SAOPŠTENJA / COMMUNICATIONS
Božo Stojanović* DOI:10.2298/EKA0775131S
EKONOMIJA I SOCIOLOGIJA –
IZMEĐU SARADNJE I NETRPELJIVOSTI1
ECONOMICS AND SOCIOLOGY: BETWEN COOPERATION AND INTOLERANCE
APSTRAKT: U društvenim naukama
istovremeno deluju dve suprotstavljene ten-
dencije: porast specijalizacije, ali i potreba
za sintezom. Iste tendencije primećuju se i
kada se radi o ekonomiji i sociologiji. Potre-
ba za saradnjom ove dve nauke odavno je
uočena, ali intenzivnija razmena ostvare-
na je tek u skorije vreme, posebno u objaš-
njenju ponašanja pojedinaca i grupa. Delo
Mansira Olsona predstavlja dobar primer
kako rezultati ekonomske nauke mogu biti
podsticajni za istraživanja u drugim nau-
kama, posebno u sociologiji i političkim na-
ukama. Olson je, primenjujući rezultate do
kojih je došao analizirajući logiku kolektiv-
ne akcije, uspeo da dođe do važnih zapa-
žanja o funkcionisanju privrede i društva
u celini.
KLJUČNE REČI: ekonomija, sociologija,
kolektivna akcija, grupe za pritisak, javno
dobro
Klasifikacija prema JEL: A14, B41, H41
* Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu
1 Zahvaljujem profesorima Krstanu Maleševiću i Mihailu Arandarenku na korisnim primed-
bama i sugestijama.
ABSTRACT: In social sciences two opposing
tendencies act simultaneously: the growth
of specialisation and the need for synthesis.
Similar tendencies are noticable when
economics and sociology are in question.
The need for these two sciences to cooperate
was noticed a long time ago. However, an
incresingly intensive exchange has been
achieved only recently, particularly in
the explanation of individual and group
behavior. The works of Mancur Olson
are a good example how the results of
economics can be inspiring for the research
in other sciences, particularly sociology and
political science. Applying the results he got
by analysing the logic of collective action,
Olson managed to attain significant insight
concernning the functioning of economics
and society as a whole.
KEY WORDS: economics, sociology,
collective action, pressure groups, public
good
131
Božo Stojanović

Nije verovatno da će neko ko ne zna ništa drugo biti dobar ekonomista.

Dž. S. Mil

1. Uvod

Negde samo pročitao (ili čuo) da je na primedbu jednog rezigniranog naučnika

kako je učinjena ogromna nepravda prema drugim društvenim naukama činje-
nicom da se samo ekonomiji dodeljuje Nobelova nagrada, Džordž Stigler hladno-
krvno odgovorio: „Nije tačno, imaju i druge društvene nauke Nobelovu nagradu
– za književnost“. Čak ako ova priča i nije verodostojna, ona verno izražava stav
jednog dela ekonomista o mestu vlastite nauke u odnosu na sve ostale društvene
nauke. Naime, deo ekonomista smatra da od svih društvenih nauka samo eko-
nomija predstavlja nauku u pravom smislu te reči (precizno određen predmet i
metod istraživanja), a da su ostale manje-više uspešne, npr. književnost. Ovakvo
gledište najvećim delom je zastupljeno među „kvantitativcima“, mada ne samo
među njima. Neki ekonomisti tvrde da, pored ostalog, ekonomska nauka pose-
duje intelektualnu koherentnost i to je čini atraktivnijom od ostalih društvenih
nauka u kojima to nije slučaj.2

U literaturi (izvan ekonomije) odomaćio se izraz „ekonomski imperijalizam“ ko-

jim se označava tendencija ekonomske nauke da ulazi u područje istraživanja
drugih disciplina i nudi vlastite odgovore na osnovna pitanja koja su postavljena
u tim naukama (takve primedbe bile su upućene Bekerovoj analizi braka, porodi-
ce, kriminala).3 Ovim izrazom zapravo se sugeriše da ekonomija preuzima („oti-
ma“) polja istraživanja koja joj ne pripadaju. S druge strane, vrhunskim ekono-
mistima nije promakla činjenica da je za puno razumevanje ekonomskih pojava i
procesa nužno iskoračiti izvan vlastite nauke i konsultovati raspoloživa znanja iz
susednih područja. Mulitdiciplinarnost je lako uočljiva kod Hjuma, Smita, Mila,
Maršala, Mizesa, Šumpetera, Hajeka, Ojkena, Eroua, Kouza, Norta, Bjukenena
(navedeni niz imena je samo ilustracija, a ne i konačan spisak).

Iako zahtev za multidiciplinarnošću lepo i prihvatljivo zvuči, stvari ipak nisu

tako jednostavne i ne mogu se svesti na izjašnjavanje da li je neko za multidisci-
plinarnost ili nije. Prave teškoće pojavljuju se kada se u praksi pokušaju izvesti
analize koje počivaju na sintezi znanja iz različitih naučnih disciplina. Problem

2 Piore (1996)
3 Ključni Bekerovi radovi u ovoj oblasti sakupljeni su u njegovoj čuvenoj knjizi The Economic
Approach to Human Behavior objavljenoj 1976. godine.

132
 Ekonomija i sociologija – između saradnje i netrpeljivosti

je u tome što je podela rada i u društvenim naukama otišla toliko daleko da je

nemoguće uspešno pratiti nekoliko oblasti unutar vlastite nauke, a o kvalitetnom
praćenju događaja u susednim naukama nije potrebno ni govoriti. Ovo se narav-
no ne odnosi na velikane, ali ono što iz njihovih ruku izlazi kao visoko kvalitetan
proizvod, u manje veštim rukama lako može postati „škart“. Diksit je, ne bez
dovoljno razloga, primetio da se u društvenim naukama multidisciplinaran rad
često pretvara u nedisciplinovan rad. Nedovoljna sposobnost ne opravdava loš
rezultat, tako da se relativno mali broj ekonomista upušta u avanturu „šetnje“
kroz nepoznata (u svakom slučaju nedovoljno poznata) susedna područja. U ana-
lizama o saradnji između društvenuh nauka provlači se i teza da je institucional-
na organizacija moderne nauke u velikoj meri doprinela „getoizaciji“ disciplina.

Ovaj prilog čine dve celine. U prvoj ćemo kratko skrenuti pažnju na neke karak-
teristične stavove o vezi između ekonomije i sociologije (npr. gde se može tražiti
veza, gde su podsticaji i problemi u saradnji). U drugoj ćemo predstaviti kako
spoj različitih naučnih disciplina izgleda na delu kada dospe u „sigurne ruke“.
Naime, predstavićemo ključne ideje iz impresivnog opusa Mansira Olsona gde se
u punom sjaju pokazuje plodnost multidisciplinarnog pristupa društvenim pro-
blemima (u njegovim radovima nije samo reč o kombinovanju sociologije i eko-
nomije, već se koriste i rezultati istorije, ekonomske istorije, političke filozofije).
Olson se u svojim radovima bavio problemom ponašanja grupa (i pojedinaca koji
čine grupu), kao i posledicama takvog ponašanja na privredni i društveni razvoj.
Njegova analiza, koja je u svojoj osnovi deo ekonomske nauke, snažno je podsta-
kla istraživanja u sociologiji i političkoj teoriji i skoro da bi se moglo reći da je u
ovim naukama, u prvi mah, bila toplije prihvaćena nego u samoj ekonomiji.

