Professional Documents
Culture Documents
Осман
САДРЖАЈ:
ПЈЕВАЊЕ ПРВО
ПЈЕВАЊЕ ДРУГО
ПЈЕВАЊЕ ТРЕЋЕ
ПЈЕВАЊЕ ЧЕТВРТО
ПЈЕВАЊЕ ПЕТО
ПЈЕВАЊЕ ШЕСТО
ПЈЕВАЊЕ СЕДМО
ПЈЕВАЊЕ ОСМО
ПЈЕВАЊЕ ДЕВЕТО
ПЈЕВАЊЕ ДЕСЕТО
ПЈЕВАЊЕ ЈЕДАНАЕСТО
ПЈЕВАЊЕ ДВАНАЕСТО
ПЈЕВАЊЕ ТРИНАЕСТО
ПЈЕВАЊЕ ЧЕТРНАЕСТО И ПЕТНАЕСТО (НАПОМЕНА)
ПЈЕВАЊЕ ШЕСНАЕСТО
ПЈЕВАЊЕ СЕДАМНАЕСТО
ПЈЕВАЊЕ ОСАМНАЕСТО
ПЈЕВАЊЕ ДЕВЕТНАЕСТО
ПЈЕВАЊЕ ДВАДЕСЕТО
ПЈЕВАЊЕ ПРВО
ПЈЕВАЊЕ ДРУГО
ПЈЕВАЊЕ ТРЕЋЕ
ПЈЕВАЊЕ ПЕТО
ПЈЕВАЊЕ ШЕСТО
ПЈЕВАЊЕ СЕДМО
ПЈЕВАЊЕ ОСМО
Љепота је од нарави
дар честити, славно благо,
гди се сабра, скупи и стави
све што је угодно, мило и драго.
Од свјетлости вишње зрака,
цвијет од раја пун уреса,
добро у ком су добра свака,
бистри изглед од небеса.
Најизврсније Божје дјело
у ком свијету рај се отвара,
гди прам сунце, исток чело,
звијезде су очи, лице зора.
Од радости и разблуда
скуп избрани, складна мјера,
слатка од срца свих пожуда,
мила од очи свих замјера.
Мед прислатки, ки тко куша,
чемер му се сладак чини,
близу и далек од свијех душа
жеља и покој драг једини.
Ну могућа ова липос
с свијетлом крви кад се здружи,
двакрат већу каже крипос
да ју двори свак и служи;
у великој тере слави
лети свуда гласовита
и незнане пуке трави
у најдаљијех странах свита.
О чесарска кћери избрана,
у породу окруњена,
ти сва ведра, сва сунчана
с љепоте си и с племена.
Рајски урес лица твога,
ки моћ изрит није бесједом,
Владислава прије славнога
заније гласом нег погледом.
Тим он желећ да би стеко
драгу милос прид твим лицом,
краљицом те свом нареко
и љубљеном вјереницом.
Али дочим ни далече
намијењени твојој срећи,
из сјевера тер ти истјече
сунце бијели дан носећи,
тва љепота рајска прости,
мала птица с танке хвоје
ако источној твој свјетлости
из дубраве пјесни поје.
Краљевићу вјеренику
веће источни цар завиди
племе и липос тву велику
нег сву добит с ке још блиди:
стећ бо може он на свиту
изгубљену славу у боју,
ну липоту племениту
не вик наћи како твоју.
Под звјездами твога уреса
није било ни ће бити:
једно је сунце врх небеса,
једна је липос тва на свити.
Отмановић тим залуду
посло је искат свуда себи
дад царицу наћи буду,
о краљице, сличну теби.
С твојијем дразијем натјецати
у свем се иште; али неће
у љубовцах он имати
нег у оружју боље среће.
Сила му је да изгуби,
и инако моћи није:
тако у лијепој сада љуби
како у врлом боју прије.
Јур је дошо Казларага
к Смедереву бијелу граду
за изнаћи кћер Љубдрага,
Сунчаницу лијепу и младу.
Свијетла је ова дјевојчица
од кољена деспотскога:
вид жуђени и зеница
слијепа старца, ћаћка свога;
ки се унука унук зове
Ђурђа деспота и Јерине,
од ких име и сад слове
низ словинске покрајине.
Засведа су Турци худи
госпоство му старо отели,
госпоске се каже ћуди,
племенит се дјелим вели.
Прут краљевски, њекад ки је
у руках му дједим био,
њему је сада штап на ки је
тешку старос наслонио.
Државе оне гдје њекада
влас деспотска стерала се,
кратка му је сад ливада,
врху које стадо пасе.
Стража му су пси уздани,
кротке овце пук подложни,
а пастири и горани
пријатељи најузмножнији.
Припроста му је кућарица
мраморнога мјеште крама,
а раскошна свим ложница
трава увехла, суха слама.
Шатори су извезени
зеленога дубја китје;
јестојска му је сат медени,
вода и млијеко слатко питје;
а од злата чаше избране,
слатке пиће у ких стоје,
руке бијеле и сњежане
милостиве кћерце своје.
Добри овако старац траје
најпокоњих дана дио,
ки од дванаес синова је
честит отац некад био.
Али њему смрт немила
кроз намјеру худу и прику
свих је убрзо поломила,
да не осуши лица вику.
Тим је он сада осто веће
јак опсјечен дуб у гори
кому вихар с плахе смеће
гране скрши и обори.
Вук и Ђурађ, ких словијаше
глас с истока до запада,
с пушке огњене мртви осташе
у подступу Прага града.
Гојко и Урош сред засједа
од турске су сабље пали,
ки су огњу прико леда
за чесара војевали.
Миклеуша и Стјепана
море утопи на пучини,
а допаде смртна рана
Влатка од гусе у планини.
Главу изгуби Гргур своју
с пријатељских злих привара,
а у рдељском стигну боју
смрт Милоша и Лазара.
Јанко и Лауш од свих бијеху
само остали јоште живи
за разговор и утјеху
ћаћку у тешкој супротиви;
ки сву љубав сложи и стави
од дванаес у два ова,
и ко очи двије у глави
и гледа их и милова.
Али худа над све ине
добрзо му срећа узрочи
да му уједно зрак погине
и од два сина и од двије очи.
Јанка не може уздржати
да се на бој не упути;
у богданској тим га рати
погубише Турци љути.
А Лауша у исто вриме
срете прика смрт на дому,
ки ћаћково зовућ име
умрије у руках ћаћку истому.
