УГОВОРИ О ПРОФЕСИОНАЛНОМ ИГРАЊУ ФУДБАЛА ПРЕМА ФИФА И УЕФА

ПРАВИЛИМА

1. ФИФА ПРАВИЛА

ФИФА (Fédération Internationale de Football Association - FIFA) је

међународна организација задужена за светски фудбал, са седиштем у Цириху.
Организација ради у сарадњи са континенталним удружењима која прате и надгледају
развој фудбала у различитим деловима света. Шест организација чланица ФИФА (и
области у њиховој надлежности) су: 1) Азијска Фудбалска конфедерација – Азија; 2)
Конфедерација афричког фудбала – Африка; 3) КОНМЕБОЛ - Јужна Америка; 4)
КОНКАКАФ - Северна и средња Америка, Карипски архиелаг; 5) Фудбалска
конфедерација Океаније – Океанија; 6) УЕФА – Европа. ФИФА промовише и унапређује
фудбалску игру, регулише трансфере играча између тимова, додељује награду „Најбољи
светски играч године“, и објављује ранг листу репрезентација сваког месеца и сваке три
месеца ранг листу женских репрезентација. Фудбалским правилима, која одређују
начине игре, управља Интернационални одбор фудбалских асоцијација - ИФАБ, којег
чине четири представника ФИФА-е и по један представник фудбалских савеза Енглеске,
Шкотске, Велса и Ирске.
Основни и најважнији акт (спортска правила) којима је регулисан статус играча
(фудбалера), укључујући и уговоре између играча и клубова, јесте ФИФА Правилник о
статусу и трансферима играча, који је ступио на снагу 1. октобра 2010. године.
Поједине одредбе тог правилника су обавезујуће за националне фудбалске савезе и
морају бити без измена садржане у правилницима националних савеза: чл. 2 – 8, 10, 11,
18, 18бис, 19 и 19бис.1 Осим тога, сваки национални фудбалски савез је обавезан да кроз
своја спортска правила обезбеди заштиту уговорне стабилности, поштујући обавезно
национално законодавство и колективне уговоре. У том погледу се посебно требају
поштовати следећа начела: 1) да се уговори морају поштовати; 2) да у случају оправданог
разлога свака страна може раскинути уговор без последица; 3) да професионалци могу

1
Члан 1. ст. 3а) ФИФА Правилника; У питању су одредбе које се тичу статуса и регистрације играча,
посебне одредбе у вези уговора између професионалаца и клубова, утицај трећих лица на клубове, заштита
малолетника и регистрација и извештавање о малолетницима у академијама

1
раскидати уговоре из спортски оправданих разлога; 4) да се уговори не могу раскидати
током трајања такмичарске године; 5) да се у случају раскида уговора без оправданих
разлога плаћа накнада и да таква накнада може бити регулисана уговором; 6) да ће се у
случају раскида уговора без оправданих разлога изрећи спортске (дисциплинске)
санкције страни која је раскинула уговор.2
Према ФИФА Правилнику о статусу и трансферима играча (ФИФА Правилник),
играчи који учествују о организованом фудбалу су или аматери или професионалци.
Професионалац је онај играч који има писани уговор с клубом и који је за своју
фудбалску делатност плаћен више него што износе трошкови које је он стварно имао.
Сви остали играчи сматрају се аматерима.3 ФИФА Правилник не наводи о ком уговору
је реч. Међутим, према званичном ФИФА Коментару Правилника о статусу и
трансферима играча (Коментар ФИФА Правилника), професионални играч је играч који
има писани уговор о раду са клубом и за своју фудбалску делатност добија више новца
него што је стварно потребно за покриће његових трошкова (издатака). 4 Појмом
професионални играч је замењен ранији појам играч не-аматер, јер се сматра да се новим
одређењем боље испољава очигледна професионализација фудбала последњих година.
Играч који поред своје плаћене фудбалске активности обавља и неку другу редовну
делатности или позив, односно запослење (тзв. полупрофесиналци), имаће статус
професионалног играча уколико испуњава захтева из чл. 2. ст. 2. ФИФА Правилника.
Аматер је играч који се бави спортом из задовољства или ради разоноде и за то,
са изузетком насталих трошкова, не добија никакву накнаду. Уз то, он, начелно, нема
писмени уговор са клубом за који је регистрован. Социјални аспекти учешћа у
друштвеном животу клубу као и властито здравље и фитнес за играча аматера стоје у
првом плану. С друге стране, издаци који су последица учешћа на утакмици или тренингу
(нпр. путовања, хотел или осигурање) и трошкови за опремање (спремање) играча, могу
бити надокнађени играчу без утицаја на његов статус аматера.5 Одредбе чл. 2. ФИФА

2
Члан 1. ст. 3б) ФИФА Правилника
3
Члан 2. ФИФА Правилника; да би играо за клуб играч мора бити регистриран у савезу, или као
професионалац, или као аматер. Само регистрирани играчи имају право наступа у организираном
ногомету. Чином регистрације, играч је сугласан обвезати се на поштовање Статута и правилника ФИФА-
е, конфедерација и савеза. Играч може бити истовремено регистриран само за један клуб. Играчи могу
бити регистрирани за највише три клуба током једне такмичарске године (чл. 5. ФИФА Правилника).
4
Видети коментар члана 2 (Kommentar zum Reglement bezueglich Status und Transfer von Spielern),
http://de.fifa.com/mm/document/affederation/administration/51/56/07/transfer_commentary_06_de_1841.pdf
(dostupno 26. 03. 2012)
5
Прама наведеном коментару на чл. 2. ФИФА Правилника; Уколико играч мења статус професионалца у
аматерски он мора сачекати да истекне рок од 30 дана од последње утакмице као професионалца да би

2
Правила не искључују могућност да играч аматер има са клубом закључен писани
уговор. Међутим, према пресуди Арбитражног суда за спорт у Лозани (CAS 2004/А/691,
бр. 76 и 77), постојање уговора у писаној форми између играча аматера и клуба за који је
регистрован, не доводи до примене одредби ФИФА Правила којима се обезбеђује
стабилност уговора. Те одредбе важе само за играче професионалце. Другим речима,
статус аматера није одређен постојањем „аматерског уговора“ него се дефинише кроз
чињеницу да играч, са изузетком стварних трошкова, никакве друге накнаде не добија.
Интереси клуба према коме се играч аматер уговором обавезао заштићени су одредбама
ФИФА Правила о накнади за обуку и развој играча, које се примењују када аматер
постане професионални играч.6
Између клуба и професионалног играча мора бити закључен писани уговор.
Усмени уговори између клуба и играча, чак и када су сходно националном радном праву
могуће важећи, нису у складу са принудним карактером чл. 2. ст. 2. ФИФА Правилника.
У уговору мора бити обавезно утврђена висина накнаде (зараде) за играча и време
трајања уговора. Осим тога, уколико је у преговорима за закључење уговора учествовао
лиценцирани посредник за играче његово име треба да буде наведено у уговору. 7
Уговор између професионалца и клуба може престати само по истеку трајања
уговора или међусобним споразумом.8 Оваквим одређењем жели се осигурати да се
закључени уговор између играча и клуба и испуни од обе стране. Због тога се и уговор
може угасити само истеком трајања или обостраном сагласношћу уговарача. Једнострано
раскидање уговора без оправданих разлога, посебно за време тзв. заштићеног периода,
мора због тога, по могућству, бити искључено.9
Када постоји оправдани разлог, свака страна може раскинути уговор без
последица било које врсте (или плаћања накнаде, или изрицање спортских санкција).10
Начело поштовања уговора не важи неограничено. Како играч тако и клуб могу уговор
раскинути из оправданог, односно основаног разлога. У којој мери и да ли постоји

могао наступити као аматер. При том није битно да ли се статус мења унутар истог клуба или играч стиче
статус аматера у другом клубу (коментар на чл. 3. ФИФА Правилника).
6
Видети фусноту 12 у наведеном Коментару ФИФА Правила.
7
Уколико у уговор није унето име ангажованог посредника за играче, у случају спора терет доказивања
учешћа таквог посредна лежи на страни која се на такво учешће позива.
8
Члан 13. ФИФА Правилника
9
Видети наведени Коментар ФИФА Правилника (чл. 13).
10
Члан 14. ФИФА Правилника; Чланом 22. ФИФА Правилника предвиђена је надлежност ФИФА органа
(Комисија за статус играча и Комора за решавање спорова) за решавање спорова између клубова и играча
који имају међународну димензију, укључујући и спорове везане уз радни однос, али „без прејудицирања
права било којег играча или клуба да тражи правну заштиту пред грађанским судом у споровима везаним
за запошљавање“.

