1

TERMODINAMIKA

Idealni gasovi
Gasovi kao i tečnost spadaju u fluide međutim, zbog izuzetnog toplotnog širenja imaju poseban značaj
u termodinamici.
Pod idealnim gasovima se podrazumeva: a) sistem koji se sastoji od velikog broja identičnih čestica
(istih masa i dimezija) i b) nema interakcije unutar sistema osim u kratkotrajnim elastičnim sudarima
(čestice se sudaraju međusobno i sa zidovima suda).
U realnim situacijama takav gas ne postoji, ali se realni gasovi mogu smatrati idealnim pod uslovom
da su relativno male gustine, da nalaze na dovoljno visokim temperaturama i da im je molekularna
zapremina zanemarljiva u odnosu na zapreminu suda u kome se gas nalazi.
Jednačina stanja idealnih gasova
Eksperimentalno je pokazano da se prilikom dovođenja toplote idealnom gasu koji je zatvoren u
cilindričnoj posudi sa klipom može desiti sledeće:
• ako se temperatura gasa ne menja (T = const), pritisak gasa je obrnuto srazmeran njegovoj
zapremini (p ∼ 1/V) – Bojlov zakon, što se može napisati kao p = const/V
• ako se pritisak gasa ne menja (p = const), zapremina gasa je proprocionalna njegovoj
temperaturi (V ∼ T), Šarlov i Gej-Lisakov zakon ili u obliku V=constT

Setimo se Avogadrovog zakona: pri istim pritiscima i temperaturama jednake zapremine idealnih
gasova sadrže jednak broj molekula. 1mol bilo kog gasa pri normalnim uslovima (T0 = 273 K i p0 =
101 325 Pa) zauzima zapreminu 22,4 dm3 tzv. molarna zapremina. Zaključujemo da je zapremina gasa
pri konstantnom pritisku i temperaturi proporcionalna broju molova nekog gasa (V ∼ n ili V=const⋅n).
nT
Kombinovanjem prethodnih zakona zaključujemo da je V = const , odakle se za 1mol bilo kog
p
gasa pri normalnim uslovima za konstantu dobija:
V p J
const = 0 0 = 8,314 =R
T0 molK

R predstavlja univerzalnu gasnu konstantu – jednaka je za sve gasove.

U slučaju n molova nekog gasa dobija se jednačina stanja idealnih gasova:

pV = n R T

S obzirom na definiciju broja molova, jednačina stanja idealnih gasova može da se napiše i u obliku:
N
pV = nRT = RT = Nk BT (kB = 1,38⋅10-23 J/K)
NA

kB je veoma važna termodinamička konstanta nazvana Bolcmanova konstanta.

Iz jednačine stanja idealnih gasova se vidi zašto se smatra da su p, V i T osnovne termodinamičke
veličine – bilo koju od njih možemo da izrazimo preko druge dve, tj. ako znamo dve, znamo i treću.
Veza između toplote i rada – rad kod gasova
Veza između toplote i rada može da se uspostavi posmatranjem gasa
zatvorenog u cilindru sa pokretnim klipom (koji može da se pomera bez trenja),
dx
zanemarljive mase i površine poprečnog preseka S. Prilikom dovođenja toplote
nekom gasu, on se širi (što se ogleda u pomeranju klipa) i povećava svoju
r r
zapreminu. Gas određenom silom F potiskuje klip na gore za mali pomeraj dx . r
S obzirom na to da je pomeraj mali, može se smatrati da je sila konstantna na F
tom delu puta. Tada je:

F = pS
 2

Elementarni rad koji izvrši gas pri pomeranju klipa je:

r r
dA = F dx = Fdx cos0 = Fdx = p S dx = p dV
gde je dV elementarna promena zapremine gasa usled pomeranja klipa.

Na osnovu III Njutnovog zakona i klip (okolina) deluje na gas silom istog intenziteta i pravca ali
suprotnog smera, pa klip (okolina) nad gasom vrši negativan rad:
r r
dA = F dx = Fdx cosπ = −Fdx = − p S dx = − p dV

ZAKLJUČUJEMO: Ako sistem (gas) vrši rad, taj rad je pozitivan, a ako se nad gasom vrši rad
(klip ide na dole), rad je negativan.

Ovaj stav je generalno usvojen.