Тад толико плакат узе
од дванаес пробјен стрила
тужни старац, да га сузе
ослијепише с грозна цвила;
и свршио још би у плачу
дни кроз тешке непокоје,
разговара да не зачу
од једихне кћерце своје.
Сунчаница млада и лијепа,
од ке слову свуд крипости,
свијетло уфање ћаћка слијепа
и штапак је у старости.
Миле унуке он видити
жели од драге кћерце ове
и у њих опет поновити
себе и мртве све синове.
Али је заман да итко сада
ње липоту двори многу,
зашто дјевство она млада
завјетова вишњем Богу.
Мудри ћаћко с биљег веће
позна ову ње одлуку
и, што обљубит кћерца неће
вјереника, ћути муку.
Ну у себи опет суди
да од дјетињства плаха исходи
тај ње мисо, с које жуди
да дни тако сама води.
Тим нека у њој од љубави
пробуди се часна жеља,
он разлике игре стави
од радости и весеља.
Од бугарских младос села
на игре се купи ове,
и љувена и весела
сједиљкам их милим зове.
Лијепе дјевојке и гиздаве,
и сељани млади ш њима
на ње иду, и врх главе
свак од цвијетја вијенац има.
У танац се сви хитају,
сви зачињу слатке пјесни
и разлике игре играју
у покоју и у љувезни.
Врх ливаде млад уз млада
сједи у цвијетју разликому,
и ријеч с ријечим хитро склада
на ухо шаптом ови оному.
Натјечу се сви пастири,
и указат сваки ужива
да складније дипли свири
и да у слађи глас попива.
Затјецат се још не таже
пастирице најмилије,
ка зачиња пјесни драже,
ка ли вјенчац љепше вије.
Сједиљке ове скупио бише
старац Љубдраг на свом стану,
једа срце тврдо одвише
од све кћерце оне гану:
тер од младих, ких устрили
славна липос ње велика,
кигоди јој туј омили
и обере га вјереника.
Тад кон лијепе Сунчанице
на сједиљке сеј љувене
одсвуд млаци и младице
скупише се небројене.
Она млада, засведа је
мучна у срцу цића тога,
послушна се казат хаје
заповиједим ћаћка свога.
Све најлијепше губе име
прид уресом ње уреса
јак прид сунцем источниме
јасне звијезде од небеса.
Чисти златни прам од коси
на вјетриц је тих расплела,
а од разлика цвића носи
вјенчац врху ведра чела.
У погледу љувеному
разблудна јој сја даница,
а у рајском лицу свому
цапти тратор и ружица.
На устијех јој од весеља
румена се руса смије;
копреница снијега бјеља
бјеље од снијега прси крије.
Тако она мило ходи
и толику свјетлос има
да у једно вриме изводи
танчац ступом, дан очима.
Паче, цијенећ да је зора
што су очи ње љувене,
румена се руса отвора
и разлико цвијетје зене.
Бијелим рукам по ливади
с другам га она брат почиње;
сељани се дижу млади:
коло около њих зачиње.
Усред кола од свирали
и од дипли на глас мио,
да забаве сеј похвали,
заче овако млад Радмио:
"Дружбо лијепа и весела
од млађахнијех пастирица
ким сред очи зора бијела
а суначце сја сред лица,
придружите у љувезни
с нашијем ваше складне гласе,
да појући слатке пјесни
биће ово прославја се!
Појмо, појмо, дружбо, драга!
Бјежи младос, лети вриме;
од пролитја доба блага
уживајмо прије зиме!
Не чекајте свијетла прама
злато у сребро да се обрати,
а без свитлости и без плама
лијепијех се очи поглед скрати.
У млађахна своја лита
свака од вас, лијепе моје,
грли радос, љубав хита',
жеље испуњај слатке своје!
Честитос је ово жива,
блаженства су ово права;
овако се лијепа ужива
младос и ње дика и слава.
Што се пита, да се има;
што се жуди, да се стјече;
што је лијепо близу очима,
да и од срца ни далече;
да два млада једно желе
у животу стрављеному
и да воде дни веселе
живећ један у другому."
Радмио приста, и тајчас се
ш њим у танац сви хитају;
два зачињу, у све гласе
складно остали отпијевају.
У шапте се игра обрати,
ко се у танцу дозачина,
пак узеше попијевати
четр млада сељанина.
Први поче ко њекада
од херцега од Стјепана
уграби се љуби млада,
ка му сину бијеше дана;
и ки је она јад и смећу
и ћутила и поднила,
чим на старцу свим мрзећу
драга је млаца промијенила;
и ко пака цића тога
син му се је потурчио,
и из госпоства херцег свога
с дјецом ином прогнан био.
Запопијева други опета
ко Биограду помоћ пода
према силам Мухамета
Угрин Јанко војевода;
и како се испод мира
града тога цар охоли
љуто рањен тад истира
веће мртав жив неголи.
Ко се из града Дубровника,
кличе третји, к Задру упути
Ђурађ деспот за на прика
зета Угре подигнути;
и од Сибиња ко бан славни
и угарска сва господа
тад усташе на бој справни,
нека му се помоћ пода;
и ко с војском из Будима
краљ Владислав сам се отправи,
тер Мурата с неизмернима
силам разби на Мурави.
А четврти кликнуо бијеше
ко угарске складне воље
Матијаша краља успеше
из тамнице на пристоље;
и ко утруђен краљ храбрени,
рвућ војске од Турака,
на копју се често одмијени
од деспота Вука пака.
Бугаркиње јур пристале
и пјевања бијеху драга,
кад смете игре све остале
својим дошастјем Казларага.
Покли иска свуд по граду
Смедереву он залуду
Сунчаницу лијепу и младу
указати да му буду,
бржи него брза стријела
отоле се с дружбом дијели,
бивши чуо да се у села
Љубдраг отац ш њом присели.
Ту је нађе у забави
од веселих сједиљака,
и у погледу ње објави
тајчас му се сунчја зрака.
Паче бијелијем даном свану
црном аги ноћно лице
на љепоту рајску избрану
од сунчане Сунчанице.
Запажене одсвуд види
у њу једну свачије очи
и цвијет сунце гди ју слиди
поред сунцем од источи.
Али црнац ко се угледа,
не зна од страха нитко гди је:
сјемо тамо свак уреда
хоће бјежат, а не умије.
Сунчаница и ш њом липа
дружба од страха и од срама
цвитје из скута на тли исипа
ко за златних браше прама.
Поникнуте лијепе виле
замукле су мраморкоме,
цијенећ да су тако скриле
саме себе сјеним своме.
Одсвуда су врху лица
власе од коса распустиле,
али између златнијех жица
сјаху им већма очи миле.