3
оправдани разлог за раскид уговора, фактичко је питање које зависи од околности
конкретног случаја. Понашање којим се повређује уговор о раду само по себи није
оправдан разлог за раскид уговора. Међутим, код трајније повреде уговора или код
поновљене повреде уговора за време одређеног временског периода, повреда уговора
може достићи меру која овлашћује страну која трпи повреду да уговор раскине. У
наведеном ФИФА Коментару на Правилник о статусу и трансферима играча дато је
неколико примера оправданих разлога за раскид уговора. Један се односи на ситуацију
када играч, упркос датим одговарајућим опоменама клубу, више од три месеца не добије
зараду (накнаду), а други се тиче некооперативног понашања играча при обављању своје
делатности у клубу (непоштовање упутстава тренера, редовно спорење и сукобљавање
са саиграчима, непојављивање на тренингу две недеље). Страна која је скривљено
проузроковала раскид уговора одговара за штету која је настала као последица
превременог раскида уговора, а трпи и спортске санкције. Оправдани разлог за раскид
уговора по правилу произилази из понашања друге стране. Није, међутим, искључено да
једна страна има оправдан разлог за раскид уговора који се не темељи на кривици друге
стране за повреду уговора или када су обе стране криве.11
Доказани професионалац који је током такмичарске године наступио у мање од
10% службених утакмица у којима је његов клуб учествовао, може превремено
раскинути свој уговор због спортски оправданог разлога. При вредновању таквих
случајева треба посветити дужну пажњу околностима у којима је играч био. Постојање
спортски оправданог разлога утврђује се од случаја до случаја. У сваком таквом случају
не изричу се спортске санкције, али накнада може бити платива. По овој основи
професионалац може раскинути свој уговор једино у року од 15 дана након последње
службене утакмице такмичарске године клуба за који је регистрован.12 Да би се играч
могао позвати на постојање спортски оправданог разлога мора за време сезоне наступити
за свој клуб најмање на 10% званичних утакмица. Као наступ се рачуна само ефективно
учешће на утакмици, при чему није меродаван број наступа него колико је минута играч
ефективно наступио за клуб на једној утакмици. Као званичне утакмице се рачунају све
утакмице првенства као и утакмице националних и међународних купова.13

11
Видети Коментар на чл. 14. ФИФА Правилника (стр. 41).
12
Члан 15. ФИФА Правила
13
Видети наведени Коментар ФИФА Правилника (на чл. 16, стр. 43).

4
 У сваком случају, уговор не може бити једнострано раскинут током трајања
такмичарске године.14 Сходно ФИФА Правилима, уговор о раду између играча и клуба
може се превремено и једнострано окончати у два случаја: а) од стране сваке од
уговорних страна након истека тзв. заштићеног периода, и то и без оправданог разлога
(чл. 17); б) од стране играча из спортски оправданих разлога (чл. 15). У оба ова случају
раскид уговора је допуштен само на крају такмичарске сезоне, пошто се посебно клуб
сме поуздати у то да ће за све време такмичења имати на располагању све своје играче,
осим ако се на пола сезоне не сагласе о споразумном раскиду уговора о раду. Уколико
ово поверење не би било очувано, клуб би био спортски дестабилизован, што, опет, не
погађа само њега већ и све играче клуба. Истовремено ни за играча није лако да током
сезоне нађе нови клуб јер сваки озбиљан клуб унапред планира играчки кадар за нову
сезону.15
Међутим, уколико је уговор раскинут без оправданог разлога, страна која
раскида уговор плаћа накнаду (обештећење). Накнада за раскид израчунава се посебно
узимајући у обзир законодавство односне земље, посебности спорта и све друге
објективне критерије. Ови критерији посебно укључују накнаду и све друге погодности
које припадају играчу према постојећем уговору и/или новом уговору, преостало време
трајања постојећег уговора до највише 5 година, накнаде и трошкове које је платио или
које је имао бивши клуб (који се амортизирају кроз трајање уговора), као и да ли је до
раскида уговора дошло у заштићеном раздобљу. Право на накнаду не може се пренети
на трећу страну, пошто право на накнаду штете има само страна која трпи кршење
уговора у виду једностраног раскида без оправданог разлога. Уколико професионални
играч треба платити накнаду свом претходном клубу, он и његов нови клуб (први клуб
за који је регистрован након раскида уговора) су солидарно и појединачно одговорни за
плаћање накнаде. Износ може бити прописан уговором или договорен између страна.
Поред обавезе плаћања накнаде могу се такођер изрећи спортске санкције сваком играчу
за којег се утврди да раскида уговор током заштићеног раздобља.16 Ова санкција је
забрана наступа на службеним утакмицама у трајању од четири месеца, а у случају

14
Члан 16. ФИФА Правилника
15
Видети коментар чл. 16. наведеног Коментара ФИФА Правилника (стр. 45); Треба водити рачуна да је
чл. 14 ФИФА Правила леx специалис у односу на чл. 16. и да има предност у примени. То је једини случај
у коме обе стране смеју уговор једнострано раскинути у свако време, то јест и за време такмичарске сезоне.
16
Заштићено раздобље је раздобље од три целокупне такмичарске године или три године, већ што наступи
прво, након ступања на снагу уговора, уколико је такав уговор закључен пре 28. рођендана професионалца,
или раздобље од две целокупне такмичарске године или две године, већ што наступи прво, након ступања
на снагу уговора, уколико је такав уговор био закључен након 28. рођендана професионалца (тачка 9.
Дефиниција из ФИФА Правилника)

5
отежавајућих околности, забрана траје шест месеци.17 Играч се, међутим, не може
принудити да остане при уговору о раду, односно да га поштује. 18
Међутим, једнострани раскид уговора након заштићеног раздобља, било да је
без оправданог разлога или услед спортски оправданог разлога, неће имати за последицу
изрицање спортских санкција, али се могу изрећи дисциплинске мере изван заштићеног
раздобља ради пропуста давања обавештења о раскиду у року од 15 дана након последње
службене утакмице такмичарске године (укључујући националне купове), клуба за који
је играч регистрован. Заштићено раздобље поновно започиње када се при обнављању
уговора трајање претходног уговора продужава.19
Поред обавезе плаћања накнаде, спортске санкције изричу се сваком клубу за
којег се утврдило да је раскинуо уговор (забрана регистрације нових играча у два
регистрациона периода) или се утврди да је подстицао на раскид уговора током
заштићеног раздобља. Уколико се не утврди другачије, претпоставља се да је сваки клуб,
који потписује с професионалцем који је свој уговор раскинуо без оправданог разлога,
подстакао тог професионалца на раскид уговора. Том клубу ће у трајању од два
регистрационог раздобља бити забрањено да региструје све нове играче, било из земље
или иностранства.20
Одредба чл. 17. ФИФА Правилника о последицама једностраног раскида
уговора без оправданих разлога у пракси је тумачена, у светлу случаја Босман, и као
могућност да се уговори који су закључени на дуже од три године једнострано раскину
након три године, уз плаћање накнаде. Међутум, из Коментара ФИФА Правилника јасно
произилази да се чл. 17. односи искључиво на последице раскида професионалног
уговора без оправданог разлога, у виду накнаде штете и спортских санкција. Члан 17. је
суштински потребан јер одредбе ФИФА Правилника третирају професионални уговор
као уговор о раду па је у складу са националним законодавствима могуће и да такав

17
Играч суштински рескира да пропусти нову сезону његовог новог клуба. Ограничење почиње са првом
лигашком утакмицом новог клуба. Међутим, уколико је играч у тренутку раскида уговора прима фацие
одговоран за раскид уговора без оправданог разлога, регистровање за нови клуб је истински могуће тек
након доношење одговарајуће одлуке надлежног органа, а за то време играч остаје регистрован за свој
претходни клуб.
18
CAS 2004/А/678 - видети коментар на чл. 17. у наведеном Коментару ФИФА Правилника (стр. 50).
19
Уколико се играч и клуб сагласе о продужењу радног односа то служи очувању стабилности уговора и
доприноси, по правилу, побољшању финансијских услова у уговору за играча. (видети Коментар ФИФА
Правилника, стр. 51).
20
Видети чл. 17. ФИФА Правилника; Треба приметити да одредбе чл. 14-17. ФИФА Правила не спадају у
категорију одредби које морају бити дословно преузете у спортска правила о статусу играча националних
савеза, већ се тим правилима, полазећи од националног законодавства, треба обезбедити стабилност
уговора у смислу одредби чл. 14-17 ФИФА Правилника.

