Professional Documents
Culture Documents
Karavidopulos - Uvod U Novi Zavet
Karavidopulos - Uvod U Novi Zavet
Јеванђеља
1. Уопштено о јеванђељима
У класичном грчком језику реч евангелион има значење «радосне вести», победе,награде
доносиоцу вести о победи, приношење жртве боговима због победе. У значењу радосне вести
користи и историчар Јосиф из 1. века. У Старом завету среће се код LXX носити добре гласе.
За човечанство радосна вест је изнад свега избављење које свету дарива Бог рођењем. Тако у
терминологији Цркве добија ново значење: Христова победа над силама зла. Ову реч користи сам
Христос и Црква подразумевајући дело Његово. Од 2. века и касније реч јеванђеље почела је да
означаваоне књиге Новога завета које садрже и излажу сам чин Христове победе. Писци првих векова
овом речју означавају или избавитељску поруку или четири списа.
У иконографији Матеј се представља као човек, Марко као лав, Лука као теле, а Јован као орао. Лав, по
Иринеју, означава властност и царственост; теле указује на свештенослужитељски карактер; човек
изображава Њеогов долазак као човека; а орао дар Духа који лсеће на Цркву.
За прва три се кажу да су синоптичка. Тернмин синопса је први пу употребљено 1776. године, а користи
га J. Griesbach.
Шта су заправо јеванђеља Новога Завета? Разуме се да су историјска дела, али карактер јеванђеља се не
исцрпљује у у историји. Пре свега желе да изразе веру Цркве у Исуса. Јеванђеља су пре свега сведочења
вере, израз доживљеног.Писци истичу богословски карактер, те тако не улажу превелики напор да нам
хронолошки опишу догађаје.
2. Црквено предање пре настајања јеванђеља
Настајање прва три се везује око 70. године. Своју веру Црква је изражавала разним исповедањима вере
и својим члановима кроз химне проповедала последице Христовог дела. За предања пре настанка
јеванђеља можемо узети:
Исповедања вере која не неки начин представљају згуснуте форме изражавања вере у избављење
у Христу. Прва исповедања вере су сачувана у павловим посланицама. Но, лако је могуће да су
нека исповедања вере ушла и у текстове јеванђеља. Најважније исповедање је оно које Павле
излаже у 1. Кор.
Извор су и химне, славослови Бога. Није увек могуће тврдити аутентичност химни, јер могу
бити дело писца, нека измена или обрада. Пре него је почела да благовести Црква је у химнана
описивала доживљај сусрета са Господом, јер су живот Цркве и богослужење претходили
богословљу.
Још један битан извор су мисионарске пропопведи хришћана, било многобожцима или
Јудејцима.
3. Предисторија и књижевни род којем припадају јеванђеља
Пре писања јеванђеља је претходило живо предање Цркве.Временом су обликовани извештаји о
догађајима који су садржавали Христове изреке и поуке. Сви ти извештаји представљају
предисторију јеванђеља.
Изучавање предкњижевних форми нас доводи до сазнања специфичних историјских околности који су
довели да ти извештаји постану саставни део живота и мисли у првој Цркви, указивали на посебне
циљеве, на одређивање улоге коју су имали у животу Цркве.
Начела морфолошко-историјског метода су у општим цртама следећа:
Пре него су јеванђелисти дали коначни облик, разни извештаји, од којих се сатоје јеванђеља,
спонтано су настајали у црквама и увек служили одређеном циљу: мисионарском,
богослужбеном, дидактичком.
Као код сакупљача, код јеванђелиста не треба тражити савршену доследност
Поједине целине или извештаји имају сасвим одређену форму која је пак зависилам од услова
живота цркве у којој је настала.
Очигледно је да јеванђеља не представљају континуирани и потпуни Исусов родлослов, него
јеванђелисти из црквеног предања црпе све што је потребно за спасење оних који читају јеванђеља.
1
КАРАВИДОПУЛОС
Такође, у ткз. «Историји распореда грађе» пажња се усмерава на особености јеванђелиста. То говори да
су исти догађај могли описати на разне начину истичићи оне црте које су им биле тада потребне, или
пак исте појединости на различите начине. Тако је у Француској настала «структуралистичка анализа»
јеванђелских текстова.
Јеванђеље по Марку
2
КАРАВИДОПУЛОС
Јеванђеље по Матеју
1. Садржина
У јеванђељу по Матеју садржана је готово цела грађа јев по Марку. До одређеног дела држи се Марка а
после има посебну грађу од Луке, чак и код грађе која потиче и извора Логија (Q). Почиње Исисовим
3
КАРАВИДОПУЛОС
родословом и рођењем, а завршава јављањима васкрслог Христа. Средишња тема је страдање ка којо
јписац ходи од самог почетка.
Матеј није само сакупљач предањске грађе него и тумач Христових речи и дела у оквирима историјских
околности у којима живи Црква .Многи деле јев на пет селина стварајући паралелу са Петокњижјем.
