СПОРТ

1. ПОЈАМ СПОРТА

Спорт је делатност од посебног значаја за Републику Србију (члан 2 Закона о спорту –

ЗС).1 Свако има право да се бави спортом, с тим да то бављење мора бити хумано, слободно и
добровољно, здраво и безбедно, у складу са природном средином и друштвеним окружењем,
фер, толерантно, етички прихватљиво, одговорно, независно од злоупотреба и циљева који су
супротни спортском духу и доступно свим грађанима под једнаким условима без обзира на
узраст, ниво физичких способности, степен евентуалне инвалидности, пол и друго лично
својство (члан 4. ЗС).
Као и многи други изрази које срећемо у свакодневном животу, и појам "спорт" има више
језичких значења, односно употребљава се да искаже различите врсте људске активности.
Појам "спорт" потиче, иначе, од латинске речи "disportare", односно "deportare", што је
буквално значило "однети" или "разносити", али се користила и у преносном смислу као
"опустити се". У четрнаестом веку израз "disport" добио је у енглеском језику значење
"активност у слободном времену", а из њега је касније настала реч "спорт". Он данас свуда у
свету подразумева "задовољство, угодност, разонода, одмор, телесно вежбање, такмичење,
трчање".
Правна литература врви мноштвом различитих схватања појма „спорт“. Може се чак
рећи, колико аутора толико дефиниција. Основна карактеристика свих тих дефиниција је
њихова велика ширина, која у основи потиче из жеље да се спортска активност обухвати у
њеној укупној разноликости. Ипак, сва та гледишта могу се сврстати у две групе. Према
једнима, суштинско обележје спорта састоји се у добровољној телесној активности људи,
регулисаној сопственим правилима, која се, одвија најчешће у облику такмичења са другима,
уз могућност да се претвори у професионалну делатност.2 Други, међутим, схватају појам
спорта знатно шире. По њима, спорт је свака људска делатност која се испољава у облику
кретања, и која служи задовољењу нагона за игром, очувању здравља или повећању телесних

1
Народна скупштина Републике Србије 31. марта 2011. године усвојила нови Закон о спорту, који је ступио на
правну снагу 12. априла 2011. Уставни основ за доношење Закона о спорту садржан је у чл. 68. ст. 4. Устава
Републике Србије према коме Република Србија помаже развој здравствене и физичке културе и у чл. 97. тач. 10)
Устава Републике Србије, према коме Република Србија уређује и обезбеђује систем у области спорта.
2
Видети нпр. Wladimir Rabinovitch,"Sport", у: Dalloz Encyclopedie Juridique, Repertoire de Droit Civil, Tome VII,
Paris, 1976, стр. l.
способности.3 Начелно гледано, прво становиште је, по нашем мишљењу много
прихватљивије од другог. Према Европској спортској повељи, "спорт" представљају сви
облици физичке активности који, кроз неорганизовано или организовано учешће, имају за
циљ изражавање или побољшавање физичке спремности и менталног благостања, стварање
друштвених односа или постизање резултата на такмичењима свих нивоа.
Може се рећи да су следећи елементи карактеристични за појам спорта: 1) спорт
подразумева увек одређено телесно деловање, и о њему се не може говорити у случајевима
искључиво духовних активности; 2) упражњавање спорта служи здрављу, одржавању или
побољшању телесних способности, васпитним захтевима, као и задовољењу нагона за игром;
3) свака спортска активност, води, по правилу, ка постизању одређеног учинка; 4) врхунске
резултате спорта прате, по правилу материјалне користи; 5) спорт се може упражњавати као
индивидуална делатност појединаца или на организован начин, у оквиру удружења и савеза;
6) спортска делатност се обавља већином у просторно и временски ограниченим оквирима; 7)
постојање једне или више кондиционих и координативних способности (снага, издржљивост,
координација, брзина, и сл.) нужна су претпоставка сваког спорта; 8) бављење спортом често
је повезано са више или мање великим опасностима повреда; 9) сваки спорт прате одређена
правила понашања учесника - спортска правила; 10) спорт се већином обавља уз коришћење
техничких помоћних средстава (спортски реквизити); 11) спорт, по правилу, подразумева
такмичење; 12) фер плеј, партнерство, неповредивост саиграча, једнакост шанси и тимски дух
јесу основне вредности и идеје водиље спорта.
У сваком случају, појам „спорт“ није према својој природи у потпуности хомоген. Овај
израз се може односити, с једне стране, на локалну, не такмичарску, квази физичку активност
у слободном времену, која се темељи на одговарајућим обичајним правилима или на, с друге
стране, у савременом смислу, на физичку активност која је кодификована, такмичарски
настројена и веома уређена низом правила и као таква има глобални карактер.4
Општеважеће је гледиште да је спорт произашао из игре.5 Спорно је, међутим, питање када
игра остаје само игра, а када прелази у спорт. На њега се не може дати генерални одговор, него
он зависи од околности конкретног случаја. Бацање камења у воду и гледање како се стварају
концентрични кругови, представља, сигурно, само игру.6 Али, уколико игра има у себи
елемената одређених типским појмом спорта, она прераста у спортску активност.