2. Podsticaji i ograničenja saradnji

2.1. Uvodne napomene

Gde je moguće uspostaviti vezu između ekonomije i sociologije? Najbolje je kre-

nuti od predmeta njihovog istraživanja. Šta predstavlja predmet istraživanja so-
ciologije? Podsetimo kako Maks Veber u svom čuvenom delu Privreda i društvo
(već sam naslov dovoljno govori) definiše sociologiju: „Sociologija (u onom smi-
slu u kome se ova reč, inače upotrebljavana u mnogo značenja, ovde podrazume-
va) treba da znači: nauka koja hoće da razume i tumači društveno delanje i time
objasni ono sto je uzročno u njegovom toku i njegovim posledicama.” 4 Društve-

4 Veber (1976), tom I, str. 3.

133
Božo Stojanović

no delanje, kao i svako drugo delanje, precizira Veber, može biti određeno ciljno
racionalno (ponašanje koje je podstaknuto racionalno izabranim ciljem koji se
ostvaruje racionalnim sredstvima), vrednosno racionalno (ponašanje koje je ru-
kovođeno verovanjem u njegovu vrednost nezavisno od ishoda), afektivno (po-
našanje izazvano afektima i emocijama) i tradicionalno (ponašanje koje počiva
na navici i rutini). Veber je utvrdio da je ključna odrednica kapitalizma racional-
nost u vođenju života, to jest reč je o takvom društvenom sistemu u kojem će oni
koji se rukovode osećanjima i nedisciplinovanim instinktima biti nemilosrdno
eliminisani.

U literaturi se susreće i definicija da sociologija predstavlja oblast koja „proučava

društvene interakcije i razmenu“. Šta je predmet istraživanja ekonomije? Podse-
timo na Maršalovo određenje da se ekonomija uglavnom bavi ljudskim bićima
koja su „u dobru i zlu prisiljena da se menjaju i napreduju“, a da Ludvig fon Mizes
ekonomiju definiše kao granu prakseologije (nauke o ljudskom delanju).

Vebrovo određenje sociologije (kao i druga definicija), uzeto zajedno sa pomenu-

tim određenjima ekonomije, omogućuje da se lako uoči bliska povezanost izme-
đu ekonomije i sociologije.5 Preciznosti radi, čujmo mišljenje Šumpetera. Šum-
peter je definisao polja istraživanja ekonomije i ekonomske sociologije na sledeći
način. Ekonomska analiza se bavi pitanjima na koji način se ljudi ponašaju u bilo
kom vremenu i do kojih ekonomskih posledica dovodi njihovo ponašanje, dok
se ekonomska sociologija bavi pitanjem zašto se ljudi ponašaju onako kako se
ponašaju. Pod sociologijom je u užem smislu smatrao opštu analizu društvenih
pojava, dok je u širem smislu sociologiju označio kao celinu isprepletenih i nepo-
vezanih društvenih nauka, među kojima je i ekonomija.

Tokom debate između Mengera i nemačke škole o metodu ekonomske nauke

Šumpeter se nije svrstao ni na jednu stranu. Smatrao je da su ekonomiji potrebni
i teorija i istorija, svaka u drugačijem kontekstu istraživanja. Podsetimo da je
Šumpeter tvrdio da ekonomista koji nije matematičar (smatrao je da je ekonomija
matematička disciplina čiji rezultati imaju karakter jednačina), statističar i iznad
svega istoričar, nije kvalifikovan za tu profesiju. Šumpeter je zapravo smatrao

5 Važan prilog razumevanju suptilnog odnosa ekonomije i sociologije predstavlja Parsonsov

tekst objavljen 1932. godine (Parsons, 1932). Parsons je predstavio teorijsko nasleđe koje je
zatekao Maršal, a onda je skrenuo pažnju na Maršalovu poziciju (da li se njegova analiza
može posmatrati i kao sociologija). Konačno, predstavio je i alternativne poglede koji su o
ovoj temi imali Pareto i Veber (inače veliki sociolozi, od kojih je prvi i nesumnjivi klasik
ekonomske teorije). Pominjemo ovaj prilog zato što su u njemu predstavljena gledišta misli-
laca koji su svojim delom trajno obeležili ne samo ekonomiju, već i sociologiju.

134
 Ekonomija i sociologija – između saradnje i netrpeljivosti

da je neophodno kombinovati ekonomsku teoriju, političku nauku, sociologiju i

posebno istoriju ukoliko se želi ostvariti zadovoljavajući uvid u stvarne ekonom-
ske probleme. Njegova poslednja knjiga Kapitalizam, socijalizam i demokratija
predstavlja primer takve analize. U ovoj knjizi Šumpeter briljantno kombinuje
istoriju, sociologiju i ekonomsku analizu. Mnogi smatraju, sa dovoljno razloga,
da je ova knjiga mnogo bliža sociologiji nego ekonomiji.6

Dakle, veza ekonomije i ekonomske sociologije neophodna je ukoliko se nasto-

ji pravilno razumeti kako ponašanje pojedinaca tako i ponašanje grupa. Pome-
nimo i to da Šumpeter nije bio zadovoljan tadašnjim (četrdeste godine prošlog
veka) stanjem saradnje između ekonomista i sociologa: „Činjenica je da su od
osamnaestog stoljeća obje grupe rasle posve odvojeno, tako da danas prosječni
ekonomist i prosječni sociolog zna malo, i još manje se brine, o onom što druga
strana radi, skloniji da koristi svaki za sebe primitivnu sociologiju i primitivnu
ekonomiku, nego da prihvati tuđe profesionalne rezultate.“7

Da li se ovo stanje promenilo kasnije? Neki naučnici su izneli tezu da su sedam-

desete godine prošlog veka označile kraj „hladnog rata“ između ekonomije i dru-
gih društvenih nauka, pa tako i između ekonomije i sociologije. Ipak, otvoreno
je pitanje da li se ova teza može prihvatiti kao održiva. Baron i Hanan su utvrdili
da se ni sedamdesetih godina stanje nije bitnije promenilo.8 Da bi to dokazali
oni upoređuju koliko su knjiga i članaka iz ekonomije citirali sociolozi (uzeli su
citiranost u najuticajnijim svetskim sociološkim časopisima) u odnosu na uku-
pan broj citata. Tako je 1970. godine samo oko 30 navoda od ukupno 4500 bilo iz
oblasti ekonomije. Deset godina kasnije ukupan broj navoda se nije bitnije pro-
menio, ali je broj navoda iz ekonomije u sociološkim istraživanjima porastao na
240. U narednoj dekadi citiranost knjiga i časopisa iz ekonomije ostala je približ-
no ista. Utvrdili su i to da su u periodu od 1989. do 1992. godine najčešće citirani
ekonomisti bili: Beker, Vilijamson, Dankan, Olson. Reč je o ekonomistima koji se
bave temama koje su istovremeno i teme sociologije (ili njima veoma bliske) i koji
u svojim radovima često citiraju sociologe. Poseban interes sociolozi su pokazali

6 Detaljnije o Šumpeterovim stavovima videti: Kurtz (2006); Haberler (1950); Stolper (1979).
7 Schumpeter (1975), tom I, str. 22. Knut Viksel je takođe bio sumnjičav prema ulasku ekon-
omista u susedna područja, posebno u polje istraživanja istorije. „Ekonomisti su u suštini
samo diletanti u oblasti istorijskih istraživanja i iskazuju uobičajene nedostatke svakog dil-
etantizma – preuranjene zaključke, nedovoljno kritički stav prema izvorima, tendenciozno
prikazivanje činjenica, pa čak, ponekad, njihovo nesvesno lažno prikazivanje“. Citirano pre-
ma: De Monbrijal (2006), str. 265.
8 Baron & Hannan (1994)

135
Božo Stojanović

za teoriju ljudskog kapitala. S druge strane, ni ekonomisti, u proseku, nisu poka-

zali naglašeno interesovanje za sociologiju.

