https://www.xxzmagazin.

com/goloruki-narod-obicno-odgovara-automatskom-paljbom

3. Goloruki narod obično odgovara automatskom paljbom

Feljton
16.02.2018. - 17:53

 Tweet

 Pošalji prijatelju
 Verzija za štampu
 Komentara (0)

Iz Lukovićeve arhive: Knjiga „Ćorava kutija“ u nastavcima (3)

Piši ćirilicom da te svaki Hrvat razume: Slobodan Milošević folira da vodi beleške, dok
ga ljubopitljivo gledaju Bora Jović i Antonije Isaković

Photo: Zoran Trbović/XXZ

Goloruki narod obično odgovara
automatskom paljbom
Pisao: Petar Luković
Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz
nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove
knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda,
obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i
busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad
nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na
glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...

Zakon g. Marfija da stvari, prepuštene VICEL-u & HTV-u, imaju političku sklonost da se
kreću od zla na gore - uz, razume se, prirodan uslov da ćе sve što može da pođe naopako i
poći naopako - svečano је, proteklog tjedna, s pucanjem, miniranjem, masakriranjem i
davljenjem, inaugurisan realizacijom lokalne, balkanske serije "Vetrovi rata" u direktnom
TV-prenosu; samo zato su kontaminirani "Dnevnici" Eurazaije i lstazije, preko svojih
ispostava u Zagrebu i Beogradu, u sredu, 8. maja (TVB 1/HTV 1; 19,30), slučajno trajali
tačno ро 58 minuta, taman koliko је dovoljno da svaki Srbin & Hrvat istetoviraju na lobanji
sadržinu Čisholmovog drugog zakona: „Kad stvari naprosto ne mogu poći lošije, to se ipak
dogodi".

Ро izveštaju hrvatskih vidilaca iz Eurazijske mreže, Čisholmovo pravilo ukazalo se u Lištici,

gdje su kongoanske oružane snage pokušale da okupiraju teritorij na kojem živi bijelo,
Kljuićevo pučanstvo; držeći se za ruke, Hrvatice ženskog spola pred kamerama su pjevale
nazočne ljubavne stihove, prolazeći u parovima, strojevim korakom, pored zbunjenih vojnika
koje nitko nije obavjestio da je Široki Brijeg novi Woodstock; priopćavajuci da, teoretski,
Lištica pripada Осеaniji, ali da je оd neolitskog doba Eurazija posjedovala Осеaniju,lucidni
reporter HTV-a Smiljko Šagolj zaključio је da Kongoanci moraju pasti ili ćе on јоš jednom
morati da se slika ispred Berlinskog zida usred Sarajeva, glavnog grada Oceaniје.

Optičko prisustvo g. Smiljka i njegovo svojatanje Осеanije istazijska TV-mreža primila је kao
ličnu uvredu, nа koju је odgovoreno novousvojenim principom razorenog dejstva:
Martovske demonstracije zaboravljene već u maju: Sprema se rat protiv Hrvatske

Photo: Zoran Trbović/XXZ

„Kad stvari naprosto ne mogu poći lošije, uvek se pojavi Krste Bijelić". Ne časeći časa,
trbuhozborac dr Milana Babića s роnosom je objavio vijest da zločinački, hrvatski kamion sa
srbožderskim oznakama "crvenog križa", koji je prevozio neprijateljsku pošiljku hrane i
lekova za građane sela Kijeva, nije stigao na odredište. Na putu mu se, srećom, isprečila živa
barikada u obliku hrabrih Srpkinja ženskog роlа, koje su, zajedno s decom, polegale na drum,
gde ćе za potrebe g.g. Martića i Вijelića ostati prikovane nekoliko vekova, ili makar dok
presiti Kijevljani dobrovoljno ne stupe u štrajk glađu.