6
уговор престане једностраним отказом, било запосленог спортисте или клуба
послодавца, без оправданог разлога. Са становишта ФИФА Правилника, једнострано
раскидање уговора о раду без оправданог разлога је увек недопуштено.21 Члан 17. ФИФА
Правилника нема никакав непосредан утицај на уговор о раду и не мења ништа у погледу
уговорне везаности играча.22 Уколико се професионални играч уговором обавеже према
клубу на период дужи од три године, то не значи да он има право на основу чл. 17. ФИФА
Правилника да једнострано раскине уговор након три године. Једина последица
једностраног раскида уговора након три године јесте да неће бити изречене спортске
санкције. Омогућивање превременог трансфера у иностранство путем једностраног
раскида уговора о раду без оправданог разлога биће онемогућено самим тим што
национални фудбалски савез неће издати неопходни сертификат о међународном
трансферу (ITC) у складу са чл. 2. Анекса 3 ФИФА Правилника.23
Једнострани раскид уговора без оправданог разлога, било да уследи унутар
заштићеног периода или након тога, даје другој страни право да захтева накнаду штете.
Обрачун накнаде штете врши се према објективним критеријумима. ФИФА Правилника
у чл. 17. дају неке критеријуме који се могу узети у обзир приликом обрачуна
обештећења, али Веће за решавање спорова ФИФА-е је дужно да поред наведених
објективних критеријума узме у обзир све меродавне споразуме, законе (земље седишта
клуба) и/или колективне уговоре који постоје на националном нивоу, као и особености
самог спорта.24 Нешто је другачија ситуација када је за решавање спора уговорена
надлежност Спортског арбитражног суда у Лозани (CAS). У односу на обрачун накнаде
штете у слушају раскида уговора од стране клуба CAS, у складу са арбитражним
правилима, примењује као меродавно швајцарско право. CAS посебно примењује чл.
337ц ст. 1. швајцарског Законика о облигацијама у складу са којим се дугованом
накнадом штете играчу треба накнадити приход за преостало време трајања уговора, при
чему се узима у обзир и обавеза играча на предузимању мера за смањење штете. Накнада
штете проузроковане једностраним раскидом уговора обухвата све приходе који су
дефинисани уговором о раду, али постоји могућности и накнаде других штета. Међутим,
те друге штете не могу прећи шестоструки износ месечне зараде (CAS 2004/А/587). С

21
Видети коментар на чл. 17. у Коментару ФИФА Правилника (стр. 49).
22
http://www.kooperationsportrecht.de/pdf/fifa.pdf
23
Бивши савез неће издати ITC ако је дошло до спора по уговору између бившег клуба и професионалног
фудбалера (чл. 2. ст. 6).
24
Веће за решавање спорова поступа у складу са ФИФА Правилника у погледу процедуре Комисије за
статус играча и Већа за решавање спорова, која се примењују од 1. јула 2008. године,
http://www.fifa.com/mm/document/affederation/administration/01/27/68/28/verfahrensordnung2010%5fefsd.pdf

7
друге стране, при обрачуну штете коју проузрокује играч клубу једностраним
превременим раскидом уговора CAS примењује чл. 337д швајцарског Законика о
облигацијама према коме играч треба клубу да накнади сву штету насталу једностраним
раскидом уговора. Утврђивање штете се врши према чл. 42. Законика о облигацијама,
који се сходно чл. 99. ст. 3. Законика о облигацијама примењују на последице
неизвршења уговора (CAS 2005/А/902 и CAS 2005/А/903).25
Одредбе ФИФА Правилника допуштају да играч и клуб смеју у уговору
утврдити одређени износ који ће играч платити клубу као накнаду штете за једнострани
раскид уговора (тзв. излазна клаузула). Предност такве клаузуле лежи у томе да се
странке већ на почетку сагласе о висини накнаде и да је уговорно утврде. Плаћањем
уговорене накнаде у корист клуба, играч може уговор о раду једнострано раскинути.
Пошто уговарањем излазне клаузуле уговарачи споразумно дају играчу могућност да
раскине уговор и без оправданог разлога, то јест и за време заштићеног периода, играч
који искористи ту могућност не може бити изложен ни спортским санкцијама збор
превременог једностраног раскида уговора. Спортско право појединих земаља (нпр
Шпанија), шта више, прописују као обавезно уношење у уговор излазне клаузуле.
Међутим, постоје и земље у којима није могуће уношење у уговор излазне клаузуле
пошто би се њоме прекршило императивно национално радно право.26
Минимално трајање уговора између професионалца и клуба је раздобље од
датума његовог ступања на снагу до краја такмичарске године, док је најдуже трајање
уговора пет година. Уговори чија је дужина трајања другачија од наведеног дозвољени
су само уколико су исти у складу с националним законодавством.27 Максимално трајање
уговора у пракси зависи од околности конкретног случаја и одређује се одмеравањем
интереса клуба и играча. На једној страни се узима у обзир просечно време које је
потребно да клуб образује тим способан да се носи са конкуренцијом а, с друге стране,
води се рачуна о примереном трајању уговорне везаност како би се избегло да се играчка
каријера заврши у ћорсокаку. У циљу заштите интереса младих играча и осигурања
могућности њиховог даљег играчког развоја, играчи млађи од 18 година не могу

25
Видети коментар чл. 17. у наведеном Коментару ФИФА Правилника (стр. 48); Члан 42. швајцарског ЗО
гласи: „(1) Доказивање штете пада на онога ко захтева њену накнаду. (2) Када висина штете не може тачно
да се утврди, одређује је судија правично с обзиром на редован ток ствари и с обзиром на мере које је
предузео оштећени.“
26
Видети коментар чл. 17. у наведеном Коментару ФИФА Правилника (стр. 48).
27
Међутим, и у овом случају уколико дође до једностраног раскида уговора без оправданог разлога у
смислу чл. 17. ФИФА Правилника, накнада штете се израчунава искључиво за период од пет година.

8
потписати професионални уговор на раздобље дуже од три године.28 Неће бити призната
нити једна одредба која се односи на дуже раздобље.
Клуб који намерава закључити уговор с професионалцем, а пре ступања у
преговоре с тим професионалцем, мора о томе писаним путем обавести његов постојећи
клуб. Професионалац је слободан закључити уговор с другим клубом само уколико је
његов уговор с постојећим клубом истекао или ће истећи у раздобљу од шест месеци, а
у противном трпи одређене дисциплинске санкције. Сматра се да је шест месеци
примерен рок за играча да вођење преговора са будућим клубом и за закључење уговора,
а да се, с друге стране, тиме не угрожава актуелни клуб од стране спољних фактора. У
сваком случају, пуноважност уговора (о раду) између играча и клуба не може се
условљавати позитивним медицинским прегледом и/или добијањем радне дозволе од
стране локалних власти. Уговорна клаузула која би садржала такав услов била би
неважећа, с тим да сам уговор остаје и даље важећим.29 Непоштовање уговора од стране
новог клуба због негативног медицинског налаза или одбијања радне дозволе
представљало би безусловни раскид уговора без оправданог разлога, у смислу чл. 17.
ФИФА Правилника.30 Због тога будући клуб играча мора пре закључења уговора
предузети сва потребна разјашњења и мере, укључујући и прибављање одговарајућих
информација од играча. Након закључења уговора, обе стране уговорнице се могу у
доброј вери поуздати у поштовање и извршење уговора.
Накнада за тренирање плаћа се клубу/клубовима који су тренирали играча: (1)
када играч потпише свој први уговор као професионалац, и (2) приликом сваког
трансфера професионалца до краја такмичарске године у којој је навршио 23 године.
Обавеза плаћања накнаде за тренирање настаје без обзира да ли је трансфер обављен
током или на крају играчевог уговора.31 Разлози зашто се плаћа накнада за тренирање
лежи у чињеници да се тренирање и образовање играча обавља између 12. и 23. године
живота. Накнада за тренирање се, као опште правило, плаћа до 23. године живота за
тренирање које је обављено до 21. године живота, осим уколико је очигледно да је играч
пре 21. године живота већ прекинуо своје раздобље тренирања. У овом случају, накнада
за тренирање се плаћа до краја такмичарске године у којој је играч навршио 23 године,
али обрачунавање плативог износа темељи се на годинама између 12. године и године

28
Чл. 18. ст. 2. ФИФА Правилника.
29
Видети чл. 18. ФИФА Правилника.
30
Видети коментар чл. 18. у наведеном Коментару ФИФА Правилника (стр. 55).
31
Члан 20. ФИФА Правилника.

