ISSN 1452- 9696

АУТОРСКИ ОТИСАК
ЧАСОПИС ЗА НЕГОВАЊЕ КЛАСИЧНИХ
ГРАФИЧКИХ ТЕХНИКА

№11
МАРТ 2010.
ГОДИНА III

ИЗДАЈЕ УМЕТНИЧКА ГРУПА ЛИХТ БЛАУ

БЕОГРАД
www.lihtblau.net

1
 СТРПЉЕН - СПАСЕН
Својевремено, на некада чувеном даље, по сваку цену буду
курсу графике који је током „модерни“.Наше мишљење је да
деведесетих у Графичком центру се графика, односно графички
ФЛУ водио Бошко Карановић, начин размишљања постиже
један полазник је управо
покушавајући самом кроз занат,
себи да разјасни кроз „рад у
шта је то графика материјалу“.
изјавио: „Графика И да не
је, уствари само буде забуне,
занат.“ Бошко је ми нисмо
то чуо и помало претерано
љут, одговорио: конзерва-
„Графика није занат, тивни.
графика је начин Погледајте
размишљања.“ каталоге
Остаје питање светских,
како овладати графичких
овим начином изложби
размишљања? одржаних у
Појединци су не последњих
тако давно били петнаестак
одушевљени година.
филтерима Класична
графичких програма графика
који су кориснику се свуда
нудили аутоматску обраду слике у обнавља, развија и поштује.
маниру акватинте или неке друге, Српска званична графичка
сродне технике. Са радошћу морамо сцена мало касни. Наравно,
да приметимо да је време ових праве графичаре то не узбуђује.
јефтиних сурогата иза нас. Тиме се Једна од главних особина
заносе још само поједине старије графичког начина размишљања
колеге, оптерећене поривом да и је стрпљење. Па, полако.
Стрпљен - спасен.

2
МЕДИЈУМ: СИТОШТАМПА
Ситоштампа
Ситоштампа је графичка техника која
се поред осталих традиционалних
техника користи за израду оригиналних
уметничких дела – графика, помоћу
отискивања.
Према врсти штампарске форме (плоча,
печат) ситоштампа спада у поступак
штампе протискивањем. Протискује се
графичка боја кроз фино сито преко
шаблона на штампану подлогу (папир,
тканина, дрво, пластика, метал,
стакло . . .)

Историјат
Истоштампа је прво коришћена у источној
Азији за штампање на текстилу. Сита
су била ткана и од људске косе, касније
од свиле. Као графичка техника прво се
развија у Америци двадесетих година 19.
века (National Serigraph Society).
У Европи се шире употребљава од
педесетих година, углавном у комерцијалне
сврхе, за штампање реклама, плаката ...
Тамара Пајковић,
It’s Always a Tea Time,
комбинација ситоштампе
и литографије, 2006. год.
Енди Ворхол, Гете 1 , ситоштампа, 100x100 цм
У уметности су први пут ову технику
користилу уметници „ОП Арта“, односно
„оптичке уметности“. Међу уметницима
који су се 50-их у Штутгарту окупили
око издавача Домбергера нашли су
се Јозеф Алберс, Вили Баумеистер
и Виктор Васарели. Истовремено у
Америци, Џексон Полок и Бен Шан су
експериментисали овом техником, али
те покушаје нису прихватили ни публика
ни галеристи. Однос јавности према
новој техници радикално се изменио
60-их када су уметници „ПОП Арта“,
Енди Ворхол, Рој Ликтенстајн и Роберт
Раушенберг почели у свом стваралаштву
да користе ситоштампу и тада је она
уврштена у традиционалне графичке
технике уметничке штампе.

3
Техника
Ситоштампа је једна од
најједноставнијих штампарских
техника. Штампарска форма
је сито, односно правоугани
рам (метал, дрво) на који је
затегнута фина густа мрежица,
попут газе (различитог
сировинског састава, свила,
перлон, органдин, метал . . .)
Густоћа мрежице сита може
бити различита што утиче на
квалитет (прецизност) штампе. Радомир Рељић, ситоштампа, 2005. год.
Шаблон је форма која покрива
сито. Боја се приликом штампе протискује
Отисак
кроз сито помоћу ракела (стругача). Ракел је
Графички лист изведен у техници
алатка која се састоји од гуме која директно
ситоштампе има своје карактеристике
развлачи штампарску боју и протискује је
којима се ова техника разликује од
кроз сито и држача који може бити дрвени
осталих. Посматрањем под лупом
или метални. Оно што се види на отиску,
отиска сито се идентификује пуним
односно оно како ће отисак изгледати
површинским слојевима боје. Боје су
јесте у ствари део сита који није затворен
јаког интезитета, у тоналилету широког
шаблоном. Кроз део који није затворен
спектра. За разлику од акватинте
шаблоном, боја, потиснута ракелом,
и литографије, отисак ситоштампе
слободно пролази и отискује се на папир
нема могућност да прикаже лавир,
или било коју другу подлогу.
односно да опонаша технику акварела.
Шаблони могу бити ручно
Оно што је још карактеристично за
прављени или компјутерски
ситоштампу јесте могућност извођења
припремљени филмови
графике како у великом формату
који се користе у поступку
тако и у великом тиражу. Ове
развијања сита помоћу
особености технике, како њене
фотоосетљиве емулзије.
врлине тако и мане, треба узети
Израда шаблона је
у обзир приликом одабира
најједноставнија цепкањем
технике за извођење
папира и блокирањем сита,
новог оригиналног
лепљењем тог папира
уметничког дела,
на сито; затим постоје
графике. Будућност
самолепиви филмови
ове технике, као и
који се секу (скалпелом,
осталих, ограничена
маказама), позитив и
је само онима који је
негатив филм, затим
користе или ће је тек
поступак директног сликања по ситу гумом
користити.
и тушем. Сито се после изведене графике
чисти од боје и шаблона тако да се исто сито
дуго изнова користи. Тамара Пајковић

4
ИСТОЧНИК: РАЗВОЈ САВРЕМЕНE КИНЕСКЕ
ГРАФИКЕ II
По оснивању Народне Републике Кине
1949. творци стратегије даљег развоја
књижевности и уметности одлучили су да
принципи установљени у Јенану морају бити
у служби друштвене револуције у читавој
земљи. Дрворез који је био предводник
у стварању револуционарних слика,
сматран је за вид уметности сопствених
достигнућа и током наредних година
створене су организације које су поставиле
естетске стандарде и подржавале графичку
продукцију: графички одсеци за дрворез
су основани при ликовним академијама,
основана су уметничка удружења у сваком
региону, графичари су придруживани
издавачким кућама и институтима за
истраживање уметности како би стварали
илустрације за њихове потребе. Ли Ћун,
Ли Хуа и Ванг Ћи су у књизи Педесет
година кинеског дрвореза рекли следеће о
овом периоду: „Због тежње да се изгради
модерна индустријска нација, уметници су се Ву Цијангнјен; Партијски секретар наше групе;
окренули потпуно новим темама: индустрији, црно - бели дрворез; 1961.
рударству, великим грађевинским радовима,
пољопривреди, кроћењу планина и долина, Нов, богат у структури и детаљима,
богатству шума у пограничним областима . разрађен графички стил, стекао је
. . све ово је приказивано сликама како би бројне присталице у Кини. Ова врста
се у народу побудио понос и љубав за своју уметничког израза може се видети
земљу. Циљ уметника је био да прикажу у делима Фенг Џонгтије-а (1917-
несебичан дух свих радних људи, огромну 1998), Хсу Куанг-а (рођ. 1938) и Ву
снагу садржану у способности народа да Ћиaнгниен-а (рођ. 1937). Чак и са
побољша природу и тежили су томе да захлађењем међудржавних односа НР
портрети буду прожети снагом и крепкошћу. Кине и СССР-а почетком 60-их година,
У делима овог периода, наш радни народ кинески уметници су наставили да
више није приказиван кроз понижене и следе уметничке каноне Совјетског
повређене ликове као што је то био случај са Савеза. Избор ликова и композиције,
отисцима из 30-их година, већ као господар било да се радило о целокупном
наше земље. Ово је била епохална промена у цртежу или позама фигура у приказаној
уметности.“ драми, сви су били препознатљиви
Следећи токове међународних политичких као совјетски инспирисана уметност.
односа тог времена, на кинеске уметнике су у Наравно, у исто време, неки уметници
многоме утицале уметничке теорије актуелне су тражили инспирацију за своја дела у
у Совјетском Савезу. традиционалној кинеској уметности.

