Miroljub Radojković

KOMUNIKACIJA

Reč „komunikacija“ poreklom je iz novolatinskog jezika. Njeni koreni su u imenici

„communicatio“ i glagolu „communicare“. Prvi izraz se u leksikonima stranih reči i zraza
objašnjava kao: saopštavanje, opštenje, veza, ophođenje, dodir. Za „communicare“ daje se
objašnjenje: učiniti zajedničkim; sopštiti; saopštavati; obajviti; izneti pred javnost. U službenoj
upotrebi u Katoličkoj crkvi, glagol „communicare“ označava i pričestiti se ili pričešćivati se.
Zahvaljujući uticaju hrišcanske crkve u srednjevekovnoj Evropi, i činjenici da je latinski jezik
upotrebljavan unutar aristrokratskih slojeva i obrazovane elite, oba izraza o kojima je reč stekla
su korisnike na celom kontinentu. Njihov koren vidljiv je u mnoštvu evrposkih jezika i danas, pa
se tako „komunikacija“, u neznatno izmenjenoj verziji, pojavljuje u engleskom (communication),
nemačkom (kommunikation), italijanskom (comunicazione), frncuskom (comunication) itd.
Činjenica da o njoj raspravljamo i u srpskom jeziku govori nam da i u njemu ovaj koren ima svoj
izdanak.
Izraze „komunikacija“ i „komuniciranje“ rado koristi, i svakako razume, pretežan deo
čovečanstva. Te reči se odnose kako na urođene i prirodne, tako i na naučene sposobnosti i
delatnosti svojstvene ljudima. Poznato je da se tuđice nerado prihvataju u bilo kom jeziku, jer se
tako njegova samobitnost kvari. U tekstovima na srpskom jeziku pre drugog svetskog rata
gotovo se ne mogu naći reči „komuniciranje“ i „komunikacija“. Umesto njih uglavnom se
koristio izraz „razgovor“. Međutim, kada se radi o rečima koje je veoma teško zameniti, jer
sobom nose veliko bogatstvo značenja, otpori ka tuđicama su manji. Takav je slučaj i sa rečima
„komunikacija“ i „komuniciranje“, kao i sa mnogim drugim koje nastaju u sve globalizovanijim
uslovima života modernog čoveka. Jednostavno, čovek ne može a da ne komunicira. Voljno ili
nevoljno on to čini tokom čitavog života. Pošto je „komunikacija“ atribut svekolike egzistencije
taj pojam se lako usvaja i upotrebljava.
Opravdana je pretpostavka da su i imenica i glagol o kojima govorimo preuzete kod nas
iz anglosaksonskog govornog područja. Njihova popularnost se dovodi u vezu sa ekspanzijom
masovnog načina komuniciranja počev od XIX veka baš u društvima koja su prednjačila u
industrijalizaciji i modernizaciji. U njima je počela da se posvećuje izuzetna istraživačka pažnja
fenomenu komunikacije.Najviše ranih istraživačkih i teorijskih radova je tako nastalo na
engleskom jeziku. Otuda, nije na odmet dati još neka pojašnjenja o upotrebi izraza
„komunikacija“ u tom jezičkom sistemu (Radojković i Miletić, 2008). Imenica „communication“
u svom brojivom obliku bi u srpskom jeziku bila sinonim za poruku, saopštenje, objavu. Ako se
u anglosaksonskoj kolevci upotrebi kao množina – „communications“ – tada njeno semantičko
polje ukazuje na posrednike za komuniciranje, tehnička sredstva, takozvane komunikacione
kanale (mass communications, na primer). Potpunosti radi, moramo dodati da se u imenica
„komunikacija“ ređe upotrebljava i u nas za označavanje saobraćajnica kojima se obavlja protok
dobara i ljudi (puteva, pruga, na primer). Konačno, u svom nebrojivom obliku „komunikacija“
može da se upotrebljava i shvati i kao glagol – kao svaka vrsta interakcije tokom koje njeni
učesnici koriste signale, znakove i simbole. Dakle, „komunikacija“ i „komuniciranje“ su precizni
komunikološki pojmovi koji se moraju adekvatno razumeti i upotrebljavati. U ovoj odrednici će
se pod „komunikacijom“ podrazumevati njena upotreba za označavanje mnoštva
procesa/događanja između ljudi i u okviru njihovih zajednica.
Bez obzira na to da li će se upotrebiti imenica ili glagol (komunikacija ili komuniciranje)
oni ukazuju na najmanje tri svojstva ovog događanja.