Хитри хадум свијем објави
весео поглед, слику драгу;
спријед на прси руку стави
и у бесједу кличе благу:
"Дружбо мила, дни честите
ки трајете сред дубраве,
ужива'те и слидите
лијепе игре и забаве!
Нитко не има' страх ни чезни,
ер дошастје моје неће
разврћ ваше танце и пјесни
ни донијет вам горке смеће.
Паче у дружбу вашу, ка је
многе среће, многе чести,
гди у миру свак дни траје,
и ја ћу, за наћ мир, уљести.
Тим, гиздава дружбо млада,
овдје гди сте ви скупљени,
не буди вам мучно сада
дат замало мјесто и мени!"
Ко изрече сеј бесједе,
гди сјен велик дуб простира,
сам без дружбе Турчин сједе
сред сељана и пастира.
Милостиво на старога
Љубдрага се пак обрати,
тере поче овако га
с тврдим клетвам упрашати:
"Ах, тако ти Бог с висине
вратио очима вид жуђени,
вриједни и добри домаћине,
племе твоје сповјеђ мени.
А по царску славну главу,
тако не по сабљом мојом,
кад истину скажеш праву,
нећ ме увриједит ријечи твојом.
Стари твоји тко су били?
Рец' слободно без озира:
јесу ли они господили,
и из госпоства ко их истира?"
На ово, у срцу смућен свому,
кличе старац пун жалости:
"Спомењиват невољному
мучно је предње честитости:
ер кољено племенито
од помоћи тому није
кога убоштво вјековито
под тешкијем ропством крије.
Ну господар таки када
заповиједа благо и мило,
под заклетву тер ми сада
од очи се тој ставило,
од ничеса нећу предат:
све ћу казат, ну, јаох, боље
нарицаћу нег сповиједат
од старијех мојих невоље.
Диже се искат у свом двору
Лазар, деспот од Сервије,
два јунака по избору,
да уда за њих кћери двије;
лијепу и младу Вукосаву
да Милошу Кобилићу,
а поносну и гиздаву
Мару Вуку Бранковићу.
Од Маре се и од Вука
славни деспот Ђурађ роди,
врх рашкога свега пука
након свекра ки господи.
Од Ђурђа се и од Јерине
Мара опет кћи родила,
цић липоте ње једине
ку обљуби царска сила;
ну се од цара бијеху силна
обљубиле већма тада
плодне стране, мјеста обилна
гди с Јерином деспот влада.
Он на дворе ко његове
за царицу им кћер одведе,
посла им коње по синове
и примами их да га слиједе.
Подиже се пак да стјече
под оружјем њих државе,
и једва деспот жив утече
исприд сабље све крваве;
а Јерина, из бијелога
Смедерева изагнана,
за наћ Ђурђа војна свога
пут угарскијех пође страна.
Оваке му пак да гласе,
у Будиму кад га срете:
Тргај, тргај сиједе власе,
тужни старче, с худе штете!
Госпоство оте и испосијеца
твоје војске цар огњени;
Гргур, Стјепан, наша дјеца,
робови су ослијепљени.
Чуј ке ми су синци мили
по једному сад гласнику
плачној мајци поручили
трудне гласе, згоду прику;
Срце ће се тве напола
расцијепати, мајко тужна:
тва два синка, два сокола,
два слијепца су и два сужна.
Ти по свакој свијета страни
гледај, мајко, на дан био:
нами се је зрак сунчани
млађахнијем уграбио.
Разлог бијеше ми двојица
да смо штапак ћаћку и теби:
с ћаћком старцом ти старица
да нас водиш сад је тријеби.
Али слишај сву незгоду
и наш тешки јад немили:
с очима смо и слободу
слатку и драгу изгубили.
Царица нас, мајко драга,
сестра наша, кћерца твоја,
прид Муратом не помага,
кому љуби бит достоја;
паче и она, вајмех, иста,
да нам кућу искоријепи,
врлом цару на свјет приста:
заједно нас ш њим ослијепи!
Ни јој гану срце тада
тврђе од стијене, врље од звири,
љубав од два браца млада
худу мисо да не тири.
Зато, ако тај пут слидиш
ти да, лијепе све госпоје
у Будиму кад развидиш,
двије невјесте нађеш твоје;
када будеш, мајко, тамо
међу угарскијем госпојами,
тужна мајко, смисли само
ке ћеш хвале подат нами!
Једа рићеш: "Имам жива
ја два сина, два јунака,
у ких стоји и прибива
мога срца радос свака?
Два сина имам - моћ ћеш ријети -
ну два слипца, ну два роба:
отеше ми их Турци клети
и сада ми их држе оба."
С несрећнога сегај гласа
ки му пода плачна љуби
старац деспот пун пораза
смртно ублијеђе, ријеч изгуби.
У жалости и у болести
становит се омрамори,
али ко се пак расвијести,
једва овако проговори:
"Откада смо изгубили
сва ина добра ми на свити,
настојмо се турској сили
сужни у старос не учинити!
Верна друго, са мном ходи
пут славнога Дубровника,
гди се госту у слободи
држи вјера свим велика!"
Али Мурат будућ слишо
Ђурађ деспот са свим благом
у Дубровник да је отишо
слободом се штити драгом,
прешно отправи поклисаре
к Дубровнику свијетлу граду,
кнезу и вијећу шљући даре,
да му у руке Ђурђа даду;
или инако он запријети
у крваву љуту боју
да ће на њих град подријети
царску огњену сабљу своју.
Ну Дубровник, сред покоја
ки од слободе круну стече,
с мита од злата, с пријетње од боја
од вјере се не порече;
тако да исти цар охоли
чудећи се тада кличе:
"Цјећ тве вјере крепке толи
вик ћеш живјет, Дубровниче!"
И тако се прем догоди!
још Дубровник с давњом круном
стоји цјећ вјере у слободи
међу Лавом и Дрокуном.
Ах, да би увик јакно саде
живио миран и слободан,
Дубровниче бијели граде,
славан свијету, небу угодан!
Круне угарске већи дио,
сву босанску краљевину
и, гди је херцег господио,
влас пода се турска укину;
још сред уста љута Змаја
и ноката бијесна Лава
око тебе с оба краја
словинска је сва држава.
Робови су твоји сусједи,
тешке силе свим господе;
тве владање само сједи
на пристољу од слободе.
У слободну граду овому
од зетових тако рука
сачува се деспот, кому
ја сам унук од унука;
и од нашега свега трага
не находи нитко се ини
разни ова кћерца драга,
ка је разговор мој једини".