9
живота када је утврђено да је играч стварно завршио своје тренирање. Обавеза плаћања
накнаде за тренирање не прејудицира било коју обавезу плаћања накнаде за раскид
уговора. Накнада за тренирање се не плаћа уколико бивши клуб раскине уговор играча
без оправданог разлога (без прејудицирања права претходних клубова), или је играч
трансферисан у клуб 4. категорије или професионалац након трансфера поновно стиче
аматерски статус.32
Уколико је професионалац трансферисан (прешао у други клуб) пре истека свог
уговора, сваки клуб који је дао допринос његовом образовању и тренирању прима део
накнаде која је плаћена његовом бившем клубу (солидарни допринос). 33 То значи да
уколико професионалац пређе током трајања уговора, 5% сваке накнаде, не укључујући
накнаду за тренирање која је плаћена његовом бившем клубу, одузима се од укупног
износа те накнаде и нови клуб је расподељује као солидарни допринос клубу (клубовима)
који су учествовали у његовом тренирању и образовању током година.34
Играч може истовремено да има само један радни однос. Због тога, играч који за
исти период закључи уговор о раду за више клубова, крши одредбе Главе IV ФИФА
Правилника и сноси санкције сходно чл. 17. тих Правила (чл. 18. ст. 5. ФИФА Правила).
Потписујући други уговор, играч раскида први. У том случају, са становишта санкција,
испитује се улога не само играча у кршењу уговора него и другог клуба. Једини изузетак
од овог правила постоји у случају споразума о уступању професионалног играча, сходно
чл. 10. ФИФА Правилника.
Полазећи од ФИФА Правила о статусу и трансферима играча, Извршни комитет
ФИФА је 24. октобра 2008. утврдио и Минималне захтеве за стандардне уговоре са
играчима у професионалном фудбалу35. Реч је о минималним стандардима који
обухватају најзначајнија и фундаментална права и обавезе оба уговорна партнера
(професионални фудбалер и клуб). На темељу тих стандарда, клуб и играч могу да
преговарају и да закључе индивидуални уговор. При том, они морају узети у обзир
национално законодавство (посебно прописане уговорне клаузуле), општи колективни
уговор ако постоји и правно обавезујећа акта и одлуке фудбалских органа (ФИФА,
УЕФА; националне федерације, профи лиге). Уз закључени уговор треба приложити

32
Видети чл. 1. и 2. Додатка 4 ФИФА Правилника
33
Члан 21. ФИФА Правилника
34
Механизам утврђивања солидарног доприноса утврђен је у Додатку 5 ФИФА Правилника
35
http://de.fifa.com/mm/document/affederation/administration/97/29/01/zirkularnr.1171-
mindestanforderungenfürstandardspielerverträgeimprofifussball.pdf

10
клупска правила (посебно дисциплински правилник клуба) и правно обавезујућа акта
фудбалских органа.
Минимални захтеви за стандардне уговоре са играчима у професионалном
фудбалу обухватају 13 области, поређане следећим редом:
Уговор и уговорне стране – Уговор мора бити закључен у писменој форми и
потписан од обе стране. Обавезно се уноси место и датум потписивања уговора. Код
малолетника је додатно потребан и потпис једног од родитеља/старатеља. Свака од
уговорних страна добија примерак уговора, а један примерак се шаље профи-лиги и/или
националном савезу који уговор региструје у складу са прописима надлежног
фудбалског органа. Уговор мора да садржи презиме, име, датум рођења, држављанство
и потпуну адресу боравишта играча, који мора бити физичко лице. Код малолетних лица
се наводе и одговарајући подаци за родитеља/старатеља. Кад је у питању клуб, у уговору
се наводи потпуни регистровани назив клуба (укључујући број у надлежном регистру),
потпуна адреса седишта, као и презиме, име и адреса заступника клуба. Уговор са
играчем у профи фудбалу може потписати само фудбалски клуб, који мора бити,
директно или индиректно, члан националног фудбалског савеза и/или професионалне
лиге и уредно регистрован. У уговору се мора јасно назначити датум (дан, месец и
година) за почетак важности уговора и за окончање уговора. Уговором се, осим тога,
дефинишу и сва права клуба и играча у погледу евентуалног продужетка важности
уговора и/или превременог окончања уговора. Свако једнострано превремено окончање
уговора треба образложити (оправдани разлог), у смислу ФИФА Правила о статусу и
траснферима играча. Уколико су поред уговарача у преговорима за закључење уговора,
односно у закључењу уговора учествовала и друга лица (нпр. родитељи/стараоци,
законски заступник играча, лиценцирани посредник, тумач), њих у сваком случају треба
поменути.
Дефиниције – Кључни појмови уговора морају бити прецизно дефинисани.
Појмови који нису изричито дефинисани у уговору, употребљавају се сходно њиховим
дефиницијама у Статуту и правилима ФИФА, укључујући и етичка правила и правила
конфедерација, у важећем најновијем тексту.
Однос уговорних страна – Уговор представља уговор о раду за фудбалског
професионалца. Уколико није постигнути другачији споразум, примењује се национално
законодавство земље у којој је клуб регистрован. Национално радно право може да
пропише обавезујуће уговорне клаузуле, које се не могу изменити вољом уговорних
страна и оне се морају узети у обзир у сваком случају. Уговор о раду мора садржати сва

11
права и обавезе обе уговорне стране (послодавца и радника). Не би требао постојати
никакав други уговор којим се заснива правни однос између обе стране. Уколико, ипак,
постоји и други уговор или буде закључен у неком каснијем тренутку, стране уговорнице
су обавезне да се позову на првобитни уговор или на сваки следећи уговор о раду. Сви
додатни уговори на првобитни уговор о раду морају бити послати профи лиги и/или
националном фудбалском савезу. Клуб ангажује играча као фудбалског професионалца,
под условима утврђеним уговором.
Обавезе клуба – Уговор регулише све финансијске обавезе клуба, као нпр.:
зараду (редовну, месечну, недељну, према учинку), друге финансијске додатне приходе
(бонуси, додаци за путовања, интернационалне утакмице), остали додатни приходи
(нефинансијски, као ауто, стан и сл.), здравствено осигурање и осигурање у случају
несреће (како је законски прописано) и плаћање зараде у случају неспособности за рад,
осигурање /социјална давања (како је законом прописано или колективним уговором
предвиђено), допуштеност одређених трошкова од стране играча. Уговор мора утврдити
валуту и висину суме новца коју плаћа клуб, дан плаћања (нпр. сваког месеца на крају)
и начин плаћања (кеш, уплата на банкарски рачун и сл.). Уговором се регулишу и
финансијске последице у случају значајних измена у погледу прихода клуба (нпр.
квалификовања у виши ранг такмичења или испадања у нижи ранг). За младе играче
уговор треба да јемчи да могу да наставе образовање које није везано за фудбал
(школовање). То може важити и у погледу образовања за другу каријеру након престанка
бављења фудбалом. Клуб и играч уговором регулишу, у сагласности са националним
законодавством, и сва питања везана за плаћање пореза (ко плаћа, шта и када). Уговором
се регулишу и плаћена одсуства (одмори). Посебно место у уговору имају и одредбе о
заштити људских права (нпр. право играча на слободно изношење мишљења) и забрани
дискриминације играча. У уговору се мора разјаснити здравствена и сигурносна
политика клуба, која мора обухватити обавезно здравствено осигурање и осигурање од
повреда на раду за играча, као и редовне здравствене и стоматолошке прегледе и негу од
стране квалификованог персонала за време испуњавања фудбалских обавеза од стране
играча. У то спада и упућивање на забрану допинга и последице које проистичу из
кршења те забране. Уговор, даље, прописује и да се воде поверљиви акти о свим
повредама играча (укључујући и оне током наступа за репрезентацију). Уколико
законодавац није другачије прописао, ове акте начелно води одговорни тимски лекар.
Коначно, клуб се уговором обавезује да ће се придржавати статута, правила (укључујући

