RECNIK NACIONALISTE

biblioteka
OMLADINSKE SVESKE
 Dušan Janjić

REČNIK
„NACIONALISTE“
izdaje
Istraživačko-izdavački centar
SSO Srbije
Novi Beograd, Ho Si Minova 27
1988.
drugo, dopunjeno izdanje
YU ISBN 86-7017-018-3
biblioteka
Omladinske sveske

za izdavača
Veselin R. Todorović
urednik
Zdravko Huber
recenzent
Dušan Ičević
lektor i korektor
Momir Đoković
oprema
Stjepan Mimica
tiraž
1 500
štampa
GRO »Kultura«
OOUR »Radiša Timotić«
Beograd, Obilićev venae 5
SADRŽAJ

REC NEDOSLEDNOG 7
PREDGOVOR U
ETNOS, NAROD, NACIJA 15
(1) »Etnička komponenta«
rodovskog društva
(o rodu i plemenu) 17
(2) Nairod, etnička i politička
zajednica ljudi 39
(3) Moguće određenje nacije 66
NACIJA I »IZMI« 81
(1) Nacionalizam 83
(a) Određenje, koreni d oblici
ispoljavanija nacionalizma 83
(b) Nacionalizam u savremenom
jfugoslovenskom društvu 131
(2) Rasizam 153
(3) Patriotizam, univerzalizam i
internacionalizam 166
(4) Jugoslovenistvo 189
OPORUKA ILI ČEMU »RECNIK 'NACIONALISTE'« 196
REC NEDOSLEDNOG
ili
napomena uz drugo izdanje »Rečnika 'nacionaliste'«

Samo nedosledan čovek može se javljati posle svoje Oporuke.

A upravo to čini autor »Rečnika«. Možda bih se mogao, zbog
toga, pravdati na najmanje dva načina. Prvi, oblast kojom se
»bavi« »Rečnik« prepuna je iznenađenja i nedoslednosti i svi
»razumni« ljudi prema njoj se odnose tako. Zašto bi autor
»Rečnika« bio mimo sveta? Drugi, s obzirom da se je našlo
kupaca za tiraž prvog izdanja Izdavač je, u Vaše ime čitaoče,
tražio i drugo izdanje. Ili što bi se reklo: tražili ste, dobili ste,
pa vidite šta ćete! No, ipak, možda ima tu još nečega, što je
inače svojstveno svakom nedoslednom čoveku.
Činjenica da ovaj spis doživljava drugo izdanje, možda,
govori i o tome da je ispunjena skrivena ili u »Oporuci« samo
naznačena želja da »Rečnik« bude pročitan pa čak i da »utiče«.
I zato sada unekoliko s manje strepnje priznajem da sam, ra­
deći na tekstu »Rečnika«, prometao misao koju je iskazao Šari
Bodler u predgovoru »Cveću zla« — »Ova knjiga nije napisana
zbog moje žene, moje kćeri ili moje sestre; niti za žene, kćeri
ili sestre moga suseda. Tu ulogu prepuštam onima kojima je
u interesu da brkaju dobra dela sa lepim rečima«. Ova knjiga
nije napisana ni zato da ma kome objašnjava ma šta. Ona nije
tu da snagom »apsolutne istine« nagoni ma koga na delovanje
i mišljenje koje bi smatrao nedostojnim. Ona onima koji mi­
šljenje i delovanje u korist slobode, jednakosti i svestranog
razvoja ljudi, nacija i drugih zajednica doživljavaju kao ne­
što preteško, mrsko ili neisplativo i ne može ništa objasniti.
Niti ih na bilo šta nagnati. Dakle, priznajem, »Rečnik« nije
dekret a nije ni proglašenje gotovoga znanja koje bi drugi,
pa i moj dragi srpski narod, trebalo da primi kao božansko
prosvećenje svoga duha i uma, kao obnovu svoje »životne sna­
ge«. »Rečnik« je tek jedan od običnih rukopisa koji će razume-
ti oni kojima su bliske vrednosti nacionalne ravopravnosti, je­
dnakosti ljudi, nacija i svekolike ljudske emancipacije.
Čemu ovaj priziv ljudskog razuma i plemenitih emocija
danas i ovde. Možda zato što se u oblasti nacionalnog razvoja
i (među)nacionalnih odnosa, kao i u našem svekolikom živo­
7
tu, sve glasnije i sve napadnije izriče nerazumlje i ispoljavaju
rušilačke strasti. Zapostavljanje ljudskog dostojanstva u ime
»viših ciljeva naciona« kao da postaje sve prisutnija pojava.
U vreme izlaska iz štampe drugog izdanja više i glasnije nego
u doba prvog izdanja. A sve to u jednoj te istoj godini! Kako
se strast za rušenjem i poništavanjem razuma i ljudskosti br­
zo širi, kaže i to što je bezumlje velikoalbanskih nacionalisti­
čkih »odgovora« dostiglo, tananu i tako po ljudsko dostojan­
stvo i život opasnu granicu individualnog i grupnog terorizma.
Međutim, sada je valjda i mnogo većem broju ljudi jasno da
se postavlja pitanje ne samo šta učiniti da ljudi budu poštova­
ni, i s obzirom na svoju nacionalnu pripadnost, već šta učiniti
da se suze društveni, politički, moralni i psihološki prostori
za nastavljanje sukobljavanja, terorizma i zlokobnih nagove-
štaja njihove senke. Ali, postavlja se i pitanje: čemu uopšte
pisati knjige poput »Rečnika«. Barem su dva moguća odgovo­
ra u odbranu drugog izdanja »Rečnika«. Prvo, »Rečnik« je već
napisan i sada ga samo treba štampati. Ovaj argument je tek
delimično ubedljiv. Jer je »Rečnik« dopunjen i dopisan. Za­
pravo, pod pritiskom društveno-političke zbilje ovog društva,
a posebno ispoljavanja nacionalizma u njemu, dopisana su tri
dela: poglavlja o nacionalizmu u savremenom jugoslovenskom
društvu, o jugoslovenstvu, o rasizmu. Zašto o rasizmu? Zato
što se je rasizam pokazao, iako različit, ipak blisko povezan sa
nacionalizmom. To se pokazalo praksom našega življenja, ovde
i sada. Uostalom, možda je, baš sada, trebalo podsetiti na ono
što je poznato ali se tako često i, izgleda, lako zaboravlja, a to
je: danas, kada živimo i stvaramo krizu čije je bitno obelcžje i
čiji je generator kriza državno-socijalističkog upravljanja dru­
štvom, to jest kriza birokratske ideologije i prakse, i kada se
aktiviraju i snage revolucionarne — za naše konkretno-istorij-
ske uslove — samoupravne alternative, ali i snage odbrane
»status quo« pa i nazatka, društvenog regresa, poslednje dve
pribegavaju i nacionalizmu, (među)nacionalnom sukobljava­
nju ne bi li zamutile sliku stvarnosti. I upravo zato je, baš da­
nas, važno pozivanje i produbljivanje snage razuma i ljudsko­
sti. Dakle, pitanje je o prevladavanju etatističkog, birokrat­
skog dominiranja društvom, nacijama i celinom života. U tom
okviru — i prevladavanja nacionalizma kao svojevrsnog pla-
katno-ideološkog izraza otuđenosti, potisnutosti čoveka, njego­
ve zajednice, te i nacije i društva. Nužno je bilo tada, a pose­
bno danas, saznavanje i praktikovanje novog iskoraka u razo-
tuđenje. Da bi se to moglo, mora se, dakako, shvatiti da je
8
 odnos prema nacionalizmu odnos prema sudbini konkretno
postojećih ljudi.
Otkuda, sada, nacionalizam u nas? Radi li se o nekakvoj
devijaciji inače zdravog društvenog tkiva? Možda je to »dar
nebeski«, odnosno nešto što je »s neba palo«. Možda je to,
tek, proizvod i podmetačina »neprijatelja«. A, možda je to fa­
tum, usud, jedina moguća odrednica našeg života pa i čitave
istorije. Ili, možda tek nešto posve treće. Zašto postavljam ovo
pitanje? Pa, ono je već postavljeno, na primer, izrekom: »na
žalost, govorimo o nacionalizmu«. Zatim, u dnevno-političkoj
teoriji »praznoga prostora«. Po ovoj već slavnoj »teoriji« tamo
gde nema socijalizma i demokratije tu je nacionalizam. A »ra­
sni« ideolozi i političari bi rekli: »Tamo gde nema Nas, tamo
su Oni«. I tako se javni život pretvara u poprište trajnog i sve
žešćeg sukoba, borbe za »prostor«. Iskazuje sve to svojevrsnu
opterećenost mitom o »beskonfliktnom socijalizmu«, o »či­
stoj klasnoj borbi« i, naravno, svu težinu, bol pri spoznavanju
ove opterećenosti i pri nastojanju da se ona prevlada. Pitanje
je, dakle, otvoreno! Uz trezven odnos, otvorenih očiju i barem
ovlašnim pamćenjem događaja i pouka istorije moglo bi se
reći da nacionalizam nije nešto tek »na žalost« ili kako to
znaju, u strahu pred posledicama sopstvene delatnosti, da kažu
ideolozi prevlasti birokratije »nacionalizam nas je iznenadio«.
Pa on je tu oko nas, u nama samima! I biće tu sve dok je naci­
je, ideologije, politike. Nacionalizam nije tek nekakva slučaj­
na devijacija, ili puki hir, politička (zlo)volja pojedinih pisaca,
političara ili mladih. U stvarnosti, u odnosu prema nacionali­
zmu, nema »čistih«, »nevinih« istorijskih razdoblja, klasa, gru­
pa, a ni nacija. Potrebna je, zato, kritika postojećih društve­
nih odnosa, okolnosti koje omogućavaju i uslovljavaju nasta­
nak, održavanje i razvijanje nacionalizma kao jednog od os­
novnih načina, sadržaja zadovoljavanja određenih potreba
stvarno postojećih grupa, klasa i ljudi. To je za svako socija­
lističko pa i za jugoslovensko društvo problem samog osnov­
nog toka revolucije.
Cesto se izgovara i: što više priče o nacionalizmu, to ma­
nje ljudske slobode. Međutim, rekao bih da je tačnije: što vi­
še nacionalizma, to manje ljudske slobode. Ali, ma kako da je
iskazan ovaj stav on skreće pažnju na jedno važno pitanje. Ta-
čno je da u mnogo bučne priče i galame oko i protiv nacionaliz­
ma ima i pokušaja da se ograniči ljudska sloboda i demokratija,
da se nacionalizam protumači kao nužna posledica demokrati­
zacije društva, kao bauk koji će nas proždreti ukoliko se na­
9
stavi putevima demokratizacije. Naravno, iza toga nudi se »za­
štita« koja je najčešće u političkoj, državnoj sili i samovolji.
A upravo ova »zaštita« ostavlja po strani čak i generira nacio­
nalizam. Ali, demokratizacija odista znači i otvoreno, javni
govor o svim problemima društva, pa i o nacionalizmu. Govor
i njegovo umnožavanje jeste jedna od pretpostavki osvešćenja,
te i demokratskog prevladavanja nacionalizma i njegovih uz­
ročnika. Ako se o nečemu ćuti, ne znači da to ne postoji. Ba­
rem je politička istorija jugoslovenskih naroda i Jugoslavije,
sve do danas, prepuna takvih pouka.
Pri tome se odista mora, još jednom, prisetiti stava Rože
Luksemburg da je nacionalizam prelivanje hiljade boja. Me­
đutim, uz potrebno razlikovanje boja, mora se razvijati i kri­
tička svest prema instrumentalizacijama ovog razlikovanja u
neposrednim ideološkim i političkim sukobima. A upravo je
ta instrumentalizacija snažna u pokušajima da se ovo razli­
kovanje, po »principu« zamene teza, preokrene u političko
opravdanja, legitimiranja nacionalizma kao demokratskog,
emancipatorskog predstavnika nacije i njenih interesa. Tada
se, zapravo, radi o »birkanjima« između »manje« ili »više opa­
snog«, »dobroćudnog« ili »zloćudnog«; »izazvanog« ili »izaziva­
čkog« itd. itd. nacionalizma. I koliko se god »birkalo« ostaje se
u svetu nacionalizma a ovaj se, u suštini, legitimira kao »alter­
nativa« socijalističkoj revoluciji, u nas kao alternativa samo­
upravljanju. I otuda samo je na prvi pogled paradoksalno da
se u ovim »birkanjima« ostvaruju tesni savezi nacionalizma i
birokratskog viđenja razvoja društva i socijalizma. Naravno,
u političkoj borbi daltonizam je kada se ne razlikuju i inten­
ziteti delovanja nacionalizma i kada se u noći krize »sve kra­
ve farbaju u crno«. Sva pogubnost ovakvih nivelacija, inače
omiljenih sredstava birokratije, ispostavlja se na račun samo­
upravljanja i stvarne nacionalne, političke i socijalne emanci­
pacije ljudi. Zašto na ovo skrećem pažnju? Zato što smatram
da je odlučujući činilac, u sferi politike i klasnih borbi, koji
generira nacionalizam prevlast birokratsko-etatističkih i tehno-
kratskih snaga i njihovo nastojanje da revolucionarnom, sa­
moupravnom procesu suprotstave »status quo« ili, ukoliko se
za to ukaže prilika, restauraciju državno-socijalističkog (čitaj
i državno-kapitalističkog) modela. Otuda današnja eskalacija
nacionalizma svedoči, pre svega, o krizi državno-socijalističkog
modela. A »birokratski nacionalizam« osnovno je uporište i
žiža nacionalizma u Jugoslaviji.
Beograd, 16. septembar 1987. Dušan Janjić
10
PREDGOVOR

Aktuelnost pojmova nacija i nacionalno, zajedno sa nastoja­

njem da im se podrede sva druga pitanja politike, čoveka i nje­
govog oslobođenja, čini ih univerzalnim osnovnim pitanjima
suvremenog društva. Njihovo rešavanje vezano je, u krajnjoj
liniji, za rezultate klasne borbe buržoazije i proletarijata, odno­
sno za ostvarivanje punog oslobođenja ljudi. Međutim, ovo os­
lobođenje odvija se u uslovima naglašene protivurečnosti izme­
đu ekonomskih procesa koji vode integraciji sveta i nacionalne
države koja se, zahvaljujući uvećanim ekonomskim funkcija­
ma i merama državnog protekcionizma, javlja kao jedan od
osnovnih nosilaca i regulatora internacionalnog povezivanja;
kao i u uslovima produbljavanja jaza između javne i privatne
sfere, između čoveka i politike. A u političkoj sferi uspostavlja
se država kao sveobuhvatna sila koja svojim delovanjem i uti-
cajem nastoji da prekrije celinu društvenog života. Etatizaciju
društvenih odnosa prate i pojave obnavljanja ideja i pokreta
partikularnosti. Otuda je i osnovna partitura ideologije sadaš­
njih vladajućih klasa (nacionalizam, moralizam i ekonomizam)
ujedinjena u muzici o prednosti posebnog interesa, partikula-
riteta. Istovremeno, na delu je i kriza etatističkog koncepta
organizacije političkog života. Sve to govori o tome da se ni
etatizam ni nacija, u savremenim uslovima, ne mogu razumeti
jedno bez drugog, niti izvan poimanja savremenog doba koje
je, po svojoj prirodi, političko.
Kao što se i sama problematika nacije kreće, u modernom
građanskom društvu, između univerzalizacije i diferencijacije,
sve do nacionalističkog partikularizma, tako je i njeno pro­
mišljanje obeleženo kretanjem između krajnosti univerzalizma
i nacionalizma. Ovakvom razvoju nije, do kraja, umaklo ni
marksistički utemeljeno mišljenje o naciji. Zapravo, tendenci­
ja dogmatizovanja, jedna je od osnovnih oznaka savremenog
marksističkog poimanja nacije. Otuda dominantno mesto unu­
tar savremenog marksizma zauzima »etatizovano mišljenje«
11
koje u nacionalnoj državi ili federaciji (kao »izboru« nacional­
nih država ili kao nadnacionalnoj tvorevini) vidi potpuno re-
šenje nacionalnog pitanja i ostvarenu nacionalnu emancipa­
ciju. Međutim, time se naglašava i neophodnost temeljnijeg
i svestranijeg istraživanja, posebno kritike koncepcije i prakse
»nacionalizacije« društvenog života, (nacionalne) države i po­
državljenja nacije.
Savremeno jugoslovensko društvo i njegova misao o na­
ciji nisu izbegli ovom opštem kretanju. Zapravo, nacionalno, če­
sto dovedeno do nacionalističke isključivosti, kao da preti da s
dnevnog reda skine pitanje revolucije i da ovekoveči birokrat­
sku dominaciju društvom i nacijom. Uz to, narasla naciona­
listička svest i praksa, posebno izražena kroz raširen i izrazito
konzervativan pokret velikoalbanskog nacionalizma i separa­
tizma, obogatila je i aktivirala svekoliki arsenal međunacional­
nog nepoverenja, nacionalističkih i rasističkih predrasuda i
strasti. A strast, u nacionalističkom obličju, ima za cilj izazi­
vanje euforije — stanja potpunog predavanja i podavanja uz
prestanak svakog kritičkog mišljenja. Jednom rečju, današnja
kriza međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji ili odustajanje od
prakse nacionalne ravnopravnosti, bratstva i jedinstva jedan je
od segmenata svekolike krize društva i mišljenja.
Sve je to uticalo i na rasplamsavanje svakovrsnih raspra­
va o fenomenu nacije i o međunacionalnim odnosima i sa svoje
strane, doprinelo daljem zamućivanju inače već mutne vode
ovih rasprava. Uz terminološku, uvećana je i stvarna zbrka. A
ova zbrka, po mom mišljenju, pored stvarne složenosti pro­
blema nacije, nedovoljne razvijenosti naučnog istraživanja i
teorijskog promišljanja nacije i međunacionalnih odnosa iz­
ražava, tačnije rečeno skriva, brojne vanteorijske interese i
probleme. Naravno, i zamućivanje može, u krajnjoj liniji, do-
prineti sazrevanju, otrežnjavanju i pojašnjavanju, razotkriva­
jući da je pitanje nacije, danas, pitanje egzistencije, slobode i
napretka stvarno postojećih i delatnih ljudi, da je to, istovre­
meno, i pitanje sudbine revolucije — nastojanja ljudi da, već
danas, grade zajednicu slobodno udruženih individua i podru-
štvljenog čovečanstva.
Ovaj rukopis predstavlja jedan mali doprinos otrežnjava­
nju, ili, možda, većoj zbrci. Namera mi je da pokažem da broj­
ne kategorije koje se u ovim raspravama upotrebljavaju imaju
svoju istoriju i u njoj različita značenja; da je stvar složena,
ali i da postoje relativno jasno određeni sadržaji ovih kate­
gorija; da svet a ni misao ne počinju tek danas i samo od nas,
12
 te da bi trebalo spoznavati-uvažavati i ono što je već dostig­
nuto. Naravno, ne odričem ni postojanje prikrivene želje da
se i ovim »rečnikom« ukaže na mogućnost drugačijeg, u odno­
su na »etatizovano«, poimanja nacije.
Zašto je ovaj rečnik »rečnik nacionaliste«? Možda zato
što većina naših govora o naciji ne dosežu, često dalje od opisi­
vanja i tek početnog objašnjavanja nacije koje je neretko i
njeno obogotvorenje. Možda i zato što je i nacionalizam dao
svoje doprinose razumevanju, i posebno skrivanju istine o na­
ciji. Možda je to i pokušaj da se »opštim nazivom« označe i
svi oni inače brojni naučnici i drugi autori koji se »bave« na­
cijom. A poznato je da »bavljenje« često podrazumeva i izve-
sne strasti i nekritička pristajanja uz »predmet bavljenja«, a
upravo nacionalista vidi naciju samo kao »predmet« sopstve-
nog interesovanja i interesnog usmeravanja. A možda je to,
na kraju krajeva, pokušaj da se na posredan način kaže da je
namera ovog rukopisa i da doprinese kritici sve dominantni-
jeg nacionalizma i nacionalističkog objašnjavanja naše dru­
štvene stvarnosti i to kritici ne onog marginalnog, »eksces-
nog«, već onog »legalnog« nacionalizma, koji je postao okos­
nica — »logika« — pojedinih važnih segmenata postojećih dru­
štvenih odnosa a posebno političkog sistema, mišljenja i sve­
kolike kulture.

13
ETNOS,
NAROD,
NACIJA
(1)
»ETNIČKA KOMPONENTA«
RODOVSKOG DRUŠTVA
(O RODU I PLEMENU)

U pokušajima određenja etnosa nailazimo, kao i u raspravlja­

nju o brojnim drugim društvenim pojmovima, na termino­
lošku i stvarnu nesaglasnost, kao i zbrku u određenju pojmova
»etnos«, »etničko«, »etnički identitet«, »etnicitet« itd.
U starogrčkom jeziku »etnos« (»evros«) označava rod, sta­
do, jato, gomilu, grupu ljudi, ali i pleme, naročito strano, var-
varsko, pa i narod. Od Homera do Aristotela preovladava pak
značenje: čopor, roj, grupa, mada uporedo ostaje i značenje:
pleme, narod, da bi od 5. i 4. veka pre nove ere dominiralo
značenje: pleme, narod. Tokom sledećih vekova, sve do počet­
ka nove ere, »etnos« označava negrčka plemena. U srednjem
veku upotrebljava se u množini i prevodi se sa »ljudi«. Kasni­
je se latinizira i pretvara u »ethnicus« i znači idolopoklonik,
mnogobožac. U 18. veku značenje termina »etnos« povezano
je sa ljudskim skupinama i to s razdvojenošću ljudi na narod­
ne — domaće i strane skupine.
Ipak, najčešća upotreba termina »etnos« je u značenju
»narod« — celina istovetnih kulturnih, »etničkih« tradicija,
osobenosti, mada se, često, odnosi i na narodnost — zajednicu
koja još nije dospela do stupnja nacije — takođe, i na nacio­
nalnu manjinu. Zapravo, važi Veberova ocena da ovaj pojam
označava zajednicu u koju se ljudi povezuju u zavisnosti od
krvnog srodstva1. Ali, to ne oslobađa od obaveze da se traga za
preciznijim određenijima ovih kategorija. Traganje za što je
moguće bližim i jasnijim određenjem kategorije »etnos« obe-
ležava i pojedine teorijske rasprave u jugoslovenskoj teorij­
skoj literaturi, mada se pojam »etnos« u ovoj literaturi naj­
češće uzimao kao nešto što se samo po sebi razume. Kod K.
Kočarovskog, na primer, termin »etnos« označava »narodnost«
i to onakvu »kako se ispoljava u porodičnim, plemenskim i
nacionalnim crtama«2. Po Šogorovu, pak, to je grupa ljudi koji
govore istim jezikom a povezuje ih zajedničko poreklo, zajed-

Maks Veber, Privreda i društvo, I, »Prosveta«, Beograd, 1976, str. 332.

17
nički kompleks običaja, smisao života, tradicija koja ih od­
vaja od drugih sličnih grupa. Rečnik hrvatskosrpskog književ­
nog i narodnog jezika određuje ovaj termin (»etnos«) kao skup
svih osobina koje jedan narod čine posebnim narodom. Za
P. Vlahovića »etnos« je »etnička grupa«, to jest društvena za­
jednica sastavljena od članova istog ili sličnog porekla, koji
imaju zajednički jezik, običaje, tradiciju i niz drugih kon-
kretno-istorijskih karakteristika3.
Međutim, R. Rakić je, čini mi se s pravom, primetio da
se pojam »etnos« ne upotrebljava za označavanje oblika kon­
kretne ljudske (društvene) skupine već za označavanje odre­
đenog tipa zajedništva, grupisanja po osnovu istog porekla i
kulturne homogenosti. »Etnička grupa« bi, po ovom određenju,
bila skupina ljudi koja se iskazuje kao posebnost unutar neke
šire etničko-kulturne celine. To je zajednica, skupina ljudi isto­
vrsnih po poreklu i to blisko povezanih tako da predstavljaju
celinu za sebe. To je ljudska zajednica primarne kulture, odno­
sno, etnos je bazično kulturno grupisanje. Uz samoidentifi-
kaciju skupina ima i izvesna obeležja koja pokazuju njenu
svojstvenost. To su: jezik, dijalekt, osobene tradicije, običaji,
osobenosti u elementima materijalizovanja kulture (hrana, ode-
ća, nastambe i slično). Cesto i zaposedanje posebnog prostora,
područja — »teritorije«4.
U određivanju etničkog zajedništva prisutno je i nasto­
janje da se utvrdi »objektivni« okvir ovog zajedništva, to jest
da se otkriju »obrasci« po kojima nastaju sve etničke grupe i
koji predstavljaju okvir njihovog razumevanja. Najčešće se taj
obrazac vidi u tome da je etnos »prirodna«, »biološka« zajed­
nica. Etnos je, u tom određenju, skupina ljudi koji imaju
zajedničke pretke i koji su povezani krvnim srodstvom5.
2.
K. Kočarovski, Etnografska ispitivanja jugoslovenskog sela, Centralni
higijenski zavod, Beograd, 1—932, str. 3 (Radomir D. Rakić, O pojmo­
vima »etnos«, »narod«, »nacija«, Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beo-
ograd, 1—2/1983, str. 6).
Petar Vlahović, Shvatanje pojmova etnos—narod—nacija u etnologiji
(Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/83, str. 43—44).
4.
Radomir D. Rakić, O pojmovima »Etnos«, »narod«, »nacija« (Isto
str. 11).
J. Bromly, Etnos i etnografija, Moskva, 1975, str. 6; Radomir D. Lu-
kić, Osnovi sociologije, Savez udruženja pravnika Srbije, Beograd, 1965,
str. 302.

18
 Međutim, heterogenost porekla pravilo je etničkih zajednica.
»Biološka« povezanost nije stalno i trajno, već promenljivo
svojstvo etnosa, i zato ono ne može ni biti njegova jedina i
sveobuhvatna odrednica. Verovatno se zato pribegava obrascu
»životne zajednice«, to jest etnička zajednica se određuje kao
skupina ljudi povezanih istim egzistencijalnim potrebama i
interesima. Ona je »životni okvir« svakog od njenih pripad­
nika. Međutim, kako unutar jednog globalnog društva žive pri­
padnici različitih etničkih zajednica, a globalno društvo čini
opštu »životnu zajednicu« to ni između etničke zajednice i »ži­
votne zajednice« ne bi trebalo stavljati znak jednakosti. Tako-
đe, etnička zajednica nije ni kulturno homogena skupina ljudi,
posebno ne u modernom građanskom društvu.
Ni »obrazac« »duhovnog« zajedništva (jezik, kultura, men­
talitet) nema univerzalno značenje, već, kao i svi drugi »obra­
sci«, ukazuje samo na moguća obeležja etničke zajednice.
Iz dosad navedenog moguće je zaključiti da »realni okvir«
etničkog zajedništva postoji, ali ne uvek u istoj meri i na isti
način. Ova »objektivna osnova« određena elementima »prirod­
ne vezanosti« je, uglavnom, odlučujuća za etničko zajedništvo
u društvima tradicijskog tipa, ali je u društvima civilizacij­
skog tipa radikalno sužena i simboličkog je karaktera, jer je
zasnovana na kolektivnim predstavama o međusobnoj slično­
sti (»simbol«) i opšteprihvaćenim značenjima tih predstava.
Tačnije, je, možda, reći da se stvarno zajedništvo — »totalna«
zajednica — (poput roda) nadograđuje pa i zamenjuje simbo­
ličkim zajedništvom. Ali, u njene bitne crte ulazi i zajedničko
delanje6.
Polazeći od ovakvog opšteg određenja etničke zajednice
jasno je da je etnički identitet (određen kao subjektivna svest
o etnicitetu, to jest o pripadnosti etničkoj grupi koja predstav­
lja zajednicu) element etničke zajednice. Naravno, ni etnički
identitet kao ni etnička grupa nije nekakva nepromenljiva ka­
tegorija. A »etnicitet« bi bio ono svojstvo naroda ili drugog
oblika etničke zajednice kojim se ova razlikuje od drugih za­
jednica i na kome gradi svoj identitet. To je, zapravo, doživljaj
zajedničkosti, doživljaj celokupne prošlosti. Ono je i odgovor
na pitanje o prvobitnosti. Svoju snagu etnicitet gradi na veri
u delotvornost »prvog uzroka«, praoca (po Bibliji), prvobitne
6.
Dušan Bandić, Etnos, »Etnološke sveske«, IV, Etnološko društvo SR
Srbije, Beograd, 1982, str. 43—49; Maks Veber, Privreda i društvo, I,
»Prosveta«, Beograd, 1976, str. 327.

19
zajednice (po marksizmu), prajeziku i si. Vera u etničku za-
jedničnost često predstavlja granicu »zajednice društvenog op-
štenja«, ali ta zajednica nije uvek istovetna sa endogamnom
konkubijalnom zajednicom. Osećanje zajedničnosti može po­
stojati i kad zajednica nestane. Na primer, na ovu svest, po­
sebno, utiče zajednica jezika, zajednička religija, vera, sličnost
u fizičkom izgledu, svakodnevnom načinu života, »etnička čast«
kao osobena čast masa itd.
Dakle, svojstva koja datu etničku zajednicu razlikuju od
drugih kategorija određuju se kao »etnički identitet«. Reč je
o kulturnoj, društveno-istorijskoj tvorevini koja je primarno,
ipak, određena stvarnim ili pretpostavljenim krvno-srodničkim
vezama. U tom smislu se i pojam etničke zajednice može ve­
zati, a uglavnom se i vezuje za određenje prirodne zajednice,
to jest za uticaj prirodnih (krvno-srodničkih) veza na zajednicu
ljudi. Prirodna zajednica je uvek, a posebno u savremenom
društvu, umnogome istorijski, kulturno preoblikovana. Možda
bi se ovo moglo pokazati i na primeru opšteg toka razvitka
ljudi.
Posmatran u istorijskoj retrospektivi čovek se prvobitno
pojavljuje kao čoporska životinja, a zatim kao rodovsko i ple­
mensko biće a rod i pleme su prvi istorijski oblici društvenih
zajednica ljudi7.
Nije sporno da ovaj stav ima inspiraciju u Morganovom
delu »Drevno društvo«, ali time se ne preuzima (njegovo) »jed-
nolinijsko« i »istorijski fatalističko« poimanje razvitka ljud­
skog društva. Zapravo, ne preuzima se i evolucionističko poi­
manje istorije, posebno ne onaj njegov pravac koji podleže
strogom biološkom determinizmu i determinizmu uopšte. Po­
lazeći od uvažavanja ovih upozorenja usvojio sam »Engelsov
obrazac« i to pre svega kao pomoćno sredstvo u izlaganju
istorijskog toka u razvitku zajednica ljudi, a ne kao šemu na­
vodnog odvijanja razvoja zajednica ljudi.
(a) »Primitivna horda« ili, ranije, »prvobitno stado« je
»praćelija društvenog razvitka, oblik prelaza od životinjske
skupine u ljudsku skupinu«8. Povezanost ljudi u hordi primar­
no je biološka, odnosno zasnovana je na »biološkim — rod­

7.
Marl Marx, Temelji slobode, »Naprijed«, Zagreb, 1974, str. 209.
8.
Učenje o hordi kao »praćeliji društva« izrastalo je nasuprot brojnim
teorijama koje su to mesto davale porodici.

20
 binskim vezama«. Međutim, postoji i izvesna ekonomska —
proizvodna povezanost. I upravo ova »dvostranost prirode«
horde govori o njenom prelaznom karakteru — od životinjskog
carstva ka ljudskom društvu — i od nje čini »početni oblik
etničkih društvenih zajednica«.
Horde su lutajuće grupe čija veličina zavisi od prirodnih
okolnosti, bogatstva okolnog biljnog i životinjskog carstva. U
početku to je grupa u kojoj se odvijaju sve životne funkcije.
Domaćinstvo u hordi je zajedničko, kolektivno uz prirodnu
podelu rada po polu i starosti. Bračne dužnosti se obavljaju
u okviru horde, to jest horde su endogamnog karaktera. To
omogućuje da se pretpostavi vladavina promiskuiteta u hordi
i da se zaključi da je horda zasebna celina povezana radnim
i seksualnim vezama. Između hordi nema stalnih ni organizo-
vanih dodira, ali, ipak, dolazi do međusobnog uništavanja ili
spajanja i to prvenstveno u traženju izvora egzistencije.
(b) Izrazi »gens«, »genos«, »genes«, u latinskom, grčkom
i sanskritskom imaju isto prvobitno značenje — rodbina. Da­
kle, svi ovi izrazi sadrže isti element — »gigno«, »gignomai«
i »ganamai« što znači stvoriti, roditi i koji iskazuju činje­
nicu neposrednog zajedničkog porekla svih pripadnika roda.
Rod je »povezana skupina krvnih srodnika koji potiču od
istog zajedničkog pretka i imaju posebno rodovsko ime«’. Do
koje je mere to stvarno a do koje tek pretpostavljeno srodstvo
to nije moguće sasvim pouzdano utvrditi. No, svakako bi tre­
balo imati u vidu veliki značaj koji su imali društveni instituti,
poput adopcije, i kojima se zasnivala rodovska veza između
ljudi koji nisu istog porekla. Sagledavanje značaja ovih dru­
štvenih instituta i uopšte društvenih veza između ljudi u rodu
(te i plemenu) ukazuje na to da je prirodno-etnička kompo­
nenta, već u stvarnosti ovih zajednica, upotpunjavana društve­
nim faktorima koji, pak, samo prividno imaju prirodna (i u
tom smislu čisto etnička) svojstva. Zapravo, etničko zajedni­
štvo nije »čisto prirodni« već, u krajnjoj liniji, društveni pro­
izvod. Ono je zasnovano na relativnoj nerazvijenosti rada i
društva i otuda na potčinjenosti rada, ljudi i društva prirodi
— prirodnim zakonitostima i silama.*

Luis H. Morgan, Drevno društvo, »Presveta«, Beograd, 1981, str. 81. U

biti, rod se određuje na isti način i u jugoslovenskoj etnološkoj lite­
raturi.

21
 Usled različitosti društvenih ustanova dolazi do toga da u
pojedinim rodovima nastaju osobene zajedničke karakteristike
svih članova datog roda koje rodove odvajaju ili čine sličnim,
bliskim te ih i spajaju .10 No, posmatrano dublje, može se reći
da su ove zajedničke karakteristike po kojima se rodovi, i unu­
tar jednog istog plemena, razlikuju — proizvod zajedničkog
življenja ljudi u određenoj zajednici, odnosno, rezultat proiz­
vođenja i reprodukovanja života ljudi u određenoj zajednici
i na određeni način. Istovremeno, i ove zajedničke društvene
ustanove određenog roda deluju na proizvodnju i reproduk­
ciju života pripadnika date zajednice utičući na taj način ne
samo na uslove pod kojima se odvija proces rada u određenoj
zajednici, već i na opstojanje same zajednice (roda). Zapra­
vo, rod organizuje sve društvene uslove reprodukcije svo­
jih pripadnika. On je i privredna, kulturna i politička organi­
zacija unutar koje se reguliše prirodna i razvija društvena
podela rada.
Rod je »organizaciona jedinica društvenog i upravnog si­
stema i bitna osnovica starog društva«.
Dok u periodu roda (Inka, grčkog ili rimskog) etničko (u
smislu rodovske organizacije po osnovu zajedničkog porekla)
predstavlja bitan elemenat — princip povezivanja i osnovnu
jedinicu celokupnog društvenog organizovanja i zajednice (u
plemenu i narodu), pojavom države, političke organizacije, do­
miniraju društveno-politički odnosi (imovina, svojina i slično)
kao i teritorijalna povezanost. Etnija više nije osnovna jedi­
nica organizovanja društva već to postaje teritorijalno-politička
zajednica.
Rod je postao odvajanjem iz horde i to s prelazom iz sa­
kupljačke privrede na proizvodnju. Pored prirodne sve više
se razvija društvena podela rada i »specijalizacija« pojedinih
rodova za zemljoradnju, stočarstvo, zanatstvo itd. To utiče na
smanjivanje samodovoljnosti rodova i istovremeno uslovljava
njihovo sve čvršće povezivanje. U tom smislu su rodovi u po-
ređenju sa prvobitnom hordom šire zajednice.

10.
U zajedničke društvene ustanove roda mogu se uključiti, na primer,
zajednički organi rodovske i plemenske vlasti (skupština, plemensko
veće, mirovni i ratni starešina odnosno vođa itd.); zajednički običaji;
moralne i religijske norme; posebna zajednička oblast (teritorija) i
njeno prisvajanje kao zajedničkog poseda, to jest zajedničke zemlje;
poseban zajednički dijalekt itd.

22
 Rodovi se međusobno povezuju u posebne skupine — fra-
trije ili bratstva, a ova u plemena." »Bratstvo je organska za­
jednica ili udruženje dva ili više roda u istom plemenu, stvo­
rena radi nekih zajedničkih ciljeva«1 12134. To je grupa rodova po­
vezanih različitim a sve češće ekonomskim, to jest proizvod­
nim odnosima.
Rod je, dakle, »samonikli« ali i društveni oblik zajedni­
štva ljudi. On je rezultat rada i društvenosti ljudi. Rod je na
relativno niskom stupnju razvitka rada osnovna društvena za­
jednica iz koje se razvija čitavo društveno uređenje (fratrije,
plemena i savezi plemena), celokupni društveni život.
(c) Po relativno raširenom određenju pleme je zajednica
ljudi zasnovana na izvornim, krvnim i srodničkim vezama11.
Blisko ovom određenju je ono po kome je pleme krvnosrod-
nički i običajnopravni režim, ali ne i etnička, odnosno poli­
tička celina.'4
Međutim, ima i onih više »društveno-političkih« shvatanja
plemena. Tako je za Erdeljanovića pleme udruženje više srod­
11.
Postoje i gledišta da su se rodovi, usled brojčanog uvećanja, cepali na
manje grupe, na manje proizvodno-potrošačke grupe blisko povezane
koje čine fratriju, bratstvo. Daljim cepanjem rodova i fratrija njihov
broj se povećavao a istovremeno je jačala potreba za održavanjem je­
dinstva.
12.
Luis H. Morgan, Drevno društvo, »Presveta«, Beograd, 1981, str. 101.
13.
U ovakvim određenjima insistira se na vezama krvi kao na najprirod­
nijim vezama ljudi, koje udovoljavaju »nagonu ljudi« za udruživanjem
i omogućuju udruženim ljudima da se lakše bore protiv neprijatelja,
životinja i prirodnih nepogoda. Otuda je, po ovim određenjima, plemen­
ska organizacija sačuvanija tamo gde su primitivnije prilike. Iz »pri­
rodnosti« plemena proizlazi, dalje, da je ono zajednica porekla koja je
ekskluzivna i retko prima u svoj krug članove drugog porekla. Ple­
me raste i množi se sa prirodnim prirastom i otuda je ograničeno po
broju članova i po prostoru na kome živi. Ono ima krajnje jednostavnu
društvenu slojevitost, a tip vladavine je despotija.
14.
Dr Jovan Đorđević, Osnovna pitanja federalizma danas, Izdavačka za­
druga »Politika i društvo« SOJ Beograd, str. 153.
I za P. Vlahovića plemensku zajednicu sačinjava veći broj porodica,
rodova ili seoskih (teritorijalnih) zajednica koje imaju zajedničko po­
reklo i isti jezik, slično uređenje, navike i običaje. To je jedna vrsta
etničke zajednice; krvnosrodnička i teritorijalna zajednica sastavljena
od rodova i bratstava (fratrija) čije pripadnike povezuje zajedničko
poreklo, teritorija, organizacija, jezik i osećanje iste pripadnosti (Petar
Vlahović, Shvatanje pojma etnos-narod-nacija u etnologiji. Etnos, na­
rod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/1983, str. 43).

23
nih bratstava sa zadatkom odbrane i zaštite svojih članova15.
Po A. Fiamengu, pleme ima i zadatke ekonomske koordinacije.
Međutim, dok je rod prvenstveno proizvođačko-potrošačka
skupina, pleme je politička organizacija koja na sebe preuzima
organizovanje odbrane rodova od napada drugih rodova ili ple­
mena, ili pak organizovanje napada radi osvajanja novih lo­
višta, pašnjaka itd. Ali, njegove funkcije ne mogu se svesti sa­
mo na ove, političke funkcije16.
Ovoj grupi, uslovno rečeno, »širih određenja« plemena
pripada i Morganovo shvatanje da pleme karakteriše posedo-
vanje posebne teritorije; posebnog dijalekta; pravo postavlja­
nja i svrgavanja sahama i poglavica koje biraju rodovi; pose-
doyanje religije i vršenje verskih obreda; vrhovna vlast koju
vrši savet poglavica i postojanje, u nekim slučajevima, vrhov­
nog poglavice17. Ovo stanovište preovlađuje i u savremenoj ju-
goslovenskoj literaturi.
Morganovom određenju blizak je i S. Suvar po kome je
pleme skitalačka ili teritorijalizovana zajednica više rodova
zasnovana na srodstvu, zajedničkom poreklu, čiji pripadnici
govore istim jezikom (odnosno dijalektom) i poseduju istu
(materijalnu i duhovnu) kulturu18.
Pleme je, po N. Vujoševiću, »globalna društvena grupa,
ili zajednica. . . koja je sama sebi dovoljna, tj. zajednica u
kojoj se odvijaju sve životne funkcije određenog stepena dru­
štvenog razvitka . . . društvena zajednica ekonomskog, politič­
kog i vjerskog karaktera čiji članovi govore istim jezikom,
smješteni su na zajedničkoj teritoriji, koja je omeđena sa te-
ritorijom drugih plemena i povezani su osjećanjem plemenske
pripadnosti kao veoma bitnim integritetnim faktorom pleme­

ij.
Jovan Erdeljanović, Osnove etnologije, Kreditna i pripomoćna zadruga
Profesorskog društva, Beograd, 1936, str. 37. Dr Jovan Đorđević. Osnov­
na pitanja federalizma danas, Izdavačka zadruga »Politika i društvo«,
SOJ, Beograd, str. 152; Dr Ante Fiamengo, Osnovi opće sociologije,
»Veselin Masleša«, Sarajevo, 1965, str. 212.
16.
Dr Ante Fiamengo, Osnovi opće sociologije, »Veselin Masleša«, Saraje­
vo, 1965, str. 215, 216; Dr Mirko Perović, Uvod u sociologiju, »Savreme-
na administracija«, Beograd, 1967, str. 292.
17.
Luis H. Morgan, Drevno društvo, »Prosveta«, Beograd, 1981, str. 121.
18.
Dr Stipe Suvar, Nacija i međunacionalni odnosi, »Naše teme«, Zagreb,
1970, str. 12.

24
na«19. Iz svega navedenog moglo bi se zaključiti da termin »ple­
me« označava razne tribalne kategorije koje imaju rodovsko
poreklo. U odnosu na etnos pleme je uža kategorija. Jedan
etnos, na primer ilirski, može imati nekoliko takvih užih sku­
pina. Odnosno, svaki etnos je etnički diferencirana skupina
u kulturnom i jezičkom smislu. Ne postoji, na primer, jedna
»ilirska kultura«, niti jedan »ilirski jezik«.
Pleme se bliže može odrediti kao prvobitni samonikli oblik
udruživanja ljudi zasnovan na krvnom srodstvu. Pleme je dru­
štvena organizacija rodovskih zajednica zasnovana na krvno-
-srodničkom ili teritorijalnom osnovu20.
Pleme nastaje iz rodova, odnosno bratstva rodova, na os­
novu sve intenzivnije i sve razvijenije društvene proizvodne
delatnosti. Sa diferenciranjem pojedinih rodova, to jest sa pro­
cesom društvene podele rada, rodovi postaju međusobno sve
povezaniji. Pleme postaje forma društvene grupe koja je sama
sebi dovoljna — u njemu se odvijaju sve životne funkcije
određenog stupnja društvenog razvitka. I dalje su rodovi pro­
izvodne skupine, ali se razmena vrši između rodova jednog
plemena. Iako je rod osnovna jedinica u kojoj se odgajaju
mladi naraštaji i to, prvenstveno, u samom procesu proizvod­
nje, ipak, postoje razni oblici odgoja za sve rodove jednog
plemena (na primer, inicijacija i slično). Pored religijskih pred­
stava koje važe za rodove i određenih religioznih svečanosti
rodova, čitavo pleme stvara svoju religiju, verske svečanosti
zajedničkog karaktera. Njegovi pripadnici imaju isti, zajednič­
ki govor, dijalekt. Ali, i dalje, to je zajednica utemeljena u krv­
nom srodstvu. Dakle, iako su plemena u osnovi društveno-isto-
rijske zajednice ljudi naglašen je (isto kao i u rodovima) uti-
caj prirodnih (krvno-srodničkih i teritorijalnih) veza21. Zato
se pleme i može označiti kao primarna etnička zajednica.
U plemenu pojedinac je sav podređen zajednici, odnosno
plemenu. Njegove radnje su dobre ili rđave zavisno od toga
kako utiču na sreću plemena. Takođe, i simpatije su ograni­
čene na pleme. Pojedinac ima, razvija, upravo one osobine

19.
Novo Vujošević, Sociološki pristup proučavanju patrijarhalnih zajed­
nica (pleme, bratstvo, porodica), »Praksa«, Titograd, 6/1978, str. 61, 62).
20.
Rodovska plemena, po vremenu nastanka, prethode plemenima po me-
stu ali ova (plemena po mestu) istiskuju rodovska plemena.
Karl Marx, Temelji slobode, »Naprijed« Zagreb, 1974, str. 191—192.

25
 koje su korisne, ili, čak, nužne za opstanak porodice i plemena.
Pleme je, uopšte, najšira teritorijalna jedinica potencijalne
saradnje, razmene usluga i zajednice interesa. Ona je i oso-
beni kulturni entitet. To je kulturno ujedinjena grupa koja
predstavlja »prototip« ili prethodnicu nacije u savremenom
smislu, po tome što je institucija, što je sveobuhvatna zajed­
nica; integracija na osnovu kulture ili putem političke sile.
Kultura je konstituisala pleme. Ali nije se pretvarala u kulturu
prvobitne zajednice, u plemensku kulturu. Ona se ne zatvara
u pleme iako je pleme stvara, jer ima unutrašnju sposobnost
i tendenciju da izađe iz plemena. Pleme nije istog stepena isto-
ričnosti kao i kultura. Pleme se istorijski razvija, nastaje i ne­
staje, a da sa sobom ne odnosi kulturu. Kultura pretrajava,
nadživljava plemensku zajednicu ljudi. Svi članovi plemena
govore istim jezikom, odnosno dijalektom22, prihvataju istu
tradiciju, mitologiju i običajne norme, ekonomske vrednosti
i moralne principe. U njemu se razvija i osobena »plemenska
svest« koja je, po pravilu, primarno uslovljena životom u ple­
menu, naročito zajedničkom istorijsko-političkom sudbinom a
ne prirodnim poreklom. Ta činjenica je, često, izvor vere u »et­
ničku« povezanost ali ne i jedini, jer zajedničkost »običaja«
potiče u velikoj meri od prilagođavanja spoljnim prirodnim
uslovima i od podržavanja suseda.
U praksi »plemenska svest« obično ima osobeno političko
značenje. U slučaju spoljne opasnosti ona brzo postaje osnova
zajedničkog političkog delovanja ljudi koji subjektivno jedni
druge smatraju krvnim srodnicima, »saplemenicima«, »suna­
rodnjacima«. Odnosno, potencijalno buđenje volje za politič­
kim delanjem je jedan od realiteta koji se skrivaju iza više-
značnog pojma »pleme«, »narod«. To povremeno političko de-
lanje može se razviti u »moralnu obavezu sunarodnjaka ili sa-
plemenika na solidarnost. Ako dostigne taj stadijum razvitka
pleme je postalo trajna politička zajednica«. Međutim, pleme
kao etnička i kulturna jedinica postojalo je i pre nego što se
pleme organizovalo na principu političke sile i dobilo istorijski
oblik plemena kao samostalnog političkog tela koje karakte-
riše svest o samodovoljnosti.

Poseban dijalekt svojstven je plemenima. Sto su plemena duže u save­

zu, među njima je veća jezička konvergencija jer su česti međusobni
susreti rešavanja zajedničkih, društvenih poslova. Međutim, u osnovi
izražena plemenska izolovanost vodi i do jezičke diferencijacije.

26
 »Spoljne granice« plemena su jasno određene naročito
kada ono predstavlja podgrupu neke političke zajednice, jer
većina političkih zajednica veštački stvara te granice.
»Ekonomska podloga« plemenskog života je zajednička
plemenska svojina zemlje, a prirodna plemenska zajednica
pretpostavka je (a ne rezultat) zajedničkog prisvajanja i koriš-
ćenja zemlje. Zajedništvo u rodu i plemenu počiva »ili na ne­
zrelosti individualnog čoveka, koji se još nije odvojio od pup­
čane vrpce koja ga je sa ostalima vezivala u prirodnu rodovsku
celinu, ili na odnosima neposrednog vladanja ili potčinjenosti.
Oni su uslovljeni niskim stupnjem razvitka proizvodnih snaga
rada i odgovarajućim skučenim odnosima ljudi u okviru pro­
cesa proizvodnje njihovog materijalnog života, pa usled toga
i skučenim odnosima među njima samima i između njih i pri­
rode«23. Zapravo, rod i pleme utemeljeni su u neposrednom
»podruštvljenom radu« i nastali su na zajednici svojine i po­
trošnje uslovljene krajnje nerazvijenim proizvodnim snagama,
njima odgovarajućim proizvodnim odnosima i samonikloj, pri­
rodnoj i nerazvijenoj podeli rada unutar porodica, roda i ple­
mena. Sama rodovsko-plemenska zajednica je proizvodna sna­
ga a pripadanje plemenskoj zajednici pretpostavka je zajed­
ničkog prisvajanja i korišćenja zemlje. Odnosno, zemlja je »ba­
za zajednice« i »velika laboratorija« koja pruža sredstva rada,
materijal za rad i boravište, a prisvajanje prirodnog uslova
rada, zemlje (»prvobitnog radnog instrumenta«, »laboratorije«,
»spremišta sirovina«) je pretpostavka rada. Ona je »anorgan­
ska priroda« individua. Odnos ljudi prema zemljištu i tlu je
posredovan prirodno nastalim, više ili manje istorijski modi-
fikovanim, postojanjem individuuma kao člana jednog pleme­
na i si.24
U proizvodnji i posebno u činu reprodukcije unutar roda
i plemena menjaju se objektivno uslovi rada — razvija se sam
rad, a menjaju se i sami ljudi, proizvođači, stvaraju se nove
proizvodne snage, novi način saobraćaja među ljudima, nove
društvene i individualne potrebe ljudi, nove predstave (nova
društvena svest i kultura) i nov jezik25*.Unutar zajednice (roda
21
Karl Marx, Temelji slobode, »Naprijed«, Zagreb, 1974, str. 207.
24.
K. Marx, Kapital, I (Djela, tom 21, Beograd, 1970, str. 186—188; Karl
Marx—Friedrich Engels, Njemačka ideologija, »Naprijed«, Zagreb, 1967,
str. 195.
25.
Karl Marx, Temelji slobode, »Naprijed«, Zagreb, 1974, str. 183—189-
195—198; 205—206.
27
i plemena) dolazi do raslojavanja i nastajanja klasa a time i do
usložnjavanja društvenih veza među ljudima. Razvitak rada do­
vodi do nastajanja novih veza među ljudima a time i do uspo­
stavljanja novog oblika zajedništva ljudi — naroda. Rečju,
dešavaju se promene koje menjaju karakter plemena26. Snaži
potreba za povezivanjem u veće društvene celine, s jedne, i ce-
panje društva na razne delove sa njihovim nejednakim odno­
som prema imovini, prema sredstvima za proizvodnju i prema
samom procesu proizvodnje, s druge strane. Sve više, pleme
postaje nedovoljno za proizvodnju i reprodukciju života poje­
dinaca, roda i plemena kao celine. Na tom procesu i nastaju
savezi plemena i, docnije, narodi27.
(d) Kasta, pak, nastaje istovremeno s plemenskom i ro­
dovskom zajednicom ljudi. Međutim, ona je u suprotnosti s
gensom. Kastinsko uređenje počiva na drugim osnovima i ako
ga uporedimo s klasnim društvom. To je, zapravo, društvo
raslojeno i razdeljeno na osnovi rasno-klasne razlike28.
Kastinsko društvo je složen i celovit (ekonomski, politički,
filozofski, religijski, moralni itd.) sistem. Kasta je i način ve-
rovanja, način postupanja, način na koji se živi i na koji se
jedino može živeti.
26.
Na primer prelaz grupnog braka u brak parova time i zasnivanje po­
sebne porodice — porodice parova, koja na sebe preuzima deo eko­
nomskih funkcija roda i postepeno se, verovatno na višem stupnju
varvarstva, izdvojila iz roda. Javljaju se i teritorijalne organizacije i to
uglavnom proizvodnog karaktera po selima, naseljima. Time se pojača­
va diferencijacija roda, imovine i razmene.
Savez (konfederacija) plemena je oblik međusobnog povezivanja ple­
mena sa naglašenijim ekonomskim, teritorijalnim, kulturnim, jezičkim,
političkim i drugim vezama nego krvnosrodničkim.
Svako pleme, i dalje, živi intenzivnim životom u sopstvenoj sferi, uz
potpunu jednakost položaja prava, privilegija i obaveza plemena. Ko-
hezioni princip u savezu plemena, međutim, ne čini isključivu korist
koju pruža savez u uzajamnoj zaštiti, već i srodnička veza. Zapravo,
konfederacija se samo prividno oslanjala na plemena, ali je, u stvari,
počivala na rodovima.
28 -
Lawrence Kräder, Etnologija i antropologija u Marxa, »Stvarnost«,
Zagreb, 1980, str. 33—35, 148; Zagorka Mičić, Tagore o nacionalizmu,
»Gledišta«, Beograd, 1—4/1982, str. 185. 185; Dr Dragoljub Nešić, Po­
rijeklo kastinskog sistema Indije i njegova socijalna suština, »Pregled«,
Sarajevo, 7—8/1967, str. 37, 40,
Po Veberu, međutim, kasta je oblik u kojem ljudi žive i u koji se
»udružuju« etničke zajednice koje vezuje krvno srodstvo. One isklju­
čuju brak i druga opštenja sa osobama koje nisu njihovi članovi
(Maks Veber, Privreda i društvo, II, »Prosveta«, Beograd, 1976, str. 37).
28
 Za sve oblike rodovskog društva zajedničko je to da im
društveno-ekonomski, materijalni osnov čini postojanje neko­
liko stotina hiljada autarkičnih privrednih jedinica. Svaka je­
dinica (selo, grupa susednih sela), pošto je morala da se osla­
nja sama na sebe, sporovodila je »unutrašnju« podelu rada do
tančina. To je značilo i da su uspostavljeni brojni okviri u koje
su ulazile izdiferencirane socijalne grupacije. Zapravo, osnova
je naturalna privreda, to jest nedostatak prometa dobara i
ljudi, čije je dugotrajno održavanje učvršćivalo uspostavljene
društvene odnose.
Ustanove ovih zajednica prilično su jednostavne i za poje­
dinca subjektivno »ugodne« a objektivno nedespotske. One ne
oslobađaju individue, ali im i ne predstavljaju okove29. Na­
ravno, rodovsko društvo nije nikakva socijalna idila, »raj« iz
koga je klasno društvo proteralo ljude. O tome govori i primer
jednog od vidova ograničenosti ovog društva, a to je omeđe-
nost solidarnosti ljudi u rodovske, plemenske granice.
Rodovsko društvo je, međutim, društvo prelaza i to u civi­
lizaciju, a rod je ustanova koja, u svom raspadanju, proizvodi
konkretne mehanizme ovog prelaza. Objektivni činilac prelaza
je akumulacija svojine. Unutar roda raspadanje znači promenu
zajedničkih odnosa prema svojini, koja se odvija u društvu u
međusobnim antagonističkim odnosima seljaka u njihovim i
dalje postojećim institucijama, a i neradnih zemljoposednika
s njihovim privatnim pravima i odgovarajućim institucijama.
Oblici kolektiva (bogati i siromašni), oblici pounutrašnjenja
konfliktnih odnosa, tempo društvene evolucije različiti su unu­
tar iste grupe. Zato se ove društvene razlike direktno formi­
raju kao sukobi tek mnogo kasnije od vremena njihovog prvog
pojavljivanja. Suprotnost je neposredno vezana sa društvenim
suprotnostima između individualnih, privatnih interesa. Oba
dijalektička momenta čine podlogu za stvaranje države i njene
unutrašnje funkcije.
Uspostavljanje predominacije političkog odnosa u društve­
nom životu predstavljalo je negaciju prvobitnog kolektivnog
odnosa, koji je u sebe uključivao lične i nelične odnose, u ma-
nje-više nerazdvojnom obliku. Sa slabljenjem privida nedife-
29.
Nasuprot ovome, u civilizovanom društvu, međusobni odnosi udruže­
nja i individua u njima su razdvajajući i restriktivni a interesi udru­
ženja unutar istog društva u međusobnoj suprotnosti.

29
renciranosti prvobitne zajednice raste i razlikovanje ličnih i
neličnih (institucionalizovanih) odnosa u primitivnoj zajednici.
Ovo razlikovanje postaje važnije sa porastom proizvodnje i
svojine i oštrim ograničavanjem vlasti poglavara u periodu
prelaska u politički organizovano društvo koje predstavlja os-
nov razvoja privatne svojine.
U uspostavljanju odnosa gospodar-rob, nejednake raspo-
dele svojine, privatnog raspolaganja svojinom (to jest privat­
nog raspolaganja zemljom, životinjama i robovima), cirkula­
cije novčanog kapitala i društvenih antagonizama interesa ogle­
da se razdoblje raspadanja gensa i pretvaranja gentilnog u po­
litičko društvo. Ili, drugačije rečeno, poreklo civilizovanog dru­
štva, države i predominacije političkih odnosa sadržano je u
procesu raspadanja rodovskog društva. Nastajanje države svo­
jevrsni je istorijski proces raspadanja prvobitne zajednice i
nastanka klasno-svojinskih odnosa, ali plemensko i političko
društvo se dugo međusobno prepliću.
Ukoliko se rodovsko društvo, rod i pleme odrede na način
kako je učinjeno u ovom rečniku, neopravdano je da se ter­
min »pleme«, kako se to često čini, upotrebljava kao sinonim
za narod, naciju ili za rasu (što se, na primer, čini u određe­
njima »srpsko pleme«, »slovensko pleme« itd.). Kao što je još
svojevremeno ukazivao Lenjin neodrživo je tvrđenje da su na­
cionalne veze nastavljanje rodovskih veza30.
Ovakvo stanovište, »biser« kako bi rekao Lenjin, »oživeo«
je Gadafi po kome je nacija »pleme koje se uvećalo kao rezul­
tat razmnožavanja«. Ona je »jedno veliko pleme. A svet je na­
cija koja se razgranala u više nacija usled razmnožavanja«.
Potpuno ista veza okuplja porodicu i povezuje pleme i svet.
Ali ona slabi sa povećanjem broja. Zapravo, porodica jc »dru­
štvena spona, jedinstvo i okupljenost.. . međusobna ljubav i
privržensot su jače na nivou porodice nego na nivou pleme­
n a . . . interesi, dobiti, vrednosti i uzvišeni ideali«.
Po Gadafiju »porodična zajednica je socijalno bolja od
plemenske zajednice, plemeska zajednica je socijalno bolja
od narodne zajednice, a nacionalna zajednica je sa gledišta po­
vezanosti, privrženosti, solidarnosti i interesa, bolja od među­
nacionalne zajednice«. Nacija je »nacionalni i politički zaštit-
30.
V. I. Lenjin, Sta su »prijatelji naroda« i kako se oni bore protiv so-
cijal-demokratije (Izabrana aela, tom I, knj. I, »Kultura«, Beograd,
1948, str. 93).

30
nik koji pruža pojedincu više od društvene zaštite koju pleme
pruža svojim pripadnicima«.
Politička i nacionalna struktura se degradiraju ako se spu­
štaju do socijalnog nivoa porodice i plemena. Ona predstavlja
jednu veliku porodicu nakon što je prošla kroz plemensku fazu
i raščlanjavanje plemena koja vode isto poreklo i koja su sud­
binski vezana za to poreklo ... zajedničko poreklo i sudbin­
ska vezanost predstavljaju istorijsku osnovu svakoj naciji«.
Poreklo je u prvom planu, a pripadništvo u drugom. Nacija
je »i zbir ljudskih istorijskih zaostavština koji navodi grupe
ljudi da žive na jednoj teritoriji, da stvaraju zajedničku isto-
riju i zajedničku baštinu, i da se zajednički suočavaju sa je­
dinstvenom sudbinom. Nacija je, na kraju krajeva, zajedničko
pripadništvo i zajednička sudbina nezavisna od krvne veze«31.
Činjenica da su biološki, antropološki i etnički (etnološki)
vidovi problematike razvitka zajednica ljudi, posebno naroda
i nacije, nedovoljno izučeni, odnosno teorijski raspravljeni32,
uticala je, uz brojne druge i često neteorijske razloge, na to
da su prisutne i veoma rasprostranjene naj različitije zbrke i
zabune. Jedan od primera ovakvih zbrka i zabuna, predstavlja
i poistovećenje rodovskog društva sa primitivnim društvom,
ili deoba, čak i savremenih, zajednica ljudi na »divlje«, »var-
varske«, »neistorijske«, »necivilizovane« s jedne strane, i na
»kulturne«, »civilizovane«, »istorijske« itd., s druge strane. To
potvrđuje i rasprostranjeno određenje etnologije kao »istorije
l judi bez istorije«. A to je zabluda, jer i rodovska društva ima­
ju svoju istoriju, a osim toga nisu to ni prosta društva već
društva sastavljena od drugih (osnovnih i polaznih, te i jedno­
stavnijih) grupa. Uostalom, danas se ni etnologija više ne za­
31.
Muhammer A1 Gathafi, Zelena knjiga, Narodni biro Socijalističke Na­
rodne Arapske Džamahirije u Beogradu, Beograd, 1979, str. 96, 98.
106—108, 112—115.
32.
Jedan od razloga je i u tome što do sada prikupljeni materijal uglav­
nom doseže do kategorija plemena i naroda, ali dalje ne. To posebno
važi za jugoslovensku teorijsku (etnološku, antropološku) misao i za
njen odnos prema problematici nacija i naročito jugoslovenskih naci­
ja. Na teorijski zadovoljavajući način nije raspravljano ni pitanje od­
ređenja etnosa, etničkog i njegovog odnosa prema naciji. U savreme-
noj jugoslovenskoj etnologiji posebno se zanemaruju ili potiskuju pi­
tanja etnosa i nacije i to, ponajpre, iz uverenja da su revolucijom i,
pogotovu, kasnijom političkom praksom, ova pitanja prevaziđena. Izu­
zetak su, donekle1,, radovi F. čulinovića, J. Bromljeja, M. Lutovca, P.
Vlahovića i dr.

31
dovoljava samo proučavanjem »primitivnih« ili »arhaičnih«
društava i kultura, već izučava i savremeno društvo.
Međutim, u teoriji i dalje, a posebno u antropologiji i
etnologiji, ne postoji saglasnost o terminu kojim bi se označili
izvanevropski narodi i zajednice koji se po svojim društveno-
-ekonomskim obeležjima nalaze na nekom od, u odnosu na
evropski kapitalistički stupanj, ranijih stupnjeva razvoja, dok
po kulturnim i duhovnim obeležjima izlaze iz okvira nasleđa
poznatih drevnih civilizacija. Ta društva označavaju se kao
»primitivna«, »plemenska«, »domorodačka«, »urođenička«,
»divlja«, »egzotična«, »prvobitna«, »arhaična«, »zaostala«, »ne­
razvijena«, neurbana«, »tradicionalna« i slično, a njihovi čla­
novi kao »primitivci«, »divljaci«, »arhaični« ljudi itd.3334.
Autori koji upotrebljavaju kovanicu »primitivno društvo«,
pridevom »primitivno« označavaju »širok skup pučanstva koje
je ostalo nepismeno, i zbog toga nedostupno metodama istra­
živanja čistog historičara; da njih, samo u novije vrijeme, po­
gađa ekspanzija mehaničke civilizacije; da su ona, dakle, tu­
đa, po društvenoj strukturi i po shvaćanju svijeta, pojmovima
koje politička ekonomija i politička filozofija smatraju funda­
mentalnim kad je riječ o našem društvu14. Međutim, posve je
otvoreno pitanje: kada se prelazi demarkaciona linija?
»Primitivizam« nekog društva najčešće se utvrđuje na os­
novu kontrasta u poređenju s bližim ili daljim susedima. Me­
đutim, ovi kontrasti su prisutni i u savremenoj epohi, nisu is­
ključivi, već se odnose samo na neke od vidova, dok su u dru­
gim vidovima ova društva slična svojim susedima. Otuda je
nužno da se i ovo društvo posmatra, ne samo u odnosu na dru­
ga društva, već i u njegovoj unutrašnjoj strukturi, koja obiluje
neusaglašenostima i kontradikcijama.
Iza onoga što se označava kao »primitivno društvo« pos­
toje najrazličitiji oblici društvenog ustrojstva. Ova društva se
međusobno mogu razlikovati isto onoliko koliko se razlikuju i
od »civilizovanog društva«. Ono što »primitivna društva« bitno
odvaja od »civilizovanih društava« je odlučujuća uloga krvnog
srodstva, to jest uticaja prirode na uspostavljanje veza među
ljudima, unutar ovih društava. Međutim, to se ne iskazuje od­

S tog stanovišta posmatrano tačna je ocena Klod Levi Strosa da etno­

logija i antropologija uživaju u haosu (Strktura mitova, Mit i savre-
menost, »Delo«, Beograd, 3/1972, str. 241).
34.
Claude Levi-Strauss, Strukturalna antropologija, »Stvarnost«, Zagreb,
1977, str. 109.

32
rednicom »primitivno«. Iz uviđanja ove činjenice nastaje po­
kušaj da se ova društva odrede kao »arhaična«. Uz Levi Strosa
ovim putem krenuo je, na primer, i Moris Godelije koji ističe
da su srodničke strukture u tim društvima u isto vreme odno­
si proizvodnje i odnosi vlasti kao i ideološka shema organiza­
cije; u drevnom načinu proizvodnje ne postoji rad kao čista i
samo ekonomska aktivnost. Funkcija proizvodnih odnosa uk­
ljučuje i kontrolu pristupa sredstvima rada i proizvodima ra­
da; u ekonomske odnose su uključeni i odnosi vlasti.
Srodnički sistem ima više funkcija. On služi kontroli pri­
stupa društvenih grupa i individua uslovima proizvodnje i eko­
nomskim izvorima; regulisanju načina sklapanja braka; obez-
beđivanju društvenog okvira za političke i ritualne aktivnosti;
funkcioniše kao simbolički kod za izražavanje odnosa između
ljudi međusobno i njihovog odnosa prema prirodi15. Međutim,
Blandije, s pravom, ukazuje da su odrednice »primitivno« i
arhaično društvo« podjednako zastarele34.
Zapravo, ideja o inferiornom, »primitivnom mentalitetu«
sasvim je odgovarala bezobzirnoj kolonijalnoj politici, koja se
često pozivala na »naučnost« ovakve tvrdnje i, ne retko, njome
i opravdavala.
Krajem 19. veka u Engleskoj i SAD definitivno se učvrstilo
građansko društvo, čiji je temelj ekonomski zahtev za nesputa­
nom eksploatacijom i konkurencijom gde god je to moguće:
od suprotnog tla, preko kolonija i svetskog tržišta uopšte.
Uspostavljanjem kolonija i svetskog tržišta, otkrivene su mno­
ge zemlje i narodi o kojima se ranije nije znalo ništa ili gotovo
ništa. U tim uslovima, na osnovu oskudnih, često rđavo prene­
senih i protivrečnih, pa i nelačnih fragmenata misionara, po­
slovnih ljudi, moreplovaca, vojnika, vladinih činovnika, raznih
avanturista i mnogih drugih o životu novootkrivenih naroda i
postojanju izvan do tada poznatih oblika društvene organiza-356

35.
Maurice Godclier, La nation de mode de production asiatique et les
schemas marxistes d’evolution des socićtć (Sur le »mode de production
asiatique«, Centre d’Etudes et de Recherches marxistes, Paris, 1969,
pg. 53); Maurice Godelier Horison, trajets marxistes en antropologie,
»Francois Maspero«, Paris, 1973, pg. 27, 44, 89, 217; Zagorka Golubović,
Marksizam i savremene teorije o društvu, »Sociologija«, Beograd, 1/1982,
str. 136, 137.
36.
Georges Balandier, Dinamika vanjskih odnosa »arhajskih« društava
(Georges Gurvitch, Sociologija, II, »Naprijed«, Zagreb, 1966, str. 470).