2.2. Nekoliko karakterističnih stavova

Da li je multidiciplinarnost poželjna i da li je uopšte moguća? Maks Veber je na-

glašavao nužnost specijalizacije u nauci ukoliko se žele ostvariti rezultati vredni
pažnje, iako je bio svestan potrebe da se prave iskoraci u susedna područja. Važno
je imati na umu da je to zastupao elitni mislilac čiji je opseg interesovanja daleko
prevazilazio bilo koje usko definisano područje društvenih nauka (nazivaju ga,
nimalo slučajno, „poslednjim univerzalnim naučnikom“).9 Postoje i analitičari
koji smatraju da upravo sve naglašenija specijalizacija unutar pojedinih discipli-
na (koja ide do subspecijalizacije) stvara potrebu za sintezom. Neki čak tvrde da
je neophodno stvarati „jedinstvenu društvenu nauku“ (postoje i knjige upravo
pod tim naslovom).10 Jednom rečju, zahtev za jedinstvenom društvenom naukom
svodi se na zalaganje da se centralni problemi kojima se bavi jedna disciplina
sagledavaju iz ugla drugih disciplina. Tako postignuto znanje, tvrde protagonisti
ovog pristupa, značajno bi unapredilo razumevanje funkcionisanja društva. Vre-
di pomenuti i konstataciju Vasilija Leontjeva o perspektivi jedinstvene društvene
nauke. Takvo jedinstvo, tvrdi Leontjev, moglo bi biti realizovano samo kada bi
sve pojedinačne discipline dostigle stanje apsolutnog savršenstva i tako, među-
sobno se preplićući, izgubile svoj identitet.

Postoje ipak stvari koje su nesporne. Saradnja između različitih disiciplina dopri-
nela bi unapređenju svake od njih. Ekonomija je uticala na istraživanja u drugim
naukama „izvozeći“ neke ključne koncepte ili pak analitički aparat. Nesumnjivo
najvažniji „izvozni proizvod“ ekonomije jeste mikroekonomija. Ranije, to je bila
teorija cena, a u poslednjim decenijama analitički aparat teorije igara (posebno

9 U članku „Nauka kao poziv“ Veber je izneo i sledeći stav: „U današnje doba unutarnji položaj
naspram organizacije znanosti kao poziva uvjetovan je prije svega ulaskom znanosti u stadij
specijalizacije kakva je ranije bila nepoznata i kakva će zauvijek ostati u budućnosti. Ne samo
izvana nego upravo iznutra gledano, stvari stoje tako da pojedinac sigurno može postati
svjestan da se nešto potpuno savršeno na znanstvenom području može postići samo u slučaju
stroge specijalizacije. Svi radovi koji zahvaćaju u susjedna područja, kako zgodimice radimo,
kako na primjer upravo sociolozi nužno moraju opetovano raditi, opterećeni su rezignira-
nom sviješću da u najboljem slučaju stručnjaku upućuje korisno pitanje, do kojeg ne bi lako
došao sa stajališta svoje struke, te da, prema tome, njegov rad mora ostati nužno nepotpun“.
Weber (1989), str. 258-59.
10 O nekim pokušajima ove vrste i problemima koji se pojavljuju u tom kontekstu, videti:
Landauer (1971).

136
 Ekonomija i sociologija – između saradnje i netrpeljivosti

koncept Nešove ravnoteže i Nešovog pregovaračkog rešenja).11 Ekonomija kori-

sti princip (individualne) racionalnosti u smislu maksimizirajućeg ponašanja i
analizira posledice tako shvaćenog racionalnog ponašanja u različitim situacija-
ma. Klasičan prigovor sociologa takvom analitičkom postupku svodi se na stav
da ekonomija preterano pojednostavljuje, pa shodno tome, i pogrešno prikazuje
motive kojima se rukovode pojedinci u procesu odlučivanja odnosno sociolozi
nastoje da ekonomistima ukažu na ograničenja koja proizilaze iz takvog reduko-
vanog pristupa.

Sociologija, s druge strane, analizira procese učenja kroz interakcije odnosno

kroz takozvani „proces socijalizacije“. U sociološkim analizama posebno se na-
glašava potreba kompleksnijeg tumačenja racionalnog ponašanja odnosno tvrdi
se da je neophodno u analizu racionalnog ponašanja uključiti i osećaj pojedinca
za pravednost. A taj osećaj stiče se upravo kroz proces socijalne interakcije. Pre-
ciznije, sociolozi smatraju da se motivacija i preferencije pojedinca formiraju u
društvenom kontekstu, to jest da je i individualno racionalno ponašanje proi-
zvod društvenog procesa. Oni smatraju da je ponašanje pojedinca posledica po-
stojećih normi grupe i drugih „makro faktora“. Drugim rečima, oni tvrde da
su društvene norme jedina važna odrednica ljudskog ponašanja.12 Ekonomisti
problem socijalizacije u svoje modele unose pretpostavkom o endogenosti prefe-
rencija i očekivanja.13

Zašto se naglašava potreba za multidiciplinarnim pristupom tumačenju racional-

nog ponašanja, to jest zašto je potrebna dopuna ekonomskom tumačenju racio-
nalnog ponašanja? Ecioni je dokazivao da je neophodno modeliranje racionalnog
ponašanja pojedinca koje koristi neoklasika postaviti u kontekst društva i u tom
kontekstu ga tumačiti.14 Takav pristup nužan je s obzirom na to da ekonomija nije
svet koji funkcioniše sam za sebe, već podsistem društva koje je određeno kultu-
rom, istorijom, politikom, moralom. Ključna teza koju obrazlaže Ecioni glasi da
pojedinci delaju unutar društvenog konteksta, kao i da se taj kontekst ne može
svesti na njihove pojedinačne izbore. Odnos pojedinca i društva mnogo je slože-
niji. Pozivajući se na nalaze sociologije i socijalne psihologije izveo je zaključak
da „pojedinac i društvo čine jedno drugo i zahtevaju jedno drugo“. Društveni
uslovi određuju kontekst u kojem pojedinac dela (odlučuje), a zbirni efekat po-

11 Detaljnije o problemu racionalnog ponašanja u strategijskim situacijama, kao i o raspravi koju

je izazvala primena teorije igara u područjima izvan ekonomske nauke, videti: Stojanović
(2005).
12 Frank (1992).
13 Za iscrpan pregled literature o ovom problemu videti: Bowles (1998).
14 Etzioni (1988).

137
Božo Stojanović

jedinačnih akcija utiče na globalni (društveni) ishod. Iz toga je izveo zaključak

o nužnosti promene predmeta i metoda istraživanja ekonomske nauke. Da bi se
mogao na pravi način istraživati takav složeni odnos, tvrdi Ecioni, potrebno je
razvijati socio-ekonomiju (socio-economics). Socio-ekonomija bi trebalo da pred-
stavlja „multidisciplinarni most“ koji bi povezivao tržište, politiku i društvo. Ona
bi, pored toga, trebalo da objašnjava izbor pojedinca kombinujući razum (načelo
racionalnosti) sa vrednostima i emocijama (kombinacija racionalnog izbora i so-
cijalnih interakcija). Ecioni se poziva upravo na motive ponašanja koje je iden-
tifikovao Maks Veber.15 Jednom rečju, ekonomija i sociologija, prema njegovom
mišljenju, sigurni su kandidati za integraciju, ali spisak se time ne završava.

Jedna od tačaka gde se sociologija (deo empirijskih sociologa) oštro razlikuje od

ekonomskog pristupa jeste već pomenuti stav da se makro koncepcije ne mogu
izvesti samo iz mikro koncepcija, kao i da se uzročne veze na makro nivou ne
mogu izvesti isključivo iz promena u mikro nivou. Ekonomija i sociologija se ina-
če razilaze oko pitanja da li individualni racionalni izbor može da predstavlja do-
bar postupak objašnjenja funkcionisanja društvenih i privrednih sistema. Džejms
Koleman (Coleman) je devedesetih godina podstakao sociološka istraživanja koja
počivaju na teoriji racionalnog izbora. Naime, 1990. godine objavio je knjigu Fo-
undations of Social Science gde je objašnjavao društveni poredak kao zbirnu po-
sledicu dobrovoljnih akcija pojedinaca koji slede svoje interese. Ipak, ovaj pristup
nije od svih sociologa prihvaćen kao korak u dobrom pravcu.16 Poznavaoci odno-
sa ekonomije i sociologije naglašavaju tri područja gde je veza između ekonomije
i sociologije bliska i gde je jedna disciplina u velikoj meri koristila istraživanja
druge. To su socijalna stratifikacija društva, tržište rada i problemi nejednakosti;
formalna i neformalna organizacija i problem kolektivne akcije.17

15 Takve primedbe postojale su i ranije. Jedan od uticajnih analitičara koji je tridesetih godina
prošlog veka dovodio u pitanje razdvajanje ekonomskih i neekonomskih faktora i koji je
postavljao pitanje da li je ekonomija moguća kao vrednosno neutralna nauka, bio je Mird-
al. Posebno su u ovom kontekstu ilustrativna njegova dva priloga: Ends and Means in Po-
litical Economy, koji je prvi put objavljen 1933. godine, i kratak, ali podsticajan, tekst The
Logical Crux of All Science, prvi put objavljen 1957. Oba u: Myrdal (1958). Reč je o složenoj
metodološkoj raspravi o osnovama ekonomske nauke.
16 Za neke tačke spora videti: Abell (1991). Detaljan prikaz Kolemanove knjige (u stvari, to je
esej podstaknut knjigom) dat je u: Frank (1992).
17 Detaljan pregled literature koja se odnosi na ova područja dat je u: Baron & Hannan (1994).

