1.1.

Vrste aukcija

Osnovna podela aukcija može da bude izvršena prema broju jedinica koje se prodaju. Prema ovom
kriterijumu razlikujemo aukcije na kojima se prodaje jedan predmet (single object auctions), aukcije na
kojima se prodaje veći broj identičnih predmeta (multiple unit auctions) i aukcije na kojima se prodaje veći
broj različitih predmeta (multiple object auctions) istovremeno ili sukcesivno.
Prvo ćemo razmatrati četiri najčešće korišćene vrste aukcija na kojima se prodaje jedan predmet. Prva dva
tipa su poznata kao otvorene aukcije (open auctions), jer se na njima licitanti javno nadmeću za predmet.
Najčešće korišćena vrsta aukcije je engleska aukcija (English auction) na kojoj aukcionar započinje aukciju
sa niskom cenom koju zatim postepeno povećava sve dok ne ostane jedan licitant koji je spreman da kupi
predmet po toj ceni. Poslednji licitant koji ostane aktivan dobija predmet i plaća poslednju cenu koja je bila
prihvatljiva njegovom konkurentu. Postoji još jedan tip engleske aukcije, poznat kao japanska aukcija na
kojoj se cena postepeno povećava na elektronskom ekranu i licitant pritiskom na taster označava da je još
uvek aktivan. Kad pusti taster, licitant napušta aukciju. Poslednji licitant koji ostane aktivan pobeđuje i plaća
cenu po kojoj je pretposlednji licitant napustio aukciju. Drugi tip otvorene aukcije je holandska aukcija
(Dutch auction) koja se koristi u Holandiji za prodaju cveća. Aukcionar započinje aukciju visokom cenom
koju zatim postepeno snižava. Prvi licitant koji izrazi spremnost da kupi predmet po ceni koju je odredio
aukcionar dobija predmet i plaća cenu koju je aukcionar odredio.
Druge dve vrste aukcija su poznate kao aukcije u zatvorenoj formi (sealed-bid auctions), pošto licitanti
podnose ponude u zapečaćenim kovertama. Na aukciji po najvišoj ceni (first-price auction), licitant koji
dostavi najvišu ponudu dobija predmet i plaća iznos koji je ponudio. Na aukciji po drugoj najvišoj ceni
(second-price auction), licitant koji je ponudio najviši iznos dobija predmet i plaća cenu koja je jednaka
drugoj najvišoj ponudi. Ovu aukciju je prvi proučavao Vikri1.
Ukoliko se na aukcijama prodaje veći broj identičnih predmeta, ovi predmeti mogu da budu prodati
istovremeno (simultaneous auctions) ili sekvencijalno (sequential auctions) kad se svaka jedinica prodaje na
pojedinačnoj aukciji. U slučaju istovremene prodaje većeg broja predmeta najčešće se koriste aukcije u
zatvorenoj formi: aukcija po jedinstvenoj ceni, diskriminatorna aukcija i Vikrijeva aukcija. Da bismo
objasnili način funkcionisanja ove tri vrste aukcija, pretpostavimo da se prodaje K predmeta i da na aukciji
učestvuje N licitanata, pri čemu je N>K. Na aukciji po jedinstvenoj ceni (uniform-price auction) K licitanata
koji su podneli najviše ponude dobijaju predmete i plaćaju cenu koja je jednaka ponudi koju je podneo
licitant sa K+1-vom najvišom ponudom. Na diskriminatornoj aukciji (discriminatory auction) K licitanata
koji su podneli najviše ponude dobijaju predmete i plaćaju cenu koja je jednaka iznosu koji su ponudili.
Konačno, na Vikrijevoj aukciji K licitanata sa najvišim ponudama dobija predmete i svaki plaća iznos
oportunitetnih troškova koji nameće drugim licitantima.