33
čije i pravila društvenog ponašanja uopšte, bilo je lako i goto­
vo prirodno prihvatiti tezu o »primitivnom mentalitetu«.
Drugi pol određenja naroda kao »primitivnog« je poima­
nje »civilizovanog«.
Sam izraz »civilizacija«, u današnjem značenju javlja se
najpre u Engleskoj. U 18. veku ona je suprotstavljena dvorsko-
-feudalnoj kulturi. Slično značenje u nemačkom jeziku ova reč
dobija tek u 19. veku.
U francuskom jeziku »civilisation« se javlja tek od Tirgoa.
Moderna civilizacija se, od tada, dovodi u vezu sa izuzetnim
porastom stanovništva, nakon industrijske revolucije počet­
kom 19. veka i urbanizacije, i činjenicom rušenja tradicional­
nog društva putem rata. »Civilizovano stanje« je stanje prete-
rane organizovanosti, i, istovremeno, haotične neraščlanjeno-
sti. Ljudi su automizirani, lišeni samopouzdanja, površni, bez-
dušni, s jedinom mišlju o dobiti, a, istovremeno, neodređeno
svesni svoje snage, svoje mase. Nasuprot ovako određene civi­
lizacije je kultura. To izražava i određenje koje daje Majer u
svom »^Conversations lexikon«-u iz 1897: »Civilizacija je stu­
panj kroz koji mora proći neki barbarski narod da bi dospeo
do višeg stupnja kulture, industrijskog razvoja, umjetnosti,
znanosti i etničkog osjećanja«.
Najčešće je civilizovano društvo određeno kao izveštačeno,
prožeto fikcijom i praksom koja se ne može susresti u primi­
tivnim zajednicama. Izveštačenost civilizovanog stanja potiče
iz otuđenosti civilizovanog čoveka koji je eksploatisan i ras-
cepkan, suprotstavljen sebi i svojim bližnjima, dok je arhaično
stanje — stanje nedespotije i jednake zajednice, zajednice jed­
nakosti. Civilizovano stanje organičeno je i protivrečno, a kri­
tika tog stanja je prvi korak ka prevladavanju njegove unu­
trašnje i spoljne ograničenosti i protivrečnosti. Kako samo to
stanje daje i sredstva za vlastito prevladavanje Marks se zani­
ma za teoriju evolucije videći u etnološkom materijalu osnovu
za određenje stupnjeva, vremenske dimenzije i opšteg prava
razvoja i promena čovekovog telesnog ustrojstva i prirode, kao
i ostvarivanja ljudske mogućnosti. Nasuprot Marksu, Evolucio-
nistička škola tog vremena (osim Morgana) nije se izjašnjavala
o pitanju čovekove deformacije kroz civilizaciju.
Pretpostavka o jedinstvenoj razvojnoj liniji celokupnog
čovečanstva — od najjednostavnijih ljudskih zajednica i naj-
nerazvijenijih kultura ka višim i razvijenijim ljudskim zajed­
34
 nicama, stupnjevima — osnova je za raznovrsna antropološka
izučavanja u krugovima evolucionista. Napredak je shvatan kao
nužni sled pojedinih etapa i to na istovetan način. »Egzotični«,
»primitivni« narodi pobuđivali su interesovanje ovih istraživa­
ča u meri u kojoj se smatralo da oni još uvek žive životom koji
je bio svojstven davno napuštenom stupnju divljaštva. Ovaj,
pre svega, Morganov i Tejlorov (Edward B. Taylor) pokušaj
da izgrade teoriju o razvitku ljudskog društva i kulture kao
jedinstvenom istorijskom procesu, dao je takođe osnovu vero-
vanju da i ljudski duh prolazi slične stupnjeve razvoja, i to od
svog »primitivnog« stupnja, ka sve višem i sve zrelijem.
S druge strane, dogmatsko učenje o »primitivnom menta­
litetu« bilo je dalji ishod prosvetiteljskih ideja i napredni izda­
nak pozitivističkih stremljenja, pre svega Kontovih (Auguste
Comte), da istoriju društva zasnuje na idejnim osnovama, na
istoriji ljudskog duha, i da u svakom od tri stadijuma razvoja
društva — teološkom, metafizičkom i pozitivnom — utvrdi i
odgovarajući, osobeni način mišljenja. A mit je, kao tvorevina
»primitivnog mentaliteta«, način mišljenja i izražavanja, sma­
tran tipičnim za »primitivna društva«.
U osnovi podele na »primitivne« i »civilizovane« narode je
i svojevrsni etnocentrizam.
Etnocentrizam kao skup određenih stereotipa kojima se
izražava osećanje pojedinca o pripadnosti određenoj zajedni­
ci, društvenoj celini, u različitim periodima se pokazuje u raz­
ličitim oblicima.
Najstariji mu je oblik ekskluzivizam »psihologije društve­
nog čoveka« u hordi, rodovima i plemenima prvobitne zajedni­
ce, što je, zapravo, jedan od izraza slabosti čoveka u borbi za
opstanak.
U periodu robovlasništva i feudalizma on se vezuje za vla-
dajuće klase (u Grčkoj to je prezir prema »varvarima«, u Rimu
on je vezan za rimskog građanina; u srednjovekovnoj Evropi
on je obeležje odnosa hrišćana i posebno katolika prema dru­
gim vernicima, religijama itd).
Istorija nacija takođe ispoljava i potvrđuje jedan od vido­
va etnocentrizma. I otuda se može reći da je posmatrana u
ovoj dimenziji, nacija »biće sa dva lica« — Janus. »Prema unut­
ra dominira objektivnost, pravednost, etičnost, požrtvovanost,
samopregaranje; prema vani, prema drugim narodima, domi­
nira egoizam, sacro egoismo', jer je on diktiran primordialnim
35
nagonima narodnog individua — za održanjem i životom«37.
Veruje se da postoje stroge »etničke granice« a ovih, kako je
ukazao M. Veber, nema38. Te su 'tuđosti krvi', sasvim odvoje­
ne i nepotvrđene objetivnim stanjem stvari. A »etnička lojal­
nost« tek kada je povezana sa političkom vlašću, ucenjivanjem
i borbom za vlast može postati opasna.
U kritici i prevladavanju ovog izrođavanja »etničke lojal­
nosti« nužno je oslanjanje na ono što čini najznačajnije »po­
ruke« dosadašnjeg razvoja nauke, a tu je mesto i Marksovom
poimanju otuđenja čoveka, kao i predstavi o čoveku kao rod­
nom biću koja se širila i menjala sa svestranijim izučavanjem
(Le Peja, A. Baština, E. B. Tejlora i drugih) evropskih i izvan­
evropskih »primitivnih naroda«.
»Primitivni narodi« se ne posmatraju više samo apstraktno
već se izučavaju u svojim posebnim obeležjima. Pri tome se iz
ovih istraživanja mora kritički razlučiti i izlučiti opterećenost
»romantičarskim zanosom« i prenaglašeno prisustvo i unoše­
nje savremenih sadržaja i elemenata svesti u istraživanje i ob­
jašnjavanje pojava i izraza etničkog nasleđa iz prošlosti, sve
do neposrednih političkih implikacija (na primer, dokazivanje
ili osporavanje određenoj etničkoj zajednici prava na sopstve-
nu teritoriju). To se odnosi i na prisutna nastojanja da se u tra­
ganjima za etničkim, kulturnim poreklom »tuđe« ili »svoje«
zajednice pronalaze »argumenti« za različite a najčešće za na­
cionalističke tendencije. Neretko je to u funkciji političke eks­
panzije tzv. velikih nacija. Znači i ovde je prioritetan zadatak
kritičko razgraničavanje s »evropeizmom«, »evropocentriz-
mom«, koji toliko prožima skoro sve naučne discipline, pa i
opštu društvenu svest, da bi se moglo reći da je »evropocentri-
zam« sastojak socijalne psihologije u Evropi, posebno 18. i 19.
veka. Zapravo, radi se o pogledu na svet iz »centra«, koji je ni­
kao u prvim danima evropskog kolonijalizma, kada su evrop­
ski vladajući krugovi krenuli u osvajanje sveta, uništavajući u
Africi, Aziji i Americi kulture starije od evropske civilizacije.
To dovodi do ocenjivanja svog ostalog sveta, stare kulture i ci­
vilizacije ovih kontinenata kao »necivilizovanog«, »varvarskog

Stjepan Ratković, Sto je narod, »Narodna prosvjeta«, Zagreb, 1935,

str. 112, 114.
38.
Maks Veber, Privreda i društvo, I, »Prosveta«, Beograd, 1976, str. 330,
331.

36
područja« i tome slično. Nauka je time svedena na oruđe vla­
sti, interesa dnevne politike i gole moći.
Ovakav pogled na svet je, između ostalog, izražavao i ta­
dašnju svetsku suprematiju Zapadne Evrope, kada se kod Ev­
ropljana javljaju težnje i navike da sebe smatraju merom svih
stvari u istoriji; da sva zbivanja mere svojim sistemom vredno-
sti, pa i predrasudama. Kao »opšta istorija« nuđena je gene­
ralizacija istorijskog razvitka nekoliko evropskih nacija, a sve
što u nju nije moglo da se uklopi provincijalno je i profano.
Tako su čitavi narodi i kontinenti proglašavani za »neistorij-
ske«39. Pri tome se pozivalo i na činjenicu da su naučni koncep­
ti, pa i celina modernog konceptualnog aparata nauke o čove-
ku i društvu stvoreni u Evropi tog doba, a posebno nakon ve­
likih buržoaskih i demokratskih revolucija. I odista se u Ev­
ropi prosvećenosti kuju ključni pojmovi i reči. Na primer:
»nacija« i »država«; »buržoazija« i »proletarijat«; »birokratija«
(»tehnokratija«) i »partija«; »kapitalizam« i »socijalizam«; »za­
jednica« i »društvo«; »razvoj« i »stagnacija«; »liberalizam« i
»autokratija«; »kultura« i »civilizacija« itd.
Nasuprot ovoj tendenciji iznicala je progresivna istorijska
škola, takođe u Evropi, koja je narodima Latinske Amerike,
Azije i Afrike, ali i narodima Evrope i Severne Amerike, dava­
la moćno oružje u borbi za ravnopravnost naroda i rasa, to jest
ljudi. Ovoj nauci cilj je da o istoriji čovcčanstva da novu, isti­
nitu sliku, polazeći od nacionalne i regionalne osnove, koja ni­
je okaljana etnocentrizmom ni rasizmom. Zato ona pretpostav­
lja i odbacivanje evropocentrizma. Ovakvo usmerenje istraži­
vanja pružalo je zapadnoevropskoj kulturi upravo ono što joj
je nedostajalo — svest o sopstvenim ograničenjima, a time i
potrebnu skromnost.
Međutim, i »kritika evropocentrizma« može da ide u prav­
cu krupnih pojednostavljenja. Tako, na primer, P. Kozak tvr­

Jedan primer ove vrste uopštavanja evropskog istorijskog iskustva pru­

ža često prihvatanje dogme o naciji koja se formira jedino pod vod­
stvom buržoazije i u kapitalističkim odnosima, ili o tome da je većina
nacija već dovršila svoje konstituiranje. Zatim, i uverenje o postoja­
nju »čistog tipa političke revolucije«, »zapadne revolucije« za koju na­
cionalno pitanje i ne postoji kao revolucionarno pitanje. A sve to ne
omogućuje da se uoče, na primer, modaliteti konstituisanja nacija u
»Trećem svetu«.
37
di: »Nacija je dakle nešto . . . isključivo i usko evropsko i nig-
de drugo po svetu društvo se nije strukturiralo u smislu evrop­
ske nacije40. O zastranjivanju u ovoj, inače opravdanoj, kritici,
svedoči i Malekovo odbacivanje »klasičnog marksizma« kome
navodno nedostaje »nacionalna dimenzija«41.

HU.
Primož Kozak, Peter Klepec u Americi, »Treći program«, Beograd,
leto/1972, str. 65.
41.
Anouer Abdel Malek, La dialectique soctale, »Editions du Seuil«, Paris,
1972, pg. 306, 307, 311,314.

38
(2)
NAROD, ETNIČKA I POLITIČKA
ZAJEDNICA LJUDI

a) Kao i brojni drugi termini, tako i termin »narod« ima više

značenja. Na primer, u srpskohrvatskom jeziku termin »na­
rod« ima sledeća značenja: ljudstvo (slovenački »polk« ili ger­
manski »folk«), i, kasnije, »puk«; populacija, stanovništvo naj­
češće u značenju vezanosti za određenu teritoriju, zemlju, od­
nosno kraj (na primer »narod Srbije«); klasno obeleženi »obič­
ni narod«, »ljudi sa sela« (»narod« nasuprot »vlasteli« u sred­
njem veku); — »veća grupacija određenog (svog) imena, rela­
tivno istog porekla ili duže etnogeneze, u kojoj se, eventualno,
dve ili više grupa sliju u jednu ali se podrazumeva da su svi
pripadnici u nekom, ma i najdaljem, 'krvnom srodstvu'; gru­
pacija iste kulture (u širem smislu), napose jezika, svesti o je­
dinstvenom poreklu, odnosno srođivanju i svesti o zajedništ­
vu; pretpostavlja se još, obično, zajednička teritorija, ujedna­
čene ekonomije i opšte globolne društvene strukture, kao i je­
dinstvene ili slične istorijske sudbine«.
Takođe izrazita je i promenljivost značenja ovog termina
kroz istoriju. O promenjivosti sadržaja i upotrebe pojmova
kroz istoriju, svedoči d ovaj primer: »laos« u klasičnom grč­
kom jeziku, označava zajednice koje imaju politički značaj,
»demos« i »etnos« pak tuđa plemena, dok je »etnos« i sino­
nim za varvare. U novogrčkom, pak, je obratno.
»Gens« i »populus« označavaju u početku isto — plemen­
sku strukturu i pripadnost. Međutim, već kod Cicerona »popu­
lus« dobija i »političko značenje«, »skup ljudi udruženih zajed­
ničkim pravima i interesom« — »Populus est coetas multitu-
dius iuris consensu et utilitatis communione sociatus«.
U Volgati »populus« je oznaka za odabrano ljudstvo i za
hrišćane.
U srednjem veku »gens« i »natio« označavaju narod u po­
litičkom smislu, ali i zborove, glasanja pa i vojsku. U 15. veku
»natio«, u Nemačkoj, označava suverenu društvenu zajednicu,
a »populus« niže klase, uz prezreni i nipodaštavajući smisao.
39
 U crkvenoslovenskom »narod« označava rod, a u ranijim
srpskim spomenicima mnoštvo, ljude, ali i državu. U početku
upotrebe u savremenoj društvenoj nauci pojam »narod« (eth-
nie) korišćen je u vezi sa populacijom zavisnom od industrijs­
kog društva, to jest začetak »civilizovane« socio-kulturne orga­
nizacije. Kasnije se primenjivala i na industrijsko društvo i to
za razlikovanje sociokulturnih formacija.
Krajem 19. i početkom 20. veka, i u jugoslovenskoj etno­
logiji, »narod« označava stanovništvo koje živi u selima, radi
rukom, ne nosi francusko odelo i nije učilo škole, što ga razli­
kuje od gospode, inteligencije — u stvari, »najniži sloj naroda«.
Brojni autori ukazuju na ovu pojavu. Dok neki smatraju da
višeznačnost nije prepreka sporazumevanju i teorijskom razli­
kovanju, drugi pak misle suprotno i ističu da je to ozbiljna po­
teškoća za istraživanje i razumevanje fenomena naroda1.
Ove muke s rečima, terminima, po mom mišljenju, svedo-
če o tome da naučna i teorijska misao nisu došle do opštepri-
hvatljivog i zadovoljavajućeg određenja (definicije) takve slo­
žene društvene pojave kakva je narod2. Zapravo, pojam naroda
je ostao, i pored brojnih rasprava, jedan od najnejasnijih poj­
mova u rečniku društvenih nauka, iako su mnogi autori poku­
šavali da reše ovaj problem, i davali svoje definicije naroda.
Jedna od prvih i najpoznatijih definicija naroda je ona
koju je dao Ž. Ž. Ruso a po kome »narod« ima dva značenja:

1.
Po S. Ratkoviću, raznolikost u upotrebi reći »narod«, »prava je nevo­
lja«, jer se, istom rečju, u isto vreme, označavaju dva različita i vrlo
važna pojma: skup svih državijama bez obzira na njihovu etničku pri­
padnost, ali i svi članovi jedne etničke skupine bez obzira na njihovu
državnu pripadnost (Stjepan Ratković, Sto je narod, »Narodna pro­
svjeta«, Zagreb, 1935, str. 19, 20).
B. Vuković ide čak dotle da postavlja pitanje da li se uopšte može po­
jam »narod« i koristiti kao naučni pojam (Branislav Vuković, Neka
pojmovno metodološka pitanja definisanja narodnih pokreta u neraz­
vijenim zemljama, »Pregled«, Sarajevo, 11—12/1967, str. 48U, 481, 484).
2.
Za potrebe ovog rada nije neophodno da se iscrpno navedu sva ova
određenja, niti je to i moguće. Navešću samo neka od najpoznatijih
određenja, koja su od neposrednog značaja za temu ovog rada. Pri
tome, primera iz jugoslovenske teorijske misli biće više, pošto mi je
namera da, i na ovaj način, pokažem kakvo je stvarno stanje i koji je
stepen razvitka dosegla ova misao.
žan 2ak Ruso, Društveni ugovor, »Presveta«, Beograd, 1949, str. 18.

40
Narod je skup članova određenog »političkog tela«, države; to
su građani — kada učestvuju u suverenoj vlasti i podanici —
kada su potčinjeni državnim zakonima3; ali, narod je i ona za­
jednica ljudi koja nije bitno određena državnim, zakonskim
vezama4.
Po Blankiju, narod čine svi građani koji rade. Time je iz­
vršeno opredeljenje za treći mogući odgovor, odnosno za, us­
tavno rečeno, klasno određenje pojma »narod«.
Po Hegelu, narod je zbivanje — jedinstvo subjektivnog i
objektivnog duha, koji sobom upućuje na apsolutni duh. Kao
subjektivni duh narod je prelaz od prirode ka duhu i istoriji.
On nosi karakteristike prirodnog duha a, po ugledu na rimske
pisce, označen je kao nacija. Nacija je narod »kao rođen«, po
svojoj »prirodnoj posebnosti«. Kao objektivni duh narod svo­
ju sadašnjost (supstancijalnost) ne dobija više samo od priro­
de već i od pravog određenja i to formalnog a apstraktnog pra­
va, moralnosti i običajnosti kao i građanskog društva i države.
Na području objektivnog duha narod je posebno određenje
zbilje, stvarnosti, običajnosti ideje, supstancije koja slobod­
no sebe zna i u kojoj je apsolutno trebanje takođe bitno. Tek
u ovom određenju, narod ulazi u istoriju kao njen konstitutiv­
ni činilac. Svrha mu je duh slobode, odnosno napredak u poj­
mu. Ali, i na poprištu istorije narod još uvek nije potpuni sub­
jekt. Narod nije subjekt samo u porodici, građanskom društ­
vu, državi, moralnosti.
U umetnosti, religiji i filozofiji, narod je u pravom smislu
istorijska supstanca — subjekt. Otuda po Hegelu, istorija reli­
gije, umetnosti i filozofije prati objektivnu, političku istoriju
naroda i daje joj apsolutni karakter u imanentno ograničenom
obliku. Narod je konkretno logičko, prirodno (prostorno i vre­
mensko) i duhovno ispoljavanje apsoluta.
Istorija je pak mena narodnih duhova na putu ka pojmu
slobode a subjekt istorije je »svetski duh«. Svaki narodni duh
doprinosi ovom putu i nužni je trenutak celine. Narodni duh je*5

»Ljudi, koji su dotle lutali po šumama, našavši sebi čvršći oslonac,

počeše da se prikupljaju, združuju u zajednicu i da obrazuju u svakoj
oblasti narod istih obeležja i običaja, ujedinjen ne toliko pravilnicima
i zakonima koliko istim načinom života, ishrane, kao i uticajem pod­
neblja« (Žan Žak Ruso, O poreklu i osnovama nejednakosti među lju­
dima«, »Prosveta«, Beograd, 1949. str. 143).
5.
Auguste Blanqui, Upitnik za primanje u Društvo porodica, 1830 (Kriti­
ka društva i ostali radovi, »Školska knjiga«, Zagreb, 1979, str. 136).

41
posebno određenje svetskog duha, koji je pak supstancija —
subjekt svih individualnih narodnih duhova. Narodni duhovi
su prolazni a svetski je večan. Istorija je objavljeni duh; empi­
rijsko, konkretno ispoljavanje svetskog duha, načelno, prelazi
svaki posebni narodni duh mada je, u faktičkom upoređenju,
jednak s onim narodnim duhom koji u sebi otelovljuje svu ši­
rinu određenja svetskog duha.
Narodni duh je, za Hegela, više i od nacije i od puka kao
staleškog momenta, ali i od plebsa kao sirotinje. Narodni duh
je zbiljski istorijski narod koji predstavlja svetski duh od koga
dobija zbilju, kao što je i svetski duh dobija od samog apso­
lutnog duha6.
Na zajedničkom poreklu, kao na bitnoj odrednici naroda,
insistira, na primer, Adelung (u Rečniku nemačkog jezika iz
1798). Narod, po njemu, čine stanovnici neke zemlje koji imaju
zajedničko poreklo. A u Litreovom rečniku francuskog jezika
(iz 1869) za postojanje naroda potrebno je da postoji rasna
srodnost. I K. Franc određuje narod kao »zajedništvo (Ge­
meinschaft) krvi, jezika i običaja« dok Fr. Stahe u »Filozofiji
prava« (iz 1856) narod određuje kao potomstvo jedne jake in­
dividualnosti — praoca.
Nasuprot ovim određenjima je stav Krihofa da se genea­
loški princip ne može primeniti kao kriterij za određivanje na­
roda. Zajedničko poreklo članova nije bitna oznaka naroda a
čistokrvnih naroda u stvarnosti i nema, postoje samo šarolike
mešavine krvi, i to kao odrednica baš najrazvijenijih naroda.
Termin »narod«, ukazuje T. G. Masarik, upotrebljava se za
oznaku sveg stanovništva, pa i onog u nacionalno mešovitoj dr­
žavi (u ovom značenju u nemačkoj teorijskoj literaturi upotreb­
ljava se termin »politički narod«, koji može biti oznaka i za
»vladajući narod«) ali i za različite narode koji duže vremena
žive zajedno u jednoj državi i imaju, često, jednake poglede,
shvatanja, institucije i zajedničke uspomene (na primer, bel­
gijski »narod«). U ovom značenju termin »narod« ukazuje i na
ono što razlikuje dati od drugih naroda (na primer, irski ili
škotski narod) — to je značenje nacije. Masarik s pravom uka­
zuje i na to da ne bi trebalo poistovećivati termine »narod —
nacija« (natio-populus; natio-peuple; nation-poeple; Nation-
-Volk), koji imaju više politički smisao, s terminom »puk« koji

Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Filozofija povijesti, »Naprijed«, Za­

greb, 1966, str. 78—80.

42
označava narodnu masu i to, najpre, u demografskom smislu7.
Labriola, pak, pod »narodom« podrazumeva »povezanu
skupinu ljudi ovako ili onako organizovanih ili po prirodnim
odnosima krvnog srodstva, ili po veštinama i običajima koji su
zajednički rodbini i svojti, ili zbog stalnog susedstva ... na og­
raničenoj i omeđenoj teritoriji«. Dakle, naglasak je na vezama
krvnog srodstva, ali već umnogome istorijski, društvenopoli-
tički posredovanog, to jest narod je određen kao etnička kate­
gorija. Međutim, narod označava i podeljenost i raščlanjenost
naroda »zbog određene podele rada koja je ili tek započela ili
se već razvila i dovela da sazrevanja ove ili one podele na kla­
se, ili učinila da se raspadne i promeni niz klasa«8.
Ovo, drugo, značenje termina »narod« nudi se u brojnim
raspravama kao jedino. Na to ukazuje i Mariten kada piše da
je narod (le peuple) u modernom značenju »političko telo« ko­
je ima dugu istoriju i predstavlja zajednicu postojanja ljudi i
njihovo političko jedinstvo9.
Nastojeći da izrazi istorijske, društvene osobenosti tzv.
Trećeg sveta, Jacin Hafez nudi određenje naroda kao »zajedni­
ce ljudi u kojoj postoji jedinstvo jezika, teritorije i karaktera
psihe, ali u kojoj još nema nekog zajedničkog privrednog ži­
vota«. Narod nastaje ujedinjavanjem mnogih plemena usled
ukidanja realne osnove plemenskih društvenih formacija10.
I u jugoslovenskoj teorijskoj misli ispoljeno je nekoliko
vrsta određenja naroda, zavisno od toga da li se naglasak stav­
lja na etničko zajedništvo, zajednicu svesti, na narod kao dru­
štvenu kategoriju ili, pak, na činjenicu njegovog istorijskog
nastanka u sledu iza roda i plemena a ispred nacije.
7.
T. G. Masaryk, Borba za samoodređenje (Izabrana djela, knj. I, »Na­
kladni odio jugoslovenskog novinskog D. D.«, Zagreb, 1920, str. 41.
8.
Narod na određeni način proizvodi i prema tom načinu proizvodnje
stvara društvo, pravnopolitičke veze koje se, vremenom, razvijaju do
državnog uređenja, državne organizacije (Antonio Labriola, Materijali­
stičko shvatanje istorije, BIGZ, Beograd, 1976, str. 26, 27).
9.
Međutim, narod čine i ljudske ličnosti koje ne sačinjavaju samo »poli­
tičko telo« već i svaka od njih ima svoju duhovnu nadvremensku od­
ređenost — dušu. Zato bi i koncept naroda morao biti viši i mnogo ple­
menitiji od modernog, odnosno od svođenja na »političko telo« unutar
kojeg dominira država. Međutim, narod ima osobenu potrebu u od­
nosu na državu, koja bi trebalo da bude specijalizovan organ brige o
svima, zaštite naroda, borbe protiv egoizma i partikularizma, privile-
govanih grupa i klasa (Jacques Maritain, L’ Homme et l'Etat, »Presses
universitaires de France«, Paris, 1965, pg. 24, 25).

43
 Na primer, po S. Ratkoviću, narod je etnička kategorija,
koja se ne može svoditi na zajedničko poreklo, posebno ne na
zajedničku krv ili rasu. On je, u stvari, duhovna zajednica ljudi
za koje nije bitna zajednica porekla, već postojanje ideja o za­
jedničkom poreklu, to jest postojanje ideja, fikcija i iluzija.
Narod je kolektivnost višeg reda koja upravo zato teži asimi­
laciji članova drugih grupa i naroda". Narod je iznikao iz du­
hovne srodnosti. Narodna kolektivnost nastaje u sferi duhov­
nog života, »i to prvobitne čovjeku urođene potrebe za indi­
vidualnim i grupnim životom, skupnom sviješću, grupnim osje­
ćanjima. Duh koji čoveka povezuje u zajednice iskonski je i ja­
či od osjećaja nezavisnosti individue. To je zajednica koja se
od drugih duhovnih zajednica razlikuje po mnogim oznakama
(teritorija, granica, privreda, proizvodi materijalne kulture,
skladnost materijalnih interesa, tvorevine duhovne kulture
itd.). A ove oznake »nastaju, razvijaju se i učvešćuju zajednič­
kim životom u dugim vremenskim razdobljima i stvaraju pod­
logu, u kojoj je ukorijenjena svijest o narodnome bivstvu, osje­
ćaj o međusobnoj pripadnosti i volja pojedinaca, da pripadaju
svome narodu12. Dakle, bitna je oznaka narodne individualno­
sti — »narodna duša« koja je, pak, nepodesna za egzaktno ka-
tegorisanje narodnih individualiteta i otuda za kategorisanje
naroda treba koristiti jezik13.

10.
»Ovde se socijalna spona krvi i srodstva, koja preovlađuje u plemen­
skom životu, pretvara u novu, manje fanatičnu, ali obuhvatniju, pot­
puniju i dublju sponu u sponu zajedničkog jezika, zajedničke terito­
rije i zajedničke kulture«, to je »nov kvalitet, stvoren dijalektičkim
prelaskom plemenski uslovljenih struktura u nove strukture«. Jacin
Hafez, O nekim sitnoburzoaskim pojmovima o nacionalnom pitanju,
»Marksizam u svetu«, Beograd, 10/1977, str. 125, 126).
11.
U argumentaciji ovog stava Ratković se poziva na Musolinijeve reči:
»Narod nije jednostavna suma živih individua, a nije ni instrument
stranaka za njihove svrhe, već organizam, koji uključuje beskrajni niz
pokoljenja, prema kojima su pojedinci samo prolazni elementi«, Narav­
no, Ratković ne primećuje da je, ovde, odstupio od sopstvenog zahte-
va za terminološkom preciznošću i da je narod u etničkom smislu po-
istovetio sa narodom kao političkom zajednicom i duhovnim kolekti­
vitetom o kome govori Musolini (Stjepan Ratković, »Što je narod«. »Na­
rodna prosvjeta«, Zagreb, 1935, str. 20, 21, 28—31, 70—74).
Isto, str. 70—73.
Da bi kako-tako odvojio narod od nacije Ratković »etničku kolektiv­
nost« označava kao »narod«, a »državljansku kolektivnost« kao *na-

44
 Svest o zajednici je bitan kriterij u određenju naroda koje
je izveo J. Gunčević: »Populus«, »narod« bez izgradnje svesti o
zajednici je »vulguss«, »plebs« — niži slojevi naroda za razliku
od viših, boljih, aristokratskih slojeva a nacija je »svjestan
narod«1+.
U savremenoj jugoslovenskoj teorijskoj literaturi o ovom
pitanju prisutna su stanovišta koja se zadovoljavaju uopšte-
om konstatacijom da je »narod« društvena zajednica koja na­
staje na raspadanju rodovsko-plemenskog uređenja i traje sve
do pojave moderne nacije*145. Ili, narod nastaje »kao posledica
raspadanja plemenskog uređenja ujedinjavanjem teritorijal­
no i, najčešće, etnički bliskih plemena u šire i čvršće društvene
zajednice«16.
U Enciklopediji Leksikografskog zavoda narod je određen
kao »zajednica ljudi koja historijski prethodi formiranju na­
cije i za koju je karakterističan zajednički teritorij a ponegdje
i određena zajednica jezika (nastala tako što su pojedina ple­
mena, nakon raspada gentilnog društva, zadržali jezik, korije­
ne prvobitnog plemenskog jezika) kao i određeni tradicionalni
običaji i si.,... U historijskom razdoblju nastanka naroda ud­
ruživanje se nije više odvijalo po načelu srodstva, već pretežno
pa teritorijalnom načelu«17.
čija«. A pojam nacija dobija političko značenje tek s pojavom moderne
države (Isto, str. 91, 92, 109).
14.
Dr Josip Gunčević, Nacionalitet s materijalne i formalne strane, »Sklad«,
Zagreb, 1935, str. 5.
15.
Kiro Hadži-Vasilev, Suštinata i istoriskata funkcija na nacijata, »Po­
gledi«, Skopje, 1/1973, str. 52.
Po ovakvom poimanju ispada da posle nastanka naroda više nema ro­
dova ni plemena, odnosno da posle nastanka nacije nema ni naroda.
16.
Živko Surčulija, Društvena anatomija nacionalizma, »Mladost«, Beo­
grad, 1976, str. 95, 96.
Ovde je u isticanju istorijskog sleda za rodovskom, plemenskom zajed­
nicom došlo zapravo do »zamene teze« — nastanak naroda postao je
posledica raspadanja a ne razvitka rada i delatnosti ljudi.
No, isti autor kao da uviđa ovaj problem, te docnije, tvrdi da su na­
rodne zajednice »prve složene zajednice u ljudskoj istoriji kod kojih
je, zahvaljujući pre svega, intenzivnom razvoju zanatstva, manufaktu­
re i trgovine došlo do relativno stalne i čvrste integracije ljudi koji žive
na zajedničkoj teritoriji. U pitanju je istorijski nov, teritorijalno-proiz-
vodni tip integracije društva«, uz postepeno formiranje osećanja etni­
čke, kulturne i jezičke bliskosti i zajedništva.
Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Jugoslovenski Leksikografski za­
vod, Zagreb, 1968, tom 4, str. 472, 473.

45
 Mesto »naroda« u istorijskom »sledu« rodovsko-plemens-
kog i nacionalnog, kao da je »lajt motiv« određenja naroda u
jugoslovenskoj teorijskoj literaturi. Pri tome, uočljivi su i zna­
čajni tragovi evolucionističkog poimanja istorije, razvitka za­
jednice ljudi.
Najbrojniji su oni autori koji narod određuju kao etničku
zajednicu koja prethodi formiranju nacije. Tako, na primer,
i M. Perović određuje narod kao etničku zajednicu perioda
robovlasništva i feudalizma, odnosno, po njemu, narod je »ve­
lika skupina ljudi, u kojima su se razvile — umesto ranijih
bioloških, krvno-srodničkih kao primarnih — nove veze, ka­
rakteristične za etničke zajednice klasnog društva. I to u pr­
vom redu sledeće — na određenim teritorijama, određeni ob­
lici ekonomsko-društvene povezanosti, a na toj osnovi zajed­
nički jezik i izvesna zajednica kulture i si. Međutim, u uslovi-
ma tih društvenih poredaka sve te veze — teritorijalne, eko­
nomske, jezičke, kulturne, nisu bile intenzivne, čvrste, te i nisu
predstavljale homogene društvene zajednice«1®.
A po A. Fiamengu, narod je socijalna, istorijska katego­
rija — »posebna forma društvene zajednice« koja predstavlja
»historijski gledajući, viši tip društvene zajednice«. Narod na­
staje raspadanjem plemena kao posebnih »društvenih grupa­
cija« i njihovim ujedinjavanjem u »veće društvene zajednice«
a karakterišu ga teritorijalne i razne druge veze koje proističu
iz procesa proizvodnje, etnička povezanost i zajednički jezik,
iako vladajući slojevi (robovlasnici, feudalna aristokratija)
obično govore posebnim jezikom istog korena kao i jezik osta­
lih delova naroda, ili sasvim drugim jezikom; nepostojanje
zajedničkog tržišta itd*19. I za P. Vlahovića narod je etnička ka­
tegorija, to jest zajednica ljudi povezanih zajedničkom sudbi­
nom, interesima i istupanjem prema drugim narodima, zajed­
ničkim jezikom, narodnom kulturom. Sve to etničke veze na­

Dr Mirko Perović, O konstituisanju i perspektivama nacionalnosti (Fe­

deralizam i nacionalno pitanje, »Savez udruženja za političke nauke Ju­
goslavije«, Beograd, 1971, str. 36).
Međutim, narod je, za istog autora, ali na drugom mestu, i »forma dru­
štvene organizacije« nastala daljom diferencijacijom i evolucijom iz
plemena, odnosno saveza plemena. »Prelazna kategorija« ovog procesa
je narodnost kao »kratkotrajni i nestabilni oblik ujedinjavanja neko­
liko plemena« (Dr Mirko Perović, Uvod u sociologiju, »Savremena ad­
ministracija«, Beograd, 1967, str. 293, 294).
19.
Dr Ante Fiamengo, Osnovi opće sociologije, »Veselin Masleša«, Saraje­
vo, 1965, str. 217—220).

46
 rodnih zajednica čini čvršćim. U ove »konsolidacione činioce«,
Vlahović pridodaje i psihičke osobine20.
Narod, po J. Đorđeviću, nastaje iz etničkih grupa (»narod­
nih agregata«) kao »homogenija i šira zajednica fizički i et­
nički sličnih ljudi«, odnosno, »narod je etnološki pojam i iz­
ražava jednu fizičku i kulturnu grupu sa određenim zajed­
ničkim osobinama. To je »polufabrikat istorije«, a »savršeniji
i završeniji farbrikati« su nacije21.
Vanja Sutlić je s pravom ukazao na složenost kategorije
»narod«, što bi trebalo da izrazi i teorijsko određenje narod­
nog. »Narodno« je, u nauci o narodu, ističe Sutlić, pitanje ple­
menskog porekla, vrste, rase, fizičkih oblika i strukture, tla
naseljavanja, duševnosti, materijalne i duhovne kulture, jezi­
ka, društvenosti, poiitičnosti, istorijskog menjanja itd. itd. Na­
rod je zamišljen predmetno — kao nešto etničko ili laotičko
(od grčkog laos — narodno mnoštvo, ljudi) vezano uz tlo, na­
stanjeno, porođeno, društveno, političko, istorijsko itd., zatim,
kao populus; gens i generatio; natio; plebs; puk, stanovništvo;
kao govorno srodna skupina, manje ili više složeno mnoštvo,
kao nešto što ima »folklor« itd. itd. Narod je nešto živo, ali
time nije samo predmet biologije ili eugentike. Nešto što na
tlu stanuje gradeći dom; prebiva, uzgaja i neguje, zbrinjava.
On se prostire i pod podnebljem je, ali nije, zato, samo pred­
met geografije itd. Narod je nešto što govori, zbori, ali nije,
zato, samo predmet filologije. On je nešto što se združuje i
saživljava, gradi zajednicu, za nju se bori, ali nije, zato, samo
predmet sociologije ili politikologije. On je nešto što se o sebi
brine, zbrinjava se, privređuje, radi i preduzima, ali nije samo
predmet ekonomske nauke. On je nešto što prispeva, dospeva,
uspeva ili ne uspeva, vremenski je, konačan itd., ali nije samo
predmet istorije itd. itd.
Nauka ne rešava zagonetku naroda u svetu narodnog sve­
ta. »Šta je to narod, to nikada ne može sačiniti predmetno
mišljenje o njemu ni raspolaganje njime. Predmetnost predme­
ta i subjektivnost subjekta znanosti prekoračuje obzorje zna­
nosti. Mišljenje na narod mora stoga jedino misliti na bit zna­
nosti«. A to je mišljenje biti porekla svega22.
2Ö.
Petar Vlahović, 0 shvatanju pojmova etnos-narod-nacija u etnologiji,
(Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/1983, str. 46, 47).
21.
Dr Jovan Đorđević, Osnovna pitanja federalne države, Izdavačka za­
druga »Politika i društvo«, SOJ, Beograd, str. 154; Prof. Jovan Đorđević,
Politički sistem, »Privredni pregled«, Beograd, 1973, str. 645.

47
 U nastojanju da teorijski utemelji određenje »naroda«, i
to polazeći od njegove složenosti, najviše je u savremenoj ju-
goslovenskoj teorijskoj literaturi učinio Zvonko Lerotić. Po
Lerotiću, novovekovno određenje »naroda« objedinjuje tro-
strukost društvenog života: demos (građane jedne države),
plebs (puk i pripadnike nižih klasa, ljude nižeg ugleda i ma­
njeg političkog uticaja) i tenos kao (istorijski trajući) kolek­
tivni identitet23.
Značenje skupa državljana (demos) još od antike se pri­
daje reči »narod«. Ono se odnosi na osobe koje svojom dru­
štvenom moći stvaraju političku zajednicu ili državu i u kojoj
oni jesu, istovremeno, i grupa koja održava postojeći poredak
društva. Narodom se naziva i stanovništvo neke države, kao
skup građana pojedinaca ukoliko su priznati članovi države s
pravima koja proizlaze iz pripadnosti datoj državi (»citoyen«)
bez obzira na socijalni status, srodstvo, obrazovanje ili veru
i uverenje. Osnovna jedinica naroda u ovom — državotvornom
— smislu je, dakle, apstraktna osoba ili onaj aspekt indivi­
dualnosti određen sa stanovišta opšteg ili javnog prava.
Narod kao državni narod — demos, pretpostavlja načelo
suvereniteta, jedinstvenosti i pravednosti (opšta volja) ali i
demokratsku asocijaciju građana pojedinaca (volja svih). U
negativnom ispoljavanju državnog jedinstva narod kao suve­
ren poistovećuje se sa vlašću, silom vlasti, a ono što »hoće
država« proglašava se narodnom voljom. Ovaj »birokratski
obrat« put je ka etatizmu.
Značenje naroda kao puka (plebs) polazi od činjenice da
nejednakost, koja proizlazi iz raznovrsnosti odnosa moći, usto­
ličuje gospodare, vladare, gospodu, političare, velike ličnosti
kulture i prosvete, ljude od ugleda i bogatstva nasuprot obič­
nom puku, siromašnim i priprostim radnicima, seljacima i slo­
jevima koji su im bliski. Premda se, u staroj Grčkoj i Rimu,
»narod« upotrebljava i u ovom značenju, ipak je ono u nauci
prihvaćeno u značenju koje dobija počev sa seljačkim rato­
vima u Evropi (Francuskoj, Češkoj, Njemačkoj, Hrvatskoj i
Sloveniji itd.). U seljačkim revolucijama srednjeg veka, se­

Vanja Sutlić, Narod i mišljenje na narod (Narod i nacija, »Kulturni

radnik«, Zagreb, 6/1981, str. 44—45).
Zvonko Lerotić, Tri bitna aspekta u strukturi narodnih i nacionalnih
zajednica, Institut za političke nauke, Fakultet političkih nauka u Za­
grebu, Zagreb, 1984, str. 1.

48
ljaci su samo tvorci moderne ideje revolucije, politike i politi­
čki delotvoran činilac.
Ideju naroda u modernom svetlu pružio je prvi T. Mincer
(16. vek); zatim M. E. Monen (17. vek), njemački romantičari
Mičel (20. vek), anarhisti, predstavnici socijalne države, V. Vil-
son itd. A ona je povezana s narodnim načelom, koje je, pak,
temelj delatnosti i delotvornosti svih pučko-narodnih pokreta,
seljaka, proletera, građana, svih obespravljenih ljudi itd., koji
imanentno stoje iza svih revolucija naše epohe. Stoga se može
reći da je narodno načelo, uzevši pojam naroda u smislu puka
i slojeva bez društvene moći i ugleda, načelo modernih re­
volucija24. Marksistička teorija najčešće uzima narod u ovom
značenju, to jest kao skup slojeva unutar kojih je najugrože­
niji i najrevolucionarniji sloj proletarijat. Nasuprot naroda je
vladajuća klasa, a treći stalež je, revolucijom, odista stvorio
mogućnost da se narod odredi na ovaj način. Pri tome je ma­
terijalna sila kojom narod (u značenju puka) raspolaže —
rad25.
U svom trećem značenju narod je etnos, to jest jedinstve­
na i neponovljiva celina — zajednica. To je celina čiji posed
mogu biti teritorija, jezik, običaji, dijalekti, vera, karakter,
privreda, mitovi, bajke javni život, sela i gradovi, uredbe, po­
vest, materijalna kultura itd. Svemu tome zajednica naroda
daje identitet, čineći time podlogu upoznavanja i samosvest
naroda, njegovih interesa itd.26.
Kao globalna zajednica narod se konstituiše istovremeno
sa pojavom države i razgradnjom arhaičnih u klasna društva.
Savršenije podele rada zahtevaju i postojanje osobene struk­
ture moći i svojine, koje se povezuje sa strukturom i hijerar­
hijskim sistemom vere, mitova i ideja. To uslovljava kristali-
zovanje naroda (kao što su Egipćani, Asirci, Kinezi, Grci, Rim­

Isto, str. 3, 9, 10, 21, 23, 27.

25.
Određenje naroda kao »radnog naroda«, koje se koristi u zemljama re­
alnog socijalizma a po kojem se narod kao pravna tvorevina građan­
skog društva zamenjuje načelom da je rad osnovica društvenog poret­
ka, može imati po narod i lošu stranu. Već sam pojam »radni narod«
odbacuje određenje naroda kao političkog naroda koji vlada sam so­
bom ili kulturnog naroda koji usavršava svoju zajednicu (Isto, str.
28, 33).
26.
Isto, str. 36.
49
ljani, Francuzi, Englezi, itd.) u osobenosti njihovog duha, je­
zika, vere, proizvodnje, materijalne kulture i sredstava rada*7.
Lerotićcvo određenje kao i izloženi pregled određenja na­
roda, potvrđuju zaključak da je narod složena zajednica ljudi,
koja svoja dva najuočljivija vida ima u etničkom (etnos) i dru-
štveno-političkom (»demos« i »plebs«). »Narod«, dakle, ima dva
značenja: »politički narod«, to jest »objekt« vladavine države,
odnosno pripadništvo određenoj državnoj (političkoj i terito­
rijalnoj) zajednici i »prirodni narod«, to jest zajednica nastala
po rođenju, odnosno po zajedničkom poreklu.
Narod u svom etničkom vidu (ethnie) je relativno zatvo­
rena i trajna društvena zajednica, ukorenjena u prošlosti, više
ili manje mitskog obeležja2728. To je grupa koja ima svoje obi­
čaje, vrednosti i jezik. Potvrđuje se kao različita od ostalog
sveta. Povezanost u narod prevazilazi nivo folklora i porekla,
ona je činjenica sadašnjice ali i tradicije. Narod počiva na
živom osećanju kolektivne solidarnosti i narodne svesti, izvor­
nom jeziku koji se teško asimiluje i ima malo veze sa jezikom
susednih populacija. Ona se odnosi na specifične tradicionalne
sociokulturne običaje koje predstavlja svojevrsno psihičko i
društveno zadovoljenje ali sadrže i niz koristi na praktičnom
planu. Zato običaji predstavljaju jedan oblik tajne u koju se
ulazi svojevrsnom tajnom inicijacijom.
Međutim, ovo »prirodno« — etničko jedinstvo porekla i
krvne povezanosti ljudi je u narodu, kao i u plemenu, društve­
no uzrokovano i modifikovano, i to u takvom stepenu da po­
stoji više kao prividna nego kao stvarna prirodnost veza među
ljudima. Zato je, čini mi se, primerenije značenje naroda kao
istorijske, društveno-ekonomske i političke zajednice ljudi za­
snovane na teritorijalnom principu.
Narod je zajednica koja je, kao i rod i pleme, odnosno
kao i nacija, rezultat istorijskog razvitka.
Narod je nastao kao rezultat međusobnog mešanja pleme­
na i drugih etničkih celina, uslovljen ratovima, seobama, raz­
vojem proizvodnih snaga, uvećanjem razmene i saobraćaja,
27.
Isto, str. 37, 38.
28.
U ovome postoji duboka srodnost između naroda i roda ili klana i ona
se, najčešće, dokazuje mitom o poreklu koji uspostavlja zajedničko po­
tomstvo članova grupe počev od prapara ili od mitskog junaka, a na­
ziv (ime) dobija od suseda (Gi Nikolas, »Narodnosna« činjenica i upo­
treba pojma »narod«, »Sveske«, Sarajevo, 11—12/1985, str. 348—350).

50
 proizvodnjom roba, prodorom novčanog prometa u društveni
život ljudi, razvitkom privatne svojine nad sredstvima za pro­
izvodnju, usložnjavanjem društvene podele rada, raspadom ro­
dovske i plemenske zajednice na klase i staleže, izdvajanjem
javne vlasti (države) i njenim osamostaljivanjem od čoveka i
od zajednice, ali i usled izvesnog osamostaljivanja čoveka od
prirode, pa i osamostaljivanjem čoveka kao pojedinca od za­
jednice itd.
Za analizu razvitka i društvenog utemeljenja naroda (od
njegovog nastanka i prelaska u civilizaciju i klasno društvo;
preko njegovog uspostavljanja i razvitka u uslovima robovlas­
ničkih društvenih odnosa kada narod obuhvata samo robovlas-
nike i ostale slobodne ljude ali ne i robove; do feudalnog na­
roda koji obuhvata sve pripadnike određene teritorijalne za­
jednice i pored jasne odvojenosti feudalne klase i »Landa«), od
posebnog značaja je analiza feudalnog naroda i njegove ute-
meljenosti u zemljišnom posedu.
U feudalnom društvu narodne (etničke) zajednice ograni­
čavaju se, uglavnom, na uže celine, pružajući osećaj sigurnosti
življenja, stabilnosti društvene sredine koja je, zlog statič­
nosti društvenih odnosa, bila osetljiva na promene bilo kakve
vrste. One su svoje funkcije ispunjavale na ograničenom pro­
storu i u ograničenom vidokrugu pojedinaca i njihovih zajed­
nica. Uži delovi etničke zajednice nisu imali čvrste granice,
međusobno su se preklapali i nadovezivali čineći kontinuitet
etničke zajednice kao celine. Zbog ograničenosti potreba koje
je zadovoljavala, etnička zajednica nije mogla nastupati kao
celina već je delovala parcijalno, njeni uži delovi aktivirali su
se sporadično, a sukobi dveju etničkih zajednica, to jest poje­
dinih njenih delova, nisu se mogli preneti na etničku zajed­
nicu kao celinu.
Pripadnici su svoju etničku zajednicu osećali kao zajed­
nicu jezika, običaja i pučke kulture uopšte, a o njenom obimu,
dometu i prošlosti obaveštavani su iz tradicije sadržane u na­
rodnom stvaralaštvu, ili iz tradicije koju je (na primer, kod
srpske etničke zajednice) prenosila crkva. Pripadnici statičnih
društvenih slojeva nisu ulazili u područje svesne političke ak­
cije, jer nisu ni imali jasne i artikulisane potrebe za društve­
nim promenama, te je i etnička svest ostajala politički nearti-
kulisana. Zbog svega, etnički momenat i nije mogao imati zna­
čajniju ulogu motivacije u sukobima zbog materijalnih i dru­
štvenih interesa s drugim slojevima ili etničkim zajednicama,
te su aktivirani elementi iz socijalne mitologije (»stare pravice«
51
na koje se, na primer, u bunama poziva hrvatski kmet) ili či­
nioci religijske pripadnosti.
Pojedine skupine pripadnika povlašćenih staleža stvarale
su zasebne zajednice feudalnog naroda. Za razliku od etničke
zajednice, koja je postojala u nekoj vrsti pasivnog spontani-
teta, zajednica feudalnog naroda stavljena je u službu onog
društvenog interesa koji se može ostvarivati samo u oblasti
politike. Povlašćeni staleži organizovali su, na određenoj teri­
toriji, prisvajanje viška rada proizvođača, uspostavljajući in­
stitucije koje su štitile interes njihove grupe od drugih grupa
sastavljenih od pripadnika istog staleža. Na taj način sači­
njeno je feudalno društvo. Ovo društvo je za proizvođačke
klase, to jest za puk (plebs), narod (populus), nadređena celina
a za ostale grupe plemstva i sveštenstvo ovo je zaseban »poli­
tički narod« (populus politicus), to jest nosilac vlasti, suvere­
niteta na svojoj teritoriji. Ideološko opravdanje u posebnosti
ove zajednice (to jest feudalnog naroda) nije traženo u etnič­
kom načelu, već u pozivu na istorijska prava nad teritorijom,
u pozivu na municipalna prava, odnosno na državno pravo.
Osnovni osećaj pripadnika feudalnog naroda je patriotizam, i
to kao ljubav prema teritoriji kojom se vlada, a ne prema na­
rodu koji je nastanjuje. Takva zajednica koja je oblikovala
vlastiti identitet naziva sebe i nacijom. Međutim, »natio croa-
tica«, na primer, u dokumentima Hrvatskog sabora obuhva-
tala je samo povlašćenu klasu, a nije isključivala ni participa­
ciju i u drugoj zajednici sastavljenoj po istim načelima (na
primer, u ugarskom narodu). Međutim, feudalni narod preu­
zima i neke elemente etničke zajednice (na primer, ime i jezik).
Unutar feudalnog naroda, koji je podeljen u oštro odvo­
jene staleže, sve uticajniji pa i odlučujući postaje organiza­
cijski princip (uspostavljanje jedinstva klasno podeljene za­
jednice posredstvom državne, političke vlasti). Međutim, usled
relativne nerazvijenosti proizvodnih snaga i načina saobra-
ćanja među ljudima kao i usled relativno nerazvijene društve­
ne podele rada, ostaje vezanost ljudi i ćele njihove zajednice
za zemlju a time i lična zavisnost ljudi29. To uslovljava da u

. . . . „
Tradicionalna kombinacija poljoprivrede i gajenje stoke za samoizdrza-
vanje, koja je karakterisala male i srednje porodične zajednice u doba
feudalizma, ostavljala je malo prostora za tehničke inovacije. Ona je
dozvoljavala samo »ekstenzivno napredovanje« koje je, brzo, nailazilo
na svoje granice. Sve to je činilo da je seoski čovek postajao sve više
objekt nego subjekt i sadržaj ekonomskog sistema i politike (Emma-

52
porcđenju s odnosima u rodu i plemenu, raste stepen društve­
ne i političke posredovanosti međuljudskih odnosa. Ali ona još
uvek nije tolika da bi mogla u potpunosti da ukloni prirodnu
samoniklost veza među ljudima (među kmetovima i gospoda­
rima; neposrednim radnicima i zemljoposednicima). I dalje se
održava privid prisnog odnosa između zemljoposednika, kme­
tova i zemlje, mada je u stvarnosti ovaj odnos umnogome od­
nos otuđenja. Otuda se svi pripadnici zemljoposeda, zemljo
posednici i kmetovi, prema zemljoposedu odnose kao prema
svojoj »domovini« koja ih ujedinjuje u jedinstvenu zajednicu.
Ovakav odnos ljudi prema njihovoj zajednici i prema zemlji
kao »bazi zajednice« Marks, na primer, naziva »uskogrudna
vrsta nacionalnosti« koja predstavlja svest o pripadnosti po-
sedu i gospodaru, odnosno »političku i emocionalnu stranu«
odnosa unutar feudalnog naroda*30.
Društvena osnova naroda kao zajednice ljudi je zemljopo-
sed i na njemu zasnovan način proizvodnje čija pretpostavka
je rasparčanost zemlje i ostalih sredstava za proizvodnju; ne­
postojanje koncentracije sredstava za proizvodnju kao i ne­
postojanje kooperacije i podele rada u okviru istih procesa
proizvodnje, itd. Ova društvena osnova naroda se »podnosi sa­
mo s proizvodnjom i društvom uskih samoniklih granica«31.
To granice označavaju zemljoposedi i njihova teritorijalna i
politička ujedinjavanja u narod. Kada je u osnovi zemljopo-
scda vladavina zemlje (kao od čoveka otuđene sile) nad ljudi­
ma, do tada pretežno prirodne veze među ljudima se svode na
privid i to posebno s obzirom na stvarnu unutrašnju, društve­
nu i političku podeljenost naroda (s jedne strane, zemljišni po­
sed kao glavni, preovlađujući oblik vlasništva, a s druge stra­
ne, kmetovski rad prikovan uz posed)32.
nuel Le Roy Ladurie, En haut — Normadie: Malthus ou Marx?, »An-
nales«, Paris, 1/1978, pg. 213).
30.
Karl Marx, Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844 (üela, tom 3, Beo­
grad, 1972, str. 213—214).
31.
Karl Marx, Kapital, 1 (Dela, tom 21, Beograd, 1970, str. 671).
Zemljoposed, kao društveni odnos, i njime uslovljena usitnjena podela,
na oblasti feuda (zemljoposeda), feudalnih naroda i država predstav­
lja okvir koji onemogućuje puniji razmah manufakture i trgovačkog
rada kao novonastalih proizvodnih snaga. Otuda se raspadom eko­
nomskih uslova na kojima je počivala narodna zajednica raspadaju
i društveno-politički odnosi različitih sastavnih delova zajednice (indi­
vidua i staleža) kao religija, karakter, pogled, društvena svest individua
i si. S raspadom starog (feudalnog) društva i njemu odgovarajućih od-
53
 Nedovoljna razvijenost rada (proizvodnih snaga, društve­
ne podele rada, itd.), slaba pokretljivost, lična zavisnost ljudi
itd., omogućuju da se na tačno određenom prostoru razvijaju
zajedničke karakteristike ljudi kao što su jezik, kultura, ka
rakter, svest itd.33.
Na pitanje jesu li narod i nacija jedno te isto, postoje u
teorijskoj literaturi različiti odgovori, uglavnom zavisno od
toga koje određenje naroda, odnosno nacije zastupaju pojedi­
ni autori34. Moguće je sve odgovore svrstati u tri opšte grupe.
Prva je ona koja između naroda i nacije stavlja znak jedna­
kosti; drugu čine stavovi po kojima se narod »nastavlja« u na­
ciji kao (kvantitativno ili kvalitativno) novoj, drugačijoj zajed­
nici; i, najzad, treću grupu sačinjavaju ona shvatanja koja raz­
likuju narod i naciju (pri tome se pribegava različitim krite­
rijima za ovakvo razlikovanje).
Prvoj grupi odgovora, u savremenoj jugoslovenskoj teo
rijskoj literaturi, pripada, na primer, stanovište R. D. Lukića.
Po Lukiću se »elementi koji čine naciju slabo razlikuju od
onih koji čine narod« a to je zato što oni »nisu mogli nastati
za ono kratko vreme ranog kapitalizma«35. Proces nastanka na­
cije »pokazuje samo spajanje više zajednica u jednu širu za­
jednicu iste vrste, a ne sasvim druge vrste, kako se to želi is­
nosa među ljudima, odnosno s raspadom društvenih veza koje ljude
povezuju u zajednicu — narod — izrastaju i učvršćuju se nove dru­
štvene veze među ljudima koje uslovljavaju i novi istorijski oblik za­
jednice ljudi — naciju.
»Običaj, karakter itd. menjaju se od jednog komada zemlje do drugo­
ga, te izgleda kao da su jedno s parcelom, dok kasnije čoveka za ko­
mad zemljišta veže samo njegova kesa, a ne njegov karakter, njegova
individualnost« (Karl Marx, Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844, Dela,
tom 3, Beograd, 1972, str. 214).
34.
U literaturi se susreću i shvatanja da je samo postavljanje ovakvog pi­
tanja teorijski neodrživo. Na primer, po S. Vukomanoviću, postavljanje
pitanja o »kvalitativnoj razlici« naroda i nacije izraz je »statičkog pri­
stupa« naciji. Ovaj pristup zasniva se na uzaludnom pokušaju otkri­
vanja oštrih granica između istorijskih kretanja i društvenih pojava.
Te razlike, inače, ni kod jedne društvene pojave nisu tako vidljive,
oštre (Dr Slavko Vukomanović, Srpska nacija u građanskom društvu,
»Marksistička misao«, Beograd, 2/80, str. 78).
Međutim, rasprostranjenije je stanovište po kojem nije izvodljivo od-
sečno razdvajanje naroda i nacije kao zasebnih entiteta. Ali se oni ne
mogu ni poistovećivati, ni u socijalno-ekonomskom ni u kultumo-po-
litičkom značenju (Dušan Ičević, Uvodno izlaganje. Etnos, narod, na­
cija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/1983, str. 102).
35.
Radomir D. Lukić, O razlici između naroda i nacije (Isto, str. 21).

54
taci... između naroda i nacije nema nikakve stvarne razlike
sem da su se neki narodi stopili u naciju kao širu zajednicu
ne menjajući nešto bitno u sebi, jer je to bitno više-manje i
ranije postojalo, odnosno ukoliko nije postojalo, nije nikakav
bitan element«“.
Narod je, po Lukiću, krvnosrodnička zajednica, »zajedni­
ca ljudi istog porekla«, koja se razvija tokom robovlasništva
i feudalizma. U feudalizmu su u narod uključeni pripadnici
eksploatisanih klasa i »na taj način narodi prestaju biti krvno-
srodničke zajednice i pretvaraju se u teritorijalne zajednice,
čime su postavljeni temelji naciji«. Ali, to je »još nedovoljno
jako povezana zajednica«. Glavni razlog za to je nedovoljna
razvijenost proizvodnje i saobraćaja. Nacija je čvršća od na­
roda, »tj. zajednička svest nacije je jača, jasnija i obuhvatnija
od one zajedničke svesti koja povezuje ljude i narod«. No, ova
razlika je, po Lukiću, samo »kvantitativna, a ne i kvalitativna«.
Ova zajednička svest, po Lukiću, jača je u krvnosrodničkim
nego u teritorijalnim zajednicama. Međutim, beskorisni su svi
pokušaji da se precizno utvrdi ta razlika*
37.
Odnosno, »u kvalitetu veze pripadnika naroda i nacije ne­
ma razlike, iako možda može biti razlike u pogledu količine,
odnosno jačine«. Otuda i ne treba praviti ovu razliku, jer nje
uostalom i nema3*. Pošto su ove vrste zajednice »u suštini iste«
nije ni važno koja ih je društvena funkcija »porodila«39.
Drugu grupu odgovora na pitanje o razlici naroda i nacije
čine odgovori koji, zapravo, obeležavaju savremenu građansku

Isto.
37.
Radomir D. Lukić, Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/1983,
str. 116; Dr Radomir D. Lukić, Osnovi sociologije, Savez udruženja
pravnika Jugoslavije, Beograd, 1965, str. 228—290.
38.
Lukićevo stanovište prihvata i R. Rakić koji smatra da je etnološki gle­
dano »nacija« strana reč za pojam koji se, u srpskohrvalskom jeziku,
shvata pod terminom »narod«. To, pak, ne isključuje mogućnost da im
se pridaju, dogovorno, različita značenja. Zato Rakić i predlaže da se
»narod« upotrebljava za etničku celinu (isto poreklo i etnička srodnost)
a »nacija« za zajedništvo interesa i svest o ovom zajedništvu ljudi (Ra­
domir D. Rakić, O pojmovima »etnos«, »narod«, »nacija«, Isto, str. 12,
18).
39.
Međutim, dopušta Lukić, baš »ako se hoće, rečju nacija može se ozna­
čavati narod u eposi kapitalizma i socijalizma, ali za to zaista nema
nikakve potrebe pošto se takav narod ne razlikuje od onog iz feudaliz­
ma (Radomir D. Lukić, O razlici između naroda i nacije, Isto, str. 23).