138
 Ekonomija i sociologija – između saradnje i netrpeljivosti

3. Olsonov doprinos razumevanju funkcionisanja društva i privrednog razvoja

U nastavku ćemo skrenuti pažnju na to kako se doprinos u jednoj društvenoj

nauci može pokazati plodonosnim kada se primenjuje (ali i preispituje i dogra-
đuje) u drugim društvenim naukama. Mansir Olson (Mancur Olson: 1932−1998)
predstavljao je izuzetno uticajnog društvenog teoretičara u proteklom veku. Iako
je po osnovnom obrazovanju ekonomista, njegov opseg interesovanja bio je dale-
ko širi.18 Pored ekonomske teorije u užem smislu bavio se pitanjima ekonomske
politike i ekonomske istorije, ali i pitanjima koja su, kako se pokazalo, bila od izu-
zetnog značaja za političke nauke, sociologiju, političku filozofiju. Bio je dugogo-
dišnji profesor univerziteta u Merilendu gde je osnovao Centar za institucionalne
reforme i neformalni sektor. Između ostalog, objavio je knjige: „Logika kolektiv-
ne akcije: javna dobra i teorija grupa“ (1965), prevedena na devet jezika; „Uspon i
pad nacija: ekonomski razvoj, stagflacija i društvena rigidnost“ (1982), prevedena
na dvanaest jezika. Knjiga „Moć i razvoj“ objavljena je posthumno 2002. godine,
a prevedna je i na naš jezik. U nastavku ćemo izložiti ključne stavove njegovih
istraživanja koja predstavljaju lep primer kako analize, koje su u svojoj osnovi
potekle iz ekonomske nauke, mogu biti podsticajne i za susedna područja. Sam
Olson je naglasio da su rezultati do kojih je došao značajni ne samo za ekonomiju,
već i za političku filozofiju i sociologiju. Diksit je u nadahnutom prilogu o Olsonu
primetio da je njegovo celokupno delo zapravo bilo kretanje u pravcu jedinstva
društvenih nauka.19 Delo Mansira Olsona predstavlja veliki doprinos dubljem ra-
zumevanju funkcionisanja privrede i društva odnosno potvrđuje Milovu misao
koju smo postavili kao moto ovog priloga.

3.1. Problem kolektivne akcije

Olson je u čuvenoj knjizi objavljenoj 1965. godine analizirao probleme koji se od-
nose na kolektivnu akciju, preciznije proučavao je ponašanje grupa.20 Ova knji-
ga predstavljala je Olsonovu doktorsku disertaciju koju je radio na Harvardu.
Mentor je bio Edvard Čemberlin, koji se razboleo i 1962. godine je penzionisan.
Mentorstvo je preuzeo Tomas Šeling (dobitnik Nobelove nagrade za ekonomske
nauke 2005. godine). Prvu verziju rukopisa Šeling je pročitao i hladno odbio uz
brojne kritike i sugestije. Olson je strpljivo nastavio sa radom uzimajući u obzir
iznete primedbe. Nako toga, disertacija je prihvaćena i svesrdno preporučena za
štampu. Hajek je ovu knjigu smatrao izuzetno značajnom za sve društvene na-
uke, te je lično organizovao njen prevod na nemački jezik. On je konstatovao
18 Za detaljniji uvid u Olsonovu biografiju videti: McGuire (1998).
19 Dixit (1999).
20 Olson (1965).

139
Božo Stojanović

da ne postoji nijedna oblast društvenih nauka na koje ova knjiga ne baca „novo
svetlo“.

Olson je argumentaciju izveo bez upotrebe formalnih modela što je uticalo na to

da njegove ideje nešto sporije budu prihvaćene od strane ekonomista, dok su ih
naučnici iz drugih društvenih nauka odmah prepoznali kao izuzetno važne. For-
malizacije njegove analize u ekonomskoj nauci usledile su u narednim decenija-
ma (uglavnom koristeći teoriju igara) i kako je vreme prolazilo knjiga je sve više
citirana u ekonomskim raspravama (iako je objavljena pre više od četiri decenije,
citira se masovno i danas). U analizi Olson je koristio zapravo klasičan mikro-
ekonomski pristup: metodološki individualizam i racionalno (maksimizirajuće)
ponašanje. Dakle, osnovno oruđe mikroekonomije. Ponašanje grupa analizirao
je polazeći od odluka racionalnih pojedinaca koji ih čine. Olson negira stav da
grupe teže da se ponašaju u skladu sa svojim interesima. Njega je interesovao „pa-
radoks ponašanja grupa“, to jest nastojao je da pruži objašnjenje zašto dolazi do
toga da se racionalni članovi grupe ne ponašaju tako što delaju u interesu grupe.
Posebno se takvo ponašanje pojavljuje u velikim grupama – racionalni članovi
velike grupe neće dobrovoljno delati u interesu grupe kojoj pripadaju.

Olson najpre daje jezgrovit pregled takozvanih tradicionalnih teorija grupa (reč
je o sociološkim teorijama) i ukazuje na činjenicu da je za sve njih zajedničko
nerazlikovanje malih i velikih grupa. Prema njegovom mišljenju, razlikovanje
ove dve vrste grupa je od fundamentalnog značaja za njihovo puno razumevanje.
Problem se sastoji u tome kako navesti članove grupe, koji slede vlastite interese,
da dosledno slede interese grupe kao celine. Ovo se najbolje vidi na primeru jav-
nih dobara koja bi svako koristio, ali istovremeno ne bi želeo da snosi troškove
njihovog obezbeđivanja. Olsonova ključna teza glasi da su manje grupe funkci-
onalnije od velikih grupa. Reč je o tome da se u malim grupama lakše utvrđuje
zajednička strategija i da je veća verovatnoća da se članovi grupe nje pridržava-
ju (Olson konstatuje da je ovo bilo jasno već Dejvidu Hjumu, a da mu je na to
skrenuo pažnju Džon Rols). U velikim grupama mnogo je snažniji efekat „slepog
putnika“, jer pojedinac dobija zanemarljivi deo koristi od akcije koju preduzima u
interesu grupe. Taj mali deo koristi neće motivisati pojedince iz velikih grupa na
dobrovoljno delanje u skladu sa zajedničkim interesom grupe.21 Stoga, da bi op-

21 Olson ovo ilustruje sledećim primerom. Neka jedno javno dobro služi samo dvema stranama
– slepa ulica od koje korist imaju samo dva domaćinstva. Može se očekivati da će zbirna
korist za obe strane od javnog dobra biti duplo veća od njegove cene. Stoga je svaki igrač na
dobitku čak ukoliko mora sam da plati sve troškove, a posebno će biti na dobitku ako plaća
samo deo troškova. Nije teško zaključiti da će ovakvo javno dobro biti obezbeđeno. Šta se
događa ukoliko slepu ulicu koristi veliki broj stanara? Jasno je da ukoliko je broj stanara

140
 Ekonomija i sociologija – između saradnje i netrpeljivosti

stale, velike grupe moraju da uvode stimulanse („selektivne podsticaje“) za svoje

članove – nagrade za one koje doprinose kolektivnom dobru i kazne za one koji
to ne čine. Sindikati, na primer, nameću obavezu učlanjenja, kao i automatsko
plaćanje članarine, a u slučaju štrajka sprečavaju radnike da rade (u ranoj fazi
delovanja sindikata radilo se i o brutalnim merama i postupcima). Male grupe
mogu da deluju i bez ovih podsticaja. Drugim rečima, male grupe često uspevaju
da ostvare dobrovoljne kolektivne akcije. Važno je primetiti da je čak i u slučaju
malih grupa potrebno određeno vreme (za pregovaranje i usaglašavanje) da bi
grupa donela optimalnu odluku. Ovo je važno, kao što ćemo videti kasnije, za
dublje razumevanje problema koji se pojavljuju u privredi, a koji se odnose na
usporeno prilagođavanje.