5

Џанг Јангхси; Ношење ручка на њиву
Уметници попут Џанг Јангхси-а (1912-
1964) чији су листови пре 1949. рађени
у стилу европских друштвених протеста,
сада су се окренули кинеским узорима. У
његовим једноставним делима као што је
„Ношење ручка на њиву“ препознатљив је
утицај слика уклесаних на камену и опеци
из времена династије Хан. Интересовање
за традиционалну уметност довела је до
поновног открића шуијин технике дрвореза
(традиционална кинеска техника штампе
замењена употребом боје на бази уља у
покрету Креативне графике).
Хуанг Пеимо; У част црвене заставе; 1972.
6
Раних 50-их година, декани
кинеских ликовних академија су
увидели експресивни потенцијал
технике шуијин и наложили
млађим професорима да је науче
од старих занатлија у сто година
старом атељеу Жонгбаоџаи у
Пекингу. Неки уметници су се
трудили да ову древну технику
прилагоде новим, савременим
мотивима и композицијама.
Изванредан пример је Хуанг Пеимо
(рођ. 1925) који користи шуијин за
стварање емоционално ангажујућих
пејсажа. Његови листови засењују
гледаоце раскошним, богатим,
градационим колоритом и минималном
употребом црног туша, док је рад
људи смештен у природно окружење
органском повезаношћу.
Али традиционални начин израде
ових дела више су ценили становници
градова и други уметници него
сељаци који су чинили 80%
становништва. Они су и даље били
више наклоњени нијенхуа стилу
који је био заступљен у отисцима
популарних радионица. Садржај
ових листова био је потпуно нов,
али су цртежи и боје задржали
препознатљива обележја. Велики
тиражи нијенхуа штампани су у
старим, етаблираним штампаријама
Јанглиућинг у Тјенђину, Таохуаву
у Суџоу и Јангђијабу у Шандонгу.
Својим чистим бојама и јасним
цртежима били су посебно погодни
за едуковање сељаштва о новим
револуционарним програмима. У
смислу пријема код ове публике
Креативна графика није могла
бити такмац нијенхуа. Дела Џао
Јеннијен-а (рођ. 1924) су можда
изузетак. Његови листови имају
композицију постера, ликови су
јасни и недвосмислени, приче
једноставне, обраћају се директно
гледаоцу.
Њихову популарност у свим
сегментима друштва потрвђују
многи репринти у популарним
часописима и журналима, као и
у специјализованим уметничким
издањима. Његов стил одражава
Лу Хсунову максиму „користити дух
слободно и директно“. Осим тога,
теме Џаових дела су увек актуелне и
нису подложне застаревању.
Између 50-их и 70-их година
многи уметници-аматери,
односно уметници без академског
образовања, почели су да штампају
своје листове који су имали добар
пријем код шире јавности. Ови
уметници су велики део живота
провели радећи на пионирским
подухватима развоја Кине: Чао Меи (рођ.
1931) је првобитно радио као земљорадник,
а Сонг Енхоу (рођ. 1936) је био заваривач.
Пошто су имали осећај за врсту живота чији
су део били, њихова дела одушевљавају
емпатијом која избија са њихових отисака.
Можда због тога што су хтели да заобиђу
недостатке услед невештости у приказивању
људске фигуре, њихова дела обично
истичу панорамске призоре, док су људи на
њиховим листовима само орнаменти. Иако
су током времена постали професионални
уметници, нису заборавили своје порекло
и били су посвећени организовању и
подстицању стваралаштва многобројних
уметника-аматера. Похвале и истицање
непрофесионалних уметника из редова
радника и сељака достигле су врхунац током
Културне револуције (1966-1976) када су
због политичких разлога били уздигнути
на идеализовану и незаслужену позицију.
Њихови напори имали су обележје спонтаног
аматеризма али, због пренаглашавања
духовног садржаја њихове уметности док им
је недостајао формални естетски тренинг,
резултати, у највећем броју, нису испунили
очекивања. Касних 70-их, по завршетку
Културне револуције и са отварањем
Кине према свету, људи који су се бавили
креирањем стратегије развоја уметности, као
и сами уметници, дошли су до нових
7
Чао Меи; Природна одбрана северних
граница; Уљани туш на јанг папиру.
схватања функције уметности која је
требало да се бави ширим опсегом
интелектуалног, естетског и друштвеног
развоја. Проширила се креативна
визија уметника, а дрворез се развио
у вишестран вид уметности. Старије
генерације графичара почеле су да
стварају опуштенија, дела растерећена
од друштвених проблема, док су
млађи уметници усмерили пажњу
на потпуно другачија интелектуална
истраживања. Уместо напора да
своју уметност прилагоде потребама
друштва, почели су да се више баве
чисто естетским вредностима. Сматрали
су да је естетика у уметности задатак
примеренији тренутку времена у којем
су стварали. Тада је у медијима „горуће
питање“ било како променити однос
између форме и садржаја уметности.
Теоретичари су се питали „да ли
садржај одређује форму или форма
одређује садржај? Да ли форма има
независну уметничку вредност? Да
ли је садржај ограничен причом?“
Иако се дискусије на ову тему данас
узимају здраво за готово, у то време
представљале су новину и узрок
бројних полемика.
 појавили, и
даље се јављају,
нови различити
стилови, дрворез,
та „подређена“
уметничкаформа
која је привукла
многобројне
младе уметнике
прогресивних
друштвених
идеја, у кинеском
савременом
културном животу
више нема утицај
који је имала
раније. Црно-бели
дрворез, који је
некада сматран
јединим правим
узором, чини се да
је данас изгубио
Џанг Минђије; бакропис свој статус у
свету кинеског
За обичан народ, проблеми којима су се дрвореза. Ипак, имамо разлога да
бавили ови уметници и средства њиховог верујемо да ће за кинески народ са
изражавања били су чудни и далеки, а хиљадугодишњом традицијом израде
њихове уметничке форме тешко разумљиве. дрвореза, за нацију која је измислила
Хсу Бингово (рођ. 1955) дело „Небеска ову технику, он и даље бити важан
књига“, настало у периоду 1988-1991. је медијум за преношење порука.
типичан пример неразумљивог уметничког
израза. И дела Џанг Минђије-а (рођ. 1959),
иако се баве „културом жуте земље“, то јест
свешћу о трагању за коренима, неразуљива
су и самим тим неприступачна обичним
људима. У одређеном смислу, може се Приређено према тексту Јен Шанцун-а,
рећи да се оваква уметност вратила у професора Модерне кинеске уметности на
Уметничком институту у Шенџену.
фазу која је претходила револуционарним
Приредила Драгана Марковски
стремљењима Лу Хсун-а. Наравно, ово није
потпуно тачно јер је очигледно да су ови
уметници промишљали о културама истока
и запада, модерној цивилизацији, историји
човечанства и релативним вредностима,
укратко, кључним друштвеним проблемима.
С обзиром на то да су кинески уметници
редефинисали функцију уметности и да су се

8
О ЦРТЕЖУ

Давне 1963. године, дакле пре више од 33 године

начинио сам једну забелешку о цртежу коју сматрам
значајном за моје погледе на уметност. Та своја
размишљања изнео сам у неколико ставова, па
је најбоље да тај текст о цртежу прикажемо у
изворном облику.

