Јудита

Превод са Руске синодалне верзије из 1876. године, МиА.

Глава: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

(Глава 1)

1. Дванаесте године царевања Навуходоносора, цара над Асирцима у великом граду

Ниневији, - у дане Арфаксада, који цареваше над Мидијцима у Екбатану
2. изгради око Екбатана зид од тесаног камена, ширине три лакта, дужине шест
лаката; и изгради високи зид од седамдесет, а дебео педесет лаката,
3. и постави над вратима куле од сто лаката, имавши у основи до шездесет лаката
ширине;
4. а врата, за пролаз кола силне војске његове и за пролаз пешака његових,
подизаше се у висину седамдесет лаката, а у ширину имаше четрдесет лаката:
5. у те дане цар Навуходоносор припреми рат против цара Арфаксада на великој
пољани, у области Раге.
6. Њему дођоше сви који живеше у планинама, и сви који живеше код Еуфрата, Тигра
и Идасписе, и из равница Ариоха, цар Елимејски, и сиђе веома много народа да се
супростави синовима Хелеуда.
7. И посла Навуходоносор, цар Асирски, ка свим који живеше у Персији и ка свим који
живеше на западу, и Килкеји и Дамаску, Ливану и Антиливану, и ка свим који
живеше на предњој страни приморја,
8. и међу народе Кармила и Галада и Горње Галилеје и велике равнице Јездрилона,
9. и ка свим који живеше у Самарији и градовима њеним, и иза Јордана до
Јерусалима, и Ветаније, и Хела, и Кадиса, и реке Египатске, и Тафне, и Рамесе, и
по свој земљи Гесемској
10.до улаза у Горњи Танис и Мемфис, и ка свим који живеше у Египту до улаза у
пределе Етиопије.
11.Али сви који живеше у тим земљама презреше речи Асирског цара
Навуходоносора и не дођоше ка њему у рат, јер га се не бојаше, јер он беше за
њих, као један од њих: они послаше назад његове посланике празних руку,
понижене.
12.Навуходоносор се јако разгневи на сву ту земљу и закле се престолом и царством
својим да ће се осветити свим пределима Килкеје, Дамаска и Сирије, и мачем
својим побити све, који живе у земљи Моава, и синове Амона и сву Јудеју, и све
становнике Египта до улаза у пределе двају мора.
13.И у седамнаестој години он крену са својом војском против цара Арфаксада и
порази га и натера у бекство сву војску Арфаксада, сву коњицу његову и сва кола
његова,
 14.и завлада градовима његовим, дође до Екбатана, заузе куле, опустоши улице
града и лепоту његову претвори у срамоту.
15.А Арфаксада ухвати на планининама Раге, и пробовши га, копљем својим тог дана
погуби га.
16.Потом пође назад са свима у Ниневију, - он и сви савезници његови – велика
гомила ратника; тамо он оде, и славише са војском својом сто двадесет дана.
(Глава 2)