Na sekvencijalnim aukcijama identični predmeti se prodaju jedan po jedan na odvojenim aukcijama. Ove
sekvencijalne aukcije mogu da budu po najvišoj ceni ili po drugoj najvišoj ceni. Na prvoj sekvencijalnoj
aukciji pobeđuje licitant koji najviše vrednuje predmet, na drugoj licitant koji ima drugu najvišu vrednost za
predmet, itd, što bi trebalo da ima za posledicu opadajuće prodajne cene na sekvencijalnim aukcijama. Sa
druge strane, na svakoj narednoj aukciji broj raspoloživih predmeta je sve manji u odnosu na tražnju, pa
licitanti podnose sve više ponude. U slučaju dobara privatne vrednosti u ravnoteži ova dva efekta se
poništavaju, tj. cene po kojima su prodati predmeti ne bi trebalo da imaju trend. Ipak, empirijski je utvrđeno
da cene na sekvencijalnim aukcijama imaju opadajući trend, što je nazvano anomalija opadajućih cena.
Ukoliko se na aukcijama prodaje veći broj različitih predmeta, aukcionar može da prodaje ove predmete
pojedinačno ili u paketu. Ukoliko se odluči za prodaju u paketu, aukcionar unapred određuje koje će jedinice
sadržati koji paket. Pored ovoga, postoje i kombinatorne aukcije na kojima licitanti sami biraju pakete koje
žele da kupe.

1
Aukcije je sa teorijskog aspekta prvi proučavao Vilijam Vikri (1961) zbog čega je dobio Nobelovu nagradu za
ekonomiju 1996. godine. Od njegovog pionirskog rada ova oblast je značajno napredovala i 2007. Nobelova nagrada je
dodeljena Leonidu Hurvicu, Eriku Maskinu i Rodžeru Mejersonu za njihovo proučavanje oblikovanja ekonomskog
mehanizma (mechanism design), oblasti koja se nalazi u bliskoj vezi sa aukcijama. Ekonomski mehanizam predstavlja
skup pravila pomoću kojih se uređuju odnosi između ekonomskih aktera. Cilj oblikovanja ekonomskog mehanizma je
da se odredi takav skup pravila da je za informisane aktere optimalno da tačno otkriju svoje privatne informacije.
Mehanizam koji poseduje ovo svojstvo naziva se kompatibilno podsticajan mehanizam.
1
 1.2. Vrednovanja

U teoriji aukcija se pretpostavlja da svaki licitant dodeljuje određenu vrednost (value) predmetu koji se
prodaje na aukciji. Licitanti mogu da imaju privatne vrednosti (private values), što znači da vrednost koju
licitant dodeljuje predmetu ne zavisi od vrednosti koju drugi licitant dodeljuje tom predmetu. Ako licitant
želi da zadrži predmet za sebe, aukcije dobara privatne vrednosti predstavljaju dobar opis realnosti.
Međutim, ukoliko se licitanti nadmeću za pravo da eksploatišu mineralne resurse na određenoj teritoriji, oni
mogu da imaju samo određenu procenu o količini mineralnog resursa koji se nalazi na tom području. Ova
procena se naziva signal. Svaki licitant ima određeni signal i ovi signali se nalaze u pozitivnoj korelaciji.
Drugim rečima, ukoliko jedan licitant ima visok signal, tada je verovatnije da i ostali licitanti imaju visok
signal, nego da imaju nizak signal. Vrednost koju jedan licitant dodeljuje predmetu zavisi od njegovog
signala ali i od signala koji imaju drugi licitanti. U ovom slučaju vrednovanja koja imaju licitanti su
međuzavisna (interdependent values). Poseban slučaj međuzavisnih vrednovanja predstavlja slučaj dobara
zajedničke vrednosti (common values) kad licitanti dodeljuju istu vrednost predmetu, ali imaju samo
neprecizan signal o toj zajedničkoj vrednosti. Na primer, ako licitant kupuje predmet koji planira da preproda
u budućnosti, bilo bi pogrešno reći da ovaj licitant ima privatnu vrednost. U ovom slučaju licitant može da
ima samo određenu procenu o ceni po kojoj će prodati predmet u budućnosti. Ova preprodajna cena
predstavlja zajedničku vrednost koja je ista za sve licitante, ali je nepoznata u trenutku odvijanja aukcije.