55
misao o etnosu, narodnoj i nacionalnoj zajednici, čiji je jedan
od najistaknutijih predstavnika Maks Veber.
Pojam »etničke zajednice«, po Veberu, odgovara donekle
pojmu »nacija« kada se ovaj sociološki određuje. To je nejas­
na pretpostavka da je osnova svega što se oseća kao »zajednič­
ko« u zajedničkom poreklu naroda, a u stvari ljudi mogu biti,
po svom poreklu, udaljeni. Realni uslovi za verovanje u posto­
janje »nacionalne« zajedničkosti i u njoj zasnovanog zajedni­
čkog delanja su veoma različiti: »jezička zajednica«; tzv. nacio­
nalno osećanje; zajednička politička i socijalna zbivanja. Me­
đutim, pojam »nacije« upućuje na političku moć i na ono što
je »nacionalno«, koje, pak, ukoliko je uopšte jedinstveno, pret­
postavlja osobenu vrstu patosa koji je — u jednoj grupi ljudi
povezanih jezičkom, verskom i običajnom zajednicom ili is­
tom sudbinom — vezan za ideju o sopstvenoj političkoj orga­
nizaciji, koja već postoji ili koju ta grupa priželjkuje. Ukoliko
se moć više naglašava utoliko je veza osobenija. »Ovo patetič­
no dičenje postojećom, ili ova patetična čežnja za apstraktnom
političkom moći zajednice, mogu u »maloj« zajednici, kakva je
jezička zajednica današnjih Mađara ili Grka biti mnogo jači
nego kod neke druge kvalitativno slične a mnogo veće zajedni­
ce (na primer, kao što su Nemci bili pre jednog i po stoleća,
kada su, u suštini, predstavljali jezičku zajednicu, ali bez ikak­
vih pretenzija na »nacionalnu moć)40«.
Po I. Urbančiću nacija je posebna društvena vele-grupa,
ujedinjena u jedinstvenu skupinu na osnovi spoja jezika, kul­
ture, ekonomsko-političkog delovanja i određenog podzemlja.
Znači, spoj etničkog (jezik, kultura, izvorni etnos) sa nečim što
se označava kao ekonomsko-političko delovanje nacija41.
U ovo razlikovanje A. Masnata uvodi i pojam »naciona-
liteta« (nationality koji je dinamični pojam, kako smatra Ma­
snata, a o kome će se još pisati u ovom rečniku. Jedna grupa
povezana određenim zajedničkim etnografskim karakteristika­
ma (mogući narod) može da se ne oblikuje, u datom momentu,
u nacionalitet, ali to može, vremenom, da postane42. Nacionali-

Maks Veber, Privreda i društvo, I, »Prosveta«, Beograd 1976, str. 326,

327, 333, 334.
41.
Ivan Urbančić, Uvod v vprašenje naroda, »Založba obzorja« Maribor
1981, str. 38,39.
42.
Ideja da jedan narod ima svoj nacionalitet neophodna je ali ne i sa­
modovoljna. Ta zajednička ideja neophodno je utemeljena u odgova­

56
 tet je, još uvek, etnološka kategorija posve određena osobeno-
stima prirodnog poretka ili nezavisnošću od volje individua,
dok je nacija zajednica individua ujedinjenih željom da žive za­
jedno i ona se prepoznaje u državi i teritoriji na kojoj živi. Dr­
žava je cilj svih najviših političkih težnji.
Zajedništvo je po sebi poželjno i vredno kao društveni od­
nos a zajednica je, po Dojču, nezamisliva bez neposredne spre­
ge s kulturom, kao istorijom socijalizovanom i kultivisanom
sferom duha i emocija, koja komunikacijski, emotivno i inte­
lektualno omogućuje i oblikuje pripadnost između pojedinaca
i pripadnost celini. Šire zajednice su globalne i stoga nesvodive
na određenu funkcionalnu ili strukturalnu delatnost. One su to
od prvih prirodnih zajednica do veoma apstraktnih savremc-
nih zajednica kao što su narod i nacija.
Savremena građanska i druga društva stvaraju narodne za­
jednice čija je struktura prilagođena razvijenoj nacionalnoj
kulturi i oblicima strukturalno i funkcionalno specijalizovanih
institucija. Narod je tvorevina zajednica koja se, u pravilu, po­
klapa s istorijski izgrađenim i segmentiranim društvenim celi-
nama. To je »velika grupa ljudi povezana komplementarnim
sklonostima i pripadnostima komuniciranja«.
Narod je iznutra integrisan i to povezivanjem centra i pe­
riferije, viših, srednjih i nižih slojeva »građevinskim blokovi­
ma« i, po definiciji, komunikacijskom delatnošću, odnosno
komplementarnošću komunikacijskih pogodnosti i navika ko­
je članovi istog naroda, kroz istorijska zbivanja, interiorizuju
učenjem43.
Karl Dojč na pojam naroda (people) nadograđuje tri struk­
turne razine zajednice: nacionalnost (Nationality), naciju (nati­
on), nacionalnu državu (nation-state). Nacionalnost prerasta
strukturu naroda kao komplementarne kulturne celine integra­
cijom pojedinaca kroz elemente »društva« (Gesellschaft) kao
ekonomske, prometne, političke i obrazovne sprege centara i
rajuću rasnu, jezičku, religijsku osnovu, geografske uslove, zajednič­
ke tradicije itd., koji najčešće formiraju kičmu nacionaliteta. Jedna
etnička grupa iz statičkog stanja ulazi u dinamizam pod impulsima eli­
te. Prelaz jednog naroda od stadijuma amorfne, etničke grupe u stadi-
jum nacionaliteta odvija se pod rukovodstvom elita. Ova delovanja
elita određena su zajedničkim karakteristikama etničke grupe (Albert
Masnata,Nationalität et Federalisme, »Libraire Poyt et Cie«, Lausane,
1933, pg. 10—12).
43.
K. Deutsch, Nationalism and Social Communication, str. % (Zvonko
Lerotić, Nacija, Teorijska istraživanja društvenih temelja i izgradnje
nacija, »Kulturni radnik«, Zagreb, 1977, str. 103—105).
57
periferija, odnosno viših i srednjih s nižim slojevima. Dakle,
nacionalnost je »narod koji uporno nastoji postići djelotvornu
vlast nad ponašanjem svojih članova«. Ona ujedinjuje narod
s društvenom moći, kojom nastoji da razbudi ili stvori navi­
ke i dobrovoljnu podršku kako bi vlastitu moć izgradila u toli­
koj meri da osigura punu samostalnu državnu vlast ili barem
njen deo. U pravilu, vodeći slojevi građanskog društva obav­
ljaju funkciju pretvaranja naroda u nacionalnost. A tamo gde
je izostala njihova aktivnost to čine srednji slojevi, zatim in­
teligencija, a neretko i pripadnici aristokratije.
Iz nacionalnosti zakonito izrasta nacija. Nacija je politi­
čka organizacija nacionalnosti, odnosno naroda. To je politički
narod. Za njen opstanak nije neophodno ostvarenje državnog
suvereniteta, već iznutra akumulisana i koncentrisana politi­
čka moć na osnovi široke podrške većine naroda. Nacija je, da­
kle, sprega narodne i na njoj izrasle političke zajednice.
Bit nacije je u »određenoj populacijskoj cjelini ili grupi,
kohezija koja izvire iz zajedničkih vrednosti, interesa i verova-
nja i koja je neovisna, politički organizirana, autonomna i le­
gitimna«.
A nacija-država, odnosno nacionalna država, je prirodni iz­
danak nacije. Zapravo, nacija iskorišćava u svoju korist staru
ili novu državnu organizaciju i postaje njen suveren. Nacija
ima monopol vlasti nad samom sobom. Izgradnjom samostal­
ne države nacija ispunjava svoju funkciju na nivou vlasti, a
njoj prethodi daljnja izgradnja moći, vlasti i sile, počevši od
političke do socijalne razine44.
U ovoj, drugoj, grupi su i ona stanovišta koja polaze od
toga da je među etničkim zajednicama razlika u stupnju dru­
štvene razvijenosti i evoluciono-genetička povezanost, ali i da
je nacija »normalan oblik etničke zajednice« i pojavljuje se
»tek u našoj epohi kao etnička zajednica svojstvena kapitali­
stičkom i socijalističkom načinu proizvodnje i organizacije dru­
štva«. »Rod, pleme, narod i nacija su historijski konkretni
oblici etničkih zajednica«45.
44.
Isto, str. 107—112.
45.
Među etničkim zajednicama se, po Suvaru, mogu razlikovati »potpu­
ne etničke zajednice« (pleme, narod i nacija) i »djelimične«, odnosno
radi se »o nerazvijenim zakržljalim ili odvojenim dijelovima totalnih
zajednica« (a to su nacionalnosti, nacionalne manjine, etničke grupe
i si.). »Totalnost« »potpunih etničkih zajednica« sastoji se u tome što
one imaju sve opšte karakteristike svake etničke zajednice. (To su, po

58
 Stanovišta po kojima se nacija razlikuje od etničke zajed­
nice, odnosno stanovišta potpunog odvajanja naroda i nacije,
čine treću grupu odgovora na pitanje o postojanju razlike iz­
među naroda i nacije.
Po S. Markoviću, razlika između naroda i nacije je u tome
što je narod etnografski, a nacija istorijski pojam, kategorija.
Narod je »etnografski materijal« iz koga se, zavisno od istorij-
skih uslova, može ali ne mora razviti nacija46.
Ovo stanovište zastupao je i E. Kardclj. Po njemu: »Na­
rod je etnička kategorija. Razvija se na rasnoj osnovi, dakle,
u osnovi je prirodan pojam. Karakteriše ga jezik; psihička
konstitucija i ukupnost socijalnih odnosa«. Narod, zapravo,
»postoji, nacija nastaje«. Narod je prirodna, a nacija istorij-
ska pojava »određene epohe, propadanja kapitalizma«. »Narod
ima svoj začetak u prirodi, nacija u istoriji; dakle, narod je u
osnovi prirodna, a nacija samo istorijska pojava. Narod je et­
nografski materijal za naciju. Jedan narod može se razviti u na­
ciju što ovisi od stepena ekonomskog razvoja toga naroda, on
predstavlja temelj, na kome nacije nastaju«47.
Za J. Đorđevića »narod je nešto dato, nešto što već dugo
vremena ostaje nepromenljivo i jednako sebi« dok je nacija
»nešto što je stvoreno, nešto što je u toku istorije postalo ili
postoji«. Iz više naroda se, obično, stvara nacija. Narodi mogu
da zadrže svoje »spoljne osobine izražene u fizičkim, kultur­
nim i jezičkim sličnostima«. Mnogi narodi su iščezli pre nego
su se razvili u naciju, a ima naroda (kolonijalnih i polukoloni-

Suvaru, teritorijalnost, jezik, kultura, tradicija i etnocentrizam — koji

je, pak, »ponašanje usmjereno na samoodržanje etničke zajednice i na
promicanje njenih interesa. On se zasniva na svijesti o različitosti u
odnosu na druge etničke zajednice i o potrebi da se prema njima isti­
ču konkurentske ili kooperacijske aspiracije«.)
(Stipe Suvar, Nacije i etničke zajednice u suvremenosti, Nacionalno i
nacionalističko, Marksistički centar Split, Split, 1974, str. 35, 36; Dr
Stipe Suvar, Odnosi u višenacionalnim zajednicama u suvremenom svi­
jetu, »Komunist«, Beograd, 1971, str. 8—10, 11).
Ovakvu ocenu izriče i Miroslav Drašković (Razmatranje o pojmu na­
roda i nacije sa osvrtom na mišljenje u jugoslovenskoj naučnoj lite­
raturi, »Glasnik Etnografskog instituta SANU«, Beograd, XXIV/1975,
str. 50).
46.
Dr Sima Marković, Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma, Izdanje
centralnog odbora NRPJ, Beograd, 1923, str. 12—14.
47.
Tone Brodar (Edvard Kardelj), Nacionalno pitanje kao naučno pitanje,
»Opredeljenja«, Sarajevo, 3/1979, str. 48, 50.
59
jalnih) u procesu »«nacionalnog postajamja« kao i mnogih koji
»neće uspeti da se podignu na stepen nacije«.48
Etnička zajednica, po Čulinoviću, predstavlja »grupaciju,
koju redovno obilježava genetička srodnost pojedinih narod­
nih skupina«. Nacije su se, pak, vremenom, iz okvira te etničke
zajednice razvile do posebnih »etničkih individualnosti« ali ni­
su sasvim uklonile »pradavne unutrašnje veze između njih kao
sastavnih dijelova te etničke zajednice«. Nacija je, nasuprot et­
ničkoj zajednici, »unutrašnje jedinstvo naroda i to prilježnog
istovjetnošću nacionalnog jezika, nacionalne, kulture, sa zajed­
ničkim nacionalnim područjem i zajedničkim životnim interesi­
ma, što se ispoljava u nacionalnoj svijesti«49. Razlike su kvan­
titativne s obzirom na stepen »etničke srodnosti« nacija kao
njihovih »sastavnih delova, ali i kvalitativne s obzirom na to
da je to zajednica etnički srodnih skupina, dok je nacija spo­
menuto unutrašnje jedinstvo s istovjetnim osnovnim karakte­
ristikama«. Razlike su »i u pogledu subjektivnog elementa, jer
etnička zajednica može postojati bez elemenata subjektivnog
povezivanja svojih članova, dotle je za naciju neophodno po­
trebna nacionalna svijest o pripadnosti ljudi određenoj naci­
ji«. Potom, s obzirom na njihovo nastajanje i razvitak, etnička
zajednica predstavlja istorijski nastalo integrisanje »genetički
srodnih skupina«, a nacije mogu nastati i stapanjem etnički he­
terogenih elemenata. Zatim, etničke zajednice »s vremenom ne­
staju svojim raspadanjem u nacionalne jedinice, a nacije se
razvijaju progresivnom integracijom i diferencijacijom prema
heterogenim, pa čak i etnički srodnim skupinama«.
Za I. Urbančića, pak, nacija je u svojoj genezi i bivanju ne­
zavisna od svega etničkog — prednacionalnog. S nastankom na­
cije prenacionalno, izvorno etničko kao totalitet prethodne
epohalne bitnosti čoveka prepušteno je uništenju. Etnički ele­
menti su u naciji na potpuno nov način vezani za novu umnu
volju, novo samoostvarenje »duha«. Etnička struktura tom no-
HO.
Dr Jovan Đorđević, Osnovna pitanja federalizma danas, Izdavačka za-
druga »Politika i društvo«, SOJ, Beograd, str. 154, 155.
Đorđevićevo i slična određenja razlike naroda i nacije polaze od razli­
kovanja prirodnih i istorijskih zajednica i to je, u ovoj interpretaciji, i
najspornije. Uz to u vezi s Đorđevićevim stavom pitanje je i šta znači
određenje jezika, kulture itd. kao »spoljnih osobina«, a one su, u stva­
ri, i »unutrašnje«, pa čak i pre svega »unutrašnje«.
49.
Ferdo čulinović, Nacija i etnička zajednica, »Zbornik za narodni život
i običaje«, JAZU, Zagreb, 45/1971, str. 234, 235.

60
vom »duhu« daje granicu i ograničenost, i istorijsku delotvor-
nost i identitet nacije. Nacija je svojevrsna sinteza etničke
strukture i dinamične društveno-ekonomske strukture, čiji je
unutrašnji dinamički osnovni momenat živa proizvodna
snaga50.
Po M. Draškoviću, nacija nije etnička kategorija. Dok na­
rodu homogenost i čvrstinu daje upravo krvnosrodnička baza
— etnička komponenta, naciji homogenost daje zajedništvo
na bazi teritorije i ekonomike51. Ni po V. Ilicu etnički identitet
se ne može poistovećivati sa nacionalnim identitetom, sa poj­
mom nacije u njegovoj savremenoj upotrebi, a još manje s poj­
mom nacionalne države52.
Čini mi se da bi se mogao usvojiti onaj stav po kojem se
razlika između naroda i nacije ne može isključivo a ni prevas-
hodno tražiti na planu izučavanja etničkog i podvajanja naro­
da i nacije kao etničkih zajednica različitog stepena, ili kao »pri­
rodne« nasuprot »istorijskoj« zajednici ljudi. Dok je takvo raz­
likovanje i moglo biti opravdano u odnosu na rod, pleme i na­
rod, ono s nastankom naroda prestaje da bude odlučujuće. Et­
nos je materijal ali ne i celina naroda i nacije, za koje je zajed­
ničko i bitno da su istorijski oblici (društvene) zajednice ljudi
u kojima (a posebno u naciji) etničko dobija posve nove vred-
nosti koje odgovaraju, u društvenom i političkom smislu, mo­

50.
Ivan Urbančić, Kraj naroda kao predznak zbivanja nove epohe (Na­
rod i nacija, »Kulturni radnik«, Zagreb, 6/1981,, str. 20);
Ivan Urbančić, Uvod v vprašanje naroda, »Založba obzorja«, Maribor,
1981, str. 103—108.
51.
Miroslav Drašković, Razmatranje o pojmu naroda i nacije sa osvrtom
na mišljenja u jugoslovenskoj naučnoj literaturi, »Glasnik Etnografskog
instituta SANU«, Beograd, XXIV/1975, str. 47,48. 52.
Veselin Ilić, Od kulturnog pluralizma ka identitetu nacionalne kultu­
re (Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2) 1983, str. 52.
Ovaj stav na svoj način razrađuju brojni autori, medu kojima i P
Vlahović, po kome je nacija, u istorijskom smislu, »jedan viši stupanj
kolektivne identifikacije, materijalne i kulturne civilizacije čovečan-
stva... to je istorijski formirana stabilna zajednica nastala na osnovu
zajedničkog jezika, teritorije i ekonomskog života, koju prožima svest
o zajedničkoj pripadnosti i celovitosti. Ali, ekonomija je najhitniji kon­
stitutivni elem ent... za nastanak nacije je odlučujući razvitak robne
proizvodnje, industrije, trgovine, novčanog prometa, saobraćaja, osni­
vanje, ujedinjavanje i proširivanje unutrašnjeg i spoljnog tržišta za
slobodnu trgovinu i industriju« (Petar Vlahović, Shvatanje pojmova
etnos-narod-nacija u etnologiji. Isto, str. 48).

61
dernom dobu. Znači, ne radi se o pukom »prerastanju« ili »pre­
uzimanju« etničkog u naciju. U naciji se etničko »prerađuje« i
to u njegovom »primarnom« obeležju (u krajnjoj liniji, u pro­
dužetku srodničkog, krvnosrodničke veze). To je istorijska pre­
rada ovoga »materijala« koja je otpočela s nastankom naroda.
Naravno to ne znači da se etničko, koje menja svoje značenje
i sadržaj, posve gubi. Međutim, ovakav odnos prema etničkom
umnogome se zanemaruje u onim određenjima koja prenagla­
šavaju »društvenu, istorijsku komponentu« nacije.
Brojni autori nastoje da ovu razliku izvedu na osnovu eko­
nomskih činilaca. Surčulija, na primer, razlikuje narod i na­
ciju, pre svega, po istorijskom nastanku povezanom sa jednim
novim (kapitalističkim) načinom proizvodnje53.
Unutar ovog pravca objašnjavanja razlike između naroda
i nacije »najdalje« je, u savremenoj jugoslovenskoj literaturi,
otišao D. Atlagić »ekonomizirajući« ovaj odnos, uz, istovreme­
no, potpuno zanemarivanje etničkog.
Narod i nacija, po Atlagiću, razlikuju se po unutrašnjoj
ekonomskoj povezanosti i jedinstvu u određenim interesima,
koji svoju osnovu imaju u ekonomskim odnosima. Potom, »na­
cija po pravilu uspostavlja ili nastoji da uspostavi jedinstvo te­
ritorije i za to postoji kod pripadnika nacije veliki i zajednički
interes«; a narod živi rasparčano i sve do buđenja nacionalne
svesti ne oseća »potrebu za jednom, svojom zajednicom«. Da­
lje, po Atlagiću, »nikada u istoriji narodi, bolje rečeno pripad­
nici naroda nisu imali osećanje zajedničke sudbinske poveza­
nosti koje je veoma karakteristično za nacije«.
»Najodlučniji momenat«, po ovom Atlagićevom razlikova­
nju, je u nastojanju nacije da uspostavlja »jedinstvo svojih gra­
nica, teritorije, svoga jezika, radi obezbeđenja svojih posebnih
nacionalnih interesa«. Ovi posebni interesi su izraz ekonom­
ske suštine nacije54.

Živko Surčulija, Isto, str. 126

Isti stav zastupa D. Ičević, po kome je nacija svojevrsno nastavljanje
prvenstveno nadgrađivanje i nova sinteza odgovarajućih »nacionalnih
zajednica« na određenom stupnju društvene podele rada, industrijskog
razvoja u globalno društveno grupisanje na prelazu, barem u klasičnom
obliku, iz feudalizma u kapitalizam, ili neposredno, u socijalizam (Du­
šan Ičević, Uvodno izlaganje, Isto, str. 102).
54.
David Atlagić, Klasno i nacionalno, »Komunist«, Beograd, 1970, str.
17, 18.

62
 Osobeni odgovor na ovo pitanje pružio je Z. Lerotić. Ko­
ren nacije je u postojanju narodnih zajednica koje se definišu
građanskim društvom kapitalizma. Nacija izranja kao zajedni­
ca koja nosi, za razliku od naroda, ideju zajednice kao vred-
nost. Kako je pojam vrednosti istovetan s moći to je i nacija
kao zajednica subjekt moći koji unosi u društvo načelo jedin­
stva, celovitosti i samoodređenja. Ideja vrednosti na koju se
uzdiže nacija istovrsna je ideji vrednosti imanentne kapitalu
kao »vrednosti koja oplođuje vrednost«, ili kao moći koja rađa
veću moć.
Onaj isti izvor koji čini kapital vrednošću osnovica je i na­
cije kao vrednosnog načela. Kapital je materijalizovani i ovo-
svetski oblik odnošenja prema životu i prema pitanju smisla
života, nacija je ovostrana zajednica ljudi koja sekularizira po­
trebu čoveka za idealnom zajednicom koju Marks naziva
»stvarnom zajednicom«.
Logika je nacija kao vrednosti da podelu rada u društvu,
podelu na političku zajednicu, građansko društvo, stratifika-
cijski, klasni sastav i povesni identitet naroda, dakle podelu
naroda na demos, plebs i etnos, objedini i učini nerazorivom
društvenom tvorevinom. Svaki stupanj diferencijacije društve­
nih delatnosti ili svaki razvijeniji stupanj društvene podele ra­
da iziskuje svojevrstan tip i način integracije i međudelovanja
socijalno različitih tvorbi i funkcija. Objedinjavanje i integra­
cija delova društvenog života razdvojenih podelom rada mogu­
ći su samo skupinom vrednosti koje nosi zajednica istodobno
kao demokratska, pučka i povesno etnička5’.
b) U idejno-teorijskim raspravama, a posebno u praktič­
kom odnosu (naročito u političkim borbama) bilo je pokuša­
ja i da se tačno odredi ona »granica« od koje jc jedna zajedni­
ca postala »viši tip« zajednice, to jest nacija. Problem je reša-
van na osnovu usvojenih kriterija pri određivanju etničkog,
narodnog i nacionalnog. U tim pokušajima utvrđen je »među­
prostor« koji je, često, označavan terminom »nacionalnost«,
»nacionalitet« ili »narodnost«.
U 19. veku javlja se termin »nacionalnost« koji se, napo-
leonovskim ratovima, raširio po čitavoj Evropi. U opštem reč-5
55.
Zvonko Lerotić, Narod (Narod i nacija, »Kulturni radnik«, Zagreb, 6/
1981, str. 88, 89); Zvonko Lerotić, Tri bitna aspekta u strukturi narod­
nih i nacionalnih zajednica, Institut za političke nauke Fakulteta poli­
tičkih nauka u Zagrebu, Zagreb. 1984, str. 2, 53, 54, 57, 58.

63
niku francuskog jezika ovaj termin pojavljuje se prvi put 1823.
godine, a počev od 1830. ulazi u češću upotrebu36.
U praksi upotrebe ovog termina diferenciralo se nekoliko
njegovih značenja.
Jedno je ono po kojem je »narodnost« (Nationalise, Natio­
nalität, Volkstrum, Fölkerschaft) oznaka za socioetničke celi-
ne, koje još nisu kristalizovane u naciju, i to iz najrazličitijih
razloga. Ovaj termin se najčešće odnosio na narodne zajednice
nastale raspadom Rimskog carstva (476. godine), odnosno oz­
načavao je formacije nastale, u ranom srednjem veku, od ne­
kih »mešavina naroda« koje prethode naciji i, pod određenim
uslovima, mogu postati nacija*57.
Pojedini autori (na primer, R. Štajnmetr i Župan) ovim ter­
minom obeležavaju »nepolitički narod«58. Međutim, u određe­
njima koji naciju vezuju za državu bit »nacionaliteta« (kao oz­
naka za ono što čini naciju, njen identitet i pripadnost naciji)
vezuje se za državu. To je inače praksa u većini država Zapad­
ne Evrope, posebno njihova administrativna praksa (na pri­
mer, u Francuskoj i Engleskoj)59.
c) Iz ovog poistovećivanja nacije, čak i naroda, s državom
značajnim delom proizlazi i upotreba termina »narodnost«,
»nacionalnost«, kao oznake za »nacionalnu manjinu«, što je od
nekih autora označeno kao pravi nonsens60. A ukazuje se i na
to da ovakva zamena termina ne izaziva samo terminološko-se-

JO.
U ruskom jeziku, pak. ovaj termin je preveden sa »narodnost« (1834).
U ruskom jeziku kao i slovačkom, on označava »narod«, tačnije narod
u formiranju.
57.
Georges Haupt, Les mancistes face ä la question nationale (Georges
Haupt, Michael Lowy, Claudie Weill, Les marxistes et la question na­
tionale, 1848—1914, »Francois Maspero«, Paris, 1974, p. 26); Miklös Mol-
nar, Marx, Engels et politique internationale, »Gallimard«, Paris, 1975,
p. 105.
58.
Stjepan Ratković, Sta je narod, »Narodna prosvjeta«, Zagreb, 1935, str.
82, 83.
59.
Dr Josip Gurčević, Nacionalitet s materijalne i formdlne strane, »Sklad“»
Zagreb, 1935, str. 4—6, 31; Jerzy Wiatr, Osnovni problemi teorije naci­
je, »Ideje«, Beograd, 6/71, str. 46.
60.
Stjepan Ratković, Sto je narod, »Narodna prosvjeta«, Zagreb, 1935,
str. 85.

64
mantičke već i predmetne zbrke, sve do praktičnih i političkih
nesporazuma61.
»Nacionalna manjina« je inače uobičajeni termin u teorij­
skoj literaturi, ali i u političko-programskim dokumentima, po­
gotovu iz oblasti međunarodnog i ustavnog prava. Ovim termi­
nom označava se istorijska kategorija nastala s pojavom naci­
je, kao posledica složene etničke izmešanosti i konkretnih isto-
rijskih okolnosti, među kojima su od posebnog značaja poli­
tički činioci i državno ujedinjenje.
Ove grupe ljudi se od drugih pripadnika date zajednice (dr-
žavno-političke) razlikuju po sopstvenom etničkom ili nacio­
nalnom identitetu. To ne povlači nužno i razliku u političko-
-pravnom položaju, mada je to, u istoriji, skoro pravilo62.
Posebno interesantan primer ovakvog upotrebljavanja ter­
mina »narodnost« pruža nam savremena jugoslovenska dru-
štveno-politička praksa kao i deo teorijske literature63.

Jovan Mirić, Sistem i kriza, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1984,

str. 91.
62.
Albert Masnata, Nationalite et Fideralisnte, »Libraire Poyet et Cie«,
Lausana, 1933, pg. 13.
Naravno, ima i autora koji prenaglašavaju uticaj političkog. Tako, na
primer, D. Brozović smatra da nacionalna manjina postaje političkom
odlukom, s tim da manjine ostaju delovi nacije (»matične nacije«) kakvi
su bili i ranije (Dalibor Brozović, Diskusija, Klasno i nacionalno u su­
vremenom socijalizmu, II, »Naše teme«, Zagreb, 1970, str. 753).
63.
Osnovno obrazloženje ovakve zamene termina Suvar, na primer, nalazi
u emocionalno-političkom razlogu »osjećanja i tretiranja« pripadnika
ovih zajednica kao manjina (Prof, dr Stipe Suvar, Nacije i međunacio­
nalni odnosi, Društveno-politički sistem, »Radnička štampa«, Beograd,
1975, str. 361). No, izgleda da su uzroci i pretpostavke za to mnogo dub­
lje i opsežnije. Među njima su, svakako, sve intenzivnije svođenje nacije
to jest naroda a time i narodnosti na političke kolektivitete kao i svo­
đenje celine nacionalne emancipacije na političku i uže državnu, odno­
sno svođenje celine socijalne emancipacije ljudi i njihovih zajednica i
društva u celini na nacionalnu emancipaciju. Osnovni klasni nosilac
ovog redukovanja odnosno zamene teremina je politička (»nacionalna«)
birokratija (na osnovi, međusobnog, političkog kompromisa), a ideolo­
gija njegove podrške i obrazloženja-legitimiranja »birokratski naciona­
lizam«.

65
(3)
MOGUĆE ODREĐENJE NACIJE

Razlikovanje nacije, kao osobene istorijske zajednice ljudi,

od naroda kao političke i etničke zajednice, moguće je na osno­
vu utvrđivanja unutrašnjih veza koje ljude povezuju u na­
ciju i razlikovanja ovih od unutrašnjih veza koje postoje u
narodu.
Pokušaj da ponudim neke elemente mogućeg odgovora na
ovo teško i složeno pitanje započeću ukazivanjem da su u teo­
rijskim raspravama o naciji prisutni brojni zabrinjavajući i,
istovremeno, smešni prizori koji nastaju otuda što se jezik ne
koristi kao sredstvo sporazumevanja.
Pojam »nacija« spada u red onih pojmova o kojima ima
možda ponajmanje jasnih i teorijski konsekventno izvedenih
određenja.
Sama reč »nacija« postojala je i pre oblikovanja zajedni­
ce ljudi koja se označava kao nacija u savremenom značenju.
0 ovom postoji relativno široka saglasnost u literaturi. Među­
tim, ozbiljnija razmimoilaženja počinju već kod pokušaja da
se odredi vreme nastanka termina »nacija«. Većina autora, či­
ni mi se s pravom, vezuje nastanak ove reći za vreme Rimskog
carstva. Ali ima i autora koji smatraju da ova reč nastaje u 16.
veku, a da savremeno značenje poprima od 17. veka.
»Natio« je reč latinskog porekla, izvedena iz glagola nasci
(roditi se), natus (rođen). Dakle, latinska reč »natio« podrazu-
meva ideju porekla, po svojoj suštini, nezavisnu od individu­
alne volje. Nacija je zajedništvo u smislu da je individua u njoj
rođena, i da prihvata njen jezik i običaje. Preko romanskih
jezika, zahvaljujući pre svega činjenici da je latinski bio sve
do 18. veka zajednički jezik »obrazovanih«, vladajućih klasa
u Evropi — ova reč je ušla u internacionalnu upotrebu.
»Natio«, u Rimu, označava »tuđe pleme«, odnosno politič­
ki smisao dobija s pojmom »translatio imperii« i utvrđivanjem
ko su Rimljani. Nacija je jednaka gensu koji, pak, označava
66
 etnos u prelazu u politiku — etnos koji postaje kriterijum za
diskriminisanje.
Periodu seoba (6—10. vek) sledio je period stabilizacije u
kome se razlika između ljudskih zajednica na teritoriji Evrope
ispoljavala preko jezika i običaja, a reč »nacija« počinje da
označava prirodnu zajednicu koja zauzima određenu teritoriju.
Za ovu epohu karakteristično je da je nacija shvatana kao ne­
što različito od vlasti. Nacionalno nije u odnosu sa politikom
i njenom utehom.
U modernom smislu termin »nacija« upotrebljava se od
14. veka, mada ga upotrebljava i Dante, u 13. veku, označava­
jući grupe stranih trgovaca. A na univerzitetima ovog doba (na
primer, u Bolonji, Padovi i Pavii) kao i na koncilima rimoka­
toličke crkve, »nacija« obeležava grupe, uglavnom istog jezika
ili teritorijalnog porekla. Univerzitet u Parizu delio se, na pri­
mer, na četiri nacije od kojih prve tri (francuska, pikarska,
normanska) posve tačno odgovaraju trima relativno različitim
kulturnim i etničkim »profilima« severne Francuske, dok čet­
vrta — »natio anglica«, koja obuhvata Engleze, Nemce i Skan-
dinavce — ističe relativno homogenu osnovu germanskih na­
roda nezavisno od prostorne udaljenosti. A u Italiji tog doba,
ovaj termin obeležava regionalno pripadništvo (na primer, »na-
zione fiorentina«, »nazione milanese«).
Od 17. veka, pre svega u Francuskoj, a potom u Nema-
čkoj i Italiji, termin »nacija« sve više se vezuje za »političko zna­
čenje« i označava one koji vladaju. Tako je on oznaka za »kra­
lja i plemstvo« (mada, na primer, Monteskije upotrebljava
termin »nation« i za Jevreje ali i »peuple« za Germane), odno­
sno, pojam i reč »nacija« počinje da se uključuje u državu.
Rečnik Francuske akademije iz 1694. godine određuje reč »na­
tion« kao zajednički termin koji označava »sve stanovnike iste
države, iste zemlje, koji žive pod istim zakonom i koriste isti
jezik«. Međutim, protiv ove nove upotrebe protestovao je Tirgo
zahtevajući da se, i dalje, ovom rečju označava »zbir porodica
i naroda koji govore istim jezikom«, koje bi trebalo razlikovati
od države, odnosno od »naroda nastanjenog na jednoj terito­
riji i potčinjenog jednoj istoj vlasti«.
U doba Renesanse, krajem 18. veka, moderna država se
uspostavlja na ruinama tradicionalne monarhije, a »nacija« ko­
načno prelazi u oblast ideologije i koristi se kao oznaka za
državu, i to za njeno legitimisanje, opravdanje njenog posto­
janja, za potvrđivanje njenih teritorijalnih prohteva i nasto­
janja.
67
 Sa nastupanjem Trećeg staleža (na primer kod Didroa u
»Enciklopediji«) »nacija« postaje njegova oznaka, da bi se u
toku francuske buržoaske revolucije poistovetila sa samom
revolucijom (tako se i govorilo o borbi »nacije« protiv kralja),
odnosno buržoaska revolucija posve utvrđuje »moderno poli­
tičko značenje« ovog termina.
Francuska revolucija je uzela reč »nation« u svoje ruke
da bi suprotstavila Treći stalež — ogromnu većinu naroda, pri-
vilegovanom plemstvu ili, kako je pisao Sijeyie, samo je Treći
stalež mogao da se predstavi, da bude nacija.
Istovremeno, označilo je to i da više nema Alzašana, Ba-
skijaca, Bretonaca ili Provansalaca, postoje jedino Francuzi.
To je činjenica koja je uticala da Federacija od 14. jula 1790,
nasuprot svome imenu, nije bila određena kao federacija —
jedinstvo u razlikama — već je proklamovala jedinstvo i ne-
deljivost nacije.
Nasuprot ovakvom preklapanju značenja »nacije« kao dr­
žave i osobene zajednice ljudi, romantizam donosi širu upo­
trebu posebnog termina »nacionalna država« (Stato nazionale)
koji se odnosi na ostvarenje nacionalnog principa (principio
di nazionalita), a koji je proglašen za najvažniji princip u ži­
votu naroda. Međutim, ova država se ne poklapa s nacijom
koja označava moralni i kulturni »identitet«.
Ova razlika u značenju »nacije« u Revoluciji i romantiz­
mu ostala je do današnjeg dana. Otuda je i tačna ocena da
potpuna »kristalizacija« termina »nacija« i njegove upotrebe,
još uvek, nije postignuta. Tako je, na primer, u engleskom i
francuskom jeziku uobičajeno da se termin »nacija« upotre­
bljava u »političkom značenju«, pa čak da se, posebno u ame­
ričkoj literaturi, poistovećuje s državom. Ali, ovaj termin ima
u engleskom jeziku i sledeća značenja: društvena, istorijska
zajednica ljudi sa zajedničkom teritorijom, ekonomijom, po­
sebnom kulturom i jezikom; stanovništvo neke teritorije pod
jedinstvenom vlašću, — upravom — »zemlja«, »država«; na­
rod, pleme severoameričkih indijanaca koje pripada nekoj kon­
federaciji, teritorija takvog plemena.
Uz terminološku »zbrku« rasprava ove problematike uslo-
žnjena je i činjenicom da su se, počev od prvog pokušaja teo­
rijskog određenja nacije (Paskal Mancinija, profesora među­
narodnog prava u Torinu, 1851. godine), namnožile brojne de
finicije nacije. Postojanje mnoštva definicija rezultat je i »je-
zičkih običaja«, odnosno terminoloških problema i »zbrka«,
ali i, što je i važnije, stvarnih teškoća u definisanju nacije i
68
države usled raznorodnosti, raznovrsnosti i složenosti njihovog
sadržaja.
Radi se o protivurečnostima samog (naučnog) mišljenja,
a pre svega o različitosti metodoloških pristupa u istraživanju
nacije, kao i o drugim brojnim razlozima sadržanim u prirodi
novovekovne nauke, naučnog mišljenja. U pitanju je, najpre,
»sklonost« ka sveopštem definisanju i verovanju u mogućnost
stvaranja sveobuhvatne (od koje ne bi bilo nikakvih izuzetaka,
ni u teoriji ni u praksi) i opšte prihvaćene (kao jedino istinite)
naučne definicije. No, ovaj napor je bitno ograničen već sa­
mom disciplinarnošću (a time i predmetnom i metodskom
zatvorenošću) ovog mišljenja, što kao rezultat ima naglašava­
nje samo pojedinih od elemenata i njihovo objašnjavanje u
strogo određenim okvirima date naučne discipline; čak i pored
svesti o postojanju i drugih »elemenata«.
Brojne postojeće definicije samo potvrđuju da je nacija
komplikovana socijalna pojava i da suštinske razlike u teoriji
nastaju uglavnom onda kada se postavi pitanje kako odrediti,
ispitati i utvrditi »unutrašnje veze« koje ljude spajaju u nacio­
nalnu zajednicu. To i jeste bitan element određenja svake dru­
štvene pojave, te i nacije. Zadatak je kritičkog mišljenja i re­
volucionarnog angažmana upravo to da rešava taj težak pro­
blem i to tako što će barem stvoriti zajedničku »gramatiku
— sintaksu«, odnosno neophodno potrebnu saglasnost oko naj-
opštijeg »teorijskog okvira rasprave«. To se ne može uraditi
ako se o naciji govori kao o kategoriji razumljivoj samoj po
sebi. A upravo je ovakav govor izrazitiji ukoliko se u teorij­
skom promišljanju ide dalje od konkretne društvene strukture
i ukoliko se više govori o »idealnim tipovima«. Odatle sledi
pouka o neophodnosti relativizovanja važenja ma koje defini­
cije nacije, a da se, pri tom, ne ode u drugu krajnost. Ukoliko
bi se odustalo od pokušaja da se odredi nacija, izazvala bi se
potpuna zbrka, odnosno onemogućilo bi se njeno proučava­
nje, saznavanje.
I u savremenoj društvenoj stvarnosti u Jugoslaviji poli­
tička praksa, a sve više i celina društvenog života i svesti, te
i teorijska misao, susreću se s problemom koji nastaje otuda
što država guta naciju i društvo. Pri tome se, umnogome, samo
nastavlja proces u kojem država, posebno posle francuske re­
volucije, »konfiskuje« pojam nacije, naslanjajući se na pro-
menu nastalu u 18. veku, u kojoj, pak, nacija zauzima mesto
reči »populus«, kao oznaka za pripadništvo političkoj grupi.
Istovremeno, dolazi i do svojevrsnog »pomeranja« u značenju
69
reci država, tako da se, danas, često, »nacionalna država« po-
istovećuje s celinom pojma »država«.
Na to utiče i pojačanje mita nacionalne države kao i šire­
nje uticaja principa nacionalnosti shvaćenog kao zahtev da
svaka nacionalna grupa mora da se konstituiše u posebnu dr­
žavu. Uz to, povezivanje države sa borbom za nacionalnu sa­
mostalnost, kao i za nacionalizam, uporedo sa osvajanjem i
proširivanjem teritorija pojedinih nacija (uspostavljanjem ve­
likih imperija, kolonijalnim i imperijalističkim osvajanjima,
imperijalizmom), daju državi, kao prividno objektivnom ali
i zvaničnom izvoru tih tendencija, jednu vrstu mistike i mi­
sticizma. Nacije izrastaju u zemaljsko božanstvo — potpuni
i sveti egoizam, koji se koristi političkom moći da bi naru­
šio stabilne odnose među narodima, a država, poistoveće-
na s nacijom, nastoji da postane totalna. Razgreva se, na taj
način, volja za moć i nastojanje države da snagom zakona iz­
razi tip i genij nacije, postajući, tako, kulturna, ideološka, ce-
zaro-papska, totalitarna država.
Sve to dovodi i do pojednostavljenja i svođenja složenih
odnosa nacija—klasa ili država—klasa, odnosno država—
nacija, na šemu koja je, inače, dugo dominirala i u marksiz­
mu, a koja sve svodi na posmatranje dva principa u sukobu:
nacionalnog i klasnog. S obzirom da ovakvo redukovanje i eta-
tizovanje zamagljuje problem i onemogućava njegovo celovito
saznavanje, teorijsko poimanje odnosa nacije i države postav­
lja zahtev za prevladavanjem etatističke logike, to jest znanja
koje je u službi političke moći.
Da bi se mišljenje i praktična aktivnost oslobodile tog
čvrstog, krutog i uskog okvira države i etatizma mora se oži-
veti ona bogata linija neetatističkog poimanja nacije. To, za­
pravo, zahteva traganje za određenjem nacije kao bogatog to­
taliteta. Između ostalog, to znači i potrebu da se kritički ra­
zobliči svođenje nacije na neke njoj slične pojave. Ovaj put
može ići i od rasprave o pojedinim »konstitutivnim elementi­
ma« ali mora voditi utvrđivanju veze među ovim elementima,
to jest biti nacije.
Prirodna, to jest biološka uslovljenost različitosti grupa
unutar ljudske vrste predstavlja realnu činjenicu. Ali, to ne
daje za pravo onima (to jest rasističkim teorijama) koji u ovo­
me traže oslonac za društvenu neravnopravnost pojedinaca ili
grupa a ni za deobu jedinstvene ljudske vrste. Zapravo, svi u
savremenosti postojeći ljudi čine jednu grupu, vrstu — homo
sapiens, po zoološkoj klasifikaciji. Jedinstvo vrste objašnjava
70
 i činjenicu sličnosti rasa, u poređenju s kojom su rasne razlike,
u biološkom ili antropološko-fiziološkom pogledu, drugostepe-
nog značaja. Uz to, nijedna ljudska zajednica nije potpuno ge­
netski zatvorena. Stupanj genetičkog otvaranja promenljiv je
zavisno od zajednice, i za svaku od njih, zavisno od epohe i od
uslova u kojima živi.
Najopštije, moglo bi se reći da je različitost ljudskih po­
pulacija rezultat biološke i kulturne evolucije i da se čovekova
pojava i opstanak vezuje, u krajnjoj liniji, za rad — moć nad
prirodom. To je stoga što genetski sastav sam po sebi nije mo­
gao osigurati opstanak vrste, odnosno genetički i kulturni na­
predak podstiču jedan drugog.
Istorija čovečanstva bitno je različita od zoologije, a i isto-
rija rasa nije sve. Otuda nije moguće govoriti o inferiornosti
odnosno superiornosti jedne ili druge rase. Rasne razlike se ne
poklapaju sa nacionalnim, religioznim, jezičkim i kulturnim
razlikama, iako je u teoriji rasprostranjeno i stanovište poisto-
većenja, brkanja rasnog i nacionalnog, a brojna su i određenja
nacije koja su »na pola puta«. Tačno je, međutim, da rasna
pripadnost — u smislu posedovanja određenih, istih ili sličnih,
nasleđenih i naslednih crta koje se zasnivaju na zajedničkom
poreklu — dovodi do stvaranja zajednice, do subjektivnog ose-
ćanja pripadništva jednoj zajednici i zajedničkim obeležjima,
posebno ako se pojedinci raznih rasa, lokalno povezani ili su-
sedi, udružuju u cilju nekog (naročito političkog) zajedničkog
delanja ili ako je zajednička sudbina pripadnika iste rase ve­
zana sa nekom suprotnošću protiv očigledno različitih grupa
ljudi. Na primer, rasno sukobljavanje koje je povezano s na­
cionalnim mnogo je žešće i često vodi do istrebljenja pripad­
nika druge rase, odnosno druge nacije. No, baš zbog preplita-
nja neophodno je njihovo razlikovanje.
Retko se koja nacija može pohvaliti »čistom krvlju«. Ovo
naročito vredi za one evropske nacije čiji se političari inače
najviše pozivaju na rasni momenat. Pojam rase može se pro­
tegnuti i na više nacija koje, uprkos svom zajedničkom ras­
nom poreklu, mogu biti više tuđe jedna drugoj nego rasno
udaljenije nacije. Kada bi se i pojam nacije određivao prema
kriterijumu srodstva onda bi ispalo da nacija postoji otkada
i konglomerati zajednica po krvi. Međutim, istorija pokazuje
da to nije tačno i da nacionalna pripadnost ne počiva na zajed­
nici po krvi.
Iako geografska povezanost može biti od, prevashodno po­
srednog, uticaja na povezivanje ljudi u naciju, a određena te-
71
rito rij a koju zaiposeda data grupa može, vremenom, postati
ono s čime se grupa vezuje i jedan od elemenata materijalnog
određivanja i uokviravanja grupa, odnosno »životni prostor«
koji se brižljivo čuva i brani, prenaglašavanje ovih činilaca do­
vodi samo do nemogućnosti određenja nacije kao i do nemo­
gućnosti da se odredi stvarni značaj, na primer, teritorije za
naciju i državu.
Nastanjenost na jedinstvenoj, kompaktnoj nacionalnoj te­
ritorija koju zaposeda data grupa može, vremenom, postati
janje određene nacije, odnosno jedan od osnovnih uslova na­
cionalne egzistencije. U principu, sve nacije zaposedaju odre­
đenu teritoriju. No, više nacija može živeti na jednoj teritoriji
ili, izvesno vreme, bez fiksirane teritorije. Međutim, najveći
broj nacija koje ne uspeju da osiguraju vlastitu teritoriju biva
asimilovan od strane stanovništva među koje su se nastanile.
Teritorija predstavlja područje neophodno za demografski
razvoj grupe a njena sadržina garantuje neophodno potrebnu
ishranu. Takođe, ona igra značajnu ulogu i na ekonomskom
planu, posebno u rešavanju problema kontrole izvora primar­
nih sirovina i energije, koje su osnova za ekonomski i ukupni
društveni razvoj.
Nacionalna teritorija, prostor, može se pojmiti samo kao
rezultat prirodnih, geografskih, ali i, prevashodno, kao rezul­
tat dejstva brojnih istorijskih »faktora« (na primer, istorijski
stupanj razvitka rada; stupanj društvene podele rada; način
proizvodnje i saobraćaja; ratovi i si.). U tom smislu je i teri­
torija (na primer feudalnih država i državica, a naročito cen-
tralizovanih feudalnih monarhija) istorijski zatečeni, odnosno
realno postojeći i delujući uslov pri nastanku i razvitku nacije.
A nastajanje nacionalne države često je teritorijalno prekraja­
nje tržišta. Ali, tržište nije puka teritorija već apstrakcija koja
označava odnos između proizvodnje i potrošnje. Nacionalna
teritorija nema ništa zajedničko ni sa zavičajnošću zemlje, jer
je bitno politička. Moderna država (njeni aparati — vojska,
škola, centralizovana birokratija, zatvori itd.) materijalizuje
prostornu matricu čije granice predstavljaju konture materi­
jalnog prihvatanja i učvršćivanja moći. Zato je moguće tvrditi
da je nacionalna teritorija etatistički odsečak (prostornog) vr­
šenja vlasti.
Pojmom »nacionalni karakter« u teoriji se izražavaju etni­
čke i kulturne osobenosti određene nacije. To je, umnogome,
hipotetičan pojam, jer teško je govoriti o tipičnoj ličnosti (Ita-
lijanu, Englezu ili Francuzu) van društvenog konteksta. Odno­
72
 sno, nacija jc kolektiv sastavljen od ljudskih individua od kojih
svaka ima izvesne suštinske potrebe koje se mogu zadovolja­
vati u zajednici ljudi, te i u naciji. Društvo utiče na htenja
individue od njenog detinjstva i propisuje joj kriterije moral­
nog i društvenog, pa i pojedinačnog, vladanja, ponašanja, akti­
viranja. Nacionalnost je, pak, jedan od bitnih konstitutivnih
elemenata društva i čovekove ličnosti. Moć nacije, odnosno na­
cionalne zajednice, u stvaranju i oblikovanju karaktera i misli
njenih članova nije ništa manja od moći prethodnih zajednica.
To je zato što su razvoj društva i razvoj pojedinca međusobno
uslovljeni a pojedinac je pripadnik društva.
Nacionalni osećaj i nacionalna svest u najopštijem znače­
nju su zajedničko osećanje, odnosno saznanje pripadnika date
nacije o pripadnosti naciji i njihova orijentacija na održava­
nje i izgradnju nacije kao samostalne društvene celine.
Nacionalno osećanje je ne samo internalizovano već i (po­
litički) svesno pripadanje određenoj nacionalnoj zajednici. Na­
cionalno osećanje nije čoveku urođeno, ali postoje neke opšte
ljudske karakteristike koje omogućuju njegovu egzistenciju.
Od ovih karakteristika najznačajnija je, svakako, potreba čo-
veka da živi u zajednici. A odnosi ljudi, uvek, u sebe uključuju
i izvesna osećanja.
Kohezija, integracija, jedinstvo grupe i zajednice zavise
umnogome od osećanja koje njeni članovi gaje jedni prema
drugima. Ljudi se odista grupišu oko zajedničkih ideja i ose­
ćanja (nacija, religija, otadžbina, novac). A regionalni, ekonom­
ski, kulturni i istorijski određeni uslovi postojanja određenog
kolektiviteta ili nacije utiču da se, vremenom, stvara osećanje
zajedništva kod članova zajednice i to je »nacionalno oseća­
nje«. Ono nije, samo, direktan odraz materijalnih okolnosti u
kojima je nastalo, jer, vremenom, poprima samostalno posto­
janje i, tada, može postati snažno sredstvo podizanja i svrsta­
vanja ljudi u njihovom delovanju.
Nacionalno osećanje nastaje s nacijom, u građanskom smi­
slu. Zato je ono doživljaj jedne nove zajednice, povezanije i
pravednije. U tom smislu ono je i izraz ekspanzije humanosti.
Istovremeno, nacionalno osećanje se, pre svega pod domina­
cijom privilegovanih klasa, izrođava u mržnju prema drugim
nacijama kao i u mržnju prema vlastitom narodu, prema puku
i proletarijatu.
Nastanak nacije nerazdvojivo je povezan s postojanjem
nacionalne svesti. Najopštije, moglo bi se reći da svest dovr­
šava konstituisanje nacije. Nacija i nacionalna svest su isto-
73
rijske kategorije koje nastaju i razvijaju se pod raznovrsnim
i međusobno isprepletenim uticaljnma 'kulturnog, političkog i
ekonomskog karaktera. Međutim, kristalizovanje zajedničkih
ekonomskih, političkih i kulturnih interesa na pretežno etnički
srodnom tlu, u okviru jedne jedinstvene države, odlučujući je
uslov uobličavanja nacije i nacionalne svesti. Osobenost dru­
štvenog bića svake od nacija ne može a da se ne izrazi i kroz
duhovni život pripadnika nacije. To nacionalnoj svesti daje
određenu vrednost i uslovljava njene osobene crte. Jednom
rečju, u nacionalnoj svesti sadržan je celokupni život nacije.
Nacionalna svest je sredstvo integracije, društvene homo­
genizacije, ali i održavanja prevlasti manjine nad većinom u
naciji, društvu i državi. Uloga nacionalne svesti je, u isti mah,
i pozitivna i negativna, revolucionarna i konzervativna, velika
po zadivljujućim potezima ali i po krvavim strahotama.
Religija, a posebno veroispovest, odista jeste jedan od zna­
čajnih činilaca nacionalnog opredeljivanja i razdvajanja naci­
ja, posebno u uslovima zaostalosti i konzervativizma sredine u
kojoj se, i inače, religiji pridaje veći značaj nego drugim či­
niocima nacionalnog zajedništva; u uslovima slabo razvijane
nacionalne i dominantne religijske svesti i osećanja i, zatim, u
uslovima nedovoljne snage svetovnih političkih činilaca ili nji­
hovog »oslanjanja« na političko delovanje crkve itd. No, i po­
red u istoriji potvrđene povezanosti i isprepletanosti religije i
nastanka i razvitka nacije, činjenica je da religija, nikada i
nigde, nije bila krajnji, odlučujući činilac, nastanka i razvitka
nacionalne svesti.
Ipak, religija i nacija su dve različite društvene pojave me­
đu kojima se uspostavljaju brojni i raznovrsni odnosi koji su
od značaja za određenje nacije. Zato, nije opravdano svoditi
naciju na religiju niti religiju na naciju. Njihov odnos je, ipak,
samo odnos međusobnog uticanja i prožimanja, ali ne i poisto-
većivanja.
Jezik je jedno od bitnih polja i sredstava čovekovog po­
tvrđivanja, povezivanja (saobraćanja) i življenja u zajednici. U
tom smislu on je obeležje individue, zajednice ljudi i ljudskog
roda u celini. Jezik je i stvarno postojeći, delatni činilac u ose-
ćanjima onih koji govore, veza koja ujedinjuje članove grupe,
zajednice. Jezik je simbol, ali i zaštita zajedništva u naciji. On
je najuočljiviji znak razlikovanja od drugih nacija i spajanja
u naciju. Jezik je, dakle, nacionalno obeležje i značajan činilac
određenja nacije. Ali, jezik je samo jedan od momenata egzi­
74
 stencije čoveka i nacije ali ne i sveodređujući činilac. Takođe,
ni sam jezik nije određen, ograničen nacionalnim okvirom.
Nacionalni jezik razlikuje se od dijalekta, narečja. On je
u odnosu na dijalekt sredstvo saobraćanja ljudi u širim zaje­
dnicama. Zatim, u naciji su se umnožili i različiti nivoi saobra­
ćanja — »sfere upotrebe jezika« (književnost, javni — »službe­
ni« i privatni odnosi itd. itd.). To iskazuje i društveno-ekonom-
sko utemeljenje nacionalnog jezika, u krajnjoj liniji, u kapita­
listički način proizvodnje. Međutim, za nastanak i održavanje,
razvijanje nacionalnog jezika potrebno je i delovanje instituci­
ja kakve su na primer država, crkva, škola itd. Sam proces
unifikacije jezika i njegovog pretvaranja u nacionalni, književ­
ni jezik išao je putem stvaranja jednog ili više standardnih je­
zika. Otuda je u teoriji i prihvaćena tvrdnja da nema nacije
bez (jednog ili više) standardnog jezika. To ne znači da je stan­
dardni jezik jedini jezik date nacije, već da je osnovno sred­
stvo nacionalne komunikacije u javnom i kulturnom saobra­
ćaju.
Jezik je, zavisno od okolnosti, sredstvo saobraćanja me­
đu pripadnicima određene nacije i njihove integracije u naci­
ju, ali može biti i sredstvo dezintegracije nacije ili denaciona­
lizacije odnosno nacionalne asimilacije jedne nacije od stra­
ne druge nacije. Istovremeno, jezik je, kao i svako drugo na­
cionalno obeležje, i mogućnost da se čovek uzdigne iznad sku­
čenog nacionalnog stanovišta.
U teoriji postoji široka saglasnost da nacionalna kultura
utiče na nastanak i razvitak određene nacije, to jest stvaranje
zajedništva ljudi u datoj naciji, kao i da je sama nacionalna
kultura proizvod života i rada ljudi u datoj zajednici — naci­
ji. U tom smislu nema nacije bez određenog jedinstva kulture
a sam pojam nacionalna kultura neodvojiv je od pojma nacije.
Nacionalna kultura obuhvata u sebi sve ono što stvaraju pri­
padnici određene nacije. To je način življenja u okviru odre­
đene nacije. Ona obuhvata »materijalnu« kulturu (agrikulturu
i slično), ali i brojne istorijske činioce, tradiciju, običaje, nau­
ku, umetnost, filozofiju, religiju, moral i uopšte celinu »duhov­
nosti« jednog naroda. Nacionalna kultura je krajnje složena i
unutar sebe protivrečna celina. Posebnu crtu njenoj složenosti
i protivurečnosti daje povezanost prošlosti, sadašnjosti i bu­
dućnosti. S tog stanovišta nacionalna kultura je ukupnost ne­
prekinute aktivnosti niza generacija, reprodukcija i unapređe­
nje kulturnih vrednosti kao kohezionih činilaca zajedništva.
Nacionalna kultura obuhvata nataloženu kulturnu baštinu stvo­
75
renu u prednacionalnim (etničkim, društvenim) zajednicama.
Ona, u tom smislu, prethodi nastanku nacije doprinoseći nje­
noj individualizaciji, personalizaciji i homogenizaciji, popri­
majući, istovremeno, i sama nacionalno uobličenje.
Formiranje posebnosti nacionalne kulture omogućava ve­
ću stabilnost nacionalnog individualiteta i veću povezanost na­
cije sa svetom, kroz davanje i preuzimanje, primanje kulturnih
vrednosti. Sastavni deo ovog procesa je i uspostavljanje kul­
ture kao posebne sfere društva u kojoj se određene društvene
snage i institucije trajno angažuju na stvaranju, održavanju
i razvijanju nacionalne kulture i individualiteta.
Nacionalna kultura može ostvariti svoj svestrani razvitak,
uspon i napredak samo kada se svojim stvaralaštvom uklapa
u opšte kulturno stvaralaštvo čovečanstva i ako se neprekidno
»prožima« s vrednostima toga stvaranja. Proces univerzaliza-
cije prati simultani proces individualizacije kulturnih vredno­
sti. Nacionalna kultura, i u času kada se rađa nacija, izražava
i univerzalne a ne samo posebne, nacionalne vrednosti. A bitan
uslov svestranog otvaranja, približavanja i »prožimanja« naci­
onalnih kultura je njihov slobodan razvitak. To podrazumeva,
pre svega, ekonomsku i političku ravnopravnost ljudi i nacija.
Nacionalni pluralitet i razlike bitan su činilac istorije. A
nacionalni činioci ne proizlaze iz neke unapred determinisane
»prirode« određenog naroda nego iz njegovog istorijskog raz­
voja. Uticaj istorije se posebno oseća kroz ekonomske, ideološ­
ke, kulturne i ostale strukture čijem je oblikovanju pridonela.
Zato, nacija, kao istorijska kategorija, mora da se definiše i
istorijski.
Veza istorije i oblikovanja, održavanja i razvoja nacional­
nog identiteta ispoljava se i u ogramnom značenju svesti o is-
toriji. Istorijska svest i uopšte spoznavanje istorije, utiču na
povezanost u naciji. Ne vezuju samo određene objektivne pret­
postavke ljude u određene nacionalne zajednice, već moraju
postojati i određene ideje o toj zajednici, koje su u istoriji ute­
meljene. Tu je posebna uloga nacionalne istorije u traganju za
temeljnim »dokazima« nacionalne izvornosti. Kao jedan od os­
novnih zadataka nacionalne istorije pojavljuje se omogućava­
nje kontinuiteta između generacija, odnosno uspostavljanje
nacionalne zajednice u njenom celovitom i kompleksnom obi­
mu. Ona može i da podstiče nacionalnu svest koja se, potom,
politički usmerava na teritorijalne zahteve d oblikovanje držav­
nih granica. Ali, ona često potencira i sporove među nacijama
ili je ishodište međunacionalnih sukoba.
76
 Posebno značajno mesto u oblikovanju istorijske svesti
pripada državi, koja pokušava da od istorije načini doktrinu
kojom bi obznanjivala svoju slavu i sjaj, opravdala svoju »le­
gitimnost« i pretenzije, i podsticala lojalnost i patriotizam,
spremnost na žrtvovanje i moć otpora, ukazujući mlađim ge­
neracijama na ugled junaštva i heroizma iz prošlosti, stvarne
ili prilagođene potrebama trenutka.
Uopšte, u svetu politike, u svetu naše današnjice nametnu­
le su se dve »odlučujuće sile« — organizovana državna sila i
neorganizovana sila narodnih masa. Pri tome, kao da se drža­
va sve više nameće kao odlučujući protagonista istorije, i u
tom nastojanju ona se pridružila i, na kraju, podredila naciji.
Zapravo, država i nacija, u dosadašnjoj istoriji (»carstvu nuž­
nosti«), imaju isti koren i isto osnovno usmerenje — održati
narušeno jedinstvo društva, da bi mu se omogućilo da, u datim
istorijskim okvirima, uopšte, opstoji, proizvodi. Mada je »pro­
tagonista«, »motor« razvoja društva, država (kao ni nacija) ni­
je stvarni subjekt stvaranja istorije koja je proces klasne bor­
be. Dosadašnji tok istorije potvrdio je poimanje nacije kao to­
taliteta. Nacija je, u ovom poimanju, odrediva i kao politička
zajednica, »politički narod«. Nacija povezuje individue dajući
im širi, društveno-politički identitet. Ona je političko ispoljava-
nje odnosa između individua, uspostavljenih, u krajnjoj liniji,
u procesu rada, odnosno proizvodnje i reprodukcije života. Na­
cija je politički izraz istorijski nastalog i u istoriji utemelje­
nog zajedništva ljudi zasnovanog na otuđenom radu. Zapravo,
ukoliko se želi da se i nacija odredi po onome što ona u društ­
venoj stvarnosti odista jeste, onda je ona društveni, istorijski
proizvod čiji se temelji nalaze u razvitku rada.
Nacija je društveno-istorijski proizvod a ne prirodna
struktura. Prirodne veze (geografske, krvno-srodničke i si.) po­
tisnute su u drugi plan. One ostaju samo u onoj meri u kojoj
je to neophodno za reprodukciju čoveka kao čoveka (porodica
i si.). Društvene (ekonomske, političke i slične) veze (u naciji)
postaju dominantni osnov zajednice. Dakle, nacija je istorijski
oblik društvene zajednice ljudi vezan za specifičnu epohu raz­
vitka rada u kojoj (zajednici) su ljudi povezani pre svega dru­
štvenim (ekonomskim i političkim) vezama.
Veze među individuama uspostavljaju sc po logici nacio-
nalno-ekonomskih interesa. Nacija je društvena zajednica lju­
di u kojoj se radi i razmenjuje na istorijski specifičan način.
Ona je ukupnost proizvodnje u jednom određenom, »nacional­
nom«, okviru.
77
 Nacija je, dakle, objektivno postojeća društvena tvorevi­
na. Ona je proizvod dugog istorijskog razvitka, koji je uslov-
ljen i ranije postojećim činiocima (prirodno-srodničke i etnič­
ke veze, tlo, geografska sredina i si.) ali i aktivnošću ljudi i nji­
hovih kolektiva koja se ispoljava u istoriji, ekonomiji i kulturi
zajednice.
U stupnju razvitka rada vezanom za istorijski specifičan
način proivodnje (proizvodnju za tržište) je podloga nastanka
nacije. Rad određuje oblik zajednice ali je i sam zajednica. I to
ona »stvarna«, »istinska« zajednica ljudi. Nisu u pitanju ljudi
»kao takvi« niti, na primer, ljudi — Srbi »kao Srbi«, već je pi­
tanje o vezama među stvarno postojećim i delatnim ljudima, o
onome što ih čini zajednicom — nacijom, što ih određuje i kao
Srbe. A to je rad koji primarno određuje ljude i njihove veze
u naciji. Nacionalna povezanost je izvedena zajednica. U svom
primarnom određenju ljudi su najamni radnici, privatni vlas­
nici, intelektualci itd., u izvedenom određenju oni su Nemci,
Francuzi, Englezi, Poljaci, itd. — pripadnici nacije. Nacija je,
iako izvedena, ipak stvarna — objektivno, realno postojeća za­
jednica, to jest istorijski oblik ljudske zajednice koji odgova­
ra građanskoj, kapitalističkoj epohi razvitka rada. Nacija na­
staje na odgovarajućem istorijski ostvarenom stupnju razvitka
proizvodnih snaga — kapitalističkoj podeli rada i kapitalistič­
kim proizvodnim odnosima.
Jednom uspostavljeni oblik zajednice utiče, sa svoje stra­
ne, na rad i na stvarno delatne individue koje sačinjavaju datu
zajednicu proizvodeći način života, navike, običaje pa i odnose
uzajamnog života koji odgovaraju određenom načinu proizvod­
nje, odnosno postignutom stepenu razvitka rada. Nacija, kao
istorijski oblik zajednice ljudi, na jezičkom, kulturnom, poli­
tičkom, ekonomskom i sličnom planu integriše ljude, koje raz­
bija i razdvaja kapital. Na taj način nacija fiksira i jača sam
kapital. Nacija se pojavljuje kao oblik garantovanja onog mi­
nimuma interesa individua, klasa i socijalnih slojeva koji je
neophodno potreban baš vladajućoj klasi, i to kao konsensus
u borbi za vlastitu političku suverenost u naciji, ali koji je po­
treban i svim drugim delovima zajednice radi obezbeđenja us-
lova neophodnih za proizvodnju i reprodukciju života. Nacija,
na datom istorijski dostignutom stupnju razvitka rada i dru­
štva, zadovoljava čovekovu potrebu za zajedništvom. Nacija je
neophodna i kao oblik političke strukture kapitalističke gra­
đanske epohe. To je čini stabilnom zajednicom i samo u tom
smislu organskim entitetom. Ali, ona nije i homogen totalitet,
78
već poprište sukoba različitih interesa — poprište klasnih bor­
bi. Nacija je unutar sebe razdeljena zajednica. Ona je, istovre­
meno, homogeniziranje ali i deljenje ljudi po raznim osnova­
ma: klasnoj, etničkoj, teritorijalnoj, lokalnoj, regionalnoj, sta­
rosnoj i polnoj; po individualnim sudbinama, stvaralaštvima
i životima itd. No, nacija je šira zajednica ljudi od klase. Isto­
vremeno, ona je i način, sredstvo vladajuće klase da objedini
razbacane atome, da ih upregne u kola proizvodnje i življenja
na kapitalistički i birokratsko-socijalistički način — da ih, u
krajnjoj liniji, potčini eksploataciji. Nacija je, ovde, jedan od
»makrokosmosa« — jedan od oblika, načina okupljanja razba­
canih pojedinaca. Nacija omogućuje povezivanje antagonistič­
kih i suprotstavljenih »elemenata« (klasa, slojeva) u zajednicu
proizvodnje i reprodukcije celine života.

79
NACIJA I »IZMI<
 1
( )
NACIONALIZAM

(a)
ODREĐENJE, KORENI I OBLICI
ISPOUAVANJA NACIONALIZMA

I u najranijim određenjima »nacionalizam« ima razna znače­

nja, ali je ipak ovim određenjima zajedničko da se nacionaliz­
mu pridaju vrednosno pozitivna značenja koja se neposredno
izvode iz nacije i nacionalnog osećanja. Zapravo, »nacionali­
zam« označava: nacionalni karakter ili »nacionaliltet«; oseća-
nje privrženosti naciji i zastupanje njenih interesa; nastojanja,
želje da se ostvari nezavisnost i ujedinjenje nacije; politički
program nacionalnog okupljanja i oblik organizacije; proce­
se formiranja nacija u istoriji; učvršćivanje nacije u jedno po­
litičko jedinstvo i izgradnju modernih institucija nacionalne
države; jačanje svesti o naciji i političku filozofiju nacionalne
države; odgovarajuće političke partije; stavljanje sopstvene na­
cije iznad ostalih nacija i isticanje »posebne misije« koju ova
nacija, ostvaruje; doktrinu o svetoj (božanskoj) izabranosti na­
cije itd.
Za ovu grupu određenja karakteristično je da povezuju na­
cionalizam i nacionalno osećanje, čiji se prvi nagoveštaji pojav­
ljuju u određenju zajedničkih interesa i saradnje studenata
jedne »nacije« naspram profesora Lajpciškog ili Praškog uni­
verziteta, u 15. veku. Ovakvo određenje nacionalizma uvršćuje
i Hubnerslov »Staats-Lexicon« (1704. godine)1.

Međutim, već u »Oxford English Dictionary« (1836. godine) nacionalizam

se određuje kao doktrina po kojoj je neka nacija objekt posvećenog
izbora. A 1844. on je određen kao sinonim za »nationality« odnosno
označava: nacionalni žar, revnost, i nacionalnu individualnost. (Antony
D. Smith, Theories of Nationalism, »Harper Torchbooks« New York,
1972, pp. 167).

83
 U Robertsovom »Dictionnaire Alphabetique« »nacionali­
zam« je određen kao egzaltacija nacionalnog osećanja (senti­
menta); odnosno, pasionirano prihvatanje (nastavljanje) svega
onoga što čini osobeni karakter, tradiciju nacije kojoj se pri­
pada, često praćeno ksenofobijom i određenom voljom za izo­
lacijom; i, kao doktrina, podiČki pokret, koji za jednu nacio­
nalnost zahteva pravo da formira manje ili više samostalnu,
autonomnu naciju.
U ovu grupu spadaju i određenja nacionalizma koja daju
osnivači nacionalističke ideologije (doktrine). Jedan od njih je
i Henrih fon Trajček koji se opredeljuje za Listovu antiindivi-
dualnu ekonomiju koja sadrži patriotske strasti i određenost
ekonomskog života od političkog života, tačnije od organiza­
cije i snage države. Nasuprot »apstraktnom« individualizmu,
Trajček naglašava živu istorijsku svest, čiji su protagonisti dr­
žave koje imaju konkretnu individualnost, svoje »ja« i, u sebi,
svoj cilj. Kako su države u stanju međusobnog nadmetanja i
latentnog rata, dužnost im je da se organizuju primereno posto­
jećem stanju i da na svom čelu imaju stvaraoce poput Bizmar-
ka, Fridriha Velikog, Lutera itd.
Pod zahtev za uništenjem »praznih apstrakcija« Trajček
podvodi i uništenje apstrakcije nacionalnosti, jer ova bi mogla
biti činilac sloma uređenih državnih poredaka, prepreka poli­
tičke — državne volje2. Politička državna volja je u prvom pla­
nu a nacionalnost u podređenom položaju. Ono što je autohto­
no nacionalno to je superiorno prema svemu što se od njega
odvaja (buržuj, radnik). I istorijski heroj može to biti samo
ako izražava ovo autohtono nacionalno. S ovog stanovišta pos-
matrano Napoleon, Valenštajn ili brojni drugi »nacionalni he­
roji« i »zaslužnici« tek su puki pustolovi.
U državi vladanje, po Trajčeku, pripada aristokratiji, jer
i njena superiornost nad buržoazijom odgovara superiornosti
seljaka nad radnikom (tako oživljava stari motiv »zdravog se­
la«). Iz Trajčekovog snažnog nacionalizma proističe i antise­
mitska crta — Jevreji su strano telo u naciji zbog njihove »ras­
ne nadutosti« i zbog jakog trgovačkog i finansijskog instinkta,
L'
Ovo je, zapravo, neposredna posledica antinapoleonovske reakcije; do­
življavanja načela nacionalnosti iz stvarnosti italijanskog i nemačkog
ujedinjenja u kojoj ono nije ništa čvrsto; uviđanja da postoje države
koje teže da se prošire i preko svojih nacionalnih zahteva, te im se
načelo nacionalnosti postavlja kao činilac prisile nad voljom onih na­
roda koji bi želeli da budu u mnogonacionalnoj državi (kako je pisao
i Lord Ekton).

84
koji je po svojoj prirodi nadnacionalan. Jedini lek protiv ove
opasnosti je nacionalni ponos koji bi odbio sve što je strano
nemačkoj naravi. Gde god postoji jevrejska nečistota, Nemac
treba da se udalji i da se navikne da otvoreno kaže istinu3.
Moris Bare polazi međutim, od bioloških predstava o taj­
nom razumu i uzvišenoj filozofiji Francuza. Nacionalista je, po
njemu, onaj Francuz koji ima svest o svojoj naciji. Cisti naci­
onalizam je prihvatanje determinizma, određenosti čovekovog
položaja u svetu; spoznavanje postojanja i stalno dostizanje
»stajne tačke«, to jest istine, koja je polazište ljudskih veština,
politike i svih aktivnosti.
Nacionalizam je neophodnost savremenih društava. On
omogućava da se sve sudi prema Francuskoj. Nacionalizam po­
tvrđuje afinitete, bliskost između ljudi koji se rađaju i umiru
na istoj zemlji i prisutnost potpunog francuskog života u živo­
tu svakog pojedinca. On je protekcionizam — briga o velikim
interesima otadžbine4.
Na političkom planu nacionalizmu kao prirodnoj slobodi
pojedinca suprotstavljaju se finansijski kapital i centralizovana
država5.
»Prirodno pravo«, postavljeno Revolucijom6, oslobodilo je
ljude od »istorijskog ugovora« starih kasti a slobodni ljudi
spontano su odlučili da se grupišu u zajednicu, supstituišući ta-

3.
Francesco Valentini, Moderna politička misao, »Školska knjiga«, Zagreb,
1982, str. 303—307.
4.
Maurice Barres, Seines et doctrines du nationalisme, 1, »Librairie Pron«,
Paris, 1925, pg. 10, 11, 13, 177, 178, 188—189, 200.
5.
Zato se Bare zalaže za okretanje »živućoj stvarnosti nacije« u kojoj
Francuska sa svojim pokrajinama pretpostavlja lepotu brojnih oblika
koji se spajaju u celinu. Bare smatra da je napoleonovski centralizam
imao neke svoje razloge (potreba Francuske da asimiluje deo revolucio­
narnih tekovina), ali da oni više ne postoje. Potreban je novi Bonaparta
koji bi Francusku decentralizovao. Bare je, dakle, za federativno ure­
đenje s nizom malih parlamenata koji bi bili pod stalnom kontrolom
svojih birača. On je za »švajcarsko načelo« direktne vlade i malog
kantona. Na ekonomskom planu, za neku vrstu korporativizma (kor­
porativnog socijalizma), to jest za zaštićenu korporativnu nacionalnu
ekonomiju.
6.
Nacionalizam, dakle, nije protiv francuske revolucije, jer je ona, po
Bareu, bila kosmopolitska samo u »Deklaraciji prava«, međutim, nije
poništila državne individualnosti, već, naprotiv, potvrdila načelo nacio­
nalnosti. I zato je njegov nacionalizam republikanski.
85
ko »prirodno« u »istorijsko pravo« onih koji govore istim jezi­
kom, zbližavajući ih, ujedinjavajući ih u zajednicu, koja se,
pak, odlikuje ispoljavanjem mržnje prema susedima.
Raspravljajući o pitanjima nacionalističke unutrašnje po­
litike, Bare ističe da stranci, posebno Jevreji, kao paraziti tru­
ju Francuze i to na svim nivoima društva, od samog vrha, do
njegove osnove; u moralnom i u materijalnom poretku; u sve­
tu trgovine, industrije, poljoprivrede, sve do radionice gde vla­
da konkurencija među radnicima. Otuda princip »nove fran­
cuske politike« treba da bude nacionalizam, to jest zaštita sve­
ga nacionalnog od invazije svega što ga ugrožava, posebno od
socijalizma koji je previše kosmopolitski i nemački.
Pitanje Jevreja je, po Bareu, nacionalno pitanje Francus­
ke, jer Jevreji su iako u toku Revolucije asimilovani u Francu­
ze ipak sačuvali osobeni karakter i uprkos nekadašnjih proga­
njanja postali vladajuća grupa. Otuda i zahtev da se obori ova
disproporcija i da se više poštovanja obezbedi istinskom nacio­
nalizmu — deci Gala a ne Jude. U tom cilju neophodno je po­
stavljanje prepreka na putu lake naturalizacije, koja je, po
Bareu, i dovela do toga da su Francuzi postali najgori Jevreji
i najveći mediokriteti. Takođe, naturalizovanom Francuzu (izu­
zetak je oblast Alzas-Lorena) trebalo bi priznati samo pravo iz
privatnopravnog poretka, dok bi njegovo potomstvo bilo asi-
milovano u Francuze i time potpuno izjednačeno u političkim
pravima7.
Za razliku od Barea, Šari Mora je smatrao da francuska
revolucija pretpostavlja odstupanje od tradicionalnih vredno-
sti Francuske, da je plod stranih ideja i uticaja (posebno, en­
gleskog zlata). Takođe, da pobuna pojedinaca (liberalizam)
nužno prelazi u tiraniju države (demdkratija)8. Zato je Mora za
klasicizam, odnosno za racionalizam koji određuje kao mišlje­
nje, red, sistem, i za odbacivanje »apstrakcija«, poput demo-
kratije, koja se ideološki izvodi iz individualizma, ali i iz reži­
ma finansijske oligarhije, premoći stranih snaga u Francuskoj,
posebno onih koje nisu vezane državnim ugovorima (Jevreji,
masoni, stranci, protestanti), slabljenje osećanja dužnosti pre­
ma domovini kojoj sve treba žrtvovati itd.