I
„Цртати“ представља, као прво, покушај да
из себе извучемо оно што мислимо служећи
се својим „знањем“ и искуством о облику које
поседујемо и тако пишемо свој „дневник“. У
тај „дневник“ улази много тога од оног што
сматрамо „важним“, потом брзо схватамо
да има пуно „неважних“ ствари око нас које
уопште не познајемо а које и те како јесу
фактори нашег битисања, као на пример
парче хлеба, отпали лист, жир, маслина,
чинија млека али и корњача и змија и јеж;
затим земља и камен и вода и срп, али и
облак и сенка; затим троугао, квадрат и круг,
али и тачка, боја и светлина и тако даље и
тако даље. III
Цртати као треће, можда најважније
II откриће до ког се долази, значи да
Оно друго што је далеко важније је што си драговољни посленик у извесној
упустивши се у рад, осетиш границу иза служби. Црташ и временом увиђаш
које почињу да израњају испод твоје нешто о себи и о задатку ког
руке проблеми који нису у твом искуству: одабираш, увиђаш коју службу идеја
контрадикције које те узбуђују, сукоби прихваташ, све више себи откриваш,
које како да измириш? У таквом тренутку све чешће осетиш занос слободног
отвара се зона нашег не-знања, нашег бића, заузимаш тачку из које мислиш
личног правог стања које је кудикамо о прошлом и о битку, заузимаш угао из
компликованија од наших осећања у кога провераваш пре свега своје дно а
реалности. Тада настаје драматична борба потом судбину човекову и ето те пред
да се осветли „лични сутон“ и у тим часовима огромним неузораним простором. Ту
разумеш да си прешао предворје иза којег крени и ори. Ту су свеколики падови јер
улазиш у подручје које је свакако било у си човек погрешив, али ту су и могуће
нама али као непознато. радости и усхићења јер си родио плод;
Значи, „цртати“ је пут да наше биће као и најмањи плод биће чудо и озарење.
целовито учествује и да се као целовито Историјско искуство и твоје не-знање
изражава. Наравно, овде се ради о ће ти помоћи да уз скромност и труд
преиспитивању и наново и наново о наново oсетиш питање и „стварносног“
откривању језика који носи садржаје. и „нематеријалног“ света.

9

IV
Цртати – сем писања крвљу из вена значи
чинити „чедне“ белешке и „наивне“ записе
оног до чег нам је стало и успут и на брзину
бележиш и провераваш да ти из меморије не
измакне људско стопало, покрет руке, лист
одређеног плода, гране дрвета, међупокрет
не само људског тела, планиметријске
хармоније и дисонанце, перспектива и
њено укидање, незаобилазност геометрије
и важност увида простора иза њених
геометријских плећа; шта тек да кажемо о
биљу, растињу, зверињу? Како да изразимо
разноразне релације овога света? Како
да прикажемо врлине, како да изразимо
љубав као врховну категорију за опстанак
и у осталом као једини одговор на питање
смисла живљења! Цртежом је могуће све
ово шифровати и дешифровати. Цртежом
је могуће све ово наговестити и стрпљивим
корацима и анализом доћи до синтетичког
објављивања које је и старије и височије од
персоналних мука и трептаја – и тако мислим
да цртати јесте и прапочетак осећања
тескобе из којег се изнедрило слово и мисао.
Дакле, цртати је покушај да откријемо нешто
од живућег система и тај пут нас води у
егзистенцијални, филозофски и морални
проблем – а то значи опет одговарати на
питања зашто, како и у име чега – односно
цртати представља писање стихова
произашлих из нашег ока, руке и срца. За све
ово амалгам је наш све више гранајући ум.
Најзад, ево ме где се нешто зачиње. Ево
ме где се налазим у средишту између белог
папира и оловке или пера, између руке,
прстију и самога себе, између своје рутине
и навика и онога непознатог што се крије
између или иза тога – а то ме подсећа на
оног што има наду да из огромне количине
песка открије сићушно зрнце сјајуцкавог
злата. Почињем – радостан сам и бојим
се. Где смо се то упутили и зашто вучемо
линије? Шта ме на то нагони и који му је
циљ? Какво је то писмо и коме је упућено, а
тако тешко читљиво? Интимно ли је то писмо
или је то порука – коме?
10
Цртам то јест, пишем и мислим како
шаљем неком своју реч – али не
видим ко је тај ко то треба да прими
и најзад примећијем да ме то и не
мори и ја настављам да сричем слова.
Тако схватам да ми је потребно много
времена да изговорим знак А и пуно
времена да се изговори знак Б и много
времена да кажем слово В и сасвим
сам сигуран да у овом животу азбуку
завршити нећу. Моје је да наставим.
И једино што наслућујем као истину
јесте да ОMNIA VINCIT AMOR. При
томе се мора добро разумети шта јесте
AMOR. Цртати срцем су кораци према
љубави а биће да је то стаза према
разумевању света!
После 33 године од кад су забележена
ова размишљања о цртежу могу додати
следеће, данас 1996. године:
Цртај, бележи и своје и људско
постојање на начин као да си први
човек који има тај задатак, попут
мајстора с дрветом који изнова смишља
и украшава столицу, попут сељака што
непрестано оре, сеје и жање, попут
учитеља што вечито строго и нежно
децу узгаја, попут песника који упорно
мери и премешта звук речи а све у
жудњи да створи степеник до сада
ненаписан а тај стих је дуго лебдео,
кроз време, између наших чула.
Цртај и пиши и можда ту лежи
спасоносни сјај за једну или више душа,
али нека те не напушта мисао да снага
твог дела извире из скромности и да
си се у дисциплини узвисио – сасвим
је сигурно да је озбиљан тенутак да се
вратиш на почетак почетка јер језик
форме и стила често нема нерв душе
– стога, што се чешће враћаш то боље.
И зато откривај већ давно откривено
и схватићеш да на самосвојан начин
откриваш и изражаваш и себе и
даљи ход. То је начин да ти искази,
укључујући општи принцип, буду добри
и чисти и тада се смириш и не плашиш
се што си смртан јер видиш да си
освојио разлог што си постојао!