Prva odlika implicira da se odigrava neka vrsta razmene. Svako zna da zahvaljujući
komunikaciji jedan subjekt može sa drigim(a) da deli svoje podatke, (sa)znanja ili emocije. Tok
ovakve razmene uglavnom nije jednokratan, jednosmeran već ima kružni, spiralni tok. Međutim,
komunikacija je jedina vrsta razmene - duhovnih dobara ili emocija – u kojoj ni jedan učesnik ne
gubi. Ona nije razmena između ljudi u kojoj je rezultat, masa dobara, i na početku i na kraju isti
1
(zero sum game). Odnosno, komunikacija se bitno razlikuje od razmene materijalnih dobara u
kojoj će onaj koji daje ostati uskraćen za onoliko koliko je dodelio drugima. Komunikator nije
lišen podataka, znanja ili emocija koje je uneo u razmenu. On ih i nakon toga čina poseduje.
Istovremeno, primaoci pomenutih duhovnih tvorbi i emocija, su za njih bogatiji. Dakle,
komunikacija je jedini oblik razmene u kojoj svi učesnici na kraju dobijaju.
Ono što će se naći u razmeni nazvali smo duhovnim tvorevinama (i emocijama). To
ukazuje da se radi o „proizvodima“ svesti (i podsvesti) koji su zapreteni u mentalnoj strukturi
čoveka i kao takvi, po sebi su neopazivi za druge ljude i okruženje. Kada ih komuniciramo mi ih,
dakle, istovremeno činimo vidljivim, sposobnim da budu konstatovani, uzeti u obzir. Stoga je
drugo svojstvo komunikacije da ospoljava mentalne sadržaje i emocije. Da bi se izvršila ovakva
objektivizacija ljudi moraju da koriste komunikacione posrednike. To su znakovi i simboli.
Ukoliko oni ne bi postojali komunikacija ne bi bila moguća. Zato je sasvim opravdano za ljudsku
vrstu upotrebiti kvalifikativ „ životinja koja stvara simbole“ („animal symbolicum“). Uz svest i
rad, simbolotvorstvo je odredilo generičku suštinu čoveka. Ono je istovremeno i proizvođač i
proizvod kulture. Takođe, ukoliko učesnici neke interakcije ne bi poznavali istu vrstu znakova i
simbola (simbolski sistem) komunikacija opet ne bi bila moguća. Mogla bi biti samo prepoznata,
po uvežbanim manifestacijama, kao komunikaciona namera.
Dakle, komunikacija postoji od trenutka u kome je čovek sebe „odradio“ od prirode. Svet
prirode i (pre)ostalih životinja on je napustio prelazeći preko dva mosta: mosta oruđa za rad i
mosta znakova i simbola. Komunikacija mu služi da ospoljivši svoja (sa)znanja obavlja njihovu
razmenu sa drugima, iz čega nastaje treće svojstvo ovog događanja - poopštavanje uvida,
informacija, znanja i emocija. Ovo svojstvo komunikacije dalo je efekte u vidu daljeg
„odrađivanja“ čoveka od prirode, u stvaranju oaze negentropije u kosmosu koju zovemo
civilizacijom. Njen neprekidni uspon je najbolji dokaz da poopštavanje znanja i veština nije
omeđeno samo na krug istovremeno živ(eć)ih učesnika komunikacije. Pošto se u znacima i
simbolima znanje može fiksirati, ono se potom može prenositi i kroz prostor i kroz vreme. Tako
su tekovine civilizacije „putovale“ sa kontinenta na kontinent, ali i kroz vekove. Svaka nova
generacija ljudi oslanja se na tekovine svesti prethodnih, stoji „na njenim ramenima“. Tome
najbolje služe one vrste znakova čiji su nosioci u materiji (od glinenih pločica do hard diskova).
Za lakše savlađivanje prostora izumljeni su znakovi čiji je nosilac energija (od glasnika do
elektromagnetskih talasa). Dakle, komunikacija obezbeđuje čoveku da obavlja razmenu tekovina
svesti sa jednog mesta na drugo (u prostoru) i iz jednog doba u potonjem (u vremenu).
Da bi se dogodili ospoljavanje mentalnih sadržaja i emocija, njihova razmena i
poopštavanje kao neizbežan ishod, svaki nosilac znaka mora biti dostupan ljudskim čulima. U
najopštijem smislu, svaki znak ili simbol moraju biti čulno dohvatljive jedinice. Iz toga sledi da
je svaki nosilac znaka nekakav nadražaj (zvuk, dodir, slika, itd.) Ali, iz toga ne sledi da je svaki