Šta se događa ako postoji asimetrija među članovima grupe? Naime, ako jedan
član grupe ostvaruje znatno veće učešće u kolektivnom dobru koje stvara grupa
nego drugi članovi, on će biti podstaknut da snažnije doprinese stvaranju tog
kolektivnog dobra. Reč je zapravo o tome da veliki učesnici u grupi u odlučuju-
ćoj meri doprinose stvaranju kolektivnog dobra, dok se mali članovi „švercuju“.
Ovaj efekat posebno se uočava kod vojnih alijansi koje su autorima i poslužile kao
primer analize.22

Posebnu temu u ovom kontekstu predstavlja preispitivanje Kouzove teoreme, to

jest analiza da li ona važi i kada su u pitanju političke pogodbe (Olson koristi u
istom značenju izraze „Kouzova pogodba“ i „dobrovoljna razmena“).23 Čuveni
Kouzov zaključak Olson predstavlja na sledeći način: ako su transakcioni troš-
kovi ili troškovi pogađanja jednaki nuli, svi eksterni efekti će biti propraćeni
Paretovom efikasnošću jer će se racionalne stranke pogađati („dobrovoljno raz-
menjivati“) sve dok ne postignu maksimalnu uzajamnu korist. Da li se Kouzov
zaključak može primeniti i u slučaju analize vlada i politike? Naime, postavljeno
je pitanje da li i političko pogađanje vodi ishodima koji predstavljaju optimum u
smislu Pareta čak i kada su transakcioni troškovi jednaki nuli? Olson tvrdi da u
ovom kontekstu postoji problem – kouzijanska pogodba ne dopušta da se objasne
loši ishodi.

velik, pojedinačno domaćinstvo ne može biti na dobitku ako o svom trošku obezbedi javno
dobro. Jednom rečju, u velikim grupama pojedinac dobija zanemarljiv deo koristi od akcije
koju preuzima u javnom interesu, tako da je destimulisan da tu akciju preduzeme. Što je
grupa veća, manji je podsticaj da se deluje u interesu grupe.
22 Olson & Zeckhauser (1966).
23 Ovom problemu Olson i Diksit posvetili su poseban prilog. Videti: Dixit & Olson (2000). Ovo
je bila tema i Olsonove posthumno objavljene knjige. Čuveni Kouzov članak preveden je i na
naš jezik. Videti: Coase (2004).

141
Božo Stojanović

Olson je Kouzovu teoremu analizirao u kontekstu istraživanja ponašanja grupa.

U dovoljno malim grupama, tvrdi Olson, uvek će postojati težnja da se nastavi
sa pogađanjem sve dok se ne ugovori kolektivna akcija koja je uzajamno korisna.
Pođimo od pomenutog primera sa slepom ulicom. Ako je broj učesnika mali,
odustajanje bilo kojeg učesnika da plaća za stvaranje javnog dobra znatno pove-
ćava troškove ostalih. Oni će na to reagovati ili smanjenjem proizvodnje javnog
dobra (tada onaj koji nije platio ostvaruje manje koristi), ili će pregovarati s njim
dok se ne postigne dogovor. Jednom rečju, u malim grupama svi su podstaknuti
da se postigne pogodba. U velikoj grupi stvari su komplikovanije. Kada se poje-
dinci u velikoj grupi čak i dogovore o obezbeđivanju kolektivnog dobra, dobitak
svakog pojedinca je manji nego što bi bio kada bi ga besplatno koristili. U maloj
grupi oni koji plaćaju za javno dobro mogu zapretiti članu koji se švercuje da neće
proizvoditi javno dobro ukoliko i on ne plati svoj deo. U maloj grupi ova pretnja
je kredibilna, ali u velikoj nije.24 U velikoj grupi se prosto ne isplati zbog nekog
ko se švercuje ukinuti javno dobro, jer će oni koji plaćaju za javno dobro zbirno
izgubiti mnogo više nego što gubi onaj koji ne plaća. Pored toga, platiše će izgu-
biti mnogo više nego što mogu dobiti od doprinosa neplatiše. Stoga je najbolji
ishod za pojedinca u velikim grupama – biti izostavljen iz sporazuma odnosno
cilj racionalnih pojedinaca u velikoj grupi jeste da se okoriste od onoga što drugi
plaćaju za njih.

Olsonov globalni zaključak je sledeći: „Kad god vrednost kolektivnog dobra za

neku grupu prevazilazi njegovu cenu, postoji potencijal za kouzijansku pogodbu
da se obezbedi to dobro koje bi donelo korist svima. Ali ako je grupa dovoljno
velika, njeni članovi neće hteti da se upuštaju u skupo cenjkanje i stratešku inter-
kaciju kojom bi se ostvarila kouzijanska pogodba. Čak i kada bi cena transakcije
bila nula, ne može se predvideti da će se ostvariti kouzijanska pogodba – svaka
pretpostavka da će biti kouzijanske pogodbe podrazumevala bi „igru bez suštine“
– kontinualni napor racionalnih pojedinaca da se nađu u podgrupi koja će imati
najveću dobit, odnosno u koaliciji korisnika neplatiša.“25 Olson je zaključio da
politički preduzetnici koji nastoje da organizuju uspešnu kolektivnu akciju, treba
da organizuju male i homogene grupe.

Olsonova analiza podstakla je istraživanja u sociologiji gde se preispitivala nje-

gova osnovna postavka o nužnosti primene „selektivnih podsticaja“ (nagrada i
kazni) u velikim grupama da bi se njihovi članovi podstakli na saradnju u inte-

24 U teoriji igara pretnja je kredibilna ako je u interesu onoga koji preti da pretnju i realizuje.
Ukoliko to nije slučaj, reč je o pretnji „praznom puškom“.
25 Olson (2006), str. 177 .

142
 Ekonomija i sociologija – između saradnje i netrpeljivosti

resu grupe. Reakcije su bile različite. Empirijske analize (laboratorijska istraži-

vanja) koje su rađene sa malim grupama ukazale su na činjenicu da je problem
kolektivne akcije (posebno „problem švercovanja“) daleko komplikovaniji nego
što ga je Olson predstavio. U jednom delu sociološke literature dokazuje se da je
Olson prenaglasio opštost zaključka, to jest dokazuje se da će racionalni pojedin-
ci nekada učestvovati u kolektivnoj akciji a nekada neće. Pored toga, utvrđeno
je da sa porastom grupe, verovatnoća kolektivne akcije može opadati, ali može
i da raste ili da ostane nepromenjena. Posebno su analizirani efekti „selektivnih
podsticaja“. Pamela Oliver je zaključila da kazne i nagrade imaju različite forme
troška, podrazumevaju različite kontekste u kojima mogu biti efikasni, kao i da
imaju različit uticaj na strukturu grupe i procese koji se u njoj odvijaju.26 Skrenu-
ta je pažnja i na dilemu koja se pojavljuje kada se primenjuju negativni podsticaji
(kazne). Reč je o tome da pretnja kaznom ili njena realizacija razgrađuje duh
zajedništva i koordinaciju, a bez njih je kolektivna akcija znatno otežana, ako ne
i nemoguća. Oni koji su kažnjeni neće osećati solidarnost prema ostalim člano-
vima grupe koja ih je kaznila. Drugim rečima, ako je neko pogođen kaznom, on
neće postati pouzdan član grupe (delaće kooperativno samo usled prisile i samo
dok prisila bude trajala).

