КУЋА ЗА СВЕ

Пут се отвара и моји кораци постају крупнији,снажнији-стабилно стојим на ногама

Поново се налазим у родној равници што ме још једном дарује златом.

Равница у којој сам се родила,протеже се у бескрај,моје очи нису способне да је

сагледају,али је моје срце способно да је воли део по део.

Волим сваки њен део подједнако,слутим га као део својих чула.

Моје се очи навикавају на жуто зелену боју равнице,боју траве,пшенице и кукуруза на дну
плетених корпи.

Моје тело мирише на влажну землју,на врху језика ми је комадић фила за обланде,шећер
,ораси,скувано ознојено млеко и додир комадића свиленог конца са којим се опшива
девојачка спрема.

У мом уху се мешају језици,које је савршено,течно и лако говорила моја прабаба.

Понекад и ја проговорим на српском,словачком,мађарском језику...у својим сновима,јер

их на јави не говорим,али умем да их слушам и срцем их разумем,осећам...

Схватам то ме равница поздравља...

Са тавана на јастук пада гушчије перо .

Прелазим - прстима преко лица,изнова цртам своје боре.

Схватам, пут се претворио у сјајни круг на хоризонту.

Вратила сам се кући у равницу,чедна,чила,пуна детињег духа што се игра на блатњавом

путу.

То сам она иста ја из прошлости,кофер у мојој руци је исти само је напунио четрдесет
година и говори ми да нисам више млада,а ја му не верујем,јер душа увек има само
петнест година,а сјај ока гаси само Господ.

Нисам још спремна на гашење лампиона у очима.

Спремна сам за трансформацију у старију-најбољу верзију себе.

Мислим о себи,као о вину,као о лептиру,крила се полако извлаче из лутке.

Путовање кроз личну психолошку и физичку трансформацију,није ход усамлљеника,не
боли,само је у неким његовим деловима потребна испружена рука и група људи која
исто мисли и чини ходајући по истој стази.

Видим испружену руку у сред равнице видим светло у кући...

Привлачи ме ...

Желим да верујем да је то кутак за којим чезнем,кутак који сањам- кутак за све добре
људе на плодној доброј земљи.

Трагови ципела знају где је место за искорак,а где се налази исходиште .

Међу влажним прстима држим писмо.

Писмо- започето,написано,никада послато,никада прочитано.

Сва питања и сви одговори остали су на врху језика,ударили у непце и исекли глас.

Много је воде протекло од када сам последњи пут слободно удахнула ваздух и
изговорила истину,рекла ти колико те волим-колико смо блиске на нашем старом месту-
нашој клупи испод старог белог дуда...

Растале смо се без речи без сувишних додира што чине изазов за сузе.

Биле смо младе,жене кралјице,пријатељице,сестре-супарнице пуне животних

сокова,спремне да уђемо у трку са временом,коју свако људско биће губи.

Време је дар,може донети бол или срећу!

Задовољство припада ономе ко уме да га правилно искористи.

Не желим ја да ми иза леђа причају да је овај живот што сам га живела између места на
којима се додирују Србија и Европа,не вреди,ни пет пара.

У овој војвођанској равници одзвањају гласови,мешају се језици и вере,сусрећу културе и

сви умемо да се смејемо и плачемо да се љутимо и веселимо,волимо себе и поштујемо
друге .

када се погледамо у очи личимо,као сестре као браћа- као обични вредни људи.

Судбине су нам сличне и сви смо ми светски путници,није важно да ли су наши преци
пратили,Атилу Хунског на размеђу векова или су ишли у корак са Чарнојевићима или су
кренули путем,који им је показала царица Марија Терезија-сви су наши гени уткани у
културни мозаик Срема.
Сви смо укорењени у овом богатом –сиромашном тлу,оивиченом реком Дунав у смирај
дана,када из кућа излази мириспите маковњаче-мирис детињства,младости и првих
пољубаца. Векови су прошли и ми смо положили све тестове,лепа марљива деца
хлеботвораца,наши су гени постали мозаик попут наших народних ношњи.

Нико нас не може одвојити од овог тла на коме смо одрасли,јединствени смо као песме и
плетива наших бака-опстајемо и живимо –најбоље јер ми јесмо најбоље што је ова земља
дала.

Вратила сам се ...мој дуги пут се завршио...

Отварам кутију успомена у мноштву лица познајем само твоје.

Твојим плавим очима,ништа не може побећи јер ти си чуварка мојих тајни-пријатељица-

моја породица.

Никада нисам престала да те тражим у људима које је бујица живота носила на моју
страну.

Написала сам много књига,сишла са позорнице и частила се ћутањем.

После аплауза и спуштања завесе-остајала сам сама и у мислима разговарала са тобом.

Аплауз се више не чује- сцена је само наша...

Тражила - сам те чезнула да ти се поверим и са тобом гледам ноћно небо и држим те за

руку.

Плачем,ако су емоције слабост-признајем да сам слаба.

Погледај старим,али отмено фино.