čulima dostupan nadražaj obavezno i nosilac nekog znaka. Da bi to postao, on mora biti
usaglašen, priznat kao kulturna norma koju vaspostavlja kodni sistem. Dakle, kodni sistem u
kome su znaci i siboli iste vrste sa pravilima njihove upotrebe je konvencija koju su stvorili i
kojoj se obavezno podvrgavaju pripadnici jedne kulture, odnosno, članovi iste komunikacione
zajednice. Rečju, ako neki nadražaj čula ima svoje mesto u kodnom sistemu on postaje nosilac
znaka, jer „znači“ reč, rukovanje, muziku, itd. Ali, ovaj aksiom ne važi i obrnutom smeru. Nije
svaki čulima dostupan nadražaj uvek i nosilac znaka. Ako on nema svoje mesto u nekakvom
kodnom sistemu, takav stimulans nije nosilac znaka nego puki skup neartikulisanih zvukova,
slučajan dodir, kakofonija, itd.
Iz rečenog se vidi zašto se kaže da su ljudi prirodno obdareni sposobnošću da obavljaju
komunikaciju. To im je omogućeno jer poseduju takozvane primarne tehnike komuniciranja
(Sapir, 1974). Njih obezbeđuje telo sa govornim aparatom i zdravim čulima. Ljudi mogu
samostalno da prozvode zvukove, da pokreću, ukrašavaju, deformišu...svoje telo. Tako su nastali
prvi osmeh, uspavanka, uzvik koji je značio da je na vidiku lovina ili da preti opasnost da se
bude ulovljen. S druge strane pak, čovek je po jačini svojih čula „biće oskudice“. On slabije čuje,
vidi, miriše itd. nego životinje. Zbog toga je i prostor u kome je moguća komunikacija zasnovana
samo na primarnim tehnikama komuniciranja veoma skučen – do granice osetljivosti čula. Ali,
2
ono što je čoveka izdiglo iznad pozicije „bića oskudice“ bila je sposobnost da proizvede i
produžetke svojih čula (Makluan, 1971) čime je postao superioran nad životinjama. Drugim
rečima, on je stvorio veštačka sredstva pomoću kojih je u stanju da nosioce znakova i simbola
dopremi daleko izvan prostora kojeg kontroliše čulima. Sva ta sredstva i veštine da se ona
upotrebe ubrajaju se u takozvane sekundarne tehnike komuniciranja (Sapir, 1974). Zahvaljujući
njima, komunikacija ljudi je dobila globalne razmere i postala je veoma raznovrsna.
Postoji veoma mnogo pojavnih oblika komunikacije. Oni su nastali radi zadovoljavanja
mnogobrojnih ljudskih potreba. Njihov pregled, kao svaka klasifikacija uostalom, zavisi od
kriterijuma koji se upotrebljavaju radi njenog izvođenja.
Ako se za kriterijum uzme područje duhovne aktivnosti čoveka, komunikacija se može
podeliti na naučnu, umetničku i religioznu. To je stara klasifikacija utemeljena na Aristotelovom
učenju. Moglo bi joj se prigovoriti da previđa područje mitologije. Ali, mit je bio samo preteča
naučnog pristupa pojavnom svetu. S druge strane, najmodernija shvatanja nauke svrstavaju i nju
(kao i mit) u kategoriju verovanja. Da su i naučne ideje samo najviše poštovana verovanja
potvrđuje njen sopstveni razvoj, u kome su sve jednom važeće „naučne istine“ potom bile
derogirane i zamenjene novim (Liotar, 1988).
Zavisno od vrste gestova koje može da (pro)izvede ljudsko telo, komunikacija može biti
verbalna i neverbalna. U oba slučaja na delu su primarne tehnike komuniciranja, odnosno,
verbalni i neverbalni gestovi. Verbalna komunikacija je najrasprostranjenija, mada je „govor
tela“, verovatno, stariji i univerzalniji vid komunikacije. Pošto su obe vrste nastale u praskozorje
istorije ljudske vrste danas se ne može sa sigurnošću dokazati ni koja je od njih bila prva, niti
kako je nastao jezik. Postoji najmanje pet teorija o nastanku jezika. Ono što je i teorijski i
zdravorazumski nesporno, jezik je već dugo najviše korišćen simbolski sistem. On se u
komunikaciji upotrebljava u usmenoj i u pisanoj varijanti, a ovoj drugoj dugujemo zahvalnost za
prenos i održavanje duhovnih tvorevina kroz vreme.