Sociolozi su primetili da je socijalni kontekst (social networks) važan i kada se

analizira kolektivna akcija. Naime, verovatnoća da će se pojedinac pridružiti ne-
koj grupi i učestvovati u njenoj kolektivnoj akciji zavisi od toga koliko su snažne
veze među članovima grupe.27 Primećeno je i da ideologije (na primer, norme
solidarnosti i jednakosti) mogu da se posmatraju kao faktor koji snažno podstiče
saradnju, to jest osećaji koji su zajednički članovima grupe smanjuju potrebu za
pretnjom sankcijama. S druge strane, ako ovakve zajedničke vrednosti postoje,
sankcije prema onima koji se ne pridržavaju dogovorenih načela postaju legiti-
mne. Neki analitičari smatraju da postojanje zajedničkih vrednosti za članove
grupe omogućuje da kazne budu i efikasno realizovane.

Važan zaključak do kojeg su došli sociolozi glasi da dilema kolektivne akcije u

slučaju javnih dobara postoji, ali da ona počiva na visokim troškovima njihove
proizvodnje, a ne na broju ljudi u grupi koja u tome učestvuje. Utvrđeno je da
je bitna pretpostavka u analizi efikasnosti grupa da li se trošak proizvodnje jav-
nog dobra povećava proporcionalno broju onih koji to dobro koriste. Ukoliko je
to slučaj, velike grupe manje su efikasne u proizvodnji javnog dobra od malih
grupa. Ako to nije slučaj, to jest ako troškovi proizvodnje javnog dobra ne rastu

26 Oliver (1980).
27 Baron & Hannan (1994).

143
Božo Stojanović

proporacionalno broju njegovih korisnika, verovatnije je da će velike grupe (a

ne male) ostvariti kritičnu masu ljudi spremnih na proizvodnju javnog dobra.28
Potrebno je u analizu uvesti i dodatnu pretpostavku da li je grupa homogena ili
heterogena. Ako je grupa heterogena, veće grupe mogu da imaju manju kritičnu
masu od malih grupa. Skreće se pažnja i na činjenicu da veće grupe raspolažu sa
više resursa, pa je verovatnije da će biti u stanju da sprovedu kolektivnu akciju.
Autori su zaključili i to da je mali broj bogatih ljudi sposoban da deluje zajedno
u cilju postizanja svojih ciljeva, ne zbog toga što su malobrojni već zato što su
bogati. Jednom rečju, zaključak je da su resursi i društvena organizacija stvarni
problem, a ne veličina grupe.

3.2. Društvena rigidnost i privredni razvoj

Osnovne zaključke do kojih je došao u prvoj knjizi Mansir Olson je koristio i u

drugoj (skoro dve decenije kasnije) u kojoj daje objašnjenje ekonomskog rasta i
problema koji se pojavljuju u tom kontekstu.29 Godinu dana nakon objavljiva-
nja, knjiga je dobila uglednu nagradu Američkog udruženja za političke nauke.
Već na uvodnim stranicama Olson postavlja pitanje kako se dogodilo da velika
imena ekonomske nauke nisu bila u stanju da predvide događaje iz ’70-tih i ’80-
tih godina dvadesetog veka. Njegov odgovor glasi da je problem bio u njihovoj
usredsređenosti samo na sliku koja je dolazila iz njihove nauke. Olson naglašava
da njegova studija upravo ima za cilj da pokaže da kada se uloži napor i skrene
pogled sa vlastite nauke na susedne nauke, dobija se bitno drugačija slika „celog
pejsaža“. A celovitija slika omogućuje i bolju orijentaciju.

Olson upozorava na činjenicu da je svaka država, svaki region i svaki istorijski

period jedinstven, kao i da su sva monokauzalna objašnjenja socijalnih i eko-
nomskiih pojava pogrešna. Svoju osnovnu argumentaciju izneo je kroz devet teza
od kojih ćemo spomenuti samo nekoliko. U svakom društvu formiraju se grupe
za pritisak (lobi grupe) čiji broj vremenom raste. U utakmici između ovih grupa
snažnije su male grupe, jer uspešnije organizuju i provode kolektivnu akciju, ali
čak i njihova snaga vremenom slabi. Važno je primetiti i to da je društvo nedo-
voljno otporno na njihov uticaj, s obzirom na to da se dobici raspoređuju samo na
članove grupe, a troškovi prebacuju na sve članove društva. Često su troškovi koji
se prabacuju na društvo daleko veći od dobitka koji postiže data interesna grupa i
raspodeljuje ga na svoje članove. Kako raste broj ovih organizacija u društvu, po-
litički život postaje sve podložniji uticaju „uskih interesa“. Svaka grupa za pritisak

28 Oliver & Marwell (1988).

29 Olson (1982).

144
 Ekonomija i sociologija – između saradnje i netrpeljivosti

podstaknuta je da stvara takve odnose u društvu koji idu u korist njenih članova
a na štetu ostatka društva. Ove, kako ih Olson naziva, „koalicije za preraspodelu“
(distributional coalition) deluju (donose odluke) sporije nego pojedinci, pa se tako
usporava i proces prilagođavanja društva kao celine na izazove i potrese.

Centralna teza Olsonove analize glasi da pomenute koalicije deluju destruktivno

na privredni rast. Kenet Erou je primetio da Mansir Olson zapravo dokazuje da
u demokratijama dolazi do opadanja efikasnosti ukoliko grupe za pritisak imaju
više vremena da se organizuju. One umanjuju sposobnost društva da uvodi nove
tehnologije i da usmerava resurse shodno novim zahtevima i izazovima, a to kao
konačnu posledicu ima usporavanje tempa privrednog rasta. Dolazi zapravo do
„institucionalne skleroze“ koja smanjuje sposobnost prilogodljivosti društva na
promene i umanjuje njegov inovacioni potencijal. Koalicije za preraspodelu po
pravilu se zalažu za protekcionizam, kao što su i protiv tehnoloških inovacija. Ol-
son smatra da istinski veliki poremećaji u ekonomiji uvek dolaze usled aktivno-
sti lobija sa posebnim interesima. Ukoliko je to tačno, konstatuje Olson, tada će
države gde su oslabljene ili uništene koalicije za preraspodelu (nekim naglim za-
hvatima i društvenim potresima) imati ubrzaniji privredni rast nakon uspostav-
ljanja stabilnog pravnog poretka. Sve što doprinosi razaranju unutrašnjih veza
ovih koalicija doprinosi privrednom rastu. Ovim argumentom Olson objašnjava
zadivljujući ekonomski rast Nemačke i Japana nakon Drugog svetskog rata.

U brojnim prilozima Olson je pokazao visok stepen primenjivosti svojih nalaza u

tumačenju nekih velikih zagonetki privrednog života. Jednu od njih predstavljala
je svojevremeno stagflacija.30 Njegovo objašnjenje zasnivalo se na kombinovanju
konvencionalne mikroeokonomije sa nalazima o kolektivnoj akciji i ponašanju
grupa za pritisak. Olson je u analizi stagflacije pošao od zapažanja da su manji
problem prilagođavanja imali Japan i Nemačka, nego Velika Britanija i SAD. Za-
što se to dogodilo? Njegovo obrazloženje glasi da su Japan i Nemačka prošli kroz
period totalitarizma koji je razorio „organizacije za kolektivnu akciju“. Shodno
tome, nakon Drugog svetskog rata u ovim zemljama nije bilo dovoljno vremena
da se formiraju koalicije za preraspodelu. S druge strane, SAD i Velika Britanija
imale su duge periode stabilnosti, pa su se stvorili uslovi za formiranje i dobro
organizovanje brojnih interesnih grupa. Upravo ta razlika imala je kao posledicu
i različito prilagođavanje u ovim zemljama na poremećaje ’70-tih.