* оцу!
Цртам и намера ми је ЈАСНА да
забележим како осећам тело мачке
или корњаче или сенице, тако обична
и позната створења а у исти мах
створења препуна тајне чине да се
осећам малим и да јесам полуслепи
учесник – посматрач свеколиког
окружења!
Трудим се и чиним оно што је
потребно да би та створења то заиста
и била и најзад увиђам да они то
заиста и јесу, па ипак, видим и то да
подвиг није докрајчен и узнемирен
сам.
Којим и каквим гласом да вас
обзнанимо, питамо се и настављамо у
потрази да из себе извучемо скривени а
свемоћни језик!?
Тада можда почиње покушај суочавања
са комплексношћу живота. Тада настаје
свечани тренутак у ком смо се срели са
смислом постојања и то зовемо срећом или
рађањем!
Сасвим сам сигуран да ово о чему говорим
јесте осећање које је дирало и оног у
праисторији и оног у историји, али је
очевидно да сво сликарство од прапочетака
и сва скулптура од прапочетака до данас
НИСУ НИШТА ДРУГО ДО РЕПРЕЗЕНТАТИВНА
КОНСЕКВЕНЦА ЦРТАЊА КАО АЗБУКЕ
ЕЛЕМЕНТАРНИХ ПИТАЊА, ОДГОВОРА И
ЧУЂЕЊА!
* своју улогу! ОНО се са радошћу
Цртам и намера ми је НЕЈАСНА и не знам
шта хоћу да кажем!? Да видимо о чему
је реч: уверен сам да то није корак да се
начини један цртеж више!
Човеку није довољно то што су изнети
многи одговори на многа питања! Одговора
никад није довољно да би се објаснило чудо
овог света и стога је на њему да настоји да
наново поставља иста питања о љубави, о
хармонији и да је питање живота мрава и
живота човека исто питање!
11
Јер и један и други су браћа по
Шта то значи цртати ако не
бележити изнова већ давно
постављена питања јер ако није
тако чему гледати око себе,
чему мишљење, чему слика,
чему песма, чему звук!?
*
Нацртао си и објаснио букет
љубичица али је при томе
сасвим могуће да тиме
постављаш и питање порекла,
то јест питање великог
створитеља! Од чега то зависи?
Свакако од твоје воље, твоје
чедности и смирености, можда од твоје
имагинације, можда од твоје верне
службе дару или од свега тога заједно
што је засигурно кретање према трагу
духа, а то је не мала помоћ добрим
Анђелима!
*
Поље цртања и уписивања је пространо
и бескрајно и по трајању биће га
онолико колико живот на ШАРУ
издржи.
Дете црта, човек црта и природа сама
црта и оставља своје „цртачке трагове“
на камену, листу, небу, песку, цвету,
људском лицу или кожи његовој!
Драматична је то борба да ступи на
сцену дете и да на тој сцени прузме
ослобађа својих страхова али и
радознало и бурно и са усхитом
открива овај свет цртајући!
Тако, као одрастао определивши се да
цртајући мислиш и говориш, разумеш
да можеш бити СУНЂЕР ОТВОРЕНОГ
ОКА и разумног срца, достојанствени
слуга и скромни проповедник, онај што
указује на битно, онај што муца и сриче
и онај што пева према небу АЛИ НЕ
ЗАБОРАВИ ДА НАУЧИТИ ЦРТАТИ НИЈЕ
МОГУЋЕ!

Јер у тренутку када си пристао да си то
научио, тада буди сигуран да се бавиш
симулацијом и да си на лошем трагу!
* Колико дуго је срце Рембранта
Покушај да нешто кажеш о Врапцу или
Невену, о Води или Грумену земље, о Ватри
или Простору, о Кори дрвета или о Копиту
коња, о Сјају ока или о Огледалу наше
душе, о Јасно видљивом али и о Привиду, о
Додирљивом али и о Снажно недодирљивом,
о Божанској речи али и о Људској
сумњичавој и о Опирућој страсти
и видећеш како те зебња
и радост, лед и ватра обливају и воде те
у тумарању и посматрању до тачке када
откриваш „нешто“ што си дуго тражио па чак
и оно ни сањао ниси!
и одмах ћеш схватити да си
забезекнут и нем и да је оно што знаш скоро
ништавно, стога цртај и труди се да откријеш
прве звуке свирале и бубња. Покушати је већ
смирење и блаженство!
*
Никад не помишљај да си модеран и
савремен (то остави другима са сумњивим
даром, слабим карактером и немоћнима) јер
твој исказ ће бити заувек нов! И када је у
домету скрооман!
12
*
Како је осећање среће доживео
Велики Мајстор Алтамире када су му
очи сагледале шта су то његови прсти
створили!? Које је небо било понуђено
Великом Мајстору Скулптору пошто је
напуштао Мемфис!?
Како је дисао Велики Мајстор
Студенице после завршеног посла
излазећи из храма и упустивши
око своје према висинама!? Које
усхићењеноси Ђота када се отелотвори
у Фрањи из Асизе!?
Шта знамо о рамену „Млекарице“
испуњеног снагом, верношћу и
„вечитим“ постојањем и како да
Вермерову радост и филозофију
искажемо!?
дрхтурило након Саулове руке што
брише сузе слушајуће Давида како
небески свира
и тако редом у недоглед и
мисли на то да је човек мали и огроман,
ништа и све!
Цртај, мисли и урезуј с љубављу.
Младен Србиновић
(1996.)
 НАДРЕАЛНИ СВЕТ
САВРЕМЕНЕ
БРИТАНСКЕ
УМЕТНОСТИ
Не знам да ли сте љубитељ емисија типа
Britain’s got talent или X Factor у којима се
несрећни кандидати очајнички боре за свој
минут славе, док уважена господа судије
буквално бришу њима под, трудећи се
да уделе што шокантнији и безобразнији
коментар? А све у циљу забаве милионске
малограђанске публике која навија и
уздише са својих улубљених кауча у
неизвесном ишчекивању резултата ове
својеврсне гладијаторске борбе. За све су
криве компаније за истраживање медија
које немилосрдно избацују статистичке
податке о томе шта просечни, поштени ТВ
претплатник воли или не воли да гледа.
Ако људи воле јефтина ...ња, то ће им се и
сервирати! И тако дођосмо до тужног стања
наше свакидашњице у којој емисјије о науци
и правој (не естрадној) уметности могу бити
виђене негде око пола ноћи, ако уопште и
добију термин за приказивање.
Е, ту је лукави чика Сачи доскочио проблему
досетивши се да направи (а у стилу оне
старе „Ако неће брег Мухамеду, Мухмед ће
брегу“) вишеделну емисију коју је „скромно“
назвао „Сачијева школа“. У њој је применио
тај опробани, популарни стил већ поменутих
ТВ емисија за инстант лансирање таланата
у висине медијског сазвежђа. Из недељу у
недељу смо могли посматрати шест младих
кандидата који су сви, осим једног (да будемо
поштени), тек искочили из школских клупа
разноразних уметничких школа/факултета.
„Велики тата“ се није појављивао под
изговором очувања своје приватности, али
се зато побринуо да за свој циркус ангажује
достојне судије (Трејси Емин - уметница;
13
Метју Колингс - критичар, Френк Коен
- колекционар, госпођа Буш - кустос).
Деца су се мучила да у кратком року
за сваку емисију изађу пред нас
са некавим смисленим уметничким
пројектом прикладним за јавну локацију
на коју би их тата бацио (била је то
једном плажа у Хејстингсу, други пут
префињени замак Садли, онда Сачијева
галерија и тако редом), мада је врло
тешко рећи да ли су у томе и успевали.
Верујем да је сваком гледаоцу који је
имао прилику да види макар једну од
ових епизода, с правом, пала на памет
мисао „Ово они зову уметност? Па ово
бих и ја могао да направим!“ Да ствар
буде гора, већину ствари ови млади
савремени уметници нису ни правили
својим рукама. Само би смислили идеју,
скицирали некакав нацрт и наручили
да им то направе/излију/конструишу/
исеку/исполирају плаћени мајстори
свог заната. Ако сам икада и сумњала,
сад сам се уверила да уметност свакако
није више оно што је некад била!
Можда ми је као још већи шок дошло
сазнање да се цртање по живом моделу
више уопште не учи по уметничким
школама у Британији!!! Знам да је
тешко поверовати, али збиља је истина.
Какве то катастрофалне последице
има на генерације нових уметника
могло се видети по невероватно
јадним цртежима које су ови школарци
направили пред камерама (и навели ме
да озбиљно сумњам да у њима лежи и
трунка талента).
Жалосно је било гледати ове младе људе са
каквим страхом, мучнином и презнојавањем
приступају овом задатку. Као да су крочили
на неку другу планету пуну крвожедних
ванземаљаца, а не пред живи модел и
бели папир! Сниматељи су приказивали
ту несрећну децу и када се свађају и када
се нервирају и када се зноје и црвене пред
судијама . . . Трејси Емин је у једном тренутку
малтретирала једног кандидата питањем
зашто мисли да је његов рад уметност. Чујте,
питање би било сасвим на месту да га је
поставио било ко други. Али та иста Трејси
је на почетку успона своје каријере била
упитана исто и пред камерама одговорила:
„Моји радови су уметност зато сто ја кажем
тако!”, (додуше, јесте додала нешто и о
томе штa је „смислила“). Није ми јасно какав
је одговор сад (десетак година касније)
очекивала да чује? Најјачи утисак је био
тренутак када је кињила једног од младића
и кад јој је он одбрусио да његов рад можда
јесте „!/%“, али он макар уме боље од ње
да намести кревет! Добра шљага у лице!
(Треба ли да вас подсетим на то да је један
од нејчувенијих инсталација Трејси Емин био
„Ненамештен кревет“ из 1999?).
Трејси Емин; „Ненамештен кревет“
Зашто се ова емисија уопште зове (пачија)
„школа“ је врло интересантно питање. Ако су
хтели да покажу да је ова „школа“ другачија
зато што се у њој практично ради а не седи
се и не слушају се предавања, онда су мало
промашили тему јер нема уметничке школице
у којој се практично не радуцка.
14
Ако су хтели да науче кандидате
да размишљају у ширем контексту
(„Шта год радили, радите то на
најекстремнији начин“) и да у кратком
року и за мале паре смисле нешто - и ту
су мало оманули. Оно што је за њихове
стандарде мало пара је у Србији
и многим другим земљама читаво
богатство. Можда су хтели да покажу
како, да би неко одрастао у уметника
у овом садашњем свету, мора да научи
да јавно поднесе и најгору критику и
да се као мачка увек дочека на ноге и
узврати следећи пут радом који ће бити
бољи? По томе се да закључити да је за
успех данас много важније бити кловн и
дебелокожац него поседовати таленат.
Један од судија је изјавио како су ова
деца била загађена „ђубретом“ којим
су им годнама пунили главе по разним
уметничким школама/колеџима. Али
зашто онда у Сачијевој школи за своје
кандидате нису одабрали неке случајне
пролазнике са улице (неконтаминиране
школским ђубретом), а не све децу која
су завршила те оцрњене школе? Не
могу да одолим а да овом поштованом
судији не одбрусим ону мудру, бабину:
„Не пљуј у бунар из којег си воду
пио!“И шта мислите ко је у завршној
емисији освојио непроцењиву награду
да добије Сачијеву патронажу (златна
кока!) и да учествује на изложби у
чувеном Ермитажу у Русији? Наравно,
шоу не би био шоу да није било обрта.
Уместо Мета чији су радови одисали
интелигенцијом, креативношћу,
упорношћу и вредним радом, награду
је добила лепа и недокучива Јуџини
чији су радови „представљали све оно
друго“! Њој се изгледа посрећило када
је, ходајући улицама Лондона, угледала
стабло дрвета које је накаква олуја
оборила и приковала на металну ограду
нечијег дворишта. Мало ли је рећи да
сам то исто дрво и ја видела у пролазу?
Јуџини је, појурила по општини да јој
дозволе да исече то парче ограде

