28.6.2019.

Породична историја Дикића и Миловановића | Хералдикум – Небојша Дикић

ПОРОДИЦА МИЛОВАНОВИЋ

Породица Миловановић је из места Дабиновац код

Куршумлије у Топлици (југоисточна Србија). Крсна
слава ове фамилије је св. Арханђел Михаило, 21.
новембра по новом календару (8. новембра по
старом).

Презиме Миловановић формирано је по мушком

личном имену Милован, како се несумњиво звао
родоначелник ове породице. Милован је „трпни
придев од глагола миловати узет за лично име“.
(14)

на слици: Недељко и Ана (родитељи моје мајке

Славице), усликано у неком од фотографских
атељеа у Београду крајем педесетих година XX
века

Лично име Милован је било често у прошлости, а и

данас је релативно фреквентно. Оно се јавља
готово на целокупном српском етничком простору. Такође, забележено је у многим старим документима. С
обзиром на те чињенице, у многим српским областима јављају се носиоци презимена Миловановић. Они најчешће
нису у међусобном сродству, већ су само њихови (несродни) родоначелници носили исто лично име. (15)

Преци породице Миловановић доселили су се у Дабиновац у Топлици из области „Стари Колашин“. Из исте
области су се у Дабиновац населили и преци породица: Јовановић, Младеновић, Василић и Вуловић. Ове
фамилије, по свему судећи, нису у сродству са Миловановићима, барем не у ближем. (16)

У Дабиновцу има и бројних потомака досељеника из племена Бањани на данашњој црногорско – херцеговачкој
граници, који су ту дошли у два наврата, 1889. године (80 породица) и 1904. године (мали број досељеника). Они
нису сродни са Миловановићима. (17)

Не зна се тачна година, када су се Миловановићи и други досељеници из „Старог Колашина“ настанили у
Дабиновцу. То се свакако одиграло у периоду крајем 19, или на самом почетку 20. века, тачније након ослобођења
Топлице од Турака 1878. године. (18)

Пре ослобођења од турске власти, топлички крај је имао већинско албанско, односно арнаутско становништво.
Албанци су око 1878. године избегли на Косово, у Метохију, као и у друге области. Њихови преци били су
досељени у готово опустелу Топлицу, претежно у 18. веку, после сеоба Срба под патријарсима Арсенијем III
Чарнојевићем и Арсенијем IV Јовановићем – Шакабентом. (19)

Непосредно након 1878. године је у Топлицу извршено масовно досељавање српског становништва. Досељеници
су били из различитих области: са Косова, из поткопаоничког краја, околине Новог Пазара, сјеничког краја, Црне
Горе, Херцеговине, Босне, шопских области југоисточно од Топлице, Војводине, Македоније, Бугарске, као и из
других крајева. Потомци досељеника из тог периода чине апсолутну већину данашњег српског становништва
Топлице. (20)

Управо је у том периоду владин изасланик М. Максимовић писао министру просвете следеће: „Из Алексиначког,
Крушевачког и Књажевачког округа досељава се народ у гомилама с намером да се настани у напуштеним
арнаутским селима…“. Иако је у почетку српска власт забрањивала стално досељавање ових породица, ипак су
многе од њих трајно остале у Топлици. (21)

Малобројно стариначко (старије) становништво успело се одржати под турском влашћу, све до ослобођења. За
ове житеље се наводи: „бројно најслабија, стариначка топличка популација била је расејана готово по свим
насељима Топлице и Косанице“. (22)

Име предела одакле су дошли преци Миловановића, „Стари Колашин“, може се односити на две различите
области. Једна од њих је Ибарски Колашин, предео који се у грубим цртама подудара са подручјем општине Зубин
Поток (у саставу покрајине Косово и Метохија). Друга је околина насеља Колашина на данашњој територији Црне
Горе. (23)

www.heraldikum.com/porodicna-istorija-dikica-i-milovanovica/ 1/3
28.6.2019. Породична историја Дикића и Миловановића | Хералдикум – Небојша Дикић

на слици: Славица (моја мајка), сликано у Београду

осамдесетих година XX века

У ближој и широј околини црногорског Колашина није

забележено презиме Миловановић. Није ни упамћено
евентуално раније присуство породице са тим
презименом на подручју црногорског Колашина. (24)

У Ибарском Колашину, међутим, живи релативно стара

породица Миловановић, чији чланови славе св.
Арханђела Михаила. Прислава ових Миловановића је
Велика Госпојина („Велика Госпођа“). Ова фамилија је
лоцирана у селу Доње Вараге, југоисточно од Зубиног
Потока. Била су их 2 домаћинства средином 20. века.
Дабиновачки Милосављевићи су се свакако развили
као огранак ове породице. (25)

Преци Миловановића доселили су се у Доње Вараге из

Кобиље Главе, насеља које је такође лоцирано у
Ибарском Колашину, северно од Зубиног Потока. (26)

У Кобиљој Глави Миловановићи и данас имају

сроднике. У питању су чланови породице Краговић,
који такође славе св. Арханђела Михаила, а
прислављају Велику Госпојину. Средином 20. века је у
Кобиљој Глави било 14 домаћинстава ове породице.
Они су тада били једини мештани овог насеља.
Старије презиме Миловановића је Краговић. (27)

Према породичном предању, приликом повлачења војске Хусеина Градашчевића са Косова (1831. године), „нашли
су новац“. Тада су од бега «за 9 ћеса» новца купили у Ибарском Колашину: села Кобиљу Главу и Падине, као и
Врбе, заселак Лучке Ријеке. Након ове куповине, из Кобиље Главе су се иселили Малетићи, који су ту раније
живели. Они су прешли у Метохију (у Суво Грло и Исток). (28)