U slučaju aukcija sa međuzavisnim vrednovanjima javlja se poseban fenomen koji nije prisutan na
aukcijama dobara privatne vrednosti. To je fenomen prokletstva pobednika (winner’s curse). Naime, u
slučaju dobara sa međuzavisnim vrednovanjima, licitant ne zna tačnu vrednost predmeta, već poseduje samo
signal o vrednosti tog predmeta. Stoga je moguće da licitant plati više za predmet nego što iznosi njegova
stvarna vrednost. Nakon što pobedi, licitant saznaje pravu vrednost predmeta i može da utvrdi da je vrednost
predmeta manja od iznosa koji je on platio i ovaj licitant će biti žrtva prokletstva pobednika.

1.3. Teorija aukcija

Kao što smo već napomenuli, u teoriji aukcija se pretpostavlja da svaki licitant dodeljuje određenu
vrednost (value) predmetu koji se prodaje na aukciji i ova vrednost predstavlja njegovu privatnu informaciju.
Vrednost koju licitant dodeljuje predmetu predstavlja slučajnu promenljivu, tj. promenljivu koja uzima
određenu vrednost sa određenom verovatnoćom. Ova vrednost predstavlja maksimalan iznos koji je licitant
spreman da plati za predmet. Svaki licitant određuje maksimalan iznos koji je spreman da ponudi za predmet
(bid) koji se prodaje na aukciji. Ova ponuda može da bude manja od vrednosti koju dodeljuje predmetu ili
jednaka ovoj vrednosti. Neke aukcije imaju svojstvo da licitanti istinito otkrivaju svoje privatne informacije,
tj. da podnose ponudu koja je jednaka njihovom vrednovanju predmeta.
U slučaju dobara privatne vrednosti, na aukciji po najvišoj ceni licitant podnosi ponudu koja je manja od
njegove vrednosti da bi ostvario profit koji je jednak razlici njegove vrednosti i njegove ponude. Na
holandskoj aukciji licitant podnosi ponudu na isti način kao na aukciji po najvišoj ceni, jer plaća cenu po
kojoj se javio. Zato su aukcija po najvišoj ceni i holandska aukcija ekvivalentne u slučaju dobara privatne
vrednosti. Na aukciji po drugoj najvišoj ceni licitant podnosi ponudu koja je jednaka njegovoj vrednosti, jer
iznos koji plaća ne zavisi od njegove ponude. Na engleskoj aukciji licitant ostaje aktivan dok cena ne postane
jednaka njegovoj vrednosti, a pobednik plaća cenu po kojoj je pretposlednji licitant napustio aukciju. Prema
tome, engleska i aukcija po drugoj najvišoj ceni su ekvivalentne.
Teorija aukcija proučava u kojoj meri različite vrste aukcija dovode do ostvarenja dva osnovna cilja koja se
postavljaju pred određenu aukciju. Prvi cilj je efikasnost, što znači da predmet treba da bude dodeljen
licitantu koji ga najviše vrednuje. Drugi cilj je maksimiziranje prodavčevog očekivanog prihoda. Nekad su
ova dva cilja usklađena, a nekad su konfliktni. U slučaju kad su ova dva cilja konfliktna, moguće je da
određena aukcija omogući prodavcu da ostvari visok prihod, ali da alokacija bude neefikasna u smislu da
predmet ne dobija licitant koji ga najviše vrednuje. Moguće je i da alokacija bude efikasna ali da prodavac
ostvari nizak prihod od prodaje. Postavlja se pitanje zbog čega bismo se uopšte bavili efikasnošću. Ako je
predmet dodeljen osobi koja nema najvišu vrednost, on kasnije može biti preprodat osobi koja ga najviše
vrednuje. Nažalost, zbog prisustva transakcionih troškova i pregovaranja u uslovima nepotpunih informacija,
preprodaja neće dovesti do efikasne alokacije.