(претпостављам да је то био најтежи део
њеног посла), мало га дотерала и то је
изложила. Дланом о длан. Ето, ако сте
млади, склони уметности и жељни успеха,
увек са собом носите моторну тестеру и
добро загледајте по туђим двориштима док
шетате около. И успех вам је загаранован!
Цела ова прича је заправо требало да
буде само увод у нешто што је много
компликованије, научнофантастичније и
канцерогеније, а што се зове савремена
британска уметничка сцена. Верујте, то јесте
сасвим друга планета у односу на ову нашу
српску уметничку жабокречину у којој, као и
на Месецу, нема никаквих услова за живот.
Просечном становнику Србије, изгладнелом
током две декаде непрекидне економске
кризе, тешко да може пасти на памет да
сврати у галерију или, не дај боже, да
купи неки уметнички рад. Српски уметници
самофинансирају своје изложбе на којима се
ништа не продаје и ништа не зарађује, тако
да што више изложби приреде то су лично на
већем губитку. Сиромаштво је цена успеха!
Чујте, заиста је много теже Британцима
објаснити принципе по којима све то овде
функционише и како преживљавају српски
уметници, него што је вама објаснити како то
функционише у Британији. То не значи да су
ствари ишта нормалније и здраворазумскије
на Западу, само су некако дијаметрално
супротне у односу на ове овде.
Хајде да загриземо сад у ту торту која се
филовала последњих двадесет година на
британској уметничкој сцени. С правом је
називају „балон савремене уметности“ јер
је нарочито последње деценије дотични
надуваван и препумпаван тако да сваког “
15
часа може експлодирати. Захваљујући
деценијском економском благостању
које је почело са генерацијом јапија
80-тих, дошло је до нечега што никад
пре није виђено у целој, дугој историји
уметности. А нигде боље објашњено
него речима Ендија Ворхола: „Прав-
љење новца је уметност!
Цене радова свих познатих савремених
уметника, живих или мртвих, који су
стварали у последњих педесетак година
(у савремене се сврстава и Ворхол
и Ротко) су расле по хиперболичној
кривој и често надмашивале цене
радова старих мајстора! Колекционари
су их куповали не да би их гледали и
уживали у њиховој лепоти, већ би их
одмах смештали у складишта чекајући
да прође време и нарасту цене. Зарада
је била загарантована, али не зато
што су вредности тих дела природно
реално спирално расле, већ зато што
су богати колекционари, познате
аукцијске куће и приватне галерије
које су промовисале те уметнике
вештачки одржавале цене и гурале их
стално на више (без икаквих законских
ограничења). Опробан и чист начин
да богатији сигурно постану још
богатији. Колико пута смо чули да је
неки богаташ поклонио своју приватну
колекцију неком музеју, или отворио
свој музеј? Нема много великодушности
и љубави у таквој одлуци. Дотични
великодушни добростојећи ће због тога
остварити велику редукцију у порезу,
да је заправо себи уштедео огромне
паре. Наравно, тај новац ће држави
морати да надокнаде друге платише
пореза, такозване ситне рибе, као ви
и ја. Зато толике банке и корпорација
спонзоришу музеје. Све је то мешавина
помоћи, бизниса и рекламе. Швајцарски
банкари путују у САД; иду у лов на увек
нове богаташе који желе да избегну
плаћање пореза. Чист профит – дуга
љубав. Породица Муграби поседује око
9% свих светски познатих Ворхолових
радова, те су стога у могућности да
манипулишу ценом његових радова, да
држе његову цену. Оваква манипулација
тржиштем је строго кажњива и затвором и
новчано у свим другим областима бизниса
(финансијама, рударству, авиокомпанијама . .
.) и зове се стручно cornering the market. Али
нема такве регулативе за мултимилионско
тржиште уметничким делима – изгледа да
је у уметности заиста све дозвољено . .
. И тако сви они који могу то да приуште,
настављају безбрижно да купују Ворхола јер
знају да постоји неко да штити цене за њих
и да уложени новац практично не може бити
изгубљен. А што је већа потражња, више
скачу цене и све тако у круг . . . И балон се
увећава.
Модел за овај нагли успон савренеме
уметности је направио, нико други него више
пута споменути господин Сачи када је 90-тих
година откупио радове младих брит уметника
и направио од њих интернационални
бренд (и узор за данашње младе таленте):
Демијана Хирста, Трејси Емин, . . . Изложио
их, изрекламирао, продао и зарадио.
Једноставан рецепт, с веееликим нагласком
на рекламу и медије. Многи су пошли
његовим трагом . . . Од тада па до данас
Сачи није престао да буде најпожељнији
патрон младих и још неоткривених талената.
Дешавало се више пута да сврати на
годишњу изложбу студената Goldsmiths
College MFA Degree Art Show и да откупи
целокупан рад једног студента (сетимо се
Фриза). Млађани уметник на кога би Сачи
своју заштитничку шапу ставио, преко
ноћи би постао славан, тражен, богат и
пребогат. Несумљиво је да је мистер Сачи
на овај начин допринео комерцијализацији
уметности. Садашње нове генерације
уметника свесно или подсвесно стварају
дела која су кројена по укусу овог великог
патрона, у нади да ће привући његову пажњу
и да ће дограбити свој део колача. Уместо да
иду неким путем којим би иначе ишли, они су
усмерени јасним материјалним циљем пред
собом. Никад пре појаве „младих британских
уметника“ (М.Б.У.) није бивало да се одмах по
завршетку колеџа инстант достигне велики
материјални успех.
16
Они су били ти који су први продрмали
тај штап са везаном шаргарепом на крају
канапа (шаргерепом богатства и славе).
Раније би се дуго година вредно радило да
би се дошло до успеха тек у неком зрелом
добу или, у најгорм случају, после смрти.
Али М.Б. уметници су имали дуплу срећу.
Они су одрастали у свету у којем нико није
ни сањао о великим парама у уметности, те
су имали ту важну привилегију да стварају
оно што сами желе и што их интересује.
Кад су они ступили на сцену то је била
побуна против конзервативне Британије;
све је постало могуће, уметност је постала
луда и шокантна . . . И дефинитивно
забавнија и интересантнија за обичне
људе. Новине су почеле да пишу, људи су
почели да причају о најновијој уметности,
да се интересују више. Можда и да је
разумеју више. А последњих 20 година је
довело до тога да, веровали или не, више
људи иде у музеје и галерије у Британији
него на фудбалске утакмице !!! У Лондону
можете сваког дана ићи на отварање неке
нове изложбе. Уметност је заиста постала
део свачијег живота, више него икад пре.
Обични, просечни људи су постали много
свеснији шта се дешава у савременој
уметности, мада не увек из правих разлога.
Раније би вас таксиста, кад бисте му
ракли да се бавите уметношћу, одмах
питао да му објасните како је могуће да
је неко изложио гомилу цигала у галерији
Тејт Модерн и да то називају уметничким
делом. Али последњих година таксиста
би поставио другачије питање – колико
сад милиона фунти вреди најновији рад
неког од савремених умртника! Сер Ентони
Кероу, скулптор који је својевремено као
млад, 60-тих година прошлог века, био
авангардан и револуционаран је изјавио
како је галерија Тејт Модерн проблематична
јер заглупљује уметност. Када су 2006.
ту изложили инсталацију начињену од
огромних тобогана високих по неколико
спратова (Карстен Холер, Test Site, 2006),
људи су чекали у дугачким редовим да би
се низ исте спуштали. Као на вашару.
Он сматра да уметност не треба да буде само
забавна. Звучи поприлично конзервативно за
неког ко је некада био радикалан и померао
границе уметности. Стара прича. Многи
су чим су се докопали фотеље и постали
део естаблишмента заборавили на своју
револуционарну младост. Није да не разумем
шта човек хоће да каже. Добро се сећам тих
тобогана и какво су ми олакшање донели јер
су добро забавили моју малу ћерку. Да није
таквих ствари децу нико не би ни батином
могао да одгура у галерије, а то би било
штета.
У мају 2008. „брит арт“ је на тржишту
достигао највеће цене икад! А онда је
дошло до лома, велике економске кризе.
Као некаквим чудом балон уметности је, и
поред кризе, наставио да расте! Изгледа
да је то нека игра којој нико не зна
правила, а само милијардери знају да је
играју. Свакога дана савремене галерије
телефоном позививају богати колекционари
који би сви први да уграбе и нањуше шта
је најновије и шта је the hottest thing овог
тренутка! Треба нечим попунити огромне
станове (с лепим погледом) све млађих и
многобројнијих јапија, банкара, бизнисмена,
инвеститора . . . Последњих година су у
игру ускочили и још више погурали цене и
шеици и руски милијардери. Дела старих
мајстора су малобројна да би утолила глад
толиког нарастајућег тржишта, али су
зато ту ускочили савремени уметници са
својим многобројним радовима (као што
су Ворхолове графике). Већина њихових
радова су маспродукцијска, репетитивна,
комерцијалнија него икад пре, али ко мари
кад се пара врти? Роман Абрамович је купио
Triptych Франсиса Бејкона за 43 милиона
фунти. Скулптура Hanging Heart Џефа Куна је
достигла цену од 10 милиона. Слика Bloodline
– The big family no.3 кинеског уметника Џанг
Сијаогонга је продата за 3 милиона. Green
Car Wash Ендија Ворхола за 30 милиона.
Слике с лептировима (серије рађене
лепљењем крила лептирова у мустри сличној
калеидоскопској шари) Демијана Хирста су
продаване за 4 милиона свака, а он их је
штанцовао са својом армијом од преко сто
17
педесет помагача који раде у његових
шест студија широм света! У штампи
се увек одржавала слика за јавност
како су дугачке листе чекања да би
се купили радови Демијана Хирста. А
тек недавно је избио скандал кад је
случајно процурила информација да у
галерији Вајт кјуб (Хирстов званични
заступник у Лондону) леже на лагеру
огромне количине његових радова
(неке процене кажу, вредности око 100
милиона фунти). Истина је да заправо
галерија не може да прода колико тога
има само од Демијана. Да не би била на
губитку „Бела коцка“ мора да одржава и
штити цене његових радова на високом
нивоу. На аукцијама, ако нема купца
за неки његов рад или је понуђена
цена прениска, онда галерија улеће са
својим дилерима и купује рад (да не
пукне брука по чаршији, не дај боже!).
Наравно, то се тако не представља у
јавности. Верзија за обичне смртнике
је да су поменути дилери заправо
откупили рад у име неког виртуелног
клијента који је био на другој страни
телефонске везе. Чик докажите да није
било тако! Не знам да ли се сећате
Хирстовог најскупљег рада? Она
огавна, кичераста лобања опточена
дијамантима из 2006. за коју је тражена
цена била тричавих 50 милиона фунти!
Дуго времена није могла да се прода
и на крају је стигло обавештење да
је дотичну, за пуну цену купила нека
тајанствена инвеститорска група. Тек
после годину дана се открило да је
један од тих „инвеститора“ био сам
Демијан, а други галерија. Чини се да
је ово прва повећа пукотина на наоко
сигурном тржишту уметничких дела. .
Али, изгледа да је Демијан, као сваки
поприлично добар бизнисмен, увек
спреман да се дочека на ноге! Чим
је дошло до економске кризе, он је
одлучио да учини храбар корак који
ниједан уметник пре њега није начинио.
Направио је масовну аукцију својих
радова септембра 2008. на којој
је све било продато за феноменалних
111 милиона фунти!!! Не знам зашто
ми се мисао о Титанику врзма по
глави . . .
Аукције су праве представе пажљиво
креиране да опуштају џепове, док
истовремено повећавају грамзивост и
надметање међу купцима. На почетку
је Џеј Џоплинг (Хирстов дилер из
галерије White Cube) подгревао
атмосферу купујући радове за неке
своје наводне клијенте. И касније, кад
год би било неког застоја у продаји
увек би или он или Лери Гагосиан
(Хирстов званични дилер из Њујорка)
ускочили да подмажу ствар. Уосталом,
њих двојица су те вечери и звали
старе пријатеље и купце тражећи
Пол Гаварни: Муза сликартва; литографија
услуге од њих. Свима њима је у интересу да
се тржиште креће . . . Интересантно је да
су неки купци добили јако повољне услове Оне нуде и гаранције да ће да плате
плаћања. Обичај је давање рока од 1 до 3 минималну цену за рад било да се он
месеца за плаћање без камате, али овом прода или не. Све је то јако рискантно.
приликом неки су добили и преко годину Али, похлепа је та која тера да се овај
дана. Те вечери балон очигледно није прсао, свет врти у круг.Шта још рећи осим да
али су одмах после ове тријумфалне ноћи нам тек следи да видимо какав ће крај
кола почела да иду низбрдо. Већ после пар имати ова прича? Да ли ће велике паре
месеци на аукцији је продато само 50% да „одЈезде“ и „одДафине“ или овај
од очекиваног – многа позната „имена“ су јединствени балон може бесконачно да
остала непродата. До краја 2008. је аукцијска нараста, упркос свим законима физике?
кућа Сотби пуно изгубила. Акције су падале. У сваком случају, чујем да се Демијан
И цела 2009. је била лоша, није било знака Хирст вратио класичном сликарству.
опоравка. Не може се рећи да је дошло Можда јесте дошло време за нека
до пуцања тржишта уметничих дела, пре преиспитивања, повезивања са старим
је реч о некаквој корекцији цена. Бизнис вредностима које су доста дуго биле
се сад мало другачије води. Нешто као у запостављене. Можда је ово време када
супермаркету када платите цену једног, а ће после бучне декаде доћи најзад ред
добијете два производа . . . Аукцијске куће на „спорогоруће“ уметнике да изађу на
као Кристи и Сотби су и даље у опасности бину и засијају у пуном сјају. Можда.
јер оне нису само посредници-агенти у
продаји, нису више само средњи човек као
раније, оне су постале део система који
Из Лондона, за АУТОРСКИ ОТИСАК-
активно утиче на цену. Оне позајмљују новац
Сања Стаменић
одређеним купцима на аукцијама („почеши
ме да те почешем“ техника), само да би
продали за што више.