2. Сведочења древног предања
Спис приписује Матеју-Левију, царинику из Капернаума. Проповеда у почетку у Палестини, а потом и
међу другим народима.Био је из круга дванаесторице.
Назив «по Матеју» је млађи од самог јев и сведочи о уверењу Цркве, од 2.века и даље, да је иза списа
стоји ауторитет неког од Исусових ученика.Папије сведочи да је матеј сакупио логије и истумачио, а
Иринеј да је написао међу Јеврејима по њиховом наречју. Чини се, када је у питању Папијев исказ, да је
постојала збирка Исусових логија, које сабира Матеј. Сличне збирке постоје и у гностичким
списима(Томино јев). Тако се различито тумачи «истумачио». Неки сматрају да значи превођење на
грчки. Но, већина сматра да се ради о коментарисању Исусових логија којима није био задовољан.
Чини се вероватним да је написано на грчком. Данас га познајемо као превод неког првобитног
арамејског текста. Вероватније да је неко превео на грчки првобитно на арамејском написане логије. У
19. веку се повела расправа о логијама, Q извору; да ли је писмен или усмен. Црква се не потреса када је
ово у питању и могућност постојања неког коначног редактора, ма ко он био.
3. Извори јеванђеља
ја срђан радмановић са стоика. Ван заједничке грађе која постоји у јев по марку и матеју и ван грађе
заједничке само са луком. Јеванђелист нам је сачувао и грађу која постоји само у његовом и која потиче
из предања оне цркве у којој је живео и написао. Тако основни извори су: логије, јев по Марку и
предање цркве у којој живи и делује.
4. Особености јев по Матеју
1. Исусово учење о царство божијем. Овај израз углавном срећемо код Матеја и представња
средишњу тему читавог списа.
2. Исус је месија који открива тајне, остварује пророштва и сабира око себе народ.
3. особито подвлачење континуитета иикономије Божије у оба Завета. Рећемо 61 цитат из
старог Завета
4. јасан антијудејски карактер. На извјестан начин се одговара на оптужбе јудејаца против
цркве.
5. грађа је груписана у цјелине што значи да је еванђелист слободан у распоређивању грађе
у цјелине чија је срха катихеза, поука, мисионарење итд.
5.Читаоци, место и време писања
Писац има у виду хришћане јудејског порекла и из многобоштва.Масто постанка се узима Палестина,
прецизније Кесарија, Јерусалим, наки Александрију или Антиохију. Време писања није могуће са
сигурношћу одредити. Једни говоре о времену око 60-70. године; други после70., а трећи око 80. године
, док неки на послетку предлажу период између 65-100. Стога би време настанка требало узети између
70-80. године.
6. Место у животу Цркве и савременим истраживањима
Јеванђеље по Матеју је прво у канонун и предстаља карику која повезује Стари и Нови Завет.
Пропраћено је цело старозаветним цитатима. У њему се налази реч Црква, па неки сматрају црквенији
од осталих.
Поједини данашњи истраживачи верују да су читаоци јев по Матеју можда сматрали остала јев
животописима. То мишљење узима маха.Оваква гледишта која праве паралелу јев по Матеју са
биографијама философа, државника итд. Показује тежњу ка упоредном истраживању. Изражавају
слабост јер на јев гледају као на књижевно дело. Занемарују да је поруку упућена свим слојевима
друштва.
Јеванђеље по Луки
4
КАРАВИДОПУЛОС
Треће јев у канону разликује се од осталих по стилу, лепоти језика и историјски најтачнијем приказу.
Прва сведочанства потичу са краја 2. века. Први нас о њему обавештава Иринеј, а Ориген каже да је
сачињено за оне пореклом из многобожаца. Црквено предање убраја Луку међу седамдесет ученика,
постоји предање да се упокојио у Беотији. Поједини идентификују Луку са једним од двојице ученика
који су идући у Емаус сусрелу Васкрслога Христа. Лука је био лекар.
Јеванђеље започиње прологом уобичајеним за класична дела, а обавештени смо о следећем:
да су се пре луке и други подухватали да саставе извештај о догађајима
да се та извештавања олсањају на очевидце догађаја
циљ јеванђелисте је да по реду изложи догађаје
своје дело упућује неком племенитом Теофилу(вероватно римски великодостојник).
2. Садржина
Један део садржине је заједнички са делом садржине по Марку, а други део је заједнички само са грађом
јев по Матеју, а преостала грађа је само Лукина. Овај последњи део је око једне четвртине. Поседује
многе параболе, неке логије, те казивања која могу бити логије.
3. Извори јеванђеља по Луки
Савремена наука се много бавила питањем извора и као основне сматра: Јеванђеље по Маркл, извори
логија (Q), и посебан извор коијм се користио само лука(међународна ознака L). Овај последњи извор
поистовећујемо са предањем. Сва казивања о страдању Лука следи Марка. Многи сматрају да се у
извору L налази убачена грађа која потиче од Марка и Q. Лука се у извештајима о страдању одаљава од
синоптичара и приближава Јовану(у тумачењу јудиних поступака-дело Сатане и др.).То не значи језичку
зависност, него да извор који Лука користи има додирних тачака са Јовановим извором.