1. Осамнаесте године, двадесет другог дана првог месеца, саветоваше се у дому

Навуходоносора, цара Асирског, како да се спроведе освета на свој земљи како је
обећао.
2. Сазвавши све слуге и кнезове своје, он им откри тајну својих намера и својим
заповестима намени свако зло тој земљи.
3. И они решише да погубе све, који се не повиноваше речима заповести његових.
4. По завршетку свога већања, Навуходоносор, цар Асирски, дозва главног вођу
војске своје, Олоферна, који беше други по њему, и рече му:
5. Овако говори велики цар, владар све земље: Ево, ја те шаљем од лица мојега и
узми са собом ратнике, уверене у своју силу, - пешака сто двадесет хиљада и
дванаест хиљада коњаника, -
6. и иди против све земље на западу, зато што се не повиноваше речима уста мојих.
7. И објави им, како би они припремили земљу и воду, зато што ја са гњевом идем на
њих, покрићу сво лице земље те ногама војске моје и предаћу их њима на разграб.
8. Долине и потоци напуниће се посеченима, и реке заграђене телима, поплавиће;
9. а поробљене њихове ја ћу расејати на крају по целој земљи.
10.Тако те шаљем да завладаш у моје име свим пределима њиховим: који ти се сами
предају, сачувај их до дана њихове казне;
11.а непокорне да не жали око твоје: предај их на смрт и разграбу по свој тој земљи.
12.Јер док сам жив ја, - и крепко царство моје: што сам рекао, то ћу урадити руком
својом.
13.Не крши ни једну реч господара твојега, него тачно их испуни, како сам ти
заповедио, и не оклевај да их испуниш.
14.Олоферн, оде испред господара својега, дозва к себи све кнезове, вође и
начелнике војске Асирске,
15.нареди окупљање и формирање ратника, како му је рекао господар његов, сто
двадесет хиљада, и коњичких стрелаца дванаест хиљада,
16.и припреми их у такав поредак, како се устројава војска која иде на ратовање.
17.Он узе много камила, магараца и мула за товаре њихове, и безбројне овце, стоку и
козе за потребе њихове,
18.и много дарова за све, и веома много злата и сребра из царскога дома.
19.И оде у поход са свом војском својом, за цара Навуходоносора да покрију сво лице
земље на западу колима, коњицом и пешацима својим.
 20.И са њима ходише и савезници у толиком броју, као прашина и као песак земљани,
јер их би немогуће избројати.
21.Након три дана пешачења од Ниневије, стигоше до предње стране равнице
Вектелефа, прошавши Вектелеф, близу планина улогорише се на левој страни
Горње Киликеје.
22.Одатле, узевши сву војску своју, пешаке и коње и кола своја, они одоше у планине;
23.разбише Фудиан и Лудиан и разграбише све синове Расисове и синове Исмаилове
који живеше у пустињи на југу ка земљи Хелеонској.
24.Потом, ходише поред Еуфрата, прођоше Месопотамију и разрушише све високе
градове од Аврона до излаза на море.
25.Заузевши пределе Киликеје, они побише све који им се противише, и одоше до
предела Јафета, који лежаше на југу на предњој страни Арабије,
26.окружише све синове Мадијама, запалише где живеше они и рзграбише њихова
стада.
27.Потом се спустише на равницу Дамаска, у време жетве пшенице, запалише све
њиве њихове, истребише сва стада оваца и стоке, разграбише градове њихове,
опустошише им поља и побише све људе оштрицом мача.
28.Страх и ужас се усели у становнике приморја, оних који живеше у Сидону и Тиру, и
становнике Сура и Окине и свих становника Јеимнана, - и сви становници Азота и
Аскалона силно их се бојаше.
(Глава 3)

1. И послаше к њему гласнике са мировним предлогом:

2. Ево ми, слуге великога цара Навуходоносора, поклањамо се пред тобом: ради са
нама што ти је угодно.
3. Ево пред тобом: сви логори наши, и сва места наша, и све њиве са пшеницом, и
стада оваца и стоке, и где живимо: употребите их како пожелите.
4. Ево и градова наших и становника у њима – слуге твоје: идите и поступајте са
њима како буде очима вашим угодно.
5. И одоше Олоферну и предадоше му ту поруку.
6. Тада он оде у приморје са војском својом, окружи утврђене градове са стражом и
узе из њих мушкарце ратнике да ратују са њим.
7. А они и сви из околине их дочекаше са венцима, клицањем и тимпанима.
8. Он ипак разори све вредности њихове и исече њихове светиње: њему је речено
било да уништи све богове у тој земљи, како би сви народи служили једном
Навуходоносору, и на свим језицима и сва племена да призивају њега, као бога.
9. Приђе Јездрилону близу Дотеја, који лежаше код великог теснаца Јудејског,
10.он разастра логор између Гаваеја и града Скифова и остаде тамо цели месец, како
би поправио сву опрему војске своје.
(Глава 4)
 1. Синови Израиља живеше у Јудеји, чувши о свему томе шта је урадио са народима
Олоферн, војсковођа Асирског цара Навуходоносора, и како је разграбио сва
њихова светишта и уништио их,
2. веома, веома се уплашише њега и страховаше за Јерусалим и храм Господа Бога
својега;
3. јер се недавно вратише из прогонства, недавно се сав народ Јудејски окупи, и
освешта оскрнављене сасуде, жртвеник и дом Господњи.
4. И послаше у све пределе Самарије и Коније, и Ветерона и Велмена, и Јерихона, и
у Хову и Есору, и у равницу Салимску,
5. заузеше све врхове планинске, оградише зидовима насеља и сакрише хлеба за
случај рата, јер су њиве недавно пожели,
6. а врховни свештеник Јоаким, који беше у те дане у Јерусалиму, написа
становницима Ветиља и Ватомесфема, који лежаше на путу за Јездрилон, на
предњој страни равнице, ближе Дофаима,
7. како би они држали улазе планинске, јер кроз њих се улазило у Јудеју, и лако им је
било супроставити се надолазећим, јер је тако тесан био пролаз колико два
човека.
8. Синови Израиља поступише тако, како им рече врховни свештеник Јоаким и
старешина свог народа израиљског, који беше у Јерусалиму.
9. И са великом прилозима завапише Богу сви људи Израиља и смирише душе своје
са великим прилозима:
10.они и жене њихове, и деца њихова, и стока њихова; и сваки дошљак, и најамник, и
купљени за сребро огрнуше се костретом.
11.И сваки мошкарац Израиљски, и свака жена, и дете, и становник Јерусалима
падоше пред храмом, посипајући пепелом главу своју, показујући пред Господом
своје кострете,
12.обложише жртвеник у кострет и верно и једнодушно призиваше Бога Израиљевог,
како би Он, на радост њихову спречио да деца њихова буду одведена, жене
поробљене, градови наслеђа њихова разорени, светиња њихова оскрнављена и
осрамоћена.
13.И услиши Господ глас њихов; и у свој Јудеји и Јерусалиму народ за дуго постише
пред светиштем Господа Сведржитеља.
14.А Јоаким, врховни свештеник, и сви постављени пред Господом свештеници,
послужитељи Његови, исто облачише кострет, приносише непрестано паљенице,
завете и добровољне дарове народа.
15.На капама имаше пепео, и они из све снаге призиваше Господа, како би Он
подарио милост свом дому Израиљевом.
(Глава 5)

1. Међутим, Олоферну, војсковођи војске Асирске, беше речено да се синови

Израиљеви спремише за рат: затворише прилазе у планине и оградише зидовима
сваки врх високих планина, а у равницама изградише препреке.
2. Он се веома разгневи, и дозва све вође Моава и вође Амона и све војсковође
приморја, и рече им:
3. Реците ми синови Ханана, о том народу који живи у планинама, какви су им
градови, каква им је војска, у чему је њихова снага и сила, ко је постављен као цар
над њима предводећи војску њихову,
4. и зашто они поред свих који живе на западу, не дођоше на састанак са мном?
5. Ахиор, вођа свих синова Амона, рече му: Послушај господару мој, речи из уста
слуге твојега; рећи ћу ти истину о том народу, који живи близу тебе у планинама, и
нећеш чути лажи из уста слуге твојега.
6. Тај народ су наследници Халдејаца.
7. Пре су они живели у Месопотамији, јер не хтедоше служити боговима отаца својих,
који живеше у замљи халдејској,
8. и скренуше са путева предака својих и почеше да се клањају Богу са неба, Богу
којега они познаше; и Халдејци их изгнаше испред богова својих, - и они побегоше
у Месопотамију и дуго тамо живеше.
9. Али Бог њихов им рече да изађу из места изгнанства, и оду у земљу хананску; они
се одселише тамо и веома се обогатише златом, сребром и многобројном стоком.
10.Оданде пређоше они у Египат, онда када глад наткри лице земље хананске, и тамо
остадоше, јер нађоше добродошлицу, и умножише се тамо толико да се не могаху
побројати.
11.И устаде против њих цар египатски, употреби против њих превару, оптерети их
радом и прављењем цигала, и направи их робовима.
12.Тада они позваше Бога својега, - и Он порази сву земљу египатску неизлечивим
болестима, и – Египћани их протераше од себе.
13.Бог исуши пред њима Црвено Море
14.и водише их путем ка Синају и Кадис-Варни; они изгнаше све становнике те
пустиње;
15.населише се у земљи аморејској, својом силом истребише све Јесевонићане,
пређоше Јордан, и населише сав планински део
16.и прогнаше од себе Хананејце, Ферезејце, Јевусеје, Сихеме и све Гергесијане, и
живеше тамо дуго.
17.И док не сагрешише пред Богом својим, напредак је био у њих, јер је са њима Бог
који не воли неправду.
18.Али када скренуше са пута, којим их Он завешта, у многим ратовима они
претрпеше велике поразе, одведоше их у ропство у стране земље, храм Бога
њиховог би разрушен, и градови њихови заузети од непријатеља.
19.Сада се, обративши се Богу својему, вратише из расејања у коме су били,
овладаше Јерусалимом у којем је светиште њихово, и населише се у планинама
јер су биле пусте.
20.И сада кажем господару мој, ако има безакоња у томе народу, и они греше пред
Богом својим, и ми приметимо да у њих има спотицања, тада ми пођимо и
победимо их.
 21.А ако нема у тог народа безакоња, нека се удаљи господар мој, јер ће Господ
заштитити њих, и тада ми за сву земљу ћемо бити предмет поруге.
22.Када Ахиор заврши свој говор, сав народ стојавши око шатора загунђа, а велможе
Олоферна, и сви из приморја и Моава заговараше: овог часа треба га убити;
23.због тога јер се ми не плашимо синова Израиљевих: то је народ у којег нема војске,
нити силе за снажан отпор.
24.И ако пођемо, господару Олоферн, - свега ће добити војска твоја.
(Глава 6)