18
ОТИСЦИ СНОВА
У галерији Центра
за графику и
визуелна истраживања
АКАДЕМИЈА, крајем марта
отворена је изложба
графика Бојане Петковић.
Бојана Петковић рођена је у
Београду 1982. године где је
завршила и Факултет ликовних
уметности, одсек Графика,
у класи професора Драгана
Момирова.
Добитница је награде на Бијеналу
студентске графике 2008. године.
Приредила је две самосталне и
учествовала на многобројним групним
изложбама у земљи и иностранству.
На изложби у Графичком центру Бојана
је представила занимљиву поставку
„графичких објеката“. У питању су јастуци
који висе у слободном простору, на чијим
је јастучницама, у техници ситоштампе
отиснута серија фантазмагоричних
представа. Надреалистичким поступком
слободних асоцијација, уз помоћ јасног и
језгровитог цртежа, приказани су отисци
снова.
19
Јастук овде прима отисак онога што
се дешава у глави снивача. Добијена
шема сна показује нам, на начин како
то у сну бива, искидану димензију
време-простор и на најневероватнији
начин повезане догађаје, предмете и
личности. Управо онако како се сан
заиста и одвија. Бојана налази добар
начин да представи структуру сна.
Кафкијански сведен израз неоптерећен
претераним описима и без накнадне
дораде какву често примењују они
што сан препричавају. Можда је
литерарно обрађен сан лепши и
јаснији али колико је тако препричан
и разјашњен веран ономе заиста
отсањаном? Треба напоменути и да
се отисци снова налазе на обе стране
јастука, одатле и оправданост начина
на који су постављени у галерији.
Сваки отисак сна у Графичком центру
треба посматрати са две стране.
Постоји народно веровање изражено
кроз поруку: „Када ме сањаш окрени
узглавље да сањам и ја тебе“. Ово је
само покушај да се сан контролише.
Наравно, сан најчешће не ради онако
како бисмо ми желели.
Сан има своја сопствена
правила. Постоји још
један разлог за обртање
јастука, онај када се једна
страна сувише напуни
ноћним морама, па спавач
жели да мало расхлади
главу. Некад то не успева
па остају два отиска на
истој јастучници. Бојанини
отисци показују управо
овакве узорке узглавља,
оне препуњене сновима.
Узгред, ваља напоменути
и то да Центар одавно
није имао овако
маштовиту и савремену
поставку, што је доказ
да се помоћу довољно
маште, талента и техничког знања то може
остварити класичним графичким поступком. Наиме, за оне који се не сећају,
И на крају, подсетио бих читаоце да се те године је на завршној изложби
наше предвиђање од пре неколико година, студената Графичког одсека,
изнето у тексту „Појачање“ (септембар 2007) приређеној такође у Графичком
остварује. центру, предњачила класа
професора Момирова. Ауторски
отисак је тада најавио да ће наша
графичка сцена управо из ове
генерације добити неопходно
појачање. Један рад Бојане
Петковић је том приликом и
репродукован у нашем листу.
Својом последњом изложбом Бојана
је доказала да смо били у праву.