Време показује своју трећу димензију-живим живот у сладу са максимом

ЈЕДНА УСПОМЕНА ЗА ЈЕДНУ ГОДИНУ

Моја и твоје успомене,су отежале од година,завршили су се интимни ратови .

Таласи на обали Шпаније донели су ми срећу,тренутак венчања у поноћ у

маслињаку,сатенска халјина и минђуше опточене сребром у њима бисер,који је разболео
шкољку и љубав скривену међу крошњама мандарина по којима је мирисала кожа моје
кћери Ане на првом рођендану.

Тражила сам те звала...телефон је ћутао...разгледнице су се враћале са белешком

НЕПОЗНАТА АДРЕСА.
Непознато осећање јавило се у мени...губила сам се у далеким ишчекивањима.

Сазнала сам да си испуњена и срећна-да на малој сремској адици правиш куле од песка и
купаш своје синове што личе као јаје јајету-у води у којој стоји орошени босиљак и смиље
и певаш им песме,које смо заједно научиле-тихо се молиш за њих.

На столовима наших старих напуштених кућа стоје Библије и комад хартије,којом смо
обележиле место на коме почињу ПСАЛМИ ДАВИДОВИ-симбол подвојености човекове-
његове слабости и снаге да сам себе победи и настави да живи.

У ходу човек скупља заслуге и грехове-добра дела облачи као беле хаљине.

Ја га видим како отвара уста и узвикује речи записане у Старом Завету

„НЕ ОСТАВЛЈАЈ МЕ У СТАРОСТИ“

Трансформација што се истовремено дешава у нашем телу и души,философији живљења

и мишљења,која долази са годинама и уклесаним дубљим борама дала је пуну
дефиницију овог библијског стиха као активног и достојанственог обриса будућности.

У огледалу те и такве будућности,физичка снага се трансформише у непрегледне изворе

искуства,којима обогаћујемо и себе и друге.

Срца нам се хладе,а умови непрестано вежбају да би достигли обожење и начинили од

нас људе,који ће радити на ползу себи и другима-бити пријатељи и
сапутници,саговорници и учитељи својој деци и другим људима,а не њихов терет у
животу.

Те чудесне старозаветне речи...

Признајем да их у данима детињства и девојаштва нисам разумела,чак ни у

моментима,када сам се молила за себе за Александра за нашу Ану.

Нисам их разумела ни онда када сам слутила и у мислима видела тебе како се молиш за
своје синове

Молиш се за њих а потом...

Потом поноћним летом одлазиш у град који дише на месту где се својим једнакостима и
разликама,једине Европа и Азија.

Тражила сам те у Мадриду,Солуну,Београду,Истанбулу у одмориштима великих челичних

птица.
нисам ни слутила да на је суђено да се нађемо овде-баш овде у месту свога рођења две
некадашње лепотице,сада жене лепих душа сједињене у овом малом месту –прапочетку
једног пријатељства.

Препознала сам те –познала си ме по гласу после готово пола века одсуства.

На лицу и телу-нежни уметник време,чини промене.

Наша су тела попут чауре,коју је Бог дао Адаму-ми са својим прародитељем делимо
судбину телесне промене,а глас је као дах и душа,човеку поклон од Творца.

Поклон сија,никада се не мења,глас је знамење по којем се разликујемо-уз помоћ кога се

разумемо-глас чини да нас чују како би нас јасније видели. Лица се губе из сећанја,мењају
се,а глас се памти,као најачи надражај и фрагмент,кинестетичког доживљаја људских
бића.

Нашле смо се овде у овом тихом кутку у коме станује љубав и мир,предах за
луталице,боеме и женске мангупе попут нас.

-Немој плакати драга пријатељице,сузе не станују у овом кутку наше варошице у овој кући
крај пута.

Загрли ме,загрли себе и људе око себе,учи да будеш срећна,лекција о срећи се учи –читав
живот-хајде да савладамо лекцију о срећи заједно у овом кутку једнаких малих-великих
људи. На овом месту нема собе за страх,овде се сви у позном лету свога постојања- учимо
храбрости да учинимо све оне лепе ствари,које нам доносе радост.

Ходамо на крилима прохујалих година и предворје смо историје,актери садашњости и

креатори будућности .Позно лето живота је лепо нежно време у турнусу животних
годишњих доба- доба изобиља- рука која носи утеху, помоћ и дарове.

Не треба затварати прсте отворене шаке у песницу. !

Шетамо босе по трави у групи мало познатих људи-стопала ишаке пулсирају у ритму
слободе,стигли смо у кућу за покисле птице и бродоломнике.

Живот почиње на месту где мину буре.

Ту чуче скривени нови почеци и нема стрепњи,јер се из овог сигурног,кутка,враћамо у

колевке кућа у којима смо зањихани,мени све ово личи на средњевековне хришћанске
светиње у којима се добри људи брину о онима,чија је снага ослабила или се
трансформисала.
 Границе нису постављене,само су крила на којима живе снови ојачана-постајемо свесни
својих моћи. Породица пријатељи,стручнјаци-бели мантили-чиста, бела срца,уверавају
нас да живот не стаје у 65-тој години-само се пред нашим очима отварају врата новог
света у коме се за срећу ломи стакло и порцелан уз грчку музику и прсти се плету у колу и
валцеру.

