Zamak iz najlepše užičke bajke sporta i kulture

Od Predrag Kovačević - 09/07/2019

Da se podsetimo. Te davne 1931. godine ukrovljena za to vreme u

Srbiji jedna od najlepših fiskulturnih dvorana sa pratećim
sadržajima. U Užicu se generacijama pričalo da je za izgradnju
Sokolane bio najzaslužniji čeh Jože Jehlička. Njegovi savremenici
su mi pripovedali da je zajedno sa majstorima zidarima nosio
malter i ciglu, kako bi užički hram sporta i kulture bio završen na
Retka fotografija Sokolane u boji (A.
Tošić) vreme. Pod njegovim nadzorom stvarana je i generacija predratnih
i posleratnih „sokola“. U unutrašnjosti zgrade dominirala je velika
sala sa binom, a iznad sale sa tri strane izdvajala se galerija koja
je mogla da primi više od 300 gledalaca. Tu su se odigravale utakmice u košarci, odbojci, malom
fudbalu i vežbe u parteru i na spravama, koje su se po potrebi montirale. Bina je bila uzdignutija i
na njoj su se odigravale pozorišne prestave, bokserske revije i razne druge priredbe koje je
publika pratila iz sale, sedeći na drvenim klupama postavljenim za te prilike. Gostovali su tu i razni
mađioničari, hipnotizeri i mnogi cirkuski artisti.

Tu se Užičanima prestavio i u to vreme čuveni Marjan Matijević

„Junak iz Like“. Počeo od kopanja u rudnicima i celi je život proveo
putujući svetom, demonstrirajući svoju neverovatnu snagu koja je
bila daleko, daleko iznad prosečnih ljudskih mogućnosti, zbog čega
je postao svetskim čudom fizičke snage. Proglašen je najjačim
čovekom na svetu svog vremena, a mnogi su se pitali odakle mu
Najjači čovek na svetu je nastupao u
tolika snaga. Godine 1912, nakon nastupa u Čikagu, lekari su uz Sokolani
pomoć rendgena otkrili uzrok njegove nadljudske snage – na
rukama, grudnom košu i vratu imao je dvostruko koštano tkivo.
Osim na priredbama na kojima je pokazivao svoju snagu, Matijević je sudelovao i u preko 2000
borbi. Porazio je najpoznatije rvače svoga vremena i nikada nije izgubio borbu. Marijana za života
niko nije uspio da savada, čak ni kada je napunio 70 godina. Da je danas živ, borilački bi sportovi
bili bi monotoni, jer ne bi imao dostojnog protivnika. Novac koji je Matijević zarađivao uglavnom
je poklanjao ljudima širom Jugoslavije. Za zasluge za narod, Tito je Marijanu krajem četrdesetih
poklonio autobus. Kada je gostovao u Sokolani, imao je već blizu sedamdeset godina. Kidao je
lance kao od šale, nadvlačio konopac koji je držalo na suprotnom kraju i do 20 ljudi, na sebi nosio
desetak buradi od 50 kg. Užičani nisu verovali svojim očima. Dugo se u Užicu pričalo o Marjanovoj
prestavi i govorilo „jak kao Marjan iz Like“…

U Sokolani su održavana dnevna matinea i popodnevne igranke,

posebno posećene i studenskih ferija. Pored velike sale bile su i
dve manje koje su služile za treninge borilačkih sportova, stonog
tenisa, probe baletske sekcije i kulturno umetničkih društava.
Tereni oko same zgrade izgrađeni su nešto kasnije, na nasipu koji
je nastao od zemlje iznete kada su kopani trezori banke,
Jedinstvena fotografija terena Sokolane
u boji današnjeg Muzeja. Od Trezora, pa do zgrade Sokolane, postavljen
je kolosek i zemlja se vagonetima prebacivala, lagerovala i
ravnala, tako da su stvorene površine na kojima se igrao fudbal, a
ubrzo zatim asfaltirani su tereni za košarku, odbojku, rukomet. Održavani su fiskulturni sletovi, pa
čak i atletska takmičenje. Njena namena se prilagođavala vremenima. Pod svoje svodove primala
je vojske koje su kroz Užice prolazile, a tu se obično zaustavljale da se okrepe, odmore,
konsoliduju i krenu dalje. Primala je regrute iz obližnjih sela koji su sa svojim drvenim sanducima
organizovano vozovima upućivani u svoje jedinice, brigadiri koji su se tu obično „oblačili i obuvali“,
a potom upućivali na radne akcije. Za vreme Užičke republike bile su tu partizanske radionice za
popravku cipela, šivenje i krpljenje odela za borce na frontu, a mnogo puta i sabirni centri za
prikuljanje pomoći i razne humanitarne akcije.
Posle rata u Sokolani odvijao se sav kulturni i sportski život Užica.
Radile su sve sporske sekcije, a uspešno se, u prigodnim
prilikama, Užičanima prestavljao KUD „Abrašević“, čijim je horom
dirigovao poznati muzički pedagog Dragoljub Jovašević, koji je
među talentovanim pevačima otkrio, i dalje usmerio, opersku divu
Radmilu Bakočević. Pevao je u horu i užički boem Lazo Šnajder,
Galerija u Sokolani
koji je van scene, pa i u kafanskom društvu, rado izvodio arije iz
„Seviljskog berberina“, „Trubadura“, „Aide“ ili „Nabuka“.