Generalno, stanje nekog sistema moze se menjati na

Q<0
dva načina:
1) dovođenjem toplote Q sistemu (gasu) ili
odvođenjem toplote Q od njega ili, Q>0
2) vršenjem rada A sistema (gasa) nad okolinom ili ∆U
A<0
vršenjem rada nad sistemom (gasom).

A>0 kada sistem vrši rad nad okolinom A>0

A<0 kada okolina vrši rad nad sistemom

Kada kažemo stanje gasa, mislimo prvenstveno na pritisak, temperaturu i zapreminu koju zauzima
neki gas.
Prvi zakon termodinamike
Prvi zakon termodinamike predstavlja uopštavanje zakona o održanju energije, obuhvatajući i
promene unutrašnje energije. Predstavlja univerzalni zakon koji može da se primeni na većinu
procesa i povezuje mikroskopski i makroskopski svet.

Rezimiranjem svega rečenog jasno je da se u opštem slučaju dovedena količina toplote nekom
sistemu (gasu) troši na promenu njegove unutrašnje energije i na zapreminski rad koji taj sistem (gas)
izvrši nad okolnim telima (okolinom):
Q = ∆U + A
Preciznije napisano (s obzirom na to da u prirodi ništa nije konstatno):

dQ = dU + dA
Na ovaj način I zakon termodinamike predstavlja proširenje zakona o održanju energije i na sisteme
koji nisu izolovani.

Treba imati u vidu da promena unutrašnje energije ∆U gasa zavisi samo od početnog i krajnjeg stanja
gasa , dok količina toplote Q i rad koji vrši gas zavise od načina promene stanja gasa.

PRIMERI:
1) Izolovan sistem: nema prenosa energije putem toplote, pa je Q = 0, a nema ni rada (izolovani
sistem ne interaguje ni na koji način sa okolinom), pa je i A = 0, odakle sledi da je i ∆U = 0, što znači:
UNUTRAŠNJA ENERGIJE IZOLOVANOG SISTEMA JE KONSTANTNA.

2) Ciklični proces: specijalan slučaj termodinamičkog procesa koji počinje i završava se u istom stanju
(karakteristike stanja – temperatura, pritisak i zapremina isti su u početnom i krajnjem stanju), pa je
∆U= 0. Na osnovu I principa termodinamike sledi da dovedena toplota mora da bude jednaka
izvršenom radu tokom ciklusa:
∆U = 0 ⇒ Q=A
DOVEDENA TOPLOTA SE TROŠI NA VRŠENJE RADA.
 3

3) Sistem ne vrši rad, niti se nad njim vrši rad:

A = 0 ⇒ Q = ∆U
SVA DOVEDENA TOPLOTA SE TROŠI NA POVEĆANJE UNUTRAŠNJE ENERGIJE.

4) Nema prenosa toplote:

Q=0 ⇒ ∆U = − A
SISTEM VRŠI RAD NA RAČUN SVOJE UNUTRAŠNJE ENERGIJE, SMANJUJUĆI SVOJU
TEMPERATURU (jer je unutrašnja energija srazmerna temperaturi gasa).

Molarne specifične toplote gasova

Kada dovodimo toplotu gasu, njegovo zagrevanje može da se odvija pod različitim okolnostima. Dva
slučaja su najvažnija:
1. kada se gasu dovodi toplota, on može da se širi (povećava svoju zapreminu) tako da mu pritisak
ostaje konstantan (p =const) i
2. gas može da se zagreva u zatvorenom sudu stalne zapremine (V=const), pri čemu mu se
povećava pritisak.
Specifična toplota čvrstih i tečnih tela definisana je pod uslovom da se toplotno širenje zanemaruje, što
je u tim slučajevima i opravdano. Međutim, kod gasova je toplotno širenje veoma izraženo, pa se i to
mora uzeti u obzir. Pri tome, kada su gasovi u pitanju, za određivanje predate količine toplote češće se
koristi molarna spacifična toplota.
I slučaj: zapremina gasa je konstantna: dQ
CV =
ndT
Pri ovom procesu, CV se naziva molarna specifična toplota pri konstantnoj zapremini.
Na osnovu I principa termodinamike zapreminski rad je jednak nuli (nema promene zapremine) pa je:
dQ = dU = nCV dT (1)