3
Видети, Joachim Boerner, Sportstaetten - Haftungsrecht, Berlin, 1985, стр. 6; Reichard Eichenberger, Zivilrechtliche
Haftung des Veranstalter sportlicher Wettkaempfe, Diss., Zuerich, 1973, стр. 9.
4
Jack Anderson, Modern Sport Law, Hart Publishing Ltd, Oxford 2010, стр. 4.
5
Видети Franz Joachim Poschenrieder: Sport als Arbeit, Diss., Muenchen, 1977, стр. 21.
6
Max Kummer, Spielregel und Rechtregel, Bern, 1975, стр. 15.
 Обележја игре постоје највише код масовног спорта, који се, углавном, схвата као активност
што служи задовољству и разоноди. Његов примарни циљ није постизање врхунских резултата.
Друкчије је, међутим, у савременом врхунском спорту. Ту је основни циљ постизање што бољих
резултата, који доносе често и извесну материјалну корист. Елеменат игре ту је јако потиснут.
Врхунски спорт има у основи три карактеристике: 1) постизање најбољег резултата могуће је
само уз велико ангажовање спортисте, и то након планског и дугог тренинга; 2) врхунски
резултат нужно подразумева вољу за његово постизање и таленат спортисте; 3) нема врхунског
резултата без економских претпоставки (финансијске потпоре).7 Тамо где се ради о борби за
бодове, првенство и сл., спорт је постао толико озбиљна делатност да се само у широком
значењу може окарактерисати као игра. Он је у суштини постао елеменат sui generis.8 Односи
конкуренције приморавају врхунске спортисте да своју активност оријентишу према сврси,
средствима и последицама. Модерни спорт је већ дуго преузео принципе такмичарског
друштва. Он је само рад. Не сме се заборавити да у пуно спортова деца почињу са тренингом
већ од 8 до 14 година, што не ретко има и штетне последице по њихово образовање.
Закон о спорту Републике Србије из 2011. године је у основи прихватио дефиницију спорта
из Европске спортске повеље, дефинишући појам „спортске активности“ у чл. 3. ст. 1. тач. 1).
Међутим, унео је и једну суштинску новину. Према Закону о спорту, „спортске активности јесу
сви облици физичке и умне активности који, кроз неорганизовано или организовано учешће,
имају за циљ изражавање или побољшање физичке спремности и духовног благостања,
стварање друштвених односа или постизање резултата на такмичењима свих нивоа“. Ми
сматрамо да је та „новина“ неоправдана и да проширује појам спорта сувише широко.
Дефинисањем појма спортских активности жели се, начелно, направити разлика у односу
на спортске делатности. Таква дефиниција спортске активности омогућава, с једне стране, да
се утврди коме треба признати својство спортисте и, с друге стране, да се направи разлика
између организација које окупљају људе да би се бавили спортом (спортске организације) од
организација којима је изворни смисао пружање разних услуга везаних за област спорта
(организације за обављање спортске делатности). Дефиницијом спортских активности
обухваћен је како масовни тако и такмичарски (врхунски) спорт, како припреме спортиста тако
и њихово учешће на спортским приредбама. Одређујући елеменат су физичке активности,
независно од тога да ли се одвија на спортским приредбама или ван њих. Само онај део спортске
приредбе који се састоји у физичким активностима спортиста јесте спортска активност. То јасно