Od sporskih sekcija i društva najviše se isticaala gimnastičarska, predvođena legendarnim

Jehličkom, tako da su se 1948 godine užički gimnastičari našli u Pragu na Sveslovenskom
sokolskom sletu gde su bili zapaženi. Kako su mi pripovedali savremenici, tu ih je zatekla
rezolucija Inforbiroa, ali su imali sreće, pa su se svi vratili u Užice. Savremenici pominju samo
neke od te sjajne generacije: dr Borko Popović, inžinjer šumarstva Dragan Gerzić, stomatolog
Cigo Đenić, Ružica Đuričić, prof. Svele Ostojić, Ilija Selaković, Vlajko Kovačević i drugi. Ovu
generaciju nasledili su kasnije profesori fiskulture Nikola Elez, Milan Zec, Milan Cvijo, Roga, Momo
Ostojić, Glančo, a ostaće zapamćeni kao najbolji vežbači Sreten Dimitrijević, Marko Božić, Rade
Vergović, Mirko Pufta, Rade Pufta, Čola i drugi.

Pored gimnastike bili su zastupljeni i drugi sportovi, a tereni pored

Sokolane bili su zauzeti ceo dan. Đaci su sa svojim učiteljima i
nastavnicima fiskulture tu održavali časove, kako bi ponešto
naučili od profesora Jehličke. Nije bilo „bodi gard“ majica, a ipak
se postizao pravilan razvoj dece i razvijala ljubav prema sportu i
fizičkoj kulturi. Ti tereni su često bili poprište žestokih fudbalskih
Eksplozija kad je rušena Sokolana
dvoboja pojedinih ulica ili delova grada. Posebno su bile posećene
utakmice između Dovarja i Carine, koje su se često pretvarale i u
bokserske mečeve, ali fer i bez osvete. I dalje su ostajali prijatelji i drugari u životu, a ljuti
protivnici na terenu. Tu su se rađale mnoge sporske veličine, čija je slava obišla i kontinente, a
bilo je i onih koji su bili pravi mađioničari, a ostajali poznati i priznati samo u Užicu. Jedan od
zadataka Užičanstvenog portala je da se bori sa zaboravom člancima sa fotografijama, zato ih
nabrajam baš onako kako ih je znalo svo Užice.

„Niko nije mogao sa fudbalskom loptom uraditi ono što je mogao“: Rajko Grbo, Mejo, Aco Luković,
Vela, Pićula ili Ale Šarac, a nisu doživeli fudbalsku slavu. Isto bi se moglo reći za košarkaške
zaljubljenike Miška Todorovića, Šoketa, Čarija, Prketa, Zareta, Bola Tošića, Pera Vasa i drugih, čija
je sporska zvezda sijala samo nad Užicem.

Sve što je ostalo od Sokolane posle miniranja

I danas stariji Užičani, prolazeći peronom autobuske stanice, sete se vremena kada se tu uzdizala
Sokolana, užički hram sporta i kulture, od njene izgradnje 1931. godine pa do njenog uništenja 7.
aprila 1974, kada su je mineri GP „Ratko Mitrović“ tako stručno srušili da je posle oblaka prašine
ostala samo gomila cigala i greda. Puno Užičana, kao na pogrebu, skupilo se na brdu iznad i
gledalo kako se kao kula od karata u jednom trenu srušila ta lepotica, koja je bila čarobni zamak
iz najlepše užičke bajke.

Nema Sokolane i terena pored nje, ostaju samo članci o njoj i birane fotografije na portalu
Užičanstvenom. Dole u ošišanom nekadašnjem Velikom parku, pored uzidane Đetinje, stoji Hala
sportova i drugi sporski tereni, koji Užicu pružaju mnogo više uslova za bavljenje sportom, ali
izgleda da su današnji „klinci“ više zainteresovani za kafiće, diskoteke, internet ili da gluvare bez
nekog cilja do ranih jutarnjih časova. Kao da je sa Sokolanom nestao onaj užički takmičarski duh
– ko će bolje, brže, više, dalje, jače…

Predrag Kovačević
https://uzicanstveno.rs/o-nama/

Prethodno: muzički urednik, di džej, direktor u TV 5 Užice... Danas pisac, hroničar Užica, novinar koji teži mudroj
misli. Objavljuje na različitim medijima.