12
и етичка) и одлука надлежних органа ФИФА, конфедерација и националног фудбалског
савеза, као и правила, ако постоје, профи лиге.
Обавезе играча – Уговор регулише све обавезе играча према клубу: мора у
утакмицама у којима учествује дати све најбоље од себе; мора учествовати на тренингу
и припремама за утакмицу, у складу са упутствима свог претпостављеног (нпр. главног
тренера); мора имати здрав начин живота и висок фитнес стандард; мора се придржавати
званичних упутстава клуба, у разумним границама (нпр. да има стан у близини клуба);
мора бити присутан на спортским и комерцијалним догађајима клуба; мора се
придржавати клупских правила, укључујући и дисциплинска, о којима се мора
информисати пре потписивања уговора; мора се на утакмицама и тренинзима према свим
другим учесницима спортски понашати, познавати правила и придржавати их се и
поштовати одлуке судија; мора избегавати друге активности у вези са фудбалом и остале
активности, потенцијално опасне, које нису унапред одобрене од клуба и нису покривене
осигурањем клуба; мора пажљиво поступати са имовином клуба и након окончања
уговора вратити је клубу; у случају болести или удеса клуб се мора без одлагања
информисати и играч се не сме подврћи никаквом лекарском захвату без претходног
обавештавања клупског лекара, с тим да у случају болести или удеса треба приложити
лекарски налаз; мора се у складу са упутствима клупског лекара редовно подвргавати
медицинским испитивањима и лечењима; мора поштовати сва анти дискриминациона
правила националног фудбалског савеза, лиге, синдиката играча и/или клуба; не сме
довести клуб или фудбал на рђав глас (нпр. путем изјава у медијима); не сме учествовати
у клађењима или сличним активностима у оквиру фудбала. Поред претходно наведених
обавеза, играч се уговором обавезује и да ће поштовати статут, правила (укључујући
етичка) и одлуке органа ФИФА, конфедерације, националног савеза и, ако постоје,
профи лиге. У складу са националним законодавством, играч и клуб се саглашавају о
плаћању пореза. Уговором се гарантује право играчу на прибављање мишљења другог,
независног лекара специјалисте уколико сумња у дијагнозу клупског лекара. Уколико
након тога и даље постоје разлике у мишљењима, клуб и играч се саглашавају о
прибављању трећег, обавезујућег мишљења.
Права у вези имиџа – Клуб и играч морају се о томе сагласити на који начин ће
бити искоришћена (уновчена) права у вези имиџа играча. Начелно се препоручује да
сваки играч сме сам искористи своја права, уколико кроз то не долази до конфликта са
спонзорима/партнерима клуба, док клуб сме искоришћавати права у вези имиџа играча
као део групе и/или тима.

13
 Уговори о уступању – Клуб и играч морају постићи сугласност да ли се играч
у одређено случају може уступити другом клубу. Уговорна одредбе мора, у сваком
случају, узети у обзир правно обавезујуће одредбе фудбалских органа.
Дисциплинска правила/Жалбе – клуб установљава примерена интерна
дисциплинска права у писменој форми, којима се регулишу санкције/казне и потребни
поступка и којих се играч мора придржавати. Клуб је обавезан да играчу разјасни донета
дисциплинска правила. Дисциплинска правила и поступак, као и санкције (укључујући и
новчане казне) утврђују се у складу са националним одредбама и прописима. Уколико
играч прекрши неку своју обавезу из уговора, клуб му може у зависности од тежине
прекршаја изрећи различите казне, сходно дисциплинским правилима. Играч има право
да поднесе жалбу на тако изречену казну и да при том буде праћен/заступан од стране
капитена екипе или заступника синдиката.
Допинг – Играч и клуб се обавезују да ће поштовати сва донета антидопинг
правила различитих фудбалских органа. Допинг је употреба забрањених супстанци и/или
метода сходно актуелној Листи забрањених супстанци и метода. Пошто је допинг
забрањен, ко прекрши антидопинг правила подлеже дисциплинским правилима
надлежног националног фудбалског свезе или међународног фудбалског органа. Клуб
задржава право, узимајући у обзир све околности конкретног случаја, да предузме и
додатне мере против допингованог играча.
Решавање спорова – Уговором се утврђује поступак у случају спорова између
странака. Узимајући у обзир национално законодавство, спорови између клуба и играча
који се односе на уговор о раду требали би бити поверени независном и непристрасном
арбитражном суду, у складу са статутом и правилима националног фудбалског савеза,
или Арбитражном суду за спорт у Лозани. Одлуке тих арбитражних судова су коначне.
Осим тога, у складу са ФИФА Правилима о статусу и трансферима играча, спорови могу
бити решени и од стране ФИФА Коморе (Већа) за решавање спорова), са могућношћу
улагања жалбе Арбитражном суду за спорт (чл. 24 ФИФА Правила). При свему томе,
мора се узети у обзир да радно правна питања подлежу националном законодавству. У
неким земљама је искључена могућност да радноправне спорове решавају арбитражни
судови (арбитраже).
Правно обавезујућа правила фудбалских органа – Правна обавезујућа
правила фудбалских органа су статути, правила (правилници), укључујући и етичка
правила, и одлуке ФИФА, конфедерација и националних фудбалских савеза, као и, ако
постоје, профи лига. Ова правила су интегрални саставни део уговора и морају се

14
поштовати од стране клуба и играча. Оба стране признају ову обавезу својим потписом
уговора. Осим тога, клуб и играч примају на знање да се поменута правно обавезујућа
правила фудбалских органа могу у одређеним размацима мењати.
Општи колективни уговор – Клуб и играч се морају придржавати општег
колективног уговора који је закључен између послодаваца и радника. На пример, клуб је
обавезан да поштује уговорену минималну зараду. Оба уговарача признају обавезу
поштовања закљученог колективног уговора својим потписом уговора.
Закључне одредбе – Клуб и играч морају регулисати следећа питања: меродавно
прво; надлежност суда; меродавну верзију, уколико се уговор преводи и тиме постоје
верзије на више језика; поверљивост потписаног уговора, уколико национално право или
правно обавезујуће одредбе фудбалских органа не прописују обавезно објављивање;
даљу важност уговора у случају неважности поједине уговорне одредбе; тумачење
уговорних одредби (ко је надлежан?); број примерака уговора и примаоци; навођење
прилога који су саставни део уговора (клупских правила и правно обавезујући акта
фудбалских органа) и који су предати играчу; потребу писмене форме за све измене,
допуне или укидање појединих делова уговора. Уговорне стране признају правну
важност свих прилога уз уговор (они су интеграли део уговора и морају бити потписани
од обе уговорне стране).