4. Посебна обележја јеванђеља
Нарочито подвлачи деловање Цркве у историји. Говори о кориштењу времена између
два доласка, а то је време Цркве или време Духа Светога
Труди се да што тачнији историјски приказ
И поред тога живот описује као богослов у светлу васкрсења
Јеванђеље садржи многе химне, приказује Исуса како се моли итд.
У целом јев је атмосфера радости
Веома је кактеристично да римске власти не прогоне хришћане
Место Духа у оба Лукина дела, васељенски карактер Исусовог учења и друге ствари
доводе Луку до блискости са богословљем апостола Павла.
5. Језик јеванђеља
Лукина дела написана су високим кини дијактом.Лепота језика се може видети у поређењу са истим
перикопама из другох јеванђеља, где видимо да Лука користи префињене изразе одређене ствари.
Приметан је утицај језика из превода седамдесеторице на дела апостола Луке која су сачињена са
језичком истанчаношћу и прецизношћу. То се посебно односи на места у којима писац није зависан од
својих извора.
6. Место, време и читаоци
Јеванђеље је упућено онима који су од многобожаца. Она места која су изнесена у друга два јеванђеља а
односе на деловање Исуса на Израиљце, изостављена су код Луке. Исус саосећа са њима, хвали веру и
изузима доброту Самарјана. Лука изоставља многе расправе са фарисејима које нису занимљиве за
његове читаоце. Наглашава да се спасење односи на све људе.
Као место се узима Рим, Кесарија, Ахаја и Беотија у Грчкој и Ефес. Као место можемо прихватити ефес,
јер је ту Лука вероватно дошао у контакт са изворима. Време настанка треба тражити у година после 70,
без могућности да се тачније одреди. На леп начин истиче Исусово занимање за грешнике, сиромашне и
презрене, за људе на маргини.
Синоптички проблем
5
КАРАВИДОПУЛОС
Синоптички проблем добио је име у 18. веку и представља проблем који истраживачу стварају
карактеристичне сличности, веома често дословне, али и разлике између прва три јеванђеља.
Те разлике се односе на редослед излагања догађаја, хронологију, а понекад и на извесне детаље у
казивањима. Постаје јасно да јеванђелисти имају заједничку грађу, сваки са другом двојицом,
заједничку грађу са једним од њих и грађу која је само њихова. Најмања количина грађе која постоји код
неког јеванђелисте (30 стихова) налази се код Марка. Лука поред заједничке грађе има једну четвртину
своје грађе. Грађа која постоји само код Матеја и она која постоји само код Луке, као и њихова
заједничка грађа састоји се претежно од Исусових поука.
2. Предлози за решење
Да би се објасниле сличности и разлике најчешће хипотезе су:
Прва група хипотеза залаже се за међусобну зависност јеванђелиста. Још од Августина;
Друга група говори о постојању неког првобитног текста, некаквог протојеванђеља;
Трећа група тражи решење у постојању заједничког усменог предања;
Последња група хипотеза говори о упоредном постојању усменог и писаних извештаја.
3. Теорија о два извора
Највероватнија је теорија «два извора», јеванђелист Матеј и Лука у основи су своју грађу црпли из:
Извора Логија (Q)
Из јеванђеља по Марку.
Два основна извора синоптичких јеванђеља су јев по Марку и извор Логија (Q). Готово свеопште
прихваћен став је да Марково јев хронолошки претходи Матеју(М извор својствен само њему) и Луки(L
извор својствен само њему).
Извор Логија (Q) данас се сматра најстаријим писаним црквеним текстом – гледиште у складу са
Папијевим обавештењем о тексту арамејских логијамкоје се приписују Матеју. Неки га смештају
око 50. године. То је грађа око 240 стихова; углавном Исусове логије и веома мало узвештаја. Верује
се да је Лука верније држао грађу извора логија.
Јеванђелисти дакле црпе грађу из писаних и усмених извора. Понекад се међусобно разликују вођени
циљном групом којој пишу јеванђеље.Казивања јеванђелиста допуњују једно друго.Сваки од њих
оставља и свој лични печат.
Јебанђеље по Јовану
6
КАРАВИДОПУЛОС
Појединци су ове разлике пренаглашава не би ли унели пометњу међу хришћане. Став савремене науке
по питању односа са осталим јеванђељима је следећи:
Јован познаје прва три, која на одређеним местима допуњује;
Пише потпуно независно од синоптичких;
Познаје остала јеванђеља, али пише с намером да им умањи значај и замени својим као
аутентичнијим;:
Наисправније је прво мишљење, које је данас заступљено у разним варијантама.
2. Садржина
Јеванђеље не почиње попут осталих са извештајем о рођењу или Објавом Јована крститеља, него
превазилази историјски оквир остварења божанског домостроја: почиње химном предпостојећем и
оваплоћеном Логосу. Карактеристично је да после сваког знака следи дужа Христова беседа и тумачење.