Pošto su čula neophodna da bi se detektovali nosioci znakova i simbola, i ona mogu biti
kriterijum za klasifikaciju komunikacije. Ona se tako razvrstava na vizuelnu, auditivnu, taktilnu,
olfaktornu i gustativnu. U svakoj od njih se podrazumeva da se prijem znakova i simbola obavlja
uz pomoć odgovarajućeg čula. Međutim, u komunikaciji je moguća i sinergija čula pa prema toj
odlici postoji audio-vizuelna komunikacija. I ona je drevna pojava nastala prilikom ritualnih
igara i mitskih svečanosti. Nakon izuma masovnih medija, film a potom televizija i kompjuterska
mreža, izdigli su je u prvi plan tako da je audio-vizuelna komunikacija danas sveprisutna i
predominantna.
Komunikacija se može stepenovati i prema broju učesnika i veličini prostora u kome se
odigrava. Ako se pođe od najmanjeg broja subjekata (pojedinac) i najmanjeg prostora (njegov
mentalni habitus) na delu je intrapersonalna komunikacija. Potom, kao sledeći, veći koncentrični
krug (veći je prostor) sledi interpersonalna komunikacija . Ona počinje sa dva učesnika ili se
odigrava unutar malih, primarnih grupa. Grupna komunikacija je ona u kojoj se još ne
upotrebljavaju masovni mediji mada su broj učesnika i prostor veći od domašaja čula. Najveće
(globalne) razmere dostiže masovna komunikacija koja se ne može ostvariti bez medija
masovnog komuniciranja, a broj njenih učesnika je neprebrojiv. Poseban slučaj u ovoj
klasifikaciji predstavlja rumorna komunikacija, zato što joj je mehanizam razmene poruka
interpersonalna (od uha do uha), a efekat može da bude isti kao da se odigrala masovna
komunikacija – glasina je stigla do neizbrojive mase primalaca. Ako se kao tehničko sredstvo za
komunikaciju primenjuje kompjuterska mreža, onda se unutar nje mogu događati sve nabrojane
vrste komunikacije istovremeno. Oko njenog naziva još nije postignut konsenzus pa se autor
opredeljuje za termin virtuelna komunikacija.
Prema kriterijumu načina na koji je komunikacija otpočela, ona može biti uvežbana,
spontana ili planirana. Prva vrsta obično je ishod socijalizacije i „domaćeg vaspitanja“ a sastoji
se, uglavnom, od tipskih pozdrava i prigodnih fraza koji se razmenjuju prilikom „ad hoc“
kontakata ljudi. Spontana komunikacija pojavljuje se, gotovo izvesno, kada se više ljudi nađe u
istom prostoru, bez obzira da li su tako hteli ili ne. Ona predstavlja belodanu potvrdu određenja
čoveka kao „društvenog bića“. Planirana komunikacija je nužna posledica uvođenja sve
3
složenije društvene organizacije i podele rada. Neophodna je da bi se obezbedila svrsishodna
koordinacija ljudskih aktivnosti u vremenu i prostoru. Masovni mediji takođe, radi boljeg
plasmana svojih „proizvoda“, obavljaju masovno komuniciranje prema unapred objavljenom
planu (vreme izlaženja novina, programske šeme RTV). Ova odlika nije bitna ako je u pitanju
virtuelna komunikacija. Jer, ona se odigrava po formuli „3B“: o bilo čemu, na bilo kom mestu i u
bilo koje vreme, prema nahođenju učesnika.
U sledećoj klasifikaciji komunikacije kriterijum za razvrstavanje je odgovor na pitanje:
da li se upotrebljavaju, ili ne, neka tehnička sredstva radi povezivanja njenih učesnika. Ako njih
nema, na delu je neposredna komunikacija. U njoj se koriste samo primarne tehnike
komuniciranja; prostor je omeđen domašajem čula i obično se kaže da je to interakcija „licem u
lice“. Ova vrsta komunikacije danas je, na žalost, sve ređa. Svoj vrhunac svakako postiže u
dijalogu. Nasuprot tome, savremeni ljudi sve više stupaju u posrednu komunikaciju za koju
imaju na raspolaganju sve širi izbor medija (sekundarnih tehnika) koje mogu da koriste.
I neposredna i posredna komunikacija imaju svoju široku primenu u demokratskom
društvenom uređenju. Čak se za proto-demokratiju smatra ona antička koja se oslanjala na