Из Кобиље Главе су се Краговићи исељавали у различитим правцима. Познато је, да су неки од њих прешли у:
Пантину на Косову, Јанковић у Топлици, копаонички крај, као и у Жабар код Косовске Митровице. (29)

Краговићи су на простор Ибарског Колашина досељени из села Луков До, испод планине Рогозне (новопазарски
крај). У «доба Карађорђа» (за време Првог српског устанка) прешли су из овог места у Кобиљу Главу. У Луковом
Долу данас немају сроднике по мушкој линији. (30)

Родоначелник Краговића звао се Павић. Његови потомци који су живели средином 20. века, бројали су до овог
свог претка 6 колена. Према томе, досељавање ове фамилије у Луков Дол одиграло се у другој половини 18. века.
(31)

Павић се доселио у Луков До из Мораче (племена Морачани) у Црногорским Брдима. Морачани су лоцирани у
изворишном делу реке Мораче. (32)

Специфична комбинација славе и приславе Краговића и Миловановића (св. Арханђел Михаило и Велика
Госпојина) указује на њихово порекло од групе међусубно сродних братстава, која се зове Доњоморачани или
Богићевци. (33)

Од укупно 956 домова колико има у Доњој Морачи, на Богићевце (Доњоморачане) отпада 467 кућа. У Богићевце
спадају: Перовићи, Меденице, Дожићи, Вујисићи, Рашовићи, Радовићи, Лакићевићи, Ракочевићи, Вуксановићи и
Добричани. (34)

Заједнички предак свих Богићеваца био је Богић Морачанин. По његовом личном имену се Богићевци тако зову.
Богић се, према предању, доселио у место Прекобрђе у Доњој Морачи из околине Хума Хотскога (код данашње
границе Црне Горе са Албанијом, на источном ободу Зетске равнице). Он се, како се сматра, одатле прво доселио
у племе Куче, а затим у племе Братоножиће. У том племену се оженио, па је после неколико година прешао у
Морачу. У Братоножићима, иначе, данас постоји баштина Богићев До, названа тако по неком старом становнику,
највероватније по овом Богићу. По народној традицији, Богић је био потомак Гојка Мрњавчевића, наводног брата
краља Вукашина. Не постоје, међутим, историјска документа која би потврдила ову традицију. (35)

www.heraldikum.com/porodicna-istorija-dikica-i-milovanovica/ 2/3
28.6.2019. Породична историја Дикића и Миловановића | Хералдикум – Небојша Дикић

У историјским изворима, тачније турским дефтерима за 1475/77. годину, као главар племена („џемата“) Доње
Мораче, јавља се Богић (син) Братојев. Он је, свакако, био идентичан са Богићем Морачанином из предања.
Његово досељавање се, дакле, одиграло средином 15. века. (36)

Група братстава, позната под заједничким именом Мрњавчићи, са традицијом о пореклу од племићког рода
Мрњавчевића, живи у Кучима, једном од племена преко којих се Богић доселио у Морачу. У ту групу међусобно
сродних братстава спадају: Кућани, Ђурђевићи, Дучићи, Живковићи, Рањковићи, Беровјани, Перићи, Костровићи и
део Криводољана. Укупно их има 330 породица и сви славе, или су славили, св. Димитрија. Они такође имају
предање, да су потомци Гојка Мрњавчевића и да су, под притиском Турака, прешли из Скадра у долину Цијевне, а
одатле у Куче. Интересантно је то, што су миграциона кретања Мрњавчића и Богићеваца била веома слична,
пошто се Хум Хотски и река Цијевна налазе у међусобној близини. (37)

Даклe, у племену Морачани (Морача), у изворишном делу реке Мораче, живи група међусобно сродних братстава,
која се називају заједничким именом Богићевци или Доњоморачани. Њихов заједнички предак, према традицији,
био је Богић Морачанин. Он је свакако био идентичан са Богићем (сином) Братојевим, који се 1475/77. године
наводи у попису, као главар племена („џемата“) у Доњој Морачи. Богић је, према предању, досељен из Хума
Хотског у Морачу. Непотврђена традиција га наводи као потомка Гојка Мрњавчевића. Богићевци имају специфичну
комбинацију славе и приславе, св. Арханђела Михаила и Велике Госпојине. Исту славу и приславу имају и
Краговићи, чији предак Павић се у другој половини 18. века доселио из Мораче у Луков До код Новог Пазара. Он је
свакако био од рода Богићеваца. У време првог српског устанка, Краговићи су се преселили у Кобиљу Главу у
Ибарском Колашину. Тридесетих година 19. века пронашли су знатну своту новца и за њу од бега купили: села
Кобиљу Главу и Падине, као и Врбе, заселак Лучке Ријеке, лоциране у Ибарском Колашину. Један огранак
Краговића прешао је из Кобиље Главе у место Доње Вараге, које се налази у истој области. Ту су се, по претку
Миловану, прозвали Миловановићи. Задржали су стару славу и приславу. Након 1878. године, један огранак
Миловановића прешао је из „Старог“ (Ибарског) Колашина у готово опустелу Топлицу, у село Дабиновац. По
многим српским областима живе различите породице са презименом Миловановић, које најчешће нису у сродству
са својим презимењацима у Дабиновцу.

www.heraldikum.com/porodicna-istorija-dikica-i-milovanovica/ 3/3