7
Thomas Sutter, Rechtsfragen des Organisierten Sports unter besonderer Beruecksichtigung des Einzelarbeitsvertrages,
Bern, 1984, стр. 34.
8
Poschenrieder, op.cit., стр. 22.
произилази из дефиниција спортисте и спортске делатности (нпр. послови спортског суђења и
организовања спортских приредби су недвосмислено дефинисани као спортска делатност).
„Умне активности“ којима је признат статус спорта (шах, го, бриџ, даме) садрже увек и елементе
„физичке спремности“, односно „изражавања физичке спремности. Посебан значај одређења
шта се подразумева под спортском активношћу проистиче из дефиниције спортске
организације. Организација која није основана првенствено ради обављања спортске
активности од стране спортиста не може имати статус спортске организације. Мишљење да ли
нека активност спада у спортску активност, у случају потребе, даје Министарство омладине и
спорта, а на основу претходно прибављеног стручног мишљења Спортског савеза Србије (чл. 3.
ст. 3. ЗС).
Спортске делатности су са становишта Закона о спорту ближе регулисане чл. 3. ст. 1. тач.
2). Спортске делатности јесу делатности којима се обезбеђују услови за обављање спортских
активности, односно омогућава њихово обављање, а нарочито: организовање учешћа и вођење
спортских такмичења, укључујући и међународна такмичења, обучавање за бављење спортским
активностима и планирање и вођење спортских активности; спортско суђење; организовање
спортских припрема и спортских приредаба; обезбеђење и управљање спортском опремом и
објектима; стручно образовање, оспособљавање, усавршавање и информисање у области
спорта; научноистраживачки и истраживачко-развојни рад у спорту; пропаганда и маркетинг у
спорту; саветодавне и стручне услуге у спорту; спортско посредовање. Реч је, међутим, о појму
делатности у ужем смислу. У ширем смислу појам "делатност" обухвата и саму спортску
активност, али само онда када се она обавља ради стицања добити. Да спортска активност, под
наведеним условом, може представљати и делатност произилази одредбе чл. 13. ст. 1. Закона о
спорту која допуста врхунским спортистима у индивидуалним спортовима да се спортском
активношћу баве самостално у виду занимања, односно као предузетници (самостални
професионални спортисти).

2. ПОБУДЕ ЗА БАВЉЕЊЕ СПОРТОМ

Побуде које наводе људе да се баве неким спортом различите су природе и углавном
тешко сазнатљиве. Оне се разликују од човека до човека. Међутим, у основи су најважнија
четири мотива: одржавање здравља; повећавање или одржавање телесних способности;
задовољавање нагона за игром; остваривање добити.
Основни мото Олимпијских игара гласи: “citius, altius, fortius”. Свако ко се бави спортом
жели или да повећа или да одржи своје индивидуалне телесне способности, односно да
оствари одређени резултат. Овај мотив је нарочито изражен код спортских такмичења. Да би
постигао „добар“ резултат (пласман), спортиста се пре приредбе дуго и напорно припрема, а
у току ње покушава да досегне своје највеће индивидуалне могућности. При томе је реч о
побуди различитој од одржавања здравља. Тежња за постизање бољих резултата често води
ка нежељеним споредним појавама у облику тешких повреда услед преоптерећења тетива,
зглобова, лигамената, и сл.
Тежња да се као резултат бављења спортом оствари извесна материјална корист у основи
је супротна изворним принципима аматеризма, и дуго је представљала границу разграничења
између аматерског и професионалног спорта. Међутим, у последње време мотив остваривања
добити јако је присутан код свих спортова. Све више се већ само учешће у спортској
активности условљава или давањем новца унапред или предвиђањем новчане награде и
премије за извојеване најбоље пласмане. Због тога, безусловно разлучивање аматерског од
професионалног спорта више није могуће, а од Олимпијских игара у Барселони оно се
практично и не спроводи.