usmenu reč, debatu i odlučivanje slobodnih građana ( izuzeti su žene, deca i robovi) u Agori.
Kao što se vidi, antički uzor je bio ustanovljen uz upotrebu neposredne komunikacije a ona je,
stoga radi, (p)ostala sinonim za neposrednu demokratiju. Ali, neposredna komunikacija i
izokratija bile su moguće u antici jer je prostor društava – polisa bio skučen, „do granice do koje
se rasprostirao ljudski glas“. Savremene demokratije, međutim, obuhvataju mnogo veći broj ljudi
na ogromnom prostoru. Zato se ni rasprave ni političke odluke ne mogu temeljiti na neposrednoj
(interpersonalnoj ili grupnoj) komunikaciji u kojoj bi učestvovali svi pripadnici društva. Kao što
su za njeno odigravanje postali neophodni posrednici, tako je i demokratija postala
reprezentativna. Dakle, savremena politička komunikacija i savremena demokratija su nužno
posred(ova)ne. Neposrednom komunikacijom mogu se sprovoditi još samo neke demokratske
procedure, kao što su akt glasanja na izborima, izgrađivanje i održavanje struktura u masovnim
političkim organizacijama, donošenje odluka u organima vlasti bilo da je zakonodavna, izvršna
ili sudska. Komunikacija je u reprezentativnoj demokratiji nužna i prilikom izvođenja priprema
za izbore narodnih predstavnika. Pošto masovna komunikacija, kao što smo ranije rekli, doseže
do najvećeg broja ljudi i rasprostire se kroz najveći prostor, svi izvođači propagandnih kampanja
(ekonomskih, političkih, religioznih) uglavnom upotrebljavaju sredstva pomoću kojih se
odigrava masovno komuniciranje. To znači da su pomenute kampanje uglavnom posredna, javna
i nagovaračka (persuazivna) komunikacija. No, moć neposredne komunikacije nije
zapostavljena ni u propagandnim kampanjama, jer su njeni ubeđivački efekti dugotrajniji. Tako
se organizuju političke svečanosti i rituali, obavlja propaganda „od vrata do vrata“, predstavnici
vlasti „silaze“ u narod, itd. Pošto demokratija podrazumeva trajnu uključenost građana u
političke procese, postavilo se pitanje kako oni mogu da participiraju u političkoj komunikaciji.
To u savremenoj predstavničkoj demokratiji može biti samo indirektnim putem. Nakon izuma i
široke upotrebe sredstava (medija) za ostvarivanje masovne komunikacije smatra se da bi oni
trebalo da budu prenosioci mišljenja, rezonovanja (javno mnjenje) i volje građana. Zato se mediji
masovnog komuniciranja proglašavaju za „četvrtu vlast u društvu“. Kada su na visini ovakvog
određenja oni koriste nepisani mandat „u ime javnosti“ a demokratija je potpunija. I obrnuto, da
bi i građani mogli da posrednom komunikacijom iskažu svoje stavove i interese, demokratija
podrazumeva da postoji pluralizam masovnih medija u koje je pristup lak, koji uživaju
autonomiju o odnosu na političko polje i služe javnom interesu. Posrednici tada teže svom
idealnom tipu - „nezavisnim medijima“. Antidemokratske su stoga sve pojave koje ugrožavaju
slobodu javne i masovne komunikacije: cenzura, autocenzura, delovanje društvenih institucija
kao „filtera“, pritisci koji dolaze iz centara društvene moći. S druge strane, to ne znači da je
demokratska samo ona komunikacija za koju ne bi bilo ikakvih granica. Naprotiv, postoje njena
ograničenja dozvoljena i neophodna u demokratskom društvu kao što su: poštovanje prava
svakog čoveka na privatnost, zaštita podataka o ličnosti, pravo na pretpostavku nevinosti dok se
ne dokaže suprotno, zabrana širenja rasne, verske i etničke mržnje, odgovornost za javnu reč u
pogledu poštovanja javnog morala, zaštite „ranjivih“ društvenih grupa, itd.
4
 Konačno, moguća je podela komunikacija prema kriterijumu otvorenosti, dostupnosti u
krug učesnika i vidljivosti poruka koje se razmenjuju. Po ovom kriterijumu postoje javna i tajna
komunikacija. U prvoj vrsti namera je komunikatora da svako ko to poželi, ili ima mogućnost