Ко чу ово црнац, скиде
златну махраму иза паса,
Сунчаници тер отиде
и у начин ју благ приказа,
велећ: "Тва је срећа сада
и велика и честита:
источном си цару лада,
о дјевојко племенита!"
Сунчаница тада сврну
очи од срама и поникну,
а сву осталу дружбу црну
црни хадум к себи викну.
Ну ш њим не хтећ да се дили
дјевојчица часна и лијепа,
уграби ју он по сили
исприд скута ћаћка слијепа.
Отет би се млада узела
страшном црнцу ки ју хвата
голубица јакно бијела
црном орлу из ноката.
Али Љубдраг, у сљепилу
тужни старац над све ине,
чувши грабит кћерцу милу
ухити се за сједине,
и не уфајућ да ју обрани,
заупи у глас пун жалости:
"На ово ли ме, јаох, дохрани,
тешка и трудна ма старости?
Да ли доста, срећо худа,
дјединство отет ме не би ти,
и од деспота славних свуда
пастирим нас учинити,
и љубљеним синовима,
ки бише очи мојих зенице,
да мој живот справљат има
и колијепке и гробнице?
Ти ме сада сасма овако
слијепа старца још покоси,
чим се моје добро свако,
ма једихна кћерца односи.
О ма кћерце! - Није је, није! -
Сунчаницо, кћерце млада,
твој сунчани урес гди је?
Јаох, тко ми те граби сада?
Озови се, кћерце мила!
Виђ која ме болес цијепа!
Ах, кому си оставила
ћаћка твога стара и слијепа?
За ово ли, смрти пријека,
глуха ми се вазда каза,
ма несрећна старос нека
мре с хуђега свеђ пораза?
Моја слијепа старос ова
ка ми у лицу смрт свједочи,
без госпоства, без синова
и без дразијех, вајмех, очи,
и без тебе, слатко уфање,
кћерце мила, у кој мени
и синови су и владање
и од очи вид жуђени!"
Старац Љубдраг тужи овако:
али што му тој помага?
С кћерцом му се веће одмако
подалеко црни ага.
Сунчаница спрва од страха
учини се мразна стијена,
блиједа, нијема, без уздаха,
ишчезнута, запањена.
Прам развезан у слободи
лице плачно облетива;
носи се она, а не води,
веће мртва него жива.
Ну ко мало разабра се
тер погледа, тере види
страшне и грде црнце уза се,
опет вене, чезне, блиди.
Горка је болес опет смета,
опет заврћ ријеч не може;
приузе тешки страх ју опета
и опет се принеможе.
Али ко се њој затиме
побјегућа душа врати,
кличе гласом жалосниме
у ови начин нарицати:
"Гдје сам, тужна? Ах јаох, која
уграби ме ово сила?
О жалосна мајко моја,
на што ме си породила?
Од кога сам, јаох, вођена?
Робињица гди ћу млада,
немилосно заплијењена
у ћаћкову скуту сада?
Синоћка сам омркнула
ја у ћаћка кћи једина,
а јутрос сам осванула
у црнога Арапина.
Кому, ћаћко мили, кому
једихна те кћерца остави
ка је животу трудну твому
свеђ носила покој прави?
Ах, чијеме ћеш јаде и смеће
тешке твоје самирити?
Ко ли ти ће уздан веће
слијепу у старос штапак бити?
Силну цару од Истока
млађахна се водим сужна
и, што је хуђе, с тога узрока
части мом се бојим тужна,
драгом части, ку одавна
ја приказах Вишњем гору
и за ку сам поднијет справна
сваку муку, смрт најгору.
Али ако ме ти отети
нијеси јаки, ћаћко мили,
ни имаш сила за опријети
могућој се турској сили,
дођи, дођи, на смиљење
једа ганеш скуп охоли,
тере твој плач и цвиљење
за мене се тужну умоли.
Једа за откуп ме младости
мјеште злата у ке вриме
од несрећне тве старости
грозне сузе Турци приме;
једа како очи слијепе,
јаох, и старе тве сједине
из њих срца искоријепе
немилости и врлине.
Али нигдје није никога
ко би мене помоћ хтио!
Ћаћко, уфање срца мога,
и ти ли ме си оставио?"
Хтијаше слидит плач свој љути
Сунчаница још наприједа,
кад се оштри црнац смути
срчно на њу тер погледа,
"О дјевојко, вапећ, млада,
доста си се плакат чула;
ах, умукни веће сада,
каменито замукнула!"
Али дочим путе слиди
к Цариграду он најпрече,
ето се улак један види
гди управ њега тијеком тече.
Ови, потом прида њ доје,
лис му царски прикажива;
он га прима и врх своје
главе ставља, пак целива.
Млад цар, трпећ мучно одвише,
од источнијех справа скњење,
аги у том листу бише
открио срца свога хтјење.
Писаше му да пут стране
цариградске нагло греде
и да веће изабране
дјевојчице све доведе;
вељаше му још да свуди
Соколицу пошље искати
и да јој скаже ко цар жуди
да га у Исток и она прати.
Бијеше лијепе заточнице
млади се Осман ужелио,
ке га зани драго лице
а устрили поглед мио.
Узо би опет нагледати
рајскога се ње уреса
и очи свијетлијех у ких сјати
сунце види се од небеса.
Паче он пута не умије
наћи у Исток ким ће поћи,
докли Источно Сунце прије
не истече својој ноћи.
Али ова мисо своја
неће друзим да се објави,
кријућ жељом љута боја
слатку жељу од љубави.
Ну се хитри хадум ставља,
и једнога црнца уздана
по бојницу лијепу отправља
пут пољачких равних страна,
будућ имо гласе тада
да још по тој краљевини,
за осветит цара млада,
с другами она расап чини.
ПЈЕВАЊЕ ДЕВЕТО
ПЈЕВАЊЕ ДЕСЕТО
Затрављена Соколица,
да прије види цара млада,
с другам лети јакно птица
пут бијелога Цариграда;
а Пољаци сви весели
и госпође слобођене
на обилне су гозбе сјели
покрај ријеке свим студене.
На час дана срећна толи,
а у здрављу краљевића
здравице се уоколи
напијаху од младића.
Још на славу пољске круне
под глас складних зачинака
рујна вина чаше пуне
служаху се од јунака.
Прође здравица, и у здрављу
краљевића вјеренице
напи славни Владислав ју
чашом златном сред деснице.
Весео остатак дањих часа
ловци овако чим трајаху,
чести гласи иза гласа
краљевићу долијетаху.