3. Писац јеванђеља
Да је јован писац уверава нас и црквено предање још од 2.века. Иринеј сасвим јасно приписује ванђеље
Јовану. Осим Алога, јеретика из 2.века, који је јаванђеље приписивао Керинту, целокупно предање
писцем сматра апостола Јована. Пометњу међу научницима изазавала је Папијева белешка да поред
Јована, ученика Господњег, постоји и други, старији Јован. Проблемом око двојице Јована бавили су се
млађи истраживачи. Јевсевије је сматрао да је други Јован писац Откривења. Поједини су мишљења да
се у оба случаја ради о апостолу Јовану, а други су мишљења да су то две особе.
У јеванђељу писац нигде не наводи свој идентитет, али поједина места упућују на особу која није само
сведок, него добро познаје и мање појединости и живота дванаесторице. Познаје природу односа Исуса
са ученицима, а уз то слудира на себе реченицом «ученик кога Исус љубљаше». Но, неки не могу да
прихвате да јован тако егоистично говори о себи, па писцем сматрају «старијег Јована». Следећи подаци
нам нам допуштају да тврдимо да је писац апостол Јован:
срећемо глагол у првом лицу множине, а то показује опит вере не само једне личности него и
заједнице, цркве у пуноћу;
Ефеска црква могла је са више слободе него сам Јован да се користи изразом «љубљени ученик»;
Поглавље 21. се обично сматра додатком, који се касније написао или сам Јован, или неко други.
Спис има видљив лични печат и несумњиву аутентичност Јована, «љубљеног ученика».
4. Језик и стил
Показује извесне особености које не срећемо у остала три. Поседује сопствен начин писменог излагања:
много пута се циклично враћа на исту тему. Није реч о монотим понављањима. Наилазимо и на ткз.
Технику неспоразума. У духовну дубину Исусових поука Његови слушаоци у почетку не проничу, већ
његове речи схватају дословно.Успева да у ток свега онога што Исус беседи уметне своја објашњења,
како би читаоцима било разумљивије. «Јовановим особеностима» називају се све ретке речи или
особени изрази који се не налазе у у осталим новозаветним књигама.
5. Време, место и циљ
Древно предање нас обавептава да је написано крајем 1. века у Ефесу. Ово мишљење подржавају и
новија истраживања. Неки мисле да је пак настао у Сирији или Антиохији, а понеки да је написано на
арамејском у Палестини између 40-50. године.Циљ писања је да се покаже да Исус Месија, оваплоћени
син и Логос Божији.Поред ов дошло се до мишљења да Јован има на уму да на пример: уништи
докетску јерес, да привуче у окриље остале ученике Јована Крститеља, да укаже на противречност
схватања Јудејаца, на значај љубљеног ученика у односу на Петра, да утемељи тајне Цркве.
6.Проблем критике текста
Перикопа «Суд о жени ухваћеној у прељуби» недостаје у неким рукописима. Са гледишта избора речи
ово казивање је сродније синоптичким текстовима. Перикопа представља део древног предња. Затим
извештај из стиха 5,4 о анђелу Господњем се такође недостаје у многим рукописима. У сваком случају
овај извештај је посведочен веома рано у рукописима Црквеног текста,а познат је Златоусту и другима.
Занимљиво је и 21. поглавље који многи сматрају додатком, било од стране Јована, ученика или саме
цркве. Глагол у множини у 24 стиху не може потицати од писца, па је природније да се тако исказује
вера и сведочење цркве о њему. У овом јеванђељу постоји и проблем премештања неких перикопа
7
КАРАВИДОПУЛОС
Дела апостолска
8
КАРАВИДОПУЛОС
Тибингенска школа (19 век) смешта настанак Дап у 2. век због идеализоване представе о Цркви на коју
наилазимо у овом спису. Данс, настанак Дап једни смештају у године између 70-80., а други између 63-
70. Као место настанка предлаже се Рим или Ефес, уопштено грчка. Двогодишњи период Павловог
тамновања у риму може да буде добра прилика за Луку да припреми грађу за дело, а да је оно објављено
раније.
6.Хронологија догађаја у Дап
Сам писац не даје неку јасну хронологију. Могуће је извести следећа хронологију: Ирод Агрипа умро је
на Паху 44., а глад у време цара клаудија завладала је између 49-55. Павлова посета коринту датир се
око 51-52. године.
Зачеци ране Цркве су од 30-36; мисионарење у јудејском расејању 36-40;прво путовање 46-48,
Апостолски сабор 48/49; друго и треће путовање 49-57; двогодишње сужањство Павла у Кесарији 58-60;
путовање у Рим и сужањство 61-63.
7. Проблем текста
У новозаветним рукописима постоје варијације у погледу текста. Текст Дап сачуван је у два
облика.Постоји «александријски текст » сачуван у Ватиканском, Синајском, Александријском,
Јефремовом кодексу и папирусима. Он се суштински не разликује од црквеног текста и стручњаци му
дају првенство. Други облик је у Беза кодексу и некимпапирусима, код латинских отаца. Текст носи име
«западни » и садржи многе разлике, измене и додатке. Постоји мишљење да западни представља
првобитни облик, незавршеног Лукиног текста, а да је александријски онај који је послат Теофилу.