pristupa komunikacionim kanalima, može da koristi sadržinu koja se ospoljava i razmenjuje.
Mnogi vidovi komunikacija, a posebno ona masovna, teže da budu maksimalno javni. Sa
porastom broja njenih učesnika smatra se da masovni mediji uspešnije obavljaju svoju ulogu. U
nekim slučajevima javnost komunikacije je i normativan zahtev da bi se obezbedilo nekoliko
važnih pretpostavki demokratije: javnost rada svih grana vlasti, odgovornost nosilaca javnih
funkcija, njihova smenljivost, participacija građana u donošenju odluka, itd. Nasuprot tome,
tajna komunikacija je događanje u kome mogu da učestvuju samo izabrani, od nekog autoriteta
ovlašćeni subjekti. Da bi se obezbedila tajna komunikacija obavlja se ili zaštita korišćenih
znakova i simbola (kriptografija), ili su komunikacioni kanali dostupni samo krugu povlašćenih
subjekata ( tajna dokumenta, poverljivi izveštaji, šifre za pristup porukama, lozinke na web-u,
itd.). U principu, tajna komunikacija je kontradiktorna svojim suštinskim svojstvima, jer suzbija
i razmenu, i ospoljavanje i poopštavanje (podataka, informacija, znanja i emocija). Takođe, češće
se pojavljuje u nedemokratskim, a najbolje uspeva u totalitarnim političkim sistemima.
Već je mnogobrojnost vrsta dovoljna da pokaže da je komunikaciju teško definisati jer je
reč o fenomenu koji je veoma eluzivan. Ona se pojavljuje kao činilac u svim oblicima ljudske
prakse, od bioloških do kontemplativnih. Svaka definicija sa stanovišta pojedinih naučnih
disciplina, koje su usredsređene samo na pojedine domene „delanja ili pevanja“ ljudi (Hajdeger),
stoga je nepotpuna. Iz istog razloga postoji veliko mnoštvo ponuđenih definicija.
U literaturi se pominje da ih ima više od 120. Smatra se da je najstariju definiciju
ponudio američki socijalni psiholog Cooley (Đorđević, 2007:46). Ona glasi: “Pod
komunikacijom se podrazumeva mehanizam pomoću kojega ljudski odnosi egzistiraju i razvijaju
se, a čine ga svi simboli duha, sa sredstvima njihovog prenošenja kroz prostor i njihovog
očuvanja u vremenu.“ Potom su dodavane nove u skladu sa različitim filozofskim, naučnim i
teorijskim pristupima autora. Tako se mogu nabrojati neomarksističke, funkcionalističke,
strukturalističke, pragmatističke, bihejviorističke, itd. definicije komunikacije. U okviru
posebnih naučnih disiplina nastale su biološke, psihološke, sociološke, lingvističke,
informatičke, komunikološke itd. definicije komunikacije. Do sada su se, na osnovu
sistematizacije glavnih odlika u definicijama, etablirale dve najveće teorijske paradigme.
Socioantropološka, u kojoj se komunikacijom smatra samo događanje u kojem najmanje jedan
učesnik raspolaže svešću, i matematička, prema kojoj u komunikaciji sudeluju svi sistemi
sposobni da prime neki nadražaj (informaciju) i da na njega selektivno reaguju. Njeni učesnici
tako mogu biti i životinje i mašine.Kulijeva definicija, koja je citirana, pionirska je u
socioantropološkoj paradigmi na čijoj strani je i autor ovog teksta.
Umesto još jednog pokušaja da se ponudi krnja definicija komunikacije, čini nam se
uputnijim da iz već postojećih izvučemo i sistematizujemo ključne postulate o tome kako se ona
može shvatiti.
Najviše zagovornika, zbog čega se i naziva „vodećom paradigmom“ (u SAD), ima
tumačenje komunikacije kao transmisije. U osnovi, to je vizija preuzeta iz matematičke
paradigme po kojoj ova pojava podrazumeva prenos nadražaja od nekog izvora do prijemnika, sa
potencijalom da kod njega izazove selektivnu reakciju. Ako su u pitanju ljudi, to je grubo rečeno
i stanovište bihejviorizma (svaki čovek reaguje na neki način u prisustvu znaka ili simbola).
Komunikacija se prikazuje kao pretežno jednosmeran proces u kome su inicijativa i veća moć na