Улак, најприје који дође,
навијестио му ово бише
од Туркиња ко госпође
варшовске се заплијенише.
Доније други ко је весео
краљ и ш њиме вас пук ини
да је Владислав славни отео
клета гуса што заплини.
Хрло текућ приспије трећи:
ш њим порука наста ова,
да с господом, час не цкнећи,
гре краљевић пут Варшова;
а то прије ноћи нека
у граду се нађе унутра,
ер поклисар царски чека
у освијет се бијела јутра.
Ко добитник од Источи
чу заповијед оца свога,
на брзога коња скочи
нагло слијеђен од свакога.
Господичић млад прид њиме,
да од пута труд му скрати,
кличе гласом веселиме
у ови начин попијевати:
"Подиже се плахо дијете
млад цар Осман с Цариграда
на погубе, распе и штете
пољскијех поља и ливада,
да честиту круну лешку
сабљом смакне и потлачи,
и под турску силу тешку
ње краљевство ухарачи.
Али истине будућ гласе
краљ пољачки веће чуо
с неизмјерном војском да се
цар на њега подигнуо,
заповидје са свијех страна
да војеводе све највеће
и господа ина избрана
у варшовско дођу вијеће;
гди, будућ се разумиле
турске справе страшне одвише,
с многијем силам многе силе
сусрести се одлучише.
Полетјеше заповиједи
по пространој краљевини
пут Варшова да свак слиједи
под оружјем у брзини;
да на војску свак се купи,
да се опријети сви сједине
силном цару, прије нег ступи
на подољске покрајине.
Сва се земља на глас ови
збуча, збуни и подиже;
врве одсвуд витезови,
к Варшову се свак приближе.
Иностране круне и кнези,
с ким Пољаци друштво имају,
с војеводам и с витези
на њих помоћ и они устају.
Просуше се стијези свуди,
трубље даше бојне гласе;
од разлицијех војска људи
на равноме пољу ста се.
Сину свому краљевићу
краљ шибику над свијем пода,
а име Карлу Хотјевићу
од војеводе свијех војевода.
Сунчано се свијетло око
љепшијех витез не нагледа:
сви јездијаху ушироко
под начином складна реда.
Залетје се из сјевера
на Источна љута Змаја
и прострије бијела пера
пољски Оро пут Дунаја.
Славна краља војска избрана
под крилим му сташе тада:
цвијет јуначких лешких страна
и Кракова урес града.
Он мошковских прико поља
дође руске на границе,
пак упријечи пут Подоља
управ тврде Каменице.
Стани се отле на крајине
гди од Нестера ријека тече,
тер погледа из висине
бистријем оком надалече.
Али онуђе од Дунава
пазећ слетје сива птица,
гди славнога Владислава
сунцем сјаху ведра лица,
велећи му: 'Заповиједа',
куд ћу обратит брзим крили,
куд ли казат пут наприједа
недобитној твојој сили?
Ето у старо Дренопоље
Отмановић изишо је,
на широко равно поље
таборећи чете своје;
пачек се је и отоле
сам на коњу ит подиго,
да би твоју, о соколе,
недобитну добит стиго.
Ну што велим? Нове гласе,
краљевићу, чуј, избрани:
пришо је Дунав, приближа се
плахи Осман к овој страни.
Ето моје бистро око
веће га је угледало:
поље му је свијем широко
неизмјерној војсци мало.
Засједи му ти мостове
прико Прута и Нестера,
ер сам поглед војске ове
разбјена га натраг тјера.
Сцијени дијете с бојном рати
да се умијешат сред јунака
у сарају војевати
с колом лијепијех дјевојака;
мисли, из лука витезови
што потежу смртне стриле,
да су посмијеси и целови
кијем рањају усти миле,
а заточне равне стране
бојна поља сред заваде
прси бијеле и сњежане
Туркињице лијепе и младе.
Ах, чуј у што дијете узда се!
Кад се на бој ш њим справљала,
царица му је златне власе
за тетиве лука дала,
велећи му: Слатки браче,
ти из мога стријељај прама:
ја злотворе тве најјаче
погледом ћу схарат сама;
ти десницом твом храбреном,
ја ћу очима даждјет смрти,
махрамицом позлаћеном
труђахну ти зној отрти. -
Утолико и ти отправи
војеводу сајдачкога,
да на мору разбије плави
непријатеља силна твога.
Он с Козацим, од ких сада
глава је стављен, у добити
до самога Цариграда
ласно све ће поплијенити;
паче још ће проћ наприда
влас његових војничара
и изет тврдих из обзида
Коревскога тамничара.
С друге стране под оклопјем
Радовиљски кнез отиди,
тер на Витош с витијем копјем
проз Планину Стару узиди,
Неманићу да Стјепану
намјесник си круне царске,
чим под тобом земље остану
српске, рашке и бугарске.
Сењанскога и најбоље
још витезе макни саде
да на старо Никопоље
твој добитни стијег усаде.
Туј се Марка Краљевића
и Михајла војеводе
још попијева бојна срића,
смјенства, јунаштва и слободе.
Скокни коња по Косову,
гди уби Милош цара опака,
а к бијелому Смедерову
пошљи киту твих јунака;
дух да одахне и почине
укопанијех пепео кости
Ђурђа деспота и Јерине,
кијех зет Мурат ожалости.
Ну тву војску небројену
у двије војске прије раздили,
тер на пољу отворену
с једном се опри турској сили;
а с другом ју из ненадне
стране опкружи и затеци,
тер сметене и нескладне
главе свежи, пуке исијеци.
Обод' коња, узми веће
у десницу копје вито;
Бог је с нами, од тве среће
невјерство је придобито.
Нијесу од мноштва Турак саде
јунаци се тви припали,
ер да небо озгар паде,
на копјијем би га уздржали;
ну су Турци ишчезнули:
сјеверне им звијезде пријете,
ер погубу њих су чули,
кад на царство стане дијете.
Прико Црна мора дони
Отман сабљу врх крстјана;
прико Црна мора гони
сад крстјанска сабља Османа'.
Чу краљевић глас пун среће,
и у богданске земље равне
под орловим стијегом веће
чете уведе на бој справне.
Супроћ њему цар срдити
од сто војска с војском доје,
којој могли прибројити
сви језици не би броје.
На оружје се с обје стране
дође, и у буци вас свит замни;
здаждише у огњу смртне ране,
све се смете, дан потамни.
Кон Нестера Нестер већи
турске крви туј протече,
и у невјерском распу и смећи
једва с главом цар утече.
А сад, царски добитниче,
краљевићу наш храбрени,
гди запада, гди истиче,
слиједит смо те приправљени.