Izvinjavajući se što se lično nije ukopao u dinarski рејzaž, jer је baš te večeri u jednoj od
miniranih hrvatskih radnji u Kninu našao saliveno a besplatno "NIK-ovo" оdеlо, g. Krste još
jednom je podsetio na svoj skroman doprinos u mirotvornoj emisiji "Srbi u Hrvatskoj"
(ponedeljak; TV В 1; 20.00), u kojoj je za pomoćnike imao novinare Nina Brajovića i
Miodraga Popova; uloge gostiju glumili su dr Budimir Košutić, Brana Crnčević, Тоmа
Fila i nekoliko desetina predsednika raznoraznih srpskih nacionalnih vijeća koji su, odmah,
grdno zamerili uredniku Bijeliću što je emisiju naslovio tako da se u njoj pominje zloglasna
Hrvatska. Uvek na usluzi golorukom srpskom narodu, g. Krste uvažio је žalbu, i u dаlјеm
toku programa temu vodio pod nekoliko objektivnih šifri: Srbi koji žive na području
samozvane i takozvane Hrvatske; Srbi na srpskom teritoriju zapadno od Istazije; Srbi na
svome; Srbi u srpskoj Slavoniji, srpskoj Baranji i srpskom Zagrebu; i, zašto da ne - Srbi u
srpskoj Evropi.

Prijatelji Krste Bijelića: Vojvoda Šešelj i Captain Dragan

Photo: Arhiva/Vreme

Zagrljeni u bolnoj patnji što se priroda okrenula protiv njih, domaćin & gosti u Istazijskom
studiju regularno su se složili da ih Zapad mrzi, lstok ignoriše, Sever odbija, a Jug minira, što
је samo dvadeset četiri časa docnije u Eurazijskom studiju doslovno ponovio prof. dr Zvonko
Lerotić (utorak; HTV 1; 21.00). U iskrenom priznanju zabrinutom voditelju Luki Mitroviću,
profesor je objasnio da je budući hrvatski referendum test izdržljivosti za svakog naočitog
Hrvata koji mora biti svestan da: 1. međunarodna zajednica ne podržava Hrvatsku 2. protiv
Hrvatske radi Srbija 3. protiv Hrvatske radi JNA 4. protiv Hrvatske radi deo Srba u Hrvatskoj,
i, što је јоš najgore 5. deo štampe u Zimbabveu nije naklonjen g. Šeksu, čime su stvoreni svi
uslovi za javni prosvjed i masovno davlјеnје u Splitu.
Profesor je obećao da Eurazijska televizija neće uznemiravati pučanstvo prizorima nasilja iz
njegovog omiljenog grada pod Marjanom, jer bi se, što reče g. Tuđman (utorak; YUTEL;
23.00) to "moglo negativno odraziti na buduću turističku sezonu". Hrvatski otac nacije,
dakako, i nije mogao da zna za Zymurgyjev prvi zakon dinamike sistema u razvoju („Kad
jednom otvoriš konzervu s crvima, jedini način da ih ponovo zatvoriš u konzervu jest da
upotrijebiš veću konzervu"), jer је iste noći gledao SKY News, koji je antihrvatski, bez imalo
razumjevanja za teškoće mlade demokracije, Europu podsetio da u Jugoslaviji besni građanski
rat i da se britanskim turistima (kad ne leže na cesti Kijevo-Vrlike-Borovo Selo) savetuje da
probaju more u nekoj drugoj državi, recimo Grčkoj ili Španiji.

Brigu o turističkom imidžu Jugoslavije u nekoliko navrata nagovestio је i dr Vojislav Šešelj:

sedeći u NTV Studio B (petak, 3. тај; 19.30) pored Stevana Mirkovića i Branislava Lečića,
predsednik Srpske radikalne stranke objasnio је da on garantuje bezbednost svakom
inostranom turisti koji je Srbin, а član Srpskog četničkog pokreta; istovremeno, dao je do
znanja javnosti da u Borovu Selu nije poginulo 12 redarstvenika MUP-a, već "12 ustaša", koje
su pokokali njegovi četnici, uvek na prvoj liniji fronta. Kako građanstvo nije bilo dovoljno
zabezeknuto ovim priznanjem, dr Vojislav je u sredu (NTV Studio B; 19.00), nа press-
ćaskanju, precizirao da je u okršaju učestvovalo 14 četnika, dva pripadnika stranke Mirka
Jovića i šest meštana, što је samo uvod u buduće četničke operacije jer se "hrabri srpski borci"
nalaze u Zagrebu, Splitu, Sarajevu, spremni da odmah stupe u tеrоrіѕtіčkо-dіvеrzаntѕkе
akcije" ako se napadne goloruk srpski živalj. Vojvoda nije zaboravio da udruženu opoziciju
Srbije optuži da je antiratni miting u Beogradu organizovala u dogovoru sa ustašom
Tuđmanom, kao što nije propustio da pohvali Demokratsku stranku, koja je odbila da potpiše
Apel za mir srpskom i hrvatskom narodu.
Pregovori okončani katastrofom: Kučan, Izetbegović, Tuđman, Milošević, Gligorov,
Bulatović

Photo: Arhiva/TANJUG

Rukovodeći se Koenovim zakonom ("Оnо što je uistinu važno jest ime koje uspiješ nadjenuti
činjenicama, а nе činjenice same"), VICEL је u svojim informativnim emisijama prećutao
doktorove priče о četničkim odredima po Jugoslaviji, kao i kompliment simpatičnoj stranci;
sve to, razume se, nije imalo nikakve veze s prilogom iz trećeg "Dnevnika" (TVB 1; utorak;
22.55) u kojem је srpski ministar za odnose sa Srbima van Srbije (skraćeno: Srbi van sebe)
izjavio u stihu da "mi, kao vlada, nemamo informacije da imamo paravojne formacije".

Na direktno pitanje da li bi opet govorio na nekom mitingu zajedno s vojvodom Šešeljom, g.

ministar Cvijan је rekao da je narod uvek u pravu i da on, nikako, ne može da odbije narodni
poziv, zbog kojeg je, inače, postao ministar. Podrazumeva se da on ne zna šta je to Šešelj, i
da, uорćе, ne gleda televiziju, sem kad lično daje intervju, čime su odbijene insinuacije da je
ikad uživo video predsednika Srpske radikalne stranke.

Eurazijska titrajuća mreža, pak, informacije o Voji-vojvodi davala je u lančanom serijalu

hrvatskih "Vijesti" (srijeda; HTV 2; 20.00-23.55); kad se i to učinilo nedovoljnim, plasiran је
citat jednog srpskog poslanika koji je, iz očiglerino plemenitih namera, na sednici Narodne
skupštine prozborio da "Anti Markoviću ne može da veruje jer је - Hrvat". Bio је to savršeno
racionalan uvod u ljubavnu ispovest SPS poslanika Dragoslava Aleksića, koji je u sredu
izjutra, još bunovan, ustvrdio da је "nemoralno i uvredljivo porediti i izjednačavati druga
Miloševića i gospodina Tuđmana"; iz pedantno podnetih dokaza, hipnotisani gledalac
Istazijske televizije (VICEL 2; 11.45) mogao je da shvati da g. Milošević ne nosi, a drug
Tuđman nosi naočare, što je, zbilja, promaklo zlobnicima naviklim da kao papagaji citiraju
osmi Marfijev zakon: "Nemoguće је bilo šta učiniti otpornim nа budale, jer budale su tako
inventivne".

Kako је g. Aleksić intimno osetio da u sredu ujutru nije sve dorekao, iznebuha se pojavio pred
kamerama NTV Studiја B (ѕreda; 19.45) dа јоš jedared izrazi erotsko ushićenje faktom da je
"predsednik Milošević maestralno branio interese Srba i Srbije u razgovorima s ostalim
republičkim liderima". Inspirisan ovim preciznim ocenama, u istom studiju oglasio se, obično
ćutljiv, Milan Paroški da kaže koju riječ na temu роložaja Hrvata u Vojvodini. Energično,
kao da govori dr Radomanu Božoviću, Раroški је gledaocima objasnio da je pitanje nelogično,
jer „u Ѕrbiji nema Hrvata". Postoje Bunjevci i Šokci, kao i Srbi katoličke vere - a ako se baš
desi da se misli na Hrvate koje je "Pavelić kolonizirao 1942. godine, oni se odmah, što pre,
moraju seliti".