Maurice Barres, Scenes et doctrines du nationalisme, »Librairie Pron«,

Paris, 925, pg. 161, 162, 203.
Charles Maurras, Reflexions sur la revolution de 1789, Paris, 1948, pg. 83.

86
 Mora je za poredak korporacija (korporativni poredak) u
čemu mu je uzor Musolinijev socijalizam bez jednakosti i de-
mokratije koji je, za njega, »metodična i sretna volja da se uje­
dine u jedan 'snop' (fascio) svi ljudski faktori nacionalne pro­
izvodnje: vlasnici, službenici, tehničari, radnici«9.
I po Ajnštajnu nacionalizam je svest i težnja pripadanja na­
ciji. On piše: »Svaka težnja jedne zajednice (a bez zajednice, u
ovom neprijateljskom svetu mi ne možemo ni živeti ni umira­
ti), uvek se može nazvati tim ružnim imenom. U svakom slu­
čaju: to jeste nacionalizam; ali nacionalizam koji ne teži moći,
nego dostojnstvu i ozdravljenju. Kad ne bismo morali da ži­
vimo među netolerantnim, uskogrudim i nasilju sklonim ljudi­
ma, ja bih bio prvi koji bi odbacio svaki nacionalizam u korist
univerzalnog čovečanstva«10.
U savremenoj teorijskoj literaturi nacionalizam poistove-
ćuje s nacionalnim osećanjem, svešću o nacionalnom identite­
tu i Parsons. »Osećanje nacionalnog identiteta« — rodoljublje,
nacionalizam je, po njemu, »izraz nacionalnog integriteta«.
Zato ga nije moguće otuđiti od datog naroda ni na koji drugi
način do genocidom. »Nacionalistički osećaj« raste i sjedinjuje
ljude koji kolektivno smatraju svojim društvenim nasleđem,
snaženje i vrednosti, teritoriju i njene izvore i temeljna oruđa
i tehnike. On raste i kad se ljudi stvaralački bore da oslobode
svoju naciju od unutrašnje ili spoljne manjinske kontrole".
Po Eugenu Lembergu, svaka grupna pripadnost, te i pri­
padnost naciji, poistovećena je sa nacionalizmom, koji je, pak,
»ideologija integracije«. Po njemu, nacionalizam 18. i 19. veka
samo je jedna određena forma nacionalizma nastala sa moder­
nim industrijskim društvom nanovo organizujući nacije uz, is­
tovremeno, snažni uticaj na formiranje nacije izvan Evrope.
Međutim, ono što je za nacionalizam bitno, a to je integracija
9.
Charles Maurras, Mes idees politiüues, Paris, 1937, pg. LXV1I.
Ovakve njegove ideje bile su mu vodilje i u političkoj aktivnosti u
»L’Action fransaise«, čiju upravu preuzima, od 1908, zajedno s Leonom
Dodeom. Za vreme prvog svetskog rata pristupa organizaciji »Union
sacrće«, a kasnije gaji simpatije prema fašizmu i sarađuje sa nemačkim
okupatorima Francuske, u drugom svetskom ratu.
10.
Albert Einstein, Mein Weltbild, Zweot Auflage, »Querido Verlag«, Am­
sterdam, 1934.
11.
Howard L. Parsons, Nekoliko teza o nacionalnom, internacionalnom i
univerzalnom, »Praxis«, Zagreb, 4/1968, str. 313, 314.
87
većih političkih grupa na osnovi opšte delatnog principa, dato
je u svim vremenima i kulturama1213.
I Selindžer je jako proširio pojam nacionalizma i to u sve­
koliku želju da se živi u okviru jednog modela kulture, koji
garantuje samoopredeljenje. Pod »modelom kulture« Selin­
džer misli na naciju, odnosno ovu određuje kao kulturnu za­
jednicu. Tako je određenje nacionalizma i dalje ostalo poveza­
no s željom da se pripada naciji. U višenacionalnim zajednica­
ma nacionalizam bi označavao da ljudi pripadaju određenoj et­
ničkoj zajednici, mada su, istovremeno pripadnici, na primer,
jugoslovenske ili američke nacije11.
U okviru određenja nacionalizma kao »opšteg nacionalnog
osećanja« su i ona određenja koja nacionalizam svode na po­
litički i ideološki izraz stanovišta buržoazije — trećeg sveta pre­
ma vlastitoj i prema drugim nacijama. Zapravo, nacionalizam
se vezuje sa borbom za obaranje feudalnog poretka, odnosno
za nacionalni pokret koji je istorijski napredan i po svome ka­
rakteru opštedemokratski. Tako, na primer, Vudro Vilson od­
ređuje nacionalizam kao oslobodilačku snagu, posebno u obla­
sti Istočne Evrope i u kolonijalnim carstvima14. Za Kranstona,
nacionalizam je moderna ideologija nacionalne nezavisnosti
određenog naroda i ideologija prava samoodlučivanja15. U biti
na isti način nacionalizam određuje i E. Smit. Po njemu, na­
cionalizam je ideološki pokret za samoupravljanje (vladu) i ne­
zavisnost grupe čiji pripadnici čine, aktuelno ili potencijalno,
naciju poput drugih nacija. Ključna odrednica nacionalizma je
nacionalna nezavisnost koja uključuje: 1) osiguranje bratstva
i jedinstva sunarodnjaka (pripadnika nacije) kao građana i nji­
hovu integraciju u homogenu celinu; 2) ujedinjenje u jedinst­
IL .
Eugen Lemberg, Zapadnoevropski pojam nacije, »Sveske«, Sarajevo,
13—14/1986, str. 473—477.
13.
Ovaj stav je Selindžer zastupao i na savetovanju IPSA o klasnom i naci­
onalnom, 11. IX 1975. godine, u Dubrovniku.
Ako se, za sada, ostave po strani pitanja konkretno-istorijskog primera
(na primer, »jugoslovenske nacije«) činjenica je da ovo stanovište na­
stoji da depolitizira nacionalizam, kao i samo određenje nacije.
14.
C. F. Ware, K. M. Panikkar, J. M. Romein, Historija čovječanstva (XX
stoljeće), knj. VI, svezak 5, »Naprijed«, Zagreb, 1971, str. 5U, 51, 69, 70,
Nacionalizam se ovako određen, razlikuje od »patriotizma« koji je za
Kranstona osećanje ljubavi prema svojoj zemlji. (Maurice. Crantston,
The roots of nationalism, Lidee de nation, »Presses universitaires de
France«, Paris, 1969, pg. 63).
88
 venu nacionalnu državu sunarodnjaka koji su raseljeni (terito­
rijalno neobjedinjeni); 3) očuvanje kulturnog identiteta kao
garancije nacionalne različitosti; 4) izgradnju autarkične eko­
nomije pod sopstvenim upravljanjem; 5) izgradnju i razvoj na­
cionalne države i poravnjanje njene međunarodne (internacio­
nalne) moći i položaja, kao i internacionalni paritet; 6) ob­
novu kulturne i društvene tvorbe (izgradnje) nacije obnovom
zastarelih institucija16.
Slična stanovišta susreću se i u jugoslovenskoj teorijskoj
literaturi. Tako, na primer, U. Kralj smatra da je savremeno
društvo »u fazi nacionalizma« a da nacionalizam predstavlja
osnov na kojem se »zasnivaju sve kulturne vrednosti, ekonom­
ska i socijalna uređenja, nastojanja sobom samostalno uprav­
ljati dakle osnivanje nacionalnih država«17. I za Mitrinovića
nacionalizam je jedna od »osnovnih poluga progresa« a »pro-
dres deluje na sile koje su kod svih naroda različite«1®.
Za V. Jokića, pak, nacionalizam je, kao i patriotizam, »tež­
nja« za ostvarivanjem nacionalne države i »gajenje nacional­
nih osobina svoga naroda«. Kad ova »težnja pređe i preko sop-
stvenih granica etnografskih na račun druge narodnosti« ona
postaje »nacionalni egoizam ili šovinizam«. Šovinizam je »bo­
lesna pojava i štetna po uređenje i razvitak međunarodnog dru­
štva, a i same države ili naroda u kome vlada«19
Nacionalizam, po Gunčeviću, označava »ciljeve (nacije
D. J.) za svojim proširenjem, jakošću, za snagom svoga ja«. On
je promenljiv i prilagodljiv vremenu i ljudima, mada, u biti,
egoističan«20.
P. Terzin nastoji da izgradi »konsekventnu teoriju« nacio­
nalizma ističući da je nacionalizam »iskoni, urođeni motiv čo-
vekovog bića«, to jest »instiktivni osećaj« i »ideja o naciji i
16.
Anthony D. Smith, Theories of Nationalism. »Harper Torchbooks«, New
York, 1972, pp. 171.
Dr Uroš Kralj, Politika i rase, »Državna štamparija«, Sarajevo, 1925,
str. 9.
18.
Predrag Mitrinović, O osnovama našeg nacionalizma, Tiskara »Merkan­
tile«, Zagreb, 1924, str. 13.
19.
V. Jokić, Načelo narodnosti i njegovi uspesi XIX veka na na Balkanu,
Pečatnja Drag. Mirosavljevića, Beograd. 1899, str. 11.
20 .
Dr Josip Gunčević, Nacionalitet s materijalne i formalne strane, »Sklad«,
Zagreb, 1935, str. 31.
89
 otadžbini«. »Nacionalni osećaj je energija društvenog razvoja«,
a razvoj čovečanstva se »sastoji iz santicije dveju sila: iz tež­
nje za općenitošću i težnje samoodržanja rase (nacije)«.
S tim što se »energija za općenitošću nadopunjuje energi­
jom diferenciranja i da su unakrsnog uticaja. Ideja za društve­
nom općenitošću i ideologija rasne nacije protkavaju jedna
drugu i tek saglasnim razvojem unapređuju čovečanstvo«. A
»što se god bude dalje razvijala staleška samosvest i svest o za­
jednici time će jačati ideja o naciji i otadžbini, jer će se u na­
ciji i otadžbini irevalvirati (slivati) opstanak pojedinačne egzi­
stencije«21.
Terzinovo viđenje nacionalizma pretpostavlja i odgovara­
juće viđenje istorijskog razvitka. Na primer, Terzin ocenjuje
da je nacionalizam francuske buržoaske revolucije »revolucio­
narna ideologija skroz prožeta karakterom i osećanjem fran­
cuske nacije« da je, zato, bez mogućeg »šireg značenja«. Me­
đutim, za »oghišavanje od ideje nacionalizma« posebno je »za­
služno« »reakcionarno doba pedesetih godina 19. veka koje je
toliko išlo na ruku kapitalizma da se on posve osilio ali i izo­
pačio«. Pošto je »materijalizam posve oprhvao dušu ljudstva«
mogla je izići »nova idejna krilatica« — internacionalizam —
koji je ne samo »zatrovani neprijatelj nacionalizmu, već i zas-
lepljeni rušitelj postojećeg državnog poretka ističući državu
kao leglo svem zlu«. To je »strašni talas državnog i socijalnog
prevrata« koji je i kod Srba dobio svoje »apostole« — Sveto-
zara Markovića, Lazu Nemčića i si.22.
Po Lj. Jankoviću, nacionalizam jednog naroda, ako se
»pravilno iživljava, i ukoliko je etički fundiran«, ne bi trebalo
da bude u sukobu sa »pravim i jednako zasnovanim naciona­
lizmom kojeg drugog naroda«. S tog stanovišta Janković od­
ređuje zadatke »jugoslovenskog nacionalizma« kao »traženje
novih puteva, mogućnosti i oblika« k »idealnijem, etičkijem i
socijalnijem, racionalnijem i lepšem životu naše narodne za­
jednice«. Takođe, misiju »jugoslovenske nacije« u svetu, koja
je u tome »da ublaži, da oplemeni, da približi i sprijatelji čo-
Li.
Pavle Terzin, Nacionalni osećaji u razvoju socijalnih ideja, Štampanje
Stevana Stojčića, Sombor, 1931, str. 5, 6, 11, 21, 23, 26, 29.
22.
I ovaj iskaz Terzina je primer kako istina izbija svom snagom pa makar
i u krajnje ideološko zamagljenom iskazu kao što je Terzinov, da je
internacionalizam suprotstavljen nacionalizmu i da je nosilac interna­
cionalizma i nosilac revolucije. Odista, oni i vode rušenje postojećeg
društvenog i državnog poretka.

90
 veka s čovekom, brata s bratom, pobratima s pobratimom, da
u jugoslovenskom društvu unese što više mekoće, toplote, du­
bine, razumevanja, širine — uopšte, sve više slovenskog ele­
menta«23.
A po Milinkoviću, (jugoslovenski) nacionalizam je »duša
naroda«. Nacionalizam omogućuje da se narod održi i da ost­
vari »velika dela«. On je idealistički i aktivistički nasuprot ma­
terijalizmu novijeg vremena i »ističe potčinjavanje interesima
celine nasuprot ranijeg isticanja interesa klasa iznad interesa
naroda«24.
Slično stanovište zastupa i A. Platon u razlikovanju pat­
riotizma, koji je poistovetio s nacionalizmom, i kosmopolitiz-
ma. Patriotizam je ljubav prema otadžbini — »glas same priro­
de, koji govori čoveku da je on samo deo celine« i ima duboke
korene »u svim prirodnim uslovima ljudskog života«. Ova lju­
bav začinje se već »s prvim poljupcem oca i majke«. Može se
izopačiti ili oslabiti, ali ne i uništiti. To izopačenje kao »nečis­
ta zaostavština prošlih vekova« je kosmopolitizam. On je »od-
rečno gledište na zahteve ograničenog, umerenog patriotizma«
i zato je za današnje vreme najmanje umesan jer danas se na
prvom mestu ističe »svest o izdvajanju pojedinih nacija u za­
sebne države«. Kosmopolitizam se može odomaćiti samo kod
naroda osuđenih na propast a idejom kosmopolitizma koriste
se samo prikriveni neprijatelji nacije.
Nacionalizam određuje čoveka i zato na primer Srbin ne
može biti kosmopolita. »Smatrati sebe za građanina celog sve­
ta u stvari je to isto, što i ne računati sebe za građanina ... što
i odreći se ljubavi, altruizma, uopšte, odreći se svih društvenih
obaveza«.
»Promisao Božji odredio je, da ponaosob postoje razni na­
rodi. Svakome je narodu određen naročit period istorijskog
razvitka, kao i izvesne granice stanovanja. Svaki narod ima svo­
ju otadžbinu ... Svaka nacija ima i svoju naročitu zadaću i što
je bolje ispuni, utoliko više doprinosi opštem blagu čovečan-
stva«. Zato i »ljubav prema Srpstvu kvari sve račune protivni­
cima nacionalizma ... Za Srbina nema života van Srpstva«. A
srpski narod se izdvojio od drugih naroda jer je »dobrog srca,

Prof.^ Ljuba D. Janković, O jugoslovenskoj naciji, Ljubljana, 1934, str.

24!
Antun Milinković, Nacionalne misli, »Tiskara Josipa Lav«, Slavonski
Brod, 1935, str. 6—8.

91
pažljiv, trpeljiv prema tuđincima, i, može biti, više nego što
treba. On ne ume da nasrće na okolne narode, poštuje njihove
nacionalne osećaje, pa je i nesposoban da druge porobljuje i
uvlači u sastav svog narodnog organizma«. Srpski nacionali­
zam »gleda u svome narodu jedan deo čovečanstva, deo koji
ima naročite osobine, duhovne veze, jezik i običaje. Kroz na­
cionalizam se teži opštoj sreći svega čovečanstva. Kod nas se
gaji nacionalizam pod uslovom opšte čovečanske solidarnosti«.
Posebni istorijski poziv Srbina je da »Srpstvo podiže na što vi­
ši kulturni nivo, tim će dostojnije mesto Srpstvo zauzeti u čo-
večanstvu, tim će više Srbin poslužiti ideji čovečanskoj«. A to
stoga što »svi narodi skupa čine jednu veliku porodicu, koja
živi na zemljinoj kugli i proslavlja na raznim jezicima Svemoć­
nog Boga, zajedničkog Oca«25.
U savremenoj jugoslovenskoj literaturi je, na primer, D.
Kalajić pokušao da zasnuje »pozitivno« određenje nacionaliz­
ma »kao izraza neograničenog duha ili ličnosti neograničenih
vidika: ime tog nacionalizma jeste evropeizam«. To je »mogu­
ći, neograničeni nacionalizam,. . . neuslovljen i slobodan ... on
se 'otvara' i kroz uviđanje drugih sadržaja on u suštini svoju
posebnost vidi samo kao deo jedne zajedničke celine, gde spe­
cifičnosti nisu drugo do različiti oblici istog sadržaja. Takav
pogled iza znakova prividnih razlika otkriva duboke znake jed­
nakosti ili jedinstva«. To je nadnacionalizam i, istovremeno,
put prevazilaženja nacionalizma26.
Međutim, brojni autori odbijaju svaku mogućnost poisto-
većenja nacionalizma i nacionalnog ili pridavanja pozitivnog
vrednosnog suda nacionalizmu. Među njima je i Rener, za koga
je nacionalizam čisto političko shvatanje nacije, koje u naciji
traži istorijski faktor moći nad drugim narodima. Pravo je, za
nacionalizam, u najboljem slučaju, žandarm te moći. Odnosno,
nacionalizam ne uspeva da prevali put od političke do pravne
ideje nacije. Međutim, čisto politička ideja sadrži i pravna
shvatanja i zahteve pre svega u odnosu celine prema pojedincu
i zato, u nacionalizmu, po svim svojim pretpostavkama nacija
stoji kao suverena osoba pred i nad pravom. Ovo uverenje na-

LO.
A. Platon, Nacionalizam, Štamparija Save Radenkovića i Brata, Beograd,
1911, str. 14—19.
26.
Dragoš Kalajić, Nacionalizam i evropeizam, I, »Delo«, Beograd, 10/1971,
str. 1012, 1013.

92
 laži svoju hranu u pravnoj nauci po kojoj je država izvor sva­
kog prava a svet razdeljen na pravna područja. Otuda ni jedna
država ne može činiti nepravdu. Ono što ona čini je izliv nje­
nog suvereniteta. Ni nacija ni država ne služe ostvarenju boži-
jeg svetskog poretka već prava po sebi.
Za nacionalistu je moć nadvladavanje svega. U predstavi
sveta koju on konstruiše nacije su međusobno nepovezane i ne­
obavezne. Dužnost samopotvrđivanja i samoproširenja nalaže
svakome da vreba na trenutak kad je jači i da tada druge po­
litički potčini ili barem da ih ekonomski izrabi. Tako je rat
nužno saznanje nacionalizma. Rat je ovoj političkoj ideji, za­
pravo, urođen.
Ova težnja se temelji na poricanju ikakvog pravnog stanja
među državama i na odbijanju bilo kakve svrhovitosti nacio­
nalnog prava. Umesto ljudske pravne zajednice ona postavlja
anarhističku zajednicu i borbu, a umesto pravne misli jednu
vrstu životinjske grabežljivosti, ističe Rener. Ideologija nacio­
nalizma potiče iz sfere u koju pravni red nije prodro i u kojoj
su ljudi još pod zakonima životinja, fizičkom borbom za opsta­
nak. Uz to, nacionalizam se, posebno u obliku fašizma, razvija
do takve drskosti i brutalnosti da svako drugačije mišljenje o
naciji osuđuje kao nenacionalno i nacionalno-izdajničko27.
U kritici »zapadnjačkog nacionalizma« i Tagore ističe da
je nacionalizam u svome najdubljem jezgru pokret i način du­
hovne borbe kao i osvajačka težnja. To je stoga što je »zapad­
na tehnička civilizacija kapitalizma« nezajažljiva težnja za mo­
ći i bogatstvom. Otuda je i nacionalizam ravan epidemiji, koja
obuhvata savremeno čovečanstvo i podriva njegovu moralnu
snagu.
Zapadna kultura je kultura sile, kultura moći, te je i njen
nacionalizam suštinski ograničen, uzan i egoističan, često nar­
cisoidan (to posebno potvrđuju priimeri nacizma i fašizma)28.
Uostalom nacija je, za Tagoru, organizovana sebičnost jednog
naroda. Cilj te organizovane moći je da narod postane jak i
sposoban. Ali, ta stalna težnja da se postigne nešto oduzima
snagu višoj ljudskoj prirodi, jer sve usmerava na mehaničko i

Karl Renner, Nacionalna država kao suverena pravna sila, izvod iz Die
Nation: Mythos und Wirklichkeit, »Pogledi«, Split, 2/1982, str. 189, 190.
28.
Zagorka Mićić, Tagore o nacionalizmu, »Gledišta«, Beograd, 1—4/1982,
str. 181-183.

93
beživotno održavanje ove organizacije. Ideja nacije je, pak, naj-
uticajnije opojno sredstvo koje je čovek izmislio.
Nacija se dugo razvijala na račun osakaćene čovečnosti.
Zapravo, Tagore nije protiv ijedne posebne nacije, već protiv
nacije uopšte. On smatra da, kada se nacija organizuje na prin­
cipu korisnosti i pohlepe za moći i blagostanjem, ta pohlepa ne­
ma granica, osim u granicama carstva smrti. Po njemu je po­
litička kultura, izrasla na tlu Evrope, zasnovana na isključivo­
sti. Ona je »kanibalska u svojim naklonostima, jer se hrani
onim što je drugim narodima neophodno da bi živeli. Ona čak
ide za tim i da proguta ćelu budućnost zapadnih naroda«.
Japanski nacionalizam je, pak, primer intenzivnog prisva­
janja zapadne civilizacije. A sam po sebi svedoči da bi istočni
narodi u svojoj nacionalnoj borbi morali da, u ideologiju te
borbe, unesu istočni smisao i duhovnu snagu, ljubav za jedin­
stvenost i socijalnu obavezu. To je i uradila Indija u svojoj
borbi za nacionalno oslobođenje, u koju je (Gandi) pasivnom
borbom i protestom, imela jedan novi moral, novi princip29.
Ovoj grupi određenja pripada i J. Hafezovo određenje na­
cionalizma po kome insistiranje na prioritetu nacionalnih za­
dataka, u određenoj fazi istorijskog razvitka, nije isto što i na­
cionalistički fanatizam. »Naglašavanje nacionalnih spona i za­
li tev za njihovim učvršćivanjem na jednom određenom istorij-
skom stupnju teže da totalno i apsolutno negiraju sve prenaci-
onalne spone koje drže narode u primitivnom stanju«. To je,
stvarni, korak napred — »Konstituisanje u naciju znači pro­
sto ukidanje svih plemenski uslovljenih i ropskih veza u isto-
riji čovečanstva, kao i opšte prevladavanje svih dosadašnjih
prednacionalnih odnosa, pa i odnosa iz kolonijalnog perioda«30.
Ovakvo viđenje »prioriteta nacionalnih zadataka«, formuli-
sano pod uticajem konkretnih društvenih okolnosti u Africi,
suprotstavljeno je nacionalističkom fanatizmu i isključivosti,
koji narode vraćaju u stanje ropskih veza.
Suženo viđenje nacionalnih ciljeva je osnov nacionalizma,
po F. Valentiniju. Nacionalizam je, zapravo, politika koja na­
cionalne ciljeve svodi na interese i na jačanje vlastite nacije.
Ideološki se temelji na odbijanju prosvetiteljskih doktrina ko-

29.
Isto, str. 181, 182—185.
30. . . . . .
Jacin Hafez, O nekim sitnoburioaskim pojavama o nacionalnom pitanju,
»Marksizam u svetu«, Beograd, 10/1977, str. 137.

94
je se, po nacionalističkom mišljenju, odriču nacionalnih in­
teresa11.
Viđenje nacionalizma kroz njegovu »negativnu dimenziju«,
to jest, pre svega, kroz nacionalističku isključivost, egoizam
ili fanatizam, dominantno je u savremenoj jugoslovenskoj teo­
rijskoj literaturi.
Ističući isključivo težnju nacije za svojom veličinom, sna­
gom, silom nacionalizam iskazuje sav primitivizam svojih »ira­
cionalnih nagona«. Kako je u kulturi svakog naroda prisutan i
duh svih naroda, odnosno kako u međusobnom saobraćanju
narodi utiču jedni na druge, svi na sve, nacionalizam je, sa
svojim nastojanjem da se »pošto poto izdigne iznad drugog
nacionalizma i iznad svih vrednosti« i da sebe smatra svrhom,
nekulturan, smatra Simić.12
Nacionalizam je, u savremenom društvu, u situaciji opšte
nesolidarnosti ljudi, »poslednja varka uzajamnosti« ljudi. To
je »jedan mutan mit saživljenih navika i predrasuda, srođenja
i prirođenja, obično s vrlo sumnjivom podlogom krvnom, a —
danas kad ta parčanja narodića idu do ludosti — s nesumnji­
vim otsustvom viših čovečanskih pobuda na kojima se zasni­
vaju šire zajednice ljudske, i na kojima je zasnovana i ideo­
logija nacije i nacionalizma. Jer je ideja o naciji odnihana u
istoj kolevci u kojoj ideja o čovečanstvu jednom i nedeljivom«;
uspostaviti izgubljenu solidarnost pomoću nacionalizma nije
moguće, smatra M. Grol11.
Po B. Petroviću, nacionalizam je ostvarivanje zadovolja­
vanja ličnih i grupnih, odnosno nacionalnih interesa, isključivo
nadmoćnošću u borbi. To je propovedanje sukoba, revanša,
borbe, rata, kao uslova za zadovoljavanje ličnih i nacionalnih
interesa. Nacionalizam je stanovište koje jedino moguć, jedi­
no opravdan ideal vidi u »svim duševnim odlikama pojedinaca
i nacija i njihovim osobenostima«. Ono polazi od, kao što je

Francesco Valentini, Moderna politička misao, »Školska knjiga«, Zagreb,

1982, str. 301.
?2 .
Stanislav Simić, Nacionalizam u fašističkom smislu i kultura, »Hrvatski
Itnjiževni almanah«, Zagreb, 1934, str. 56, 59, 60.
To je, po Grolu, moguće samo na osnovu »socijalne ravnoteže« na koju
bi se kao na »osnovu nasadio nacionalni sentimentalizam« jer bi, tada,
nacionalno osećanje »isticalo iz stvarnosti« (Milan Grol, Razgovori o na­
cionalizmu, »Srpski književni glasnik«, Beograd, 6—7/1933, str. 432,
522, 523).
95
pokazao i B. Petrović, ubeđenja, prethodne pretpostavke da su
ideje o jednakosti opravdane samo ako imaju »prirodno op­
ravdanje« u telesnim i duhovnim (rasnim ili nacionalnim) od­
likama ljudi. Otuda i insistiranje da samo nacionalno svesne
i čiste skupine i organizacije, izgrađene na osnovu »jedinstve­
nih nacionalnih odlika« mogu da ostvare rezultate »u borbi za
bolje i lepše«. Po nacionalističkoj doktrini, »nikakve jednako­
sti, pa makar one poticale i od obične demokratije, ne može
biti. Vođ, nacija, nacionalni duh, borba i utakmica to su jedini
uslovi napretka«. Nacija ili vođ nacije će zaštititi interese sla­
bijih, ako se to poklapa sa njihovim interesom.
»Materijalna pitanja i njihov odnos prema čoveku i među
ljudima su sitničarska pitanja, koja mogu postavljati samo
slabići i u utakmici nesposobni da izdrže konkurenciju. Naciji
su potrebni samo oni koji umeju da shvate i razumevaju da-
lekosežnost nacionalnog ideala koji mora biti iznad prosečnih
potreba i želja pojedinaca, za koje se brine sebični i egoistički
slabić, materijalista, sebičnjak, odnosno specijalista«34.
Nacionalizam je uskogrudost, sebičnost, nacionalna isklju­
čivost prema drugim nacijama, netrpeljivost i mržnja, ističu
brojni savremeni autori u Jugoslaviji.
Nacionalizam je »usvajanje takvog sistema vrijednosti u
građanskom društvu u kojem se zapravo podmeće da je ta za­
jednica takva kakva jest vjerovatno ili čak i sigurno bolja i
zaslužnija od mnogih drugih, a iz te pretpostavke može se da­
kako izvoditi i pravo da se ovim poslednjim i raspolaže i uprav­
lja (zakon konkurencije kapitalizma, ulog i igra na tržištu)«.
Šovinizam je podvrsta i način izražavanja »integralnog nacio­
nalizma«. To je radikalan društveni pritisak ili čak teror koji
vrši većina nad nacionalnom manjinom u istom društvu, bez
neposrednog učešća državnog aparata.
Izvanredni primer je hajka francuske desnice i »lige pa­
triota« protiv Jevreja u Drajfusovoj aferi ili pritisak, pri Fran-
kovoj čistki Starčićeve Hrvatske stranke prava, na srpsku ma­
njinu u kraljevini Dalmaciji, Hrvatskoj i Sloveniji. Ovakvo
shvatanje je, možda najšire, obrazložio D. Ćosič, po kome je
nacionalizam, to jest šovinizam, društvena koncepcija, moder­
na ideologija, sistem vrednovanja, mentalitet, intelektualni i
privredni moral, opšta psihoza, kolektivna paranoja, društvena
šizofrenija. Izražajni oblici su mu beskrajno bogati kao i sred­

Branimir Petrović, Suština politika, »Grafički institut«, Beograd, 1935,

str. 25, 26.

96
 stva. Uzroci su u prošlosti i sadašnjosti; iracionalni i racio-
nalizovani; ekonomski i politički; lični i nacionalni egoizam itd.
Posebno mu pogoduju siromaštvo, opšta neprosvećcnost,
nerazvijena demokratija i moralna i politička kriza; teritori­
jalna, etnička i društvena neintegriranost većine (balkanskih)
nacija; celokupna ideologija i politička konstelacija savreme-
nog sveta35.
Na ovu dimenziju nacionalizma ukazuje i N. Dugandžija
podrazumevajući pod njim nacionalnu isključivost, nekad kom-
binovanu s mitomanskim naklonostima svojih nosilaca, na-
stalu s nacijom, kao »tamna strana njene pojavnosti«35.
Dakle, u ovim određenjima se nacionalizam i šovinizam
uglavnom posmatraju kao dvc podvrste iste pojave. No, ima u
savremenoj jugoslovenskoj literaturi i upozorenja da je, u sva­
kodnevnoj upotrebi, došlo skoro do poklapanja dvc, po svom
izvornom određenju bitno udaljene, oznake kakve su »nacio­
nalizam« i »šovinizam«3738.
Jedna grupa autora određuje nacionalizam prema njego­
vom odnosu u formulisanju, isticanju i ostvarivanju nacional­
nih interesa i to kao »socijalno-regresivnu pojavu, koja se ispo-
Ijava u zloupotrebi i mistifikovanju ideje nacionalnog jedin­
stva, da bi se apsolutizacijom interesa, prava i istorijske misije
jedne na račun druge ili drugih nacija, obezbeđivala veštačka
socijalna homogenizacija inače klasno diferencirane nacional­
ne zajednice«. Osnovni instrument mu je »ekonomski nacio­
nalizam« ili još »direktnije«, zaštita interesa nacionalnog ka­
pitala je »formula nacionalizma«36.

Dobrica ćosić, Uslovi i mogućnosti kulture danas (Stvarno i moguće,

»Otokar Keršovani«, Rijeka, 1982, str. 93).
36.
Nikola Dugandžija, Religija i nacija, Centar za kulturnu djelatnost, Za­
greb, 1983, str. 27.
37.
Darko Tanasković, Sociolingvistički aspekti ideologizacije pozajmljenica
(Jezik u savremenoj komunikaciji. Centar za marksizam Univerziteta u
Beogradu, Beograd, 1983, str. 100). Tanasković nastoji da ove pojave
vrati u njihovo »izvorno« određenje, kako se, pre svega, ne bi izgubila
progresivna i revolucionarna dimenzija nacionalne svesti (Tanasković
bi, verovatno, napisao »nacionalizma«) tzv. novih nacija.
38.
Živko Surčulija Društvena anatomija nacionalizma, »Mladost«, Beograd-
1974, str. 81—83, 281; Dr Živko Surčulija, O regresivnoj prirodi nacio­
nalizma, »Marksistička misao«, Beograd, 6/76, str. 75.
U regresivnosti — »društvenoj nazadnosti« i reakcionamosti — vidi os­
novno određenje nacionalizma i Nijaz Duraković (Klasno i nacionalno u
97
 Još eksplicitniji u ovakvom određivanju nacionalizma je
K. Hadži-Vasilev. Po njemu, nacionalizam označava »samo ten­
dencije da se interesi i težnje jedne nacije realizuju na račun
interesa i težnji drugih nacija, dakle, na egoističan način, su­
protan i sopstvenim, stvarnim, autentičnim nacionalnim inte­
resima« .39
Ova grupa određenja nacionalizma umnogome ostavlja po
strani stvarno postojeće istorijske, društvene i druge potrebe
ljudi koje nacionalizam zadovoljava, dok upravo ovu dimen­
ziju prenaglašavaju određenja nacionalizma iz prve grupe, od­
nosno ona određenja koja nacionalizam poistovećuju s nacio­
nalnim, s nacionalnom svešću i autentičnim zadovoljavanjem
nacionalnih interesa. I upravo u pokušaju da nadvlada ova
pojednostavljenja nastaje treća grupa određenja nacionalizma
unutar koje se razvija razlikovanje »negativne« (»reakcionar­
ne«, »konzervativne« itd.) i »pozitivne« (»revolucionarne«, »na­
predne« itd.) strane (»faze«, »etape« itd.) nacionalizma40.
Poznato je Kohnovo razlikovanje demokratskog naciona­
lizma (koji se začinje u nacionalnoj ideologiji 18. veka) i tota­
litarnog nacionalizma ili fašizma41. Anri de Man, pak, razlikuje
»libertetski, slobodarski nacionalizam« (»le nationalisme liber-
taire«) i »autoritarni nacionalizam« (»le nationalisme autori-
taire«). Dok država, kao ekonomska i vojna sila, sačinjava cen­
tralnu ideju »autoritarnog nacionalizma«, dotle, »libertetski na­
cionalizam« uspostavlja osnovne karakteristike nacije (to jest
jezik). Ovo razlikovanje omogućava De Manu da razmotri od­
nos nacionalizma i socijalizma. Po njemu, postoje oblici kolek­
tivne nepravde, koje socijalizam svojim »ekonomskim rečni-
kom« naziva »eksploatacija«, a »političkim rečnikom« »priti­
sak«. Jedno i drugo je, zapravo, najdublje osećanje unižava-
nja, što je u osnovi jezičkih borbi libertetskog nacionalizma.
socijalističkom samoupravnom društvu, Marksistički studijski centar
gradske konferencije SK BiH, Sarajevo, 1978, str. 133).
39.
Kiro Hadži-Vasilev, diskusija (Klasno i nacionalno u suvremenom soci­
jalizmu, 2, »Naše teme«, Zagreb, 1970, str. 662); Kiro Hadži-Vasilev, O
klasnim i nacionalnim interesima (Isto, 1, str. 105, 106, 108).
40.
Ovakva određenja nacionalizma pretpostavljaju određeno klasifikova-
nje, odnosno određenu tipologiju nacionalizma, odgovarajuću periodi-
zaciju njegovog istorijskog razvitka. O ovom problemu govoriću šire,
kasnije, u vezi s pitanjima istorijskog postojanja i razvitka nacionalizma.
41.
Francesco Valentini, Moderna politička misao, »Školska knjiga«, Zagreb,
1982, str. 301.

98
Kada čovek ne zadovoljava potrebu da uvažava samog sebe
i da bude uvažen od drugih nastaju ozbiljne nezgode, čak i u
psihičkom životu. Ocenjivanje, cenjenje je i proces zadovolja­
vanja kolektivne potrebe potčinjenih klasa i uniženih nacija.
Na primer, radnik u svojoj klasi vidi i vrednost u kojoj uče­
stvuje i koju uzdiže do najviše vrednosti. Pošto se kao indivi­
dua oseća nemoćnim i uniženim, vera u kolektivnu vrednost
daje radniku volju da se bori za njeno ostvarivanje. Otuda se
i libertetski nacionalizam više ispoljava tamo gde je radnički
pokret razvijeniji. Istovremeno, De Man ukazuje da je opšta
pojava da se »libertetski nacionalizam« preobražava u »auto­
ritarni nacionalizam«. To se vidi na primeru svih evropskih na-
cionalizama, pa i francuskog. Nacionalna himna Francuske,
»Marseillaisie«, bila je nekada poziv francuskom narodu za
odbranu revolucije od reakcionarnih sila Evrope, a u to doba
revolucija i otadžbina značili su isto. Transformacija libertet-
skog u autoritarni nacionalizam trajala je u Francuskoj jedan
vek, a u Italiji svega pola veka (to je vreme od Garibaldija do
Musolinija). Ili, posle prvog svetskog rata, srpskom naciona­
lizmu je za to trebalo samo nekoliko godina. No, u osnovi, ovaj
razvitak uvek sledi isti pravac — unižavanje jezika i nacije
rađa osećanje omalovažavanja, a ovo osećanje, sa svoje strane,
rađa želju za silom — autoritarnim nacionalizmom42.
Slično razlikovanje zastupa i Mogi. Po njemu, postoje »do­
minirajući« (»vladajući«) i »libertetski« (»slobodarski«, »oslo­
bodilački«) nacionalizam. Prvi izražava volju nacije da se afir-
miše podjarmijujući druge nacije, a drugi je isticanje prava
svoje nacije na postojanje kao i isticanje volje za nezavisnošću,
samostalnošću43.
Razlikuje se i nacionalizam u »širem značenju«, koji se
određuje kao »u svojoj biti stanje duha obeleženo krajnjom
privrženošću pojedinaca naciji i državi, tako da se pojedinac,
kao osoba, vezao uz svoju naciju postavši njezin član44 od na­

Henri de Man, Nationalisme et Socialisme, »L'ßglitaine«, Paris—Bru­

xelles, 1932, pg. 11—25, 33, 34, 44.
43.
Pierre Maugue, Contre VEtat-Nation, »Editions Denoel«, Paris, pg. 27.
44.
Privrženost naciji došla je na mesto drugih privrženosti ili ih jc zase-
nila. To je shvatanje koje pod nacionalizmom podrazumeva nacionalnu
pripadnost odnosno svest i osećanja nacionalne pripadnosti. Ovakvo sta­
novište pod nacionalizmom podrazumeva i nacionalno-oslobodilačke po­
krete koji su stvarno nacionalni, kao i one nacionalističke u užem
smislu.
99
cionalizma u »užem smislu«, koji je, zapravo, nacionalna (na­
cionalistička) isključivost45.
Razlikovanje nacionalizma Kinzli je, pak, izveo na istorij-
skom primeru »modernog evropskog nacionalizma«, koji je,
po njemu, »dete« francuske buržoaske revolucije, jer je rođen
istovremeno s građanskom, političkom demokratijom ili nje­
govog oblika nastalog desno od Rajne (u Pruskoj, na primer)
kao opozicija idejama francuske revolucije, koji je naglašeno
nepolitički a, u biti, nedemokratski. I dok je nacionalizam u
Francuskoj imao integrativnu funkciju u službi modernog su­
vereniteta političke demokratije i, u krajnjoj liniji, politike
slobode, u Nemačkoj je on izrastao kao suprotstavljanje ide­
alima francuske revolucije, odnosno kao antidemokratski i an-
tinapredni pokret u službi oslobođenja od spoljnjeg, Napoleo-
novog jarma, kao prvog uslova za potpuno oslobođenje i za
stvaranje narodne svesti o supripadnosti i o jedinstvenoj na­
ciji na narodskom temelju. Zapravo, funkcija nemačkog naci­
onalizma nije bila da omogući i garantuje unutrašnju slobodu,
već da uspostavi spoljno jedinstvo, a primatu jedinstva nema-
čki nacionalizam ostao je veran sve do savremenih rasprava
o ujedinjenju Nemačke.
Dok je francuski nacionalizam utemeljen na racionalnom
principu, nemački nacionalizam se zasnivao na iracionalnoj i
nepolitičkoj tezi o »pranarodu« i »duhu naroda« što je išlo
sve do biologizma — do teze o čistoj arijevskoj krvi46.
I A. A. Malek polazi od toga da u »tradicionalnoj termi­
nologiji«, koju on vezuje za evropsku političku istoriju, nacio­
nalizam ima dva reda značenja: nešto negativno, negaciju uni­
verzalizma; odvajanje od bližnjih i povlačenje u sebe, i nešto
više aktivno, što pokazuje ekspanzivnost, koja se izražava u
evropskim ratovima, već četiri veka. Drugo, pozitivno, znače­
nje je ono u kome se nacionalni fenomen, nacionalizam vidi
kao protivljenje moći, pritisku imperijalističke okupacije. Ma­
lek prvo značenje nacionalizma vezuje za Evropu, a drugo za
tzv. »Treći svet«, a pre svega za arapski svet. Po Maleku, ev­
ropski nacionalizam nose nacije već dugo vremena uverene

C. F. Ware. K. M. Panickar, J. M. Romein, Historija čovječanstva, tom

VI, svezak I, »Naprijed«, Zagreb, 1971, str. 51.
46.
Arnold Kiinzli, Opijum nacionalizma, »Praxis«, Zagreb, 4/1969, str. 322,
324, 325.

100
u same sebe; suverene i nezavisne nacionalne države, u svojoj
borbi za svojinu — nad izvorima bogatstva u Evropi, i svetu
— za hegemoniju nad drugim evropskim silama i nad perifer­
nim kontinentima. Stoga je ovaj nacionalizam osuđen na cio­
nističku agresivnost, šovinizam, nehumanost i neuniverzalizam.
U arapskom svetu, sasvim obrnuto, borba se vodi protiv
okupatorskih imperijalističkih sila za nacionalnu teritoriju,
nezavisnost i suverenitet nacionalne države; za uklanjanje naj­
dubljih korena, pozicija okupatorske ekstra sile; za uspostav­
ljanje identiteta u svim oblastima nacionalnog života kao sred­
stva obnove fundamentalnog nacionalnog poretka. To je obno­
va, renesansa, za koju se nacije bore svim sredstvima, na unu­
trašnjem i spoljnom terenu. Ova borba u arapskom svetu, kao
i u Aziji, Africi i Latinskoj Americi je »nacionalitama« (»natio-
nalitaire«) nasuprot borbi nacionalizma (»nationalisme«) u
Evropi i borbi kolonijalnih sila.
Period »nacionalitarnog« okrenut je ka pozitivnosti —
stvara pozitivne vrcdnosti i institucije, nasuprot »nacionaliz­
mu« kolonijalnih sila, koji je oličenje političke agresivnosti,
etničke dominacije i rasizma. Evropa je imala svoju etapu »na­
cionalitarnog« označenu borbom evropskih naroda za podiza­
nje nacionalnog bića ispod pokroviteljstva velikih evropskih
sila. To je pokret koji se uzdiže sa buržoaskom i demokrat­
skom revolucijom usmerenom protiv feudalizma a traje od
16. do 19. veka47.
E. Lemberg ovaj problem iskazuje kao problem etničkog
vrednovanja nacionalizma i ističe da je potrebno da se, pri
tome, pođe od ambivalencije nacionalizma, odnosno od njego­
ve sposobnosti da proizvede dobro, ali i zlo. Vezivanje za na­
cije pokazuje se u istoriji kao pokretačka snaga za različita
delovanja i ponašanja. Ono podstiče pripadnike nacije na zna­
čajne poduhvate u kulturi, umetnosti, na predanost, samopo-
žrtvovanje i heroizam, ali i na nadmenost, mržnju, fanatizam,
pa i zločin u tobožnjoj službi nacije. Formula »pravo je ono
što koristi mome narodu« — bila je često polazište za stavlja­

4/.
Anouar Abdel-Malek, La dialectique sociale, »Editions du Seuil«, Paris,
1972, pg. 127, 128; Anouar Abdel-Malek, La Pansee politique Arabe con-
tamporaine, »Editions du Seuil«, Paris, 1975, pg. 18, 20; Anouar Abdel-
-Malek, Sociologija nacionalnog razvoja, »Marksizam u svetu«, Beograd,
10/1977, str. 136.

101
nje van snage svih ljudskih normi i za oduzimanje etničkog
temelja naciji koja je postavljena apsolutno48.
T. Nairn takođe ukazuje da se ponekad nacionalizam shva-
ta kao nešto dobro, moralno i kao politički pozitivna snaga u
savremenoj istoriji, ukazujući, pre svega, na nov i povećan
istorijski značaj nacionalnog, etničkog nasleđa, običaja i go­
vora. Ovaj nacionalizam ideologija je nerazvijenih zemalja u
borbi za oslobođenje od tuđinskog ugnjetavanja i predstav­
lja jedan vid progresa. To je izraz »opšteg i neizbežnog stadi-
juma razvitka svih društava«. Nacionalizam se, tada, pojavlju­
je kao nužnost, koju marksisti povezuju sa stvaranjem nacio­
nalnog tržišta i nacionalne buržoaske klase, a idealisti za ne­
pogrešivi duh zajednice, zajedničku osobenost koja se mora
izraziti u istorijskom razvitku. Ovaj razvitak može ostvariti
samo »zdravi« ili »umereni« nacionalizam, dok se »nerazumni«
ili »preterani« nacionalizam smatra nečim opasnim. U »nega­
tivnom smislu« nacionalizam je vezan, na primer, za italijan-
ski fašizam, za japansku militarizovanu državu iz tridesetih
godina 20. veka, ili, pak, za politiku generala De Gola i Amina
i iranskog šaha.
Zadatak je teorije, ističe Nairn, »da obuhvati oba pola te
dileme. Nacionalizam moramo sagledati kao celovitu pojavu,
kao nešto što se diže iznad tih 'pozitivnih' i 'negativnih' grana«.
Iako deli nacionalizme na onaj »u suštini zdravi« i na onaj
»iskvaren oblik«, Nairn ukazuje da je svaki nacionalizam isto­
vremeno i zdrav i bolestan; »suština nacionalizma kao takvog,
uvek je moralno, politički i ljudski višeznačna«. Zapravo, Nairn
samo skreće pažnju na promenljivost i višeznačnost termina
»nacionalizam«49.
I u jugoslovenskoj teoriji brojni su autori koji ističu više­
značnost kategorije i pojave nacionalizma. Tako je Đ. Tasić
isticao da nacionalizam može biti revolucionaran (demokrat­
ski) »pokret ka emancipovanju i oslobođenju jednog naroda«,
ako se istorijska tradicija upotrebi kao »sredstvo«, »osnov za
razgraničavanje« naroda. Ali, ako se nacionalizam »formuliše
samo kao ljubav prema prošlosti, respekt prošlosti i čežnja za

Eiigen Lemberg, Zapadnoevropski pojam nacije, »Sveske«, Sarajevo,

13—14/1986, str. 478.
49.
Tom Nairn, Marksizam i savremeni Janus, »Marksizam u svetu«, Beo­
grad, 10/1977, str. 56—58.

102
njom, onda postaje socijalni pokret koji nosi karakter kon­
zervativizma čiji je krajnji smisao da se sačuva sve staro«50.
Nacionalizam, ističe katolički teolog Šagi-Bunić, ima više
svojih značenja. On je teorija i pokret koji nacionalnost sma­
tra najvišim dobrom, kojem treba sve žrtvovati i koji oprav­
dava svaki zločin i nepravdu ako je počinjena u njegovoj funk­
ciji. On hipostazira svoju naciju, bezobzirno želi zavladati dru­
gim nacijama smatrajući nacionalni egoizam i moć razumlji­
vim, samim po sebi, u ime kojega se mogu gaziti sva ostala
dobra svog ili drugih naroda. On od svih, te i od potlačenih
slojeva svoje nacije, traži enormne žrtve zarad nacionalnog
prestiža i zavojevanja suseda. Istovremeno, postoji i »zdravi
nacionalizam«, koji je istovetan s patriotizmom, zalaganjem
za pravedan razvitak i slobodu vlastitog i tuđeg naroda, za ras-
cvat svoje nacije u solidarnosti s drugim nacijama51.
I u »Rečniku stranih reći i izraza«, dr Radomira Aleksića,
nacionalizam je određen u dva značenja: a) kao društveno-po-
litički i kulturni pokret koji se bori za zaštitu nacionalnih pra­
va, za nezavisnost i kulturu, u imperijalističkoj i mnogonacio-
nalnoj državi; b) kao isticanje svoje nacije nad drugom, potce-
njivanje i negiranje vrednosti kulturnog stvaralaštva drugih
nacija, težnja za podjarmljivanjem, ugnjetavanjem i eksploa­
tacijom drugih nacija — šovinizam. U skladu s tim »naciona­
lista« je određen kao čovek sa jakim nacionalnim osećanjem,
rodoljub, patriota i, u drugom značenju, kao pristalica politike
razvoja svoje nacije na štetu drugih naroda — »šovinista«. I
Čulinović, takođe, smatra da ukoliko se pod nacionalizmom
misli na samoodređenje nacije onda je nacionalizam zasnovan
na demokratskim osnovama, ali, on može biti i uveličavanje
svoje a negiranje drugih nacija (šovinizam)52.
Po D. Kalajiću, nacionalizam je »pravi« ako je »izraz au­
tentične nacionalne svesti« i ako je suprotstavljen fiktivnom

JU.
Dr. Đorđe Tasić, O konzervativnom i demokratskom nacionalizmu (Prav­
ne rasprave, »Geca Kon«, Beograd, 1921, str. 88).
51.
Tomislav J. Šagi-Bunić, Katolička crkva i hrvatski narod, »Kršćanska
sadašnjost«, Zagreb, 1983, str. 13, 39, 40.
52.
Ferdo čulinović, Nacija i etnička zajednica, »Zbornik za narodni život
i običaje«, JAZU, Zagreb, 45/1971, str. 238.
103
određenju nacionalnog karaktera nekog društva, ali on može
biti i zatvorenost prema pravim interesima evropskih naroda53.
Za R. Stojanovića, nacionalizam je ideologija buržoazije
koja ima svoje »negativne elemente« (nacionalna isključivost,
šovinistički odnos prema drugim narodima, preuveličavanje
vrednosti sopstvene nacije i obezvređivanje drugih nacija, ten­
dencija nacionalnog zatvaranja u ekonomskom i kulturnom
smislu) i »pozitivne elemente« (u periodima borbe za nacional­
no oslobođenje delovao je na pokretanje još nedovoljno nacio­
nalno formiranih masa naroda u borbi protiv nacionalnog ne­
prijatelja)54.
A. Mitrović, pak, smatra da je nacionalizam, kod pojedi­
nih naroda, osnov za slobodu ali i da je, kod drugih, tesno
povezan sa imperijalistiökim Menijima — težnjom za velikom
i snažnom nacionalnom državom koja bi pod upravu ili kon­
trolu jedne nacije stavila druge nacije često i na veoma uda­
ljenim prostorima55.
E. Čimić izražava isto opredeljenje kroz insistiranje na
razlikovanju nacionalizma i šovinizma. Po njemu, nacionalizam
je »socijalni pokret za afirmaciju ekonomskih, političkih i kul­
turnih interesa određene nacionalne zajednice. On ima tenden­
ciju da oslobodi grupu. A grupa se nikada ne pokreće, da bi
prije svega, oslobodila ličnost, nego samu sebe. Pokret grupe
je želja za emancipacijom od supremacije neke druge grupe
(nacije, države)«. Šovinizam je, pak, »izopačeni nacionalizam«
— »nastojanje da se razlike među nacijama iskoriste ne samo
kao dokaz vlastite egzistencije, niti čak superiornosti vlastite
nacije, nego i kao osnova za nipodaštavanje, odbojnost spram
vrednosti drugih nacionalnih zajednica«. Dakle, »nacionalizam
JJ.
Dragoš Kalajić, Nacionalizam i evropeizam, II, »Delo«, Beograd, 11/1971,
str. 1164.
54.
Radoslav Stojanović, Razmatranje o međunacionalnim odnosima u Ju­
goslaviji, »Delo«, Beograd, 2/1971, str. 189, 190.
Na isti način i Šuvar argumentuje svoju tezu o postojanju »negativnog«
i »pozitivnog značenja, definisanja« nacionalizma. (Stipe Suvar, Izvori
i bit nacionalizma, »Pregled«, Split, 9/73, str. 21).
55.
Dr Andrej Mitrović, Srbija i jugoslovensko pitanje na početku I svet-
skog rata (Knjige i zbivanja, I, Narodna biblioteka Srbije i Marksistički
centar CKSK Srbije, Beograd, 1977, str. 48).
Ovo stanovište, u osnovi, zastupa i Prof, dr Stevan Gaber (Neki aktuelni
teoretski problemi na nacijata, »Godišnjak na Pravniot fakultet«, Skop­
je, 1971, str. 4).

104
se izvodi od nacionalnog, a šovinizam od nacionalističkog. Na­
cija, naime, rađa nacionalizam (čime bi pokazala da postoji!?),
ali mi je strano misliti da nacionalizam — obavezno vodi u pa­
tološko nacionalno ponašanje (šovinizam)«36.
Nacionalizam je, po I. Periću, »manifestacija shvaćanja,
djelovanja i ponašanja ljudi u vezi s načinom na koji se tre­
tira ljudsko zajedništvo. On zanemaruje opčeljudske i socijal­
ne komponente zajedništva«. Nacionalizam nastoji da klasnu
podelu nacije potisne u drugi plan i da »nacionalni kriterij«
zajedništva nametne kao dominantni, zahtevajući identifika­
ciju s nacijom i »nacionalnim interesom« kojima se moraju
podrediti uži društveni problemi i interesi. Ali, on nije klasno-
-neutralan jer je nacija, u stvarnosti, klasno podeljena. Nacio­
nalizam je, zapravo, zalaganje za održavanje dominacije inte­
resa užih delova nacije nad nacijom u celini. On ide za kon­
zerviranjem postojećeg stanja i za onemogućavanjem unutraš­
njih, klasnih, društvenih promena u naciji. On naprosto ne igno-
rišc društvene protivrečnosti i probleme već ih nastoji iz­
vući iz konteksta unutrašnjih društvenih protivrečnosti nacije
i smesti ti na nivo ćelije nacije i njenog položaja u odnosu na
druge nacije. Tako se brojni unutrašnji uzroci stanja i polo­
žaja nacije nastoje pokazati kao »vannacionalni činioci«.
Nacionalizam se može ispoljiti kao revolucionarna snaga
koja oblikuje i afirmiše nacionalni individualitet. To je, na
primer, po Periću, slučaj u doba raspadanja kolonijalnog si­
stema. Pokreti koji nose borbu protiv kolonijalizma se legitimi-
šu kao nacionalistički u smislu potenciranja etničkog, nacio­
nalnog kriterijuma. To je stoga što eksploatacija nametnuta
izvana pogađa sve stanovništvo date teritorije, istovremeno
onemogućujući veću unutrašnju društvenu diferencijaciju.
Ovaj nacionalizam ispoljava i oslanjanje na uski sloj uzdignut
po svom društvenom položaju iznad ostalih i svojevrsno soci­
jalno nivelisanje većine stanovništva. To uslovljava da socijal­
na i nacionalna komponenta zajedništva pokazuju najveći stu­
panj podudarnosti. Međutim, kada se nacija formira i »situira«
u širu međunarodnu zajednicu, kada nametanje socijalne di-
hotomije poprimi šire razmere i klasna borba dobije svoj unu­
tarnji i internacionalni izraz, primereno prirodi društveno-eko-
nomskog sistema u čijem se okviru odvija, nacionalizam se po-30

30.
Esad Cimić, diskusija (Klasno • nacionalno u suvremenom socijalizmu,
2, »Naše teme«, Zagreb, 1970, str. 613,614).
105
kazuje kao konzervativna i reakcionarna snaga koja limitira
i zaustavlja progresivna stremljenja u društvu, naciji57.
Po J. Đorđeviću, »nacionalizam je bio i ostao istovremeno
oslobodilački i opresivan, demokratski i reakcioniran, revo­
lucionaran i konzervativan, plemenit i nazadan način izraža­
vanja interesa, želja i ambicija pojedinih društvenih grupa«.
Podela na »dobri« i »loši« nacionalizam je »moralizatorska i
ideološka« i, istovremeno, stvara teorijsku osnovu za razliko­
vanje nacija na one koje stvaraju »dobar« i one koje stvaraju
»loš nacionalizam«. Postojanje nacije neizbežno stvara oseća-
nje pripadništva toj zajednici. Ovo identifikovanje je nacional­
no osećanje a »u objektivnom odnosno socijalno-psihološkom
smislu« i nacionalizam. Nacionalno osećanje je »prirodno i
unutrašnje osećanje« koje »hranjeno različitim interesima«
proizvodi posebnu ideologiju — nacionalizam. Svojstvo nacio­
nalizma, kao kolektivnog osećanja, je da može hraniti različite
i suprotne ideologije ili se, u njima, menjati do izobličavanja58.
Ukoliko se osnovno nastojanje ovih određenja shvati ne
kao puko političko, ideološko ili moralizatorsko prevrednova-
nje ili uspostavljanje »zlatne sredine« u određivanju naciona­
lizma i njegove istorijske uloge, čega, takođe, ima, već kao zala­
ganje za celovitije spoznavanje fenomena nacionalizma, onda
je ono prihvatljivo. Odista je potrebno da se spozna postoja­
nje brojnih različitih manifestacija uslovljenih konkretno-isto-
rijskim okolnostima nastanka i razvitka nacionalizma. Ovu raz­
nolikost ispoljavanja nacionalizma iskazivale su i brojne »tipo­
logije nacionalizma«. Jedna od, verovatno, najambicioznijih
je Smitova tipologija nacionalizma (koja je, delimično, i tipo­
logija nacija, pošto Smit, često poistovećuje nacionalizam s
nacionalnim pokretima). Osnovne grupe u ovoj tipologiji su:
I) Pre sticanja nezavisnosti: 1) kolonijalni (heterogenis-
tički — Tanzanija, Cad itd.); kulturno ukrštanje — SAD, Irska
Argentina, Čile, Venecuela; 2) mešani (Indonezija, Kenija, Bur­
ma, Indija, Malezija); etnički (secesionistički — Norveška, Sr­
bija, Tunis, Egipat, Belgija, Baski); iredentizam (Italija, Bu­
garska, Somalija, Poljska, Mongolija; panistički — Turkizam,

Dr Ivan Perić, Suvremeni hrvatski nacionalizam, »August Cesarec«, Za­

greb, 1976, str. 9, 10.
58
Prof. Jovan Đorđević, Politički sistem, »Privredni pregled«, Beograd,
1973, str. 649—651.

106
 Slavizam, Germanizam, Helenizam, arabizam, afrikanizam, Ju­
goslavija I).
II) Posle sticanja nezavisnosti: 1) skorašnji (integracija —
Jugoslavija II, Tanzanija, Zambija, Mali, Senegal, Gana); pro­
tekcionizam — Brazil, Peru, Paragvaj, Bolivija; ekspanzija —
Nemačka, Grčka, Francuska, Poljska, Bugarska, Rumunija, Ja­
pan, SSSR; 2) suvereni (vladajući) obnovljeni — Engleska u
17. veku, francuska revolucija, Turska, Persija, Švajcarska,
Meksiko, Kina, Kuba, Jemen; odbrambeni — Etiopija, Avga-
nistan, Sijam, Burgundija, Engleska prema Spaniji u 16. veku.
Nacionalizme nacionalnih manjina Smit deli na: stalne
(segregativne i pluralističke) i iredentističke; obnoviteljske
(Poljska, Mađarska); oživljavajuće (Finci, Flamanci, Katalon-
ci); etničke (Somalija, Kikuiju, Lezonci); autonomno-secesio-
nističke (SAD, Latinska Amerika, Kozaci); anti-kolonijalne
(Kongo, Burma, Indija, Pakistan); urođeničko-domorodačke
(Berberi iz Egipta, Dragetonci)59.
U savremenoj jugoslovenskoj teorijskoj i idejno-političkoj
literaturi i posebno u političkoj praksi, potpuno je odomaće-
na, »vladajuća«, podela nacionalizma po njegovom odnosu
prema državnom jedinstvu višenacionalne zajednice, i to na
unitarizam i separatizam. Unitarizam je ideologija i praksa ko­
jom se, u ime državnog jedinstva, negira pravo svake nacije
na samoodređenje, nacionalnu individualnost i državnu samo­
stalnost. Unitarizam zastupa stanovište apstraktnog internaci­
onalizma. To ima za posledicu poimanje klasnog interesa kao
nacionalnog, nadnacionalnog ili čak antinacionalnog. Njegov
glavni politički i društveni oslonac je birokratizacija društve­
nih odnosa. Separatizam je, pak, formalno gledajući, zahtev
za osamostaljenjem i otcepljenjem »svoje« nacije iz postojeće
celine, suprotstavljen unitarizmu, ali se on, stvarno, izražava
u nametanju i favorizovanju interesa »svoje« nacije protiv,
i na štetu, interesa drugih nacija«.
Zbog svega navedenog čini mi se da bi raspravu o nacio­
nalizmu trebalo usmeravati ka kritičkoj analizi realno posto­
jećih društvenih okolnosti koje omogućuju i uslovljavaju
nastanak, razvitak i održavanje nacionalizma uz polaznu pret­
postavku da nacionalizam može, na datom stepenu društveno-
-istorijskog razvitka, da zadovoljava određene potrebe stvarno
postojećih ljudi, individua. Rečju, nacionalizam bi trebalo po-

Anthony D. Smith, Theories of Nationalism, »Harper Trochbooks«, New

York, 1972, p. 4, 205, 228, 263.
107
smatrati kao društvenu, istorijsku pojavu, a ne kao puku ap­
strakciju, to jest »kao takav«.40 Otuda bi se moglo poći od naj-
opštijeg određenja nacionalizma kao društvene prakse, svesti,
ideologije, teorijske koncepcije i konkretnog ponašanja ljudi.
Ovakvo polazište zahteva i relativno precizno vremensko
situiranje pojave nacionalizma kao i suprotstavljanje stanovi­
štu po kome je nacionalizam »konstantni element istorije«6061.
I to stoga što je osnov poimanja nacionalizma kao »konstante
istorije«, i u poistovećenju »etnocentrizma« sa nacionalizmom.
No, iako se radi o dve srodne pojave, pa bi se, u najširem smi­
slu, moglo čak i govoriti da je nacionalizam istorijski oblik
etnocentrizma, ipak su to dve, po sadržaju i po istorijskom
nastanku, različite pojave. Druga tendencija unutar poimanja
»konstantnosti« nacionalizma poistovećuje ovaj s patriotiz­
mom ili, pak, vrši puko zamenjivanje univerzalizma s nacio­
nalizmom, projektujuGi savremena shvatamja u prošlost62.
U pokušaju da se odgovori na pitanje o istorijskom »situ-
iranju« nastanka i razvitka nacionalizma, trebalo bi poći od
pretpostavke da je društvena suština (»prirodna«) nacionali­
zma, u krajnjoj liniji, u vezi sa klasnom protivrečnošću u naci­
ji. Zapravo, nacionalistička ideologija, kao i druge ideologije i
politike, služi i kao »kamuflaža« vladajućim klasama i kao
sredstvo da se skrenu zahtevi puka, potlačenih klasa u drugom
po vladajuće klase »poželjnom« pravcu. Ali, nacionalizam ne
mora biti niti je svuda i uvek puki odraz klasne borbe, između
ostaloga i zbog toga što su ideološke i političke borbe i unutar
jedne iste klase prilično žestoke.
S ovog stanovišta pokazuje se kao nepotpuno ono stano­
vište, koje, poput Gramšija, nacionalizam vezuje samo za raz­
doblja i okolnosti u kojima se jedino ujedinjenjem svih nacio­
nalnih elemenata može izvojevati pobeda63. Ili, da je naciona­
lizam svojstven samo određenim klasama, kao i da je pojava
60.
V. I. Lenjin, Prilog pitanju o nacionalnostima ili o »autonomtzaciji« (Le-
njin o federaciji, »Marksizam u svetu«, Beograd, 2/1974, str. 149).
Ovo stanovište, inače, zastupa Dragoš Kalajić, (Nacionalizam i evropei-
zam, I, »Delo«, Beograd, 10/1971, str. 1015).
62.
I ovde bi se mogli ponoviti slični argumenti kao i o poistovećenju etno­
centrizma i nacionalizma. No, o ovom problemu više, kasnije.
63.
Antonio Gramši, Intelektualci i organizacija kulture (Problemi revolu­
cije, BIGZ, Beograd, 1973, str. 137).

108
 nacionalizma vezana samo za jedan kratak istorijski period,
najčešće za period nastanka nacije u 19. veku, to jest za period
ekspanzije građanstva.
Takođe, pojednostavljeno je i određivanje nacionalizma
kao pratioca konstituisanja i afirmacije samo pojedinih nacija,
i, na primer, iz ovog stava izvedena »podela« po kojoj je naci­
onalizam »mlađih« nacija agresivniji, »manifestniji« od nacio­
nalizma »starih« nacija64.
Ovom stanovištu bliska je podela nacionalizma, koju u sa-
vremenoj jugoslovenskoj literaturi zastupa B. Hrabak, na »sta­
rinske« i »moderne« tipove. Tako je, na primer, srpski nacio­
nalizam »starinskog, čistunskog tipa« i nije sposoban da asi-
miluje druge elemente, pre svega ne one verski različite. A hr­
vatski nacionalizam je »srednjevekovnog, modernog tipa«, to
je buržoaski nacionalizam, koji, ako nije klerikalizam, prihvata
sirane elemente bez obzira na veru65.
U stvarnosti, u odnosu prema nacionalizmu nema »čistih«
istorijskih razdoblja a ni nacija.
U najopštijim crtama istorijat nastanka i razvoja nacio­
nalizma mogao bi se skicirati počev od njegovog odvajanja
od revolucionarnog toka francuske revolucije i u njoj preovla-
đujućeg patriotizma. Odista, nacionalizam počinje sa žestokim
protivnicima francuske revolucije. Tako se i »Razmišljanja o
francuskoj revoluciji« (iz 1790. godine) Edmonda Burkea, sma­
traju »praizvorom kontrarevolucionarne književnosti«, jer su
u njima sadržane sledeće ideje: pohvala narodu kao organskoj
zajednici nejednakih staleža; pohvala svemu »istorijskom«, to
jest onome što je vremenom i iskustvom potvrđeno; pozitivno
vrednovanje sentimentalnog pristajanja uz časne sadržaje; po­
hvala religiji i kultu kao činiocima reda i političke stabilnosti.
U nemačkom romantizmu prisutne su misli slične Burke-
ovim, ali se, uz prošlost, ističe i »izvornost« (vrednost koja je
izgubljena i koju bi trebalo obnoviti) nacija, kako ju je odredio
Herder, čije karakteristike potiču iz jednog osnovnog jezgra
koje stvara jezik, običaje, pravo. A nacionalizam je shvaćen
kao veličanje najosobenijih obeležja sopstvene nacije, zemlje

Đorđije Uskoković, O relativnosti pojma »etnos«, »narod«, »nacija«

(Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/83, str. 160, 161).
65.
Bogumil Hrabak Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/1983,
str. 122.
109
i njihovo ljubomorno čuvanje. Herder se, inače, i smatra tvor­
cem modernog značenja reči »nacionalizam«.
Herder piše: »Tada se počinje govoriti o predrasudama,
0 pučkom prostranstvu, o kukavnom nacionalizmu (Nationa­
lism), ali predrasuda je dobra stvar, u svoje vrijeme, jer razve-
seljuje, drži narode kompaktne oko vlastitog središta, čini ih
čvršćim u njihovu porijeklu, plodnijim s obzirom na njihovu
prirodu, vatrenijima u njihovim sklonostima, aktivnijima u
njihovim ciljevima i zbog svega toga zadovoljnijima«.66
Fridrih Siegel obnavlja ideju pravednog i to nacionalnog
(državnog) rata, u cilju dosezanja prirodnih granica nacije. Sve
je, a posebno pojedinac, podređeno jednom — državi, koja je,
pak, najistaknutiji oblik apsolutnog života, jer se oblikuje kao
živa celina (»organizam«). Ova država je »totalitarna«, jer više
nije sredstvo prisile, već prirodno mesto univerzalizacije po­
jedinca67.
Jozef de Mestr ustaje protiv francuske revolucije i racio­
nalizma kao nosilaca haosa i suprotstavljanja Bogu kao nosi­
ocu vrhovne vlasti i kazne. Po njemu, postoje Francuzi, Rusi
itd., ali ne i »čovek« za koga je, međutim, napravljen francu­
ski Ustav iz 1795. godine. Samo pomešane i zbrkane političke
1 religiozne dogme »čine zajedno neki univerzalni ili nacionalni
um dovoljno jak da spreči nepravilnosti pojedinačnog uma
koji je, po svojoj prirodi, smrtni neprijatelj svakog udruženja,
jer proizvodi samo divergentna mišljenja«. Ali, sreća naroda
je u poslušnosti nacionalnom umu68.
Luj de Bonald ustaje protiv narodnog suvereniteta kao
nerazumnog zalažući se za obnovu stanovišta o porodici kao
izvornoj zajednici; vladi oca i podaništvu dece, opštini kao
velikoj porodici kojom nezavisno upravljaju predstavnici raz­
ličitih klasa, itd.69
Ove teze predstavljaju osnovu ideološkog arsenala onog
nacionalizma francuske buržoazije koji se »dovršava« u Na-
poleonovim osvajanjima — »širenju ideje nacije« i »izvozu re­
volucije«. I dok je nemački nacionalizam, tog doba, u odnosu
OD.
C. Antoni, La Lotta controla regione, Firenza, 1942, p. 173.
67.
Isto, str. 77, 78, 80, 81.
68.
Joseph de Maistre, Etude sur la souverainitee (Oeuvres, 1, pg. 375, 376).
69.
Francesco Valentini, Modema politička misao, »Školska knjiga«, Zagreb,
1980, str. 95, 96.

