Snoviđenje

Jedino se čestice prašine igraju u ovom miru. U sobi je čovek. Njegovo telo se opušta
a stopala uranjaju u tepih koji se među prstima pretvara u topao pesak. ''Ti ne umeš da voliš,
ostaćeš sam''. Čoveka nešto gura po ramenu. -''Hajde, hajde, budi se''. Otvara oči i zatiče
devojku kratke crne kose, prelepog nemira tamo gde su dva oka, nasmejanog lica, gleda u
njega. –''Spavaš već dva sata, hajde ustani, more je prelepo''. Uzima ga za ruku i vodi ka vodi.
Idilična slika. On gleda svoju ljubav, prihvata njene ruke i noge mu polako nestaju pod
plitkim morskim plavetnilom. Sreća i smeh su ispunile kadar. ''Ti ne umeš da voliš, ostaćeš
sam''. Drugi pogled ka vodi, od njegovih nogu širi se crno mastilo koje more guta, širi se u
svim pravcima i dolazi do devojke, celo more je sada crno, pogled ka devojci, devojka polako
nestaje u oblaku dima, njegove ruke sada hitaju ka vazduhu. . ''Ti ne umeš da voliš, ostaćeš
sam''. Čovek sada već obliven hladnim znojem, hitro podiže glavu, uz oštre uzdahe otvara
kapke, zastaje na sekund. Bezvoljno odmahuje, to je bio samo san.

(O)suđenost

Znaš, ljudi se dešavaju sa razlogom. Ubeđuje me ona. Postoji razlog što smo takvi
kakvi jesmo kad se nekome desimo, kao i razlog zašto nam neki ljudi promaknu. Možda je
meni, kaže, suđena neka kojoj sam se na pri pogled dopao na ulici, a ja sam eto baš u tom
trenutku pričao sa njom preko telefona i objašnjavao joj koliko je želim vraćajući se kući sa
posla. Nastavlja dalje. – Vidiš, možda je meni bio suđen neko drugi, ali sam se ja ka svakom
okretala tražeći nekog drugog. Ljudi obično u grugim ljudima traže druge ljude, a ja sam,
gledajući u druge, tražila tebe.

Monotonija

Dok hodam ulicamo ujutru, opažam stvari. U isto vreme prolaze isti ljudi, istim
ulicama idu na posao, dok ista kola prolaze u istom pravcu svako jutro. Žena ispred mene
žurno vodi dete držeći ga za ruku, dok bi dete stalo da pogleda kamenčiće u trotoaru, majka
ga cima da požuri da ne zakasne. Ona ima svoju monotoniju u koju mora da se uklopi. Izlozi
su isti, ne vredi ni gledati u njih, isti krediti bez kamate, ista garderoba u izlozima, isti
prodavci u radnjama. Jedine dve stvari koje kvare moju izvesnost stizanja na posao su ljudi
koji farbaju zebru na pešačkom, žena kojoj je ispalo tek kupljeno pecivo na trotoar. Dok
hodam ulicama, rano ujutru, opažam. Šta ako smo svi mi, ovako zadubljeni u svoju
monotoniju, zapravo deo jedne veće, kolektivne monotonije? Šta bi se desilo kada bi neka od
osoba izostala iz kolektivne predvidivosti? Predvidivost bi nestala, jer verovatno više ništa u
tom jutru ne bi ostalo isto, i tako do novog dana i istih nas.
Idilično jutro

Već ko zna kojeg po redu jutra, oko šestog časa, napuštam mrak, bivajući bačen u sebe
do svojih kapaka. Oči nisu spremne za svetlost što bi da se nastani u zenice. Raščlanjujem
trostruke obrise ove sobe, dok nespretnim pokretima zakucavam ruke ka telu koje je ostalo u
jučerašnjici. Počinje simfonija bola dok se krv buni kroz vene, od kučme sve do vrhova
prstiju. Bol je siguran znak da sam živ. Misli teške kao tuč mi pucaju u slepoočnice stvarajući
prividni osećaj budnosti.
Sa druge strane čaršava, kroz naprslinu monotonije, oživele su me njene ruke,
poželivši mi dobrodošlicu u sadašnjist. Zajedno sa mrakom nestao je i poslednji trzaj noći sa
ćoškova jagodičastog grada, ustupivši mesto za mlado sune što se uliva u svaku poru njenog
lica. U njenoj kosi stanuje nebo. Nebo je ovog jutra palo na oblak. U oblaku su skrivene dve
zvezde kao dva oka, sva sloboda i težina njenog blistavog uma. U njenom pogledu sam video
život, i nazvao sam ga svojim.
Prvim jutarnjim poljupcem sam obrisao oštre ivice njenih usana u široki osmeh. Znam
da je to to. Želim da se zajedno samo nasučemo na šesti čas sutrašnjice kroz oči što su
pronašle mir jedne u drugimm urezujući ovaj trenutak u svest, prevazilazimo nas, otkinuti od
svih reči što bi nam kroz raspukle kože kidale duše. Lagani privid je podmuklo sakrio istinu.
Kazaljke će nas neupitno baciti u opštu svakodnevnicu, a naš trenutak će se preliti u paletu
drugih što će nam obojiti dan. Koliko god se trudio da na drugu stranu provučem celog sebe,
dobro parče ovog čoveka će zauvek ostati u ovom jutru, pored nje.

Andromeda

Seli smo na klupu jedno naspram drugog. Sa pesmom vetra mešala se kakofonija turbo
nota, stvarajući šum, prigodnu scenografiju za nas, dve glavne uloge. Zagledao sam se u njene
široke zenice i delovalo je, kao da nas nešto deli na dva. Kao što zatvorsko staklo deli
tamničara od utamničenog, nešto nedodirljivo je nas činilo nedodirljivim. Jednim pogledom u
stranu, video sam da je iza nje priroda, predivna paleta zelene i braon odlično uobličena
njenim licem. Iza mene je bila svadba, sukob nota i prirode, idealno uobličeno sukobom u
meni.
Otkrila je tajnu, minut tišine pa moj smeh. Njeno lice se u sekundi predalo
preneraženosti. Nisam joj rekao da sam sjeban poput nje, i da je to prvi put posle mnogo
vremena da se iskreno smejem, ne njoj, već slobodi, osećaju iskrenosti u trenutku. Tišina pa
njeni jecaji, ja kamen. Nisam znao da li plače zbog moje reakcije, celo - nedeljnog sranja koje
je doživljavala ili što joj je baka umrla par dana ranije, verovatno sve zajedno.
Posmatrao sam je, njeno jecanje poput desetogodišnjeg deteta je bivalo naglo
prekinuto jedino oštrim uzimanjem vazduha za novo. U tom mraku njene oči su sijale. Dve
školjke, bacale su male bisere niz obraze pravo na džemper, i nestale su zauvek, tu na njenim
grudima.
Zagrlio sam je i time razbio nedodirljivost koja nas ne delila. Prihvatajući moj dodir,
uzvratila je dodirom. Zarila je glavu u moje rame i novi talas suza je počeo da joj hladi
obraze. Slomila se predamnom, bilo je veličanstveno. ''Vidi, razmazala mi se maskara'',
izustila je, i pružila maramicu kao dokaz.
Trenutak je lagano prošao, barijera je ponovo bila tu, ali sada, čini se, tanja, svakako
premostiva. Tražili smo se, i u tom trenu smo se našli. Te večeri sam poneo kući deo nje. Deo
neba i paklicu Andromede u džepu.