strani komunikatora (izvora). Ova vizija dokazuje da je komunikacija stoga i nenasilni,
demokratski mehanizam uticanja i socijalne kontrole u skladu sa namerama komunikatora.
Primalac očekuje i ostvaruje nekakav kognitivni ili emocionalni dobitak. Zbog toga, u svakom
slučaju dobrovoljno, on stupa u komunikaciju jer pretpostavalja, ili je uveren, da komunikator
raspolaže poželjnim znanjima, podacima, informacijama, emocionalnim apelima... Kao što se
vidi, komunikacija se definiše uglavnom kao nekakvoj svrsi upodobljen čin.
Socioantropološke definicije u prvi plan ističu da je komunikacija dvosmerna interakcija.
Kao što je ranije rečeno, u njoj najmanje jedan sudeonik mora biti subjekt sa svešću , jer neko
5
mora da pokrene tu „igru“. Najčešći vid komunikacije kao dvosmernog procesa razmene su
„jezičke igre“, dakle, zbivanja u kojima su subjekti ljudi. Na osnovu ove odlike razvijen je
uticajan pravac tumačenja komunikacije kao „simboličkog interakcionizma“ (Mead, 1934).
Međutim, odmah se mora dodati da svaka interakcija istovremeno dovodi do uspostavljanja, ili
potvrđivanja, društvenog odnosa između ljudi. Komunikacijom se tako tkaju i usložnjavaju
međuljudski odnosi čiji je konačni proizvod društvo. U tom smislu, ako se demokratija shvati
kao sistem specifičnih društvenih odnosa i procedura, i njena pojava je utemeljena na
komunikaciji. To je bio izazov da joj pažnju posvete političke nauke i sociologija, na primer.
Sociologija je iznedrila svoje definicije i čak je ka tom predmetu istraživanja usmerila neke svoje
poddiscipline (interpretativnu sociologiju, sociologiju svakodnevnog života, sociologiju
masovnih komunikacija). Ono što objašnjava razlog za nepotpunost socioloških definicija je
tanana razlika između ove discipline i komunikologije. Sociolozi su prevashodno bili
preokupirani pitanjem zašto nastaju društveni odnosi, to jest, komunikacija. U traganju za
odgovorom otkrili su mnoštvo poriva – interese, potrebe, vrednosti, norme, itd. Komunikološki
ugao posmatranja uvažava sve ove pokretače, ali u prvi plan stavlja pitanje kako nastaju
društveni odnosi, to jest, komunikacija. Zbog toga komunikologija, kao šire, interdisciplinarno
područje istraživanja, počinje svoje definicije semiologijom, odnosno, naukom o znakovima.
Postoje očevidni razlozi da se čovek osim kao „homo faber“ (biće koje radi) označi i kao
„homo ludens“ (biće koje se igra). Dakle, ovoj vrsti živih organizama svojstvena je i interakcija
koja nema neki praktičan cilj. To znači da mnoge komunikacije nisu svrsishodan čin nego izvor
uživanja u igri i radi igre. To su zapazili njeni izučavaoci sa stanovišta kulture definišući je
prevashodno kao ritualno ponašanje ( Carey, 1989). Svaka kultura je, kao što smo rekli, proizvod
komunikacije, ali istovremeno je i klijalište novih simbolskih sistema na osnovu kojih se mogu
izvesti nove. U kulturološkoj viziji, čulne jedinice mogu biti znak/simbol „of“ ili znak/simbol
„for“. U prvom slučaju, oni zamenjuju (reprezentuju) neke odsutne predmete povodom kojih se
komunikacija događa. U drugom, komunikacija stvara nove simbolske tvorevine (epove, knjige,
filmove, staništa, virtuelne zajednice, itd.) koje ulaze u tezaurus matične kulture. Umesto
transmisije, uticaja i socijalne kontrole, u kulturološkim definicijama naglasak se stavlja na
učestvovanje, simbolotvorstvo i potvrđivanje ili menjanje identiteta učesnika u komunikaciji.
Sve ovo je moguće jer u osnovi, i za svakog ponaosob, „realnost“ je predstava o svetu, a njihov
skup među pripadnicima jedne zajednice potpada pod kulturu. I pojedinac i grupa određuju
sopstveno mesto – identitet – u odnosu na tu „realnost“.
Ako već govorimo o ljudskim predstavama, sigurno je da se i one izgrađuju i menjaju
zahvaljujući komunikaciji. Polazeći od činjenice da su savremeni ljudi najviše učesnici u