110
i u odbrani od ekspanzije francuske nacionalne buržoazije svo­
jim ideološkim usmerenjem, idejama konzervativan i reakcio­
naran (što izražava i njegovu povezanost sa feudalnim sloje­
vima društva), u biti, radi se samo o dva naglašena vida ispo-
ljavanja istog — nacionalizma. A već od sredine 19. i početkom
20. veka nacionalizam pretežno ispoljava samo jedno i to tzv.
»nemačko lice«, ali sada kao neskriveno ispoljavanje sopstvene
utemeljenosti u kapitalu i u njegovoj težnji ka ekspanziji, kon­
kurentskoj borbi i sukobima sa drugim nacijama oko tržišta,
sirovina, radne snage itd. I dok se nacionalizam sve više potvr­
đuje kao »agresivni«, »integralni«, »reakcionarni«, nacionalni
interes se sve više apsolutizuje i izdiže iznad svega, obelodanju-
jući u sebi sadržane težnje za nametanjem ili za ostvarivanjem
klasnog interesa vladajuće klase, i to pretežno interesa krup­
nog kapitala.
Nacionalizam, posebno u svojoj političkoj praksi, uspeva
da prati liberalizam samo do 1848. godine, kada ovaj spoj do­
stiže vrhunac i kada otpočinje njihov razlaz70. Zato se period
do 1848. godine, često, u teoriji, označava kao period »liberal­
nog nacionalizma« koji se karakteriše time što se duh nacio­
nalizma združuje s racionalizmom, liberalizmom i humaniz­
mom prosvetiteljstva. Po ovom nacionalizmu formiranje na­
cije delo je volje naroda — društvenog ugovora, kako su ga
zamišljali Džon Lok i Žan Žak Ruso na osnovu tradicionalnih
pojmova prirodnog prava. Ovaj nacionalizam ističe apsolutnu
suverenost naroda to jest nacionalne države kao individualne
slobode unutar svake nacionalne države i odgovornost svih na­
cionalnih država za izgradnju i održavanje međunarodnog mi­

70.
Ovaj »razlaz« zaoštrio je problem opredeljenja »faza« u istorijskom raz­
vitku nacionalizma, koji je rešavan na različite nacije (na primer, E.
Kardelj u razvoju nacionalizma vidi dve faze: »Faza progresivnog nacio­
nalizma« u ranoj mladosti kapitalizma koja je obeležena revolucionar­
nom borbom protiv feudalizma i ekonomske i političke hegemonije
vladajuće nacije a za potpunu ravnopravnost svoje nacije; »Faza defor-
misanog, reakcionarnog nacionalizma« iz zrelog kapitalizma (fašizam),
koju karakteriše imperijalistička politika i negacija prava na samoodlu-
čivanje svake nacije). (Tone Brodar, Edvard Kardelj, Nacionalno pitanje
kao naučno pitanje »Opredeljenja«, Sarajevo, 5—6/1979, str. 25).
Smit, na primer, nudi razvijeniju istorijsku periodizaciju nacionalistič­
kih (nacionalnih) pokreta: 1815—1871 »integrativna« faza, posebno u Cen­
tralnoj Evropi; 1871—1900 faza »prekida« sa stranim političkim jedin­
stvom; 1905—1945 »agresivna« faza koja kulminira u Nacističkoj orgiji;
1945 _ »savremena« faza, svetske rasprostranjenosti (Anthony D. Smith,
Theories of Nationalism, »Harper Torchbooks«, New York, 1972, pp. 194).

Ill
ra. Po njemu narodi su postali nacije jer su izabrali put uza­
jamnog povezivanja radi izgradnje građanske vlasti, a to je pro­
ces koji je, sam po sebi, podrazumevao državu kao oblik aktiv­
nog i stalnog učestvovanja naroda. To čini da je nacionalna dr­
žava shvaćena kao racionalni izraz priznate ljudske potrebe —
odbrana od spoljne agresije i stepenica ka oslobođenju čove-
čanstva71. Zapravo, nacionalizam je, transponujući na opšti plan
ideje slobode i jednakosti, bio snaga liberalizma i demokratske
levice u Evropi 19. veka. Na primer, pravo naroda na samo-
opredeljenje izvedeno je iz prava svake individue da raspolaže
svojom ličnošću. Borba Poljaka, Ceha i Mađara za nacionalno
oslobođenje, kao i borba Nemačke i Italije za nacionalno uje­
dinjenje vid je liberalne borbe. Nacionalizam i liberalizam se,
u ovim zemljama, ujedinjuju i u istim političkim organizacija­
ma (»liberalno-nacionalnim«).
U to doba nacionalizam se, uglavnom, vezuje za srednje
klase koje su se uspinjale na vlast ili su već vladale. »Narod«
ne sačinjavaju aristokratija i druge »imućne klase«, a interesi
države poistovećeni su s nacionalnim interesima i ciljevima na­
cionalizma a to su, u osnovi, bili interesi trgovaca i industrija­
laca. Misleći na naciju najviše se mislilo na sebe. Seljaci i rad­
nici nisu sudelovali u nacionalnom političkom životu niti su
se poistovećivali s nacijom u meri u kojoj je to činila bur­
žoazija.
Samo utoliko moguće je ovu fazu označiti kao fazu tako­
zvanog liberalnog, libertetskog, progresivnog nacionalizma, u
kojoj se ostvaruje društveni napredak, ali, istovremeno, ostva­
ruju se i novi oblici tlačenja i utiranja puta apsolutizaciji na­
cionalnih interesa kao interesa nacionalne države.
Upravo u doba liberalizma do kraja je razvijen »instikt
gramzivosti, smisao za privredni dobitak, na štetu i protiv sva­
kog drugog smisla u čoveku. Ostvareno je da požuda za bogat­
stvom gospodari apsolutistički.. . i da silom zatire sve što nije
s njom u skladu«. Zapravo, liberalizam »ždrijelom ekonom­
skog ždere svoje kulturno lice« a taj »postupak« pravda »za­

ii. .
To su iste one ideje za kojima je posegao i Vilson postavljajući zahtev
za samoodređenjem naroda (C. F. Ware, K. M. Panickar, J. M. Romein,
Historija čovječanstva, tom VI, svezak I, »Naprijed«, Zagreb, 1971, str.
52).

112
štitom nacije«. Kao surogat za stvarnu slobodu on kod naroda
razvija nacionalnu umišljenost u vrednosti sopstvene nacije,
nacionalne veličine i u spasonosnosti nacionalističkog oseća-
nja72. Ovo drugo, donekle prikriveno, lice liberalizma i liberal­
nog nacionalizma iskazaće se kroz negaciju demokratskog u li­
beralizmu tokom druge polovine 19. veka, a potpuno u iracio-
nalističkim teorijama o rasi Gobinoa, antropologiji i geopoliti­
ci Racela, Ritera, Kjelena i Fergusona.
Krajem 19. i početkom 20. veka knjiga Ostin Stjuart Čem-
berlena »Osnove devetnaestog veka«, do kraja će dovesti reak­
cionarnu svest prošlog veka, da bi je »prevazišao«, naravno
oslanjajući se na nju, »veruj« nacional-socijalizma — Hitlerov
»Mein Kampf«. Zapravo, ekstremni konzervativizam je, u zame-
nu za opadajuću aristokratsku ideologiju, u potpunosti prigra­
bio nacionalizam. Međutim, poklapanje liberalizma (ili konzer-
vatizma) sa nacionalizmom nije takvo da se gube jedno u dru­
gom. Ponekad, na primer kod »dominirajućih« nacija, nacio­
nalizam ide ispred liberalizma ili konzervativci »potčinjenih«,
»malih« naroda, ističu svoj nacionalizam iznad konzervati­
vizma.
Zapravo, sredinom 19. i početkom 20. veka nacionalizam
je na istorijskoj pozornici potpuno ispoljio svoju tendenciju
ka ekspanziji, konkurentskoj borbi, to jest u osvajanju tržišta,
dobavljanju sirovina i traženju najpogodnijih uslova za inve­
stiranje kapitala u inostranstvu. Ove svoje težnje pokriva na­
čelima koja dobrim delom vuku poreklo iz poimanja naciona­
lizma kod nemačkih romantičara 19. veka. On ne počiva na ra­
zumu već na »Volksgeistu« koji je izraz čovekovih instinkata,
koji su, pak, posledica okolnosti u kojima je čovek rođen i to­
ga kakve je krvi.
Konačno uobličavanje »integralnog« nacionalizma vezuje
se za Francusku, to jest za poraz francuske buržoazije u ratu s
Nemačkom 1871. godine i za strah pred Pariškom komunom73.

72.
Stanislav Simić, Nacionalizam u fašističkom smislu i kulturi, »Hrvatski
književni almanah«, Zagreb, 1934, str. 53, 54.
73.
Međutim, ima autora, poput Suvara, koji ističu da je agresivni buržoaski
nacionalizam sa hegemonističkim pretenzijama došao do izražaja već u
razdoblju konstituisanja prvih nacija, to jest u fazi izdizanja buržoazije
u nacionalnog hegemona.
Zapravo, i nema naprednog buržoaskog nacionalizma, jer i kad predvodi
naciju u borbi za nacionalno oslobođenje, nacionalni interes, uvek, sadr-

113
Sa razvijanjem integralnog nacionalizma, kao reakcija Francu­
za na poraz od Prusije 1871, nastaju neke zajedničke karakte­
ristike nacionalizma i da je ovaj, u osnovi, isti kao, na primer,
i nacionalizam nastao kao reakcija Nemačke na poraz 1918. go­
dine. Pored isticanja nacije kao apsolutne vrednosti, koja je
iznad svih drugih vrednosti, oživljava i rasna teorija, antisemi­
tizam kao i spremanje, u potaji, kame. Formula Moris Barea
— »La terre et les mortes« — vodi i nacionalsocijaliste.
Međutim, ovaj nacionalizam ne nastaje ni iz čega niti auto­
matski i potpuno menja »liberalni nacionalizam«. On nastaje
pored i u okviru liberalnog nacionalizma, delujući pritiskom
na potpunu promenu njegove prirode. Koji će oblik naciona­
lizma biti jači, prisutniji u datim okolnostima zavisi od toga
kakav položaj u konkretnom društvu i okolnostima imaju po­
jedine frakcije buržoazije koje su mu glavni socijalni nosioci.
Do obrtanja u ulozi buržoazije u nacionalnom pokretu i
njenog okretanja isključivo nacionalizmu, a posebno onom
agresivnom, »autoritarnom« ili »integralnom« dolazi, pre sve­
ga, zbog njenih imperijalističkih aspiracija. A to se ispoljava
tako što, iako zavodi narod na put sukobljavanja, nacionali­
zam dovodi i do internacionalnog povezivanja buržoazije i to
prevashodno na klasnoj osnovi, što se posebno jasno vidi u
stvaranju raznih odbrambenih ili agresivnih saveza.
Nacionalizam, je, zapravo, istorijski nužan oblik ispoljava-
nja klasnih interesa buržoazije. On je, po svojoj biti, okrenut
očuvanju kapitalističkih odnosa i privilegovanog društvenog
položaja buržoazije. Nacionalizam u buržoaskom građanskom
društvu je, u osnovi, ideologija i politika odbrane buržoasko-
-kapitalističkih interesa. To je ideologija u kojoj je, u krajnjoj
liniji, sve svedeno na »posao«, te se i otadžbina posmatra u mo­
gućnostima konjunkture, kao rentabilno preduzeće. Dominaci­
ji privatnointeresnog pogleda na naciju i otadžbinu pogoduje
i to što građanska klasa, iako ogromnim delom nastala iz se­
ljačke mase — naroda, nema nikakav kontakt s ovim, nikakvim
vezama solidarnosti s njima nije povezana, osim »zajedničkim
interesom« koji je, u suštini, njeno održavanje na vlasti. Rečju,
u odnosu buržoazije i nacije, iskazano i kroz nacionalizam, do­
minira posebni (grupni i lični) interes.

ži u sebi borbu za nametanje ili afirmaciju sopstvenog klasnog interesa

(Stipe Šuvar, Izvori i bit nacionalizma, »Pogledi«, Split, 9/73, str. 22;
dr Stipe Suvar, Nacija i međunacionalni odnosi, »Naše teme«, Zagreb,
Zagreb, 1970, str. 23).

114
 »Svaki ponaosob, i svi zajedno, kao klasa, spremni su da
prodadu interes svoje nacije za svoj lični i za svoj klasni inte­
res. Za svoj narod mogli bi biti vezani preko svog nacionalnog
osećanja, ali oni nacionalnog osećanja nemaju«.74
No, iako nije sporno da je buržoazija hegemon i osnovni
nosilac nacionalizma u modernom građanskom društvu, i da s
tog stanovišta postoji buržoaski nacionalizam, ne bi trebalo
nacionalizam isključivo vezivati samo za buržoaziju, jer to
podseća na pokušaj da se progna »zao duh«.
Dominacija posebnih, klasnih interesa i uslovljava da je
najdublje jezgro nacionalizma prožeto »bojovnim duhom i tež­
njom za osvajanjem. On je organizaciju sile razvio do savršen­
stva ... On imade duh zveri koja mora doći do plena ... u stva­
ri, se sve nacije bore jedna s drugom samo radi većeg prošire­
nja svoga lovišta.. ,«73. To je posebno potvrđeno u integral­
nom nacionalizmu, kolonijalizmu, imperijalizmu i, naravno, fa­
šizmu i nacionalsocijalizmu. Ova saznanja su mnoge autore,
posebno marksističke orijentacije, dovela do umnogome po­
jednostavljenog uverenja da je nacionalizam vezan za buržoa­
ziju, skoro, prirodnom zakonitošću. Ovakav stav je posebno ra­
širen u savremenoj jugoslovenskoj teoriji.
Za integralni nacionalizam i uopšte za doba imperijalizma
karakteristično je da dolazi do nametanja države kao osnovnog
tumača nacionalnog interesa, to jest interesa nacionalne bur­
žoazije. Zapravo, nacija se podržavljuje (etatizuje), a država
postaje glavna potpora nacionalističkih zahteva za osvajanji­
ma, širenjem. Nacionalističko potvrđivanje nacije u posebnoj
istorijskoj misiji je, zapravo, podređivanje nacionalne države
ekspanziji »nacionalnog« kapitala na internacionalnom planu.
To je potvrdio i fašistički, odnosno nacistički zahtev za jakom
državom i nacijom, kao i za snagom pojedinaca u naciji. Da bi
čitav »snop« bio otporan mora učestvovati u borbi koja se
shvata kao čisto fizička, po zakonima odabiranja silom. Zato
se i jedinke unutar nacije i nacije unutar čovečanstva moraju
telesno izgraditi do savršenstva. Jak čovek, jaka nacija, jaka
država su uslov napretka. A duhovna kultura pojedinaca i na­
cije određena je smislom za organizaciju snage.*75

Marko Ristić, O defetizmu i o nacionalizmu (Hacer Tempo, knjiga prva,

»Prosveta«, Beograd, 1964, str. 74—76).
75.
Rabindrant Tagore, Nacionalizam, »Ćirilo-Metodije«, Zagreb, 1921, str.
18-19.

115
 Otuda i fašistički ideal discipline — vojnički duh i pore­
dak. A disciplina podrazumeva potčinjavanje volji jednog —
vođi, kao onome koji razume i oseća smisao zajedničkih intere­
sa većine i koji je njihov verni tumač. U vođi je najviši um i
najviša volja, te ga moraju svi slušati i pokoravati mu se. Snaž­
na nacija, snaga organizacije pristalica njenih interesa na čelu
sa vođom prisiliće svakog na poslušnost i pokornost. A u ime
neprolivanja narodne krvi svaka borba unutar nacije se mora
prekinuti. Samo van granica nacije mogu se nalaziti neprijate­
lji nacije. Unutar nacije svi se moraju potčinjavati, pokoravati
nacionalnim interesima. To garantuju organizovani čuvari in­
teresa nacije, otadžbine i njen vođa.
Zapravo, zloupotrebe ideje države i nacije, kao i neki lajt-
motivi nacionalističke ideologije (na primer, princip superior­
nosti interesa nacije nad pojedinačnim i klasnim interesima za­
rad sveopšteg nacionalnog jedinstva) ugrađeni su u same te­
melje »nacionalne revolucije« fašističkog i nacističkog tipa i
odigrali su, pre svega kao propagandni efekat, veliku ulogu u
legalnom preuzimanju vlasti od strane nacista u Nemačkoj i
fašista u Italiji. Ali sama praksa tih država je, vrlo brzo, poka­
zala da je protiv svih onih koji su odista zahtevali izvršenje
»nacionalne revolucije«. Na primer, u Rumuniji krajnja desni­
ca u krvi ugušuje vođe »Gvozdene garde« i nacionalističkog li­
dera Kodreana; u »noći dugih noževa« Hitler definitivno pora-
žava »levi nacizam« Rema; Musolini odstranjuje zagovornike
»boljševičkog fašizma«; Franko potiskuje sve beskompromis­
ne eksponente Falange i »nacional-sindikalizma«.
Nacionalizam i antiuniverzalizam s kraja 19. i u 20. veku
su, u početku, imali usku osnovicu, ali, vremenom, zadobija-
jući mase, pretvaraju se u političku snagu velikog razornog
dejstva. Vođe i osnovna snaga su im, uglavnom, iz redova bur­
žoazije (posebno sitne i malograđanske), seljaštva, ali, u odre­
đenim istorijskim razdobljima, u pojedinim zemljama, i iz de-
lova radničke klase. To je dovelo i do poraza, tokom 20. veka,
građanskog univerzalizma. Te, otuda, se otvara i potpuno jas­
no ispoljava sudar nacionalizma sa socijalističkom revoluci­
jom. Odnosno, u praksi se verifikuje stav: ukoliko više raste
strah buržoazije od socijalne revolucije utoliko ona jasnije i
brže napušta ulogu predvodnika narodnog, nacionalnog pokre­
ta na liniji društvenog, istorijskog napretka. Međutim, u toku
čitavog istorijskog perioda u kojem je buržoazija nastojala
da na sebe prenese ideju nacionalnog, socijalisti su, prevas-
hodno, razvijali internacionalističke zalaganje i nagovešta-
116
vali nestanak nacionalnih posebnosti, partikulariteta76. To
je uslovilo da su revolucionarni radnički pokret i socijalističke
revolucije ispoljili efikasnost ali i značajne slabosti u borbi
protiv nacionalizma. Počev od »istorijskog kraha« u saradnji s
nacionalnim buržoazijama i socijal-demokratijama Evrope, pa
do prakse postojećih socijalističkih država i u njoj naraslog bi­
rokratskog nacionalizma. I zato je, čini mi se, u pravu bila
Roza Luksemburg kada je pisala da iako je tačno da nacionali­
zam odražava sve interese, sve nijanse, sve istorijske situacije
koje se mogu zamisliti, da je to prelivanje hiljadu boja; da nije
ništa, i da je sve; da je ideološka mešavina, ali i sadržaji koji
traju, da je ipak u eksploziji nacionalizma, počev od kraja 19.
veka, uočljiva jedna osovina koja veže sve ove različite intere­
se i tendencije u jedan opšti interes — ofanziva protiv pretnje
svetske revolucije proletarijata77.
Krajem 19. veka oprečnost buržoaska demokratija — na­
cionalizam postala je jedna od najvažnijih opštih crta politič­
kog života poslednjih sto godina. Do sada se, u direktnim kon­
frontacijama, nacionalizam pokazao kao jača sila. Argumenat
za to je i veća raširenost, u 20. veku, ratova među nacijama ne­
go borba klasa.
U meri u kojoj nastoje da na sebe preuzmu nacionalnu
ideju, odnosno predvođenje nacije i nacionalnog pokreta koju
jc buržoazija nosila tokom čitavog 19. veka, revolucionarne,
socijalističke i komunističke snage i partije prinuđene su da
se, sve više, razvijaju sledeći nacionalne norme i da prihvate
svest o tome da nacija neće više da bude sluškinja. Odnosno,
kako je socijalistički pokret, u krajnjoj liniji, uslovljen istorij-
skim, društvenim okolnostima u kojima se razvija delatno je i
njegovo nacionalističko pa i rasističko opterećenje. Međutim,
IO.
Potvrdu ovog stava pruža i stanovište Trockog koji je tvrdio: kada soci­
jalizam postane gospodar sveta ili njegovog velikog dela on će aktivira­
njem svih raspoloživih izvora obezbediti i migracije zasnovane na naj­
razvijenijoj tehnici i kulturi, koje će potpuno isključiti mogućnost op­
stanka i formiranja nacionalnih geta. Tada će se rešiti i problem Jevre-
ja, Arapa i svih potčinjenih nacija. Nacionalna topografija biće određena
planskom ekonomijom. Odnosno, socijalistički internacionalizam razre-
šava nacionalno pitanje (Jevreja) (Lćon Trotsky, Interview accorde aux
corespondants juifs a Mexico, decembre 1945, »Quatrieene Internatio­
nale«, Sur la guestion juive et sionisme, »Francois Maspero«, Paris,
1974, pg. 32).
77.
Rosa Luxemburg, Fragment sur la querre, la question national et la
revolution (Oeuvre, II, »Francois Maspero«, Paris, 1971, pg. 92—96).

117
 ukoliko je opasnost da ova opterećenja prevladaju ozbiljnija,
utoliko je i postulat borbe protiv njih obavezniji. Isto važi i za
postojeća socijalistička društva. Odnosno, iako u socijalizmu
postoje povoljnije okolnosti za otklanjanje nacionalizma, to ne
znači i da socijalistička revolucija sama od sebe likvidira sve
ono što osakaćuje čovekovu ličnost i onemogućuje razvoj no­
vih društvenih odnosa. I za otklanjanje nacionalizma potreban
je dugotrajan revolucionarni angažman.
Brojni autori raspravljali su problem međusobnog odnosa
i sukobljavanja nacionalizma i socijalizma. Može se reći da su
iskristalisane tri vrste odgovora: prva, o identičnosti ciljeva i
principa nacionalizma (ili neke njegove vrste) i socijalizma. To
je odgovor sadržan u delima pojedinih teoretičara fašizma i
nacionalsocijalizma, posebno zagovornika »nacionalne revolu­
cije«. Svojevrsnu varijantu ovog odgovora pruža i ideologija i
praksa birokratskog ostvarivanja socijalizma i nacionalne rav­
nopravnosti, kroz »birokratski nacionalizam«, u praksi posto­
jećih socijalističkih država. Druga vrsta odgovora ukazuje na
određene mogućnosti saradnje »naprednog«, »libertetskog« i
sličnog nacionalizma sa socijalizmom, naravno uz prihvatanja
njihovih razlika i sukobljenosti; treća vrsta odgovora insistira
na neposrednoj suprotstavljenosti i isključivosti. Anri de Man
jedan je od najpoznatijih zastupnika teze o postojanju sarad­
nje i sličnosti između principa socijalizma i »libertetskog« na­
cionalizma, koja proizlazi iz tog što oboje potiče iz osećanja
kolektivne uniženosti. Međutim, postoje i njihove razlike. I to
već na nivou principa — polazeći od osećanja uniženosti nacio­
nalizam se usmerava protiv drugog nacionalizma, dok se soci­
jalizam usmerava protiv kapitalizma, odnosno protiv uspostav­
ljenih monopola na svojini najvažnijih sredstava za proiz­
vodnju.
Socijalizam u nacionalnom oslobođenju vidi deo društve­
nog oslobođenja, tačnije nužni, neophodni početak; prihvata
nacionalno osećanje i zahteve potčinjenih nacija, ali borbu za
njih vodi na drugi način i s posve drugim ciljem od nacionaliz­
ma. Socijalizam je sveobuhvatniji i radikalniji, jer za njega je
uniženost nacije deo društvene uniženosti i ekonomske eks­
ploatacije masa i on nastoji da dopre do same biti ove uni­
ženosti.
Socijalizam i »libertetski« nacionalizam imaju istog nepri­
jatelja — »autoritarni« nacionalizam, koji je u svom najčisti­
jem obliku najveća opasnost za socijalizam, jer je oličenje ek­
sploatacije i društvene potčinjenosti. Ali, ovde je i socijalizam
118
radikalniji — on ne dozvoljava nikakvo spajanje s »autoritar­
nim« nacionalizmom i protiv njega se bori kao protiv sastav­
nog dela vladavine kapitalističke klase.
Najdublji razlog suprotstavljanja »autoritarnom« naciona­
lizmu je u tome što je socijalizam za to da se ostvari pravo na­
roda da odlučuju sami o sebi; za svetski mir ali i, u psihološ­
kom poretku, protiv mišljenja na način nacionalizma, to jest
nacionalnog egoizma i postavljanja nacije, njene snage, presti­
ža i duhovne vrednosti iznad univerzalnih vrednosti (pravde,
istine) i univerzalne borbe za slobodu i mir.
U ovome, ističe De Man, socijalizam je oblik suprotstavlje-
nosti »autoritarnom« ali i svakom nacionalizmu. Uz to, svaki
nacionalizm (pa i »libertetski«, implicitno) skriva opasnost
da bude iskoriščen u borbi vladajućih klasa protiv soci­
jalizma78.
U jugoslovenskoj savremenoj teoriji slično stanovište za­
govarao je F. Ćulinović. Po njemu, nacionalizam može u soci­
jalizmu biti »opravdan« ako »podupire i unapređuje ideje de-
mokratizma, a napose socijalistički razvitak u svijetu«. Ali je
štetan u »svom razdvajanju i suprotstavljenju nacije«. Socija­
lizmu je, inače, svojstven internacionalizam, pokret za ukla­
njanje nacionalnog povezivanja svih nacija u okvire demokrat­
ske ravnopravnosti i slobode. Krajnji cilj je kosmopolitizam79.
Uostalom, istorijska praksa, posebno u drugoj polovini 19.
i u 20. veku potvrdila je uobličavanje nacionalizma u najjaču
i najizrazitiju antisocijalističku snagu. To potvrđuju i primeri
nacionalizma u socijalističkom pokretu a posebno u socijali­
stičkim državama. Reč je o nacionalizmu koji se predstavlja
kao »socijalistički« (u savremenoj jugoslovenskoj teoriji naj­
češće se naziva »birokratski nacionalizam«). Mnogi argumenti
kao da daju za pravo odgovorima iz treće grupe, po kojima je
socijalizam kao istorijsko kretanje (pokret) u sukobu sa nacio­
nalizmom kao konzervativnom tendencijom. To nije sukob sa­
mo na nivou među-nacionalnih odnosa već i u samoj naciji.
Socijalizam i nacionalizam su dva različita i suprotstav­
ljena »sistema« kako po koncepciji i ideologiji, tako i po prak­
si, odnosno po posledicama. Nacionalizam polazi od nacije kao

IO.
Henri de Man, Nationalism et Socialisme, »L’Eglatine«, Paris-Bruxelles
1932, pg. 35—39, 45, 46.
79.
Ferdo Ćulinović, Nacija i etničke zajednice, »Zbornik za narodni život
i običaje«, JAZU, Zagreb, 45/1971, str. 239.

119
svojevrsnog socijalnog homogeniteta, te su klasna podeljenost
i odnosi koji se u naciji reprodukuju od sporednog značaja. A
to je, upravo, potpuno suprotstavljeno polazištu socijalizma.
Međutim, i u praksi postojećih socijalističkih društava nastav­
lja se ovo sukobljavanje uz promenu njegovih vidova i socijal­
nih sadržaja, menja se funkcija nacionalizma koji je delimično
usmeren ka restauraciji kapitalizma ali se sve više ukorenjuje
u državno-socijalističke odnose.
Nacionalizam je problem samog osnovnog toka socijalis­
tičke revolucije i u praksi ostvarene apsolutizacije države (koja
se, po pravilu, legitimiše nacionalnim), odnosno svođenja dik­
tature proletarijata isključivo na državnu vlast. U uslovima
ovih društava nacionalizam nastoji da konzervira postojeće
društvene odnose, koji su klasni, odnosno postojeće stanje,
koje je stanje predominacije političkog i državnog nad dru­
štvenim i ljudskim.
Najopštije rečeno, regresivna, konzervativna suština naci­
onalizma u socijalizmu, proističe iz toga što se nacionalizam
utemeljuje u etatističko posredovanje interesa i razvoja nacije
i zato što je nacionalizam jedan od oblika zadržavanja rad­
ničke klase u najamnom položaju.
U odgovoru na pitanje otkuda i šta znači pojava naciona­
lizma u socijalizmu ispoljava se dominacija poimanja socija­
lizma kao beskonfliktnog društva, društva koje je razrešilo sve
probleme a problem nacionalizma tumači se isključivo kao
»negativna pojava« ili kao »ozbiljan simptom devijacija u raz­
voju«. U ovom odbijanju da se spoznaju i iskažu stvarno po­
stojeće klasne i druge razlike i suprotnosti u praksi postojećih
socijalističkih društava izostaje i temeljnije razmatranje izvo­
rišta i socijalnih nosilaca nacionalizma. Otuda se i ne postavlja
pitanje o temeljnim društvenim odnosima i klasnoj borbi u
socijalizmu, te se ne postavlja ni ono za socijalizam inače bitno
pitanje da li radnička klasa odista vlada proizvodnim i dru­
štvenim odnosima80.
»Novi« nacionalizam, to jest nacionalizam u socijalizmu,
ima svoje osnovne nosioce u birokratsko-etatističkim i tehno-
kratskim snagama i, uopšte, u povlašćenim društvenim struk­
turama, koje nastoje da zaustave proces revolucionarnog raz­
vitka. »Birokratski nacionalizam« je glavno uporište naciona-
80.
Primer ovakve »sužene« analize, u novijoj jugoslovenskoj teorijskoj lite­
raturi, predstavlja knjiga Kira Hadži-Vasileva, Socijalizam i nacionalni
odnos, IC »Komunist«, Beograd, 1982.

120
 lizama u socijalizmu. On se uspostavlja onda kada »nacionalna
birokratija« uspeva da svojem viđenju opšteg interesa potčini
sve druge interese. Spolja se ispoljava kao zastupanje nacio­
nalnog interesa. »Birokratski nacionalizam« prividno povezuje
klasno s nacionalnim i, istovremeno, potpuno prekida veze s
opšteljudskim i zato predstavlja prepreku punom osvešćenju
i oslobođenju radničke klase.
Nacionalizam ima i funkciju onemogućavanja integracije
širokih slojeva ljudi u novo, socijalističko društvo, zato što
on u sebi skriva otpor prema novim društvenim odnosima onih
socijalnih slojeva i političkih »snaga« koje, sa socijalizmom,
gube dotadašnje društvene pozicije. U biti to je oblik zadrža­
vanja radničke klase u najamnom položaju. Odnosno, »homo­
genizacija nacije« izražena u nacionalizmu zakonito vodi ka
uspostavljanju klasne hegemonije nad radničkom klasom i nad
njenim stvarnim socijalnim i nacionalnim interesima.
Kao osnovni hegemon nacionalnog 'interesa uspostavlja se
birokratija. Ona, u osloncu na neprevladane odnose privatne
svojine i novouspostavljene odnose državne svojine, to jest u
osloncu na još neprevladanu klasnu eksploataciju radničke kla­
se, od posrednika koji bi trebalo, po načelu, da bude u službi
radničke klase u praksi je izrasla u vladajuću klasu društva i
nacije, a njena se vladavina, naravno, prostire i nad radničkom
klasom.
U složenim uslovima društava tzv. »Trećeg sveta« ispoljava
se u okviru antikolonijalne borbe osobeni vid nacionalizma
koji je često uslovljen uspostavljenom koalicijom domaće bur­
žoazije i stanovništva — masa. Međutim, u postkolonijalnom
periodu razvoja ovih zemalja ova kaolicija se, najčešće, raspa­
da zbog različitih interesa njenih članova. Domaća buržoazija,
pretežno manjinska po etničkom sastavu, pretvara se u tzv.
kompradorsku klasu spremnu na sve vrste kompromisa s biv­
šim kolonijalnim metropolama, te i njen nacionalizam posta­
je, sve više, reakcionaran i kontrarevolucionaran. Ali u nared­
noj fazi jača nacionalizam većinskog dela naroda ohrabrenog
nezavisnošću i novostečenim nacionalnim institucijama. On
ističe dvostruke interese: uspostavljanje nakon političke i eko­
nomske nezavisnosti naspram bivše metropole, ali i naspram
»kompradorske« klase, odnosno manjinske etničke grupe. Ovaj
nacionalizam ima naspram sebe sve veći i snažniji nacionali­
zam bivše metropole, posebno velikih sila, razvijen zahvalju­
jući raspolaganju obiljem sredstava, ljudskih i materijalnih
resursa i, posebno, osloncu na moć države-nacije, koja, u kraj­
121
njoj liniji, počiva na industrijalizaciji i »socijalnom postroja­
vanju« koje je nametnula država i na njihovom opštem polo­
žaju u svetskoj politici i ekonomiji. No, ipak opšta odrednica
je porast nacionalizma »novih nacija« čiji se osnovni uzroci
vide u širenju svetskog tržišta, industrije, književnosti — kul­
ture itd., što je, umesto, kako je očekivano, trebalo da dovede
do međunarodne solidarnosti, dovelo do sukobljavanja na pro­
storima tzv. »Trećeg sveta«. To je pred upravljače zemalja
»Trećeg sveta« postavilo zahtev da pronađu svoj način napre­
dovanja i da se »radi u svoju korist« kao i da se mobiliše dru­
štvo za prevaljivanje »istorijske prečice«, a mobilizacija je mo­
rala računati sa onim što je postojalo — nije bilo savremenih
ekonomskih i političkih institucija već, uglavnom, nasleđeni
etnos, jezik, folklor, boja kože i tome slično. I upravo je po­
moću i kroz te posebnosti delovao nacionalizam. Posmatrano
na nivou pojavnosti, ovaj nacionalizam je populistički. Među­
tim, populizam i univerzalnost ovih nacionalizama, posebno
pod uticajem jačanja domaće buržoazije i birokratije, raspada
se na nacionalne egoizme. Znači, i ovi pokreti prešli su put veo­
ma sličan putu nacionalizma u Evropi. Najpre je to bila iden­
tifikacija s vladarem, zatim s buržoazijom i napokon s čitavim
narodom. Pored izrazitog »lokalnog prilagođavanja« humanis-
tičko-liberalne ideologije, uz doduše ostavljanje netaknutog
tradicionalnog okvira (na primer, »islamske« religije u Sever-
noj Africi i Aziji) odnosno, uz to što se nacionalistička ideo­
logija sve više smešta u postojeće okvire, može se reći da sa-
vremeno društvo ukazuje na snažnu prisutnost nacionalizma.
To kazuje da se, danas, ne ispunjava vera u »kraj nacionaliz­
ma«, koja je neposredno sledila iza perioda nacionalističkih
»razgraničavanja« (na primer, posle svetskih ratova) i koja je
posebno naglašavana u društvima u kojima su ispoljavani i
najekstremniji oblici nacionalizma. Spas je tražen i u izgrad­
nji nacionalnih saveza ili ideoloških blokova. No, praksa je po­
kazala da ni ovakvi blokovi ne uspevaju da potisnu delovanje
nacionalnih država, ispoljavanje i jačanje nacionalizma.
U analizi nacionalizma posebno se nameće problem odre­
đenja relacije: nacionalizam — nacionalno osećanje — nacio­
nalni interesi — nacija. Polazište za razrešenje ovog pitanja
može biti i u određenju nacionalizma kao koncepta, ideologije
i prakse isticanja vrednosti jedne nacije nasuprot i iznad vred-
nosti čovečanstva, kao i svih drugih vrednosti. Nacionalizam
polazi od jednog univerzalnog merila vrednosti koje bi trebalo
da važi za sve nacije i koje je, samo po sebi, »etično«. Među­
122
 tim, dodeljujući samo svojoj naciji »naročiti položaj« postupa
se egoistično i suprotno »univerzalnom merilu«, što ukazuje i
na dvostrukost »morala« nacionalizma. Uzdizanje izuzetnih
vrednosti svoje nacije ide sve do stava o »izabranoj naciji« —
»izabranom narodu Božijem«. Prva realnost, »konkretna« stvar­
nost kojoj se nacionalističko stanovište obraća jeste nacija
(odatle i naziv »nacionalizam«). Nacija nacionalista je istorij-
ska i geografska činjenica a ne i korelat demokratije.
Pod nacionalizmom može se podrazumevati politika koja
isključivo cilja na ostvarivanje interesa »sopstvene« nacije;
koja se ideološki temelji na odbijanju prosvetiteljskih doktri­
na, za koje se smatra da se odriču nacionalnih interesa i da su
za nacionalne interese škodljivi. Otuda je i za sve nacionalis­
tičke doktrine zajednička polemika s prosvetiteljstvom i fran­
cuskom revolucijom ili, pak, njihova »reinterpretacija«. Po­
sebno se osporava ideja jednakosti, koja je, inače, pretpostav­
ka demokratije. Osporava se i sposobnost čoveka da misli i
odlučuje o sebi i društvu a zagovara se potreba za vođom, au­
toritetom, hijerarhijom, državom. Uopšte, zahteva se »konku­
rentnost«, ljubav za vlastitu naciju i sunarodnike, privrženost
pojedinim običajima, osećaj nacionalne časti, snaga vlastite
prošlosti itd., nasuprot prosvetiteljskim i demokratskim »ap­
strakcijama« (čovek, pravo, ekonomski interes, ekonomski za­
kon, kosmopolitizam itd.) koje se smatraju neistorijskim i »ma­
terijalističkim«.
Nacionalistička doktrina i mitologija pretpostavlja nacio­
nalnu emancipaciju koja je shvaćena kao apsolutni i jedini sa­
držaj sveukupne emancipacije. Pri tome se nacionalna eman­
cipacija dokazuje retrogradnim analizama i apriornim deter­
minacijama odabranih momenata iz (nacionalne) prošlosti iz
koje se eliminišu bitne strane stvarnih socijalnih suprotnosti.
Nacionalizam je protivurečan čovekovoj prirodi, biti čove-
kove ljudskosti i u tom smislu protivprirodan. On nije čoveko-
va sudbina, već jedan od mogućih momenata istorijskog op­
stanka čoveka, koji se kao svojevrsna granica isprečuje na
putu čovekovog samopostojanja. Insistiranje na nacionalnom,
samo po sebi, metafizičko je svođenje čoveka na jedan od atri­
buta i oblika njegove egzistencije. Ovakvo poimanje ne može
čoveka zamisliti drugačijeg od nacije, nacionalnog.
Nacionalizam se temelji na jednoj vrsti ekskluzivizma, na
stereotipima o raznim materijalnim i kulturnim, društvenim
vrednostima »svoje« nacije, bez obzira na stvarne vrednosti.
A prema drugim nacijama, posebno onim s kojim se nalazi u
123
»konkurentskom« ekonomskom ili političkom odnosu razvija
se niz stereotipa s negativnim predznakom. Ovakvi stereotipi
se izražavaju, na primer, u oznaci Nemaca »Deutschland,
Deutschland über alles« ili i u potcenjivačkoj oznaci za Italija-
ne (»Katzenfresser« »onaj koji jede mačke«); slično, Francuzi
označavaju Nemce s »Boche« ili Amerikanci označavaju imi­
grante iz srednje Evrope s »hunky« a one romanskog porekla
»dago«.
Nacionalizam, zapravo, uspostavlja takav sistem verova-
nja koji odgovara individualnim i kolektivnim predrasudama
0 nacionalnim vrednostima, a ne i objektivnoj istini. Sve ove
predrasude koje su usmerene ka uzdizanju »sopstvene« nacije
uz potcenjivanje drugih, najčešće, nazivaju se »nacionalnim«,
ili »rasnim karakterom«.
U ovom nacionalističkom fetišizovanju »sopstvene nacije«
pojam »sopstvena nacija« odvaja se od stvarno postojećih ljudi
koji čine naciju, od njihovih vrlina i nedostataka i pridaju mu
se oznake savršenstva. Zapravo, pojam nacije projektuje se u
svet ideja s apsolutnom vrednošću. Zatim se, u obratnom pro­
cesu, tako izvitopereno shvatanje projektuje na pripadnike
»svoje« nacije koji se smatraju moralno ispravnim, društveno
vrednim samom činjenicom da su pripadnici date nacije. To
sve važi i za njegova dostignuća. Uz, istovremeno, omalovaža­
vanje pripadnika druge nacije.
Brojni su primeri, u literaturi, koji govore o nacionalistič­
kom »ulepšavanju« pripadnika »svoje« nacije. Navešću, sada,
samo jedan ali dovoljno rečit primer iskaza o tome kakvi su
Srbi u nacionalističkoj optici: »Od prirode zdravi i jaki, sa
puno dobrih osobina, sa mnogo smisla za organizaciju i opšte
interese, sa velikom snagom asimilacije, sa jakim patrijarhal­
nim moralom i ponekim nakalemljenim dobrim svojstvima sta­
rog stanovništva, koje su tu zatekli — Srbi su imali sve oso­
bine, potrebne za stvaranje veće i čvrste plemenske, narodne
1 državne zajednice. Među »srpskim rasnim osobinama«, »oso­
bito se stalno isticao veliki smisao za državnom organizacijom
i neobična sposobnost za stvaranje države«, odnosno stalno
»strujanje državotvorene snage«, tog »velikog rezervoara za
državne i nacionalne snage srpskog naroda«81.
Ovaj u biti antihumanistički ekskluzivizam i fetišizam na­
cije negativno deluje na samu naciju. To pokazuje, na primer,

St. Stojanović, Postanak srpskog naroda, »Srpski književni glasnik«, Beo­

grad, 2/1934.

124
 odnos prema tradiciji, koja se podvrgava duhu nacionalistič­
kog subjektivizma a zatim se prošlost i posebno »stara slava«
na odgovarajući — »umetnički«, »naučni« i sličan — način pre­
parira i, na različite načine, nameće kao način mišljenja mno­
gih pripadnika nacije.
Verovanje u izuzetne vrednosti, odnosno u mit o veličini
»svoje« nacije u funkciji je i zaštite postojećeg sistema društve­
nih odnosa, odnosno integracije i homogenizacije nacionalne
zajednice pod tutorstvom vladajućih klasa. Zato ova integra­
cija i nije opštedruštvena, već partikularna, u krajnjoj liniji,
klasna.
Nacionalizam u sebe uključuje i etnocentrizam koji se svo­
di na afirmaciju svojih, unutrašnjih grupnih i nacionalnih svoj­
stava uz suprotstavljanje drugim grupama ili nacijama. Etno­
centrizam je koheziona snaga koja počiva na egoizmu. Zapra­
vo, etnocentrizam je zasnovan na sveobuhvatnoj i krutoj »in­
group« i »out-group« distinkciji, koja uključuje stereotipno
negativni stav prema spoljnim grupama, stereotipno pozitivnu
predstavu i pokoran stav u odnosu prema sopstvenoj grupi;
zatim, hijerarhijsko i autoritarno gledište o grupnim interak­
cijama, u kojima je sopstvena grupa vladajuća, a spoljna gru­
pa potčinjena. Nacionalizam u principu uvek polazi od jačanja
»sopstvenog« na račun ugrožavanja »tuđeg«.
Nacionalizam ima i osobenu »društveno-psihološku snagu«
u tome što se unutrašnje socijalne napetosti i konflikti, neza­
dovoljstvo zbog nerešenih pitanja i neispunjenih očekivanja,
propušteni kroz prizmu predstava koje nacionalizam stvara,
prenose na teren međunacionalnih odnosa i, tako, naciju ho-
mogenizuju u njenom suprotstavljanju drugim nacijama i, uop-
šte, prema »spoljnim faktorima« koji se označavaju kao uni­
verzalni uzročnik svih sopstvenih nevolja.
Nacionalizam je i stvaranje kulta od nacije. On je njeno
mitologiziranje. To je svojevrsno svetovno religijsko obožava­
nje nacije, posebno njene prošlosti. Ona ima svoje harizmatske
entitete, svoga boga, svece, proroke, svete spise, prvosveštenike
i obične sveštenike. On može da deluje, posebno u slučajevima
društvene nestabilnosti i neuspeha odnosno kolektivnih frus­
tracija, kao opijum.
Zaklanjanje iza autoriteta i snage nacije pruža pojedincu
mogućnost i da svoju slabost ili agresivnost ispolji a da se lič­
no, pri tome, ne oseća krivim. Time se, zapravo, nadoknađuje i
sopstvena, individualna frustriranost, osećanje niže vrednosti,
pre svega. Funkcija nacionalizma na psihičkoj ravni je da odr­
125
ži čoveka u stanju neuračunljivosti, što je, u krajnjoj liniji,
pokušaj da se problem otuđenosti razreši ideološki, ideologi­
jom. Stoga je i moguće postaviti pitanje: nije li nacionalizam
opasniji od bilo kakve religije, odnosno nije li nacija, narod­
nost, u nacionalističkoj interpretaciji delatno sredstvo za us-
pavljivanje pameti ljudske.
U militantnom obliku nacionalizam je, odista, »moderna
religija maloletnog čoveka«, koji naciji i državi pripisuje sve
ono što bi se, inače, njemu moralo pripisati kao odgovornost
i krivica.
Nacionalizam uspeva da zaokupi misli i maštu svojih po­
bornika. Nacionalizam, u ovom vidu, ima mnogo zajedničkog
sa religijom. On ima boga koji je personifikacija domovine,
očinske zemlje, nacionalne države. Idealizacija nacionalnih sim­
bola i vrednosti postaje ravna religioznom uživljavanju u tra­
dicionalne sakralne objekte. Asocijalna emotivnost najpoznati­
ja je strana nacionalizma, a vera u konačnu pobedu uslov njego­
vog održanja. I po ovoj veri nacionalizam je blizak religiji. A
ni u izgradnji tvorevina fantazije ništa ne zaostaje za religi­
jom. Nacionalizam je religija, ali i mitologija koja ima pose­
ban način verifikacije i prakse a glavna svrha joj je da bude
»za primer života i pouku ponašanja«.
Nacionalizam ima izvesnu »kompenzacijsku ulogu, i kao
najdjelotvornija pilula protiv čovjekovih patnji, zbog toga što
nije totalni čovjek, i protiv muke svog svakodnevnog doživlja­
ja vlastite krivnje . . . On je medikament par excellence protiv
samootuđenja«. Nacionalizam ipruža već 'spremne odgovore
sadržane u »nacionalističkim etiketama« i time navodi poje­
dinca na to da svoju odgovornost može da prenese, prebaci
na dalju apstrakciju — »naciju«. Takođe, on oprašta a i omo­
gućuje čoveku da se više ne rukovodi etičkim normama o do­
bru i zlu, već ih nadomešta nacionalnim grupnim moralom (od­
nosno, stvarno klasnim moralom), koji pojedincu nameće oso-
benu svest i ušteđuje etičke konflikte. Tako, na primer, u na­
cionalizmu pitanje nije da li je neki čovek dobar ili zao, već
koje je nacije. Nacionalna etiketa (»Nemac«, »Amerikanac«,
»Jevrejin« itd.) postaje moralni alibi. Opšte trijumfuje nad po­
sebnim, apstraktno nad konkretnim, neodgovornost nad odgo­
vornošću82. To, naravno ne znači da stvarno leći. Ako se »Ja«

Arnold Künzli, Opijum nacionalizma, »Praxis«, Zagreb, 4/1968, str. 327,

329, 330.

126
 identifikujem sa »Mi-grupom« (nacijom) nacionalizam postaje
»opijum naroda, odnosno iskrivljena svest koja može imati
privremeno i neku pozitivnu društvenu i psihičku funkciju, ali
to pozitivno dejstvo nije trajno jer osuđuje čoveka da ostane
maloletan te ga, punog nacionalističkih emocija, dovodi do
agresivnosti, neljudske povezanosti«.
Nacionalizam, hipostaziranjem nacije i njene vrednosti, te­
ži potpunom potčinjavanju individue »nacionalnoj karakternoj
maski«. On zapravo teži stvaranju jednolikog, uniformnog čo­
veka mase — »nacionalnog tipa« individue. Ovaj metod daje
određene rezultate u otklanjanju pažnje od klasnih sukoblje-
nosti i u njenom usmeravanju na sukobljavanje s drugim na­
cijama.
Jedan od primera ovakvog ponašanja predstavlja i »pro­
tekcionizam« poput onoga za koji se zalaže i Moris Bare, koji
nasuprot »zabludi internacionalizma« Marksa i Žoresa, smatra
da je temelj istorije postojanje različitih rasa koje imaju i svo­
je osobine, jezike, itd. i borba među njima. Primereno tome
svi problemi francuskih radnika proizvod su inostranih proiz­
voda, radnika i finansijskog kapitala. Zato se Bare, pozivajući
se na američkog teoretičara protekcionizma Kareja koji smat­
ra da je delovanje zakona ekonomske harmonije to jest soli­
darnosti različitih delova društva moguće samo u okviru jedne
zemlje, zalaže za najoštriji protekcionizam. Po Bareu, dakle,
francuski kapital solidaran je s francuskim a ne s belgijskim
radnicima, stoga, trebalo bi otkloniti negativni uticaj stranih
radnika na ovu ekonomsku harmoniju8’.
Nacionalizam je u ekonomiji protekoiomizam koji je, u
»miru« u naciji. U tom cilju on i konzervira postojeće odnose
apsolutizujući nacionalni princip organizovanja društva i nje­
govih institucija i nastoji da politički mobiliše naciju u suprot­
stavljanju drugim nacijama koje je navodno ugrožavaju. »Svo­
ja« nacija nameće se kao »vodeća«, posebno u nacionalno i et­
nički mešovitim sredinama.
Nacionalizam je u ekonomiji protekcionizma, koji je, u
biti, suprotan logici, potrebi ekonomske cirkulacije sirovina,
proizvoda i novca — svetske trgovine i slobodne svetske kon­
kurencije. Zato je on sve više i više razvijanje države i njeno

OJ.
Maurice Barres, Scenes et doctrines du nationalisme, tome 1, »Librairie
Pion«, Paris, 1925, pg. 158, 165, 1/1—180, 196, 203—207, 236.

127
izolovanje od ostalog sveta, koja ograđivanjem (carinama i na
druge načine) sve više i više podstiče tendencije uspostavljanja
raznih monopola. Očuvanje posebnosti traži se u suzbijanju
svih »tuđih« uticaja, u zatvaranju samo u »svoje« okvire. Za­
tvaranje u vlastite okvire i suzbijanje svega »tuđeg« ne iscrp­
ljuje se u pukom izolacionizmu. Najčešći pratioci su mu tak­
mičenje, nadmetanje, dokazivanje nadmoćnosti silom, politi­
čki i kulturni ekspresionizam. Zatvorenost prema spoljašnjem
svetu je i zatvorenost iznutra, i obrnuto. U ovoj zatvorenosti
novo, revolucionarno doživljava se kao ugrožavajuće i »strano«.
Nacionalizam se ispoljava na unutarnacionalnom planu
ali i na planu odnosa između nacija. Najčešće se prvo uočava
nacionalizam kao međunacionalni odnos, odnosno kao jedan od
načina odnosa među nacijama. No, nacionalizam je odgovara­
juće shvatanje i praktikovanje nacije, unutar i međunacional­
nih odnosa i interesa.
Nacionalizam računa sa nacionalnim antagonizmima, a do
kraja se i ne može uobličiti bez suprotstavljenog nacionalizma.
Otuda se kao »ideološka komponenta« nacionalizma ne ispo­
ljava program društvenog preobražaja, već usmeravanje »poli­
tičke energije«, pre svega, prema drugim nacijama, s ciljem
jačanja unutarnacionalne kohezije i blokiranja društvenih sna­
ga koje teže razrešavanju društvenih, klasnih protivrečnosti.
A u međunarodnoj ravni, posebno u ekonomskim odnosima
nacionalizam se ispoljava kao nastojanje da se ostvare nadna­
cionalne (ekonomske) integracije ili kao zatvaranje u sopstve-
ne nacionalne granice.
Uzročno-posledična veza između postojanja nacije i nacio­
nalizma je nesporna. Nacionalizam prati proces konstituisanja
nacije, nacionalne svesti i osećanja. On se ne može posmatrati
potpuno odvojeno od nacionalne ideje. U nacionalnom se na­
laze klice koje se u određenim uslovima mogu razviti u nacio­
nalizam. Nema nacionalizma bez nacije, ali ni nacije »kao tak­
ve«. Nacija je savremeni istorijski oblik zajednice ljudi, ispu­
njen nizom protivurečnosti, tenzija, sukoba klasa i ideologija
i, uopšte, raznih elemenata koji izražavaju odnose dominacije
i eksploatacije u okviru date nacije ali i izvan nje. Iza svakog
nacionalizma stoji ideologija jedne klase ili grupe, određeni
politički odnos snaga i konflikti u društvu. Sadržaj i stvarno
značenje nacionalizma zavise direktno od konkretnih karakte­
ristika i društvenih pozicija klasnih snaga, klase, koje u datoj
istorijskoj situaciji govore u ime nacije. A princip superiorno­
128
 sti nacionalnog interesa nad pojedinačnim i klasnim interesom
sastavni je deo nacionalizma. On počiva na apsolutizovanju
nacionalnog interesa. Međutim, u stvarnosti nacionalizam je
način izražavanja interesa pojedinih društvenih grupa klasa.
Rečju, nacionalizam je manipulacija nacijom kao globalnom
zajednicom. A njegova tendencija totalizacije najpogodniji je
oblik uopštavanja i nametanja užih, partikularističkih interesa.
Nacionalizam, u krajnjoj liniji, izrasta i/, privatnog inte­
resa. S prevladavanjem rodbinskih i plemenskih prostora, po­
jedinačni, privatni interesi posreduju se u opštem — nacional­
nom interesu. Međusobna borba i konkurencija u suprotstav­
ljanju »svojeg« »tuđem« (»sacroegoismo«) poprima nacionalne
razmere. I mada nacionalizam izrasta iz institucionalno orga-
nizovanog privatnog interesa, odnosno iako je privatna svojina
njegov pravi medij, ona nije i njegov neophodni preduslov.
Praksa socijalističkih zemalja, do danas, pokazala je da i dr­
žavna svojina daje dovoljno prostora za razvoj nacionalizma.
Nacionalizam je zagovaranje i nastojanje da se ostvari ap-
solutizovan interes »svoje« nacije i da mu se sve podredi. Isti­
canje nacionalnog interesa kao osnove, primarne stvarnosti
koja je, sama po sebi i sama od sebe, dovoljna da opravda od­
ređeno teorijsko, političko ili praktičko stanovište, posmatra
naciju kao homogenu celinu prikrivajući njenu stvarnu klas­
nu, regionalnu, kulturnu, religioznu, jezičku, etničku i drugu
raslojenost, kao i sve društvene razlike, nejednakosti i suprot­
nosti. Uz to, po nacionalističkom shvatanju interesi nacije se
ne mogu međusobno uskladiti na osnovama njihove ravnoprav­
nosti. Svaka nacija treba »da gleda sebe« i da ostvaruje svoje
interese bez obzira na interese drugih nacija. To se čini na
osnovu uspostavljenog odnosa snaga, prevlasti među nacijama.
Vidi se samo ono što nacionalne interese međusobno suprot­
stavlja, ali ne i ono što im je zajedničko. Ostvarivanje »svojih«
nacionalnih interesa, ostvarivanje svih drugih interesa kroz
nacionalne interese vidi se kao poništavanje i kao potčinjava-
nje nacionalnih interesa svih drugih nacija. Otuda nacionali­
zam može pretpostaviti samo sukobljavanje koje vodi potči-
njavanju, uništavanju drugih (nacionalnih) interesa i nacija,
kao i trenutne, taktičke kompromise. Zapravo, ne uviđa se da
razvitak nacija vodi pravcem usaglašavanja s drugim nacija­
ma, već se polazi od uverenja da različitost znači apriornu pred­
nost ili nedostatak, što vodi prema nacionalnom egoizmu i sa-
moisticanju. U ovom slučaju pojam nacionalizma je pojam
isključivosti.
129
 U nacionalističkoj interpretaciji »klasno-neutralna« nacio­
nalna država najbolje ovaploćuje jedinstvo i interes nacije84.
I zaista je rastuća snaga nacionalizma, u savremenom svetu,
blisko povezana s rastućom snagom države. Etatizam pothra­
njuje i podstiče nacionalizam i, istovremeno, težnju da se još
više jača nacionalna država kao osnovni instrument zaštite na­
cionalnih interesa. Otuda se o nacionalizmu može govoriti i
kao o težnji nacionalne države da unapređuje ono što joj je u
interesu kao političkoj celini.
Po nacionalističkom shvatanju nacije se, u pravilu, otelo-
vljuju u državi. A kako je nacija iznad pojedinaca, to je, nužno,
i njeno otelovljenje — država, svemoćna, svenadležna.
Kako nacionalizam teži što većem koncentrisanju nacional­
ne moći i vrednosti to mu, u pogledu državnog uređenja, po­
najviše odgovara centralizam i zato skoro da isključuje posto­
janje federacije, decentralizaciju, kao i samoupravu u nacio­
nalnoj državi. Jedna od posledica ovakvog »centralizma« je
principijelna nemogućnost postojanja i ostvarivanja prava dru­
gih nacija, nacionalnih manjina unutar nacionalističke države.
U tom smislu, nacionalizam je temelj centralizovanih nacional­
nih država, a alternativa mu je usmerenost interesa ka lokalnoj
zajednici, maloj grupi, porodici ili čak individualitetu, odnosno
ka transcendiranju nacionalne države u određenim inter­
nacionalnim razmerama. Ova alternativa sadržana je i u stva­
ranju federacije; razvoju i jačanju internacionalnog prava; or­
ganizaciji više grupa država koje međusobno organizuju mir
i bezbednost, funkcionalno se udružuju u zajedničko tržište itd.
Nacionalizam, iako sa stanovišta stvarnog zadovoljenja
potreba ljudi i njihove zajednice — nacije, nudi lažna, kvazi-
rešenja, ipak, na određenom nivou i u datim konkretno-isto-
rijskim okolnostima zadovoljava realno postojeće potrebe lju­
di, grupa, klasa i nacija (na primer, kao što je rečeno, potrebe
za identitetom). Odnosno, nacionalizam je mogao i može delo-
vati samo zato što je prešao u nešto »stvarno« i »značajno« (na
primer, u činilac kulturnih vrednosti ili nacionalnog identite­
ta), što je postao jedan od oblika, često iracionalne, »raciona­
lizacije«, ispoljavanja i ostvarivanja ekonomskih ili političkih
interesa pojedinih, ponekad i značajnih, delova nacija (na pri­
mer, u angažovanju za imperijalističkim osvajanjem »zaostalih
84.
Primer ovakvog stanovišta je i koncepcija »socijalnog nacionalizma«
koja navodno neće da se nacija razbija na neprijateljske klasne frontove
i hoće pravdu za sve društvene slojeve, blagostanje za sve.

130
naroda« ili u prihvatanju i sprovođenju koncepcije nacionalne
ekonomije i državnog protekcionizma; viđenje i »rešenje« pro­
blema viška ponude radne snage itd.)- U tom smislu nacionali­
zam nije samo »lažna svest«.
Istorijski posmatrano, nacionalizam je i svest nastala kao
posledica dezintegracije srednjovekovnog religijskog i politič­
kog reda.
Nacionalizam, kao ideologija, opredeljuje aktivnost veli­
kih grupa ljudi. Zato je nužno da u njegove ideje, vrednosti
i principe veruju povlašćeni ali i deo potlačenih. Otuda je eman­
cipacija od nacionalističkih oseđanja preduslov za sve puniju
moralnu ličnost čoveka. To ne znači da svetom vlada moralni
zakon kojem se ljudi moraju pokoravati i koji je kao takav
suprotan nacionalizmu. Radi se o neophodnosti da ljudi, prvi
put u istoriji, izgrade svoj ljudski moral ne vezujući ga i ogra­
ničavajući plemenskim, nacionalnim, rasnim ili klasnim obe-
ležjima. To je potvrđivanje opšteljudskog u čoveku.

(b)
NACIONALIZAM U SAVREMENOM
JUGOSLOVENSKOM DRUŠTVU
Kriza je odrednica društvenog života savremenog sveta.
A traganje za odgovorom na pitanje o identitetu je oznaka du­
ha vremena sadašnjeg. U odgovoru na pitanje: »šta sam 'Ja'«
i »ko smo 'Mi'« — »'Mi' smo nacija« jedan je od najčešćih od­
govora. Nacija — taj mit ali i ta delujuća realnost čoveka i
savremenog sveta — odgovor je koji se čoveku nudi i koji
ovaj, često, usvaja. Otuda su nacija i nacionalni identitet akut­
na i bolna pitanja savremenog sveta.
Pitanje nacije je svetsko pitanje i po tome što se podjed­
nako postavlja u bivšim kolonijama, kao i građanskim demo-
kratijama, u socijalističkim državama, te i u Jugoslaviji.
Za objašnjavanje »renesanse nacionalnog pitanja« i sve
većeg značaja nacije u društvenom životu u Jugoslaviji nije
dovoljno da se ukaže na činioce i procese ove »renesanse«
u savremenom svetu, iako i oni deluju. Tendenciju oživljavanja
pitanja nacije u Jugoslaviji pojačale su i sledeće osobene okol­
nosti: izvanredna dinamika ali i neusklađenost ekonomskog
razvoja; velike, nasleđene i novoproizvedene razlike u stepenu
131
ekonomske razvijenosti pojedinih delova zemlje, pa i pojedinih
nacionalnih područja, odnosno prelivanje viška vrednosti izme­
đu ovih kao izvor međunacionalnih sukoba; masovna »socijalna
mobilizacija« i jačanje sazrevanja i ispoljavanja svesti o po­
sebnoj nacionalnoj individualnosti1. Naravno, od uticaja su i
nasleđene kao i novostvorene klasno-socijalne i političke raz­
like i sukobljavanja. Zatim, i to da je to složeno, višenacio-
nalno društvo, sačinjeno od nacija koje su nastale i razvijale
se u osobenim i različitim društvenim i istorijskim uslovima —
pod različitim ekonomskim, kulturnim, religijskim i drugim
uticajem — i koje se nalaze na različitim stupnjevima ekonom­
skog, privrednog, kulturnog, obrazovnog i drugog razvitka.
Takođe, jugoslovensko društvo čine i nacionalnosti čije su
»matične nacije« van granica SFRJ (na primer, Albanci, Bugari,
Italijani, Mađari, Rumuni, Turci i dr.). Od uticaja je i činje­
nica da se izvesni delovi pojedinih jugoslovenskih nacija na­
laze van granica Jugoslavije (na primer, Slovenci u Italiji i
Austriji; Hrvati u Italiji, Austriji i Mađarskoj; Srbi u Mađar­
skoj, Rumuniji i Albaniji; Makedonci žive u SFRJ ali i u Bu­
garskoj i Grčkoj itd.).
Uz napred navedene uzroke na aktuelnost pitanja nacije
u savremenom jugoslovenskom društvu deluju i otvorena pi­
tanja jugoslovenske socijalističke revolucije kao i delujuća
društvena kriza.
Najopštije bi se moglo oceniti da je socijalistička revolu­
cija u Jugoslaviji, ostvarila svoje ciljeve, uglavnom, na nivou
uspostavljanja državno-političkog osnova višenacionalnog za­
jedništva i to u obliku federacije. Međutim, uspostavljanje ovog
političkog oblika, iako zasnovanog na načelu nacionalne rav­
nopravnosti, ne može odmah ni sam od sebe izmeniti sve stvar­
ne društvene nejednakosti. To postaje posebno jasno s obzirom
na nedovoljnu, neodgovarajuću razvijenost materijalnih i du­
hovnih potencijala jugoslovenskih nacija. Uostalom, i zadaci
socijalizma u Jugoslaviji su istorijski dalekosežni. To je uki­
danje, prevladavanje društvenih pretpostavki kapitalizma i ka­
pitalističke eksploatacije, ali i aktiviranje materijalnih izvora
kao i ljudskih radnih i drugih potencijala, odnosno ostvariva­
nje pretpostavki za nove odnose proizvodnje i za ukupne dru­
štvene odnose. Cilj je i ostvarivanje potpune slobode, ravno­
pravnosti, jednakosti, demokratije; razvijanje slobodne, celo-

Dr Najdan Pašić, Nacionalno pitanje u savremenoj epohi, »Radnička

štampa«, Beograd, 1973, str. 127—129.