II slučaj: zagrevanje je pri konstantnom pritisku:

dQ
Cp =
ndT
Pri ovom procesu, Cp se naziva molarna specifična toplota pri konstantnom pritisku.
Q = nC p dT (2)

Zamenom jednačine (1) i (2) u I princip termodinamike

nC p dT = nCV dT + pdV
i deobom sa ndT, pdV
C p = CV +
ndT
Drugi sabirak jednak je univerzalnoj gasnoj konstanti R (dobija se diferenciranjem jednačine stanja
idealnih gasova pri konstatnom pritisku), te se konačno dobija Majerova relacija:
C p = CV + R
Ako levu i desnu stranu jednakosti podelimo sa molarnom masom, dobijamo vezu između specifičnih
toplota: R
c p = cV +
µ
Dobili smo da je uvek Cp>Cv. Kod izohornog procesa sva dovedena količina toplote troši se na
promenu unutrašnje energije (rad je jednak nuli), dok se kod izobarnog procesa dovedena količina
toplote troši i na promenu unutrašnje energije i na vršenje rada (širenje gasa). Zaključujemo da je pri
istoj promeni temperature istoj količini nekog gasa, potrebno dovesti veću količinu toplote pri
izobarskom nego pri izohorskom procesu što ima za posledicu Cp>Cv.
Cp i Cv imaju tačno određene vrednosti za jednoatomske, dvoatomske i višeatomske gasove i te
vrednosti zavise od »broja stepeni slobode« ovih gasova, koji opet zavise od temperature na kojoj se
nalaze, ali ova diskusija prevazilazi okvire ovog kursa.
 4

Odnos molarnih ili specifičnih toplita približno je jednak za sve gasove sa istim brojem atoma i
definisan je konstantom κ:
Cp cp
κ= =
CV cV
Termodinamički procesi
Četiri osnovna termodinamička procesa su:
1. izotermska promena stanja idealnog gasa, T = const.
2. izobarska promena stanja idealnog gasa, p = const.
3. izohorska promena stanja idealnog gasa, V = const.
4. adijabatska promena stanja idealnog gasa, Q = 0.

1. IZOTERMSKA PROMENA STANJA IDEALNOG GASA

Proces koji se odvija na konstantnoj temperaturi, T = const se naziva izotermska promena stanja
idealnog gasa, pomenuti Bojl-Mariotov zakon.
p
Iz jednačine stanja idealnih gasova sledi: [Pa]
p V = n R T , T = const ⇒ p V = const
p
Grafički prikaz na p – V dijagramu je dat na slici pp Izoterma
desno. Kriva koja opisuje ovaj proces (hiperbola) se
naziva izoterma, a indeksima p i k su označeni
početno i krajnje stanje gasa.
pk k
U svakoj tački izoterme temperatura je konstantna,
pa se može pisati: A>0

p p V p = p1 V1 = p 2 V2 = p 3 V3 = ..... = p k Vk = const
0
Vp Vk V [m3]
S obzirom na to da je promena unutrašnje energije
vezana samo za promenu tempetrature, sledi da je
pri izotermskom procesu dU= 0, pa iz I zakona termodinamike sledi:

Q=A SISTEM (GAS) TROŠI SVU DOVEDENU KOLIČINU TOPLOTE NA VRŠENJE RADA.

k
Uzimajući u obzir definiciju termodinamičkog rada A = ∫ pdV i jednačinu stanja idealnog gasa za
p
nRT
izotermski proces p V = nRT = const ⇒ p = = nRT, sledi:
V
k nRT k dV
k
A= ∫ dV = nRT ∫ = nRT lnV p
p V p V

Vk
A = nRT ln
Vp
Izraz za rad važi i za širenje (ekspanziju) kada je rad pozitivan (gas vrši rad), a i za sabijanje
(kompresiju), kada je rad negativan (nad gasom se vrši
rad). U oba slučaja, rad je jednak osenčenoj površini ispod p
krive izoterme. [Pa]
izobarsko širenje
2. IZOBARSKA PROMENA STANJA IDEALNOG GASA
k
Promena stanja idealnog gasa pri kojoj je pritisak p
konstantan, p = const.