2
 1.4. Najvažniji rezultati u teoriji aukcija

Verovatno najpoznatiji rezultat u teoriji aukcija je teorema o ekvivalentnosti očekivanih prihoda. Prema
ovoj teoremi, ukoliko licitanti imaju privatne vrednosti i ukoliko su neutralni prema riziku i simetrični
(funkcije raspodele verovatnoće su identične) engleska, holandska, aukcija po najvišoj i drugoj najvišoj ceni
donose isti očekivani prihod prodavcu. Ukoliko neka od ovih pretpostavki nije ispunjena, različite vrste
aukcija će doneti različit nivo očekivanog prihoda prodavcu. Ako su licitanti odbojni prema riziku, na aukciji
po drugoj najvišoj ceni će i dalje podneti ponudu koja je jednaka vrednosti. Ali na aukciji po najvišoj ceni
licitant se suočava sa sledećom dliemom. Ako snizi ponudu u odnosu na svoju vrednost, platiće manje ako
pobedi ali time umanjuje verovatnoću da će pobediti na aukciji. Kad je licitant odbojan prema riziku, njemu
je važnije da pobedi nego da plati manje, tako da će u manjoj meri umanjiti ponudu u odnosu na vrednost i
aukcija po najvišoj ceni donosi veći očekivani prihod prodavcu od aukcije po drugoj najvišoj ceni. Ako su
licitanti asimetrični tako da npr, prvi licitant ima vrednost uniformno raspodeljenu na intervalu [0,1], a drugi
uniformno raspodeljenu vrednost na intervalu [0,2], prvi licitant je slab, a drugi jak. Ukoliko oba licitanta
imaju istu realizovanu vrednost slučajne promenljive, slabi licitant će podneti veću ponudu od jakog na
aukciji po najvišoj ceni, tj. Slabi licitant podnosi agresivnije ponude. Na aukcij po drugoj najvišoj ceni
strategija licitanta se ne menja i on podnosi ponudu jednaku njegovoj vrednosti. Prema tome, na aukciji po
najvišoj ceni slabi licitanti imaju mogućnost da pobede, dok na engleskoj i aukciji po drugoj najvišoj ceni
uvek pobeđuje jaki licitant ako ima veću vrednost od slabog licitanta. Iz tog razloga se može očekivati veće
učešće licitanata na aukciji po najvišoj ceni.
Kad su vrednosti međuzavisne, pretpostavlja se da svaki licitant poseduje signal Si koji predstavlja
njegovu privatnu procenu vrednosti predmeta. Vrednost koju licitant dodeljuje predmetu zavisi od njegovog
signala ali i od signala koje imaju drugi licitanti, pri čemu se signali nalaze u pozitivnoj korelaciji. Ako
postoji N licitanata, licitant i dodeljuje predmetu vrednost V i  vi ( S1, S 2 ,..., S N ) . Ukoliko
licitanti imaju međuzavisna vrednovanja, tada je relevantna teorema o rangiranju očekivanih prihoda. U
slučaju međuzavisnih vrednovanja engleska aukcija nije više strateški ekvivalentna aukciji po drugoj najvišoj
ceni. Naime, kad jedan licitant napusti englesku aukciju, drugi licitanti mogu da otkriju njegov signal i
ažuriraju svoje procene o vrednosti predmeta. Na aukciji po drugoj najvišoj ceni otkrivanje signala drugih
licitanata nije moguće. To umanjuje prokletstvo pobednika na engleskoj aukciji, pa će licitanti podnositi
ponude manje oprezno (veće ponude) na engleskoj aukciji nego na aukciji po drugoj najvišoj ceni i očekivani
prihod prodavca je veći na engleskoj aukciji.