2. УЕФА МИНИМАЛНИ СТАНДАРДИ ЗА УГОВОРЕ СА ИГРАЧИМА

Унија европских фудбалских асоцијација - УЕФА (енгл. Union of European Football

Associations - UEFA) је организација која представља административни и контролни орган
европског фудбала. Заступа европске националне фудбалске савезе, организује девет
репрезентативних и четири клупска такмичења у Европи (где су укључене све европске земље уз
додатак Турске, Израела, Грузије, Јерменије, Азербејџана и Казахстана), контролише новчане
награде, правила и медијска права везана за та такмичења. УЕФА је једна од шест континенталних
конфедералних јединица светске фудбалске организације.36

36
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A3%D0%95%D0%A4%D0%90

15
 У оквиру социјалног дијалога37 у професионалном фудбалу у Европи и уз подршку Европске
уније38, УЕФА, Удружење европских професионалних фудбалских лига (EPFL)39, Европска
асоцијација клубова (ECA)40 и Међународно удружење професионалних фудбалера - Европски
огранак (фр. Federation Internationale de Footballeurs Professionels Division Europe) (Европски
огранак FIFPro)41 закључили су 19. априла 2012. године Споразум о минималним условима за
типске уговоре са професионалним фудбалерима у Европској унији и на другим
територијама у надлежности УЕФА (Autonomous Agreement regarding the Minimum
Requirements for Standard Player Contracts in the Professional Football Sector).42
Европска комисија признала је фудбалске социјалне партнере као европске социјалне
партнере у Европској унији у контексту европског социјалног дијалога у складу са Одлуком
комисије 98/500/ЕЗ од 20. маја 1998. о оснивању Одбора за секторски дијалог у циљу унапређења

37
Иако постоје различити погледи на сам појам социјалног дијалога, он се дефинише као форма комуникације
између актера који, по природи ствари, имају супротстављене интересе (представници владе, синдиката и
послодаваца), али прихватају основни скуп вредности савремених друштвених система, и изнад свега теже
успостављању редовне, структуралне комуникације и размене мишљења и ставова који воде ка дефинисању
компромиса, политичких решења, и трипартитно одлучују унутар посебно формираних институција, које је потом
могуће имплементирати уз минималне отпоре, као усаглашене, легитимне, и вишеструко корисне одлуке (Видети,
M. Васин: Социјални дијалог - Европска тековина без алтернативе; Београд, 2006)
38
И Пре доношења одлуке у предмету Босман, већ је Европски парламент у својој Резолуцији о професионалним
фудбалерима на подручју Заједнице из 1989. године разматрао статус професионалних фудбалера, те је истакао да
су „професионални фудбалери радници који су оформили службено признате синдикате у свих 10 држава, као и
да постоји међународна организација ФИФПро“. Они као и сви други радници на подручју Уније, требају да
уживају заштиту европског права и погодности, поготову оне које се односе на слободу кретања и забрану
дискриминације“. (Vanja Smokvina; Socijalni dijalog u profesionalnom sportu – nogomet kao model za druge kolektivne
profesionalne sportove, Zbornik Pravnog fakulteta u Splitu, бр. 4/2012, стр. 891)
39
(Придружене) чланове EPFL чине националне професионалне фудбалске лиге највишег ранга, веће
професионалне фудбалске лиге које не спадају у лиге највишег ранга и асоцијације клубова у Европи које
испуњавају одговарајуће критеријуме утврђене оснивачким актом EPFL. у моменту потписивања овог споразума,
EPFL је основан 20015 и имао је 30 чланова и придружених чланова, а крајем 2014. године има 31 члана (23
редовна члана и 8 придружених планова). Фудбалска Супер лига Србије је редовни члан. Видети, http://www.epfl-
europeanleagues.com/epfl_eca_fifpro_uefa_ agreement.htm
40
Чланове ECA чине клубови из свих савеза чланова УЕФА који су појединачно најбоље рангирани на основу
коефицијента у својим савезима, као и клубови који су чланство стекли по основу других спортских заслуга и
клубови који играју у УЕФА Лиги шампиона. У моменту потписивања овог споразума, ECA је имала 201 члана и
придружених чланова.
41
Чланове Европског огранка FIFPro чине национална удружења професионалних фудбалера у Европи. У моменту
потписивања овог споразума, Европски огранак ФИФПро је имао 24 члана, а крајем 2014. године има 29 чланова.
Синдикат професионалних фудбалера Србије Независност је члан FIFPro. FIFPro постоји иначе од 1965. године и
крајем 2014. године има 55 чланова, 3 кандидата и 7 посматрача. Представља око 65000 фудбалера. Функција и мисија
FIFPro је да: окупља асоцијације играча које делују независно од клубова, агената и националних асоцијација; заступа
коректан баланс између радног законодавства и специфичности фудбала као спорта (Такав баланс се може успоставити
само кроз међународни колективни уговор); се залаже за стандардне међународне уговоре и међународни календар
утакмица; не прави разлике по основу националности, религије, политичких уверења, расе или пола (FIFPro се
супротставља свим облицима расизма и насиља); се супротставља свим облицима експлоатације и коришћења играча,
заступајући транспарентност и праћење свих активности; поштује и штити појединачна и колективна права играча;
штити правни положај играча и у контексту преноса фудбалских утакмица на радију, телевизији и осталим медијима
(http://www.fifpro.org/about)
42
http://ec.europa.eu/social/BlobServlet?docId=7678

16
дијалога између социјалних партнера на европском нивоу на основу чл. 154. Уговора о
функционисању Европске уније (УФЕУ).
УЕФА се појавила као уговорна страна у овом споразуму на основу: 1) Споразума већа за
стратегију професионалног фудбала о (ЕУ) социјалном дијалогу који су потписале све четири
стране дана 14. маја 2008. (садржан у Анексу 2); 2) Пословника о раду Европског одбора за
секторски дијалог у домену професионалног фудбала (дат као Анекс 4) (што се тиче аспекта овог
споразума у контексту ЕУ) где се УЕФА, као владајуће тело европског фудбала, дефинише као
"придружена страна"; њене улоге као владајућег тела европског фудбала; и 3) осталих
релевантних одредаба закљученог споразума. У суштини, УЕФА, као владајуће тело европског
фудбала, има своје место у Одбору за социјални дијалог као придружени члан, како је дефинисано
Пословником о раду Европског одбора за секторски социјални дијалог у домену професионалног
фудбала.
Минималне услове за уговоре са професионалним фудбалерима на европском нивоу
(Споразум) разрадила је радна група коју чине представници УЕФА, ФИФПро и ЕПЕЛ, а
достављени су члановима УЕФА циркуларним дописом бр. 032 од 18. маја 2007. године.
Уговорне стране су се сагласиле да Минималне услове преточе у независтан Европски споразум
у оквиру Европског одбора за социјални дијалог у домену професионалног фудбала.
У преамбули Споразума, уговорне стране су истакле да сматрају да је он исход колективног
преговарања између социјалних партнера на европском нивоу. Сходно договору из "Циљева"
Програма рада Европског социјалног дијалога у домену професионалног фудбала за 2008-2009,
уговорне стране су се обавезале да "ће промовисати и развијати концепцију Минималних услова
за уговоре са професионалним фудбалерима у Европи, преко држава чланица Европске уније" и
на другим територијама у надлежности УЕФА. Осим тога, у преамбули је истакнуто и да се на
уговоре са професионалним фудбалерима примењују одредбе споразума ЕУ, Повеље о основним
правима у Европској унији и секундарно законодавство ЕУ без обзира на ригорозније и/или
конкретније одредбе садржане у овом споразуму. Уговорне стране су се обавезале и да ће у
будућим споразумима даље разрађивати одредбе које уређују радни однос у домену
професионалног фудбала, узимајући у обзир његове специфичности. Такође су прихватиле и да
се, у зависности од случаја, споразуми о питањима која потпадају под чл. 153. Уговора о
функционисању Европске уније могу поднети на усвајање Комисији на основу одлуке Савета у
складу са процедуром из чл. 155. Уговора о функционисању Европске уније.
Циљ Споразума јесте утврђивање минималних услова за уговоре са професионалним
фудбалерима у Европи. Под појмом "уговор" подразумева се уговор о раду између играча и клуба.
Клуб је сваки професионални фудбалски клуб који учествује у једном од професионалних

