleza, koji su došli da posmatraju eg-
zorcizme; jedan od te trojice, koji je dotle krišom
ispovedao katoličku veru, otputovao je potom u Rim,
gde se u pravu veru preobratio i postao sveštenik.
Sada je postalo očito da oca Sirena treba ostaviti na
dužnosti. Demon Isakaron izjavio je kako će dozvoliti
da tek pred oltarom svete Deve iz Somira bude iste-
ran, ali kad pretpostavljeni ne pristadoše da daju sa-
glasnost za to putovanje majke Joane, sveti Josif učini
da demon i bez toga bude isteran; sad naredi đavolu
otac Siren da pri izlasku ureže na ruci majke Joane
ime Marija, što ovaj u vreme egzorcizama besno i
učini, a veliko je mnoštvo ljudi gledalo taj čudesni
događaj. To je bilo 16. januara 1636. godine. 1 tako
je već dva sveta imena majka Joana imala trajno na
telu ispisana, i mada je izgledalo da su odmah poče-
162
la da se gube, još su se, na natprirodni način, godi-
nama obnavljala, naročito o nekim svečanim prazni-
cima. Sada je bio ostao još jedini demon Behemot,
koji je pristajao da iziđe jedino na grobu svetog Fra-
nje Saleškog, i nigde drugde. Pretpostavljeni, pak
ne htedoše da puste majku Joanu da sa ocem Žanom
pođe na taj put u Ansi, govoreći da je to veliki tro-
šak, a rezultat nesiguran, jer je đavo lažljivac. Behe-
mot je, međutim, svoje stalno ponavljao, ne podležu-
ći egzorcizmima, i nastojnicu je okrutno mučio u telu
i duši, tako da je već bila blizu smrti. Radi ozdravlje-
nja otac joj naredi da se bičem do krvi šiba, i to joj
malo povrati snagu. Za vreme molitve, demon joj je
izlazio iz glave, i pored nje je stražario u obliku crno-
ga psa, a čim bi završila, ponovo bi joj u glavu uska-
kao. Najzad opozvaše oca Sirena u Bordo, u oktobru
1636. godine, jer je sve jače padao pod jaram đavol-
ske opsednutosti, a drugi je egzorcist, u nepažnji,
doveo majku Joanu do teške bolesti, tako da bi već
dala dušu Bogu, da je u poslednjem trenu sveti Josif
nije spasao. Tako je čudom bila izlečena, a njena
košulja, na mestu gde je dodir svetog Josifa svoj trag
ostavio, još je godinama širila čudotvorni miomiris, i
mnogo ljudi je od raznoraznih bolesti izlečila.
Najzad se otac Siren, posle osam meseci, iako
okrutnom bolešću teško izmožden, vratio da egzorci-
zme obnovi i da poslednjeg demona istera. Zaveto-
vaše se i on i nastojnica, ako Bog majku od sotone
oslobodi, da će se njih dvoje uputiti na hodočašće
da se poklone grobu svetog Franje Saleškog. I zai-
sta, na sam dan svete Tereze, 10. oktobra 1637. godi-
ne, veliki napad naiđe na majku, da je u grčenjima
glavom čak do peta dosezala, a potom je iz nje izišao
đavt>, ostavivši na njenoj ruci ispisano ime Isus. Tako
su tri sveta imena Isus, Marija, Josif na majci Joani
pokazala čudotvorno dejstvo milosti, i kao vidljiv
znak svedočili o neobičnom posramljenju đavolskih
moći i njihovom sramnom porazu. Posle toga nastoj-
nica nije na sebi osetila đavoljeg dejstva, a znakove
a- 181
čudotvorno na njenom telu ispisane, kojima se doda-
lo još i ime svetog Franje Saleškog, mnoštvo ljudi je
na dvoru u Parizu čudeći se gledalo, a među njima
kralj, kraljica i kardinal, i mnogo uglednih ličnosti. I
kao što je obećao, išao je otac Siren na hodočašće u
Ansi, a iz Liona je već zajedno s majkom Joanom
putovao. Videvši čudotvorno ozdravljenje, kralj za
dalje egzorcizme ne htede da da više novca, zbog
čega svi egzorcisti Luden napuistiše, a ostale sestre