Treći značajan rezultat je da na nekim vrstama aukcija postoji mogućnost da licitanti deluju kooperativno i
da formiraju kartel kako bi ostvarili veći profit na račun prodavca koji ostvaruje manji očekivani prihod. U
ovom slučaju licitanti organizuju predaukciju na kojoj biraju svog predstavnika za glavnu aukciju, tako da
samo jedan licitant podnosi ponudu u ime kartela, a ostali članovi kartela ne učestvuju na aukciji. Članovi
kartela dele profit od kooperativnog ponašanja. Naročito su engleska i aukcija po drugoj najvišoj ceni
podložne stvaranju kartelskih sporazuma. U slučaju kartelskog sporazuma na engleskoj i aukciji po drugoj
najvišoj ceni kartel ostvaruje profit ukoliko licitant koji ima drugu najvišu vrednost pripada kartelu. Pošto
ovaj licitant ne učestvuje na aukciji, cena koju plaća pobednik će biti manja zbog prisustva kartela. Na sličan
način kartel ostvaruje profit na aukciji po najvišoj ceni. Ipak, kartel je stabilan na engleskoj aukciji, a
nestabilan na aukciji po najvišoj ceni. Da bismo ovo dokazali, pretpostavimo da na aukciji po najvišoj ceni
svi licitanti učestvuju u kartelu i predstavnik kartela podnosi ponudu jednaku nuli, a ostali članovi kartela ne
učestvuju na aukciji. Međutim, licitant koji nije predstavnik kartela ima podsticaj da prekrši kartelski
sporazum i da podnese ponudu malo veću od nule. Na taj način on ostvaruje veći profit nego u slučaju
kooperativnog ponašanja, pod uslovom da se ostali članovi kartela pridržavaju kartelskog sporazuma. S
druge strane, kartel na aukciji po drugoj najvišoj ceni je stabilan, jer licitant koji nije pobedio na predaukciji
nema podsticaj da prekrši kartelski sporazum. On ne može da pobedi na glavnoj aukciji po ceni koja bi mu
omogućila da ostvari profit, jer će predstavnik kartela imati veću vrednost na glavnoj aukciji. Dakle, kartel
na aukciji po najvišoj ceni je manje stabilan od kartela na aukciji po drugoj najvišoj ceni.
Za prodavca koji se suočava sa kartelom je optimalno da odredi rezervacionu cenu (reserve price),
odnosno cenu ispod koje nije spreman da proda predmet. Ukoliko na aukciji učestvuje samo jedan licitant i
ako nema rezervacione cene, on može da podnese ponudu jednaku nuli za predmet i da ga dobije besplatno.
3
S druge strane, ako prodavac odredi previsoku rezervacionu cenu, on rizikuje da ne proda predmet. Dakle,
prodavac mora da nađe optimum između ova dva efekta i da odredi optimalnu rezervacionu cenu za koju je
porast očekivanog prihoda usled prodaje po višoj ceni jednak smanjenju očekivanog prihoda usled toga što
predmet nije prodat. Određivanjem rezervacione cene od r prodavac isključuje sa aukcije sve licitante koji
imaju vrednost manju od r. Pored ovoga prodavac može da isključi isti skup licitanata koristeći ulaznu taksu
(entry fee) umesto rezervacione cene. Ulazna taksa predstavlja iznos koji licitant mora da plati da bi
učestvovao na aukciji.
Dakle, svaka aukcija ima svoje prednosti i nedostatke, pa su ekonomisti predložili kombinovanje aukcija u
hibridne aukcije. Najpoznatije su englesko-holandska, holandsko-engleska i Amsterdam aukcija. U slučaju
englesko-holandske aukcije u prvoj fazi se odvija engleska aukcije dok ne ostanu dva licitanta koja zatim
učestvuju na aukciji po najvišoj ceni, dok je kod holandsko-engleske aukcije redosled obrnut. Amsterdam
aukcija je slična englesko-holandskoj aukciji, osim što licitant koji izgubi u drugoj fazi dobija određenu
premiju koja je propocionalna razilici njegove ponude i cene po kojoj je aukciju napustio poslednji licitant u
prvoj fazi. Na ovaj način se podstiče veće učešće licitanata, a licitanti podnose više ponude želeći da dobiju
premiju.