posrednoj komunikaciji, da svet percipiraju uglavnom posredno, prijemom znakova i simbola iz
komunikacionih posrednika, u mnogim definicijama se sugeriše da na taj način komunikacija
„kreira stvarnost“. To može biti pojava koja je nužna, ili pojava izazvana nečijom namerom. U
prvom slučaju, već je objašnjeno, prouzrokuje je „osujećenost čula“. U drugom, radi se o
manipulaciji. Ko u stvari kreira stvarnost? Po jednima, to su komunikatori i „skriveni ubeđivači“.
Oni nam kroz komunikaciju (masovnu najviše) konstruišu „sliku sveta“ onako kako najbolje
odgovara njihovim ciljevima i interesima (Berger and Luckmann, 1966). Po drugima, taj pokušaj
je mnogo neizvesniji, jer su komunikatori u stanju samo da kroz značenja upotrebljenih znakova
i simbola „sugerišu“ željeni izgled realnosti. Ali, primaoci su slobodni da ponuđene znakove i
simbole (pro)tumače na svoj način, da se bave „semotičkom gerilom“ i da preinače ponuđene
vizije kako stvarnosti tako i svog mesta u njoj ( Hall, Hobson, Lowe and Willis, 1988). Postoje i
mišljenja da posredna, tahničkim sredstvima vehementna komunikacija, umesto da prikazuje
počinje sama da „proizvodi“ stvarnost. Umesto da verujemo pogledu verujemo ekranu; umesto
simulaciji stvarnih zbivanja prisustvujemo nastanku nepostojećih zbivanja - simulakruma
(Bodrijar,1991). Prema svakoj od objašnjenih varijanti i sama demokratija može biti
komunikacioni konstrukt, sugerisani ili izmanipulisani poredak, pa i simulakrum.
Konačno, u mnogim definicijama se, više implicitno nego eksplicitno, naglašava da
komunikacija obezbeđuje raspodelu publiciteta u društvu. Oni koji steknu publicitet privlače
javnu pažnju i tako postaju vidljivi, predmet rasprave i ocenjivanja. Ranije pomenuti
6
demokratski princip javnosti rada predstavlja vid obaveznog publiciteta. On je prvobitno
nametnut sudskim odlukama, a potom je proširen na rad svih grana vlasti. Publicitet može biti
negativan i pozitivan. U prvom obliku nameće se pojedincima, grupama i organizacijama koje
krše zakonske ili moralne normi. Pošto je to kriterijum za stvaranje i selekciju vesti, putem javne
i masovne komunikacije se tako ostvaruju specifična socijalna kontrola i/ili izriču sankcije. Zbog
toga je medijima za masovno komuniciranje pridodat atribut da su „pas čuvar demokratije“. S
druge strane, sticanje pozitivnog publiciteta pomaže pojedincima, grupama i organizacijama da
dobiju ugled, poverenje i u kranjem slučaju, sledbenike. Stoga se komunikacija i planski pokreće
(plaćeni publicitet) kako bi društveni činioci, pridobivši javnu pažnju u pozitivnom svetlu, imali
što bolju „predstavu u javnosti“ (imidž). Na osnovu dobrog imidža mogu se nadati da će biti
nagrađeni od strane građana (glasanjem, kupovinom, učlanjivanjem, itd). Dakle, borba za
publicitet je dozvoljena u demokratiji, bez obzira što PR agencije ponekad zavode građane u
korist svojih klijenata.

LITERATURA:

Berger, P. And Luckmann, T (1966), The Social Construction of Reality, Garden City, N.Y:
Doubleday.

Bodrijar, Ž. (1991), Simulakrumi i simulacija, Novi Sad: Svetovi.

Carey, W.J. (1989), Communication as Culture, London: Routledge.

Đorđević, T. (2007), Teorija masovnih komunikacija (3.izd), Beograd.

Hall, S. Hobson, D. Lowe, A. And Willis, P. eds (1988), Culture, Media, Language, London:
Hutchinson.

Liotar, Ž.F. (1988), Postmoderno stanje, Novi Sad: Bratstvo jedinstvo.

Makluan, M. (1971), Poznavanje opštila-čovekovih produžetaka, Beograd: Prosveta.

Mead G.H. (1934), Mind, Self &Society, Chicago: The University of Chicago Press.

Radojković, M. i Miletić, M. (2008), Komuniciranje, medij i, društvo (3. izd), Beograd:

Učiteljski fakultet.

Sapir, E. (1974), Ogledi iz kulturne antropologije, Beograd: BIGZ.