Iz jednačine stanja idealnog gasa sledi: A>0

V
p V = n R T , p = const ⇒ = const
T 0
Vp Vk V [m3]
Grafički prikaz na p – V dijagramu je dat na slici. Kriva koja 0
 5

opisuje ovaj proces (prava linija) se naziva izobara.

U svakoj tački izobare pritisak je konstantan, pa se može pisati:

Vp V1 V2 V3 V
= = = = .... = k = const
T p T1 T2 T3 Tk
Iz I zakona termodinamike sledi:
DOVEDENA KOLIČINA TOPLOTE SE ″TROŠI″ NA POVEĆANJE
Q = ∆U + A
UNUTRAŠNJE ENERGIJE I NA VRŠENJE RADA (ŠIRENJE).

U ovom slučaju rad se jednostavno izračunava, pa je uzimajući u obzir definiciju rada i jednačinu
stanja idealnog gasa za izobarski proces:
( )
k
A = p ∫ d V = p Vk − V p
p

Na isti našin kao i kod izoterme, prilikom širenja gas vrši rad pa je on pozitivan (i obrnuto), a grafički,
rad predstavlja osenčenu površinu ispod izobare.

3. IZOHORSKA PROMENA STANJA IDEALNOG GASA

p
Promena stanja idealnog gasa pri kojoj je zapremina
[Pa] izohorski proces
konstantna, V = const.

Iz jednačine stanja idealnog gasa sledi: pp p

p
p V = n R T , V = const ⇒ = const
T
Grafički prikaz na p – V dijagramu je dat na slici. Kriva
koja opisuje ovaj proces (prava linija) se naziva izohora.

U svakoj tački izohore zapremina je konstantna, pa se pk k

može pisati:
pp p p p p
= 1 = 2 = 3 = .... = k = const 0 Vk
Tp T1 T 2 T3 Tk V [cm3]

S obzirom na to da je zapremina konstantna, iz I zakona termodinamike sledi:

DOVEDENA KOLIČINA TOPLOTE SE ″TROŠI″ NA POVEĆANJE

Q = ∆U UNUTRAŠNJE ENERGIJE SISTEMA.

Odatle, a i iz činjenice da nema promene zapremine sledi da je rad pri izohorskom procesu jednak
nuli, tj. A = 0.
Prema tome, prenesena toplota je jednaka promeni unutrašnje energije. Ako se toplota dovodi,
povećava se unutrašnja energija.
Činjenica da je rad pri izohorskom procesu jednak nuli vidi se i sa p – V dijagrama (nema površine
ispod izohore).

4. ADIJABATSKA PROMENA STANJA IDEALNOG GASA

p
Proces koji se odvija bez razmene toplote sa okolinom,
Q = 0. [Pa]
p adijabatski
Uslov da nema razmene toplote sa okolinom može da pp
prosec
se obezbedi na dva načina:
1. da se proces odvija veoma brzo tako da ne stigne
da dođe do razmene toplote i pk k
2. proces se odvija proizvoljno brzo (sporo), ali je
A>0
sistem veoma dobro toplotno izolovan od okoline.
0 Vk
Vp V
[ 3
]
 6

Jednačina stanja idealnog gasa za adijabatski proces glasi:

Cp p V κ = const
gde je κ eksponent adijabate, κ= .
CV
Grafički prikaz na p – V dijagramu je dat na slici. Kriva koja opisuje ovaj proces se naziva adijabata.
Kao i kod ostalih promena stanja i kod adijabatske promene za svaku tačku dijagrama možemo da
pišemo:
p p V pκ = p1 V1κ = p2 V2κ = p3 V3κ = ..... = pk Vkκ = const

S obzirom na vezu između termodinamičkih veličina (preko jednačine stanja idealnog gasa), postoji
više izraza za adijabatsku promenu. Na primer, zamenom izraza za pritisak, p = nRT/V u gornji izraz,
dobija se:
T V κ −1 = const
Prema I zakonu termodinamike sledi:
Q=0 ⇒ ∆U = − A RAD SE VRŠI NA RAČUN UNUTRAŠNJE ENERGIJE SISTEMA.

Ukoliko se gas širi, sistem vrši rad pa je on pozitivan, ali tom prilikom gas troši svoju unutrašnju
energiju za vršenje rada. To znači da se temperatura gasa pri adijabatskoj ekspanziji snižava (i
obrnuto).