8. Значај књиге
Књига приказује ширење хришћанства од Јерусалима до Рима. Нарочито живо нам показује једну
карактеристику ране Цркве: њену мисионарску обавезу.
9
КАРАВИДОПУЛОС
епистолографије(увод, обрада, поздрав на крају). Вероватно има сараднике који му помажу у стилском и
фразеолошком обликовању мисли, што је довољан разлог за разлике које постоје међу посланицама.
Одређивање хронологије могуће је на основу његових посланица и Дела апостолских.
3. Редослед посланица у канону
Посланице апостола Павла могу се поделити, према томе коме су упућене, на три категорије:
Посланице упућене једној Цркви: 1. и 2. Сол, Фил, Кол;
Упућене групи цркава које се назива и енциклијске: Еф;
Упућене одређеној личности: 1. и 2. Тим, Тит, Флм;
Нке посланице пише из сужањства: Еф, Фил, Кол, Флм. и друга Тимотеју. Три посланице, 1 и « Тим и
Титу које су упућене пастирима цркава зову се пастирске.
Распоред посланица у канону настао је услед њихове обимности. У новозаветним споменицима није
увек исти редослед(нпр P45 посланица Ефесцима је пре посланице Галатима). Посланица Јеврејима у
древним рукописима заузима различито место. Обично следи после 13 посланица, али се у појединим
случајевима убацује између њих. Најстарији папирус који садржи посланице је папирус P46. У многим
рукописима и код отаца следе после 7 саборних, које се стављају испред Павлових. У даљем
разматраполсаница држаћемо се хронолошког реда настанка: 1 и 2 Сол (друго путовање); Гал, 1 и 2 Кор;
посланице из заробљеништва, Рим (треће путовање); пастирске.
10
КАРАВИДОПУЛОС
општим цртава следећа: после увода и благодарења и молитве за њих пише о Дану Господњем; исказује
им захвалност и саветује их да чувају предање.
Из посланице није јасно где се налази њенм писац. Како се Тимотеј и Сила налазе још увек поред њега и
да Солуњане и даље мучи питање о Дану Господњем, може се извући закључак да није протекло много
времена између Прве и Друге посланице. У време када пише Другу посланицу Павле се налази у
Коринту; крајем 51. и почетком 52. године.
4. Хронолошки редослед ове две посланице
Неки млађи истраживачи заузели су гледиште, које је први, 1960. изнео Hugo Grotius да је правилан
распоред две послнице обрнутод оног који садржи канон, тј. да Павле прво шаље другу посланицу и то
38. године, у време Калигуле – који је антикрист о коме је реч у посланици, а потом Прву посланицу.
Две посланице написане су и зачетку хришћанске књижевности. Стил је једноставан и нежан и
саживљава се са проблемима локалне заједнице.
Посланица Галатима
11
КАРАВИДОПУЛОС
Посланице из сужањства
12
КАРАВИДОПУЛОС
градовима су биле добре. Постоје и мишљења да посланице не пише из Рима, него из Коринта пише
Филипљанима, или пак мишљење да све посланице пише из Ефеса. Хипотеуа о Ефесу би решила многе
проблеме. Највећи проблем за ефеску хипотету је тај да у 19 поглављу Дап Лука припоцеда о Павловом
деловању у Ефесу на почетку трећег путовања, а не каже ни реч о сужањству. Но, сам Павле алудира на
теште околности у којима делује. Данас у Ефесу постоји место које представља остатке тамнице
апостола Павла. Сматра се веома вероватним да пише посланице у Ефесу. Деловао је око три године у
Ефесу и могуће је да је неко време провео у тамници. Ако прихватимо да је до утамничења дошло пре
Пасхе 55. године, онда су ове посланице могле бити написане и зиму 54/55. године.
Посланица Ефесцима
Посланица Филипљанима
13
КАРАВИДОПУЛОС
посланица лишена богословске димензије. Основне теме су : Христово понижење, оправдање од вјере,
есхатолошка нада, преображење пропадљивог тела у славно тело и друго.
3. Јединство посланице
Атунтичност Посланице више се не доводи у питање. То чине следбеници Тибингенске школе само
због историје. Но, данас се живо расправља о јединству посланице. Питање јединста прву пут је
постављено у 17. веку, а процват доживљава у 20. веку.Повод за такву расправу је констатација да
данашња Посланица Филипљанима представља спајање делова 2 и 3 Павлове посланице упућене
Филипљани, а аргументи су следећи: у стиху 3,1 наилазимо на изненадни прекид у тону и теми
посланице; у стиховима 4,10-20 Павле изражава своју захвалност за помоћ коју су му послали
Филипљани преко Епафродита, какко би могао да поднесе услове у тамници у којој се налази; Поликарп
епископ смирне, који пише Филипљанима у 2. веку, говори о посланица које Павле пише Филипљанима.