Причамо ти и ја...лечимо се речима,наша витална тела и блистави умови,јесу мостови

дугог деветнестог-двадесетог и двадесет првог века,ми смо перла у мозаику историје и
културе,сигурно смо корење за наше изданке,које пратимо у стопу.

Лако плешемо фламенко у повечерје на замраченом подијуму са Фридом

Кало,инспирација смо сликарима војвођанске равнице,наши сунцокрети и мирис
кромпира пркосе и Винсентовим сликама-јер представљају наш нескривени -голи живот.

Сузе не налазе плодно тле у овој простој земљи и лек је прича из давнина и сваки дан
наше стварности бојимо бојом,која се тог јутра пробуди у нашем оку-хвала Богу на
надахнућу,новим тоновима и валерима-слушам наш смех и схватам да време стоји,време
је испуњено капима живота.

Под кровом ове куће у којој добијамо хлеб здравља и со спознаје,а та нам
спознаја,оставља сребро у коси,а наше душе добијају духовни доручак,не само од
стручњака...Око нас су породице и пријатељи,чине да бол престаје-болест је препрека или
само камени мост,који морамо прећи,али не сами,људи који корачају по овом кутку
држаће нас под руку-са њима путеви су лакши,а чин доброте одмориште је уморном и
болесном.

Утеху пружа овај кутак у коме се причају приче и као Дунав теку породичне историје и сви
се знамо-ко смо и одакле смо-чији смо и ко је наш.

Знамо шта волимо и чега се плашимо,када се нађемо под звезданим небом.

Овај кутак,овај кров,наш је залог прошлости и темељ будућности-капија нашег малог

града.

На тој капији ми стојимо и гласно говоримо о ономе што на радује или тишти и шта су
мале ствари,које живот значе.

Седимо на тепиху у заједничкој соби-куће за све и наше уши хране се жељеном

тишином,коју прекида дисање других људи.
Лепо је знати да и када осети самоћу,човек није сам,лепо је чути откуцај срца другог
бића,ритам дисања-тада почиње плес у круг-тада постајемо
бољи,здравији,активнији,,срећнији.

Постајемо старији,али савладавамо законе природе,учимо законе природе и јасно нам је

како влат траве,осећа шта се дешава у крошњи стабла на крају шуме ,листови шапућу,а ми
постајемо,бољи људи- постајемо пријатељи људима око себе- и ја сам поносна што сам
постала твоја пријатељица-изнова.

Човек се рађа сам,плач обележава,први и последнњи теенутак,његовог постојања,али је

његов живот зачињен гласовима и мирисима других људи-јер сви смо ми у златној мрежи
Божијих закона и свака наша мисао постаје вежба за потпунији живот заокружена,новом
деценијом што је прошла.

Свакога дана,поставњамо себи нови задатак,менталну и физичку вежбу што показује да

смо да смо надвисили себе,градећи заједништво са нашим ПРИЈАТЕЉИМА-људима који
нас лече и саветују у овој кући за све у коју човек долази да би открио своју снагу,а не да
би му странци бројали слабости...јер аједнички живот је покушај да се слабости бришу
или блаже.

МАЛО РУКУ:::МАЛЕНА И СНАГА....

У овој нашој КУЋИ ЗА СВЕ- руке су испружене,треба само знати прихватити пружену руку и
заиграти,музика се већ чује и лек је од самоће.

ГОДИНЕ НИСУ БРЕМЕ- ГОДИНЕ СУ ПРСТЕН ОД БЕЛОГ ЗЛАТА НА РУЦИ,КОЈУ ЈЕ ЧОВЕК

ПРУЖИО ЧОВЕКУ

Домаћица,КУЋЕ ЗА СВЕ отвара врата –излазимо,мали велики људи-гледамо залазак сунца

заједно.

Сунце упада у зеницу равнице и греје душе,као темеље подмлађених тела.

Чини ми се да смо опет две девојчице што су рођене у време жетве и такве као деца
ближе смо Богу- у мало месту свога рођења.

Можда је позно лето наших живота, само почетак...нови почетак

МОЖДА НИ СТАРА ПАЗОВА НИЈЕ СТАРА...

ВЕЧНО ЈЕ МЛАДА У ЊОЈ ТРЕПЕРИ ДУХ ЉУДИ-ЊЕНИХ НАЈБОЉИХ ИЗДАНАКА

Када овај градић гледам,очима љубави што су у дну срца,а не на лицу...

овај је градић нов и млад,рађа се са сваким новим изласком сунца, новим даном.

Пулсира у ритму суживота-у прожимању генерација у нашој КУЋИ ЗА СВЕ!

У њој се ствара живот достојан човека- у њој је старост сигурна и пуна покрета,лепих
покрета,као у краљевском менуету.

Живот је игра ,зар не?

Додајмо игру својим годинама да би постале најбоље године...