Не од хлапа, ки на јата
затјерани на бој ходе,
ну је тва војска изабрата
од војевода и господе,
ки сви вапе: "При Дунаву
не стој него простри сада
нашу, твоју, Божју славу
од истока до запада!"
Тако јунак попијеваше;
али уз ведра краљевића
веће у Варшов дружба јаше
свијетлијих младиц и младића.
Свак се види одсвуд тећи:
на вратијех га свак је срио,
с госпођам се веселећи
ких он бијеше слободио.
По прозорих са свијех страна
дјевојчице лијепе сјају,
и од разлика цвића избрана
дажде обилне просипају.
Хвале вас му пук зачина,
стар и млад га частит хрли,
и краљ славни славна сина
радо прима, мило грли.
А и поклисар цара силна,
будућ прошо све Подоље
и сва руска мјеста обилна,
на мазовско дође поље.
Он се у граду Каменици
бијеше уздржо веле дана,
што казачки свуд војници
врћаху се са свијех страна.
Од њих гусе неизречени
страх у срцу свом оћути,
засве ер знаше да отворени
поклисаром свуд су пути.
Још бо одонда паша успреда
и у тешкој оста смећи,
откад с копјем на њ угледа
Крунославу бојну тећи.
Сумњи, и свеђ му сумња чини
с узрока се бојат тега,
како она, да се и ини
упознали не би у њега.
Тим докли се улак врати,
кога у краља посло бише,
не хтећ напријед путовати,
одоцни се он савише.
Ну ко прими да војвода
над Козацим подољскима
уздахну му стражу пода,
ка га у путу пратит има,
и без сумње и без страха
с дружбом Козак витезова
на равнине сад дојаха
недалече од Варшова.
На бријег један шатор меће,
коња одсиједа на ком јаше,
а врх њега и ноћ веће
црни шатор свој стераше.
Туј почину, докли опета
на источна врата бијела
јаснијем ступом Зора ишета,
сва румена, сва весела.
Краљ пољачки утолико,
недобитни и честити,
купи и вијеће све велико,
цвијет краљевства племенити;
а то у ведрој слави нека
сред војвода и сред пана
на пристољу он причека
поклисара цара Османа,
ки с наредбом тад потпуном
бијеше у многој послан жељи
да с пољачком славном круном
мир утврди и утемељи.
Ах, овако с плахе ћуди
неразборним смјенством гине
непријатеља тко не суди
за оно што је доистине.
Ето усиљен цар је охоли,
поћ у Исток справан гди је,
да с даровим сад се моли
кому сабљом пријети прије.
Не смије се ганут дијете -
још бо страши Прут га рика -
што не види спрва увјете
недобитна добитника.
Бијеше сунце коње огњене
по небеском пољу удрило
сред источи разведрене
златећ зорно руменило,
с источнијех се страна када
ето паша царски упази
гди од Варшова бијела града
у вароше лијепе улази.
Сред простране краљевине,
јакно срце пољскијех поља,
стоји Мазовска мимо ине
све државе љепша и боља.
На Висли јој бистрој рици
Варшов град је врх и глава;
у садања доба у дици
двор му краљев свјетлос дава;
туј бо краљи прибивају
и пристоља држе своја,
и опћена се вијећа стају
или од мира или од боја.
Прид Варшовом на ливади,
ка је у сваком равна крају,
витезови видје млади
бојне коње гди играју.
При витешкој тој забави
ман поклисар коња плаха
иска од игре да устави,
докли у градска врата ујаха.
Јањичара сто наприједа
у жаркулах с перјем јаше;
спахоглан их песет реда
тихом јездом слидијаше.
Опета је број коњика
у одјећах племенитијех,
коругва им множ разлика
врху копја трепти витијех.
Дуг ред младих пак дјетића
с разлицијем се дарим каже
краља и славна краљевића
Отмановић кијем частијаше.
Тријес коња су у поводу
арапскога од племена:
огњи у згледу, вихри у ходу,
врх морскијех би текли пјена;
сухо им злато седла скова,
сакрафоче бисер низа,
драг је ками сред њихова
чела видјет сунце изблиза.
Тријес лукова с тркачима,
накићени прибогато,
замјеран је урес свима -
све драг ками, бисер, злато.
Још тредести бриткијех сабља,
ким изврснос Исток дава,
а с небеса сунцу уграбља
зраке свијетла свим направа.
И тридести робињица:
злато им често прам натходи,
зора из чела а даница
из очи им био дан води.
Погледа су све разблудна
а обличја господична;
љепота је њих причудна
божицами рајскијем слична.
Младому их Владиславу
Осман млади цар посила
за разговор и забаву
сред покоја драга и мила.
Јаше паша најпослије;
коњ под њиме поносит је,
око главе одсвудије
сњежани му вео свит је.
Бијели риси црнијех пјега
златан кавад свуд му ресе;
до самога паса у њега
сиједа брада простире се.
На узди држи једну руку,
при прсијех другу храни,
кажућ у њој свему пуку
царски у злату лис послани.
Војвода му шес је около,
ким нареди краљ га срести;
одјевени сви су охоло,
свијетла обличја, ставне свијести.
Њих су коњи видит таци
да не тичу тли чим језде;
паче регби хитри и лаци
пружиће се сад на звијезде.
С овијем редом, у овој слави
господа га дружећ ова,
поклисар се царски управи
краљевскијех пут дворова.
Краљевски се бијели двори
дижу и диче пут небеса
поносито к звијездам гори,
на простору пуни уреса.
На мраморних ступијех, који
лијеп ред кажу, сваколика
наслоњена грађа стоји
племенита и велика.
У пространа врата липа
ко се улази, у два реда
издјељанијех број се кипа
старијех лешкијех краља гледа.
Тако им умје хитријех људи
вјешта рука слике утворит
да, тко их пази, живијех суди
и да сад ће проговорит.
С бијелијем гнијездом орловиме
Лех се у једној руци објави;
држи у другој град ком име
од нашаста гнијезда стави.
Дубрава му је око чела,
он бо из дубрав скупио је
у градове и у села
пук ком име пода своје.
Крак се за њим пак удјеља;
држи у руках град и ови,
Крака свога зградитеља
ки именом и сад слови.
Примислав се с штитим пази
и с кацигом дупскијех кора;
оружјем бо тијем порази
Угре и изагна прико гора.
Лех се други види опета,
стоји коњ уза њ; он бо стече
облас, што у сва млада љета
брзијем коњим тијек притече;
држи у руках лук и стриле,
ким обрани од чесарске
Великога Карла силе
пуке словинске и угарске.