Узимајући у обзир наведене доказе, једна група истраживача тврди да данашњи облик посланице
представља спој две или три првобитне посланице упућене Филипљанима. Сматрају да је Црква ове
посланице сабрала не би ли их објединила.
Цела посланица нема строго систематичну структуру.Павле разговара са њима, даје им савете итд.
Осим наведених примедби постоје и други подаци који нас уверавају у њено јединство. Радост прожима
целу посланицу, лексичко јединство је очигледноосновни богословски смисао појма снисхођења
(кеносис) натапа целу посланицу; срдачан и нежан тон је присутан од почетка до краја, а есхатолошка
атмосфера на крајудаје јој печат.
4. Ко су јеретици са којима Павле води борбу?
Тезе које су настале везане за јеретике са којима Павле води борбу су следеће:
Јеретици су Јудејци;
Гностици;
Јудеохришћани или хришћани који живе јудејским начином живота.
Вероватно је да се Павле у 3 поглављу расправља са једном истом групом људи јеретика, или две
различите групе. Сматрамо да се Павле у целом 3 поглављу разрачунава са једном групом јеретика, а то
су лажни апостоли хришћани који живе јудејски, а који имају заједничке особине са онима против којих
се Павле бори, а назива их лукавим посленицима.
5. Основне поуке у посланици
Тема радости влада целом посланицом. Павле непрестано напомиње да је заједница Цркве највећи
доказ верности према оснивачу. Посланица наглашава да је наше живљење на небесима.
Посланица Колошанима
14
КАРАВИДОПУЛОС
Посланица Филимону
Посланица Римљанима
15
КАРАВИДОПУЛОС
потом посети Хришћане у Риму. Све нам ово допушта да закључимо да се апостол налази на крају
трећег путовања и то у Коринту (године 57). Тамо пише посланицу Римљанима.
Занимљиво је гледиште које заступају уређивачи Екуменског превода Библије. Они за циљ истичу
историјске оквире. Рим је тада био место са јаком јудејском заједницом. Клаудије наређује да напусте
рим и тако многи хришћани са јудејцима напуштају град, а по смрти се заједно са њима враћају. Павле
то зна и жели да доведе до узајамног поштовања хришћана од Јудејаца и хришћана од многобожаца. Из
развоја догађаја увиђамо да се Павлов циљ испунио.
4. 16 поглавље Посланице
Поставља се питање о великом познавању личности у граду који још није посетио. Најстарији папирус
P46 нема тог дела из 16 поглавља. Као објашњење за ове разлике наводе се: 16 поглавље представља
посебну посланицу упућену цркви у Ефесу; посланица је послата посредством Фиве, а она је је уместо
једног дела донела цео препис са поздравима које је требала да остави у Ефесу; ова посланица је
енциклијског типа; посланица је упућена Риму али се спомињу и Павлови сарадници.
Пастирске посланице
1. Назив и примаоци
Средином 18. века посланице упућене Тимотеју и она упућена Титу назване су пастирским, будучи да су
упућене пастирима цркве. Две посланице упућене су Тимотеју, епископу Ефеса и једна Титу, епископу
Крита. На специфичне ситуације у којима су се нашли поглавари ових црквава. Неки ове посланице
називају Павловим «канонским правом».
О Тимотеју имамо обавештења из Дап и из Павлових посланица. Пореклом је из Листре у Ликаонији. У
том граду је упознао Павла и постао му најближи, наојданији сарадник. Тита Дап не спомињу, али нам
обавештење даје Павле. Прати Павла на Апостолском сабору. Необично ћутање Дап о овом Павловом
сараднику, дало је повода за разне претпоставке:
Тако се утврдило да је он био брат писца Дап, Луке;
Поистовећује се са Силом итд.
2. Садржина
У првој посланици Тимотеју Павле скреће пажњу пастира цркве у Ефесу на опасност од јеретика који се
заносе јудејским митовима, бескрајним родословима, бесциљним расправама о закону и друго. У Другој
Тимотеју смело даје подстрек Тимотеју да се он као војник Христов бори против јеретика. У посланици
Титу Павле подсећа примаоца посланице да га је поставио за пастира на Криту, да уради недовршено и
постави поградовима старешине.
3. Проблем писца
Цитирање Пастирскихј посланица веома рано је посведочено код црквених писаца. У новије време
почело се сумњати у њихово порекло од апостола Павла и то уз озбиљне аргументе, који још увек деле
истраживаче. Данас разликујемо четири става о посланицама:
Од почетка 19. века па све до данас многи ове посланице приписују једном Павлом ученику,
који је применио апостолово учење, крајем 1. векам када се црква нашла у неповољним
околностима;
«теорија павлинскин фрагмената», која је нстала средином 19. века тврди да само неки одломци
ових полсаница потичу од Павла;
најшире прихваћено гледиште је да припадају апостолу Павлу, али да су биле написане уз помоћ
писара, већина предлаже Луку или Тихика;
предањски гледано посалнице потичу од самог апостола.