17
фудбалских такмичења/лига. Играчем се сматра сваки професионални фудбалер којег клуб
ангажује по основу уговора.43
Споразум ступа на снагу даном потписивања након што текст одобре и/или ратификују сви
надлежни органи уговорних страна и остаје на снази четири године. Уговорне стране су
прихватиле обавезу да у доброј вери преговарају о продужетку рока важења Споразума у складу
са Пословником о раду. Преговори треба да почну најкасније годину дана пре истека рока важења
Споразума. Уговорне стране ће учинити све што је у њиховој моћи да три месеца пре истека рока
потпишу нови уговор са новим роком важења.44
У смислу чл. 155. Уговора о функционисању Европске уније, Споразум обавезује уговорне
стране да уложе све своје напоре да обезбеде примену истог на националном нивоу кад је то
могуће, применом најадекватнијих правних инструмената које надлежне стране утврде на
националном нивоу у оквиру Европске уније и на преосталом делу Територије45. Ово нема
утицаја на принцип супсидијарности, укључујући, између осталог, национално законодавство,
постојеће колективне уговоре о раду, типске уговоре и уговоре између клубова и играча.
Приликом примене Споразума узима се у обзир правно окружење које важи у домену спортског
радног права, а примена мора бити у складу са процедурама и праксом специфичном за
управљање и радне односе у државама чланицама Европске уније и у другим земљама на
Територији. У сваком случају, Споразум обавезује све уговорне стране да учине све што је у
њиховој моћи да се обезбеди примена Споразума у осталим земљама у оквиру Територије.
Све несугласице везано за поступак примене Уговора на националном нивоу морају бити
решене преговорима на националном нивоу, укључујући, зависно од потребе, сугестије Одбора
за контакте. Одбор за контакте чине два представника Европског огранка FIFpro, један
представник EPFL, један представник ECA и 1 представник УЕФА. Чланови Одбора за контакте
се бирају из редова Управног одбора Европског одбора за социјални дијалог. Одбор за контакте
има задатак да помогне уговорним странама на националном нивоу да омогуће ефикасну примену
Споразума.46
Уговора не прејудицира право уговорних страна да на националном нивоу закључују
споразуме којима се прилагођавају и/или допуњују одредбе Уговора како би се узеле у обзир
изузетне околности. Такве промене мора да одобри Управни одбор Европског одбора за
социјални дијалог у циљу гарантовања доследне примене Споразума на Територији.47

43
Видети чл. 2. Споразума
44
Чл. 20. Споразума
45
Под појмом Територија подразумевају се све земље у којима се налази седиште члана УЕФА
46
Чл. 18. Споразума
47
Чл. 19.3 Споразума

18
 Закључење, садржина, дејство и престанак уговора између играча и клуба (Уговор) ближе је
регулисано чл. 3-17. Споразума.
Уговор мора бити сачињен у писаној форми и ваљано потписан од стране клуба и играча, чији
потписи га чине правно обавезујућим. Уговор, такође, обавезно садржи назнаке места и датума
потписивања Уговора. Ако се ради о малолетном лицу, Уговор мора да потпише и
родитељ/старатељ. Након потписивања, и клуб и играч (понаособ) морају добити примерак
Уговора, а један примерак се доставља професионалној лиги и/или националном савезу ради
регистрације у складу са одредбама надлежног фудбалског органа.
У Уговору се наводи име, презиме, датум рођења, држављанство (једно или више), као и пуна
адреса играча (само појединца). Ако се ради о малолетном лицу, сходно томе, морају се навести и
подаци о родитељу/ старатељу. У Уговору се, такође, наводи пуно пословно име клуба
(укључујући број регистрације) и пуна адреса, као и име, презиме и адреса законског заступника
клуба. Уговор може да закључи само клуб у својству правног лица. Правно лице се дефинише у
складу са приручником/прописима за лиценцирање националних клубова као подносилаца молбе
за лиценцу. Оно мора бити директни или индиректни члан националног фудбалског савеза и/или
професионалне лиге и мора бити уредно регистровано. Ниједно друго правно лице не може да
закључи такав уговор без претходне сагласности надлежног фудбалског органа на националном
нивоу. Уколико је применљиво, у Уговору такође треба назначити остала лица која учествују у
преговорима или закључивању Уговора (нпр. родитељ/старатељ малолетног лица, законски
заступник играча, лиценцирани агент за играче, преводилац).
У Уговору се утврђује тачан датум ступања на снагу (дан/месец/година), као и датум
престанка важења Уговора (дан/месец/година). Осим тога, дефинишу се једнака права клуба
и играча да преговарају о продужењу уговора и/или о раскиду Уговора пре истека рока. Сваки
раскид Уговора пре истека рока мора бити оправдан (из оправданог разлога). У случају дужег
трајања повреде/болести или трајне неспособности играча, клуб може доставити играчу
обавештење о отказу у разумном року, с позивањем на ФИФА Правилник о статусу и
трансферу играча. У примени на националном нивоу потребно је ближе дефинисати једнака
права клуба и играча да преговарају о продужењу и/или о раскиду Уговора пре истека рока у
правним оквирима утврђеним колективним уговорима о раду, радним правом, обичајним
правом и правом судских преседана на националном и међународном нивоу.
У уговору се, на почетку, наводе појмови и дефиниције који морају бити правилно
објашњени. Појмови који нису изричито дефинисани у Уговору имају значења у складу са
дефиницијама тих појмова у статутима и правилницима ФИФА и УЕФА, укључујући и
њихове повремене измене и допуне.

19
 Уговором се уређује радни уговор (радни однос) професионалног играча, уз примену
националних закона земље у којој је клуб прописно регистрован, уколико изричито није
уговорено друго меродавно право. Национално радно законодавство може предвидети
императивне одредбе које играч и клуб не могу мењати, а које се морају узети у обзир.
Суштински, закључењем Уговора клуб ангажује играча у својству професионалног фудбалера
под условима из Уговора.
Уговор мора да садржи сва права и обавезе играча и клуба. Радни однос између играча и
клуба не треба да буде обухваћеним ниједним додатним уговором. Ако постоји други уговор
или ако касније буде потписан, уговорне стране су дужне да се позову на Уговор или на било
који други накнадни уговор о раду. Сваки додатни уговор који се односи на Уговор мора бити
достављен професионалној лиги и/или националном савезу на прописан начин.
На Уговор ће се примењивати право које одаберу клуб и играч. Међутим, избором
меродавног права играч не може бити лишен заштите која му припада по основу одредаба од
којих се не може споразумно одступити према законима државе у којој је клуб основан.
Уговором су утврђене обавезе клуба према играчу. То у првом реду значи да се уговор
дефинишу све финансијске обавезе клуба, као што су нпр. (а) зарада (редовна; месечна;
недељна; по основу резултата); (б) остале новчане бенефиције (бонуси, награде за искуство
играча, за наступе на међународним утакмицама); (ц) остале бенефиције (које нису
финансијске природе, као што су аутомобил, смештај, итд.); (д) здравствено осигурање и
осигурање у случају незгоде и болести (како је обавезно по закону) и исплата зараде за време
привремене спречености за рад (дефинисати, укључујући последице везано за исплату
зарада); (е) пензијски фонд/трошкови социјалног осигурања (како је обавезно по закону или
колективном уговору о раду); (ф) накнада трошкова које је играч претрпео. У Уговору се
морају јасно утврдити валута, износ и датум плаћања сваког износа (нпр. на крају сваког
месеца), као и начин плаћања (готовина, дознака на банковни рачун, итд.). Уговором се,
такође, уређује и финансијски утицај у случају већих промена у приходима клуба (нпр.
промоција/испадање из лиге). Када су у питању порези, клуб и играч договарају плаћање
пореза у складу са националним законима.
Када су у питању млади фудбалери, Директива Савета бр. 94/33/ЕЗ од 22. јуна 1994.
примењује се у погледу заштите младих на раду. Уговор мора обезбедити да сваки млади
играч укључен у програм развоја младих има могућност да заврши обавезно школовање у
складу са националним законима, као и да ниједан млади играч обухваћен програмом развоја
младих не буде спречен да настави образовање које није у вези са фудбалским активностима.