Пјастав слиједи: рука јака
под јармом се још прославља;
воловом га спрва а пака
непријатељим својим ставља.
Кип је за овијем кому од коси
врх плећи се влас простира;
крс у руках златан носи,
а у небо очи упира -
Мјесислав је име од славе,
ки у светој води умијеси,
кој он први врх од главе
пригну и крстом чело уреси.
Болеслав је син за њиме
на пристољу с круном згара,
ку с именом краљевскиме
први он прими од чесара.
Кон њега се писмо издубе
руске војске ко потлачи,
Поморавце и Касубе
прими, а Прусе ухарачи.
У одјећи калуђера
Кажимир се први удјеља;
још криж држи ким затјера
краљ редовник непријатеља.
Болеслав се под оклопјем
Кривоусти гледа и броји;
он на коњу с витијем копјем
и с переним штитом стоји;
Владислава оца свога
спријед прилику држи од злата,
на штиту орла пољачкога
с чесарскијем сред ноката.
Стијези, оклопја с мачим, с штитим
под ловорнијем висе вијенцом,
и све што оте придобитим
Русом, Угром, Чехом, Нијемцом.
С бијелим орлом стијег држећи
Кажимиру је другом слика;
с тијем бо плешућ главу смећи
име доби од Велика.
Лауш пак је: загрљена
на штиту му је Висла и Сава,
и достојно нарешена
двјема крунам једна глава.
С друге стране први у реду
кип се каже плијеним китан:
Јаџелом је, по погледу
краљ и јунак недобитан.
Слава у води здаждје с неби,
да га влада војујући,
кад Владислава име себи
крстећ се узе, све да кући.
На штиту му је оклопљени
коњик, ки чим коња тече,
диго је у обје руке огњени
мач врх главе, да удре прече.
Наличје уза њ стоји витешко -
млада краља мож свједочит;
свија и стреса копје тешко,
а коњ под њим сад ће скочит.
Згар "Владислав третји" пише:
добитнику славну царском
трећу круну звијезде свише
над пољачком и угарском.
Сабље, луци, копја и штити
и плијен је одсвуд ки му остави
бег у горах придобити
и цар Мурат на Мурави.
Од мрамора пак је била
ступ удјељан; пишу слова:
"Краљ добитник нијемских сила,
расап турскијех витезова."
На штиту му је оро охоли,
лис маслине у кљуну има:
"Кажимир сам", шти се околи,
"верним, смећа одметнима."
Од бронце опет стоји узгори
краља Алберта слика улита;
около јој свуд су одори
Татарина придобита.
Друга уз њу сва се бијели,
прам под круном сам се црни;
златно писмо одзгар вели:
"Краљ Лесандро благодарни."
Трећа уз ову издјељана
сједи узмножна и велика
с круном ком је згар вјенчана
с маслиноме ловорика.
Величину каже своју
образ свијетли, поглед ставни,
с писмом: "У миру и у боју
Шишман први, краљ приславни."
Дуга је земља - слава је диља
ка од имена расте свога:
разби Татара и Васиља,
силна кнеза мошковскога.
Шишман други стоји за њиме;
ведру слику злато одијева,
од Аугуста срећно име
ки понови чим краљева.
Оро коњику оклопјену
ПЈЕВАЊЕ ЈЕДАНАЕСТО
ПЈЕВАЊЕ ДВАНАЕСТО
Да поклисар цару младу
мир донијети буде прије,
из Варшова к Цариграду
путујући миран није;
не потежи ну га тјера
жеља огласит како узрочи
друштво Сунца од Сјевера
до Мјесеца од Источи.
Сада једне, сада друге
коње јаше на промјену,
пробијући стране и луге
по равнини, по камену.
По најпрјечем путу управља
и у Цариград брзо улази
и, што носи, свак се ставља
тко му на образ весео пази.
Подизат се глас почина,
расте говор, свак бесједи
да од Пољака до Турчина
мир жуђени веће слиједи.
Свак ужива тко ово чује,
стар и млад се тим весели,
васколик се пук радује
и с тега се честит вели.
Али радос већу и дражу
и весеље без прилике
у погледијех својијех кажу
турске љуби свеколике;
ер није веће чезнут њима
да их не би раздијелила
с господарим љубљенима
пољачкога боја сила.
Ну у весељу опћеному
сама открива јад сред лица
и у животу чезне свому
Коревскога вјереница;
а то, ер сами не доходе
њој у гласу мира опћена
мирни гласи од слободе
господара ње љубљена.
Не почива кратка часа,
свуд се туче, врти и вије,
иште, слуша, али гласа
ни пригласја чут јој није.
Чује све ино, само ово
не чује што чут свеђер хлепи;
тим скончање свакчас ново
њој тре и хара урес лијепи.
Копни, уздише, стине, гори,
цичи, плаче, цвили и тужи
јак грлица, ка у гори
с дразијем се свим раздружи;
без свакога тере веће
тако уфања тужна остаје;
толике јој расту смеће
да живот мало хаје.
Она откада најприје цића
заплијењене све љубави
од млађахна Угричића
мушку одјећу на се стави,
паче у турском Цариграду
откад под том мирном сликом
њу бојницу крије младу
љубав властим свом великом,
вик не штедје злата, блага
и од процјене све што скупи,
вјереника мила и драга
да из тешка ропства откупи.
Прода државе и градове
и господства сва влаштита
и дарове на дарове
сла и мита врху мита.
Али засве небројена
да богатства просу и страти,
нађе се у свем приварена
и у ништо јој све се обрати;
придобит бо млада вику
тим није могла ни могаше
немилосно срце и прику
ћуд врлога Ризванпаше,
ки свеђ страже и затворе
на тамници од ње драга
веће, јаче, тврђе и горе
и узмнажа и прилага.
Имаше ови Турчин худи
на дворовијех свога дома
двије диклице благе ћуди
драге у свему, лијепе веома.
Лица су у обје њих румена,
сунчане очи, косе од злата;
једна му је кћи рођена
а непуча друга од брата.
Једна љета су и оне и ове
и дјела у ких трају вриме;
Љубица му кћи се зове,
Калинка му је непучи име.
У дне, у ноћи, љети и зими
свеђ су уједно друге миле;
тако су се међу њими
од млађахна заљубиле.
Није отајства, ствари није
ова оној ку би сакрила;
живу ко да је обједвије
једна мајка породила.
Ових лијепих дјевојчица
Бећир-хадум стражник бише,
погрешпана стара лица,
збабљен црнац, грд савише.