Судећи о ова четири става запажамо следеће:
предањска гледишта занемарују толико очигледан проблем разлике у стилу, лексици и многим
богословским учењима у односу на остале посланице апостола Павла;
16
КАРАВИДОПУЛОС
Посланица Јеврејима
17
КАРАВИДОПУЛОС
Црквено предање јасно приписује апостлу 13 посланица које су обухваћене каноном новога завета. У
новије време, нарочито у 19 и 20. веку, истраживачи су посумњњали у аутентичност у неких другох
посланице, осим послабнице Јеврејима у коју се још од раније сумњало. Појеидне посланице носе назив
«другопавлинске», те да потичу од неког Павловог ученика. Питање аутентичности посланица није
питање вере, него научног сазнања и истраживања.
Посланица Ефесцима је још од 2. века посведочена као Павлово дело. Да посланица потиче од Павла
посумњало се карајем 18. века. Разлози су: њен стил, који се на много места разликује од осталих,
богослове се наизвестан начин разликује од осталих, лексика личи на посланицу Колошанима, чија је
једна трећина налази у овој посланици. Треба приметити у ове две посланице саучествовање писара,
Павловог сарадника у уобличавању мисли. Стога, разлика у стилу не би требала да представља проблем.
Такође, посумњало се и у аутентичност посланице Колошанима. Истраживачи су с једне стране имали
поједина богословска учења наглашена више него у другим посланицама, а са друге стране постоје
извесне случности када су у питању језик и стил. Ове разлике поједини истраживачи приписују
поодмаклим годинамаапостола Павла у време његовог писања. Али и многе сличности са осталим
посланицама су довољне да се не сумња у аутентичност, а може се прихватити и постојање помоћника,
писара.
Тибингенска школа и многи савремени истраживачи почели су да сумњају у аутентичност 2 Посланице
Солуњанима. Разлози су различита есхатологија у односу на 1 Солуњанима, многобројних понављања,
због јудејски обојених представа. Посланицу приписују непознатој личности. Но, есхатолошка гледишта
се међусобно надопуњују, сличности које постоје треба да нас одведу до идентитета писац, а не
непознате личности. Јудејске представе одговарају стилу Павла, који се увек обраћа одређеној групи са
одређеним циљем.
Саборне посланице
Саборним се назива седам посланица којем пишу апостоли. У многим рукописима оне се смештају
после Дап, а пре Павлових посланица. Распоред је такав због мишљења да су писци посланица из јруга
дванаесторице. Данашњи распоред посведечен је у Мураторијевом фрагменту, код Јевсевија и других.
Ових седам посланица не носе имена по примаоцима, него по свом васељенском карактеру. Упућене су
свим верујућима у свету, а не одређеној локалној заједници, са изузетком 2 Јованове која је упућена
једној заједници и 3 Јованове која је упућена једној личности.
У складу са другим мишљењем саборне су јер су чиниле канон после много колебања-бар кад су у
питањи неке од њих. Носе назив и «црквене посланице», «опште посланице».
Јаковљева посланица
1. Писац посланице
Прву од саборних посланица написао је Јаков, брат и слуга Господњи. Јакову, поглавару прве Цркве,
приписује се и један апокриф из 2. века, који је уживао велико поштовање у народу (Протојеванђеље
Јаковљево). Спис је писан одличним грчким језиком, који подсећа на хеленистичку «дијатрибу», те се
поставља питање да ли спис може да потиче од Јакова који није могао тако добео познавати гечки текст.
У савремој науци се одговорило на неколико начина:
неки сматрају да се ради о спису под лажним насловом и временски га стављају на крај 1. века.
Приписују га неком нама непознатом писцу који поседује јудеохришћанско образовање, али и
богато знање грчког језика, који би како би повећао ауторитет делу скривао свој идентитет иза
имена Јакова.
Насупрот њима неки сматрају ово дело раним делом, првим целовитим хришћанским текстом и
датирају га пре Сабора у Јерусалиму.
18
КАРАВИДОПУЛОС
Други, пак ово дело сматрају јудејским текстом са морални поукама, које је неко
христијанизовао додајући име Христово;
Поучан и ауторитативан стил и став указује да се ради о некој водећој личнисти ране Цркве.
Можда се језичко уобличавање дугује другој личности. Сам текст више личи на беседу или
збирку беседа. Једино што га одређује као посланицу је увод;
Јаковљева посланица осим реторских способности показује и особине попут жовог пророчког
тона, стил близак пословицама и изрекама.
Очигледно је да се језго повезује са Јаковљевим ауторитетом. Тако да се четврта хипотеза највише
приближава решењу писца.
2. Садржина и каноничнос
У посланици преовлађују теме попут смисла искушења, односа богатих и сиромашних, о мудрости, о
суду Божијем итд. Јаков подвлачи да се делима оправдава човек, а не само вером. У каноничност
посланице посумњало се у 4. веку. У Мураторијевом фрагменту је нема. Од 4. века се увек набраја са
канонским посланицама. У цркви се цени због њених учења о моралу.