132
 vite ličnosti čoveka; temeljna izmena prirode rada itd. To se
ostvaruje kao dugoročni i složeni proces koji u sebe uključuje
niz komponenti. Ovi procesi mogu menjati oblike, načine i pu-
teve svoga odvijanja, i to kako u odnosu na zamišljene tako i
na već ostvarene ciljeve ali i u odnosu na postojeće okolnosti.
Ovi procesi mogu menjati i svoj sadržaj. Oni mogu biti i po­
tisnuti ili pak »preobraženi«, na primer u novu formu stare
državno-kapitalističke sadržine. Ovaj »preobražaj« bi bio od
izuzetnog značaja za razvoj naroda i narodnosti kao i za nji­
hove međusobne odnose. To zahteva, pak, da se teorijskom mi­
šlju i političkom akcijom sužava još postojeća ospenjenost
teorije a posebno ideologije slikom jugoslovenskog društva kao
društva »beskonfiktnog socijalizma«.
Tome govori u prilog i činjenica da i različiti uslovi u ko­
jima su se razvijali pojedini narodi i narodnosti čine društveni
i politički život jugoslovenske zajednice veoma složenim i pro-
tivrečnim. Nejednak stupanj ekonomske i političke razvijenosti,
različitost kultura, jezika, običaja i istorijskih tradicija čine
Jugoslaviju interesno veoma heterogenom i potencijalno kon­
fliktnom zajednicom. Međutim, i u jugoslovenskom društvu os­
novna linija društvenog raslojavanja i interesnog razlikovanja,
suprotstavljanja i sukobljavanja je među pripadnicima poje­
dinih klasa i slojeva. A suprotstavljenost i sukobljenost po na­
cionalnoj pripadnosti iz ove je izvedena. Međutim, svedoci
smo toga da se i u savremenom jugoslovenskom društvu, u jav­
nom životu, a posebno u politici, prenaglašava sukobljavanje
i dezintegracija po »nacionalnoj osnovi«. To u prvi plan istu-
ra pitanje nacije i nacionalizma. U analizi ove pojave mora se
uvažavati i to da, s obzirom na još neprevladane klasne pode-
le društva i na vladinu politiku, dolazi do prenaglašavalija po­
treba za državnim posredovanjem u procesu reprodukcije dru­
štva i individue. Ovo, sa svoje strane, pojačava krizu preobra­
žaja proizvodnih, društvenih u samoupravne odnose. Dakle,
činilac koji, u krajnjoj liniji, uslovljava krizu, a time i aktuel-
nost pitanja nacije i države je, proširivanje i produbljivanje
podržavljenja osnovnog društvenoekonomskog odnosa i obnav­
ljanje otuđenja čoveka od rada, od drugih ljudi, zajednice i
od sebe samog. Ali, zašto se, u savremenom jugoslovenskom
društvu, upravo, prenaglašava interesna dezintegracija po »na­
cionalnoj« osnovi?
Jedan od elemenata odgovora je u postojanju raspona,
pa i rascepa između normativno-institucionalnih postavki, s
jedne i stvarnih društvenih odnosa, s druge strane. To uslov-
133
 ljava i krizu legitimiteta i normativno-institucionalnog siste­
ma i postojećih društvenih odnosa. U krizi legitimiteta je u
prvom redu, birokratsko upravljanje društvom. Birokratija
legitimitet svoje vladajuće pozicije delimično izvlači i iz po­
stojećeg normativno-institucionalnog sistema, koji je stavlja
u ulogu osnovnog zastupnika i predstavnika interesa radnič­
ke klase i hegemona »opšteg« interesa. Zbog svog osobenog
klasnog položaja »posrednika« koji više ne posreduje, ne služi,
već vlada, ona nužno teži i »široj«, »klasno-neutralnoj« iden­
tifikaciji, koja ne bi razotkrila stvarnu klasnu uskost njenog
interesa i utemeljenja. U toj funkciji se, oprobano, kao naj-
delatnije iskazuje legitimisanje »nacionalnim«, uz naglašava­
nje partikularističke vezanosti i svest o »svojoj« naciji, državi,
nacionalnom interesu, a, u krajnjoj liniji, pribegavanje nacio­
nalizmu kao antipodu ideologije i pokretu socijalističkog sa­
moupravljanja koji je, na sadašnjem istorijskom stupnju raz­
vitka, jedina mogućnost stvarno revolucionarne izmene posto­
jeće društvene stvarnosti.
Ovakvo legitimisanje oslanja se i na nastale promene u
normativno-vrednosnom sistemu kao i na nerazvijenost od­
nosa solidarnosti u društvu. U normativno-vrednosnom sistemu,
i dalje, prisutne su vrednosti poput onih iz »nacionalnog ko­
deksa« (borba, junaštvo, otpor zavojevaču, tzv. »herojski ko­
deks«) ali i »radikalnog egalitarizma« koje se, u savremenoj
krizi, sve više nameću. Međutim, naj dominantnija pojava je
jačanje privatnog (»svoga«, »moga«, »tvoga« interesa) i njego­
vog uzdizanja iznad društvenog interesa. A maksimum »uopšta-
vanja« privatnog je nacionalni interes i to samo »svoje« nacije.
Razvoj savremenog jugoslovenskog društva, počevši od
1968—1971. godine sa kulminacijama u periodu koji počinje
sa 1980. godinom, ima sve oznake globalne i strukturalne dru­
štvene krize. Upravo, ova kriza dodatno i snažno aktuelizuje
problematiku nacije i nacionalnih odnosa te i pitanje zadovo­
ljavanja nacionalnog interesa. Pri tome, nacionalno, sve više,
postaje isključivo legitimacy ski princip vladajućih slojeva dru­
štva. Utoliko to je i izraz krize stvarne društveno-samouprav-
ne, radničko-klasne legitimacije političkih i društvenih odno­
sa. Otuda i sve naglašenije svođenje kategorije »samoupravnog
pluralizma interesa« na njenu ideološku funkciju. To se ogle­
da u sprečavanju kritičkog razotkrivanja klasne utemeljeno-
sti interesnog pluralizma i u ograničavanju mogućnosti za os­
tvarivanje emancipatorskih interesa radničke klase, koji, pak,
znače ovladavanja i prevladavanja stvarne dijalektike klasnog
134
 i nacionalnog interesa. Time se koncepcija »samoupravnog
pluralizma interesa« svodi na teoriju bilansa postojećih inte­
resa bez otkrivanja prave socijalističke alternative, i, u kraj­
njoj liniji, na sredstvo opravdavanja arbitraže birokratije. Ta­
da, »samoupravni pluralizam interesa« ustupa mesto politič­
kom sučeljavanju i usklađivanju interesa »nacionalnih drža­
va« i »nacionalnih ekonomija«. To dovodi do naglašenijeg is-
poljavanja »konzervativne, retrogradne strane« razvitka repu­
bličke (i pokrajinske) državnosti, čiji su glavni pojavni oblici
od uticaja na međunacionalne odnose i na stvaranje i ispolja-
vanje »nacionalnih interesa«:
— jačanje državnosti koja u društvu koje gradi samou­
pravljanje zakonito pothranjuje »nacionalni birokratizam«, ko­
ji, u sprezi sa drugim antisocijalističkim snagama, uspostav­
lja i održava tutorstvo nad »udruženim radom« radničke klase
i nad nacijom;
— konfrontacija apsolutizovanih »nacionalnih interesa«
pretvara se u konkurentsku borbu i u jagmu »nacionalnih dr­
žava« i njihovih birokratija oko prisvajanja ekstra dohotka
na tržištu, koje se rastače u »zajedničko tržište«. Republičke
i pokrajinske države teže ekspanziji na tom tržištu i istovre­
meno se, usled mogućih »bočnih udara« drugih, zaštićuju raz­
nim barijerama.
I ova kretanja su usloviila da je u Jugoslaviji suprotnost
samoupravljanja i birokratizacije društva i nacije, danas, do­
segla fazu suzbijanja revolucionarnog — samoupravnog pre­
obražaja društva u korist nacionalističkog i birokratskog po­
sredovanja društvenim životom. To je, u krajnjoj liniji, uslovi-
lo i pojave nacionalnih sukobljavanja koja su na Kosovu do­
stigla tačku prave krize međunacionalnih odnosa. Širenje na­
cionalizma u Jugoslaviji te i na Kosovu pratilac je ovih pro­
cesa. Istovremeno, to je novi činilac suzbijanja revolucionar­
nog preobražaja društva. Nacionalizam se sve jasnije i javnije
konstituiše i ispoljava kao zbirni izraz konzervativizma i kon-
trarevolucionarnog delovanja. Najočigledniji dokaz ovakvog
»zaokruživanja« nacionalizma predstavlja eskalacija velikoal-
banskog nacionalizma i separatizma. Zato su kriza međuna­
cionalnih odnosa i primer velikoalbanskog nacionalizma i se­
paratizma prava »laboratorija« za spoznavanje razornog dej-
stva nacionalizma na nacionalni identitet i interes u ime ko­
jega nacionalizam nastupa na međunacionalne i međuljudske
odnose ali i za spoznavanje društvenih uslova u kojima se na­
cionalizam rađa i razgoreva.
135
 Uzroke eskalacije albanskog nacionalizma i separatizma
maguće je svrstati u »blokove«, i to one osobeno kosovske i
one opštije-jugoslovenske i šire. Na primer, sigurno je da je
jedan »blok« sastavljen od opštejugoslovenskih uzroka, među
kojima su porast etatizma i birokratizma, sužavanje i suzbija­
nje samoupravljanja, dominacija političkog voluntarizma nad
ekonomijom, neracionalna ekonomska politika, nedovoljna eko­
nomska i opšta razvijenost, nepostojanje adekvatne politike
regionalnog, demografskog i ukupnog razvoja, uključujući, na­
ravno, i odgovarajuću populacionu politiku, ali tu je i fede­
ralizacija Saveza komunista, itd. itd. Međutim, opštejugoslo-
venske karakteristike dobile su na Kosovu svoja, uslovno re­
čeno, »kosovska određenja«. Primera radi, i na Kosovu, kao
i u celini Jugoslavije, postoje velike i uočljive socijalne i klas­
ne razlike, ali one nigde nisu tako drastične kao na Kosovu,
niti u jednoj drugoj nacionalnoj populacija kao u albanskoj na­
rodnosti. U situaciji takve klasno-socijalne razdeljenosti ne­
ophodne su neke integracione veze. A ove veze su, u opštoj si­
tuaciji dezintegracije društva pod plaštom »nacionalnog prin­
cipa«, nađene u osobenoj nacionalnoj strukturi, odnosno u ka­
rakteristikama tzv. većinskog dela stanovništva, kao što to
inače i biva kod svakog zatvaranja u uže, nacionalno-državne
granice. Tako su ponuđene »albansko nacionalne integracione
veze«, često i s izrazito nacionalističkim predznakom što je
iskazano pre svega, kao potiskivanje samosvesnosti o stvarnim
socijalno-klasnim determinantama razvoja albanske narodno­
sti i podeli u njoj i kao guranje ove narodnosti u prostore na­
cionalnog sukobljavanja s tzv. vladajućim nacijama. Znači, in­
tegracija u jugoslovensku samoupravnu zajednicu i stvarna
nacionalna emancipacija Albanaca, zamenjene su birokratsko-
-nacionalističkim ciljevima. To je izraženo i u zahtevima za »za­
sebnom republikom«, »Kosovom republikom«, i »etnički či­
stim Kosovom«, itd.
Osobeno kosovski uzrok je, na primer, i izraizitija birokra­
ti zacija duha i političkog života na Kosovu, koja je vidljiva od
odlučivanja o ekonomskoj politici, zapošljavanja pa preko snaž­
nog političkog voluntarizma, do idejnoteorijske sfere a po­
sebno kroz usmeravanje sistema vaspitanja i obrazovanja.
Upravo je u ovim uzrocima i glavni generator antialban-
skog rasploženja. A pravi uzrok, barem u ideološko-političkoj
sferi, održavanje je snažne biroktratske centralizacije na Ko­
sovu kao i birokratske manipulacije interesima albanske na­
rodnosti. I to, pre svega, zbog toga što se tako održava »posto-
136
jede stanje« koje, kao što praksa svakodnevno pokazuje, ne
omogućuje svestraniji razvoj ni pripadnicima albanske narod­
nosti niti Pokrajini u celini.
Rame uz rame sa ovim ide i delovanje velikoalbanskog
nacionalizma i separatizma koje »postojeće stanje« prihvata
tek kao nužnost ili kao »nešto povoljniju varijantu«, dok kao
svoj »pravi« program nudi kroz koncepcije »Etnički čisto Ko­
sovo«, »Kosovo republika«, »Velika Albanija«, itd. itd. Dakle,
nudi se sukobljavanje sa drugima a ne napredovanje u sop-
stvenom a i u interesu drugih.
Zbog svega ovoga može se tvrditi da je delovanje biro­
kratskog centralizma i velikoalbanskog nacionalizma i separa­
tizma osnovni uzročnik održavanja ovih odnosa, na Kosovu, ko­
ji su u još jednoj dimenziji suprotstavljeni interesu pripadni­
ka albanske narodnosti. Zapravo, iz ovih odnosa se objektivno
podstiče i nepoverenje prema pripadnicima albanske narodno­
sti. A to posebno zato što se i birokratija i nacionalisti prikazu­
ju kao jedini pravi zastupnici interesa albanske narodnosti. I
zato bi snažno sredstvo u borbi protiv prisutnog antialbanskog
raspoloženja bila praktična akcija na razrešavanju postojećih
problema na Kosovu, na suzbijanju velikoalbanskog naciona­
lizma i separatizma kao i birokratskog centralizma. A ovome
i te kako bi mogli više da doprinesu, uostalom to je njihova
obaveza i spram sopslvene narodnosti, sami pripadnici alban­
ske narodnosti. Među ovima, posebno oni najistaknutiji — po­
litičari i intelektualci.
Drugu »liniju« proizvođenja antialbanskog raspoloženja či­
ni delovanje srpskog, crnogorskog i makedonskog nacionaliz­
ma, za koje nije sporno da u svojoj strategiji imaju ugrađenu
»borbu protiv Siptara«. Mada deluje da su »po strani«, iz
ovog posla nisu izuzeti ni hrvatski, slovenački i drugi naciona­
listi. Bilo da preispituju svoje »savezništvo« sa velikoalbanskim
nacionalizmom i separatizmom, bilo da ga i dalje podržava­
ju, u ovom opštijem okviru moguće je suditi i o uticaju svoje­
vrsne »nacionalne psihoze«, koja nastaje među pripadnicima
srpske nacije, posebno na Kosovu i u Srbiji, kao i o uticaju na­
cionalnog samoorganizovanja na širenje antialbanskog raspo­
loženja.
Reč je o postojanju i podgrevanju »psihoze ugroženosti«
kod dela srpskog naroda, posebno kod srpskih nacionalista. Ra­
di se o usvajanju i dogradnji čvrstog sistema predrasuda, uve-
renja i emocija kroz koji se. kao kroz specijalnu matricu, pro­
puštaju sve one činjenice koje postoje u stvarnosti a govore o
137
potčinjenosti, ugroženosti ili nepoštovanju srpskog nacional­
nog identiteta. Po potrebi se i fabrikuju »odlučujući argumen­
ti«. Naravno, možda je to danas nešto jasnije i javnije izraže­
no kod srpskih nacionalista. Ali, ne zaboravimo da je to jedna
od osnovnih odrednica svakog nacionalizma. Upravo, na mi­
tu o »ugroženosti« slovenačke ili makedonske nacije gradi se
zagovaranje skoro ksenofobičnog zatvaranja u »svoje grani­
ce«. Ili, ne oslanjaju li hrvatski nacionalisti svoju strategiju i
na opasnosti od demografskog »pomora« Hrvata. I drugi (na
primer muslimanski i mađarski) nacionalisti lamentiraju nad
»ugroženošću« svoje nacije, narodnosti. Uostalom, šta je dru­
go nego to parola »Trepča radi, Beograd se gradi«. No, bitno
je da je deo jugoslovenskog društva došao u skoro »fantastič­
nu« situaciju u kojoj svako veruje da je oštećen, da se nad
njim vrši ili je već izvršen genocid. Prekopava se po prošlosti
Sadašnjici se trga ljudska dimenzija — »duša«. Nastoji se da
se sve preokrene u dokaz o ugroženosti. To je samo druga
strana ubeđenosti u »pozvanost« i »istorijsku misiju« upravo
»moje« nacije i generacije da »namiri stare istorijske račune«.
Međutim, ova nacionalistička psihoza i iznad svega posto­
jeća kriza društvenih odnosa izazivaju širu klimu nepoverenja
u mogućnosti da se dosledno, na liniji politike nacionalne rav­
nopravnosti, razrešavaju postojeći problemi u međunacional­
nim odnosima. Uz to ide sve manja kritičnost prema tezama
0 ugroženosti i, istovremeno, sve većoj kritičnosti čak i otvo­
renom nepoverenju i odsustvu tolerantnog, strpljivog govora
1 akcije na duži rok. Sve više se veruje u »čvršća« rešenja —
rešenja na kraći rok i prečicama. Time su stvorene objektivne
mogućnosti za manipulacije s ovom kritičnošću. Manipulacije
iz »neformalnih« nacionalističkih i sličnih ali i iz legalnih »stru­
ktura« .
Treću »liniju« proizvođača antialbanskog raspoloženja či­
ne nosioci birokratsko-etatističkog viđenja interesa republika i
pokrajina koji, ne retko i sa stanovišta neostaljinističke ideo­
logije, pokušavaju da »igraju igru« oko stabilizovanja stanja
na Kosovu. Time se »postojeće stanje« održava, pa i pogoršava,
a u javnosti širi se nepoverenje u mogućnost njegovog razre-
šavanja. A antialbansko raspoloženje, odnosno nepoverenje u
pripadnike albanske narodnosti samo je jedan nužni element
ovog opšteg nepoverenja. I zato, moraju se pokrenuti svi de­
mokratski mehanizmi utvrđivanja istine, ostvarivanja i do­
gradnje strategije d taktike reša/vamja otvorenih pitanja nacio­
nalne emancipacije, međunacionalnih odnosa i jugoslovenstva.
138
Između ostalog, to zahteva i da se reaguje tako da se postoje­
će nepoverenje u samoupravne mehanizme ne pretvori u op-
štu klimu i širi »naboj« koji vodi nedemokratskim i nesocija-
lističkim, istovremeno, i antinacionalnim idejama, programi­
ma i akcija. Sve to zahteva odlučnost za rešavanje postoje­
ćih probelma. Na Kosovu to je, najpre i sada, otklanjanje poli­
tičkog delovanja i samih društvenih uzroka albanskog nacio­
nalizma i separatizma.
Zbog svega ovoga ne bi trebalo nacionalizam čak ni kao
»idejno kretanje« posmatrati izvan stvarnog društvenog kon­
teksta. Tada se zanemaruje uslovljenost i međuuticaj ideja,
ideologija i društvene stvarnosti. Unutar ove »zaboravnosti«
posebno je potisnuto prepoznavanje veze ideja, ideologija, ide­
oloških pravaca i interesa. Ovo postaje očigledno, naročito, na
primeru aktuelnih rasprava o naciji i nacionalizmu. Često se
zanemaruje realnost i nužnost postojanja nacije a nacija se
posmatra kao nešto posve izmišljeno. S druge strane je shva-
tanje po kome je nacija jedini, bogomdani oblik zajednice lju­
di. Oba stanovišta susreću se u nepoštovanju realnosti i u one­
mogućavanju stvarne i svestrane emancipacije nacije. Time
samo omogućuju produžavanje tendencija nacionalnih, klasnih
i drugih neravnopravnosti i nesloboda ljudi.
Na opštijem planu ova »zaboravnost« vodi ka iscrpljiva­
njima u tzv. žestokoj kritici »neprijatelja« koje, umnogome,
potiskuje stvaralačko traganje za putevima konceptualizcije i
praktičnog ostvarivanja nacionalne ravnopravnosti, jugoslo-
venstva i socijalističkog samoupravljanja. A jedna od posledi-
ca žestine ove »kritike« je širenje svojevrsnog defetizma u Sa­
vezu komunista i u društvu.
Tako govori »protiv« proizvode kontraučinke. Na primer,
ponekad se, opisujući i kritikujući nacionalizam, zapravo dovr­
šava konstituisanje ideologije i doktrine nacionalizma. Vero-
vatno je to izraz i opštije društvene nemoći, nesposobnosti da
se menjaju odnosi uspostavljeni u društvenoj stvarnosti. Pri
tome je nesporna potreba za razvijenijom idejno-teorijskom
kritikom nacionalizma. Dakle, ni taj posao u nas nije preda­
leko odmakao. Jegoslovenska teorijska, marksistička misao a
i politička akcija kao da je, i danas, nemoćna kad se susretne
s ogromnom energijom i emocijama koje budi nacionalizam,
A ko ne ovlada tom energijom i tim emocijama ljudi gubi ne
samo političku već i širu, društvenu »borbu«.
Primer neuvažavanja društvene uslovljenosti ideologije
predstavljaju i »osude« nacionalizma koje nacionalizam vide
139
isključivo kao puke izmišljotine pojedinih ili svih političara,
intelektualaca itd. Kao surogat za slobodu proglašava se, ta­
da, kritika nacionalizma a ne nacionalizam sam. Ne vidi se da
nacionalizam samo izražava društvenu stvarnost i u njoj ne­
prevladane klasne i nacionalne konfrontacije. Na drugoj stra­
ni su, pak, zagovaranja nacionalizma kao totaliteta nacionalnog
življenja ili kao osuda postojanja nacija i međunacionalnih od­
nosa. Tada je, odista, nacionalizam naša sudbina!
Nasuprot širenju iluzija o trenutnosti i bliskoj prolaznosti
»devijacije« u obličju pojedinih ili svih nacionalizama trebalo
bi razvijati stvarnost, istini primerenu svest i akciju na duži
rok i uz svrstrano zahvatanje i uklanjanje korena nacionaliz­
ma. Trebalo bi, dakle, uvažavati i da nacionalizam nije pao s
neba. On zadovoljava neke potrebe ljudi. I otuda pitanje šta
je sa karakterom rada. Šta je sa svojinskim odnosima u Jugo­
slaviji? Kakvi su stvarni proizvodni odnosi u Jugoslaviji a po­
sebno kakvi su na Kosovu ako već imamo kontrarevoluciju?
A kada nema odgovora na ovo pitanje — i to teorijske kritike
ali i kritike praksom — tada se »nekažnjeno« provlače socijal­
na uporišta i idejni izrazi birokratskog dogmatizma. A kako
se održava biroktratizam tako se, uvek, iznova reprodukuje
nacionalizam.
Na nivou pojavnosti, pre vega u oblasti politike, kulture
itd. nižu se nacionalistički incidenti, »ekscesi«. Međutim, uvek
je kod nacionalizma, a posebno u sadašnjoj krizi jugosloven-
skog društva, u pitanju stalno prisutna retrogradna strana dru­
štvenog razvoja. Ta retrogradna, nazadna strana predstavlja
neposredno suprotstavljanje revolucionarnom samoupravnom
preobražaju društva. Zato nacionalizam nije samo pitanje »mar­
gina« društva, njegove »periferije«, »provincije«, ili hungana.
On to u potpunosti nije čak ni kada se kao takav predstavlja.
Nacionalizam je, u biti, vid borbe za usmeravanje razvoja os­
novnih društvenih odnosa. To je izraz klasnih i drugih sukoba.
Koreni nacionalizma su i u istorijskom »nasleđu«, pose­
bno u zatečenim razlikama u istorijskom, ekonomskom i kul­
turnom razvitku pojedinih naroda i narodnosti Jugoslavije,
kao i u relativno niskom stupnju opšteg društvenog i privred­
nog razvitka. Socijalizam nadvladava »nasleđe«, ali ne sa svo­
je vlastite »osnove« i to zato što je i sama »osnova« socijalisti­
čkog društvenog razvitka u Jugoslaviji protivrečna i sadrži ele­
mente građanskog društva, ali i novog, socijalističkog društva^
Tako, koreni nacionalizma nisu samo u »nasleđu« prošlosti, već
i u protivrečnostima društvene stvarnosti socijalizma.
140
 Različite društvene protivrečnosti, sukobi i problemi mo­
gu se izraziti nacionalizmom, pa čak i onda kada nisu u nepo­
srednoj vezi s problemima razvitka datog naroda ili narodnosti
ili s problemima u razvitku međunacionalnih odnosa. Nacio­
nalizam može biti uzročnik ali i direktan pratilac i eventualnih
povreda nacionalne ravnopravnosti u bilo kom obliku. On, do­
duše, može biti i oblik spontanog nedovoljno klasnog i nacio­
nalno interesno osvešćenog reagovanja na težnje birokratskog
centralizma i hegemonizma ili, u pojedinim slučajevima, ne-
osvešćena reakcija na postojeće nacionalističke izazove. Ali, to
nije dominantan izvor nacionalizma. On se nalazi u suzbijanju
samoupravij anj a.
Ukoliko se o nacionalizmu govori s obzirom na njegovu
klasnu određenost, tada se može reći da je u jugoslovenskom,
kao i u drugim socijalističkim društvima, osnovni i najsnažni­
ji birokratski nacionalizam. On se uspostavlja kada se biro­
kratski centralizam usredsredi u »nacionalno-državne« oblike
ispoljavajući, u odnosu na širu, višenacionalnu zajednicu, par-
tikularistički odnos i namećući, istovremeno, partikularnu i
provincijalnu (nacionalističku) svest kao dominantnu odredni­
cu nacionalne i društvene svesti. To je, zapravo, izraz stanja u
kome birokratija uspeva da se nametne za jedinog legitimnog
zastupnika opšteg interesa i da svoje uže interese nametne kao
»nacionalne«, odnosno kada birokratija uspostavlja takve od-
dose u kojima i samo »nacionalno ponašanje« poprima znače­
nje nacionalističkog.
Taj birokratski, odnosno, »novi nacionalizam« u Jugosla­
viji ima svoje nosioce u birokratsko-etatističkim i tehnokrat-
skim snagama i, uopšte, u povlašćenim društvenim struktura­
ma, koje nastoje da zaustave proces razvitka samoupravljanja.
Usled složenosti svog bića i oblika ispoljavanja, nacionalizam
se može pojaviti u svim društvenim slojevima i u svim oblasti­
ma društvene stvarnosti. Tako je, na primer, šezdesetih godi­
na u Jugoslaviji nacionalizam postao osnova okupljanja i izve-
snih delova seljaštva, omladine, pa i radnika. To posebno po­
tvrđuje eskalacija velikoalbanskog nacionalizma i separatizma
na Kosovu.
U obnavljanju i reafirmisanju nacionalističke ideologije
uloga malograđanske i nacionalistički orijentisane inteligenci­
je od prvorazrednog je značaja.
Nacionalizam, kao i svaka ideologija vladajućih slojeva
društva, odnosno kao »državotvorna« ideologija, nastoji da se
141
nametne i potčinjenima, odnosno naciji u celini, pa, dakle, i
narodu. Ukoliko je otuđenost naroda i posebno radničke kla­
se od rada, proizvoda rada i politike veća, utoliko se više ostva­
ruju i nacionalistička nastojanja.
Istorijsko iskustvo uči da se zatvaranja, nacionalističke,
šovinističke uskosti i tegobnosti mogu prevladavati samo sve­
stranom otvorenošću, bogatom saradnjom, jačanjem jedinstva
radničke klase i celine društva na temelju stvarnog udruživa­
nja rada i samoupravljanja. To pretpostavlja suzbijanje i ot­
klanjanje podržavljenja (etatizma) na svim nivoima; ostvari­
vanje ekonomske ravnopravnosti svih radnika, organizacija
udruženog rada, nacionalnih i teritorijalnih zajednica; poviše­
nje stepena jedinstva naroda i narodnosti, posebno jedinstva
radničke klase Jugoslavije.
Nacionalizam u Jugoslaviji danas gradi svoje političke po­
zicije i na osećanju besperspektivnosti, bespomoćnosti, krize i
straha za sutrašnjicu, koji je zahvatio deo građana. On svojim
parolama, političkim opredeljenjima, reakcionarnim socijal­
nim ciljevima želi da ponudi »svoj« izlaz iz krize, stvarajući
privid jedine društvene sile sposobne da okupi sve snage u
okviru jedne nacije. To čini želeći da stvori savez svih društve­
nih grupa bez obzira na njihovo klasno opredeljenje, tvrdeći,
pored ostalog, da su klasni odnosi i klasne podele prevaziđeni.
Da bi se razumela priroda nacionalizma i njegova nepo­
sredna usmerenost protiv bezbednosti, nezavisnosti i slobode
Jugoslavije, važno je uočiti da naše (ali ne samo naše) iskustvo
pokazuje da nacionalizam i njegovo podsticanje unutrašnjim
i spoljnim propagandnim i drugim merama postaje instrument
i oblik destabilizacije unutrašnjih odnosa višenacionalnih dr­
žava ili izazivanja međunarodnih sporova. Dosledno tome, iza­
zivanje nacionalnih sukoba i razdora otvara mogućnost spolj-
nih pritisaka i spoljnjeg uticaja, pa se i koristi kao sredstvo
hegemonije, »unutrašnjeg disciplinovanja« ili politike intere­
snih sfera. Takođe, sa stanovišta međunarodne bezbednosti Ju­
goslavije, važno je uočiti vidljivu povezanost nacionalističkih
pretenzija u nekim krugovima pojedinih susednih zemalja i
određenih strateških koncepcija blokovskih formacija za slu­
čaj krize u ovom delu sveta. I u povezanosti jačanja nacionali­
zma u zemlji i u susednim zemljama objektivno leži »petoko-
lonaški karakter« nacionalizma u Jugoslaviji.
Savremena društvena stvarnost u Jugoslaviji, međutim,
poučava o »ozbiljnim teškoćama«, preprekama na putu socija­
lističke — političke i socijalne — revolucije ili, kako se često
142
 govori, o »krizi zajedništva«. Te prepreke ili uzroci »krize za­
jedništva« stavljene su, »u snažnoj tendenciji zatvaranja«, is­
ključivo u okvire svojih naroda i narodnosti, odnosno republi­
ka i pokrajina. Činilac koji, u krajnjoj liniji, određuje sve to
jeste stalno proširivanje i produbijavanje podržavljenja osnov­
nog društveno-ekonomskog odnosa i daljeg otuđenja čoveka
od rada, od drugih ljudi, zajednice i od sebe samog. I upravo
zato je na dnevnom redu jugoslovenskog revolucionarnog po­
kreta povratak izvoru — samoupravljanju, shvaćenom kao pro­
ces i pokret uspostavljanja novih društvenih odnosa, ne kao
»sistem« i »poredak«. Samoupravljanje je suprotstavljanje
procesu i snagama podržavljenja nacije i celine društvenih od­
nosa. Samoupravljanje se, u osnovi, potvrđuje u procesu oslo­
bođenja čoveka od svih oblika otuđenosti, a time i od otuđeno­
sti nacije, nacionalne države, nacionalnog interesa. Time otpo­
činju i procesi nadvladavanja (»odumiranja«) države, njenog
ukidanja i stvaranja uslova za prerastanje radničke klase u
stvarno vodeću, vladajuću klasu nacije, društva.
Razvitak samoupravljanja istorijski je suprotstavljen svim
etatističkim procesima koji u uslovima višenacionalnog dru­
štva nužno vode ili ka potiskivanju nacionalnih osobenosti ili
ka prenaglašavanju nacionalnih razlika i apsolutnog prioriteta
nacionalnih interesa. I jedna i druga težnja vode nacionalizmu,
sputavanju ravnopravnog i svestranog razvitka nacija, istovre­
meno, i razvitka samog socijalizma. Nasuprot delovanju etati­
zma, razvitak samoupravljanja i udruživanja rada u svojoj bi­
ti predstavlja prekoračenje političkog nivoa nacionalne eman­
cipacije na kome zastaju i kapitalizam i državni socijalizam.
To prekoračenje se ostvaruje u složenom dugotrajnom proce­
su nacionalne emancipacije odumiranjem države, odnosno
stvarnim samoupravnim organizovanjem nacije. Time se sa­
moupravljanje istovremeno potvrđuje kao novi vid samoopre-
đeljenja nacije.
Unapređenje »stvari« samoupravljanja podrazumeva, po­
red ostalog, i prepoznavanje a zatim kritiku nacionalizma. Za
ovo prepoznavanje potrebno je da se analiziraju oblici ispolja-
vanja nacionalizma u savremenom jugoslovenskom društvu.
Dakle, pred zadatkom smo skiciranja portreta nacionalizma i
nacionalista.
Osnovne teze nacionalizma koji se ispoljava u savremenom
jugoslovenskom društvu pokazuju da su u njima sadržani mno­
gi i raznovrsni istorijski nacionalistički mitovi, iskrivljeno vi­
đenje nacije i zloupotrebe postojećih problema u društvu (na
143
primer, socijalne razlike, nezaposlenost, razlike u ekonomskoj
razvijenosti, problemi u funkcionisanju političkog sistema, pre-
naglašavanje republičke državnosti, problemi u ostvarivanju je­
dinstva i zajedništva u SR Srbiji, stanje na Kosovu, posebno
iseljavanje Srba i Crnogoraca itd). Koriste se i slabosti i pro­
pusti u delovanju socijalističkih snaga, posebno u delovanju
Saveza komunista.
Pored više različitih teza, nacionalizmi se ispoljavaju i u
isto toliko različitih oblika. Međutim, ipak se nameću dva os­
novna vida — unitarizam i separatizam, koji su, u svojoj osno­
vi, istovetni, jer predstavljaju tendencije nametanja interesa
»svoje« nacije drugim nacijama.
Unitarizam je sada i ovde ideologija i praksa kojom se, u
ime državnog jedinstva, negira pravo nacija na samoodređenje,
nacionalnu individualnost i političko-državnu samostalnost.
Unitarizam je na stanovištu apstraktnog internacionalizma i
određenja klasnog interesa kao internacionalnog, nadnacional­
nog ili čak anacionalnog. Ali, u svojoj suštini, unitarizam izra­
žava hegemonističke interese vladajućih slojeva najjačih i naj­
brojnijih nacija prema »manjim« nacijama. Hegemonizam je,
pak, praksa prevlasti date nacije nad jednom ili više drugih na­
cija, odnosno to je favorizovanje interesa jednih a zapostav­
ljanje interesa drugih nacija. Hegemonistička tendencija kod
unitarizma je u funkciji izgradnje državnog jedinstva i »vo­
deće« uloge jedne nacije kao garanta i nosioca tog jedinstva.
Prema mišljenju unitarista, sa stanovišta klasne borbe i
socijalističke revolucije, nacionalno pitanje i nacija je izmišlje­
no, lažno pitanje. To je, navodno, koncepcija »čiste klasne bor­
be«. Glavni politički i društveni oslonac unitarizma je birokra-
tizacija društvenih odnosa. U demokratizaciji društvenih od­
nosa koja u višenacionalnom samoupravnom društvu podra-
zumeva i svestranu afirmaciju svih naroda i narodnosti, kao i
jačanje celine višenacionalne zajednice, unitarizam vidi porast
razorne snage centrifugalnih sila, to jest širenje agresivnog
nacionalizma.
Separatizam je, na nivou polaznih teza i neposrednog po­
litičkog sukobljavanja, suprotstavljen unitarizmu. Međutim, i
on se, u krajnjoj liniji, potvrđuje kao favorizovanje i nameta­
nje interesa »svoje« nacije protiv i na štetu interesa drugih na­
cija. I u separatistička nastojanja uključen je hegemonizam.
Tako se, na primer, on paternalistički odnosi prema svim »ma­
njim« narodima, posebno prema narodnostima i to iz straha
od njihove afirmacije i emancipacije. Separatizam insistira na
144
apstraktnoj nacionalnoj emancipaciji, koja je, kao takva, an-
tiklasna, odnosno protivna interesima radničke klase, pa i sa­
me »svoje« nacije. On se, kao i unitarizam, oslanja na zloupo­
trebu države isključivo kao poluge za ostvarivanje svojih »na­
cionalnih« interesa. Za razliku od unitarizma koji naglašava
istovetnost, uniformnost, separatizam prenaglašava razlike i
sukobe i potpuno je šlep za sličnosti i bliskosti. Interese »svo­
je« nacije separatizam bi da ostvaruje po cenu razbijanja Ju­
goslavije i potpunog ignorisanja i, što je bitnije, cksploatisanja
drugih naroda i narodnosti. Da bi to ostvario, on zagovara au­
tarkiju i zatvaranje u nacionalne okvire, dovodeći time u pi­
tanje šire interese jugoslovenske zajednice. On se »bori« pro­
tiv etatizma »saveznog ranga« da bi jačao »nacionalni etatizam«.
U novije vreme učestalije su pojave srpskog nacionalizma
koji ima više oblika, i zato ga ne treba svoditi samo na uni­
taristički oblik. Taj oblik srpskog nacionalizma zasniva se, kao
i drugi unitaristički pristupi u Jugoslaviji i u drugim socija­
lističkim društvima, na tendenciji birokratskog centralizma.
Birokratski centralizam hrani se i nekim unitarističkim
idejama nastalim u periodu buržoaske Jugoslavije (na primer,
0 »integralnom jugoslovenstvu« kao negaciji postojećih nacija
1 narodnosti u Jugoslaviji ili o »novoj jugoslovenskoj naciji«).
Posebno u Srbiji, on se javlja u ulozi »zaštitnika« jugosloven­
ske integralnosti za koju je, navodno, posebno zabrinut, okriv­
ljujući za sve nedaće i teškoće koje prate društveni razvitak
nacionalizam drugih. Srpskoj naciji, kao najbrojnijoj, dode-
ljuje ulogu čuvara jugoslovenskih interesa, kao i najveću odgo­
vornost za »pravilan« razvitak i budućnost Jugoslavije.
U svom ispoljavanju srpski nacionalizam pokušava da se
prikri je i iza »nacionalnog romantizma«, »zabrinutosti« za
»sudbinu« kulture, jezika i pisma Srba izvan Srbije ili pak
»tugovanja« nad »svođenjem Srbije na beogradski pašaluk«.
Srbija, navodno, nikad u novijoj istoriji nije bila u težem po­
ložaju — razjedaju je i komadaju albanski nacionalizam, po­
krajinsko autonomaštvo i antisrpska kampanja u drugim re­
publikama.
Nakon kontrarevolucionarnih »događaja« na Kosovu, srp­
ski nacionalizam se ispoljava u obličju revanšizma, »odbram-
benog« nacionalizma, s naglašenim zahtevima separatističke
inspiracije, odnosno sa zahlevom za stvaranje »jedinstvene i
samostalne Srbije«. To se izražava i stavom da je Srbija u Ju­
goslaviji samo gubila, dok su drugi dobijali, i da bi trebalo da
se okonča s Jugoslavijom, tom »zabludom prošlosti«. To je je­
145
 dna od tačaka koja povezuje srpski sa, na primer, velikoalban-
skim, hrvatskim i drugim separatističkim nacionalizmima. To
na prvi pogled »očajničko povlačenje« u biti je agresivan na­
stup. Iza teze »Srbija je sama sebi dovoljna« ne krije se izola­
cionizam, već nasrtaj na društveno-političko uređenje i inte­
gritet drugih naroda i narodnosti. On je navodni saveznik u
borbi SK i drugih naprednih snaga protiv separatizma drugih
koji je iznudio, na primer, »ustavne promene«. Zabrinut za sud­
binu Jugoslavije, za sve poteškoće u društvu okrivljuje Hrvate
i, u poslednje vreme, Muslimane i Slovence, zatim, na Kosovu
Albance, u Vojvodini Mađare (kao što i nacionalisti iz redova
tih naroda i narodnosti grade svoju poziciju na širenju anti-
srpskog raspoloženja i na poistovećivanju celog srpskog naro­
da s hegemonizmom, velikosrpskim nacionalizmom, unitari­
zmom i centralizmom). Ponaša se paternalistički prema Crnoj
Gori, negirajući individualnost crnogorskog naroda i njegove
kulture itdv
Favorizovanje Hrvata, diskriminacija drugih naroda i na­
rodnosti, posebno Srba, izrazita ekspanzivnost i naglašena se­
paratistička orijentacija — obeležja su hrvatskog nacionalizma.
Jedan od osnovnih ciljeva mu je da hrvatsku naciju konstitui-
še u »jednu i samostalnu državu«. Otuda se i veliča takozvana
Nezavisna država Hrvatska, u kojoj se vidi ostvarenje nacio­
nalne državne emancipacije Hrvata. Taj nacionalizam bi da
u okrilju Hrvatske okupi sve Hrvate (posebno one iz Bosne i
Hercegovine, Vojvodine, Boke Kotorske itd.). Pri tom, on je
za etnički, nacionalistički čistu hrvatsku državu u kojoj neće
biti mesta za druge narode i narodnosti, posebno ne za Srbe.
Hrvatski nacionalisti, tako, nastoje da podstaknu apsolutizova-
nje svega onoga što Hrvate odvaja od drugih i što ih isključu­
je iz sao'oraćanja i zajedničkog življenja s drugima (to je i os­
novni motiv navodne brige za hrvatski jezik i kulturu). To sa­
mo govori da je cilj i ovog nacionalizma razbijanje jugosloven-
ske višenacionalne zajednice. To je kao i ostali nacionalizmi
izrazito antikomunistički orijentisani nacionalizam, što se is-
poljava njegovim verbalnim i ekscesnim nastupima u kojima
se, na primer, veličaju ličnosti poput Pavelića i Artukovića a
potcenjuju se ličnosti iz socijalističkog i komunističkog pokre­
ta. Njegova konzervativnost se posebno jasno izražava i kroz
tesnu povezanost s klerikalizmom.
U toku šezdesetih i naročito početkom sedamdesetih go­
dina taj nacionalizam se uobličio u samostalnu političku ten­
denciju koja je snažno uporište imala u organizacijama »Mati­
146
 ce hrvatske«, ali i u pojedinim delovima legalnih struktura i
Saveza komunista. Otuda je on i bio činilac tadašnje političke
krize u Hrvatskoj i Jugoslaviji. Posle sloma »maspoka« hrvat­
ski nacionalizam je lišen legalnih uporišta i prestao je da de-
luje kao formalno oblikovana politička tendencija, ali i dalje
se oseća u mnogim oblastima društvenog života. Hrvatski na­
cionalisti još zagovaraju tezu o demografskom pomoru Hrvata
ili o ekonomskoj eksploataciji Hrvatske od drugih nacija, to
jest republika (tvrde, na primer, da je Hrvatska republika s
»najdeviznijom privredom i najdeviznijim turizmom, a sa naj­
većim deviznim dugom«). Snažan je, i danas, »antisrpski sin­
drom«. Antisrpstvu hrvatskog nacionalizma svoj »doprinos«
daje i »zabrinutost« srpskog nacionalizma za položaj Srba u
Hrvatskoj, kao i delujuće antisrpske tendencije kod albanskih
nacionalista i separatista.
»Program« slovenačkog nacionalizma gradi se, jedinim
delom, na pretpostavci da je snaga »domaćeg« (slovenač­
kog) etatizma u ekonomiji, dok je snaga drugih etatiza-
ma u političkoj nadmoći. Zbog toga, kažu, Slovenija tre­
ba da vodi borbu za očuvanje političkog odnosa snaga
u datim okvirima i da stalno zahteva izmene u ekonom­
skim odnosima i to u korist kapitalno jačih delova Jugoslavije.
Naravno, ekonomskoj prevlasti pridružuje se kulturno tutor­
stvo nad vlastitim narodom, kao i političko tutorstvo koje bi
trebalo da ostvari odgovarajuće »mudro rukovodstvo« i kreće
se od klasičnog katoličkog tutorstva, preko neokonzervativnog
antisocijalizma sve do pragmatičnim interesima vođenih delo­
va postojećih snaga republičkog etatizma. Tome služi i pozna­
ta ideja o »nacionalnom pomirenju«.
Nacionalisti slovenačku naciju predstavljaju kao zajedni­
cu izvan koje nema života. Njene su oznake, kako kažu, mar­
ljivost, poslušnost i volja za rad, opšte umne sposobnosti za
ekonomske i svakojake odluke pri »soli naroda«. Zato će slo-
venački nacionalista i zagovarati prevlast »marljivih« nad »le-
njima«, »kulturnih« nad »nekulturnima«, »naprednih« nad »zao­
stalima« itd. To može navesti na ocenu po kojoj taj nacionali­
zam nije zainteresovan za separatizam, već za predominaciju
unutar postojeće jugoslovenske zajednice. Međutim, zahtevi
nacionalista za etničkim i kulturnim čišćenjem slovenačkog
prostora od radnika iz drugih republika i iz pokrajina, i to po­
sebno čišćenja od onih najslabije plaćenih, neostvariv je van
programa separatizma. Uostalom, separatizam u odnosu na ju-
goslovcnsku zajednicu ugrađen je u zahteve »struje« slovena-
147
 čkog nacionalizma koja je naklonjena ideji »Srednje Evrope«.
Da bi ostvarivao svoje ciljeve, slovenački nacionalizam raspre­
da mit o »ugroženosti Slovenaca« kao »malog naroda«.
Muslimanski nacionalisti ističu navodnu ekonomsku, ver-
sku i ukupnu društvenu potčinjenost i eksploatisanost Musli­
mana u Jugoslaviji. I zato, naročito u nacionalno mešovitim
sredinama, nastoje da »prebroje« zaposlene i »one na funkci­
jama« ne bi li dokazali svoju tezu o nacionalnoj ugroženosti.
U poistovećenju verskog i nacionalnog ide se ponekad do pani-
slamističkog i fundamentalističkog viđenja sveta, do zahteva
za »muslimanskom autonomijom«, pa i nacionalnom državom.
Muslimanski nacionalisti panislamističke ideologije izgra­
đuju i zagovaraju ideju o svetskom islamskom poretku i o du­
žnosti Muslimana da se za njega bore bez obzira na to gde
se nalazili, da usvoje temeljno nov sistem vrednosti, što bi,
u našim prilikama, značilo izdvajanje Muslimana iz jugoslo-
venske zajednice i orijentaciju njihove svesti, načina mišljenja
i postupanja prema fundamentalistički interpretiranoj religij­
skoj i političkoj doktrini.
Unutar muslimanskog nacionalizma obnavlja se i već »tra­
dicionalna« težnja muslimanskog nacionalizma ka definiciji
Bosne i Hercegovine kao izvorno muslimanske istorijske tvo­
revine (makar i njenog središnjeg dela), zatim aspiracije ka
osnivanju nacionalnih institucija.
I makedonski nacionalizam gradi mit o ugroženosti Make­
donaca koji propraćuje sistemom uverenja i predstava o »tra­
gičnoj sudbini makedonskoj«. U nastojanju da se sačuva od
daljeg »istrebljenja« ili da se okonča »patnja«, Makedonci, po
nacionalističkom viđenju, moraju da probude »duh makedon­
ski«, i da se obračunaju sa onima koji ih ugrožavaju. To su, na
primer, Albanci, koji se poistovećuju s albanskim nacionalisti­
ma i iredentistima. Zavisno od nacionalističkih »struja«, to
mogu biti i Srbi, odnosno Bugari ili Grci. Ipak, središnji mit,
lajtmotiv je ujedinjenje Makedonaca u »samostalnu i nezavi­
snu Makedoniju« ili u »Veliku Makedoniju«. Jedan od najeks­
tremnijih oblika tog nacionalizma predstavlja »vančomihajlo-
vistički nacionalizam«, koji polazi od shvatanja o navodno bu­
garskom karakteru slovenskog stanovništva Makedonije i ho­
će da, na tim osnovama, ostvari »ujedinjenu i samostalnu Ma­
kedoniju«. Taj nacionalizam posebno aktivno deluje unutar
emigranata iz Makedonije, ali ima svoje zagovornike i u samoj
SR Makedoniji.
148
 Za makedonski nacionalizam izrazito je karakteristična
zloupotreba činjenice stvarnih istorijskih patnji, sukoba i bor­
bi za nacionalnu emancipaciju i rešenje nacionalnog pitanja
Makedonaca.
Crnogorski nacionalizam bi, u užem smislu, bio oznaka za
separatističku ideologiju o potpunoj zassebnosti Crnogoraca.
U tom obliku se posebno jasno iskazuje zloupotrebama etno­
geneze i nastojanjem da svoje razlikovanje, pre svega od Sr­
ba, dokaže kao činjenicu najstarije prošlosti. To ide sve do
negiranja slovenskog porekla Crnogoraca. Međutim, u širem
smislu, on označava i zagovaranje isključivo »srpskog porekla
i sadašnjice« Crnogoraca, pri čemu se Savez komunista i soci­
jalističko društvo optužuju kako nastoje da na »antisrpskoj
liniji« odvoje Crnogorce od Srba. Dakle, dok nacionalisti prve
orijentacije negiraju i činjenicu da su Crnogorci poreklom Sr­
bi, drugi tu činjenicu prenaglašavaju da bi negirali nacionalnu
i svaku drugu osobenost Crnogoraca.
Unutar crnogorskog nacionalizma naglašen je svojevrsni
etnocentrizam i etnoegoizam. Preuveličavaju se pojedine vre-
dnosti Crnogoraca (čojstvo, junaštvo, slobodarstvo itd.). Uz to,
snažna je i mitologija državnosti kao garanta crnogorske po­
sebnosti, ali i potcenjivanje svake državnosti, jer ona, navodno,
služi samo za to da odvoji Srbe i Crnogorce. No, i u drugom
slučaju očigledno je da se preveliki značaj pridaje političko-
-državnoj komponenti istorije i nacionalnog razvoja.
Prema Albancima se ti nacionalisti odnose krajnje nepri­
jateljski, dok Muslimanima osporavaju nacionalni identitet ili
se prema njima odnose paternalistički.
Nacionalizam pripadnika narodnosti ima, u osnovi, iste
društvene korene kao i drugi nacionalizmi u SFR Jugoslaviji.
Osobenost mu daje donekle »specifičan ideološki arsenal« (na­
glašeni ostaci buržoaskog, pa i fašističkog ideologizovanja stvar­
nosti i nacionalnog bića ali i opterećenost svojevrsnim stalji­
nističkim sindromom). Takođe, dejstvuje i tzv. »manjinski
kompleks«.
Među tim nacionalizmima »ističe« se velikoalbanski nacio­
nalizam i separatizam koji je uspeo da razvije svoju »praksu«
s mnogobrojnim organizacijama, pripadnicima i ideolozima.
Mnogo je i oblika ispoljavanja tog nacionalizma, a specifični su
i često protivrečni njegovi »ideološki uzroci«. To je spoj biro­
kratskog (često staljinističkog), nacionalno-romantičarskog,
malograđanskog i fašističko-rasističkog »ideološkog arsenala«.
149
 Velikoalbanski nacionalisti i separatisti svoje teze i paro­
le naslanjaju na tvrdnju kako, navodno, »nacionalno pitanje
Albanaca« nije rešeno na odgovarajući način u vremenima ka­
da se na Balkanu privodio kraju proces konstituisanja nacio­
nalnih država, pa ni po završetku drugog svetskog rata. Prema
njihovim tvrdnjama, nacionalno pitanje i ne može biti pravil­
no rešeno unutar višenacionalne društvene i državne zajednice.
Zato nude koncept države sa etnički, odnosno nacionalno či­
stom (jednonacionalnom) teritorijom. Tome služi i svojevrsna
zloupotreba etnogeneze i istoriografije kojom se dokazuje au­
tentičnost i ekskluzivnost ilirskog porekla Albanaca i njihovo
isključivo pravo na »svoju zemlju«. Svi »ne-Albanci« su došlja­
ci, tuđinci na toj zemlji. Za nedovoljnu ekonomsku i drugu ne­
razvijenost Kosova okrivljuju se okolni slovenski narodi, po­
sebno Srbi, Crnogorci i Makedonci. Kosovo i Albanci su, pre­
ma tom viđenju, izloženi eksploataciji i ponižavanju, posebno
od Srba i Crnogoraca koji su potpuno poistovećeni s »rankovi-
ćevštinom« i velikodržavnim (velikosrpskim) hegemonizmom;
negira se pravo na nacionalno postojanje i Makedoncima i Mu­
slimanima koji se, kao i pripadnici romske etničke grupe, pod­
vrgavaju »albanizaciji«. Cilj je ostvarivanje »albanskog Koso­
va« i njegovo proširivanje u »Veliku Albaniju«. To je, dakle,
svojevrsni eklektički spoj separatističkog, velikonacionalisti-
čkog i iredentističkog stanovišta.
Albanski iredentizam ispoljava se kao »udarna grupa« i
idejna struja albanskog nacionalizma koja, u osnovi, organi-
zovano deluje u pravcu rušenja teritorijalnog integriteta Ju­
goslavije, tj. otcepljenja delova u kojima žive pripadnici alban­
ske narodnosti i njihovog prisajedinjenja Albaniji. Oni (na pri­
mer, u »verziji« »Komunističke marksističko-lenjinističke par­
tije Albanaca u Jugoslaviji«) »Kosovo-republiku« zamišljaju u
najkraćim crtama, na sledeći način:
— u teritorijalnom pogledu, zahvatila bi sve krajeve u ko­
jima žive pripadnici albanske narodnosti (Kosovo, delovi za­
padne Makedonije, delovi Crne Gore i neke teritorije na jugu
Srbije);
— u pogledu društvenog i političkog uređenja, blisko po­
stojećem dogmatsko-staljmističkom režimu u Albaniji, nudi se
ukidanje sistema socijalističkog samoupravljanja;
— vodeća politička snaga u tako uređenoj »republici« bi­
la bi »Komunistička marksističko-lenjinistička partija Albana­
ca u Jugoslaviji« koju bi isključivo činili Albanci. Politički pro­
gram i ideološka platforma, kao i organizovana struktura i na­
150
čin delovanja vrlo su joj slični ideološkoj platformi i organi­
zacionoj strukturi Albanske partije rada.
Iredentizam je oblik snažnog ispoljavanja albanskog na­
cionalizma (to pokazuju i njegove eskalacije 1968, sedamdese­
tih i osamdesetih godina). Ali to danas nije jedini, pa ni »naj-
utemeljeniji« oblik tog nacionalizma. To su birokratski nacio­
nalizam i partikularizam. Uostalom, iz redova birokratskih i
drugih, »srednjih slojeva« regrutuje se i najveći broj veliko
albanskih nacionalista, posebno, »ideologa« i lidera. Glavna
parola upravo tih slojeva je »Kosovo-republika«, koju su ire­
dentisti prihvatili shvatajući da je njen logični produžetak u
ostvarivanju iredentističkog viđenja »Velike Albanije«. Na ide­
ji o »zasebnoj republici« stvoren je intimni savez svih »stru­
ja« albanskog nacionalizma, posebno birokratskog nacionali­
zma i iredentizma.
U najnovije vreme je u porastu i mađarski nacionalizam.
Njegov lajtmotiv je teza o ugroženosti, asimilaciji i proganja­
nju Mađara. U prvi plan ističe »mađarsku stvar« za koju se
treba žrtvovati. Put odbrane mađarskog kulturnog identiteta
vidi se u povezivanju s »Peštom« kao kulturnim centrom. Po­
država se predstava o navodnoj kulturnoj suprematiji Mađara
nad Slovenima koja proizlazi iz neposrednog pripadanja evrop­
skoj kulturnoj tradiciji, odnosno hiljadugodišnjoj mađarskoj
kulturi. Kod jednog dela mađarskih nacionalista javljaju se i
teze o potrebi takozvane vertikalne (pa i političke) povezano­
sti mađarske narodnosti u okviru ćele Jugoslavije, u čemu se
vidi jedini način zaštite od »delujuće asimilacije«. Ima i teza
0 »Velikoj Mađarskoj«, mada je opšta oznaka tog nacionali­
zma izvesna »suzdržanost« u određenju prema političkom pri-
padništvu Jugoslaviji i »sudbini« Jugoslavije, posebno »suzdr­
žanost« prema samoupravljanju. Deo tih nacionalista nalazi
prostor za svoje delovanje i u okvirima pre svega katoličkog
klerikalizma, to jest u kleronacionalizmu.
Posebno značajan vid ispoljavanja konzervativnih snaga
predstavljaju klerikalizam i kleronacionalizam kao trajna po­
litička obeležja delova verskih zajednica u Jugoslaviji. Tim pu­
tem od religijskih potreba stvara se religijski pokret koji ima
cilj da bude socijalno-politički pokret.
Kleronacionalizam je težnja da se*religijom i religijskim
uverenjima ljudi i delovanjem verskih zajednica manipuliše
u političke, antisocijalističke svrhe. U tom pravcu su usmerena
1 nastojanja da se stvaranjem posebnih socijalnih, laičkih gru­
pa ostvari versko-politički interes u političkom sistemu (»bogo-
151
moljačke grupe«, »pravoslavna hrišćanska zajednica«, razna
»bratstva«, »Marijine legije«, »maturantske mise« itd.). Tvrdi
se, na primer, da se sve ono što socijalizam nudi već nalazi u
hrišćanstvu ili u islamu i to na bolji način. Teži se da se izbri­
še svaka »granica« između verskog i svetovnog, verskog i po­
litičkog, posebno, verskog i nacionalnog i to zbog političkih ci­
ljeva.
Pojedinci iz crkvenih »struktura« verskih zajednica zago­
varaju izgradnju političkog sistema na hrišćanskoj, odnosno
islamskoj ideologiji (zavisno od toga sa kog se religijsko-kon-
fesionalnog stanovišta nastupa). Iste namere i htenja sadržani
su i u aktivnostima usmerenim na minimaliziranje tekovina
socijalističke revolucije, naročito bratstva i jedinstva naroda
i narodnosti. Posebno se manipuliše nacionalnim osećanjima
i vrednostima, međunacionalnim odnosima i prisvaja pravo
nosilaca i »čuvara« nacionalne svesti i interesa. Crkva, u očima
vernika i šire javnosti, želi da se predstavi kao središte nacio­
nalnog okupljanja i kao vodeća snaga nacije i nacionalne poli­
tike. Klerikalistička i kleronacionalistička maksima je: »što
više nacionalnog u crkvi, to jača crkva«. Zapravo, izjednačava­
njem verskog i nacionalnog žele da postignu pravo dela crkve­
ne hijerarhije da posreduje između vernika i društva u svetov-
nim pitanjima.

152
( 2)
RASIZAM

U najranijim pokušajima da se odredi nacija uočavani i

analizirani su brojni biološki (posebno rasa) i geografski (po­
sebno klima i teritorija) »činioci« nacije ili »prirodne osnove
nacije«.
Najpoznatiji primer prenošenja učenja o biološkoj priro­
di čoveka na teren objašnjavanja društvenih pojava, a i na
određenje nacije predstavlja insistiranje na rasi kao bitnoj
odrednici društva i nacije iskazano u biološko-rasističkim teo­
rijama.
Rasističke teorije čovečanstvo dele na »više«, »superiorne«
i »niže«, »inferiorne« rase. Razlike među ovim rasama su ne­
premostive, neotklonjive, nasledne i otporne prema promena-
ma spoljnih i unutrašnjih društvenih okolnosti. Promene u dru­
štvu su moguće samo tako što bi »više« rase izvršile preporod
društva i to nagoneći »niže« rase na poslušnost i pokornost ili
pak potpuno ih uništavajući1.
Pogled na svet u kome se nacija određuje pomoću zajedni­
čkog porekla, rasne, krvne zajednice i kome je rasa bitna ka­
rakteristika nacije i to zato što svaka rasa ima osobenu krv,
a različite krvi proizvode različiti duh. Prvi je »teorijski uobli­
čio« Gobino u »Essai sur l'inegalite des races humanies« (1835)
Polazna tačka ovog stanovišta je borba protiv demokratije i
njenog zahteva za jednakošću ljudi, koji Gobino ocenjuje kao
nenaučan i protivprirodan zahtev2. Sudbina ljudske rase pre­
dodređena je od samog početka i tu ne može ništa uraditi ni­
kakav ljudski napor. Moralne i intelektualne razlike između
rasa očigledna su stvar. Razne rase izgradile su razne oblike

Dr Petar Vlahović, Poreklo, razvoj i smisao rasizma sa stanovišta sa­

une predrasude, Antropološko

Prof, dr Juraj Kolaković, Historija modernih političkih teorija, »Zrin­

ski«, Čakovec, 1972, str. 60, 61.

153
kulture koje su na različitim visinama i različitog su karakte­
ra i vrednosti. Gobino je, zapravo, zasnovao ideju »totalitarne
rase« koja je utirala put kasnijim shvatanjima totalitarne dr­
žave. Gobino nastoji da uništi sve vrednosti osim rase. Njegov
»Bog rase« ljubomoran je. Rasa je sve, ostale pojave i snage
nisu ništa i nemaju nikakvu od rase nezavisnu i samostalnu
vrednost. To važi i za naciju. No, da bi ovo stanovište odbra-
nio Gobino je morao da se obračuna i s religioznim — hrišćan-
skim učenjem o čovekovom poreklu i opredeljenju. On nika­
ko nije mogao priznati da crnci ili pripadnici žute rase pripa­
daju istoj ljudskoj porodici kojoj i bela rasa. Da bi opravdao
ovakvo razbijanje jedinstva ljudskog roda, Gobino je ovaj pro­
blem odredio kao za ljudski um nerazrešiv. Međutim, na putu
mu je stajala još samo ideja čovekoljublja i ljudske ravnoprav­
nosti, koju je Gobino ocenio kao besmislicu i prostotu3.
I mada je među rasističkim svođenjima nacije na rezultat
prirodnog sveta najpoznatiji činilac ovog svođenja u kategoriji
»krvi i tlu«4, brojni su i pokušaji da se poveže ovaj činilac s
preobraćanjem nacije u zajedništvo nastalo samo po osnovi
»krvi« ili postojanja »prirodno određenog nacionalnog karak­
tera«. Tako je, na primer, već u Luterovom apelu »Au den
christliehen Adel deutscher Nation« nacija označavala etničko
poreklo zajedničke krvi (Blut), ali i duhovnu i moralnu vre­
dnost. A ova zajednica (pleme krvi) zahteva zajedničku otadž­
binu svih Germana5. Tako je, na primer, i Gustav Le Bon pode-
lio rase, odnosno narode u četiri vrste: »Primitivne« (»one ra­
se kod kojih ne nalazimo nikakvog traga kulture, i koje su
ostavile periodu koji je susredan sa životinjskim koju su naši
pretci prošli iz doba tesanog kamena«. To su Fidrejci i Austra-
lijanci); »niže« (»sposobne za začetke civilizacije, ali samo za­
četke. One nikada nisu mogle preći potpuno iz varvarskih obli­
ka civilizacije«. To su crnci); »srednje« (»one su stvorile tipo­
ve viših civilizacija koje su prevazišli samo evropski na­
rodi«. To su Kinezi, Mongoli, sematski narodi); »više rase« (to
su indoevropski narodi koji su »jedini bili sposobni za velike
pronalaske u umetnosti, nauci i industriji«. Te su rase »stvori­
le uzvišen nivo koji danas dostiže civilizacija«). Kod »civilizo-

Ernst Kasirer, Mit o državi, »Nolit«, Beograd, 1972, str. 233—246.

4.
Hugh Seton-Watson, Nacije i države, »Globus«, Zagreb, 1980, str. 333, 334.
Frederico Chabod, L'idea di nazione, »Editori Laterza«, Roma-Bari, 1974,
pg. 31, 120.
154
 vanih naroda«, nema rasa u strogom smislu reči već su to »isto-
rijske rase«, tj. »rase koje su se stvorile slučajevima osvajanja,
imigracije, politike itd. i obrazovanjem iz mešavine individua
razilčitih porekla«6.
U ovim teorijama na delu je i povezivanje pa i poistoveći-
vanje jezika i rase. Za zastupnike ove podele nije važno to što
je jezik kulturna tvorevina i što stepen kulturne razvijenosti
pojedinih etničkih zajednica ne zavisi ni u čemu od njihove ra­
sne kompozicije, već, pre svega, od objedinjenosti društvenih
i prirodnih uslova, istorijskog razvitka naroda i država, kao ni
to da se podela ljudi po jezicima ne podudara sa podelom na
rase, ni da se jezik i rasa razvijaju nezavisno jedno od drugog.
Primer za to pruža podela na arijevske i nearijevske jezike, od­
nosno rase, narode.
Pojam »arijevski« prvobitno je bio lingvistički pojam, jer
je pojam »Arijevac« nastao iz sanskritske reči »arva« koja oz­
načava »odličnika«, »pripadnika čiste kaste«. Međutim, i tada
je upotrebljen kao sinonim za narode koji govore ideoevropske
jezike.
I sam autor lingvističkog pojma »arijevski« F. M. Miler,
predavač iz Oksforda, protestvovao je protiv njegove zloupo­
trebe i još 1888. godine pisao: »Meni se čini etnolog, koji go­
vori o arijskoj rasi, arijskoj krvi, arijskim očima i kosi, upra­
vo tako grešan kao lingvista koji govori o dolikokefalnom re-
čniku ili brahikefalnoj gramatici. To je slabije nego vavilon-
ska konfuzija jezika — to je najčistija krađa«.
Iz srodnosti arijskih jezika neki filozofi, etnolozi, istori-
čari i drugi izveli su hipotezu o rasnojedinstvenom »arijevskom
narodu« nastanjenom u Centralnoj Aziji a potom, migracijama,
proširenom u Persiju, Indiju, delom i u Evropu, prenoseći sve
osobine »arijevske kulture«. Mada naučno neodrživa ova hipo­
teza pretvorila se u razvijenu političku, ideološku doktrinu ko­
ja je odigrala značajnu ulogu u dovršenju rasističkog, posebno
fašističkog poimanja društva, a posebno je imala značajnu
monstruoznu ulogu u nacističkim rasističkim pogromima (na
primer »Arijevski zakon« protiv Jevreja).
Pojam nordijske superiornosti i rasne čistote kao ključni
pojmovi nemačkog rasizma, povezani su sa antisemitizmom.
Vagneru, Eugenu, Karlu Diringu i mnogim drugima činilo se
da su Jevreji nosioci antiteze »nemačkim osobinama«. Uz to,
o.
Gustav Le Bon, Psihološki zakoni razvića naroda, »Knjižara Zdravka
Spasojevića«, Beograd, str. 15, 27—29.

155
antisemitizam pomešan je i sa poistovećenjem jevrejstva i
marksizma, socijalizma, a kao jedan od »krunskih dokaza« i
ovog poistovećenja isticano je da je Karl Marks Jevrejin i, uz
to, protivnik patriotizma — ljubavi za domovinu. Uostalom,
to je i zato što je i sam antisemitizam jedan od najekstremni­
jih oblika rasnog šovinizma. On Jevreje proglašava za krivce
za sve društvene, ekonomske i druge nedaće. Antisemitizam je,
još od srednjeg veka, povezan sa reakcionarnom politikom.
Prvi spoj te vrste ostvaren je sa evropskom reformacijom.
Uostalom, jedan od najjasnijih istorijskih primera isticanja za-
hteva za istrebljenjem »nižih« rasa i za čistotom »više« rase,
pruža vladavina Ferdinanda II Katoličkog (1452—1516) tog
vatrenog branioca inkvizacije u Španiji, započeta kao masovni
pogrom Jevreja i Maura. Naravno, pod »nečiste« svrstavani su
i svi oni koji su, posle 1391. godine, prešli na hrišćanstvo. Ova­
kvi »pregledi krvi« vršeni su u Španiji sve do 19. veka. Među­
tim, vrhunac je dostignut sa Hitlerovim planom za »konačno
rešenje jevrejskog pitanja«. Izražavajući pre svega shvatanja
srednje klase iz koje je ponikao i sam Adolf Hitler »Mein
Kampf« koji utemeljuje nacional-socijalističko poimanje prav­
de po kome je »pravedno sve ono korisno nemačkoj naciji«, a
nepravedno je sve ono što joj šteti. Borba protiv Jevreja je,
naravno, pravedna čak je i »deo genija velikog vođe da posti­
gne da čak i vrlo različiti protivnici izgledaju kao da pripada­
ju samo jednoj kategoriji«. »Kategorija« u koju se usredsre-
đuje sva mržnja su Jevreji7.
U Trećem Rajhu rasizam i antisemitizam doživljavaju svo­
ju kulminaciju — postaju državna ideologija i otpočinje prak-
tičko ostvarivanje postavke o svetskoj misiji najviše rase kao
vladajućeg naroda (»Röchste Rasse als Herrenvolk«). Već se
7. I 1933. godine, usvaja odredba o očuvanju čistote arijevske
rase (tzv. Arierparagraph), odnosno »isključenje svih nearije-
vaca iz javne službe, polujavnih i kulturnih poziva (lekari, pi­
sci, slikari i si.), svih škola i univerziteta. A u tzv. Nürnberger
Gesetre-u (15. IX 1935. godine) pooštravaju se mere protiv ne-
arijevaca, posebno protiv Jevreja. A samo u zadnjoj, tzv. tre­
ćoj fazi biološkog istrebljenja Jevreja (1941—1945. godine)
poubijano, ugušeno i spaljeno je oko šest miliona Jevreja. Me­

Enciklopedija Leksikografskog zavoda, knj. 5, Jugosiovenski leksiko­

grafski zavod, Zagreb, 1972, str. 394; C. F. Ware, K. M. Panikkar. J. M.
Romein, Historija čovječanstva, XX stoljeće, tom VI, svezak IV, »Na­
prijed«, Zagreb, 1971, str. 22—24.

156
đutim, i pored svih ovih činjenica ne bi se mogla prihvatiti
tvrdnja da se »po tradicionalnom nemačkom shvatanju nacija
vezuje za rasu«8. I to, pre svega, zato što u »nemačkom tradi­
cionalnom shvatanju« ima i drugih određenja (Hegel, Marks
i Engels i brojni drugi autori). Zatim, što rasizam nije isključi­
va »privilegija« Nemačke. O tome svedoči, na primer, i rasi­
stički prezir Arapa prema crncima kao nižim bićima ili isti
takav odnos prema crncima belaca sa juga SAD ili iz Južne
Afrike. Uopšte, ovakvo »nacionalizovanje« teorije predstavlja
olak i nedovoljno argumentovan postupak koji se približava
kategoriji stereotipa, pa i predrasuda.
Posle ovakve prakse postalo je posve očito da je osnov
rasističkog učenja shvatanje o rasnoj superiornosti »čiste ra­
se«. Otuda je i naučno dokazana istina da ne postoje »čiste
rase« dovoljni dokaz za tvrdnju o iluzornosti celokupnog ovog
učenja te i rasističkog određenja nacije. Ali, iako je ideja o
»čistoj rasi« lažna, iluzorna, nenaučna, neistinita ne bi se mo­
glo tvrditi da nije bez uticaja9. Naprotiv, ona, kada se razvije
u ideologiju i politiku omogućava da se razviju moćne snage
ljudske destruktivnosti. Postaje sredstvo za opravdanje rop­
stva i kolonijalizma10. Uostalom, uverenje da su neke ljudske
podvrste biološki i kulturno inferiorne staro je. Još su drevni
arijski osvajači Indije smatrali dravidske narode na jugu in­
feriornim zbog njihove tamne puti. I Kinezi su, na primer, isti­

Prof. Jovan Đorđević, Politički sistem, »Privredni pregled«, Beograd,

1973, str. 646.
9.
Na primer, u toku drugog svetskog rata su na liniji ostvarivanja ove
ideje ispoljeni krajnje divlji oblici mržnje i uništenja naroda i »rasa«.
Otuda je postalo nužno da se nasuprot rasizma razvija i brani ideja o
jednakosti rasa i etničkih grupa, što je ušlo i u osnovne postavke delo-
vanja Organizacije ujedinjenih nacija, posebno UNESKO-a. Od posebnog
značaja u obnavljanju ove funkcije je »Međunarodna konvencija o ot­
klanjanju svih oblika rasne diskriminacije« koju je donela Generalna
skupština OUN, 21. decembra 1965. godine, na osnovu »Deklaracije« o
istim problemima usvojene 14. decembra 1960. Od dokumenata speci­
jalnih agencija ističe se »Konvencija o otklanjanju diskriminacije u
zaposlenju i profesijama«, koju je usvojila Međunarodna organizacija
rada 1958. godine. Sam UNESKO je preduzeo niz aktivnosti (počev od
Četvrte sesije Generalne konferencije, 1949) na izučavanju i rasprav­
ljanju ove problematike što je rezultiralo i »Deklaracijom o rasi i ra­
snim predrasudama«, usvojenoj 1967. godine u Parizu.
10.
Carls Darvin, Ćovekovo poreklo i spoljno odabiranje, »Matica srpska«,
Novi Sad, 1977, str. 114; Luis Lc Fur, Races, Nationales, Etats, »Felix
Alcan«, Paris, 1922, pg. 39.

