IMITATORI

Lica:

– AIŠA,

– DUNJA,

– BEGLER,

– HAŠIM – učenici 6. ili 7. razreda osnovne škole

Pozornica: na sredini je običan sto sa četiri stolice.

(Aiša i Dunja sjede za stolom,

a pred njima su otvorene đačke torbe,

knjige i sveske. Aiša počinje da posprema

svoje stvari koje stavlja u torbu.

Dunja piše).

DUNJA: (završi pisanje) Eto, i ja sam gotova!

AIŠA: Jesi li sve napisala?

DUNJA: (I ona uzima svoju torbu da u nju stavi sveske i knjige). Sve sam završila. Nego,

Aiša, nešto se mislim: šta kažeš za našu školsku priredbu? Hoće li valjati?

AIŠA: Biće dobra, nadam se. Najviše me zanima ko će se od naših javiti za onu tačku

"Pokaži što znaš".

DUNJA: Zar se ti ne bi javila? Da imitiraš, recimo, neku pjevačicu?

AIŠA: Ja? Ne, nikako. Nikakvu pjevačicu! Ali... pa, mogla bih imitirati svog amidžu Aliju!

DUNJA: Kako, kako? U čemu?

AIŠA: Moj amidža Alija ne umije da nešto kaže ako ne izgovori i "kako se uzme". Sve mu

je "kako se uzme". Ovako! (Ustane, stavi ruke na leđa, malo se pogne i ide po sceni

poput starijeg čovjeka, a govori izmijenjenim glasom). Dakle, kako se uzme, važno

nam je imati na umu... kako se uzme... da bez škole i naukovanja... kako se uzme...
nema nikakvog napretka i nema... kako se uzme ... nema sreće i berićeta... kako se

uzme!

DUNJA: (Pljesne dlanovima, smije se). Perfektno! Ha-ha-ha! Kad si to uvježbavala?

AIŠA: Nisam nikad. Samo sam gledala i slušala kako amidža Alija hoda i govori!

(Dolaze Begler i Hašim).

BEGLER: Ma, šta je to ovdje? Nekakvo veselje! Dajte da se i nas dvojica smijemo!

DUNJA: Dobrodošli! Mi napisale zadaće!

HAŠIM: I to vam je sad smiješno?

DUNJA: Nije to, nego pričamo o školskoj priredbi. Hoćete li vas dvojica da se prijavite za

"Pokaži što znaš"? Ti bi, Beglere, mogao imitirati onog televizijskog zeca: "Što te

muči, cakani?"

BEGLER: Zašto ja, kad ti to ljepše izgovaraš? A osim toga, ja ne umijem da bilo koga

imitiram.

HAŠIM: I ja sam antitalenat za tako nešto.

DUNJA: Ma, hajde, Hašime, ne pričaj svašta, znamo te! Da si samo vidio Aišu kako je

imitirala svog amidžu! A ti si neki dan u razredu imitirao svog babu.

BEGLER: Kada to? (Hašimu). Nisam te čuo. Hajde, pokaži, da i ja čujem.

HAŠIM: Nije mi sad do toga!

AIŠA: Hajde, hajde!

HAŠIM: Samo sam pričao da je moj babo poslovan čovjek, stalno ima nekakve sastanke,

probleme, tako nešto...

BEGLER: I, zar je to zanimljivo?

DUNJA: Beglere, ne upadaj! Pusti Hašima neka govori!

HAŠIM: Ovako. Babo sjedne za sto, namrgodi se, puši, ispija kahve... (Sjedne za sto i

namršti se, imitira kao da puši cigaretu i otpuhuje dim i kao da ispija šalicu kahve,
izmijeni i glas dok govori). Danas ću opet imati određeni broj sastanaka, moram

potražiti neka određena rješenja... jer neki određeni ljudi imaju svoja određena

mišljenja koja se na određeni način ne slažu s mojima i stvaraju mi određene probleme

kad se radi o određenim poslovima....