19
КАРАВИДОПУЛОС
само у теми, него и у стилу и лексици. Између ове две посланице требало би да је прошао прилично
велики временски период. У 1. Посланици се говори о доласку Господњем, а у 2. Посланици лажни
учитељи се ругају говорећи «шта је с обећањем Доласка његова».
С друге стране Петрова посланица претпоставља да њени читаоци знају посланице апостола Павла, које
писац ставља на исти ниво као и «Писма», односно Стари Завет. То значи да су Павлове посланице веч
биле сакупљене у један корпус, а да од веремена њиховог настанка и Друге Петрове прошао дужи
временски период.
Посланица ког протестаната и већине римокатолика се сматра да не потиче од Петра. Чињеница је и да
је ова посланица почела веома касно да се сматра делом канона Новога завета, а од многих истраживача
се сматра да не потиче од Петра. Пссле 376, а нарочито 5. века преовладало је уверење да је ова
посланица канонска. Што се тиче врмена и места настанка датира се период између 64-67. године, а Рим
се сматра местом њеног настанка. Вероватније је да је настала поткрај 1. века, а чињеница да се први пут
спомиње у Египту можда открива место настанка.
Јудина посланица
1. Садржина
Писац Посланице је био принуђен да посланицу пошаље на брзину због јеретика који су се појавили у
крилу цркве и почели представљају опасност за по њу, својим учењем и разузданим животом. Тражи од
хришћана прималаца да се боре смело.
2. Ко су ти јеретици
На данашње читаоца оставља посебан утисак оно што у њој пише о јеретицима, као и строг језик којим
се користи писац помињући казне које им следују, ако се не покају. Оно што оставља већи утисак је –
јединствен случај у новом завету- навођење апокалиптичих јудејских предања за које се претпостављало
да су познате читаоцима. Из посланице се види да живе у крилу цркве, «једући без зазора». Чини се да
се ради о претечама гностика из 2. века.
3. Примаоци, писац и време
Не знамо где се налазе примаоци ове посланице, која је упућена призванима. Доводи нас у недоумицу то
што писац самога себе не описује непосредно као брата Исусовог, него као брата Јаковљевог. Чини се да
даје предност опису «слуга Исусов», који му изгледа снажнији и представља се затим као брат познате
водеће личности.
По предању Посланива потиче од Јуде, Брата Господњег и Јаковљевог и написана је око 70. године.
Сумњу да је Јуда писац могу да послуже следећи разлози: апостоли се приказују јкао ликови из
прошлости, и посланица има поред јудејско, и старозаветну основу, много класичних грчких израза. Ово
природно претпоставља да се писац и читаоци налазе у области, у којој се браћа Господња сматрају
ауторитетима у питању вере и морала. У том случају потиче с краја 1. века, изнеђу 80-90, али не после
90. године, Не треба заборавити да посланица претпоставља извесну временску дистанцу у односу на
Павлове посланице.
4. Однос Јудине посланице са Другом Петровом и место у канону
Највећи део Јудине посланице садржи се у 2. поглављу 2. Посланице апостола Петра. Из тога се рађа
питање који од та два текста временски претходи другоме. Вероватније је да је писац « Петрове
припојио Старију Јудину, пошто је прво ублажио њене оштре изразе, уклонио наводе из апокрифних
јудејских текстова. Супротно мишљење је да Јудина посланица црпи грађу из 2. Петрове, занемарујући
разлике између два текста. Јудина посланица се убраја међу књиге Новога Завета у Мураторијевом
канону (2. век).
Три посланице јеванђелисте јована заступају сва три типа посланица у новом Завету: прва је нциклијска,
упућена многим црквама; друга је упућена одређеној заједници и трећа једној личности, Гају. Средишња
мисао која влада у посланицама је љубав.
20
КАРАВИДОПУЛОС
Откривење Јованово
21
КАРАВИДОПУЛОС
приписују Јовану «презвитеру», кога у 2. веку спомиње Папије, док га остали приписујунепознатом
Јовану, пророку прве Цркве. Не могу се превиђати све разлике у стилу, али се исто тако не могу заобићи
и исти богословски дух. Неки исраживачи данас говоре о Јовановом кругу у Ефесу, односно о
Јовановим ученицима који су чинили школу из које су потекле књиге Новога завета које носе Јованово
име.
Што се времена настанка тиче постоје два могућа решења: године непосредно пре 70. (64-69) године и
почетак последње деценије 1. века. Друга хронологија се узимакао вероватнија, а разлози за њено
прихватање су: Иринеј сведочи да га није било пре много времена, сукоб цркве са царским култом
(Домицијан 81-96), а многи црквени писци говоре о јовановом прогону на Патмос.
5. Место у канону
Поједине цркве током првих векова нису уврстиле овај спис у канон. Оно је временом улазило у
канонске споменике. Имамо неке рукописе и у 10. веку који немају овај спис. Петошести сабор је
озваничио прихватање канона са или без овога списа.Занимљиво је да Црква није одредила прикопе које
би се читала на богослужењу.
22