20
Ово се такође може применити у циљу припрема за бављење другим послом по престанку
играња фудбала (пензија).
Уговором се дефинише плаћено одсуство (годишњи одмор) и то минимално четири
недеље у периоду од 12 месеци. Време коришћења годишњег одмора мора бити унапред
договорено са клубом, а одмор се може користити само ван редовне фудбалске сезоне.
Посебно треба предвидети да се годишњи одмор користе барем две недеље у континуитету.
Осим тога, Уговором се дефинише и трајање уобичајеног радног дана или радне недеље
играча.
Уговор садржи и одредбе о заштити људских права (нпр. право играча на слободу
изражавања) и клаузуле о забрани дискриминације играча. Клуб и играч се Уговором
обавезују и да ће се борити против расистичког и дискриминаторног понашања у фудбалу.
Уговор треба да садржи објашњења о политици клуба по питању заштите здравља и
заштите на раду, која обухвата обавезну полису осигурања играча за случај болести или
незгоде и која покрива редован лекарски/стоматолошки преглед, као и лечење од стране
стручних лица - лекара/стоматолога током бављења фудбалским активностима. Такође
обухвата и превенцију допинга. Из Директиве Савета бр. 89/391/ЕЕЗ нарочито се примењују
одредбе о процени ризика, превентивним мерама, као и о информисању играча,
консултацијама са играчем, учешћу и обуци играча.
Коначно, када су у питању обавезе клуба, Уговором се уређује и вођење одговарајуће
евиденције о повредама (укључујући повреде док је играч играо за екипу националне
репрезентације), истовремено поштујући клаузуле о поверљивости података. Уколико
законом није предвиђено другачије, евиденцију о повредама по правилу води надлежни лекар
тима.
Насупрот обавезама клуба стоје обавезе играча. Основно полазиште је да се Уговором
дефинишу све обавезе играча према клубу:
1) да, када је изабран, игра на утакмицама према својим најбољим способностима;
2) да учествује на тренинзима и припремама за утакмице у складу са упутствима
надређених (нпр. главног тренера);
3) да води рачуна о здравом начину живота и одржавању физичке форме на високом
нивоу;
4) да се придржава упутстава званичника клуба и поступа у складу са истима (у разумној
мери, нпр. да станује тамо где одговара клубу);
5) да долази на манифестације клуба (не само спортске, већ и комерцијалне);

21
 6) да поштује правила клуба (укључујући, ако је применљиво, дисциплински правилник
клуба који му је уредно достављен пре потписивања Уговора);
7) да се спортски понаша према лицима која учествују на утакмицама и тренинзима, да
научи и поштује правила игре и да прихвата одлуке званичника утакмице;
8) да се уздржи од учешћа у другим фудбалским активностима, свим другим
активностима или другим потенцијално опасним активностима без претходног одобрења
клуба и које осигурање клуба не покрива;
9) да води рачуна о имовини клуба и да је врати по престанку важења Уговора;
10) да у случају болести или незгоде одмах обавести клуб и да се не подвргава лечењу а
да претходно о томе не обавести клупског лекара (осим у хитним случајевима), као и да
достави лекарско уверење о спречености за рад. Играч, у сваком случају, има право на друго
мишљење независног медицинског стручњака ако оспорава мишљење стручњака из клуба.
Уколико и даље постоје опречна мишљења, играч и клуб су сагласни да прихвате мишљење
независног трећег лица које ће бити обавезујуће;
11) да се редовно подвргава лекарским прегледима и лечењу на захтев клупског лекара;
12) да се придржава услова које прописују савези, лиге, уније играча и/или политика клуба
о забрани дискриминације;
13) да не угрожава репутацију клуба или фудбала (нпр. изјавама за медије);
14) да се не клади нити предузима друге сличне активности повезане са фудбалом.
Уговор садржи посебна правила о праву на употребу лика играча. Од клуба и играча се
очекује да се договоре о томе како ће се користити права на употребу лика играча. Као
препорука и принцип, сваки играч може индивидуално користити своја права (ако то није у
супротности са правима спонзора/партнера клуба), а клуб може користити права на употребу
лика играча као члана репрезентације.
Клуб, начелно, може да уступи свог играча другом клубу. Међутим, за такво уступање
потребно је да се сагласе и клуб и играч и то мора бити у складу са одговарајућим важећим
фудбалским прописима.
Клуб је на основу Уговора овлашћен да утврди одговарајућа интерна дисциплинска
правила, укључујући одређење санкција/казни, као и неопходне процедуре којих играч треба
да се придржава. Клуб је дужан да наведена правила објасни играчу. Клуб наведена правила
и процедуре, као и санкције укључујући и новчане казне, утврђује у складу са споразумом и
стандардима на локалном нивоу. Ако играч прекрши било коју од обавеза које је преузео по
Уговору, клуб може изрећи низ казни, зависно од озбиљности прекршаја, а у складу са

22
наведеним дисциплинским правилником. Играч, у сваком случају, има право жалбе, као и
право да га прати/заступа капитен клуба или представник уније.
Како играч тако и клуб дужни су да се придржавају свих правила о спречавању допинга.
Допинг је забрањен у фудбалу и против сваког лица које даје забрањене супстанце или
подстиче допинг на било који начин, биће покренут поступак пред дисциплинским органима
националних савеза или међународних владајућих тела, у зависности од случаја. Клуб, с друге
стране, задржава право да предузима и све друге мере против играча за којег је утврђено да је
користио допинг средства, истовремено узимајући у обзир принцип појединачног разматрања
случаја.
Уговором се утврђује поступак решавања спорова између играча и клуба о питањима која
нису обухваћена Уговором. У зависности од националног законодавства и националних
колективних уговора о раду, сваки спор између клуба и играча у вези са Уговором биће предат
на решавање независном и непристрасном арбитражном телу које чини једнак број
представника обе уговорне стране (послодавца и запосленог) у складу са статутом и
правилницима националног савеза или Арбитражном суду за спорт (CAS) у случају када се не
примењује арбитражни поступак на националном нивоу који се иначе сматра коначним.
Арбитражне одлуке су коначне. Под условима наведеним у ФИФА Правилнику о статусу и
трансферу играча, спорове може решавати Комора за решавање спорова, с могућношћу
улагања жалбе Арбитражном суду за спорт (CAS). Овде треба водити рачуна да су спорна
питања из радног односа обухваћена националним законодавством и у неким земљама радне
спорове није дозвољено решавати у арбитражном поступку.
Клуб и играч дужни су да се придржавају статута, правилника и одлука ФИФА, УЕФА и
националних савеза, као и професионалних лига (уколико оне постоје), који чине саставни део
Уговора, што играч и клуб и потврђују стављањем својих потписа. Потписујући Уговор, клуб
и играч прихватају да се поменути фудбалски прописи могу повремено мењати.
Како је однос клуба и играча радни однос, клуб и играч морају се придржавати
националног колективног уговора о раду ако је уредно закључен између националних
организација које заступају послодавце и запослене, што клуб и играч потврђују стављањем
својих потписа на Уговор. ово подразумева да клуб, на пример, треба да поштује минималне
зараде за играче уколико су договорене националним колективним уговором о раду.
На крају Уговора се уносе завршне одредбе о: меродавном праву; надлежности;
меродавној језичкој верзији уколико се Уговор преводи (верзија на више од једног језика);
поверљивости уредно потписаног Уговора (осим уколико се обелодањивање података захтева
према националним законима или фудбалским прописима); ништавости појединачне одредбе

23
која не утиче на пуноважност осталих одредаба Уговора; тумачењу уговорних клаузула које
треба да буде јасно дефинисано (нпр. ко је одговоран?); броју примерака Уговора у којем је
сачињен и коме се достављају примерци Уговора; дефинисању анекса који чине саставни део
Уговора и који су дати играчу; свим изменама, допунама или брисањима одредаба из Уговора,
које су пуноважне само ако буду усаглашене у писаној форми. Крај уговора садржи и
споразум клуба и играча у вези релевантних анексима (који су примењиви и које су уредно
потписали и играч и клуб): Правила клуба (укључујући, ако је применљиво, Дисциплински
правилник клуба); фудбалски прописи.
Претходно наведене обавезе и права клуба и играча су минимална садржина уговора.
Међутим, играчи и клубови, као и чланови социјалних партнера имају право да у корист
играча уговоре одредбе које одступају од Споразума, и то како у националним колективним
уговорима о раду, тако и у појединачном Уговору. Уколико су клубови и играчи или чланови
социјалних партнера уговорили или уговоре услове запошљавања који одступају од одредаба
садржаних у овом споразуму тако да буду повољнији за играча, на снази ће бити повољнији
услови запошљавања. Споразум ни у ком случају не може умањити колективне или
индивидуалне користи по играча које су постојале пре ступања Споразума на снагу.

24