Ну засве то усти блиједе
руменилом јоште масти,
мрчи и лашти длаке сиједе
и од образа сухор тмасти.
Ками драги му из бисера
на уснах виси и на ушију;
црне прсте одсвудијера
прстени му златни крију.
Јасни огрљај, ки му изнова
врат жилави нарешива,
од злата се суха скова,
вас камењем дразим сива.
Од Калинке младе стари
хадум виђен би најприје,
ка да у смијех не удари,
моћна одољет срцу није.
Нескладна бо неприлика
младици се лијепој чини
да грдоча онолика
бит с направа љепша сцини.
Што је грдо по нарави
залуду се реси и маже,
ер грдоћа у направи
тисућкрат се грђа каже.
Али потом поглед лијепи
лијепој младици опсја злато,
слакоми се и похлепи
они час јој срце на то.
Тим сва дворна у глас мио
старом црнцу кличе овако:
"Каж' ми, ко те обдарио
направами лијепијем тако?"
Црнац ончас Крунославу
у Угричића слици указа,
велећ: "Они сву направу
око мога стави образа;
они младац ки од стране
поклисара чесарскога
често доније даре избране
овди у паше дунда твога."
Како зачу Калинка ово,
питат напријед већ не слиједи;
жељење јој наста ново
с Крунославом да бесједи.
Мисли, иште и находи
начин да јој тој се збуде;
и у ње срцу љубав плоди
стога и друге још пожуде.
За стећ у дар злата и блага
хлепи и смагну свеђ дотада;
сад с погледа лијепа и драга
сахне, гине, копни млада.
Ах, заисто зно је веле
тај ки у стара доба стави
златан тркач, лук и стријеле
богу огњеном од љубави;
ер на свијету није тога
мјеста отајна и скровита
гди из лука љувенога
златна стријела не дохита.
Љубав има златна пера,
златан је и плам ким све ужиже;
златнијем крилим она тјера
и бјегућа срца стиже.
Златни пути, златна врата,
златни кључи ње су двора;
платном веже она од злата
себи и друзијем очи одзгора.
Тим није ријети чудо ниједно,
ако проз свој поглед мили
злато и љубав сад уједно
Калинку су придобили.
Туркињица, која суди
за младића Крунославу,
снебива се, пањи и чуди
кроз љепоту ње гиздаву.
Жели зато, бисер жели,
ну још жели благо драже:
злато од коси, бисер бијели
сред ње усти ки се каже.
З овим чезне, гине, блиди
и сред огња гори жива,
ер не позна и не види
што лаживо рухо скрива.
Хоће млада да изусти
како она мре за њоме,
али ријеч јој мре сред усти
и ствара се мраморкоме.
Ну у погледих говор храни,
очи очима тер томаче
што језику срам забрани
а стрављена мисо заче.
Ставља јој се Крунослава
и жали ју са свом моћи
да се у њу упознава
без уфања од помоћи.
Ну засве то хитра дости
да она помоћ стече за се,
каже јој поглед пун милости
уфањем је таштијем пасе.
Дјевојчица срамежљива,
видећ ово, очи уздиже,
ну плам већи огња жива
из дразијех ју очи ужиже.
Тим од жеље усиљена,
паче од силе ком сва гори,
спрва уздахну, пак румена
у ови начин уста отвори:
"Ваши ли оно бише дари
ким се хадум наш уреси?
Кад оно има црнац стари,
да што мени донио јеси?
Смир' ме младу дјевојчицу!
Дај ми злата на ови данак,
ил' што је драже у твом лицу
негли уморну зорни санак!"
Доспје и од срама зарумени
сва се у лицу и поникну;
а на говор тај љувени
Крунослава опет кликну:
"Дјевојчицам, о госпоје,
каква ти си лијепа и драга,
ови слуга донио је
љепше даре, већа блага.
Злато, кораљ, бисер били
и камење без процјене
и све што имам у дар мили
прими липос тва од мене.
А за уздарје свега тога
хтјеј, молим те, само м' рити
знаш ли од сужна Коревскога
штогодијер ми сповидити."
Занесена дикла млада
разведри се и обесели
и, у себи чим се нада
вишој срећи, тако вели:
"Прем ко Милос твоја пита,
Угричићу господине,
од јунака гласовита
подат ти ћу гласе истине.
Ја чух веле, видјех веће
од витеза дјелим славна;
среће његове и несреће
напуно сам казат справна.
Дунда мога кад за роба
силни Козаци ухитише,
ки на крајини у то доба
атћермански паша бише,
ш њим заплијени и Љубицу
једихну му кћерцу гуса,
кој ружица зене у лицу,
а сред усти цапти руса.
Ну Коревски, ки над свима
би витезим војевода,
кажући се благ обима
разговор им сладак пода.
Даре узмножи врх дарова
и милости на милости;
драгова их и милова,
гледа, сцијени, части и гости.
Врати ћаћку витез благи
кћерцу а кћерци сва ње злата,
бисер бијели, ками драги,
свиона руха и богата.
Врати направе оне избране
господичић благодаран,
да свијетли урес не остане
дјевојчици лијепој схаран.
Пожали јој злу незгоду
и боље се свој ње зледи
и добрзо да слободу
дунду и мојој братучеди.
Али за мир ње љепоте
није слобода била и благо,
ако јој се душа оте,
ако изгуби срце драго.
Мислит дјела не пристаје
од јунака свим храбрена,
и у слободи робиња је
благодарством заслијепљена.
У памети свуд га види,
крепости му свеђ разбира;
вене, чезне, гасне, блиди,
сахне, гине и умира.
Ну да млада дјевојчица
није чудо љубав ћути:
не роди је медвједица,
ПЈЕВАЊЕ ТРИНАЕСТО
Као што је познато Осман је остао недовршен. Четрнаесто и петнаесто пјевање нису
сачувани, највјеројатније нису нити написани, односно, Гундулић није довршио свој спјев.
Више је дубровачких пјесника написало допуну Османа у XВИИИ. и XИX. стољећу
(Пијерко Соркочевић, Марин Златарић).
За најуспјелију допуну сматра се допуна Ивана Мажуранића из 1844, коју можете пронаћи
у посебној датотеци (допосман.тxт).
ПЈЕВАЊЕ ШЕСНАЕСТО
ПЈЕВАЊЕ СЕДАМНАЕСТО
ПЈЕВАЊЕ ОСАМНАЕСТО
ПЈЕВАЊЕ ДЕВЕТНАЕСТО
ПЈЕВАЊЕ ДВАДЕСЕТО