BEGLER: (Zaplješće). Strašan si, Hašime! (Smije se).

DUNJA: Danas si bolji nego kad sam te slušala u razredu!

AIŠA: A priznajem, bolji si od mene u imitiranju!

DUNJA: Uh, sad sam se sjetila! Hoće li neko imitirati našeg nastavnika fizičkog? On stalno

govori svoju poštapalicu Je l' da, je l' da ovo, je l' da ono, bez je l' da ne zna izgovoriti

nijednu rečenicu! Ono, znate već! (Isprsi se, podigne glavu, rukom pokazuje desno i

lijevo, nastoji izmijeniti glas). Ko sad ovdje priča, je l' da? Ovo je čas, je l' da! Mogu li

ja, je l' da, nešto zatražiti od vas, je l' da, da vi poslušate, je l' da, ili vam ja, je l' da,

nisam niko i, je l' da, ništa!?

BEGLER: Izvrsno, Dunja! Javi se i to izvedi na priredbi! Bilo bi crkavanja od smijeha!

DUNJA: Eh, Beglere, u šta bi ti to mene uvalio? Da ja to izvedem na priredbi pa da me

fizikus uzme na zub?

AIŠA: U redu je, Dunja! Begler samo zbija šalu. A ako ti ne razumiješ šalu, onda i fizikus

ne zna!

HAŠIM: A ti bi nama, Aiša, mogla nešto lijepo zapjevati! Hoćeš li?

AIŠA: Uh, Hašime, žao mi je, nisam ponijela ni kasetofon, ni kasetu, da ti pustim traku.

Ali, kad smo još kod imitiranja, mogla bih da vam imitiram moju komšinicu. To je

jedna vrlo fina gospođa...

BEGLER: Može, može! Hajde, da čujemo!

AIŠA: Kažem, vrlo je fina gospođa. Ovako skupi usne.... trepće, uvija glavom... a govori

(sve to imitira)... Znate, ljetos sam bila... što ja znam... u Italiji... šta ja znam... u
nekom tamo... šta ja znam... gradu, gradiću... šta ja znam... i bilo nam je tamo... šta ja

znam... bilo nam je šta ja znam... ugodno i lijepo.

BEGLER: O-ho, ho, pa ti si, Aiša, rođena glumica! Super si!

DUNJA: Ja kažem divno! Divno!

HAŠIM: A sad bi i ti, Beglere, mogao nešto...

BEGLER: Rekao sam već! Ne znam ništa! Ne umijem!

HAŠIM: A hoćeš li da čuješ kako ti izgledaš kad izađeš pred tablu i počneš da odgovaraš, a

mi te gledamo i slušamo?

AIŠA: Da, da, to, to! Ovoga, ovoga!

BEGLER: Šta ovoga? Ne razumijem.

HAŠIM: Čujte ga, ne razumije! Pa, ti ovako govoriš pred tablom. (Imitira đaka koji ne zna

lekciju: sklapa i razmiče ruke, češe se po glavi, gleda uvis i prevrće očima, uzdiše...)

Azija je... ovoga... Azija je kontinent... ovoga... najveći, ovoga... od svih... ovoga...

svih kontinenata... ovoga... i ima... ovoga... ima...

(Dunja i Aiša prasnu u smijeh,

zaplješću, pa se i Begler nasmije

i pljesne Hašima po ramenu)

BEGLER: He, he, malo karikiraš, pretjeruješ, ali ne ljutim se.

HAŠIM: Stvarno se ne ljutiš?

BEGLER: Ne.

HAŠIM: (Podigne dva prsta uvis, kao što se đaci javljaju u školi). Molim, onda, kad se ti

ne ljutiš... evo, ja se prijavljujem! Dobrovoljno, da obogatim našu školsku priredbu!

(ZAVJESA)

ADVAN HOZIĆ