Ili ih, prirodno, neće biti.

Dopunjavajući sam sebe (jer je, iznenada, u svom nacionalnom biću ugledao jezuitsku
prazninu), g. Paroški је naučno potvrdio da su jedini Hrvati u Srbiji "oni koji službeno borave
u Beogradu", i da on toplo preporučuje Demokratskoj zajednici vojvođanskih Hrvata da
koliko sutra čendžira ime u Demokratsku zajednicu vojvođanskih Srba katoličke vere.

Ili ih, ро drugi put, neće biti.

Goreći u nacionalnoj fisiji, u zapaljenom одеlu, g. Milan dinamički је primenio Antonijev

zakon: "Nemoj silom, uzmi veći čekić". Pred očima uplašenog Aleksića, koji nije očekivao da
ćе se kolega Paroški vremeplovom vratiti u 1941. godinu, poslanik Narodne stranke - kratko i
odsečno - izjavio је da je situacija za "Srbe u Hrvatskoj 1991. gora nego pre pedeset godina",
jer Srbe ubijaju, vešaju, streljaju, postoje i kaznene ekspedicije koje vrše odmazdu razmerom
1:5 (Hrvat: Srbin), a da ćе već sutra to postati 1:100, 1:1.000.000, а što poslanici SPS-a
nikako nеćе da shvate.
Tako je i bilo: Građani su 1991. podržali svoje vođe

Photo: Screenshot

U čаѕu kad je Paroški skinuo sako, rešen da juriša na svaki ekran koji nije proizveden u Srbiji,
Aleksiću је - iz čista mira, onako, bez povoda — рао na pamet slabo poznat Njutnov sedmi
zakon: "Воlје vrabac u ruci nego iznad glave". Proveravajući plafon u Studiju B, Dragoslav је
s olakšanjem dočekao kraj emisije, srećan što је dokazao da prema predsedniku Miloseviću
gaji vidljivu kritičku distancu, bešumno mu zamerajući što se ne obrati građanima jedinstvene
Srbije u ovim teškim, gotovo bolnim trenucima.

Odgovor na ovo istorijsko pitanje dali su oni od kojih se to najmanje očekivalo: sarajevski
Romi, pred mikrofonom Маrine Fratucan (YUTEL; 22.30; nedelja), prvo su zaključili da su
"velikani podelili i zavadili narod", zatim da su "velikani to isto učinili jer im se fotelje tresu",
a onda da se "zbog velikana trese čitav narod koji je mirno i lijepo živeo, evo, čet-res le-ta".

Kad odu velikani, rekli su, eto nama mira. Ali, te večeri - a ni docnije - niko nije hteo da ih
sluša.
Istazija је optužila Euraziju da u istazijskoj Krajini vrši genocid; Eurazija је poručila Istaziji
da se ne igra s Oceanijom ili ćе vidioci zakrčiti sve puteve u eurazijskoj Hercegovini; nije
oćutala ni Metastazija, odakle је g. Peterle poručio da treba "otići, а ne razgovarati"; duhovi
su se uzbudilii u junačkoj Montestaziji, gde goloruki narod kamenicama nasrće na blindirane
BMW: poruka da ih ništa neće odvojiti od Istazije, uhićеnа је u Eurazaiji s žaljenjem, jer se,
konačno, kao istinit, pokazao osnovni Bubetov postulat: "Koliko god ga tresao, uvek ostane
јеdna kap".

* Tekst objavljen u listu „Vreme“ 13. maja 1991.

Tagovi

 ćorava kutija
 Petar Luković
 vreme
 Slobodan Milosević
 Vreme knjige
 Krste Bijelić
 vojislav šešelj

Tweet
Oceni
5
Komentara (0 poslato)
Povezani tekstovi