3. ОСНОВНЕ ВРЕДНОСТИ СПОРТА

Према Европском кодексу спортске етике и Европској спортској повељи спорт у основи
мора бити: доступан свима под једнаким условима; хуман; слободан и добровољан; здрав и
сигуран (безбедан); фер, толерантан, етички прихватљив и усмерен ка пуном остваривању
личности; у складу са природном средином и друштвеним окружењем; независан од
злоупотреба у политичке, комерцијалне и финансијске сврхе, односно циљева који су
супротни спортском духу.
Спортски дух је суштинска вредност спорта и карактеришу га: етика, фер плеј и поштење;
здравље; изузетна достигнућа, карактер и образовање; радост и забава; тимски рад;
посвећеност; поштовање правила и закона, поштовање себе и других учесника; храброст,
заједница и солидарност.
Овако дефинисане основне вредности спорта нису ни мало случајне. Спорт је саставни
део културе сваког друштва. Од свих учесника у и око спорта очекује се један минимум
етичког понашања, који обавезује, као што смо видели, на очување физичког и психичког
здравља и партнерских фер плеј односа. Сваки учесник у спортским активностима и
делатностима је обавезан да се ангажује на афирмацији духа олимпизма и спортских идеала,
подстицању фер плеја, и других основних вредности савременог спорта.
 Савремени спорт је, међутим, оптерећен и различитим злоупотребама. Озбиљне претње
са којима се сусреће врхунски и рекреативни спорт, као што су допинг, насиље и комерцијалне
злоупотребе, прете моралним вредностима, слици и угледу спорта и деформишу његову
природу, као и улогу у промоцији здравља и образовања. Јавне власти свих нивоа, невладине
спортске организације, Олимпијски покрет, наставници, родитељи, навијачи, тренери
спортски менаџери, као и сами спортисти, морају удружити своје напоре са циљем да се
елиминишу ова зла. Посебну улогу у том правцу имају медији. Такође је важно и да све
спортске власти и спортисти буду свесни ризика за спортисте, посебно децу, од претераног и
неприкладног тренинга и психолошких притисака сваке врсте. Док је утицај спорта на
друштво већи него икад, многи млади људи губе поштовање према вредностима спорта, те се
стога морају предузимати мере на подизању нивоа јавне свести о потреби да се спорт учини
поштенијим и ближим властитим изворним идеалима.

4. КОРИСТИ ОД СПОРТА

Спорт има бројне немерљиве користи, како за појединце тако и за цело људско друштво
(на међународном, националном, регионалном, локалном нивоу).
Бављење спортом сваком људском бићу доноси на индивидуалном нивоу следеће основне
користи: развој и очување физичких и интелектуалних снага човека услов је за ефикасно
уживање његових људских права; сваки човек има основно право на спорт (укључујући и
физичко образовање), који је од суштинског значаја за развој његове личности; физичко
вежбање доноси добробит како физичком тако и менталном стању појединца, кроз развој
његових менталних, социјалних и физичких квалитета; спорт доприноси одржавању и
унапређењу нивоа здравља човека; бављење спортом обезбеђује употпуњеност слободног
времена и омогућује да се превазиђу изазови модерног живота; спорт даје моћ човеку,
омогућавајући му да учествује у друштвеном животу, стекне слику о себи, развије
самопоуздање и поштовање сопствене личности, као и других, - спорт промовише ненасиље,
охрабрује фер плеј, усмерава енергију даље од потенцијалног насиља, поспешује разумевање
значаја етичких вредности, дисциплине и поштовања правила; спорт учи толеранцији и
одговорности, као предуслова за живот у демократском друштву; спорт развија здрав начин
живота; спорт представља основни фактор за рехабилитацију и интеграцију особа са
инвалидитетом.
Развој спорта има за свако друштво следећи значај: развој физичких, менталних и
моралних снага људских бића кроз спорт доводи до побољшања квалитета живота у
заједници; спорт промовише веће заједништво међу људима (али и народима), као и
несебичну размену, солидарност и братство, узајамно разумевање и поштовање планетарних
ресурса и бриге о њиховом очувању, као и бриге о њиховом коришћењу на већу добробит
човечанства; спорт не доприноси само физичкој добробити и здрављу људи већ утиче и на
потпунији и складнији развој свих људских бића; спорт обогаћује друштвене односе и развија
фер плеј; спорт је важно оруђе за достизање вредности које су неопходне за социјалну кохезију
и мобилизацију људи, узајамну толеранцију и међукултурне дијалоге, кроз шта се развија
грађанско друштво и активно учешће грађана и осигурава да се лакше дође до циљних група
и интегришу различите етничке и културне мањине и друштва; спорт промовише ненасиље,
охрабрује фер плеј и усмерава енергију даље од потенцијалног насиља служећи истовремено
и као средство за рехабилитацију и реинтеграцију људи жртава насиља, помажући њиховом
физичком и психичком опоравку и социјалној реинтеграцији; спорт може да буде кључни
елеменат у достизању хуманих вредности и у акцијама које се спроводе против расних и
религијских предрасуда; спорт је значајно оруђе у борби против неједнакости и друштвених
аномалија, на пример злоупотребе дрога, које погађају сва модерна друштва у већој или мањој
мери; спорт је значајан фактор у изналажењу идеала мира, развоја и промовисања
хуманистичких и етичких вредности, узајамног разумевања и зближавања људи; спорт је
један од најважнијих елемената и интегралних делова у процесу сталног образовања и
људског и друштвеног развоја.
Опште и појединачне користи од спорта можда су на најјезгровитији начин дефинисане у
"Кодексу спортске етике" Савета Европе, усвојеном 1992. године (ревидиран 2001)
Препоруком Комитета министара Савета Европе бр. Р (92) 14 Рев.: "Спорт је друштвена и
културна активност која, када се практикује коректно, обогаћује друштво и пријатељство међу
народима. Спорт је такође индивидуална активност која, када се упражњава на прави начин,
нуди шансу за самоспознају, изражавање личности и њено испуњавање; лична достигнућа,
стицање вештина и демонстрирање способности; социјалну интеракцију, уживање, добро
здравље и добробит. Спорт, са великим бројем клубова и лидера који раде волонтерски,
промовише ангажованост и друштвену одговорност. Уз то, одговорно учешће у неким
активностима може помоћи промоцији бриге за животну околину."
Свако има право да се бави спортом. Спортске активности су корисне не само за развој
личности већ и за одржавање доброг здравља, побољшање физичких квалитета, већег личног
задовољења, бољег и сврсисходнијег коришћења слободног времена и побољшање квалитета
живота.
 Спорт је важан не само за појединце него и за друштвени и културни развој сваке
заједнице, како ни националном тако и на регионалном и локалном нивоу. Он је тесно
повезан са другим сферама политичког одлучивања и планирању у заједници као што су:
образовање, здравство, социјална заштита, градско и национално планирање,
конзервација, уметност и одмор.