brzo ozdraviše.
I tako se ljuta bitka oca Žana-Žozefa sa demonima
završila njegovom pobedom, i tako je pakost i maj-
storije neprijatelja Hristovih slavno slomio, a trudom
velikim i srcem čistim i ljubavlju trijumf Crkve nad
vražjom silom pokazao, saglasno sa milostivim name-
rama providnosti Božje. I tako je milost odnela pobe-
du nad iskvarenom prirodom, grešne požudne želje
i bestidne prohteve tela, kojima je sotona dušu za-
robljavao, pobednički u zemlju ugazivši.
4. Egzorcist od strane đavola progonjen
• ma priznaje, a i Grgur iz Nazijanza je već u starosti
Zaključak
Aliti, kao što je rečeno, sveteći se okrutno zbog
udara koje im je zadao, opsedoše sada demoni, iz
tela majke Joane isterani, dušu oca Sirena, i punih
dvadeset godina takve mu zadavahu muke, da se
ljudskim jezikom to ne može iskazati. Te je tako novi
rat sa đavolima morao da otpočne, o čemu je posle,
kada je po milosti Božjoj najzad ozdravio, hroniku na-
pisao, Čudne i neverovatne behu to stvari, kakve su
demoni s njim činili, a najviše Levijatan, glavni nepri-
jatelj Duha svetog. Govor su mu oduzimali i misli mu
pomućivali i tako mu se u dušu uvukli, da iako je ostao
svestan, to kao da su drugo ja — po onome kako.
govori — u njemu stvorili, koje mu je telom i svim
organima ovladalo, dok je prvo i pravo ja bespomoć-
no moralo na hirove toga novoga da gleda.
184
Misli i osećanja đavoli su mu slali takve da je če-
sto stidno i priznati. Poverovao je otac kako je od
Boga bez nade proklet, i očajanje ga je neiskazano
proželo, iako je znao da je mnogi bogobojni muž pre
njega te stvari doživeo i opisao, kao, recimo, Ludvik
Blosijus i Anri Siso, i sveti Jovan od Križa, i sveti Ig-
nacije, i sveta Tereza. Dolazio je u iskušenja da gre-
šnim samoubistvom život okonča, kroz prozor iska-
kao, a u noćima nož na grlu držao. Ali ne dopusti to
Bog. Potom mu demon usadi mržnju prema Spasite-
lju, i strašna ga zavist obuze što je Isus Hristos, a ne
pak on, za hipostatičnu" uniju od Boga bio izabran.
Jeretičke misli ga spopadoše: te je mislio, kao Kal-
vin, da zbog vere prebiva Isus Hrist u otajstvu Pri-
češća, telom-ne budući u ostiji prisutan; čas opet bi
ga manihejska jeres opsela, da je u svemu dva nače-
la — dobro i zlo — video, čak i u mesu koje je jeo.
Ali najgora od svih bila su iskušenja nečistote tele-
sne, koja su ga tako stravičnom snagom mučila, da
se to ni s čim uporediti ne da. Doživljavao je ta isku-
šenja i sveti Pavle, kako u drugome pismu Korinćani-
bivao njima mučem. Smatrajući se prokletim, otac
Žan-Žozef je pretpostavljao kako je njegova dužnost
da svako zlo čini, te da tako volju Božju ispuni kao
što prokletima pristoji, pošto je najgori zločin u tome
video ako bi, budući od Boga odbačen, dobro činio;
„najstrašniji moj zločin", veli, ,,u tome se sastojao što
sam nadu još pothranjivao i dobro pokušavao činiti".
A poticalo je to otuda što reči prokletstva bez nade,
kakve u uhu demona neprekidno odjekuju, u dušu
opšednutoga padaju kada se duh đavolski s njome
sjedini. Izuzetne su se, pri tome svemu, stvari deša-
vale. Kada je jednom nedeljno otac košulju menjao,
takve stravične muke mu je to nanosilo, da je po
celu noć od subote na nedelju u tome provodio, a
već od četvrtka bi od straha drhtao.
Leta prođoše dok se sve te muke ne okončaše.
Ali uzdao se otac u svemu u Boga, ništa bez pomoći
183