Primer adijabatske ekspanzije: ekspanzija toplih gasova u motoru sa unutrašnjim sagorevanjem.

U skladu sa definicijom rada i jednačinom stanja za adijabatski proces, dobija se:
k dV const t 1−κ k
A = const ∫ = V
κ 1− κ p
pV

A=
const 1−κ
V
1− κ k
[− V p1−κ , ili ] A=
κ −1
[
const 1−κ
V p − V k1−κ ]
Kao i kod ostalih procesa i u ovom slučaju izvršeni rad predstavlja osenčenu površinu ispod krive
promene stanja. p
izobara
[Pa]
Sve četiri promene stanja idealnog gasa na p – V dijagramu
prikazane su na slici.
izoterma
izohora

Vidi se da je adijabata strmija od izoterme, zato što je

eksponent adijabate κ > 1 (Cp > CV). Fizičko objašnjenjje bilo
bi da se pri adijabatskoj ekspanziji pritisak gasa smanjuje ne
samo zbog povećanja zapremine gasa već i zbog pada adijabata
temperature gasa.
0
DODATNO OBJAŠNJENJE: V [m3]
Matematički gledano, rad koji je gas izvršio širenjem od
početnog do krajnjeg stanja, predstavlja površinu ispod krive koja povezuje ta stanja.
Oblik putanje od početnog do krajnjeg stanja definiše tip termodinamičkog procesa kroz koji je sistem
prošao.
p p p
[Pa] [Pa] [Pa]

p p p Au>0
pp pp pp

A>0

pk k pk k pk k

A>0

0 Vp VK V [m3] 0 Vp VK V [m3] 0 Vp VK V [m3]

 7

Na slikama su prikazani slučajevi kada su početni i krajnji parovi (p,V) isti, tj. početni i krajnji pritisci i
zapremine imaju iste vrednosti. Razlika je jedino u termodinamičkom procesu kroz koje je gas prošao
prelazeći iz početnog u krajnje stanje. Sa dijagrama se vidi da rad (osenčena površina) zavisi ne samo
od početnog i krajnjeg stanja, već i od puta koji je sistem prošao između tih stanja.
Isto važi i za toplotu (Q) koja se dovodi sistemu ili se iz
p T2>T0>T1
njega odvodi. Na slici desno, isprekidanom linijom je
prikazana izoterma. Neka izvršimo promenu stanja gasa [Pa]
T0 T2
idući duž izoterme, od početnog (p1,V1) do krajnjeg stanja p1
(p2,V2). Dovedena količina toplote u prvom slučaju je:
T0
Q1 = nCV (T1 − T0 ) + nC p (To − T1 ) p2
T1
Odnosno,
Q1 = n(To − T1 )( C p − CV ) V1 V2 V [m3]

Idući drugim putem, dobija se

Q2 = nC p (T2 − T0 ) + nCV (To − T2 ),
Q2 = n(T2 − T0 )( C p − CV )

Očigledno da (T0 – T1)≠(T2 – T0) pa zaključujemo da toplotu ne možemo da odredimo samo pomoću
početnog i krajnjeg stanja, već ona zavisi i od načina na koji je sistem prešao iz jednog u drugo
stanje, tj. od termodinamičkog procesa.

Opciono (za one koji žele da znaju više)

Izvođenje izraza za adijabatsku promenu stanja idealnog gasa ( p V κ = const )

Pri adijabatskoj promeni stanja gasa nema razmene toplote sa okolinom, Q = 0, pa na osnovu I
zakona termodinamike sledi da je:
d U = nC V d T = − p d V (1)
Iz jednačine stanja idealnog gasa se diferenciranjem leve i desne strane dobija:

pdV + Vdp = nRdT (2)

Zamena dT iz (1) u (2) daje:
R
pd V + V dp = − p dV
CV
Ako se R izrazi preko Majerove relacije kao: R = Cp – CV, onda gornja jednačina dobija oblik:
⎛ C p − CV ⎞
pdV + Vdp = −⎜⎜ ⎟ pdV
⎟
⎝ CV ⎠
što posle sređivanja dovodi do sledećeg izraza:
dp dV
+κ =0
p V
a odatle se integraljenjem dobija poznati izraz:
p V κ = const