5. УГОВОРИ У СПОРТУ

С обзиром да је спорт постао високопрофитабилна пословна делатност, у теорији и пракси

су се отворила многа питања која задиру у домен права и захтевају прецизно правно уређење.
Између осталог, јавила се потреба за новим врстама облигационих и привредних уговора.
Наиме, као основа читавог низа правних односа уговор је заступљен и на свим нивоима,
односно у свим аспектима спорта, од ангажовања путем уговора (ангажовање спортиста,
тренера, посредника у спорту, стручног особља у спорту итд.), преко обављања разноврсних
пословних активности везаних за спорт (организовање спортских приредби, куповина опреме,
уговарање спонзорства, закључивање рекламних уговора, продаја права за пренос спортских
надметања итд.). Споразум две стране у спорту најчешће захтева неку врсту уговора који је
дефинисан традиционалним правилима уговорног права и који подлеже истим принципима
формирања уговора као и код класичних облигационих уговора. Ти уговори су бројни и по
својој правној природи различити. Они су већином проистекли, или су подврста, неког од
класичних уговора облигационог, привредног или радног права, али особености савременог
спорта довеле су до тога да уговори у спорту имају бројне особености, због којих се све више
говори и о уговорима sui generis. У сваком случају, у спортским правилима, легислативи, као
и у теорији не постоји јасан и јединствен став о природи тих уговора и статусу лица која на
основу како државних тако и аутономних прописа стиче право да ступи у одређени уговорни
однос са клубом, играчем, спортским агентом, организатором спортске приредби, гледаоцем.
Томе у значајној мери погодује неуједначеност термина који се користе за означење тих лица
и уговора који они закључују.
Уговори у области спорта неретко захтевају и одређена специфична правна правила.
Таква посебна правила се према класичним правилима уговорног права односе као lex specialis
у односу на lege generali, што значи да се општа правила примењују ако посебним прописом
није другачије предвиђено.
6. LEX SPORTIVA

1. УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Спортске активности, од свог настанка до данас, одвијају се по одређеним правилима, без