njegove ne čineći, i napuštajući vlastita duševna dej-
stva. I tako je sve jače osećao u sebi dejstvo natpri-
rodne milosti, što ga je od demona oslobađala. Ukus
Boga, kako veli, tako je osećao, kao što se ukus dinje
ili muškata oseća. Neiskazana ljubav prema Spasite-
lju i njegovoj Majci Prečistoj tako ga je ispunjavala,
da im se nije obraćao drugačije, nego samo rečima
„mama" i „tata". I nije postupio kao jedan čovek, po
imenu Žan Lebadije, koji je u to vreme u zakonu pre-
bivajući milosti neobične doživljavao, ali ohološću i
nadmenošću ponesen, poslušnost pretpostavljenima
ukazati nije hteo, već je Društvo Isusovo napustio, i
na svoju propast uz jeres kalvinsku pristao; ali otac
Siren se od poslušnosti starešinama nikad nije odre-
kao, iako mu je to ne jednom teških muka nanosilo,
kad god bi ujutro na milosti njegove neobične razni
ljudi gledali, smatrajući ih ekstravagancijom i ludi-
lom nekakvim, a pouke o unutrašnjem životu, što ih
je otac ispisivao, za protivne običajima Društva drže-
ći. On je ipak znao da volju starešine treba slepo
slušati, pa ma sud vlastiti i drugačije govorio, jer i
kada se vara načelstvo, ipak i tada prst Božji u toj
varki neminovno deluje.
.Ali doživeo je. zbog toga otac takve slasti milosti
Božjih, kakve nadmeni učenjaci i filozofi preziru,
zbog svoga razuma uobraženi, da nikakvo pero ne
može to opisati. Jer kaže sSm, kao autor Oponašanja,
da onda Bog u dušu dolazi, kada je čovek toliko po-
nizan, da svako kao blato može da ga gazi.' I čudna
stvar, nebesko to ushićenje naročito onda mu je obu-
zimalo dušu, kada se svlačio i oblačio, i kad god bi
bilo kakav delić nagog tela gledao — svoga ili tu-
đeg. Kada je na svoje telo gledao, pre je Isusa Hrista
sveto telo video, i tada bi mu, kako veli, pravo bo-
žansko ozarenje dušu prepunjavalo: ,,i od te noći Va-
znesenja, piše, od pre dvadeset i pet godina, nije se
događalo nikada da slučajno ako bih bilo šta nago
gledao, ne bih ono gledanje doživljavao što toliko je
uzvišeno i sveto bivalo, da ništa slično nikada osećao
184
nisam... A javljalo se to osećanje ne samo kada
bih gledao, nego i pri dodiru, kad god bi me potre-
ba na to primoravala". Slatke i pobožne bile su to
slike, i zahvaljujući njima, kako dalje kaže otac, u ta-
kvu prisnost je ušao sa Isusom Hristom, da ga je kao
svoga supruga tretirao i kao svoje, drugo ja. Jer u tim
ushićenjima takva intimnost između Boga i duše se
rađa, kao između supružnika, koliko u pretpostavka-
ma, veli Otac, on suditi može. Duša kao jedna stvar
sa Isusom Hristom postaje, ostajući kao deo veličine,
moći i uzvišenosti njegove neuporedive.
Toliko milosti neobičnih od Boga doživevši, i toli-
ko križa od pakosti sotonske pretrpevši, nije mislio
otac Žan Žozef da bi bilo pristojno sve te stvari tajiti,
nego je mnoga sačinio delS, gde radi poučavanja
vernih, tajne devocije unutrašnje, puteve očišćenja i
sjedinjenja u detalje opisuje. I mnogo duša izlečiše
ta dela pobožna, i na prave staze iz zabludelosti vra-
tiše, iako su neki tamo jeres u njima njušiti hteli. I
zaista, do dana današnjeg, mnogo godina posle toga
kako je Bog oca Širena ka slavi svojoj pozvao (što se
dogodilo 22. aprila 1665. godine u Bordou), poštova-
nje veliko dela ta uživaju, u duhovnoj riznici Crkve,
matere naše, čuvana (iako je jedno, priznati valja, u
prohibita palo). Pisati o njima ipak nije sada vreme,
pošto se jedino o tome radilo da o istoriji borbe sve-
te, kakvu je otac Siren sa demonom vodio, izveštaj
ukratko damo, za drugo vreme ostavljajući one uzvi-
šene pouke što iz tog događaja proističu.
Toliko samo, na početak priče vraćajući se, reći
valja, da i čarobnjaka nedostojnog sa đavolom tajni
odnosi, i sestara uršulanki žalosna opsednutost, i oca
Sirena hrabre borbe, u jarmu demona ropstvo i ka-
snije ozdravljenje — da sve to neobične snage do-
kaz predstavlja za naš zaključak, unapred u uvodu
objavljen: da najveća sila sotonš tamo ne pokazuje,
gde požuda bestidna za prokreacijom u grešnom te-
lu prebiva; a pošto usled prvorođenoga greha niko
od ove grešne gravitacije dvaju polova slobodan ne
185
biva, znači da smo svi od te strane na hranu đavoljih 1687, u Parizu; Catšchisme spirituel, 1663; Le predi-
pakosti prepušteni, i da najpredanije paziti moramo cateur de Dieu. Tournai 1851; La Guide spirituelle,
da ta vrata, kroz koja se đavo najlakše prokrada, 1836; Dialogues spirituels... Avinjon 1821, 2 toma;
gorljivo zatvaramo, pristupa mu ne dajući, te da tako Cantigues spirituelles, Pariz 1669... O ocu Surinu
život večni zaslužimo.* pisao je poznavalac duhovnih autora Henri Bremond
(Histoire htteraire du sentiment religieux, tom V,
* A da ne bi mislio neko da u emulaciju nejedna- 1920), a njegove bolesti, s medicinske strane,- prou-
ku s Jaroslavom Ivaškjevičem stupati kanimo, koji je čio Jean Lhermitte (Mystiques et faux mystiques,
divnu pripovest o majci Joani od Anđela bio iskom- 1952).
ponovao i tako ime Device pobožne proslavio, pri-
metiti treba da ništa u hronici ovde objavljenoj pišući
od sebe nije dodao, nego je sve detalje jedino iz
knjiga različitih i memoara verno ispisao. Što se tiče
mađioničara nedostojnog, koji je redovnicama đavo-
la uneo, piše o njemu otac Jean-Joseph Surin u knjizi
Triomphe de l'Amour divin, tek 1829. godine u Avi-
njonu izdatoj. Takođe o toj stvari opusculum rarissi-
mum preporučujemo: Všritable relation de iustes
procedures observšes au faict de la possesions des
ursulines de Loudun, Et au procšs d'Urbain Gran-
dier... A Poictiers, Par L. Thoreau, et la Všufe
d'AN. Mesnier, Imprimeurs ordinaires du Roy et de
l'Universitć. MDCXXXIV. Nedostojni paškvil anonima
što u ođbranu čarobnjaka ustaje, naslov nosi Remar-
ques et Considšrations seruans š la IustiScation du
Curć de Loudun, autres que celles contenues en son
Factum. O Urbanu su mnogo potom pisali, i to: Le-
guć (Urbain Giandiei et les possćdšes de Loudun),
Michelet (La Sorcišre), Henry Pensa (Sorcellerie et
Religion, '1933). O svojim rvanjima sa demonom po-
drobno je pisao otac Surin u navedenoj knjizi, a uz
to u autobiografiji i pismima, koja su u dva obimna
toma Louis Michel i Ferdinand Cavallera godine
1926—28. u Toluzi objavili, pod naslovom Letties Spi-
rituelles du P. Jean-Joseph Surin de la Compagnie
de Jšsus. Takođe i druga dela oca Sirena, većinom
posle njegove smrti izdata i koja se delimično ponav-
ljaju, bez naročitog reda objavljena, prilježno smo
proučili: Les Fondamens de la vie spirituelle