157
cali svoju kulturnu superiornost prema okolnim »varvarima«.
Ali, savremene uzroke rasizma trebalo bi tražiti u društvenom
i ekonomskom razvoju, naročito u kolonijalnim društvima (a to
su, pre svega, velike nejednakosti u svojini i vlasti, problemi
zapošljavanja, stambeni, politički život, obrazovanje i izrica­
nje pravde i slično); u pojedincima i njihovim ličnim slabosti­
ma i sklonostima ka usvajanju i pokazivanju rasnih predrasu­
da, koje, ponekad, čuvaju male grupe, udruženja i društveni
pokreti određene vrste, čiji su koreni u društvenom i ekonom­
skom sistemu određene zajednice. Zato je i način rešavanja
ovog problema u promeni društvene situacije i u sprečavanju
onih koji su puni predrasuda da deluju u skladu sa svojim
shvatanjima kao i u borbi protiv ovih lažnih verovanja. A pro-
mene u društvenoj strukturi zahtevaju odluku političkog ka­
raktera, ali i aktivnost prosvete, ekonomskog i socijalnog ra­
zvoja, masovnog komuniciranja, prava11.
Rasizam se, deiiimično, ikorani i u prvobitnoj, najrud'imen-
tarnijoj predstavi i svesti čoveka o sebi samom i o drugima.
O tome govori i to što mnoge ljudske zajednice, posebno one
na stupnju sabirača i lovaca, samo sebe nazivaju imenom »čo-
vek«, odnosno »ljudi«. Svi izvan te zajednice su »neljudi«. Ta­
ko su, na primer, za Eskime »Inukik«, odnosno »Inuit« samo
Eskimi. A indijanska plemena Papgo, Navaho i Hajda samo
sebe nazivaju narodom (»av-av-tam«), kao i indijsko pleme
Hotentoti (»koikoin«). Pri tome se polazi od toga da svi koji
govore drugim jezikom, koji ja ne razumem, a naročito ako
su i različitog izgleda, predstavljaju potencijalne neprijatelje,
i, jedinstveno, nisu ljudi.
I savremeni čovek nosi svoje podsvesno određenje da je
samo on čovek a njegova grupa »mi« ljudi; da je »naša« kul­
tura najviša itd. To je i u osnovi napred naznačenog razlikova­
nja »varvarskih« od »nevarvarskih« naroda kao i u osnovi dok­
trina o izabranim narodima. Ova podela naroda sadržana je
već u hrišćanskom određenju neznabožačkih naroda, nacija
(Egipćani, Grci, Latini i drugi narodi koji još nisu primili hri-
šćanstvo ili su se oblikovali pre Hrista)12.*6

Međunarodna deklaracija o rasizmu, »Arhiv za pravne i društvene nau­

ke«, Beograd, 4/1968, str. 113—115.
Giambattista Vico, Načela nove znanosti, »Naprijed«, Zagreb, 1982, str.
6, 7, 10, 11.

158
 U istoriji gotovo da nema naroda iz koga ne dopiru gla­
sovi o njegovom posebnom mestu u svetskoj istoriji, o njego­
voj misiji koja je jedinstvena za svet. Među »izabranim naro­
dima« posebno i jedno od prvih mesta pripada jevrejskom na­
rodu. Ovaj »princip bogoizabrane grupe« nalazi svoju primenu
sve do danas. U stvari, u nacionalnoj eri on doživljava svoju
kulminaciju. Na primer, na osobeni način ovakvo verovanje se
prenosilo i na Amerikance-SAD-e: »Očigledno da ima mnogo
istine u verovanju da je čudesni napredak Sjedinjenih Drža­
va, isto kao i narodni karakter, rezultat prirodnog odabiranja,
jer su se najenergičniji, najnemirniji i najodvažniji ljudi iz
svih delova Evropa iseljavali za vreme poslednjih deset ili dva­
deset generacija u tu veliku zemlju i u njoj su uspevali naj­
bolji«. Odnosno, piše Darvin, »da onaj narod kod koga se du­
go vremena rađa najveći broj ljudi visoko inteligentnih, ener­
gičnih, hrabrih, odanih zemlji i blagonaklonih, da taj narod
mora odneti pobedu nad narodima u kojih toga manje ima«IJ.
Pri tome ne uočava, na primer, da su se Sjedinjene Američke
Države razvile u najveću svetsku kapitalističku silu pod nizom
jedinstvenih istorijskih okolnosti. Najvažnija među njima je
da je kapitalistički način proizvodnje reprodukovan na osnovi
robovskog rada. I zato je pitanje rase oduvek vodeće političko
pitanje na kome je počivala mogućnost solidarnosti radničke
klase u SAD. A ni industrijska revolucija i ukidanje ropstva,
koje ju je pratilo, nije ukinulo rasizam kao ključno socijalno,
ideološko i političko pitanje radničke klase. Takođe, industrij­
ski razvoj bio je povezan s poljoprivrednim krizama u Južnoj
i Istočnoj Evropi te se je radnička klasa formirala na imigracij­
skoj osnovi. Na taj način izvorne tradicije belih radnika bile
su podređene rasnom ii etmčkotm karakteru proleterskih
slojeva*1415.
Verovanje u posebnu pozvanost sadržaj je i moderne na­
cionalističke mitologije po kojoj je sve što se odnosi na vla­
stitu naciju primerno i sveto, a kako sveti narod posvećuje i
tlo na kome živi. Ono se ne da nikome, dozvoljeno je samo na­
padati na tuđu teritoriju jer ona je »varvarska«1'.

Carls Darvin, Čovekovo poreklo i spolno odabiranje, »Matica srpska«,

Novi Sad, 1977, str. 136.
14.
Stanley Aronovvitz, Marksizam u američkom kontekstu, »Naše teme«,
Zagreb, 4/1983, str. 508.
15.
Nikola Dugandžija, Religija i nacija. Centar za kulturnu djelatnost Za­
greb, Zagreb, 1983, str. 113, 114, 230—232, 234; Svetozar Marković, Na­
159
 U rasističkoj i nacionalističkoj ideologiji i mitologiji po­
jam »Tuđeg« i »Tuđinca« koji je, najčešće, nosilac svih nega­
tivnih oznatka ili tačalka presecanja raznih stereotipa, predrasu­
da, egzaltiranih stanja, strahova i stresova.
»Tuđe« je, uvek, nasuprot »mome«. Ono je nešto nepo­
znato sa čime se ne treba orođavati, mešati, čak ga ni dodiri­
vati. I to zato što dovodi u pitanje rasnu, nacionalnu, versku
ili ideološku pravovernost i čistotu. Ali, i zato što u sebi nosi
i iz sebe može da poseje neposredno uništenje »moje rase«,
»moje nacije«. Zato bi »tuđe«, »tuđinca«, »tuđice« itd. tre­
balo uništiti. Na njemu bi trebalo pokazati svu svoju »supe­
riornost«. No, ovakav odnos prema »tuđem« i prema »tuđin-
cu« ne gradi se samo na izrazito negativnim predstavama o
njemu i potcenjivačkim odnosom prema njemu. Ponekad to
je odnos koji nastaje iz straha od »nadmoći »tuđeg«. Ovu
situaciju susrećemo, na primer, u svim totalitarnim režimima
koji svesno i organizovano podstiču strah od »spoljnjeg i unu­
trašnjeg neprijatelja«, kombinujući ga s predstavama o snazi
»neprijatelja«. Istovremeno, zagovara se zbijanje »svojih re­
dova« i »usavršavanje« svojih rasnih ili nacionalnih »vredno-
sti«, a odnos »nadmoćnog potcenjivanja« svega što je »niže
vrednosti« iskazan je u, često raširenim, predrasudama prema
islamskom svetu, koje se napajaju iz evropocentrističkog po­
gleda na svet i na društvo. Elementi ovakvog odnosa prisutni
su i u mitu o »superiornosti jezika«16. Pod uticajem ovoga mi­
ta osnovna komunikacijska uloga jezika potiskuje se u drugi
plan a ističe se njegovo romantičarsko uzdizanje do obogotvo-
renja. Jezik se tada pretvara u instrument međusobnog optu­
živanja kao i jezičkog i kulturnog »obračunavanja« sa »stran­
cima«, »tuđincima« — zapravo »tuđicama«. Zahteva se jezi­
čka čistota koja je nužno povezana s verovanjem da je sop-
stveni nacionalni jezik lep, zdrav i razumljiv17. Sve to pak ne­
dostaje »tuđim« jezicima, posebno onima kojima govore za­
čela narodne ekonomije ili nauke o narodnom blagostanju po N. G. Čer-
niševskom (Sabrani spisi, IV, »Kultura«, Beograd, 1960, str. 23, 24);
Dimitrije Tucović, Srbija i Arbanija, »Radnička štampa«, Beograd, 1974,
str. 29.
16.
Darko Tanasković, Arapski jezik u savremenom Tunisu, Filološki fa­
kultet Beogradskog univerziteta, Beograd, 1982, str. 18.
17.
Tako na primer čini i Bojan Stih u članku: Slovenski narod hic et nunc
(To ni nobena pesen, to je ena sama Ijubezen, »Cankarjeva založba«,
Ljubljana, 1983, str. 243).

160
jednice ili grupe ljudi koje se smatraju neprijateljskim. U na­
šoj konkretnoj jezičkoj situaciji a na primeru jedinstvenog je­
zika s varijantskim razlikama kakav je srpskohrvatski jezik
razvijaju se, čak, tendencije potpunog razdvajanja na dva ili
više jezika kao i tendencije »što potpunijeg čišćenja« od »kroa-
tizma« ili od »srbizma«18.
Međutim, jezički purizam i »kulturno-jezički nacionali­
zam«, u svojoj biti, jezičko je ispoljavanje užeg ili šireg dru­
štvenog knoflikta. Uostalom, u situacijama krize i međurasnih,
međunacionalnih i drugih sukobljavanja stvaraju se okolnosti
šrire nesigurnosti što, pak, uslovljava da se kategorija »tuđin-
ca«, »tuđega« pojavljuje kao jedna od bitnih vrednosti, foku-
snih tačaka stabilizovanja poljuljanog sistema vrednosti i ose-
ćanja. To su situacije u kojima čitave grupe, delovi nacije po­
staju pravi ksenofobi a ksenofobija označava stanje duhova i
ispoljavanja strasti u datoj sredini. Dolazi do prenaglašavanja
emotivnog odnosa i nesputanim strastima vođenog delovanja
što uslovljava, s jedne strane, nacionalističke ili rasističke eska­
lacije i, s druge strane, dalje učvršćivanje nacionalističkih, ra­
sističkih, ideoloških i drugih mitova i predrasuda.
»Ksenofobija« je, pak, reč grčkog porekla koja je, kasni­
je, preuzeta u latinskom jeziku, i u tom obliku se sačuvala do
današnjeg dana. Ona označava stanje duha ksenofoba, strah
od stranca, neprijatelja, tuđinca ili strah od tuđe stvari19. Ona
je oznaka i za neprijateljsko držanje prema strancima. To je
u biti zatvaranje pred novim, nepoznatim. To je zahtev da se
određena grupa ljudi, zajednica, nacija ili čitavo društvo za­
tvori, otuđi od sveta. Ovo zatvaranje je, u svojoj tendenciji, sve-
opšte — od jezika, preko kulture i politike, sve do ukupnih dru­
štvenih veza. O ovom svedoči i sadašnja zatvorenost Albanije.
To je zatvaranje samo prividno »defanzivno« a u svojoj biti i
po svojim poznatim istorijskim manifestacijama ono je eks­
panzivno, osvajačko nastojanje.
U svojim najranijim poznatim oblicima ksenofobija je is-
poljavana kao odraz straha ljudi pred stranim ljudima ili ne­
poznatim stvarima, pojavama i, istovremeno, snažnog uticaja
IO.
Mirko Canadanović, Protiv zloupotrebe jezika u nacionalnom pitanju,
»Gledišta«, Beograd, 5/1967, str. 698.
19.
Larousse du XXe sičcle, Tome slxieme, Librairie Larousse, Paris 1933,
pg. 1102; Webster’s Intermediate Dictionary, Merriam-Webster INC, Pu­
blishers Springfield, Massachusetts, USA, 1986, 883.

161
plemenske, klanske zatvorenosti. U modernom društvu kse­
nofobija, u širem društvenom značenju, najčešće, izniče iz šo­
vinističkih, nacionalističkih, rasističkih i religioznih predrasu­
da20. To se možda ponajbolje i najjasnije vidi u ekspanziji im­
perijalizma ili u nemačkim osvajanjima u znaku i za račun
»Velikog Rajha«. Međutim, ksenofobija je potencijalno sadr­
žajna u samoj biti modeme države .i u njenom odnosu prema svo­
jim podanicima, odnosno prema strancima. Ova država je nasta­
la na rasparčanosti čovečanstva i zato je održana raznim sred­
stvima sve do rata. Za ovu državu »stranac« je svako ono lice
koje nije »domaći državljanin«, koje nije podanik države. Stra­
nac je bez ikakvih ili sa bitno ograničenim pravima21. Od ovak­
vog položaja stranaca pa do situacije predominacije političkog
voluntarizma, nacionalističkih i rasnih predrasuda u procenji-
vanju ko je stranac, tuđinac — tanana je linija.
I u savremenom jugoslovenskom društvu sve češće se is-
poljavaju znaci masovne ksenofobije i to kako u odnosu po­
jedinih grupa Albanaca prema drugima u Jugoslaviji tako, na
primer, i u odnosu pojedinih grupa Slovenaca prema »spolj-
nom okruženju« i posebno prema »Turcima«, »Jugosima«, »Bo­
sancima«, to jest »stranim radnicima«, ali i u odnosu pojedinih
grupa Srba prema Albancima, itd. itd. Ovakav odnos ima svoje
istorijske uslovljenosti i pretpostavke ali on je i rezultat sa-
vremenog uticaja određenih društvenih činilaca. Među ovim
ističu se sveopšta dominacija »logike«, sticanja i zaštite »Moje­
ga«; ukupna društvena nesigurnost i nestabilnost prouzroko­
vana društvenom krizom a posebno pojačana agresivnim na­
stupom velikoalbanskog nacionalizma i separatizma ali i sve
prisutnijom političkom manipulacijom ljudima i njihovim ose-
ćanjima koja se nastoje usmeriti u pravcu sukobljavanja s
drugim nacijama. U tome se vidi sredstvo za odvraćanje paž­
nje od širih društvenih problema a time i od stvarnih uzroka
i nosilaca postojeće krize i nestabilnosti. Ostvaruje se prili­
kama primereno »sveto pravilo«: »Dividae et Impera«. Rezul­
tat je, pak, odbijanje svega što je novo, revolucionarno, pa i
samoupravnog razvoja. Zato, širenje »ksenofobičnog stanja«
ne samo da pojedince i određene grupe ljudi dovodi u stanje

Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Jugoslovenski Leksikografski

zavod, Zagreb, tom 3, 1967, str. 681.
Pravna enciklopedija, »Savremena administracija«, Beograd, 1985, str.
1606, 1607.

162
 u kome su spremni da čine, i u kome i čine mnoga nečoveštva,
ljudima nedostojna dela već i čitavo društvo upućuju u pravcu
sveopšte i trajne stagnacije. Ovakvo usmeravanje pojdinaca,
grupa ljudi, nacija i društva karakteristično je, u krajnjoj li­
niji, i za rasističke i nacionalističke mitologije i eskalacije. Za­
to se može i reći da je ksenofobija tek jedan od vidova indi­
vidualnog i sociopsihološkog ispoljavanja ove mitologije, eska­
lacije.
Rasizmu i nacionalističkoj mitologiji zajedničko je i to
da su, u krajnjoj liniji, sredstva ideološkog »opravdanja«, od­
nosno prikrivanja klasne vladavine unutar »svog« naroda, na­
cije, rase kao i nad drugim narodima, rasama22. To je ideolo­
gija porobljivača, ideologija opravdavanja gospodarenja nad
porobljenim narodima. Primer Kju-Kluks--Klana u SAD ili ra­
sizma i aparthejda u Južnoj Africi to potvrđuju. Na primer,
načelo aparthejda podrazumeva trajnu nadmoćnost Evroplja-
no unutar »evropskog društva« u koje Afrikanac može da stu­
pi isključivo ako pridonosi svojom radnom snagom; zatim,
fizičko, kulturno, društveno odvajanje Afrikanaca od Evrop­
ljana i razvoj »afričkog društva« samo na osnovu njegovih tra­
dicija i veština a ne i tradicija i veština »evropskog društva«.
Ideja o »izabranoj« rasi (narodu) je pandan klasnoj (sta-
leškoj) diferencijaciji. Međutim, za razliku od klasne diferen­
cijacije, na »izabranost« podjednako može pretendovati svaki
pojedinac, rasna ili etnička grupa.
U različitim društvima rasizam je, u svojim različitim ob­
licima, služio interesima različitih klasa. U robovlasništvu ra­
sizam služi interesima robovlasnika, koji su tvrdili da bi iz­
jednačavanje ljudi u osnovnim pravima protivrečilo samoj pri­
rodi u kojoj caruje nejednakost. U doba feudalizma on dobija
oblik dogme u vidu »plave krvi« gospodarećeg sloja koji je, po
prirodi ili od Boga, predodređen da samostalno i samovoljno
odlučuje o sudbini potčinjenih. U doba imperijalizma on je
ideološko opravdanje za otimanje zemljišta od domorodaca
i njihovog potčinjavanja kolonizatorima itd. Stalna oznaka mu
je, međutim, u tome da je doktrina društvene represije, koja
čoveka vidi samo kroz njegove fizičke osobine. Uzdižući tako
životinjsko na nivo vrhovnog zakona ljudske volje i akcije,
ova doktrina vodi i u moralnu regresiju. U suštini, to je odri­
canje svake mogućnosti napretka, poboljšanja društvenih, eko­
22 .
Rene Johnnet, Predgovor (Luis le Fur, Races, Nationality, Etats, »Felix
Alcan«, Paris, 1922, pg. VI).

163
nomskih i političkih odnosa. Otuda je on i suprotstavljen po­
imanju istorije kao čovekovog dela.
Rasizam izražava lažno verovanje da se pomoću nauke, po­
sebno pomoću biologije može dokazati nepromenljivost posto­
jećih razlika i da se može ovekovečiti potčinjenost ljudi, ljud­
skih grupa i zajednica. U tom cilju, posebno se pribegava zlo­
upotrebi onih naučnih rezultata koji omogućavaju održavanje
»higijene« — »čistote« rase. Tako su nastojanja eugenike da
razvije metode veštačke selekcije, često poistovećivana sa kri­
minalitetom a potiskivano je i ono što je u nastojanjima euge­
nike stvarno naučno i sa stanovišta ljudskosti legitimno. Stano­
vište je rase zatvoreno i fiksirano i da kado se ono uzme kao
stanovište za objašnjenje nacije, tada se princip nacije zame-
njuje biološkim ili etnografskim principom. Zapravo, potpu­
no se menja plan rasprave i, istovremeno, sa istorijskog, dru­
štvenog terena prelazi se na teren apriornosti. Ovaj prelaz ogle­
da se u tome što se nacija posmatra kao čoveku urođena »pri­
rodna osobina« koja, zato, čoveka prati od samog njegovog
početka. U stvarnosti, nacija to nije. Nacija je istorijska, dru­
štvena pojava. To je zajednica ljudi koja ima svoje tačno odre­
đeno mesto u istoriji. Ako bi se nacija određivala po »krvi«
tada bi ispalo da ona postoji od kada i konglomerati zajednica
po krvi. Međutim, svekolika istorija pokazuje da to nije tačno,
da je nacija pojava modernog društva i da ona ne počiva na
zajednici po krvi. Zato se, u teorijskim određenjima nacije,
mora voditi računa o tome da se ljudska istorija bitno razli­
kuje od zoologije i da, u ljudskoj istoriji, osim rasnih, antro­
poloških obeležja, postoje i razum, pravda, istina, lepota, vo­
lja, itd. A kako se nijedna nacija ne sastoji samo od jedne ra­
se (odnosno nijedna se ne može pohvaliti »čistom krvlju«),
tada je naučno, teorijski korektno da se termin »rasa« ne upo­
trebljava čak ni uslovno u raspravi o naciji. »Rasu« kao antro­
pološki pojam treba i koristiti u njegovom antropološkom zna­
čenju, a pojmove »nacija« i »nacionalitet« u njihovom druš­
tvenom značenju. Uostalom, i sa antropološkog stranovišta,
kovanica poput »srpska rasa« ili »francuska rasa« pravi je
pravcati non-sens.
A kada ovu tezu prenesemo na objašnjavanje međuljud­
skih odnosa, pa i odnosa među nacijama tada, pre svega, u
ideologiji i politici, dobijamo rasizam. Barem u Jugoslaviji
ne bismo morali da idemo daleko, ni prostorno ni u prošlost,
da bismo znali koje su sve krvave posledice primene ovog sta­
novišta u rešavanju nacionalnih pitanja i (među)nacionalnih
164
odnosa. Uostalom, brojni su dokazi i o među i u nama posto­
jećih rasističkih predrasuda i postupaka, na primer prema
Romima. Zar nije dovoljna opomena rasistički zahtev za
»etnički čistim Kosovom«? Verovatno da i nije za one koji ni­
su ništa naučili ni iz prakse četničke »kame« i »Z«. Za one koji
ništa nisu naučili iz pomora ljudi u Jasenovcu, na primer. Ta­
kvi verovatno i ne mogu ništa naučiti. Ali, zato ostali nemaju
pravo na mirenje s najnovijim pokušajima oživljavanja ovak­
vih teza. I to, pre svega, zbog demokratije, slobode i elemen­
tarne ljudskosti.

165
(3)
PATRIOTIZAM, UNIVERZALIZAM I
INTERNACIONALIZAM

Kao što je već ukazano u teorijskim raspravama, a posebno

u ideološkim objašnjavanjima i opravdavanjima, često dolazi
do poistovećivanja nacionalističkog opredeljenja, osećanja i
aktivnosti s patriotizmom.
Ova pojava je omogućena time što su koncepti »nacija«,
»nacionalna država« i »otadžbina« nastali i razvijali se u istoj
istorijskoj epohi, tačnije počev od 16. veka.
Jednu od prvih upotreba reči »patrie« u savremenom zna­
čenju imamo kod Joakim di Belaja, 1549. godine, u spisu »De­
fense et illustration de la langue francaise«, koji govori o pri­
rodnoj ljubavi prema svojoj otadžbini. Takođe u 16. veku,
upotrebljava se i reč »patriota« u savremenom značenju i to
u pamfletima objavljenim u Flandriji, 1578. godine — »Pismo
dobrog patriote dobrim patriotima« (»Lettre d’un Bon patriot
aux Bons Patriots«).
Ali, od tada se utemeljuju i osobena značenja pojmova
»zemlja«, »otadžbina«*1. To se razlikovanje sačuvalo sve do
Rusoa, koji i pored razlikovanja »zemlje« i »otadžbina« iska­
zuje, za razliku od Voltera, d'Alambera i Enciklopedista, izve-
snu političku nezainteresovanost za ideju i osećanje ljubavi
prema otadžbini, mada i sam prema njima ispoljava svojevrs­
nu blagonaklonost. On se zalaže za to da bez obnove republi­
kanskih institucija nema ni otadžbine, ni građanina. Za nje­
govu koncepciju otadžbine i patriotizma bitno je da otadžbina
nije shvaćena kao puka »rođena zemlja«, »zemlja predaka«, već
kao institucije i zakoni, običaji, navike, vlada, ustav i način
postojanja koji iz toga proističe. Otadžbinom bi se mogli na­
zvati odnosi države i njenih podanika. Sa izmenom tih odnosa
1.
Kao u francuskom jeziku, u kojem se razlikuju »pays« i »patrie«, u ne-
mačkom jeziku razlikuju se »Heimat« i »Vaterland« (ili »Mutterland«).
Međutim, u engleskom se samo jednom rečju (»country«) označavaju
i »zemlja« i »otadžbina«.

166
iščezava i patriotizam . To nije nacionalna ali ni nacionalistička,
već kosm opolitska koncepcija otadžbine. Međutim, ima i ele­
menata za zasnivanje i nacionalističke koncepcije otadžbine.
Po Rusou neona otadžbine bez građana, a ni građana bez jav­
nog vaspitanja. Javno vaspitanje se, pak, ne ograničava na for­
m iranje, oblikovanje građanina već m ora razviti i »nacionalni
karakter«, odnosno svi narodi m oraju im ati »nacionalni karak­
ter«, a ako im nedostaje m oraju početi da ga izgrađuju, zahte-
va Ruso u »Projektu ustava za Korziku« i u »Razm atranjim a
o vladavini u Poljskoj«2.
Opšta oznaka Rusoovog poim anja patriotizm a je to da je
on ujedno poim anje slobode i nacionaliteta i to često u jednoj
reči: »otadžbina«. A to je m isao koja je vodila i italijanski
»Risorgimento«, koji teži »novoj slobodi«, koja će omogućiti
Italiji da postane »moderna nacija«.
Uopšte, veza između patriotizm a i republikanizm a je ka­
rakteristična za francusku misao i društvenu svest 18. veka.
Otuda je, verovatno, izveden i zaključak da u buržoaskoj re­
voluciji patriotizam nastupa, pre svega, protiv hrišćanstva, po­
sebno katoličkog univerzalizma koji uopšte ne poznaje patrio­
tizam, kao i da je patriotizam moguć samo tam o gde se repub­
likanskim slobodam a i dem okratskim jednakostim a briše raz­
lika između države i njenih podanika, a na mesto podanika
stupa građanin*1.

Zato, na primer, Anri Katrteron i označava Rusoa kao jednog od otaca

nacionalizma. Na ovakvu ocenu upućuje i Rusoov stav da su patriotizam
i ljudskost (humanost) u empiriji nespojive vrline. Svaki patriota je oko-
reo prema strancima: oni nisu ljudi, nisu ništa u njegovim očima (Ro­
bert Derathć, Patriotisme et nationalisme au XVIIle siede, L'idee de
nation, »Presses universitaires de France«, Paris, 1969, pg. 69—78). Među­
tim, smatram da je Frederiko Šabo bio u pravu kada je zaključio da
je Ruso, istovremeno otac moderne demokratije i modernog nacionalnog
osećanja (L’idća di nazione, »Editori Laterzza«, Bari, 1959, pg. 128).
3.
Tako, na primer, Monteskije ističe da patriotizam nije nikakvo prirodno
osećanje, već rezultat javnog vaspitanja, koji se izražava u demokratiji
(Montesquieu, De l'esprit des lois, (extraits), chap. V. »Libraire Larous-
se«, Paris, 1969).
Međutim, u Engleskoj, Lord Bolingbrok je u »Pismu o duhu patriotiz­
ma« (iz spisa »Ideje o patriotskom kralju«) dokazivao 1738. godine, da
ideje kraljevske vladavine i duh slobode nisu nespojivi. One se pove­
zuju u ideju o »patriotskom kralju«, iznad i izvan partija, koji brani i
pretpostavlja jedinstvo nacije (Robert Derathe, Patriotisme et nationa­
lisme au XVIIle siede, L'idee de nation, »Presses universitaires de Fran­
ce«, Paris, 1969, pg. 71).

167
 Kod prosvetitelja pojam otadžbina ima prevashodno ka­
rakter izbornog zavičaja. Otadžbina je država u kojoj se de-
luje, pod čijim se blagotvornim zakonima živi. Na taj način
otadžbinu određuju i Fridrih Nikolaj (1870. godine) a i Fihte
kada, neposredno pre »Govora nemačkoj naciji«, izražava spre­
mnost da se baci u zagrljaj francuskoj republici kao jedinoj
mogućoj otadžbini pravednih, to jest otadžbini onih koji vole
slobodu ljudi. No, ovom mišljenju, što je bitno, pre odgovara
kosmopolitizam, po kome iznad države i naroda uvek stoji
čovečanstvo, humanitet. Kosmopolitizam se borio za to da se
najvećem broju ljudi sopstvena otadžbina pojavljuje kao naj­
bolja država sa najboljim ustavom i najblagotvornijim zako­
nima. I da svako u njoj vidi zajamčenu slobodu i pravičnost.
I Ruso je svoj rodni grad Genf pokazivao kao takvu državu,
sve dok mu nije zabranjena knjiga o društvenom ugovoru. Me­
đutim, kada kosmopolitizam preuzme formu racionalnosti, ko­
ja zapravo ne želi da išta zna o razlikama između nacija i dr­
žava (kao što je primer sa nastojanjima Tomasa Džefersona
da izgradi američki nacionalni osećaj) tada je on zaklon za
jaki nacionalizam.
Ali, u Nemačkoj, u 18. veku, patriotizam nije povezan sa
republikanizmom već samo sa kosmopolitizmom. Klasična Ne-
mačka bila je kosmopolitska. Naklonost partikularizmu »Län-
dera« i vladivini ustava, podsticala je više osećanje humano­
sti i građanske slobode nego nacionalnog jedinstva. Zapravo,
nacionalno jedinstvo potisnuto je na račun kosmopolitizma —
ljudskih i građanskih sloboda. Ali, uskoro je usledio i prelaz
od kosmopolitizma ka patriotizmu, pa i nacionalizmu, što je
vidljivo već kod Fihtea4.
U »Raspravama o Nemačkoj naciji« Fihte pokazuje da ne­
ma stvarne suprotnosti između pravnog patriotizma i kosmo­
politizma. Pravi patriotizam se ne spaja sa partikularističkim
patriotizmom već je neophodan uslov za stvaranje autentičnog
kosmopolitizma. Patriotizam je volja da se doprinese celokup-
nom ljudskom rodu, i to, pre svega, kod pripadnika prosve-
ćene nacije.
Kosmopolitizam, pak, nije samo mir i harmonija među
narodima, to je hod čovečanstva prema većem znanju i razu­

Mada je ovaj prelaz do kraja izveden u raspravi Morisa Bušea, »Raspra­

va o osobenostima sadašnjeg vremena« (1803/1804) i, posebno, u »Patri­
otskim razgovorima« — Patriotizam i njegova suprotnost (1806/1807.
godine).

168
 mu, ka kraju mračnjaštva i napretku prosvećenosti. Problem
je, međutim, da se sazna kako čovečanstvo dostiže taj stadi-
jum. Odgovor je: čovečanstvo će taj cilj dostići pod vodstvom
prosvećene nacije. A kako u nemačkoj naciji »najodlučnije le­
ži klica ljudskog usavršavanja« to i uskrsnuće čovečanstva mora
poći od nemačkog naroda, a nemački narod je, po Fihteu,
jedini pra-narod novog veka. On je jedini sačuvao svoj živi
jezik i zato se uzdigao do stvaralačkog pesništva i slobode
nauke.
I iz ovog kratkog pregleda moglo bi se zaključiti da je
upravo 18. vek dao dva sastavna elementa ideji nacije, poima­
nju odnosa patriotizma i nacije kao i patriotizma i nacionaliz­
ma. To su republikanizam (demokratski smisao patriotizma
i nacije) i kosmapolitiizam ili, opštiije, univerzalizam a tačnije
univerzalna misija »velike nacije« i njene volje za moć.
Poimanje patriotizma koji se potvrđuje u ostvarivanju is-
torijske misije vodeće nacije, začeto kod Fihtea, nastavlja na
primer, i Dostojevski, po kome je vodeća nacija u istoriji, na­
cija sa »pravom na viši život«, ona nacija koja je obdarena
verom u to da želi i da može da svetu kaže poslednju reč, ob­
navljajući »svoje žive snage«. To je »vera u svetinju svojih
ideala; vera u snagu svoje ljubavi i žeđi da se služi čovečan-
stvu«; u opštečovečansko, u to da će »kad tad pred svetlošću
razuma i svesti pasti prirodne pregrade i predrasude, koje su
do današnjeg dana smetale slobodnom opštenju naroda ego­
izmom nacionalnih potreba, i da će već tada narodi početi
živeti jednim duhom i slično, kao braća, hrleći razumno i toplo
opštoj harmoniji«. A ta vera je kod svih Rusa »opšte, živa,
preča od svega« i jača rusku nacionalnu ideju. Nacionalna ru­
ska ideja je na kraju krajeva svesvetsko, svečovečansko ujedi­
njenje, zato je preporučljiva za sve Ruse da prekinu sve svoje
svađe i da na vreme postanu Rusi i nacionalisti3.
Zapravo, kako ističe Robert Derate, sve »velike nacije« sko­
ro fatalno veruju da im je namenjena univerzalna i unifikator-
ska misija prevazilaženja nacionalnih okvira. Velika nacija na­
stoji da preuzme naprikosnoveno vodstvo pokreta u kome su
angažovane, milom ili silom, skoro sve druge nacije. Ali, ni
jedna nacija ne može ostvariti univerzalnu misiju koju je ina-5

5.
F. M. Dostojevski, Politički spisi. I, »Narodna prosveta«, Beograd, 1934,
str. 246—249, 255—257.

169
če sebi zadala a da se ne koristi silom, da ne postane instru­
ment, sredstvo vladanja i sukoba sa drugim nacijama6.
Kant se nastavlja na ovu misao ističući da je patriotizam
»ako svaki pripadnik date države političku zajednicu smatra
majčinim krilom« a zemlju »očinskim tlom« iz koga je izni­
kao i koji mora iza sebe ostaviti kao skupoceni zalog. Svako
mora sebe da smatra ovlašćenim da zakonima sveopšte volje
štiti prava političke zajednice. Međutim, ne i da je podvrgne
pod svoju neuslovljenu volju7. Ali u okviru ove tradicije izvr­
šen je i prelaz od patriotizma ka nacionalizmu. To je obavlje­
no »dvostrukim klizanjem«. Prvo, kod Rusoa i francuske re­
volucije, od republikanizma inspirisanog patriotizmom u pa­
triotizam »nacionalnog karaktera« po shemi: republika je na­
cija, nacija je Francuska; drugo, kod Fihtea i njegovih nasled-
nika, od patriotizma kao ostvarenja »privilegovane« i »predo­
dređene« nacije sa kosmopolitskom »misijom« do ideala čove-
čanstva pangermanskog lika, odnosno do ideje o nemačkoj na­
ciji, koja je pozvana da za dobro čovečanstva preuzme vodstvo
nad drugim narodima. Zapravo, radi se o brkanju ili poisto-
veoivanjiu nacionalizma i patriotizma sa univerzalnim idealom,
kao na primer kod Mancinija. Ovakva linija prisutna je i u
marksističkom poimanju socijalizma, koje je ovaj poistoveći-
valo sa ruskim socijalizmom, to jest ruskim nacionalizmom.
Stvar socijalizma se poistovećuje sa sudbinom sovjetske Ru­
sije, SSSR-a, na isti način kao što i SAD nastoje da pod svoju
vlast stave sve snage koje služe »idealu slobode« nasuprot »ko­
munizma«.
Kosmopolitizam 18. veka (čiji je, možda, poslednji pred­
stavnik Gete) i Herderov univerzalizam (po kome prvo treba
biti građanin sveta a onda Nemac) pretrpeli su u 19. veku slom
i poslužili kao opravdanje za nacionalizam. Istovremeno, ostva­
rivala se intencija nacionalizma da svoju partikularno-nacio-
nalnu Mi-svest sakrije, zaštiti, da joj pronađe sigurnost i iden­
titet, posebno u revolucionarno izmenjenoj situaciji u jednoj
globalnijoj Mi-svesti (na primer, evropskoj ili široj) na koju
prenosi nacionalističke emocije.

Robert Derathć, Patriotisme et nationalisme au XVIIle siede (L'idee de

nation, »Presses universitaires de France«, Paris, 1969, pg. 83, 84).
Imanuel Kant, O uobičajenoj izreci: to bi u teoriji moglo biti ispravno,
ali ne vredi za praksu (Um i sloboda, »Mladost«, Beograd, 1974, str. 103).

170
 Pri tome bi trebalo imati u vidu i to da je univerzalizam
kao ideja, u istorijskom smislu stariji, dugotrajniji od principa
nacionalnosti i od nacionalizma. To je deo hrišćanske ideo­
logije ali i racionalističke ideologije revolucionarne građanske
klase koja se nastavlja i u ideologiji radničke klase — mark­
sizmu.
Temelje hrišćanskog univerzalizma udarili su, u prvim ve-
kovima naše ere, »sveti oci«. Sveti Avgustin je, na primer, u
»De civitate« zamišljao »državu božju« kao univerzalno hriš-
ćansko carstvo u kojem će duhovna vlast dominirati nad sve-
tovnom.
Nakon raspada Franačkog carstva, čiji je tvorac Karlo
Veliki težio da, na tradicijama Zapadne rimske imperije, stvori
univerzalnu svetovnu carevinu, Klinijevski pokret je pokušao
da reafirmiše Avgustinovu ideju o univerzalnoj crkvenoj dr­
žavi i o premoći papa nad carevima. Glavni ideolog ovog po­
kreta je opat Hildebrand, odnosno papa Grgur VII (sa »Dikta­
tom pape« iz 1073. godine, koji sadrži njegov crkveno-politički
program kojim započinje vek i po duga borba carstva i pap-
stva za prevlast nad hrišćanskim svetom Zapadne Evrope).
Carevi Svete rimske imperije nemačke narodnosti ali i pa­
pe bili su, počev od 13. veka, sve nemoćniji u težnjama da stvo­
re univerzalnu katoličku imperiju. Veliki jeretički i reforma-
cijški pokret (ailbižamsika jeres, Viklifovo učenje, Husov po­
kret, Luterov i Kalvinov protestantizam) uništiće i duhovno
jedinstvo katoličkog sveta. U međuvremenu, u većini zapadno­
evropskih zemalja, završava se period feudalne razdrobljenosti
i anarhije i stvaranja najpre staleške, a docnije apsolutne mo­
narhije.
U procese geneze kapitalizma, u 15. i 16. veku, Engleska,
Francuska, Španija, Holandija i Rusija ulaze kao jedinstvene
i čvrste državne teritorije, dok ovim procesima ujedinjavanja
i čvršćeg povezivanja nisu zahvaćene upravo one teritorije ko­
je su bile u sastavu Svete rimske imperije: Nemačka i Italija.
Ali, ni ovima hrišćanski univerzalizam nije više nudio nikakve
perspektive.
U razdoblju od 16. do 18. veka, uz pospešivanje procesa
stvaranja nacija, ideje hrišćanskog univerzalizma doživljavaju
definitivni istorijski poraz. Racionalistička buržoaska ideolo­
gija 17. i 18. veka postavlja idejne temelje na kojima su, u gra­
đanskim revolucijama, izrastale moderne evropske nacije. Naj­
hitnija tekovina ove ideologije je zahtev za izgradnju jednog
»racionalnog ili umnog poretka« zasnovanog na teorijama pri­
171
rodnog prava i društvenog ugovora, u kojem bi bila ostvarena
ravnopravnost svih »individualnih volja«, to jest jednakost svih
pripadnika društva kao posebnosti jedne »opšte volje«. Samo
u okvirima jedne državne zajednice pojedinac će, bez obzira
na svoje nacionalno, rasno i socijalno poreklo, moći eventu­
alno da računa na pravnu i političku jednakost s ostalim gra­
đanima. »Pravni poredak« buržoskog liberalizma nudio je sva­
kom pojedincu kao ličnosti, a ne pripadniku jedne nacije, jed­
naka prava, te je tako stvorio važan principijelni uslov za pre­
vladavanje nacionalnih i državnih granica kao okvira u kojima
se ostvaruju ljudska prava, političke slobode i građanska jed­
nakost. Polazeći od ovih principa revolucionarna buržoaska
svest iznedrila je iz »građanskog kosmopolitizma« ideje gra­
đanskog univerzalizma.
Prvi nagoveštaj ovih susreće se već u revolucionarnom raz­
doblju 1770—1825. Tako je, na primer, američka politička re­
volucija 1770—1783. ispisala u »Deklaraciji nezavisnosti« jedan
od najhitnijih principa ljudske univerzalnosti — princip na­
rodnog suvereniteta. Ovom principu francuska revolucija je
dodala parolu: »Sloboda, Jednakost, Bratstvo« i dopunjujući
ga i načelom nacionalnog suvereniteta. U Ustavotvornoj skup­
štini alzaški poslanik Merle de Due saopštava svetu: »Danas
kad je suverenitet naroda tako sjajno potvrđen ... (ni)pravo
nacije se više neće podređivati ugovorima kneževa«. Francuska
revolucija je tako javno proklamovala postojeću protivrečnost
mladog građanskog društva između opšteljudskih prava i po­
jedinačnih prava nacija.
Ustajući protiv sveta feudalizma, crkvenih dogmi i vladar­
skog apsolutizma, građanski ideolozi 17. i 18. veka zastupali
su interese ne samo svoje klase već i svih ugnjetenih društve­
nih slojeva. Oni nastupaju u ime »čitavog čovečanstva koje
pati«. (Prosvetitelji siu, zato, hjteli da oslobode ćelo čovečam-
stvo, ailii, tnajpre, jednu određenu Masu.)
Politički progresivno društvo, liberalno i demokratsko a
po idejno-filozofskom opredeljenju nacionalističko krilo gra­
đanstvo, kroz 19. i 20. vek, nosi buržoaski kosmopolitizam i
univerzalizam. I otuda građanski kosmopolitizam dolazi do iz­
ražaja u svim demokratskim i nacionalnim revolucijama, mada
im ne daje osnovni ton, zatim, u filantropskim i pacifističkim
pokretima. Osnovna teza mu je da je moguće stvoriti jednu
međunarodnu zajednicu slobodnih, miroljubivih zemalja po­
stepenim ujedinjavanjem postojećih nacionalnih država.
172
 Sve do 20. veka ostao je ovaj pravac na terenu čiste ideo­
loške i propagandne akcije da bi, sa ratnim strahotama izazva­
nim najagresivnijim nacionalizmima, dobio i praktičko-politi-
čki smisao u stvaranju Društva naroda (1919. godine), odnosno
Ujedinjenih nacija (1945. godine). Ali, ove dve tvorevine nisu
uspele da prevladaju dominantan princip buržoaske misli po
kojoj je nacionalna država racionalna tvorevina čija je dužnost
da se suprotstavi slepim silama prirodnih zakona, koje vode
stalnoj borbi u društvu. Nacionalna država treba da izbavi gra­
đansko društvo iz »prirodnog stanja« u kome deluju iracional­
ne sile »spoljne nužnosti« i da ga postavi na humanije osnove
»pravnog poretka«. A stvarnost isključive privrženosti nacio­
nalnoj državi, dovela je do toga da su se odnosi među narodi­
ma, u epohi kapitalizma, zasnivali na »prirodnim zakonima«
sile.
Iz ove protivrečnosti rađa se i buržoaski nacionalizam, ko­
ji se, u fazi borbe za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, za-
odevao ruhom univerzalnog pravnog poretka, da bi, po zavr­
šetku svoje revolucionarno-oslobodilačke misije, prešao na me­
tode ekspanzije, hegemonije i dominacije, pozivajući se na
»večne zakone prirode«, a za to je, možda, najbolji primer
fašistička diktatura.
Moglo bi se istaći da je i pojam »otadžbina«, kao i mnogi
drugi pojmovi, prevalio put od materijalno, čak fizički, pre­
poznatljive »porodične zemlje«, preko opšteg pojma »zemlja«
do posve ideološkog pojma. Ovaj put je uslovljen brojnim i
različitim društveno-istorijskim okolnostima, ali se ipak, u op-
štim crtama, podudara s nastankom i razvitkom modernog gra­
đanskog društva. Konstanta je takođe i to da je ovaj pojam
u sebi oduvek uključivao jednu dimenziju koju čini »korelat
psiholoških stavova« (individualnih i kolektivnih) i dimenziju
»ideološke otadžbine«, mada je život ponekad naglašavao jednu
od ovih dimenzija potiskujući drugu.
Borba oko patriotizma bila je a i danas je oštra, a u njoj
svoje mesto nalazi i nacionalizam (kao što je već pokazano).
Patriotizam može da bude kosmopolitski, ali i nacionalistički
i šovinistički, naravno, i stvarno nacionalno kao i odista demo-
kratsko-narodno i ljudski »usmeren«.
Dakle, i nacionalisti nastoje da sebe predstave kao »stvar­
ne patriote«, nasuprot »nenacionalnim kosmopolitima« i »in-
ternacionalistima«, koji su »nacionalni nihilisti«, »antinacio-
nalni« itd. Međutim, istorijska stvarnost na primer, pre i po­
sle prvog svetskog rata, pokazala je, da su ovi drugi najčešće
173
bili najbolji patrioti, a »pravi patrioti« nacionalističke orijen­
tacije antinacionalni. Pri tome se u krajnjoj liniji, to poduda­
ralo s klasnom podelom, na primer na buržoaziju i njen patri­
otizam, odnosno na proleterijat i njegov odnos prema patrio­
tizmu®. To je posebno izraženo u širokom buržoasko-demokrat-
skom pokretu 1848. godine, kada »domovina« prestaje da ozna­
čava feudalni zavičaj i prenosi se na naciju, teritoriju koja
pripada naciji; težnju za ekonomskim i političkim razvitkom
nacije i za sopstvenom državom.
Pojam otadžbine uključuje i određene »tuđine«, »tuđin-
stva«. Podela na »domaće« i »tuđine« prisutna je kroz ćelu
istoriju, ali se menjao kriterij podele. Nekada je to bila vera,
zatim, u srednjem veku, pripadništvo feudalnoj državi ili po-
sedu, feudu. U najnovijoj istoriji to je nacionalnost. Odnosno,
s nastankom nacionalne države pojam »domaćih« i »tuđina«
se istovremeno, uprošćava i usložnjava, jer se povezuje sa dr­
žavljanstvom. No, ideja: država — nacija, sukobljava se, od

Iz ovog zapažanja proistekla su i nastojanja u dogmatski orijentisanoj

nauci da se »bliže utvrdi« sadržaj »klasno određenih« poimanja patrio­
tizma i, uopšte, nacionalnog osećanja. Jedan od ovakvih primera je i
shvatanje Ziherla, po kome buržoazija u otadžbini nalazi nesmetano pra­
vo na eksploataciju nacija, odnosno njene ogromne većine, radničke
klase, kao i pravo na raspolaganje zemljom, to jest na prisvajanje nje­
nih prirodnih bogatstava u ime neograničene privatne svojine; zatim,
nesmetano raspolaganje nacijom i zemljom u borbi protiv drugih nacija
i zemalja za gospodstvo nad drugima. Međutim, »patriotizam radnog
naroda« uključuje u sebe težnju i borbu da domaća priroda, njene le-
pote i bogatstva postanu izvor blagostanja i napretka za sve radne lju­
de; prema nacionalnoj prošlosti to je odnos stvaralaca prema sopslve-
noj tvorevini, prema nagomilanim rezultatima sopstvenog tizičkog i um­
nog rada, prema tekovinama sopstvene borbe za slobodu i napredak;
ljubav prema nacionalnom jeziku kao moćnom sredstvu obrazovanja i
vaspilanja, prosvećivanja radnih masa za uspešniju borbu za slobodu i
napredak; ljubav prema njenoj budućnosti koja treba da nastane iz re­
volucionarne borbe samih radnih masa. On u sebe uključuje istinski in­
ternacionalizam. A ova povezanost internacionalizma i patriotizma uslov-
ljena je sledećim okolnostima: ukoliko su nacije sa svojim nacionalnim,
etničkim i političko-ekonomskim teritorijama, nacionalnim tradicijama
i kulturama »istorijski formirane i stabilne zajednice« (Staljin) utoliko
se sve opštečovečansko, internacionalno može konkretno, praktički ost­
varivati samo kroz nacionalno; radne mase jedne zemlje, rukovođene
radničkom klasom, po svojoj neugnjetačkoj prirodi teže mirnoj sarad-
nji s drugim narodima (Boris Ziherl, Komunizam i otadžbina, »Politička
biblioteka«, Beograd, 1949, str. 5—7). Čini mi se da bi, u teorijskim
razmatranjima, trebalo napustiti ovo umnogome pojednostavljeno i
»prelako«, »klasno razlikovanje« sadržaja patriotizma.

174
 samog početka, sa teritorijalnom isprepletanošću nacionalnih,
rasnih, verskih i drugih grupa. Pitanje »granice« sada se po­
stavlja kao složeno i osetljivo pitanje nacionalnih teritorija.
Za socijalizam je bitno usmerenje ka prevazilaženju »tuđin-
stva«. Prvi korak na ovom putu je ukidanje privatnog vlas­
ništva nad sredstvima za proizvodnju. A novi proizvodni, poli­
tički i kulturni oblici bi se razvijali kroz izraz ukupnog dru­
štvenog stvaranja i kao potvrda socijalističke zajednice. Poje­
dinac bi sve više bivao »pri sebi« u svim vidovima svoga posto­
janja. Zajedništvo ljudi bi se sve više zasnivalo na njihovoj
stvarnoj jednakosti i zajedničkim interesima i kolektivnom
stvaranju novih proizvodnih i političkih oblika. Ali, ovaj zaklju­
čak je tek relativno tačan.
O tome svedoči i primer nacionalističkog ponašanja većine
socijaldemokratskih partija u vreme izbijanja prvog svetskog
rata, kada su podržale ratnu politiku svojih vlada, ističući se
svojim 'socijalpatriotizmom'. Ili, primer staljinističke veliko-
državne i nacionalističke ideologije, koja se proširila i izvan
granica SSSR-a i, danas, predstavlja skoro opštu oznaku ideo­
logije i prakse vladajućih birokratskih slojeva u ovim dru­
štvima.
Kao što je napomenuto patriotizam je i osećanje, »psihič-
ko-moralna kategorija«9. To je vrsta emotivnog i aktivnog izra­
žavanja osećanja pripadnosti jednoj zajednici. Ta zajednica ne
mora biti samo nacija, niti jednonacionalna, ona može biti i
višenacionalna, internacionalna, pa čak i čitavo čovečanstvo.
Patriotizam je ljubav prema kraju, a tek u prenosnom smislu
ljubav prema ljudima koji taj kraj nastanjuju. Neko može biti
(hrvatski) patriot a da nema (hrvatski) nacionalitet.
Biti patriota znači pripadati i voleti ono čemu se pripada.
Zato patriotizam, u pravom smislu, ne može biti agresivan i
osvajački. On može inspirisati na oslobodilačke poduhvate i
imati revolucionarni karakter. Međutim, on zahteva da je i sa­
ma zajednica takva da se može voleti.
Rezultat dominacije u odnosima nacije može biti i geno­
cid — trajnije nastojanje ili praksa iskorenjivanja, zatiranja

9.
Međutim, trebalo bi izbeći iskušenje da se poimanje psihičkog, emotiv­
nog a i moralnog, svede na nešto neracionalno, ili čak na nešto potpuno
neutemeljeno u stvarnosti, što je inače česta pojava, posebno u marksi­
stičkoj literaturi.

175
celih nacija101. To je nabrutalniji oblik odnosa među nacijama,
koji ide čak za fizičkom eliminacijom pripadnika neke nacije“.
U okviru jedne države on može biti preduzet od strane većine,
zapravo od strane nacije koja je osvojila administrativno-po-
litički aparat. O tome svedoči istorija SAD-a u 19. veku i odnos
prema Indijancima, ili, danas, u Brazilu odnos prema Indijan­
cima Amazona. U praksi, genocid može imati razne oblike te i
oblik razaranja od strane vojske autohtone nacije, ali može
biti i deo ekonomske, socijalne ili kulturne strukture demo­
grafske politike pa sve do medicinskih eksperimenata. To može
biti i put da se pripadnici određene nacije nastane na terito­
riju na kojoj nisu do tada živeli stvarajući kolonije i potisku­
jući preživele pripadnike autohtonih nacija u rezervate u koji­
ma su izloženi asimilaciji. Ali, to je i osoben oblik istrebljava-
nja u procesu konstituisanja, čišćenja nacionalne teritorije, ko­
ja se homogenizuje zatvaranjem.
Genocid je moderan izum povezan sa nacionalnom drža­
vom, državom-nacijom. Kod pretkapitalističkih ekspanzija ne­
ma ovakve asimilacije i razmeštanja. Genocid je moguć tek
sa stvaranjem nacionalnih pregrada pred »stranim telima« unu­
tar granica.
Uspostavljanje dominacije nacije nad nacijom, može da
rezultira i asimilacijom — nestajanjem, tj. utapanjem potči-
njene nacije u drugu (vladajuću) naciju.
10.
Uobičajeno je da se, kao u Konvenciji o prevenciji i represiji zločinom
genocida (predlog) od jeseni 1948, genocid deli na »fizički« i »kulturni«.
Prvi je uništenje jedne grupe nacionalne, rasne, religiozne ili političke
do potpunog uništenja, smrti, ugrožavanja fizičkog integriteta, stavlja­
njem u uslove žiova koji mogu dovesti do smrti (izumiranja). Drugi je
akt razlaganja, uništenja jezika, religije ili kulture nacionalne, religioz­
ne rasne grupe (La protection internacionale des droits del homme, In­
troduction, »Department de 1'information des nations Unies«, 1948, pg.
46, 135, 136). No, osnovno je da je genocid, kao što piše i u rezoluciji us­
vojenoj od Generalne skupštine OUN, 11. decembra 1946. godine, »krše­
nje prava na postojanje grupe ljudi kao što je »homocid« ugrožavanje,
kršenje prava individue na postojanje. Genocid je zločin protiv prava
ljudi koji civilizovani svet osuđuje (Isto, pg. 97).
11.
Od genocida treba razlikovati okupaciju, koja je vojno zaposedanje ne­
ke zemlje, odnosno vojno podjarmljivanje neke nacije. Pravno ona nije
moguća unutar jedne te iste države, ali postoji mogućnost faktičke oku­
pacije neke nacije u granicama iste države. A ona (»faktička okupacija«)
postoji u blokovskom sistemu gde se nastoji da se legalizuje »teorija­
ma« ograničenog suvereniteta ili »višim interesima« (Dr Stipe Šuvar,
Odnosi u višenacionalnoj zajednici u suvremenom svijetu, »Komunist«,
Beograd, 1971, str. 20, 21).

176
 Asimilacija je, pak, globalni fenomen (politički, ekonom­
ski, društveni i kulturni)12. Na političkom planu to može biti
zagovaranje ideja etatističkog centralističkog razvoja jedno-
nacionalne države, a u višenacionalnim državama, preko uni­
tarističkih institucija, ograničavanje ispoljavanja osobenosti
nacija, a posebno nacionalnih manjina. Na jezičkom, kultur­
nom planu politika asimilacije ide za tim da razruši kulturni
i jezički identitet potčinjene nacije itd.
U teoriji se često ukazuje da asimilacija kao proces u ko­
me neka nacija, etnička zajednica ili grupa »prisvaja«, »guta«
pripadnike druge nacije, grupe — može biti dobrovoljna i pri­
nudna, prisilna.
Dobrovoljna asimilacija se, po ovim određenjima, najčeš­
će odvija doseljavanjem u druge etničke zajednice i uz posto­
janje orijentacije doseljenika ka što boljem prilagođavanju
(akulturaciji) novoj sredini i ostvarenju svojih pojedinačnih
ili grupnih interesa.
Prisilna asimilacija može obuhvatiti pojedine pripadnike
određene nacije, etničke grupe ili delove, odnosno celine ovih
nacija — grupa13.
Ovoj podeli može se zameriti to što nije posve jasno šta je
»prirodno« i »dobrovoljno« odnosno prisilno, jer se ta razlika
izvodi samo iz mogućeg stepena (valjda, političke) prisile. Me­
đutim, možda baš istorija naseljavanja američkog kontinenta
i asimilacije koje su se na njemu odvijale i odvijaju se, koje
inače kao »argument« navodi Šuvar, pokazuju, ili mogu doka*
zati i suprotno tvrđenje. Odnosno, ona ne poznaje neke stvar­
no dobrovoljne ili »prirodne« asimilacije, već asimilacije pro-
praćene krvnim sukobima, brojnim ljudskim žrtvama ali i u
materijalnim i kulturnim dobrima i vrednostima. To se ogleda

U određenim slučajevima, nacija zauzima vladajuću poziciju u državi i

može negirati prava na postojanje drugih nacija bez želje da ih fizički
eliminiše. Interveniše se u prava njihovih pripadnika kao građana ili se
negira njihov »kolektivni entitet« odnosno sistematski se uništava nji­
hov identitet i podvodi se pod identitet vladajuće nacije — to je politič­
ka asimilacija ili etnocid.
»Etnocid« je, pak, prevlast (vojna, policijska, kulturna ili druga), neke
zajednice nad drugom zajednicom. One se inače ne upotrebljavaju kada
ugrožena zajednica pruža aktivan ili pasivan otpor. Dakle, u pitanju je
sukob političke prirode među narodima, u kome je narod, narodnosna
činjenica od drugostepenog značaja.
Dr Stipe Šuvar, Odnosi u višenacionalnim zajednicama u suvremenom
svijetu, »Komunist«, Beograd, 1971, str. 19, 20.
177
u uništavanju brojnih etničkih zajednica, naroda i njihovih
kultura uz okljaštavanje i siromašenje doseljenika i njihovih
kultura i nacionalnih i kulturnih identiteta i vrednosti. Uosta­
lom, dovoljno primera o tome pružile su sve brojnije »etničke
istorije«. Uz to otvoreno je i pitanje šta je i koja je to nacija
»velika« i ne može li i »mala nacija« u konkretnim društveno-
-istorijskim, klasnim okolnostima imati hegemonističkih tež­
nji tj. da li je zaista »hegemonija« samo »privilegija« tzv. »ve­
likih nacija« i po čemu su one onda »velike«.
Nasuprot ovome patriotizam, kao ljubav prema otadžbini
te i naciji, pretpostavlja i ljubav prema čoveku, borbu za pra­
ve ljudske odnose, kao i sve ono univerzalno, kosmopolitsko.
A kako čovekov ljudski lik nije nužno suprotstavljen osobenim
ulogama i očekivanjima, te ni nacionalnom, on se javlja i u
nacionalnom kontekstu, ostvarujući se na poseban, osoben i
pojedinačni način. Otuda se i pitanje o ostvarivanju patriotiz­
ma »do kraja« pretvara u pitanje njegovog prevladavanja —
u pitanje o stvarnom očovečenju čoveka i izgradnji podrušt-
vljenog čovečanstva. U tom pravcu i idu pojedine tendencije
u razvoju modernog građanskog društva, odnosno u razvoju
kapitala.
U okviru nacije, »nacionalne proizvodnje«, a uz pomoć
nacionalne države, kapital se stabilizovao i stvorio uslove za
svoj razvitak do svojih sopstvenih »prirodnih« granica, to jest
do granica sadržanih u samoj prirodi kapitala. O tome svedoči
i rastuća 'internacionalizacija kapitala koja ima za posledicu
potiskivanje regionalne nacionalne samodovoljnosti i zatvore­
nosti i razmah svestranog saobraćanja i međuzavisnosti nacija.
Procesi internacionalizacije i univerzalizacije ne ostavlja­
ju ni naciju nepromenjenu. Zapravo, usled svoje ekspanzivno-
sti kapital, tj. kapitalistički način proizvodnje deluje i kao či­
nilac daljeg nastanka i razvitka nacija i povezivanja sveta u
jednu (univerzalnu) celinu. On se širi na geografskom prostoru
onih nacionalnih sredina u kojima je učvrstio svoje pozicije
i razvio se do snage sposobne za ekspanziju u druge sredine.
Ovim širenjem kapitalizam razara stari način proizvodnje koji
zatiče u ovim sredinama, u meri koja mu omogućuje (kapita­
lističku) eksploataciju zauzetog prostora. Osnovna suprotnost
između rada i kapitala, ovim poprima nov vid i prerasta u su­
protnost između kapitala koncentrisanog u razvijenim centri­
ma i stanovništva eksploatisanih područja. Kapitalizam, i ovde
deluje kao činilac oblikovanja nacionalnih individualiteta. Ali
ne samo kao unutrašnja, nacionalna snaga nego i kao snaga
178
spoljnjeg pritiska koji izaziva otpor i ujedinjenje u otporu, do
tada slabo povezanih a često i raznorodnih etničkih delova
šire celine.
Nacionalni »mikrokosmos« postaje deo veće celine, jer
kapitalistički način proizvodnje sopstvenim razvitkom prera­
sta granice ovog »mikrokosmosa«. Istovremeno i sama nacija
se izmenila i izgubila »tlo pod nogama«. Dijalektika odnosa
kapitala i nacije dovodi do krize odnosa nacije i kapitala tj.
do nedovoljnosti »okvira« nacije za dalji razvitak kapitala i
do neophodnosti njenog nadvladavanja, kako iznutra — ukida­
njem klasnih razlika, tako i spolja — stapanjem u jednu širu
zajednicu ljudi. S druge strane, razvitak kapitala uslovljava
to da kapital, pošto ne može da nadvlada svoje sopstveno ogra­
ničenje, ne može više biti osnov utemeljenja ljudskog zajed­
ništva kakvo je nacija.
Tendencija stalnog širenja kapitala, donela je sa sobom
i pojačanu međusobnu konkurenciju istih težnji kapitala raz­
ličitih nacija, što se ispoljava i preko političkih i drugih suko­
ba nacija za osvajanje tržišta, odnosno »prostora« neophodnog
za razmah kapitala. To rezultira i nastojanjem da se uspostavi
dominacija nad drugim nacijama i da se potčinjene nacije
(njihova radnička klasa, ali i buržoazija), dovedu u zavisan po­
ložaj i da se stave pod kontrolu svog kapitala. Odnose domi­
nacije nacije nad nacijom, izražavaju i koncepti vladajućih
nacija — nacija ugnjetača (»Herrschaft«, »Oppressors«) i ug-
njetenih (»Unterduckune«, Oppressed«) nacija; »nacija bur-
žuja« i »nacija proletera« itd. Ovi koncepti se ne nalaze u di­
rektnom odnosu sa konceptima »nužne nacije«, odnosno »ve­
like«, »dstorijske nacije«.
Akcenat je na tome da nacionalni pokreti ugnjetenih na­
cija (koje ne moraju, usled toga što su ugnjetene, nužno biti
»neistorijske«), mogu u sebi da sadrže mogućnosti (potencije)
koje mogu, kako je isticao Marks, u borbi revolucionarnog rad­
ničkog pokreta vladaj uče nacije, odigrati ulogu »varnice na
napunjenu minu«14.
I predkapitalistička istorija poznaje odnose nejednakosti
među narodima. To je, uostalom, u antici bio oblik odnosa
među narodima koji su grupisani, deljeni po posebnom druš­
tvenom statusu. Ovakav oblik odnosa nalazimo kasnije, na pri­
mer u staroj Irskoj ili u Evropi 18. veka, ili u evropskim ko­

Karl Marx, Revolucija u Kini i u Evropi, (Dela, tom 12, Beograd, 1975,
str. 83).
179
lonijama ili danas u Južnoafričkoj Republici. Međutim, on više
nije dominantno obeležje epohe. Novo je to da zasnivanje od­
nosa dominacije nacije nad nacijom u kapitalističkim društve-
no-ekonomskim uslovima i usled delovanja posebnih klasnih
interesa vladajućih klasa, vladajućih ali i potčinjenih nacija,
omogućava korišćenje potčinjenih nacija kao podloge za eks­
ploataciju, kao »pukih sredstava« u gušenju nacionalnog i re­
volucionarnog otpora odnosima dominacije i eksploatacije.
Princip »zavadi pa vladaj«, huškanja jednog naroda na dragi,
sredstvo je vladanja nad narodima i prikrivanja sukoba klasa,
klasnih interesa iza sukoba među nacijama.
Kako su odnosi saradnje i zajedničkog života etničkih i
nacionalnih zajednica pretpostavka razmene dobara, inovacija
i samih ljudi; za zajedničke proizvodne, kulturne i političko-
-vojne poduhvate; za participaciju u istim oblicima materijal­
ne i duhovne reprodukcije, odnosno opstanka i razvitka i to
sve neophodnija pretpostavka u stepenu u kome čovečanstvo
napreduje u savlađivanju prirode, u razotkrivanju tajni kos-
mosa, u stvaranju novih proizvodnih oruđa i u usavršavanju
duhovne proizvodnje — jedino principijelno rešenje je u uspo­
stavljanju ravnopravnih odnosa među nacijama. Sloboda i
ravnopravnost nacije je pretpostavka borbe za oslobođenje
radničke klase, pretpostavka socijalne revolucije, tj. prevla­
davanja svih onih formi zavisnosti, podjarmljenosti i otu­
đenosti unutar svake od nacionalnih tvorevina. Odnosno, da
bi se ostvarila stvarna sloboda i ravnopravnost nacija i savez
slobodnih i ravnopravnih nacija zasnovan na zajedničkom
interesu »moraju se ukinuti sadašnji svojinski odnosi jer
sadašnji svojinski odnosi uslovljavaju uzajamnu eksploata­
ciju naroda: ukinuti sadašnje svojinske odnose, to je interes
jedino radničke klase. Samo ona ima i sredstva za to. Pobjeda
proletarijata nad buržoazijom istovremeno je pobjeda nad na­
cionalnim i industrijskim konfliktima koji kao neprijatelje
suprotstavljaju i dan danas razne narode. Stoga je pobjeda
proletarijata nad buržoazijom signal za oslobođenje svih pot­
lačenih nacija«15. Put za to je, revolucija unutar »vladajuće«
ali i unutar »potčinjene« nacije. Međutim, nestanak istorijskih
pretpostavki nastojanja nacije ne znači automatsko ukidanje
pretpostavke njene egzistencije. Samo nacionalno je, kroz isto-

Karl Marx, Govor o Poljskoj na međunarodnom mitingu u Londonu, 29.

novembra 1847, povodom sedamnaestogodišnjice poljskog ustanka od
1830 (Dela, tom 7, Beograd, 1974, str. 339).

180
 riju, relativno osamostaljeno. Nacija ne »odumire« već s po­
četnim koracima ukidanja klasnog društva. Ona zadržava zna­
čajnu ulogu i u socijalizmu u kome se, kroz revoluciju, prole­
tarijat konstituiše kao vladajuća snaga (klasa) nacije i usme-
rava razvitak društva ka ostvarivanju političke, nacionalne
i ekonomske jednakosti. Ne više na formalnom već na nivou
stvarnosti, na nivou postojećeg realiteta. U procesima univer-
zalizacije zasnovanim na ekspanzivnosti kapitala prisutni su
i činioci, tendencije umanjivanja značaja nacije i nacionalnog
zajedništva, ali i suprotne tendencije jačanja značaja nacije
(odnosno nacionalnog oslobođenja i razvitka nacije) za dalji
razvitak društva. A tek u uslovima preobražaja istorije u odi­
sta svetsku istoriju, »pojedinačne individue biće oslobođene
raznih nacionalnih i lokalnih granica«. Cilj komunističke revo­
lucije sastoji se u tome da se »svetsko-istorijska sadejstva in­
dividue preobraze u kontrolu i svesno ovladavanje ovih snaga,
koje su izrasle iz međusobnog delovanja ljudi jednih na druge
i koje su do sada imponirale individuama i njima ovlađivale
kao potpuno strana sila«16. Zapravo, sam razvitak kapitalistič­
kog načina proizvodnje je buržoaziju doveo do neophodnosti
prevazilaženja nacionalnih granica. Međutim, to prevazilaženje
ona ostvaruje porobljavanjem nacija, njihovom međusobnom
borbom i eksploatacijom. Internacionalizam buržoazije, u svo­
joj osnovi, ima tendenciju širenja i razvitka kapitala, kapita­
lističkog načina proizvodnje; koncepciju i centralizaciju eko­
nomske, vojne, političke i ideološke moći do granica koje uop-
šte može osvojiti kapital; do granica svetskog tržišta. Inter­
nacionalizam buržoazije, otuda, podrazumeva uspostavljanje
njene vlasti u internacionalnim razmerama.
Međutim, iz bratstva francuske revolucije izrasla je i re­
volucionarna alternativa izražena u stavu »Rat palatama, mir
kolibama«. To je mogućnost i put prevladavanja mržnje izme­
đu rasa, nacija, osnov internacionalne saradnje i akcije potla­
čenih. Bratstvo potlačenih koji više ne žele da budu objekti,
nije bez protivrečnosti, bez unutrašnjih borbi. No, ipak, pot­
lačenima, proletarijatu neophodna je najšira stvarna interna­
cionalna saradnja, solidarnost na osnovi jednakosti i borbe
protiv klasnog ugnjetavanja te i protiv nacionalističkih tenden­
cija. Napredovanje u ovom procesu je klasno sazrevanje rad­
ništva, koje je nacionalno, u radničku klasu koja je, već, inter­

Karl Marx-Fridrih Engels, Njemačka ideologija, »Naprijed«, Zagreb,

1967, str. 425, 426.