којих спортско надметање не би имало никаквог смисла и изгледа за опстанак и развој.9 У том
циљу, још у време антике указивано је на потребу доношења посебних прописа којима би била
уређена спортска такмичења. Платон је, на пример, образлагао потребу за регулисањем
спортских активности путем уредби о такмичењу у трчању и такмичењу коњаника.10
Међутим, тек са XX веком и комерцијализацијом спорта, са великим улагањима која даље
стварају погодно тло за различите шпекулације, недозвољене радње и понашања, многе
државе покушавају да путем правног регулисања спорта заштите вредности које спорт доноси
и промовише, да уреде ко може и под којим условима да улаже у спорт и да води спортске
активности. Захваљујући томе стварају се услови за формирање нове гране права – спортског
права, које може успешно да се развија, пре свега, у оним државама које су се определиле за
интервенционистички модел правног уређења материје спорта. За овај модел је
карактеристично да је највећи део спортског система, као и елементи који га чине, уређен
правним нормама које су садржане у оквиру посебног закона, који се најчешће зове Закон о
спорту. Правило је да већина држава са југа и истока Европе прихвата и примењује
интервенционистички модел законског уређења спорта (Француска, Италија, Шпанија,
Мађарска, Румунија, Словенија, Хрватска, Србија).11 Истина, постоје и неке друге земље које
посебним законима уређују спорт (Аустрија, Финска, Литванија, Швајцарска), али оне то чине
тако да не интервенишу директно у области оснивања спортских организација и
успостављања спортских односа, већ прописују искључиво обавезе државних органа, ради
остваривања јавних интереса у области спорта, дефинисањем техничких, финансијских и
административних услова за упражњавање спортских активности.12
У Србији, која следи интервенционистички модел уређења спорта, постоје бројни извори
спортског права. За све земље које прихватају интервенционистички модел уређења спорта
видљиво је да недостају јасно дефинисани принципи (начела), као кровна, генерална правила
у оквиру којих могу да се одвијају спортске активности, а који омогућавају остварење и
очување основних вредности на којима спорт почива. У таква начела свакако да спада начело

9
Дејан Шупут, Законско уређивање спорта у европским државама, Страни правни живот, бр. 3/09, стр. 249.
10
Платон, Закони, Београд, 1990, стр. 260.
11
О овоме: Дејан Шупут, Значај нормирања права, Право и друштво, бр. 1/10, стр. 161.
12
Ibid., стр. 165.
fair play-a. Осим тога, у време када, захваљујући посебним прописима који се доносе, долази
до формирања спортског права, у теорији се већ увелико говори о lex sportiva, као светском
спортском праву анационалног карактера. Шта обухвата lex sportiva и да ли уопште постоји,
биће анализирано на почетку, између осталог и због тога што се истиче да се lex sportiva, као
и спортско право, базира на fair play-у.

2. LEX SPORTIVA

У теорији се поводом lex sportiva уобичајено истичу три констатације које једна другој
противурече. Прво, наводи се да је појам lex sportiva, по својој садржини, знатно ужи од појма
спортско право, за које се каже да је посебна грана права која обухвата норме о спортском
систему и спортским делатностима.13 Друго, да представља непрецизан термин који покрива
неколико различитих концепата14 (ако је термин непрецизан како се може тврдити да је он по
својој садржини ужи од појма спортско право). Треће, да се, као и у случају lex mercatoria,
ради о анационалном праву,15 односно о транснационалном правном поретку (ако је
анационални или транснационални правни поредак да ли се може рећи да је lex sportiva ужи
појам од спортског права). При томе, неки аутори сматрају да се ради о поретку који је створен
од стране међународних спортских организација, да има уговорни основ, односно да његова
легитимност проистиче из споразума о подвргавању под надлежност спортских федерација,
да се ради о глобалном спортском праву које карактерише приватни систем управљања и
постојање глобалног форума – Арбитражног суда за спорт.16 Други наводе да lex sportiva
обухвата: више правних поредака - онај који стварају међународне спортске федерације, као
транснационални допунски правни поредак; онај који ствара Међународни олимпијски
комитет; праксу Арбитражног спортског суда у Лозани и Светске антидопинг агенције којом
се обезбеђује усклађивање спортских стандарда17 у различитим спортовима, процедурална
правичност (то значи да учесници у поступку имају право на прецизно и правилно
обавештење, на заступање, на образложену одлуку, на непристрасне судије, на жалбу),
заштита од злонамерних и неразумних одлука спортских федерација, уз пуно уважавање и
признање аутономије онима који током такмичења доносе одлуке.