Бојан Бикић

20
ВИСОКА штампа
Поштоваоци истинске уметности,
љубитељи графике и уметничка
критика имали су несвакидашњу
прилику да другог марта ове
године, у галерији Феникс,
присуствују отварању изложбе
линореза Бојана Бикића. Овај
уметник млађе генерације
представио се београдској
публици графикама из последња
три циклуса, једнопролазним и
вишебојним линорезима, насталим
у протеклих неколико година. За
разлику од скромних изложби
бомбастичних наслова, Бојан је своју
изложбу назвао једноставно, по
техници – линорези, али је сву своју
маестралност исказао на изложеним
делима. На радовима великог и
средњег формата присутна су три
доминантна мотива: женски актови,
митолошке сцене и животиње.
Женски актови, иако врло захтеван
мотив, у Бикићевој интерпретацији су
изведени са осећајем изузетне лакоће,
без сувишних детаља, једноставним
ликовним изразом и зналачким потезом
четке приказујући лепоту и суштину
људске (женске) фигуре у пуном сјају.
Серијал графика под називом „Метаморфозе“ Трећи циклус на одређен начин затвара
инсписпирисан је истоименим класичним круг преузимајући једноставност и
књижевним делом као најпотпунијим сведеност актова, исконско из „Мета-
приказом грчке митологије. На овим морфоза“ и ствара нови квалитет –
радовима аутор класичним ликовним монументалност кроз мотив животиња.
средствима представља илустрације Ове радове, као и актове, карактерише
духовито изабраних сцена, цртеже јасна и сведена композиција, усред-
људских фигура, митских бића, животиња сређена на сам објекат који њоме
и стилизоване природне елементе. Овај доминира, за разлику од „Метаморфоза“
циклус одликује разигран, богат и брижљиво где је композиција комплекснија и
одабран колорит постигнут преклапањем разигранија мноштвом драматичних
четири плоче (боје). дешавања.

21
Бојан Бикић није изложио само Делић тог света и умећа
графике, он посматраче је сваки посетилац ове
уводи у свет високе штампе одличне изложбе
кроз још један вид свог могао да понесе
стваралаштва, ручно са собом не само
штампане књиге, где до у сећању, већ
изражаја долазе његове и у виду ручно
вештине уклапања текста штампаног
и слике. Ова књижевно каталога, што
ликовна остварења, што због је још један
свог визуелног и естетског облик Бикићеве
квалитета, што због чињенице оригиналности.
да је аутор сам изрезао и Растерећена од
одштампао све текстове и слике, ангажоване уметности и
ниједног гледаоца не остављају естетике ружног, ова изложба
равнодушним. је једна од ретких на суморној
београдској сцени која је одисала
свежином и добрим расположењем,
где су доминирали добро и лепота
и, изнад свега квалитет.
Ова изложба у галерији Феникс
трајала је до тринаестог марта
и била је добро посећена, те од
Бојана очекујемо нова остварења
у новим просторима и у краћим
временским интервалима.