1.5. Aukcije u praksi

Prva asocijacija na pominjanje aukcije je prodaja antikviteta i umetničkih predmeta. Aukcijske kuće
Christie’s i Sotheby’s vrše aukcijsku prodaju najvećeg broja ovih predmeta. Na aukcijama se prodaju i
državna preduzeća. Ova praksa je bila naročito prisutna u bivšim socijalističkim državama. Takođe, državne
obveznice se prodaju putem aukcija. Konačno, vlada i državne agencije raspisuju tendere i organizuju
aukcije na kojima se nadmeću potencijalni ponuđači roba ili usluga. Na ovoj aukciji pobeđuje licitant koji
ponudi najnižu cenu i zbog toga se ove aukcije nazivaju obrnute aukcije (reverse auctions).
Aukcije se u praksi koriste za prodaju prava na korišćenje frekvencija. Prve aukcije su organizovane
početkom devedesetih godina prošlog veka i neke od njih su bile vrlo neuspešne zbog propusta u njihovoj
organizaciji. Upravo zbog ovih neuspeha ekonomisti su razvijali složenije aukcije, tako da se poslednjih
godina sve više koriste kombinatorne aukcije za prodaju prava na korišćenje frekvencija. Kod kombinatorne
aukcije licitanti mogu da podnose ponude za bilo koji paket licenci. Određivanje pobedničke ponude na
kombinatornoj aukciji je vrlo komplikovano, pa se pobedničke ponude određuju pomoću računara.
Prve aukcijske kuće na Internetu osnovane su 1995. godine i od osnivanja doživljavaju veliku ekspanziju.
Najveća aukcijska kuća na Internetu je eBay na kojoj se predmeti prodaju na aukciji sa unapred određenim
vremenom trajanja koja je slična Vikrijevoj. Licitanti na eBay-u podnose najveći broj ponuda u poslednjih
nekoliko minuta ili poslednjih nekoliko sekundi pre isteka vremena za trajanje aukcije, što je motivisalo
teorijska i empirijska istraživanja koja su nastojala da objasne ovaj fenomen.
Aukcije se koriste i za prodaju prava na eksploataciju nafte i gasa. Ove aukcije predstavljaju klasičan
primer aukcija sa međuzavisnim vrednovanjima, pa su teorijski istraživači koji su se bavili aukcijama sa
međuzavisnim vrednovanjima imali u vidu fenomene koji se javljaju na aukcijama za pravo na eksploataciju
nafte i gasa.
Dalje, koriste se i na tržištu električne energije, gde u nekim zemljama (npr. Velika Britanija) svaki dan
postoji nadmetanje preduzeća koja proizvode električnu energiju iz različitih izvora (fosilna goriva,
hidroelektrane, nuklearne centrale, vetro parkovi, solarne elektrane..) da vrše snadbevanje narednog dana po
određenoj ceni. Na ovim aukcijama pobeđuju licitanti sa nižom ponudom, ali pošto jedan licitant nije u
stanju da obezbedi celokupnu količinu, ovo je slično aukciji na kojoj se prodaje veći broj predmeta i
primenjuje se aukcija po jedinstvenoj ceni ili diskriminatorna aukcija.
Aukcije se koriste i za smanjenje količine zagađenja. U SAD-u i EU se prava na emitovanje određene
količine zagađenja prodaju putem aukcije. Pored ovoga, koriste se i za prodaju vremena sletanja i poletanja
na aerodromima (SAD), za pravo na seču šume (Kanada, Francuska), itd.

4
5