13
Ibid., стр. 160.
14
Ken Foster, Lex sportiva and le ludica: the Court of Arbitration for sports Jurisprudence, налази се на веб страници:
http://go.warwick.ac.uk/eslj/issuses/volume3/number2/foster.
15
Boris Kolev, Lex sportiva and lex mercatoria, наведено на веб страници:
http://www.thefreelibrary.com/Lex+sportiva+and+Lex+Mercatoria-a0212546177.
16
Ken Foster, Ibid.
17
Franck Latty, La lex sportiva, Recherche sur le droit transnational, наведено на веб страници:
http://www.brill.nl/product_id27738.htm.
 Они који у lex sportiva виде транснационални или анационални правни поредак, као што
је то, како кажу, и lex mercatoria, указују да постоје велике сличности у погледу настанка и
развоја ове две светске гране права. Тако, што се тиче настанка, lex mercatoria је настала у 11.
и 12. веку са формирањем трговачке класе, односно са појавом субјеката који почињу да се
професионално баве трговином. Слично томе, од друге половине 20. века, са
комерцијализацијом и професионализацијом спорта, формира се светска заједница спортиста,
што погодује настанку lex sportiva. Даље, развој lex mercatoria се везује за активности трговаца
које су се одвијале преко трговачких канцеларија и судова. И развој lex sportiva се везује за
доношење правила од стране спортских савеза, које формирају спортисти и спортски клубови.
И о трговачким и о спортским споровима одлучују струковни судови, у поступку који кратко
траје. Ови аутори примећују да између ове две гране права постоје и крупне разлике. Наиме,
док се трговци удружују како би остварили и заштитили своје заједничке интересе, у
комерцијализованом спорту не постоје заједнички, већ различити и често супротни интереси
спортских управних тела, спонзора, електронских медија, спортиста и спортских клубова.18
Што се тиче дилеме да ли је то транснационално или анационално право (тема стара, о
њој су већ расправљале присталице lex mercatoria), чини се да би исправније било говорити о
анационалном праву, с обзиром да се lex sportiva формира и примењује ван државног
ауторитета, унутар група које се не конституишу у кругу једне нације.19
Што се тиче питања да ли је lex sportiva правни поредак или не, тиме су се такође бавиле
присталице постојања lex mercatoria, па пошто се сматра да се ради о тзв. међународним
гранама права, ставови присталица lex mercatoria могли би се применити и на lex sportiva.
Неки аутори су сматрали да се ради о некомплетном правном систему који се састоји од
властитих правних правила, који поседује струковни ауторитет, струковне санкције и
сопствене судије.20 Други наводе да се ради о посебном правном поретку, који је одвојен од
националног, с тим што није целовит и затворен.21 Трећи, који су најближи истини, негирају
lex mercatoria као правни поредак истичући да се ради о визији, а не нечему што реално
постоји.22 Овај став важи и за lex sportiva23 – она не представља правни поредак, кохерентан
систем правних правила, јер услови за тако нешто нису испуњени. Право на доношење
правних правила припада националном суверену, односно ономе на кога он то право пренесе,

18
О томе: Boris Kolev Ibid.
19
О томе: Philippe Fouchard, L'arbitrage commercial international, Paris, 1965, стр. 402.
20
Berthold Goldman, Frontiers du droit et lex mercatoria, Archives de philosophie du droit, 1964, стр. 189 – 192.
21
Antoine Kassis, Théorie générale des usages du commerce, Paris, 1984, стр. 396 – 402.
22
Joseph Hamel, Gaston Lagarde, Traité de droit commecial, Paris, t. 1, 1954, стр. 133; Милена Петровић, Међународна
трговачка арбитража, Зборник радова: Међународна привредна арбитража – стање и перспективе, 1997, стр. 222.
23
О томе: Charles Amson, Droit du sport, Paris, 2010, стр. 13.
а општи правни принципи, као праведност или правичност, на којима се заснивају одлуке
Арбитражног спортског суда, нису ништа друго до принципи који се примењују и имају
извориште у националним правним системима. Границе у којима се може кретати lex sporitva
одређене су аутономијом воље оних који су се удружили у спортске организације, на основу
чега ове организације према својим члановима остварују дисциплинску моћ.24

24
Ken Foster, Ibid.