Марко Калезић

22
НА ГРАНИЦИ МОГУЋЕГ

Како нисмо часопис који се бави искључиво

активношћу београдског графичког круга,
задовољство нам је да нашим читаоцима
представимо изложбу графика младе
уметнице Снежане Петровић која је трајала
од 29. марта до 10. aприла ове године
у галерији Савеза удружења ликовних
уметника Војводине у Новом Саду. На
трећој по реду самосталној изложби,
Снежана је изложила свој најновији циклус
графика насталих у последњих неколико
година, реализованих у техници мецотинта.
Целу поставку одликује јединство, како
колорита, формата, технике, тако и тематски
повезани радови. Осим ових квалитета,
уметница на својим радовима изражава
на веома маштовит начин свој лични
визуелни, метафизички свет заснован на
аутобиографским елементима, прошлости,
успоменама, искуствима. У пропратном
каталогу изложбе, др Јасна Јованов овако Господин Ташти у лову на предмете од
никакве важности
објашњава Снежанину ликовну поетику:
„Преклапање фикције и стварности,
измишљеног и могућег, сећања и животне Већина ових визуелних аутобиогафских
реалности, успомена и тренутка који исечака везана је за реалне догађаје
управо проживљавамо, налик на танано „из прошлог живота“, из сећања
преплитање ова два пола нашег живљења детињства, различитих животних
присутно у Коплендовом приповедању, околности и искустава: коњићи са
може се запазити и у визелном универзуму циркуског рингишпила, дрвене лутке
Снежане Петровић. Основни елементи тог чији се удови покрећу повлачењем
универзума носе у себи чврсто утемељене конаца, бицикли, летећи балони, птице,
аутобиографске компоненте који на рибе, бродови, кишобани, мреже за
визуелном плану добијају двојаку, на први лептире...“
поглед контрадикторну улогу: с једне стране У Снежанином личном поретку реални
представљају универзално амбијентално елементи су смештени у измишљене
окружење које се ритмички мултипликује просторе, насеобине модуларних
из призора у призор, које тек надоградњом грађевина су позициониране у гнезда
добија на различитости. Фрагментиране, која су иако високо издигнута изнад
ове компоненте постају део слагалице које тла, тананим кореноликим нитима
мењају позиције, па самим тим и наративне ипак повезана са тим истим тлом.
вредности и постају кључни чинилац Метафички призори се тако тумаче кроз
диверситета. одгонетање мноштва симбола.

23
Иако на први поглед замршена и
компликована, слагалица се заправо
лако тумачи, њена симболика је јасна
и упечатљива. Комбиновањем стварног
и могућег Снежана гради своје микро
светове који егзистирају на граници
реалности. Архаична сложеност и
херметичност њеног визуелног система
указују на оригиналност као и „на
креативни немир и непрекидно трагање
за новим и све сложенијим видовима
нарације“ евидентно присутним у делу
Снежане Петровић.
Избор технике је стога апсолутно
логичан и адекватан оваквом уметничком
изразу.

Огледало душе

Веома ми је драго што сам била у

прилици да се упознам са Снежаном
и њеним радом. Још једна веома
позитивна чињеница је и то да још
увек има младих аутора из других
средина осим београдске, који се тако
посвећено баве графиком и то кроз
класичну графичку технику, у овом
случају, мало заступљеном.
Искрено се надам да ће у скорије време
и београдска публика бити у прилици
да се лично упозна са радом Снежане
Петровић и да завири у њен чудесан
свет.

Надежда Марковски
Истрага I

24
НОВИ КОНКУРСИ
KIWA EXHIBITIONS
PURPOSE AND RULES

The Kyoto International Woodprint Association (KIWA) holds periodic exhibitions in Japan :
■ to introduce contemporary woodblock prints from around the world to the Japanese public;
■ to provide an opportunity for any printmaker, professional and amateur, to exhibit and sell his/her
work in Kyoto the cultural center of Japan, and to have their work tour Japan and abroad during the
following years;
■ to enlarge the Collection of prints and art work owned by KIWA and make them available to
researchers, museums, artists and print students; and
■ to promote a greater awareness of the uniqueness and beauty of the woodprint.

RULES
1. Only original woodblock and woodcut prints, unframed, no larger that 100cm X 100cm, and made
within the last four years, will be accepted. Do not send the blocks, only the prints.
2. Mono prints, solar prints, linocuts, photographs, digital graphics or mixed media where wood
comprises less than 50% are not accepted.
3. There is no entry fee.
4. Prints will be properly handled and displayed by KIWA staff or KIWA-appointed individuals only.
5. Prizes and awards are the judges’ decisions and are final.
6. Visitors who wish to purchase a print will be given the artist’s address. KIWA will help facilitate
negotiations, but will not act as an Artist’s Agent or accept any fees or commissions.
7. Prints without written prices, but without the words NOT FOR SALE circled, will be priced by the
Exhibition Committee.
8. Each work must be fully documented on the Entry Form’s LABELS ; works without labels attached
to their backs cannot be exhibited.
9. No work will be returned; do not send more than one piece from each edition or multiple. After the
exhibition, all prints become the property of the KIWA Collection.
10. DEADLINE: July 30, 2010. Prints received after July, 2010, will be held for the 7th Exhibition in
2015.
11. Send the prints with
: a) each print’s Label attached to the lower left corner of the back, AND
: b) the completed Entry Form ; send them all together to the address below.
12. The 6th KIWA Exhibition will be held from March 28 to April 3. 2011, in the Kyoto City Museum.
13. Every artist without exception will have at least one work in the Catalog; prints by the top 150
artists will be on the museum walls; all the prints by the winners will be hung in the exhibition.
14. Prize winners will be notified immediately after the judging by e-mail where possible. Prizes will
be mailed after the exhibition.

TO: KYOTO INTERNATIONAL WOODPRINT ASSOCIATION, KIWA

64-29 MATSUNOKI-CHO, SHIMOGAMO, SAKYO-KU
KYOTO, JAPAN, 606-0816

http://kiwa.net/exihi2011/exhi2011_purpose.html

25
САДРЖАЈ
АУТОРСКИ ОТИСАК
НАСЛОВНА СТРАНА ........................... 1. БРОЈ 11.
Београд: март 2010.
СТРПЉЕН СПАСЕН ........................... 2.
РЕДАКЦИЈА:
МЕДИЈУМ: СИТОШТАМПА .................. 3. Уметничка група ЛИХТ БЛАУ

ИСТОЧНИК: РАЗВОЈ САВРЕМЕНE ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:

КИНЕСКЕ ГРАФИКЕ II ........................ 7. Бојан Бикић

О ЦРТЕЖУ ......................................... 9. ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР:

Марко Калезић
НАДРЕАЛНИ СВЕТ САВРЕМЕНЕ
БРИТАНСКЕ УМЕТНОСТИ ................. 11. НОВИНАРИ:
Надежда Марковски
ОТИСЦИ СНОВА ............................... 19. Вида Стефановић

ВИСОКА ШТАМПА ........................... 21. ЛЕКТОР-КОРЕКТОР:

Драгана Марковски
НА ГРАНИЦИ МОГУЋЕГ .................... 23.
СПОЉНИ САРАДНИЦИ:
НОВИ КОНКУРСИ ............................. 25. Сања Стаменић
Тамара Пајковић
САДРЖАЈ ..........................................26.
ТЕХНИЧКА ПОДРШКА:
Жељко Малић

КОНТАКТ: lihtblau@eunet.yu

www.lihtblau.net
Аутор графике на корицама:
Бојана Петковић Часопис АУТОРСКИ ОТИСАК
излази квартално

ISSN 1452 - 9696

26