Zašto se pojavljuje i održava nevoljna (nedobrovoljna) nezaposlenost? Olson pola-

zi od toga da nevoljna nezaposlenost postoji ako radnici manje vrednuju dokolicu

30 Olson (1982a).

145
Božo Stojanović

nego što je njihov granični proizvod rada i bili bi spremeni da prihvate zaposlenje
uz nadnicu koja odgovara njihovom graničnom proizvodu rada. Jednom rečju, u
uslovima nevoljne nezaposlenosti postoji mogućnost za poboljšanje blagostanja i
na strani radnika i na strani poslodavaca ukoliko sarađuju (postoji obostrani do-
bitak od dobrovoljne razmene). Činjenica da nevoljna nezaposlenost traje, znači
samo to da postoje određene grupe koje sprečavaju slobodnu razmenu između
poslodavaca i nezaposlenih. Olson smatra da jedina grupa kojoj je u interesu da
speči ove tranasakcije jesu zaposleni koji ostvaruju nadnice iznad nivoa koji us-
postavlja konkurentsko tržište rada.31

3.3. Moć i privredni razvoj

Mansir Olson u već pomenutoj knjizi koja je objavljena posle njegove smrti na-
stavlja analizu koju je razvijao u svojim ranijim knjigama, ali postavlja i brojna
nova pitanja.32 Između ostalih i sledeća: šta je to što neke tržišne ekonomije čini
bogatim, a druge siromašnim; kakva su pravila i institucije potrebni nekoj ze-
mlji da uspostavi ekonomiju koja stvara dobra; zašto u svakom društvu postoji
mnoštvo tržišta, ali bogatstvo tek u nekoliko njih; zašto su korupcija i organizo-
vani kriminal toliko prisutni u bivšim komunističkim zemljama? Zašto je, pita
se Olson, došlo do daleko bržeg oporavka u bivšim fašističkim zemljama (Italiji
i Nemačkoj) nakon Drugog svetskog rata koje su doživela ogromna materijalna
razaranja, nego u bivšim socijalističkim zemljama u periodu tranzicije?

Da bi se moglo odgovoriti na ova i druga bliska pitanja neophodno je istražiti koje

podsticaje slede moćnici, ali i kako su došli do moći. Ovo je tema, kojoj prema Ol-
sonovom zapažanju, ekonomska literatura nije posvetila dovoljno pažnje. Ekono-
misti nisu postavljali pitanje da li će i pod kojim uslovima neko ko poseduje moć
nju i koristiti tako da istovremeno ostvaruje i svoje ciljeve ali i ciljeve društva.
Pored toga, potrebno je objasniti da li će (i kada) moćnici upotrebiti svoju moć
u društvu tako što će podstaknuti proizvodnju i društvenu saradnju. Jednom
rečju, neophodno je baviti se različitim tipovima vlade i njihovim posledicama
na privredni rast i razvoj: „Ekonomije menjaju politike, a politike vladaju ekono-
mijama. Zato su teorije o tržištu koje zanemaruju vlade – ili političke koncepcije
u kojima je ekonomija egzogena – obavezno ograničene i neuravnotežene.“33

31 Mansir Olson je koristio ovu analizu i za druge teme. Istraživao je koji su podsticaji koji
onemogućuju transakcije koje bi dovele do promene cena (i nadnica), odnosno podsticaje koji
dovode do toga da se održavaju cene koje ne čiste tržište. Videti: Olson (1986; 1988; 1989).
32 Olson (2006; 1996).
33 Videti: Olson (2006), str. 27. Vezu političkog konteksta i ekonomskih rezultata od domaćih
analitičara istraživao je Ljubomir Madžar. Videti: Madžar (2000).

146
 Ekonomija i sociologija – između saradnje i netrpeljivosti

Olson istražuje posledice anarhije, tiranije i demokratije. Kao i u nekim dru-

gim prilozima, Olson polazi od jednostavnih primera, a onda razrađuje analizu i
izvodi dalekosežne zaključke. U ovoj knjizi pošao je od metafore sa kriminalom.
Naime, on poredi podsticaje „putujućeg bandita“ sa podsticajima mafije koja
kontroliše određenu teritoriju („bandit sa stalnim mestom boravka“). Za razliku
od „pljačkaša lutalice“, „bandit sa stalnim mestom boravka“ ima drugačije pod-
sticaje i, shodno tome, drugačije će iskoristiti svoju moć. Njemu je u interesu da
obezbeđuje javna dobra koja podstiču razvoj njegove teritorije i žrtava reketira-
nja, jer tako unapređuje i vlastito blagostanje.

Drugim rečima, Olson obrazlaže kako se formira stanje kada se moć počinje „kori-
stiti konstruktivno“. Autokrata koji sledi vlastiti interes biće podstaknut da poveća
produktivnost društva koje kontroliše. To će postići tako što će smanjiti poreze, a
deo raspoloživih resursa uložiće u proizvodnju javnih dobara. Olson koristi izraz
„druga nevidljiva ruka“ koja vodi globalne interese u korišćenju moći tako da se,
ako ne u potpunosti, a ono bar u izvesnom stepenu deluje u skladu sa društvenim
interesom. Ovo nastaje kao nenameravana posledica (kao i „prva nevidljiva ruka“
Adama Smita), to jest i ovaj efekat predstavlja nenameravanu posledicu doslednog
pridržavanja logike maksimiziranja vlastitih interesa. „Bandit sa stalnim boravi-
štem“ stvara manje javnih dobara nego što je društveni optimum, ali ipak više nego
što ih stvara „putujući bandit“. Pomenuti efekat produktivnog korišćenja moći je,
dokazuje Olson, najsnažnije izražen upravo u demokratijama.34

Druga velika tema jeste pitanje kako objasniti da su tržišta sveprisutna, ali da
većina društava nema ni velike prihode niti brz ekonomski razvoj. Olson podseća
da se može govoriti o dve vrste tržišta. Jedno su samonametnuta tržišta, to jest tr-
žišta koja se javljaju spontano, a drugo „društveno ugovorena tržišta“ koja se jav-
ljaju samo ukoliko jedno društvo ispuni određene institucionalne zahteve. Ova
druga tržišta posebno su važna za privredni rast. Diktatura je u socijalističkim
privredama mogla ostvariti efikasne mehanizme izdvajanja dohotka u ruke dr-
žave, ali to je plaćeno nepostojanjem upravo onih vrsta tržišta koja su neophodna
za ekonomski rast. Olson naglašava dva uslova koja dovode tržišnu ekonomiju
do ekonomskog prosperiteta: da su prava pojedinca sigurna i dobro definisana;
da postoji odsustvo otimačine bilo koje vrste.35 Najbolja makroekonomska poli-

34 McGuire & Olson (1996).

35 „Smatram da će se ova dva uslova najverovatnije ostvariti u sigurnim demokratijama u koji-
ma se poštuju prava, gde su institucije tako izgrađene da odluke autoriteta rade u najvećoj
mogućoj meri za obuhvatne interese. Premda su demokratije sa tradicijom (kao i druga dug-
otrajna stabilna društva bilo koje vrste) počeli da ugrožavaju uski interesi, to ne mora biti
neizbežno“. Olson (2006), str. 226.

147
Božo Stojanović

tika, zaključuje Olson, jeste dobra mikroekonomska politika odnosno stvaranje

konkurentskog okruženja. Ovo važi ne samo za razvijene zemlje već i za zemlje
u tranziciji.

Za zemlje u tranziciji posebno je značajna analiza odnosa privrednog rasta i po-

litičke stabilnosti.36 Ovo je jedna od onih tema gde nešto što se zdravorazumski
podrazumeva nije uvek i tačno. Olson dokazuje da privredni rast deluje destabi-
lizujuće na društvo, to jest da vodi političkoj nestabilnosti. Privredni rast uvaćava
broj novih bogataša koji svoju novostečenu moć koriste tako što menjaju druš-
tveni i politički poredak (sistem institucija i pravila) u skladu sa svojim interesi-
ma. S druge strane, privredni rast stvara i veliki broj novih gubitnika. Upravo ta
dramatična promena i velika preraspodela bogatstva između društvenih grupa
podstiče političku nestabilnost, tako da ubrzani privredni rast, tvrdi Olson, neće
biti praćen političkom stabilnošću.