181
nacionalna i univerzalna i koja s te pozicije vrednuje i sebe
kao radništvo — nacionalno. Proces ovog sazrevanja u nepo­
srednoj je vezi s procesom nacionalnog ujedinjavanja. Među­
tim, za postojeće, savremeno društvo, važi ocena da je inter­
nacionalizam kapitalista odista na delu, a da je, nasuprot nje­
mu, radnički pokret još uvek nacionalno rascepkan.
Idejne temelje proleterskog internacionalizma, kao oblika
komunističkog univerzalizma, postavili su Marks i Engels, 1848.
godine, u Manifestu Komunističke partije. To su bili i idejni
temelji međunarodnog povezivanja i organizovanja radničke
klase u doba Prve i Druge internacionale. Po ovom stanovištu,
radnici nemaju otadžbinu ukoliko se otadžbina temelji na vla­
davini otuđenog rada i kapitala, tj. kapitalističkog načina pro­
izvodnje i vlasti kapitalističke klase; ukoliko su, i dok su, ug-
njetana klasa, klasa koja raspolaže jedino svojom radnom sna­
gom koju mora, da bi mogla živeti, iznajmljivati »boljem« delu
otadžbine, tj. nacije. Radnici su od otadžbine otuđeni kao što
su otuđeni i od izvora vlastite ljudskosti (od rada). Proletari­
jat (socijalnom) revolucijom tek treba da izgradi svoju otadž­
binu i svoju naciju kao zajednicu u kojoj on (proletarijat) neće
biti eksploatisana klasa, u kojoj više uopšte neće biti klasa. A
da bi se oslobodio, proletarijat mora da postane vodeća snaga
vlastite nacije. On mora da osvoji političku vlast, da se podig­
ne do nacionalne klase; do vodeće klase nacije; da se konsti-
tuiše kao nacija. Pošto je položaj radnika svih zemalja u biti
isti, pošto su interesi isti, njihovi neprijatelji isti, moraju i oni
zajednički da se bore, moraju bratimljenju buržuja svih naroda
suprotstaviti bratstvo radnika svih naroda. Zapravo, proleter­
ska revolucija ima nacionalno ali i internacionalno obeležje;
njeni nosioci i uzroci su nacionalni i internacionalni. I zato rad­
nička klasa ne može, niti srne da se zatvori u usku sferu nacije
i nacionalne politike18. Proletarijat bi trebalo, u načelu, u sva­
koj situaciji, da čuva »smisao za pravi internacionalizam, koji
ne dopušta da se pojavi nikakav patriotski šovinizam, a s ra­
došću pozdravlja svaki novi korak u proleterskom pokretu, ma
od koje nacije on dolazio«19.
18.
Proletarijat, posebno komunisti, u različitim nacionalnim borbama isti­
ču i sprovode zajedničke interese celokupnog pokreta (Karl Marks-Fri-
drih Engels, Manifest komunističke partije, BIGZ - »Kultura«, Beograd,
1972, str. 22).
19.
Kar Marx, Predgovor, Fridrich Engels, Nemački seljački rat (Dela, tom
10, Beograd, 1975, str. 630).

182
 Radnicima je, u načelu, strano osećanje nacionalne supe­
riornosti koje je, u stvari, egoizam u velikom jer radnici su
»ljudi, pripadnici velike internacionalne porodice čovečan-
stva«, i to pripadnici koji su spoznali da su im interesi »isto-
vetni sa interesima čitavog ljudskog roda«. Oni su pripadnici
»jednog i nedeljivog čovečanstva«, »ljudska bića u najintenziv­
nijem smislu te reći«20.
Internacionalizam radničke klase nastaje preko nacije. I
obrnuto, nacija se potvrđuje internacionalizmom, a internacio­
nalni pokret proletarijata nije moguć ako se ne odvija među
samostalnim, nezavisnim nacijama.
»U meri u kojoj se ukida eksploatacija jedne individue od
strane druge, ukida se i eksploatacija jedne nacije od strane
druge.
S padom suprotnosti klasa u okviru nacija pada i nepri­
jateljski stav među narodima21. Otuda je krajnji cilj revoluci­
onarnog proletarijata oslobađanje potlačenih individua i čo­
večanstva, ukidanje klasnih i nacionalnih ograničenja i uslova
u kojima je moguće postojanje ovih ograničenja, oslobađanje
individue, razvijanje njenih ljudskih, stvaralačkih sposobnosti
i ostvarenje suštine čovekovog generičkog bića, kao i izgradnja
ljudskog društva »podruštvljenog čovečanstva«22.
Međutim, u drugoj polovini 19. veka, »utopijski interna­
cionalizam«, »utopijski kosmopolitizam« proletarijata i rad­
ničkog pokreta afirmisao se i učvrstio u obliku nacionalne in-
diferentnosti. Taj stav je, usled različitih motivacija, uzimao
različite oblike ispoljavanja, ali uvek se radilo o odbijanju,
potcenjivanju nacionalnog momenta i o obeshrabrenosti pred
fenomenom koji je radničkom pokretu »spoljašnji«. U biti, bilo
je to prikrivanje nacionalizma socijalista vladajućih nacija23.

Fridrih Engels, Radničkoj klasi Velike Britanije, 18. marta 1845, Predgo­
vor (Položaj radničke klase u Engleskoj, »Kultura«, Beograd, 1951, str.
12-13).
21.
Karl Marks-Fridrih Engels, Manifest komunističke partije, BIGZ—»Kul­
tura«, Beograd, 1972, str. 29.
22.
Karl Marx, Teze o Fojerbahu. (Emst Bloch, Marksove teze o tojerbahu,
BIGZ, Beograd, 1976, str. 99 i 123, deseta teza).
23.
Iza »utopijskog internacionalizma« zaklanjao se pokret lišen svake kon­
cepcije sopstvenog posmatranja nacionalnog pitanja i paralizovan kolek­
tivnim mentalitetom zarobljenim iluzijama liberalne buržoazije i demo­
kratskog univerzalizma. Zapravo, preuzeta je liberalna etika u nacional­

183
Bio je to i susret utopijskog internacionalizma i nacionalne
osećajnosti sa jakobinskom formom četrdeset osme' koji je
imao za rezultat poništavanje nacionalnog pitanja i njegovo
udaljavanje iz temeljnih preokupacija socijalista. Bilo je to
svojevrsno podređivanje socijalista ideji demokratskog uni­
verzalizma — snu o budućnosti u kojoj će narodi činiti jednu
veliku porodicu u kojoj će se živeti bratski i sjedinjeno a koju
će predvoditi »univerzalna partija nezavisnih i prijateljskih
partija«, kako je pisao Žores24*28.Međutim, sa slomom praktične
proleterske saradnje, u prvom svetskom ratu, zadat je ozbiljan
udarac ovakvom poimanju ali i celini ideje proleterskog inter­
nacionalizma. Istovremeno, ponašanje proletarijata u prvom
svetskom ratu pobudilo je sistematsko marksističko bavljenje
nacionalnim fenomenom čije je osnove postavio Lenjin a okto­
barska revolucija skoro da je potrla posledice tog sloma.
Bilo je to izvorište za dve struje koje su i danas na delu
— dogmatsko učenje sa osnovnim uporištem u Staljinovoj po­
stavci o prioritetu proleterskog internacionalizma nad nacio­
nalnim pitanjem, i autentično revolucionarno traganje za od­
nosima solidarnosti, povezanosti ali, istovremeno, i samostal­
nosti i nezavisnosti nacija i njihovih proletarijata.
Za period posle drugog svetskog rata karakteristično je
unutar socijalističkog i komunističkog pokreta nastojanje da
se proleterski internacionalizam spoji ili jasno odvoji od soci­
jalističkog internacionalizma. Proleterski internacionalizam bi
bio radničkoklasna internacionalna saradnja u borbi protiv in­
ternacionalizma i svetske dominacije kapitala i buržoazije, a
socijalistički internacionalizam je vezan za odnose među drža­
vama u kojima se izgrađuje socijalizam, to je odnos između
»socijalističkih zemalja«.
Ovo razlikovanje je poprilično rašireno u savremenoj ju-
goslovenskoj teoriji. Tako, na primer, A. Grličkov ističe da je
socijalistički internacionalizam opredeljenje odnosa klasnog
i nacionalnog u odnosima među socijalističkim zemljama. Oz­

nom pitanju sa koncepcijom internacionalne solidarnosti, koja pretpo­

stavlja apstraktnu jednakost nacionalnih prava; uverenje po kome de-
mokratija automatski rešava i ovaj problem, koji se, pak, sadržinski
svodi na jezičko-kultume probleme.
24. . . .
Gorges Haupt, Les marxistes jace ä la question nationale: L’histqire du
problem (Georges Haupt, Michael Lowy, Claudie Weill, Les marxistes et
la question nationale, 1848—1914, »Francois Maspero«, Paris, 1974, pg.
28, 29).

184
nake su mu potpuna ravnopravnost, poštovanje suvereniteta,
nemešanje u unutrašnje stvari, prihvatanje osobenih puteva u
izgradnji socijalizma i međusobna pomoć, solidarnost sa svim
progresivnim snagama u svetu, uzdržavanje od prinude kao
sredstva za rešavanje međusobnih sporova. Ovakvo određenje
zastupa većina savremenih jugoslovenskih teoretičara25.
Na ovom stanovištu je i shvatanje »novog internacionaliz­
ma«, kao potrebe uspostavljanja odnosa zasnovanih na prizna­
vanju autonomije i jednakosti svake radničke partije. Nasu­
prot ovakvom razlikovanju proleterskog i socijalističkog inter­
nacionalizma u savremenoj jugoslovenskoj teoriji postoje i sta­
novišta po kojima se radi o jednom te istom, odnosno u uslo-
vima razvoja socijalizma kao svetskog procesa tačnije je govo­
riti o socijalističkom internacionalizmu, jer se tako u ovu od­
rednicu uključuju i narodnooslobodilački i narodni pokreti26.
Za ovaj pravac određenja internacionalizma karakteristično je
da ne isključuje patriotizam. Radnici treba i mogu da vole
svoju socijalističku nacionalnu zajednicu, otadžbinu, ali i da
pomažu radničke pokrete drugih nacija, drugih zemalja i celog
sveta. Radnički pokret svake zemlje najbolje odgovara zada­
cima i obavezama internacionalizma, ako pravilno vodi sop-
stvenu borbu za pobedu, za rušenje kapitalizma i izgradnju i
razvijanje socijalizma i ako, uz to, pomaže sve druge radničke
pokrete kao »bratske saborce«, ali bez hegemonizma, podređi­
vanja i nadređivanja. Unutar ovog pravca mišljenja postoji po­
kušaj i da se bliže odredi značenje internacionalizma u više­
nacionalnim društvima i to kao klasne solidarnosti radničke
klase raznih nacija koja učvšćuje jedinstvo radničke klase.
Odnosno kao »višeg kvaliteta internacionalne solidarnosti«.
Drugi pravac poimanja internacionalizma, takođe snažno pri­
sutan u stvarnosti posle drugog svetskog rata, polazi od toga
da socijalističke zemlje čine zajednicu država ili »svet soci­
jalizma«. One sporazumno rešavaju sva krupna ekonomska i256

25.
Aleksandar Grličkov, Klasni i nacionalni interesi u procesu ekonomske
integracije socijalističkih zemalja, »Socijalizam«, Beograd, 5/1973, str.
506, 507; Stevan Miloradović, Nacionalno pitanje, »Komunist«, Beograd,
1970, str. 32; dr Branko Pribićević, Nacionalno pitanje u savremenom
socijalizmu, federalizam i nacionalno pitanje. Savez udruženja za poli­
tičke nauke Jugoslavije, Beograd, 1971, str. 214.
26.
Dr Momir Stojković, Odnos nesvrstanosti i internacionalizma, »Marksi­
stička misao«, Beograd, 4/76, str. 51, 52).
185
politička pitanja od međusocijalističkog i međunarodnog zna­
čaja, poštujući svestrani prioritet među socijalističkim drža­
vama i međusobno poštovanje nacije i priznavanje njihovog
udela u izgradnji opšte čovekove kulture. Unutar »sveta soci­
jalizma«, »Sovjetski Sovez zauzima položaj prvog među jedna­
kima« jer je to »prva zemlja pobedonosnog socijalizma«, ali
i zbog njegove međunarodne uloge velike sile. Zato narodi u
državama narodne demokratije moraju smatrati Sovjetski Sa­
vez »svojom otadžbinom i voileti ga ne manje od svoje uže ota­
džbine«, tako i »sovjetski čovek u tim zemljama ne treba da
gleda samo izvestan objekt oslobođenja, nego... svoju ota­
džbinu, socijalističke zemlje . . . da se bori za njihov prosperi­
tet, za obezbeđivanje uslova njihovog nesmetanog i pobedono­
snog kretanja ka socijalizmu, ne namećuću im kao šablone spe­
cifičnosti svog razvitka, nego upoznavajući se s njihovim spe­
cifičnostima i pomažući im da od tih specifičnosti iskoriste
sve što doprinosi bržem izgrađivanju socijalizma«27 Za ovo sta­
novište karakteristična je i teza o univerzalnosti opštih zako­
nitosti izgradnje socijalizma i, naravno, teza o nemogućnosti
njegove izgradnje van »zajednice socijalističkih zemalja« koje
zasnivaju supranacionalni koncept internacionalizma. Iz ovog
koncepta izvlače se sledeći zahtevi: subordinacija nacionalnih
interesa intresima pokreta u celini; nacionalni interesi soci­
jalističkih zemalja najpotpunije se izražavaju u okviru »zajed­
nice socijalističkih zemalja«; vodeći odred, »baza svetske revo-
licuje« je »sistem socijalističke zajednice«; priznavanje vodeće
uloge SSSR-a; obaveznost prihvatanja jednog modela socijaliz­
ma kao univerzalno važećeg; monolitno idejno i akciona jedin­
stvo komunističkog pokreta, izgrađivanje zajedničke taktike
i strategije revolucionarne borbe; obaveza socijalističkih zema­
lja da usaglašavaju i koordiniraju unutrašnju i spoljnu po­
litiku.
Unutar ovog koncepta zanemaruje se da je internaciona­
lizam princip samoodgovornosti a ne princip spoljne odgovor­
nosti, kao i da internacionalizam može biti prihvaćen samo ako
je dosledno sprovedeni demokratizam.
Koncepti »vodeće partije«, »vodećeg centra«, »vodeće so­
cijalističke snage«, »jedinstvenog modela puta u socijalizam«,
zapravo, ne pružaju nikakve stvarne mogućnosti za usaglaša-

Boris Ziherl, Komunizam i otadžbina, »Politička biblioteka«, Beograd,

1949, str. 20—22.

186
 vanje nacionalnih sa internacionalnim odnosima. Oni su izraz
odnosa iz kojih, nužno, izviru sukobi koji vrhunac dostižu na­
padom Kominforma na KPJ 1948. godine kao i intervencijama
u Mađarskoj i Poljskoj pedesetih godina i u Cehoslovačkoj
1968. godine.
Nakon invazije na Ćehoslovačku ovo stanovište je dopu­
njeno »doktrinom ograničenog suvereniteta«. »Brežnjevljeva
doktrina«, u okviru »opštih zakonitosti socijalističke izgrad­
nje«, daje određene slobode nacionalnim osobenostima, ali i
pravo na oružanu intervenciju u određenoj zemlji »socijalis­
tičke zajednice«. Ovu »doktrinu« je izložio prvi sekretar KPSS
Leonid Brežnjev na V kongresu Poljske ujedinjene radničke
partije, u novembru 1968. godine, i po njoj: »Dobro je poznato
da je Sovjetski Savez mnogo učinio za stvarno jačanje suvere­
nosti i samostalnosti socijalističkih zemalja. KPSS uvijek se
zalagao za to da bi svaka socijalistička zemlja određivala kon­
kretne forme svoga razvitka u socijalizam, vodeći računa o
specifičnostima svojih nacionalnih uvjeta. Ali, sigurno je, dru­
govi, da postoje opće zakonomjernosti socijalističke izgradnje,
od kojih bi odstupanje moglo dovesti do odstupanja od soci­
jalizma kao takvog. I kada unutrašnje i vanjske snage, nepri­
jateljske socijalizmu, pokušavaju skrenuti pravac razvoja neke
socijalističke zemlje, ka restrauraciji kapitalizma, kada dođe
do prijetnje socijalizmu u toj zemlji, do prijetnje sigurnosti
socijalističke zajednice u cjelini, to nije samo problem naroda
te zemlje nego i zajednički problem, briga svih socijalističkih
zemalja«.
Ova doktrina kao i celina ovakvog pravca poimanja in­
ternacionalizma je, zapravo, pokušaj da se »objasni« nameta­
nje države kao sile iznad društva koja preobražava odnose iz­
među socijalističkih zemalja isključivo u državne odnose i, ti­
me, zapravo, prekida internacionalne veze među radničkom
klasom pojedinih nacija. Prioritet je dat ostvarivanju interesa
države kao jedinog i samostalnog nosioca moći.
Što se tiče savremenog trenutka internacionalizma može se
zaključiti da je, u situaciji postojanja blokova, internaciona­
lizam nužno maska za hegemoniju jedne od supersila uz do­
minaciju nacionalizma (sovjetskog, to jest ruskog ili američ­
kog ekspanzionizma ili, najopštije rečeno, anglosaksonskog). A
hegemonija je praksa prevlasti neke nacije nad jednom ili više
drugih nacija. Hegemonistički odnosi među nacijama dovode
do favorizovanja interesa jednih, a zapostavljanja interesa dru­
gih nacija.
187
 Verovatno bi rešenje trebalo tražiti u onom poimanju
internacionalizma koje uvažava nacionalnu stvarnost, ali se
ne zatvara u nju, odnosno po kome nacionalno nije samo sebi
svrha i cilj. To je stanovište suprotstavljanja apsolutizaciji na­
cionalnog, ali i apsolutizaciji internacionalnog. Ovo poimanje
polazi od saznanja da je nacija, po definiciji, po svom karak­
teru i internacionalna, to je i pokušaj da se identitet nacije
utemelji u generičkoj ljudskosti.

188
(4 )
JUGOSLOVENSTVO

Za određenje istorijskog smisla rađanja, oblikovanja i ost­

varivanja jugoslovenstva bitno je da se zna da su jugoslovenski
narodi upravo jugoslovenstvom ugradili sebe u svetsku isto-
riju novijeg datuma. I to, pre svega, ujedinjenjem 1918. godine
i oružanom pobedom revolucije, 1945. godine. Međutim, delo-
vanje snažnih, dezintegracionih procesa, parcijalnih sila i in­
teresa uticalo je da se jugoslovenstvo, u prošlosti, najčešće,
ispoljavalo samo kao »odbrambeni mehanizam«. Mnogo manje
je ono bivalo svesna težnja dominantnih činilaca istorije za
izgrađivanjem nove, osobene jugoslovenske civilizacije. No, u
svojoj biti, jugoslovenstvo je izraz htenja i akcija za integra­
cijom. Otuda, ono je nužno suprotstavljeno nacionalizmu. Ali,
ono je i meta napada nacionalističkih snaga i ideologija. Isto­
vremeno, bivalo je jugoslovenstvo i »osvojeno utvrđenje« po­
jedinih nacionalističkih određenja. Dakle, i jugoslovenstvo je
višeslojna društvena pojava, a, zato, i višeznačan termin. Na
suprot ovome mnogi se ponašaju kao da je, kad se kaže jugo-
slovenstvo, odmah, sve jasno, a, nije. Dakle, pogrešno se pret­
postavlja da taj pojam ima jasno značenje.
Ako se za odnos prema jugoslovenstvu uzme »nacionalni
kriterijum«, videće se da je ono kroz istoriju shvatano razli­
čito. Tako je, na primer, za Hrvate jugoslovenska ideja pred­
stavljala oslobođenje od Austro-Ugarske i to zajedno sa Srbi­
ma, Slovencima i drugim narodima koji su pod njom bili, a tek
potom, izvedeno, i zajednicu svih Južnih Slovena. Ova je ideja
imala »nacionalnu boju« — u smislu garanta nacionalnog oslo­
bođenja. Pri tome, naravno, to »nacionalno« ne mora da bude
u smislu »jedna nacija — jedna država«. Mnogi su nacionalno
(oslobođenje) videli i u višenacionalnoj državi. To važi i za Slo­
vence i za Makedonce kod kojih je, pripadništvo jugosloven-
skoj zajednici i garant održanja nacionalnog identiteta. Prak­
tično, isto i za Albance. Jer Albanci ili Mađari koji nemaju slo­
189
venski etnos, potpunu emancipaciju i ravnopravnost izborili
su upravo u toj zajednici.
Dakle, pojam »jugoslovenstvo« od vremena do vremena,
ali i od sredine do sredine u različitim vremenima različito je
shvatan. Najopštije rečeno, za ugnjetene južnoslovenske nacije
jugoslovenstvo u prošlom veku ide pod ruku sa buđenjem na­
cionalne svesti jer su se one, tada, jedino kroz viziju (ostvare­
nje) slovenske zajednice, mogle oslobađati od tuđinskog jarma.
Istovremeno, za vladajuće (i vladarske) slojeve, ali i za progre­
sivnije buržoaske stranke jugoslovenska ideja je bila — drža­
votvorna, ali, opet na različite načine. Za radne slojeve, pak,
ova ideja je bila klasno emancipatorska, oslobodilačka u smi­
slu stvaranja ravnopravnije društvene zajednice. Međutim, če­
sto se zaboravlja da različiti slojevi, ne samo klasni, nego i
kulturni, civilizacijski i verski različito shvataju integraciju ko­
ja se zove jugoslovenstvo. Dok se birokratski sloj, kao svoje­
vremeno i građanski vladajući sloj zadovoljava jugosloven-
stvom kao pitanjem državnog ujedinjenja ili ovakvog ili ona­
kvog uređenja Jugoslavije, dotle to za puk i radničku klasu
nije dovoljno.
Jedan od oblika ispoljavanja jugoslovenske ideje, odnosno
jugoslovenstva je i u publicistici prisutno zagovaranje stava o
posebnoj jugoslovenskoj naciji. Postojeći modaliteti viđenja
nastanka jugoslovenske nacije su: to je nacija koja postoji
naporedo sa drugim nacijama i narodnostima u Jugoslaviji;
to je osobeno dvonacionalno osećanje, odnosno istovremeno
se pripada svojoj naciji ili narodnosti i »Yu-naciji«; to je nova
nacija koja zamenjuje postojeće nacije i narodnosti kao »no­
vo, više jedinstvo«. Ovaj stav nema u osnovi produbljeniju
naučnu analizu i obrazloženje. On se, pretežno, kreće u opštim
naznakama ili emotivnim izjašnjavanjima »za« »jugosloven-
sko nacionalno biće« ili »za« posebnu jugosiovensku naciju
koje će zameniti postojeće nacionalne individualitete ili pomi­
riti nacionalne podele i sukobe. Pri tome, ističe se da »nacija
Jugosloven je izraz volje naših ljudi«'. Postojanje ove nacije
dokazuje se jedinstvenim etničkim supstratom, odnosno time
da narodi jugoslovenskih zemalja predstavljaju jedinstvenu
etničku celinu naporedo sa svojom višenacionalnošću2. Ili, na

Jovan Gligorić, Razvoj međunacionalnih odnosa, IC »Komunist«, Beo­

grad, 1983, str. 312.
Ferdo Čulinović, Tri etape nacionalnog pitanja u jugoslovenskim zem­
ljama, JAZU, Zagreb, 1963, str. 53.
190
osnovu same činjenice da se ljudi smatraju Jugoslovenima u
smislu nacionalne pripadnosti3.
Ima i stavova koji izlaze izvan »nacionalnog kruga« zago­
varajući »jugoslovenski politički narod«. Pri čemu se »politi­
čki narod« određuje kao »demos, populus, puk, koji u sebi in­
korporira različite nacije, i te nacije na područjima svojih fe­
deralnih jedinica dakako odlučuju«* 4. Za to se stanovište može
reći da i nije rasprava o konstituisanju nove — jugoslovenske
nacije, već pre zagovaranje modela demokratskog aktiviranja
naroda u vezi i s njegovom posebnom nacionalnom određeno-
šću. Međutim, ukoliko bi to bilo zagovaranje posebnog »politi­
čkog naroda« u smislu »državnog naroda« tada bi to bilo uče­
nje o identičnosti države i nacije a, samim tim, i o novoj naci­
ji koja bi bila identična sa jugoslovenskom državom. Ovakvo
tumačenje polazilo bi od brisanja bitne i u stvarnosti postoje­
će razlike nacije i države i potpuno zanemarivalo stvarne
istorijske tokove i odnose. A za prvo navedena određenja ju­
goslovenske nacije može se reći da njihova »klasična aparatu­
ra« pri određenju nacije — pomoću etničke bliskosti ili ose-
ćanja zajedničke, nacionalne pripadnosti — nije dovoljna za
objašnjenje ma koje a posebno ne za objašnjenje postojanja
jugoslovenske nacije. Međutim, nacija jeste i politička zajed­
nica. Zato se ne može apriorno isključivati mogućnost nastan­
ka jugoslovenske nacije. Možda je i to moguće ako se razvitak
i sve sile — kulturne, političke i ekonomske — usmere u tom
pravcu. Iako se nikada ne može sa sigurnošću isključiti i ova­
kav tok integracije na prostorima Jugoslavije ipak, za sada,
protiv njega su i činjenice da su na Balkanu, osobito u Jugosla­
viji, mnogobrojni istorijski razlozi — velike seobe i mešanja
naroda, međunacionalna sukobljavanja i ratovi, nasilna pre­
krajanja granica od strane balkanskih država ali i od imperi­
jalističkih sila, podele na interesne sfere, itd. itd. — dovele do
postojeće izuzetno složene i izukrštane nacionalne i etničke kar­
te Balkana, pa i Jugoslavije.
Ovakvo stanje, odnosno razvoj može se delimično obuhva­
titi i pojmom »balkanizacija«. Ovaj pojam je i nastao da bi

Nikola Dugandžija, Jugoslovenstvo, »Mladost«, Beograd, 1985, str.

223-230.
4.
Dr Žarko Puhovski, Jugoslavija nije u krizi, »Duga«, Beograd, 4—18. VI
1983., str. 13.

191
ukazao na drobljenja određenih državno-političkih i nacional-
no-etničkih zajednica5.
Balkanizacija, to političko-državno ogledalo »malih sveto-
va« agrarnih društava i seljačke inferiornosti, unela je u ko­
lektivnu istorijsku svest i »balkanizaciju« jugoslovenstva. Sva­
ko je, zapravo, nastojao da ima »svoje« jugoslovenstvo ili anti-
jugoslovenstvo i to radi ostvarivanja svojih parcijalnih inte­
resa. To je nužno vodilo u izvrtanje ili pojednostavljenje poi­
manja jugoslovenstva. Pojednostavljivanja ove vrste prisutna
su i posle drugog svetskog rata upravo kada se verovalo da
će se kroz federativno uređenje napraviti čvrsta zajednica u
kojoj će svi biti Jugosloveni. Pa, i kad se govorilo o »primatu
klasnog«, često, mislilo se na to. Ovakva gledišta se obnavljaju
i kroz učenje o tzv. socijalističkim nacijama koja favorizuju
političku akciju, volju, odluku.
Jugoslovenstvo se često posmatralo i posmatra samo kao
stvar politike, kao politička ideja, čak, samo kao oblik poli­
tičkog uređenja odnosa u naciji i između nacija. Otuda i izjed­
načavanje jugoslovenstva i unitarizma u tzv. integralnom ju-
goslovenstvu.
Integralno jugoslovenstvo je, pak, osobena ideologija po-
tiranja nacionalnih individualnosti6. Idejno-teorijska osnova
ove »ideologije« je shvatanje da su Srbi, Hrvati i Slovenci »je­
dan troimeni narod« i da u »jedinstvenom narodu« ne može bi­
ti nikakvog državnog podvajanja jer ovo razbija jednu »prirod­
nu celinu«. Jedan od najpoznatijih zagovornika ovog učenja,
u teoriji, je Vladimir Dvorniković, koji je i neskriveno poka­
zao da se tu radi i o učenju o »državnom narodu«. On je u tom
učenju video mogućnost »da postanemo pred celim svetom,
za čovečanstvo, jedna jedinica, jedna etnička, kulturna i dr-
žavno-politička ličnost, jedna nacija jugoslovenska«7. A u poli­
tičkoj praksi je posebno Organizacija jugoslovenskih naciona­
lista (ORJUNA) nastojala, i fašističkim metodama nasilja, da
oživotvori ovo učenje. Zapravo, bio je to samo jedan od vidova

Radomir D. Rakić, O pojmovima »etnos«, »narod«, »nacija«, Gledišta,

Beograd, 1—2/1983, str. 17. •
6.
Janko Pleterski, Nacije, Jugoslavija, revolucija, IC »Komunist«, Beo­
grad, 1985, str. 117.
Vladimir Dvorniković, Borba ideja, Geca Kon, Beograd, 1938, str. 76.

192
pokušaja da se jugoslovenska ideja stavi u neposrednu funkci­
ju nastanka i opravdavanja režima koji guši svaki nacionalni
i socijalni pokret masa. To je, pored diskreditacije jugosloven-
ske ideje, imalo za rezultat i jačanje partikularističkih tenden­
cija u nacionalnim pokretima. Time se kod jugoslovenskih na­
roda, dodatno, pojačava sindrom »balkanizma« koji se ispo-
ljava kao razdeljenost i rascepkanost društvenih i nacionalnih
snaga usmerenih isključivo na ispunjavanje parcijalnih inte­
resa8.
Međutim, u integralno jugoslovenstvo su ponekad bile za-
pretene, skrivene i težnje pojedinaca i grupa za stvarnim jugo-
slovenskim jedinstvom — tzv. idealni unitarizam demokratski
nastrojenih ljudi, koji se, sa svojim zalaganjima za razvoj rav­
nopravnih i humanih društvenih odnosa, ne mogu bez ostatka
poistovećivati sa desničarskom idejom integralnog jugosloven-
stva. Mada su i oni, često, korišćeni za politikantske igre i u
stranačkim borbama.
Jednom rečju, integralno jugoslovenstvo je oblik naciona­
lizma. To je »jugoslovenski nacionalizam«, koji je time i su­
protstavljen osnovnoj jugoslovenskoj ideji, samom jugoslo-
venstvu kao njenom istorijskom obliku.
Jugoslovenska ideja odnosno predstava o zajedničkom po-
reklu i povezanosti sudbine Južnih Slovena posebno se ispo-
ljava kod naroda koji nisu bili pod turskom vlašću i to počev
od 16. veka. Od Orbinija, Hektorovića, Gundulića pa do Križa-
nića, Kačića i Dositeja Obradovića sve se jasnije i zaokruže-
nije oblikuje ova ideja. Ona se nužno povezuje s idejom o oslo­
bođenju i jugoslovenskom ujedinjenju. Ovome je izuzetan pod-
sticaj dat srpskim ustanicima (1804—1813. i 1815. godine) i
oblikovanjem srpske nacionalne državnosti. Zatim, snažan je
uticaj i oslobodilačke borbe Crnogoraca kao i ilirskog pokreta.
Tu su i politička delovanja pojedinaca — a posebno Juraja
Strosmajera, i, kasnije, Frana Šupila i Ante Trumbića, zatim
»Jugoslovenskog odbora« kao i neposredni uticaj i Niške i Krf-
ske deklaracije i, naravno, uspešnog krajnjeg ishoda borbe
Srbije u prvom svetskom ratu9. U postojećem istorijskom ras­

8.
Branislav Gligorijević, Jugoslovenstvo između dva rata, »Jugoslovenski
istorijski časopis«, Beograd, 1—4/1986, str. 17—72.
9.
Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Jugoslovenski Leksikografski za­
vod, Zagreb, 1967, str. 522—524.

193
poredu snaga i odnosa posle prvog svetskog rata stvorene su
istorijske mogućnosti ostvarivanja nacionalne nezavisnosti i
jedinstva jugoslovenskih nacija i »nacionalnih manjina«. Me­
đutim, ujedinjenje jugoslovenskih nacija i »nacionalnih manji­
na« je, usled sticanja unutrašnjih i spoljašnjih okolnosti, ostva­
reno stvarnim prisajedinjenjem Srbiji uz prevlast tendencije
unifikacije. Prva »zajednička država« je, u ime nacionalne uni­
fikacije, zahtevala i nametala odricanje od stečenih nacional­
nih individualnosti, sprečavala nastanak i razvitak novih na­
cionalnih individualnosti i nastojala da se uspostavi kao nad­
nacionalna državna organizacija koja bi, upravo kao takva,
najbolje štitila interese buržoazije svakog naroda, a pre svega,
velikosrpske buržoazije i na nju politički oslonjene monarhi­
je. To je ukupni tok nacionalnog razvoja uputilo u pravcu bal­
kanizacije ali i stvaranja integracionih veza među jugosloven-
skim nacijama.
Snažna je jugoslovenska ideja i u redovima Komunistič­
ke partije Jugoslavije, na primer, u razdoblju od 1920. do 1925.
Ona se održava i pored »šokova« koje je već u to vreme po­
čeo da doživljava naš radnički pokret (pre svega od Kominter-
ne). I frakcijske borbe imaju za uzrok različito shvatanje ju-
goslovenstva i nacionalnog pitanja, i to u većoj meri nego što
se to misli. Međutim, KPJ ne bi povela nikoga za sobom da
je pozivala samo na klasno ili samo na nacionalno oslobođenje.
Iz njene strategije skoro prirodno proistekla je parola o brat­
stvu i jedinstvu, koja je »druga reč« za jugoslovenstvo.
Geslo »bratstvo i jedinstvo« bilo je, u uslovima genocida,
zagovaranje sprečavanja međusobnog uništenja naroda. I već
u ovoj svojoj dimenziji ono je humano i progresivno. Ali, to je
i izraz revolucionarnih težnji KPJ i progresivnih snaga Jugo­
slavije. Bilo je to pozivanje na zajedničku borbu protiv oku­
patora i zagovaranje solidarnosti u ovoj borbi. Ova borba nije
imala kao cilj samo pobedu nad okupatorima i njegovim sa-
radnicima već i otvaranje perspektive budućim odnosima me­
đu narodima Jugoslavije. I to odnosa zasnivanih na osnovama
ravnopravnosti i slobodne volje naroda. Ostvarivanje bratstva
i jedinstva značilo je i osvajanje vlasti od strane proletarijata.
Iako ono, u uslovima NOR-a, nije imailo posve jedanako nepo­
sredno značenje za svaki od naroda Jugoslavije osnovno zna­
čenje bratstva i jedinstva je za sve bilo jednako, isto. Ono je
sadržavalo priznavanje ravnopravnosti svih naroda, i, prven­
stveno, priznavanje prava svih naroda na samoopredeljenje
194
 kao i uverenje da će se ovo pravo iskoristiti za stupanje u dr­
žavnu zajednicu sa svim ostalim narodima Jugoslavije10.
Jugoslovenstvo danas ne treba svoditi samo na prisećanje
prošlosti ni na neku vrstu kolektivno-psihološkog opredeljenja.
Danas se jugoslovenstvo obično shvata kao izraz pripad­
nosti jugoslovenskoj socijalističkoj zajednici. Dakle, moguće
je biti i nacionalan i Jugosloven. Jugoslovenstvo je i »nado­
gradnja« nacionalnog bića svakog pojedinca. Ali, jugosloven­
stvo je i patriotizam koji ne isključuje nacionalne, regionalne
i druge ljubavi. Ovo patriotsko osećanje i ovaj osobeni vid
kolektivne identifikacije ne treba identifikovati s nacionalnim,
što se često radi. Jugoslovenski socijalistički patrotizam napro­
sto podrazumeva da je neko recimo i Srbin i Sumadinac i da
je muško ili žensko. On sa nacionalnim ima posredne veze.
Reč je o drugom redu stvari — ne o tome ko si, nego voliš li
ili ne voliš Jugoslaviju; hoćeš li je graditi i braniti ili ne; sa
stanovišta humanizma, da li ti nekog poštuješ i kao čoveka,
a ne samo kao pripadnika neke nacije. To je jedina legitimna
ljubav. Jugoslovenstvo kao prava ljubav i smisao za zajedni­
cu hoće takvu zajednicu u kojoj nema napretka i sreće za Ju­
goslaviju, aiko u njoj nisu svi ljudi i svi narodi sreć-
ni. Jugoslovenstvo je i pitanje društvene integracije lju­
di koji žive na ovom prostoru. To je i pitanje socijalizacije
svake individue u pravcu ostvarivanja socijalno-klasnog, kul­
turnog, ekonomskog, ljudskog i svakog drugog jedinstva. Jugo­
slovenstvo je iskorak iz uskopolitičkog ka višem obliku ljud­
ske emancipacije. Pomoću njega moguće je da se napusti ci­
vilizacijska periferija, odnosno duboka provincija, da se posta­
ne i Evropljanin i građanin sveta.

1U.
Janko Pleterski, Nacije, Jugoslavija, revolucija, IC »Komunist«, Beograd,
1985, str. 381—384.
195
OPORUKA IL I ČEMU
»REČNIK 'NACIONALISTE'

Da li je Rečnik nacionaliste štivo koje ima ikakvog značaja za

razumevanje rasprava koje se, u nas, sve više vode oko pitanja
nacije i nacionalizma? Da li on ma u čemu približava taj govor
spoznaji i kritičkom razgraničavanju sa stvarnošću nacije i po­
sebno sa krizom međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji? To
su, svakako, pitanja na koje kao autor ne mogu pružiti odgo­
vor, već sam prinuđen da rh očekujem od onih koji su Rečnik
pročitali. Ali, u strahu od pravednog suda čitaoca, pribegavam
proverenom metodu po kome se zaključak koristi za to da se
pojasni šta je pisac hteo da kaže.
Hteo sam da kažem to da nije uvek svaki neposredni go­
vor sa »imenovanjem«, a, često, i etiketiranjem nacionalizma
i nacionaliste i najdelotvorniji oblik suzbijanja nacionalistič­
ke svesti i prakse. Potrebno je i da se, ponekad, udaljimo od
same vatre razbuktalih nacionalističkih strasti i da se uputimo
putevima neki bi rekli apstraktnog, odnosno preciznije rečeno,
teorijskog i uopštavajućeg mišljenja i govora. Rečju, mora se
promišljati celina nazionalizma kao pojave, ali i kao skupa
ideja i miitova d mistifikacija. Ovaj Rečnik je krenuo tim pu­
tem i to tako što je samo naznačena mogućnost promišljanja
odgovora za koji prevladava opisivanje i izjašnjavanje protiv.
Određenje nekih od ključnih pojmova i procesa od značaja za
razumevanje nacije i nacionalizma, pretpostavka je izgradnje
ovog odgovora, koji, pak, može biti samo kolektivni čin. Na­
ravno, razumevanje nacije i nacionalizma nije isto što i njiho­
vo opravdavanje, puko pristajanje »uz«. Razumevanje je bitna
pretpostavka delotvorne kritike nacionalizma. A upravo ova
kritika praksom, u nas, kao da pokazuje izvesne znake zamora.
Ona se češće upućuje u pravcu ponavljanja opštih idejno-poli-
tičkih iskaza a ne i celovitog teorijskog promišljanja oslonje­
nog na već osvojena saznanja i iskustva. A da bi se angažovao
ukupni raspoloživi demokratski, humani, revolucionarni, stva­
ralački potencijal savremenog jugoslovenskog društva i misli,
196
 potrebno je i njeno, barem elementarno, poznavanje, poštova­
nje i priznavanje. Ukoliko je Rečnik i za jotu pomerio, unapre-
dio ovaj odnos, onda je ispunjena i jedna od prikrivenih na-
mera pisca. Priznajem, nameravao sam i da ukažem na puteve
mišljenja koje, po mom shvatanju, nije svojim osnovnim du­
hom, opredeljenjem i utemeljenjem postalo deo ideološkog go­
vora o naciji i nacionalizmu.
A šta je ideološki govor u nas, danas i ovde? To je ono
otkrivanje koje, umnogome, skriva. Otkrivaju se »pojedine
manifestacije«, »ekscesi« itd., ali odlaže se razotkrivanje ili
potpuno se potiskuje i skriva rasprava o suštini, o stvarnim ko-
renima, nosiocima i putevima socijalne i nacionalne emanci­
pacije ljudi, a time i potiskivanja i prevladavanja nacionalizma
kao vida otuđene svesti i prakse ljudi i nacija. Jedna od nje­
govih odlika je i dogmatski odnos prema stvarnosti. Zatim,
ideološki govor usmerava se, pre svega, na pitanje davne pro­
šlosti, prapočetka ili budućnosti (što dalje to bolje) i to shva­
ćene kao »sudbine nacije«. Sugeriše se »preskakanje« sadaš­
njosti, a pre svega zanemarivanje stvarnosti i istinskih aktera
klasne borbe za razvitak i razotuđenje individue i njene zajed­
nice, te i nacije. A to je pokušaj »previđanja« angažmana na
izmeni postojećih uslova i stvaranja novih mogućnosti za ak­
tivno učestvovanje ljudi, stvarno postojećih delatnih indivi­
dua, u pravljenju svoje istorije kao i istorije svoje zajednice,
odnosno u stvaranju zajednice same. Iz ove baštine su i danas
učestale teze, često i sa »marksističkim«, »socijalističkim« i
»revolucionarnim« predznakom, po kojima je nacija sve a lju­
di nisu ništa. Nacija je pretvorena u jedini i sveodlučujući de-
latni princip istorije. Ona je, a ne sam čovek, dati i zadati
»horizont« čovekovog postojanja i delovanja. A sve to, u kraj­
njoj liniji, smera ka tome da se individua, razdrobljena i otu­
đena, zadrži pod vladavinam političkih, odnosno od nje otu­
đenih sila. Nadalje, ovaj ideološki govor ispoljava se i kao
»zapostavljanje« sve složenosti, totaliteta konkretne društvene
stvarnosti, zatim naoije i nacionalizma. Iz vidokruga se isklju­
čuje sve ono što ne odgovara ideologizovanoj slici društvene
stvarnosti, odnosno snagama koje iza ove slike skrivaju svoju
vladavinu. A ovo isključivanje upravo i omogućuje da se kao
revolucionarne i nacionalne predstavljaju i one ideje ili dru­
štvene snage koje su, u stvarnosti, suprotstavljene revolucio­
narnom pokretu za socijalnu i nacionalnu emancipaciju. I up­
ravo u ovoj tački se, neretko, bučna kritika nacionalizma pre­
obraća u svoju suprotnost — u podršku nacionalizmu i nacio­
197
nalističkim društvenim snagama. Time se ide nauštrb revolu­
cionarne »komponente«. Ali, istovremeno ide se i nauštrb na­
cionalne »komponente«. Naime, iz ovog vidokruga svaka po­
sebnost, samobitnost i specifičnost prikazuje se ili kao opas­
nost koja ugrožava celinu ili se, pak, celina (u jugoslovenskom
slučaju, višenacionalna zajednica) mrvi i svodi na posebnost
pri čemu se celina vidi tek kao pribrojavanje posebnosti, zbir
nepromenjenih i u sebe zatvorenih posebnosti. Dakle, nacija
se svodi na neku drugu pojavu ili na samo neke od svojih ka­
rakteristika, »konstitutivnih elemenata«. I kao što je u Reč-
niku pokazano, brojne su redukcije ove vrste. Međutim, za
savremenu društvenu stvarnost u Jugoslaviji, a i za rasprave
0 naciji i nacionalizmu, posebno je značajan i delatan onaj
redukcionizam koji celinu političke prakse, pa i društvenog
života i svesti svodi na državu. Zapravo, to je jačanje onih dru­
štvenih procesa koji omogućuju i to da u svetu ideja, u misli
ili u društvenoj svesti država guta naciju. Pri tome država se
ispoljava kao srž i osnovni cilj nacije i nacionalne emancipa­
cije. Ona postaje neka po sebi objektivna sila. Zapravo, država
se obavija osobenom vrstom mistike i misticizma. Istovreme­
no, i nacija izrasta u zemaljsko božanstvo — potpuni i sveti
egoizam, koji koristi političku moć da bi razgrejao volju za
moć i nastojanja da se preko države izrazi tip i genij nacije.
Sve to, u krajnjoj liniji, vodi u pojednostavljenja složenih od­
nosa nacija — klasa ili država — klasa, odnosno država —
nacija, na šemu koja je dugo dominirala a i sad je snažna u
marksizmu, koja sve svodi na posmatranje dva principa u su­
kobu: nacionalnog i klasnog. S obzirom da ovakvo redukova-
nje i etatizovanje zamagljuje problem i onemogućava njegovo
celovito saznavanje, teorijsko poimanje odnosa nacije i drža­
ve postavlja zahtev za prevlađivanjem etatističke logike, to jest
znanja koje je u službi političke moći.
U svetu politike, u svetu naše današnjice, nametnule su
se dve »odlučujuće sile« — organizovana državna sila i neorga-
nizovana sila narodnih masa. Pri tom se država sve više nameće
kao onaj odlučujući protagonista istorije. U tom nastojanju
država se pridružila naciji i, na kraju, sebi je podredila. Ovaj
proces samo ukazuje na to da država i nacija, u dosadašnjoj
1storiji (u »carstvu nužnosti«), imaju isti koren i isto osnovno
usmerenje — održati narušeno jedinstvo društva, da bi mu se
omogućilo da, u datim istorijskim okvirima, uopšte opstoji,
proizvodi. Međutim, kritičko mišljenje, iako spoznaje da je u
modernom građanskom društvu država »protagonista«, »mo­
198
 tor« razvoja društva, ne pristaje uz to da je država (a ni na­
cija) stvarni tvorac istorije. To je stoga što se istorija poima
kao proces klasne borbe. Uz to, i dosadašnji tok istorije potvr­
dio je poimanje nacije kao totaliteta. Nacija je, u ovom poima­
nju, odrediva i kao politička zajednica, »politički narod«, jer
povezuje individue dajući im širi, društveni i politički identitet.
Ona je političko ispoljavanje odnosa između individua us­
postavljenih, u krajnjoj liniji, u procesu rada, odnosno pro­
izvodnje i reprodukcije života. Nacija je politički izraz isto-
rijski nastalog i u istoriji utemeljenog zajedništva ljudi za­
snovanog na otuđenom radu. Ali, ona nije samo to. I zato, uko­
liko se želi da se i nacija odredi po onome što ona u društve­
noj stvarnosti doista jeste, onda je ona društveni, istorijski pro­
izvod čiji se temelji nalaze u razvitku rada. Zapravo, nacija je
istorijski oblik društvene zajednice ljudi vezan za specifičnu
epohu razvitka rada u kojoj (zajednici) su ljudi povezani pre
svega društvenim (ekonomskim i političkim) vezama. Nacija
je, dakle, objektivno postojeća društvena tvorevina. Ona je pro­
izvod dugog istorijskog razvitka, koji je uslovljen i ranije po­
stojećim činiocima (prirodno-srodničke i etničke veze, tlo, ge­
ografska sredina i si.), ali i aktivnošću ljudi i njihovih kolek­
tiva koja se ispoljava u istoriji, ekonomiji i u kulturi zajednice.
Podloga nastanka nacije je na stupnju razvitka rada veza­
nog za istorijski specifičan način proizvodnje (proizvodnju za
tržište). Rad određuje oblik zajednice, ali i sam je zajednica.
I to ona »stvarna«, »istinska« zajednica ljudi. Nisu u pitanju
ljudi »kao takvi« niti, na primer, Srbi »kao Srbi«, već je pita­
nje o vezama među stvarno postojećim i delatnim ljudima, o
onome što ih povezuje tako da čine zajednicu — naciju, što ih
određuje i kao Srbe. A to je, u krajnjoj liniji, rad koji primar­
no određuje ljude i njihove veze u naciji. Nacionalna poveza­
nost je izvedena, iluzorna zajednica. U svom primarnom odre­
đenju ljudi su najmanji radnici, privatni vlasnici, intelektualci
itd., u izvedenom određenju oni su Nemci, Francuzi, Englezi,
Poljaci, Srbi, Hrvati itd. — pripadnici nacije. Nacija je, iako
izvedena, ipak stvarna — objektivno, realno postojeća zajedni­
ca, to jest istorijski oblik ljudske zajednice koji odgovara mo­
dernoj građanskoj, kapitalističkoj epohi razvitka rada. Nacija
nastaje na odgovorajućem istorijski ostvarenom stupnju raz­
vitka proizvodnih snaga — kapitalističkoj podeli rada i kapi­
talističkim proizvodnim odnosima.
Nacija je realno postojeći ali ne i homogen totalitet. Ona
je poprište sukoba različitih interesa — poprište klasnih bor­
199
bi. Nacija je unutar sebe razdeljena zajednica. Ona je, istovre­
meno, homogeniziranje, ali i deljenje, ljudi po raznim osnova­
ma: klasno; etničko poreklo; teritorijalno, lokalno, i regional­
no; starosno i polno; po individualnim sudbinama, stvaralaš­
tvima i životima itd. No, nacija je, istovremeno, šira zajednica
ljudi od klase, ali i način, sredstvo vladajuće klase da objedini
razbacane atome, da ih upregne u kola proizvodnje i življenja
na kapitalistički i birokratsko-socijalistički način — da ih, u
krajnjoj liniji, potčini eksploataciji. Nacija je, ovde, jedan od
»makrokosmosa« — jedan od oblika, načina okupljanja razba­
canih pojedinaca, jer omogućuje povezivanje antagonističkih
i suprotstavljenih »elemenata« (klasa, slojeva) u zajednicu pro­
izvodnje i reprodukcije celine života. I zato je ona iluzorna,
otuđena a ne stvarna zajednica ljudi.
Iako je nacija iluzorna, apstraktna zajednica, a »nacional­
no« često pretvoreno u ideološku kategoriju, oni se ne mogu
naprosto »zbrisati«, »zaboraviti«, »ukinuti«, »prevladati«. A to
žele mnogi autori i političari u Jugoslaviji, obavljajući, tako,
mnogo toga za nacionalizam i njegovo »izdizanje« nacije. Na­
cija i nacionalno su delatni onoliko koliko i svaki drugi oblik
političke emancipacije. To potvrđuje istorija modernih, kapi­
talističkih i socijalističkih društava, pa i jugoslovenskog dru­
štva. Otuda, cilj kritičkog, revolucionarnog mišljenja i delo-
vanja nije da odbaci naciju i sve nacionalno, već da se bori za
njihovo stvarno prevladavanje razvijanjem onih »klica« nove
zajednice ljudi koje su date i u postojećoj društvenoj stvar­
nosti. Nužan je iskorak iz sfere političke u socijalnu emanci­
paciju, to jest stvarno prisvajanje spoznaje da se socijalna
emancipacija ne može odlagati za neke unapred određene »fa­
ze«, »etape« koje se, po logici prirodne neminovnosti, smenju-
ju sa »etapama« političke emancipacije. I iz ovog »ugla« tre­
balo bi razumeti i mnoga prisutna nezadovoljstva postojećom
krizom međunacionalnih i uopšte društvenih odnosa u Jugo­
slaviji.
Savremena društvena stvarnost u Jugoslaviji odista pou­
čava o »ozbiljnim teškoćama«, preprekama na putu socijalis­
tičke — političke i socijalne — revolucije, ili, kako se često
govori, o »krizi zajedništva«. Te prepreke, ili uzroci »krize za­
jedništva« dati su u snažnoj tendenciji zatvaranja isključivo
u okvire nacija, koji jednoznačno određeni nacionalnošću pre­
laze u nacionalističko, to jest u okvire čovekove neslobode.
Činilac ovog klizanja u nacionalističko je »izgrađivanje« na­
cije samo kao države i uzdizanje države i birokratije kao jed-
200
 nog i sveopšteg posrednika u odnosima individua kao i u od­
nosu individua i zajednica. A činilac koji, u krajnjoj liniji, od­
ređuje sve ovo stalno je proširivanje i produbljivanje podr­
žavljenja osnovnog društvenog-ekonomskog odnosa, eksploata­
cija radničke klase, kao i dalje otuđenje čoveka od rada, od
drugih ljudi, zajednice i od sebe samog. Sve to čini nužnim
da se podsetimo da je puko osvajanje političke vlasti od strane
proletarijata, tačnije rečeno uz njegovu pomoć a u njegovo ime
i na njegov račun, i uzdizanje do vladajuće klase nacije, ako se
pretvori u »krajnji cilj« proletarijata i njegovog revolucionar­
nog pokreta, odista, ostajanje u horizontu onoga što su Marks
i Engels, u Manifestu komunističke partije, označili kao nacio­
nalno »u smislu buržoazije«. To je odustajanje od ukidanja,
putem revolucije, klasa i otuđene političke vlasti, od ukidanja
države i njenog zamenjivanja komunom. To je odustajanje od
prevladavanja starih ideja i svesti kao i učvršćivanje nacio­
nalnog zajedništva utemeljenog u otuđenju rada i eksploata­
ciji proletarijata koja je, u biti, nepromenjena i kada je vrši
»kolektivni kapitalista« — država. To je, u uslovima savreme-
ne društvene stvarnosti u Jugoslaviji, odustajanje od samo­
upravljanja kao procesa revolucionarnog preobražaja celine
društvene stvarnosti i lišavanje revolucionarnog pokreta pro­
letarijata opštedruštvenog i opšteljudskog određenja, same re­
volucionarnosti.
Otuda je na dnevnom redu jugoslovenskog revolucionar­
nog pokreta povratak k izvoru — samoupravljanju. Naravno,
samoupravljanju shvaćenom kao proces i pokret uspostavlja­
nja novih, društvenih odnosa, a ne kao »sistem« i »poredak«.
Samoupravljanje je istorijska alternativa radničke klase. Ono
je suprotstavljanje procesu i snagama podržavljenja nacije i
celine društvenih odnosa, jer je otvaranje procesa stvarnog
podruštvljavanja. Samoupravljanje se, u osnovi, potvrđuje u
procesu oslobođenja čoveka od svih oblika otuđenosti a time
i od otuđenosti kroz i preko nacije, nacionalne države, nacio­
nalnog interesa. Time otpočinju i procesi nadvladavanja (»odu­
miranja«) države, njenog ukidanja i stvaranja uslova za pre­
rastanje radničke klase u stvarno vodeću, vladajuću klasu na­
cije, društva. Ali, otpočinjanje, otvaranje procesa i istorijske
perspektive ne bi trebalo zanemarivati a ni zamenjivati, niti
poistovećivati sa već ostvarenim, jer tako se stvara kriva svest
o stvarnosti i stvarnim mogućnostima revolucionarnog angaž­
mana. A ovaj angažman zahteva i pretpostavlja i kritiku na­
cionalizma.
201
 A šta tu može da se učini jednim spisom kakav je Rečnik
’nacionaliste, u kojem se, pri tom, čak ni ne spominje odred­
nica »samoupravljanje« niti se, neposredno, raspravlja o dru­
štvenoj stvarnosti u Jugoslaviji? Sigurno ne mnogo — ako se
išta i može učiniti. Ali, ne skrivam ambiciju da, ukazivanjem
na neka opštija značenja, izazovem kritički odnos pre svega
prema Rečniku samom a onda, možda, i prema onome što u
stvarnosti pogoduje nacionalističkim i raznim drugim zbrka­
ma i zloupotrebama reči i pojava. Isprovocirati misao i otpor
prema zaokruženim sistemima i uobličenim istinama, pa i onim
u Rečniku, ideal je kome se teži. A tek živa misao prava je
brana nacionalističkom zarobljavanju misli i strasti ljudi. Uo­
stalom, stanje vladavine nacionalizma označava se kao eufori­
ja koju, pak, karakteriše kolektivna lenjost duha.
No, pri tome, posve sam rezervisan prema svim onim od­
ređenjima koja nacionalizam vide samo kroz suženu optiku
»neprijatelja« ili kao zbir »(neprihvatljivih« ideja. Smatram
da je nacionalizam društvena praksa ali i svest, ideologija, te­
orijska koncepcija kao i konkretno ponašanje ljudi. I zato sam
u Rečniku nastojao da ukažem na naglašenu potrebu za kritič­
kom analizom realno postojećih društvenih okolnosti, koje
omogućuju i uslovljavaju nastanak, razvitak i održavanje na­
cionalizma, uz polaznu pretpostavku da nacionalizam može, na
datom stepenu društvenog, istorijskog razvitka, da zadovolja­
va određene potrebe stvarno postojećih ljudi, individua. Rečju,
nacionalizam bi trebalo mnogo više i doslednije posmatrati
kao društvenu, istorijsku pojavu, a ne kao puku apstrakciju,
to jest »kao takav«.
Nacionalizam je, zapravo, istorijski nužan oblik ispolja-
vanja klasnih interesa. On je, po svojoj biti, u uslovima buržo-
askog građanskog društva, okrenut ka očuvanju kapitalisti­
čkih odnosa i privilegovanog društvenog položaja buržoazije.
To je ideologija u kojoj je u krajnjoj liniji, sve svedeno na »po­
sao«, te se i otadžbina posmatra, u mogućnostima konjunkture,
kao rentabilno preduzeće. Rečju, u odnosu buržoazije i nacije,
iskazano kroz nacionalizam, dominira posebni (grupni i lični)
interes. Ova saznanja su mnoge autore, posebno marksističke
orijentacije, dovela do umnogome pojednostavljenog uverenja
da je nacionalizam vezan samo za buržoaziju i to skoro prirod­
nom zakonitošću. Ovakav stav je raširen i u savremenoj jugo-
slovenskoj teoriji. Međutim, iako je nacionalizam i antiuniver-
zalizam, s kraja 19. i u 20. veku, u početku imao usku osno­
vicu, vremenom će se on, zadobijajući mase, pretvoriti u poli­
202
 tičku snagu velikog razornog dejstva. Vođe i osnovna snaga
su mu, uglavnom, iz redova buržoazije (posebno sitne i malo­
građanske), seljaštva, ali, u određenim istorijskim razdobljima,
u pojedinim zemljama, i iz delova radničke klase. Otuda se ot­
vara i potpuno jasno ispoljava sudar nacionalizma sa socija­
lističkom revolucijom. Revolucionarni radnički pokret i soci­
jalističke revolucije su ispoljili efikasnost ali i značajne sla­
bosti u borbi protiv nacionalizma; počev od »istorijskog kra­
ha« u saradnji s nacionalnim buržoazijama i socijal-demokra-
tijama Evrope, pa do prakse postojećih socijalističkih država
i u njoj naraslog birokratskog nacionalizma.
U jugoslovenskom društvu kao da se zanemaruje to da
je sukob socijalizma i nacionalizma jedna od najvažnijih op-
štih crta političkog života poslednjih sto godina. Površno gle­
dano izgleda kao da se je do sada, u direktnim konfrontaci­
jama, nacionalizam pokazao kao jača sila. Za to je argument
i veća raširenost, u 20. veku, ratova među nacijama nego bor­
ba klasa. I upravo poniranje ispod ove površne slike zahteva
određenje odnosa socijalizma i nacionalizma uopšte i u kon­
kretnim jugoslovenskim uslovima.
No, krenimo od još jedne pouke istorije na koju se i u
Rečniku ukazuje: u meri u kojoj nastoje da na sebe preuzmu
nacionalnu ideju, odnosno predvođenje nacije i nacionalnog
pokreta koju je buržoazija nosila, revolucionarne, socijalisti­
čke i komunističke snage i partije prinuđene su da se, sve više
i više, razvijaju sledeći nacionalne norme i da prihvate svest
o tome da nacija neće više da bude sluškinja, odnosno, kako
je socijalistički pokret, u krajnjoj liniji, uslovljen istorijskim,
društvenim okolnostima u kojima se razvija, delatno je i nje­
govo nacionalističko pa i rasističko opterećenje. Međutim, uko­
liko je opasnost da ova opterećenja prevladaju ozbiljnija, uto­
liko je i postulat borbe protiv njih obavezniji. Isto važi i za
jugoslovensko društvo. Odnosno, iako u socijalizmu postoje
povoljnije okolnosti za otklanjanje nacionalizma, to ne znači da
socijalistička revolucija sama od sebe likvidira sve ono što osa-
kaćuje čovekovu ličnost i onemogućuje razvoj novih društve­
nih odnosa. I za otklanjanje nacionalizma potreban je dugo­
trajan revolucionarni angažman.
I u praksi postojećih socijalističkih društava, te i jugoslo-
venskog, nastavlja se ovo sukobljavanje s nacionalizmom; uz
promenu njegovih vidova i socijalnih sadržaja, menja se i fun­
kcija nacionalizma koji je delimično usmeren ka restauraciji
kapitalizma, ali se sve više ukorenjuje u državno-socijalističke
203
odnose i brani ih poput prave švajcarske garde. To možda naj-
izrazitije potvrđuje velikoalbanski nacionalizam i separatizam.
Nacionalizam je problem samog osnovnog toka socijali­
stičke revolucije i u praksi ostvarene apsolutizacije države (ko­
ja se, po pravilu, legitimise nacionalnim), odnosno svođenja
diktature proletarijata isključivo na državnu vlast. U uslovima
ovih društava nacionalizam nastoji da konzervira postojeće
društvene odnose, koji su klasni, odnosno postojeće stanje,
koje je stanje predominacije političkog i državnog nad dru­
štvenim i ljudskim. Najopštije rečeno, regresivna, konzerva­
tivna suština nacionalizma, u socijalizmu, proističe iz toga što
se nacionalizam utemeljuje u etatističko posredovanje intere­
sa i razvoja nacije i zato što je nacionalizam jedan od oblika
zadržavanja radničke klase u najamnom položaju. I zato je Re-
čnik glas više protiv prisutnog poimanja socijalizma kao bes­
konfliktnog društva, društva koje je razrešilo sve probleme
i koje pojavu nacionalizma tumači isključivo kao »negativnu
pojavu« ili kao »ozbiljan simptom devijacija u razvoju«. Iz
ovog odbijanja da se spoznaju i iskažu stvarno postojeće kla­
sne i druge razlike i suprotnosti sledi izostajanje i temeljnijeg
razmatranja izvorišta i socijalnih nosilaca nacionalizma. Otu­
da se i ne postavlja pitanje o temeljnim društvenim odnosima
i klasnoj borbi u socijalizmu, te se ne postavlja ni ono za so­
cijalizam inače bitno pitanje da li radnička klasa odista vlada
proizvodnim i društvenim odnosima.
A sve to pogoduje razvoju »novog« nacionalizma, to jest
nacionalizma koji u socijalizmu svoje osnovne nosioce nalazi
u birokratsko-etatističkim i tehnokratskim snagama i, uopšte,
u povlašćenim društvenim strukturama, koje nastoje da zau­
stave proces revolucionarnog razvitka. Pri tome se »širokim
masama« »običnog naroda« prepušta uloga jurišnika. Ali, »bi­
rokratski nacionalizam« glavno je uporište nacionalizma u so­
cijalizmu, i uspostavlja se onda kada »nacionalna birokratija«
uspeva da svojem viđenju opšteg interesa potčini sve druge in­
terese. Kao osnovni hegemon nacionalnog interesa uspostavlja
se birokratija. Ona je, u osloncu na neprevladane odnose pri­
vatne svojine i novouspostavljene odnose državne svojine, to
jest u osloncu na još neprevladanu klasnu eksploataciju rad­
ničke klase, od posrednika koji bi trebalo, po načelu, da bude
u službi radničke klase, u praksi izrasla u vladajuću klasu dru­
štva i nacije, čija se vladavina, naravno, prostire i nad rad­
ničkom klasom. U biti, nacionalizam je oblik zadržavanja ra­
dničke klase u najamnom položaju. Odnosno, »homogenizacija
204
 nacije« izražena u nacionalizmu zakonito vodi ka uspostavlja­
nju klasne hegemonije nad radničkom klasom i nad njenim
stvarnim socijalnim i nacionalnim interesima.
Ni nacija a ni nacionalna emancipacija ne prolaze bolje
od radničke klase. To je stoga što nacionalizam nije, kako se
inače sam predstavlja, čovekova sudbina. On je samo jedan od
mogućih momenata istorijskog opstanka čoveka koji se kao
svojevrsna granica isprečuje na putu čovekovog samopostoja-
nja. Insistiranje na nacionalnom samom po sebi, a posebno u
nacionalističkoj obradi, metafizičko je svođenje čoveka na je­
dan od atributa i oblika njegove egzistencije. Ovakvo poimanje
ne može čoveka zamisliti drugačije do potčinjenog naciji, na­
cionalnom.
Nacionalizam se temelji na jednoj vrsti ekskluzivizma, na
stereotipima o raznim materijalnim, kulturnim i društvenim
vrednostima »svoje« nacije, bez obzira na stvarne vrednosti.
Nacionalizam, zapravo, uspostavlja takav sistem verovanja
koji odgovara individualnim i kolektivnim predrasudama o na­
cionalnim vrednostima, a ne i objektivnoj istini. Sve ove pred­
rasude koje su usmerene ka uzdizanju »sopstvene« nacije, uz
potcenjivanje drugih, najčešće, nazivaju se »nacionalnim« ili
»rasnim karakterom«.
U ovom nacionalističkom fetišizovanju »sopstvene naci­
je« pojam »sopstvena nacija« odvaja se od stvarno postojećih
ljudi koji čine naciju, od njihovih vrlina i nedostataka i prida­
je mu se oznaka savršenstva. Zapravo, pojam nacije projektuje
se u svet ideja s apsolutnom vrednošću. Zatim se, u obratnom
procesu, tako izvitopereno shvatanje projektuje na pripadnike
»svoje« nacije koji se smatraju moralno ispravnim, društveno
vrednim samom činjenicom da su pripadnici date nacije. To
sve važi i za njihova dostignuća, uz, istovremeno, omalovaža­
vanje pripadnika druge nacije.
Ovaj u biti antihumanistički ekskluzivizam i fetišizam na­
cije negativno deluje na samu naciju. To pokazuje, na primer,
odnos prema tradiciji, koja se podvrgava duhu nacionalisti­
čkog subjektivizma a zatim se prošlost i posebno »stara slava«
na odgovarajući — »umetnički«, »naučni« i sličan — način
prepariraju i, na različite načine, nameću kao način mišljenja
mnogih pripadnika nacije. Međutim, verovanje u izuzetne vred­
nosti, odnosno u mit o veličini »svoje« nacije u funkciji je i
zaštite postojećeg sistema društvenih odnosa, odnosno inte­
gracije i homogenizacije nacionalne zajednice pod tutorstvom
205
vladajućih klasa. Zato ova integracija i nije opštedruštvena,
već partikularna, u krajnjoj liniji, klasna.
U nacionalističkoj interpretaciji »klasno-neutralna« nacio­
nalna država najbolje ovaploćuje jedinstvo i interes nacija. I
zaista je rastuća snaga nacionalizma, u savremenom svetu, a
i u Jugoslaviji, blisko povezana s rastućom snagom države.
Etatizam pothranjuje i podstiče nacionalizam i, istovremeno,
težnju da još više jača nacionalna država kao osnovni instru­
ment zaštite nacionalnih interesa.
Rečnik 'nacionaliste’, kao i svaki rečnik, može biti čitan
od početka do kraja, ali mogu se čitati i pojedini njegovi de-
lovi. Autor ovoga spisa se jedino nada da će Rečnik, nije važno
kako i koliko, ipak biti pročitan. Samo onaj čitalac koji ga
pročita moći će reći da li ga je trebalo i napisati. No, za sada,
moramo se pomiriti s činjenicom da je napisan i da je tu, pred
nama, poput neke nepogode. A upravo osećanje zatečenosti
usred nepogode oseća svako ko se i na kraći rok »bavio« naci­
jom i nacionalizmom. Ta ljupka, zavodljiva i istovremeno ok­
rutna i nepredvidiva lepotica — nacija, više voli da vlada nego
da se njome vlada i bavi. Mada je, u istoriji, uglavnom bivalo
onako kako ona ne voli. A uz to se skoro na svakom koraku
nađu brojni zavodnici i zaštitnici spremni da kazne sve što je
po njihovom sudu ljupkoj dami nenaklonjeno, kažnjavajući
tada, najčešće, nju samu.

206