186
 SADRŽAJ

KLJUČ NEBESKI

Bog ili Suprotnost između motiva i posledica dela 7

Izrailjski narod i posledice nesebičnosti 10
Kain ili Interpretacija načela: svakome po zaslugama .. 12
Noje ili Iskušenja solidarnosti 14
Sara ili Konflikt opšteg i pojedinačnog u moralu 18
Avram ili Tuga viših razloga 22
Isav ili Odnos filozofije prema trgovini 26
Bog ili Relativnost milosrđa 30
Valaam ili Problem objektivne krivice 31
Car Saul ili Dva tipa životne konsekvencije 34
Rava ili Usamljenost prava ili hinjena 39
Jov ili Antinomije vrline 43
Car Irod ili Beda moralisti 52
Ruta ili Dijalog ljubavi i hleba 60
Jailja ili Bespuća herojstva 64
Solomun ili Ljudi kao bogovi 73
Saloma ili Svi su ljudi smrtni 82

RAZGOVORI SA ĐAVOLOM

Velika propoved oca Bernara 91

Apologija Oifeja, pevača i lude, kraljevskog srna
rodom iz Trakije 106
Molitva Eloize, ljubavnice Pjera Abelara, kanonika i
teologa 119
Dijalektičko opažanje Artura Šopenhauera,
metafizičara, građanina iz Gdanjska 128
Stenogram Demonove metafizičke konferencije za
Štampu, održane u Varšavi 20. decembra 1963 132
Razgovor doktora Lutera sa đavolom u Vartburgu 1521. 147
Kušanje svetog apostola Petra 154
Demon i pol 159
Lešek Kolakovski
KLJUČ NEBESKI
RAZGOVORI SA ĐAVOLOM

Džepna knjiga Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda

Glavni i odgovorni urednik

Dirnitrije Tasić

Uroduju
Kadoslav Bratić, Ljubiša Jeremić, Ljiljana Lapčević,
Miroslav Maksimović, Rajko Petrov Nogo, Jovan Radulović,
Tiodor Rosić, Dirnitrije Tasić

Recenzent
Kisto Tubić

hnktor
Mara Vujošević

Likovno-grafička oprema
Vukosava Šibalić, Silvano Jović

Korektura
BIGZ-a

Izdavač
DP Beogradski izdavačko-grafički zavod
Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Za izdavača
Ilija Rapaić

Slog, štampa, povez

I')P Beogradski izdavačko-grafički zavod
Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Telefon plasmana 011/650-933

Tiraž 10.000 primeraka

Beograd, 1990,

ISBN: 86-13-00486-7