4. Zaključna razmatranja

Ekonomska nauka plaća cenu izolacije (koju je sama nametnula) od drugih na-
uka koje se bave proučavanjem ponašanja ljudi, pa tako i od sociologije. Cena se
sastoji u tome što se dobijaju zaključci o ponašanju pod specijalnim uslovima,
to jest formira se teorija koja često ima malo dodira sa stvarnim ljudima i njiho-
vim ponašanjem. Prirodno je da je i primenjivost takvih modela u razumevanju
stvarnog života uveliko ograničena. S druge strane, ni sociologija ne pokazuje
veliko interesovanje za rezultate ekonomske nauke. Takav odnos nepovoljno de-
luje na razvoj i jedne i druge. Nemoguće je sagledati na pravi način ekonomske
pojave, procese i njihove posledice ukoliko se analitičari ograničavaju samo na
ekonomsko polje, ali ni sociologija ne može daleko odmaći u svojim istraživanji-
ma ukoliko ne primenjuje rezultate moderne ekonomije. Postoje i analitičari koji
tvrde da je potrebno stvarati jedinstvenu društvenu nauku čije bi jezgro činile
ekonomija, sociologija i psihologija (socijalna psihologija). Zahtev za multidisci-
plinarnošću nije nimalno jednostavno izvesti u uslovima naglašene specijaliza-
cije naučnog rada.

Nesumnjivo je da postoji potreba da društvene nauke čvršće međusobno sarađuju

na uzajamnu korist. Delo Mansira Olsona pokazuje kako jedna takva kreativna
sinteza može da izgleda. Olson je pokazao koliko mogu biti važni i podsticajnu
neki koncepti (raspoloživa znanja) ekonomske nauke i za druge društvene nauke.

36 Olson (1963).

148
 Ekonomija i sociologija – između saradnje i netrpeljivosti

Dokazivao je da je pogrešan stav da grupe teže da se ponašaju u skladu sa svo-

jim interesima (paradoks ponašanja grupa). Polazeći od proučavanja ponašanja
grupa dokazao je zašto je teško realizovati kolektivnu akciju, odnosno ostvariti
efikasan kolektivni izbor u velikim grupama. Olson je, pored toga, pokazao kako
se logikom kolektivne akcije mogu objasniti i dinamičan ekonomski razvoj i sta-
gniranje u različitim institucionalnim kontekstima. Analizirao je ulogu grupa za
pritisak koje predstavljaju koalicije formirane s ciljem ostvarenja preraspodele u
svoju korist, a na račun ostalih članova društva. Kako raste veličina ovih koalicija
i njihova snaga, neminovno se potkopavaju temelji privrednog rasta. Posebno je
analizirao odnos moći i privrednog razvoja. Samo onda kada se moć koristi tako
da se stvaraju uslovi za preduzetništvo, dolazi do privrednog razvoja, to jest do
privrednog razvoja dolazi kada su na delu „tržišno podsticajne vlade“.

Literatura

Abell, P. (1991), "Homo Sociologicus: Do We Need Him-Her?", Sociological Theory, Vol. 9, No. 2,
Autumm, pp. 195−198.
Baron, J. N. i Hannan, M. T. (1994), "The Impact of Economics on Contemporary Sociology"
Journal of Economic Literature, Vol. 32, No. 3, September, pp. 1111-1146.
Bowles, S. (1998), "Endogenous Preferences: The Cultural Consequences of Markets and Other
Economic Institutions", Journal of Economic Literature, Vol. 36, No. 1, March, pp.75−112.
Caose, R. H. (2004), "Problem društvenog troška" Ekonomisti nobelovci: 1990-2003, Centar za
izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beograd, str. 51-74.
De Monbrijal, T. (2006), Delanje i sistem sveta, Clio, Beograd.
Dixit, A. (1999), "Mancur Olson – Social Scientist " Economic Journal, Vol. 109, No. 456, Features,
June, pp. 443−452.
Dixit, A. i Olson, M. (2000), "Does Voluntary Participation Undermine the Coase Theorem?"
Journal of Public Economics, Vol. 76, No. 3, June.
Etzioni, A. (1988), The Moral Dimension: Toward a New Economics, The Free Press, New York &
Collier Macmillan Publishers, London.
Frank, R. H. (1992), "Melding Sociology and Economics: James Coleman’s Foundations of Social
Theory" Journal of Economic Literature, Vol. 30, No. 1, March, pp. 147−170.

149
Božo Stojanović

Haberler, G. (1950), "Joseph Alois Schumpeter 1883−1950", Quarterly Journal of Economics, Vol.
64, No. 3, August, pp. 333−372.
Kurtz, H. D. (2006), "Joseph Alois Shumpeter – politički ekonomista između Marxa i Walrasa",
Ekonomski anali, Godina LI, broj 169, april 2006 – jun 2006, str. 7−43.
Landauer, C. (1971), "Toward a Unifed Social Science", Political Science Quarterly, Vol. 86, No. 4,
December, pp. 563−585.
Madžar, Lj. (2000), Politički uzroci siromaštva, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski
Karlovci i Novi Sad.
McGuire, M. C. i Olson, M. (1996), "The Economic of Autocracy and Majority Rule: The Invisible
Hand and the Use of Force" Journal of Economic Literature, Vol. 34, No. 1, March, pp. 72−96.
McGuire, R. C. (1998), "Mancur LLoyd Olson, Jr. 1932−1998: Personal Recollections" Eastern
Economic Journal, Vol. 24, No. 3, Summer, pp. 253−263.
Myrdal, G. (1958), Value in Social Theory: A Selection of Essays on Methodology, Paul Streeten,
Routledge & Kegan Paul, London.
Oliver, P. (1980), "Rewards and Punishment as a Selective Incentives for Collective Action:
Theoretical Investigations", American Journal of Sociology, Vol. 85, No. 6, May, pp. 1356−1375.
Oliver, P., i Marwell, G. (1988), "The Paradox of Group Size in Collective Action: A Theory of the
Critical Mass. II" American Sociological Review, Vol. 53, No. 1. February, pp. 1−8.
Olson, M. (1963), "Rapid Growth as a Destabilizing Force" Journal of Economic History, Vol. 23,
No. 4, December, pp. 529−552.
Olson, M. (1982), "Stagflation and the Political Economy of the Decline in Productivity" American
Economic Review, Vol. 72, No 2, Papers and Proceedings, May, pp. 143−148.
Olson, M. (1982), The Rise and Decline of Nations: Economic Growth, Stagflation, and Social
Rigidities, Yale University Press, New Haven.
Olson, M. (1986), "Toward a More General Theory of Governmental Structure" American Economic
Review, Vol. 76, No. 2, Papers and Proceedings, May, pp. 120−125.
Olson, M. (1987), "Economic Nationalism and Economic Progress, the Harry Johnson Memorial
Lecture", The World Economy, September, 10: 3, pp. 241−264.
Olson, M. (1988), "The Productivity Slowdown, the Oil Shock, and the Real Cycle" Journal of
Economic Perspective, Fall, No. 2., pp. 43−69.
Olson, M. (1989), "A Microeconomic Approach to Macroeconomic Policy", American Economic
Review, Vol. 79, No. 2, Papers and Proceedings, May, pp. 377−381.
Olson, M. (1995), "The Devolution of the Nordic and Tentonic Economies", American Economic
Review, Vol. 85, No. 2: Papers and Proceedings, May, pp. 22−27.

150
 Ekonomija i sociologija – između saradnje i netrpeljivosti

Olson, M. (1996), "Distinguished Lecture on Economics in Government: Big Bills Left on the
Siedwalk: Why Some Nations are Rich, and Other Poor", Journal of Economic Perspective, Vol. 10,
No. 2, Spring, pp. 3−24.
Olson, M. (1998), Die Logik des kollektiven Handelns: Kollektivgueter und die Theorie der Gruppen,
J.B. C. Mohr (Paul Siebeck), Tuebingen.
Olson, M. (2006), Moć i razvoj: komunističke i kapitalističke diktature u razvoju, Stubovi kulture,
Beograd.

151