1. Када се утиша жамор око скупа, Олоферн, војсковођа војске Асирске, рече Ахиору
пред свим народом страних племена и свим синовима Моава:
2. Ко си ти Ахиоре са најамницима Јефрема, да нам пророкујеш данас и кажеш да не
ратујемо против народа Израиљског, јер их Бог штити? Који је бог поред
Навуходоносора? Он ће послати своју силу и сатрти их са лица земље, - и Бог
њихов их неће спасити.
3. Него ћемо ми, слуге његове да их поразимо као један човек, и неће моћи да
издрже силу наше коњице.
4. Ми ћемо их расточити; горе њихове натопиће се крвљу, равнице њихове напуниће
се телесима, и неће остати стопа ноге њихове против нашег лица, него ће
изгинути они, говори цар Навуходоносор, господар све земље. Јер је он рекао, - и
неће узалуд бити речи заповести његових.
5. А ти Ахиоре, најамниче Амона, рекавши речи ове у дан неправде твоје, од данас
нећеш више видети лица мојега, док се ја не осветим том народу који дође из
Египта.
6. Када се ја вратим, мач војске моје и стреле слугу мојих проћи ће кроз ребра твоја, -
и ти ћеш пасти међу њих посечене.
7. Слуге моје одвешће тебе у планине, и оставити у једном од градова планинских,
8. и нећеш умрети тамо док не будеш са њима истребљен.
9. Ако се надаш у срцу твојем да они неће пасти, то да не показује лице твоје. Ја
рекох, и ни једна реч моја неће пропасти.
10.И нареди Олоферн слугама својим, који стајаше у шатору његовом, да узму
Ахиора и одведу га у Ветиљ, и предају у руке синова Израиљевих.
11.Слуге његове га ухватише и изведоше из кампа на пољану, и са равнице пођоше у
планине и дођоше до извора, подно Ветиља.
12.Када их угледаше становници града на врху планине, узеше оружје своје, и
изађоше из града на гребен планине, сви бранише прилаз себи бацавши камење
на њих.
13.А они дођоше до испод планине, свезаше Ахиора, и оставише га ту у подножју
планине, и вратише се своме господару.
14.Синови Израиља изађоше из својега града, дођоше до њега, развезаше га,
одведоше у Ветиљ, пред начелника њиховог града,
15.који у те дане би Озија, син Михин, из племена Симеонова, Хаврије, сина
Гофонила, и Хармије, сина Мелхила.
 16.Они сазваше све старешине града, и дођоше на скуп сви млади њихови и жене, и
поставише Ахиора у средину, и Озија га питаше о томе шта се десило.
17.Он им као одговор исприча све што је речено на скупу Олоферновом, и све речи
које је он рекао пред вођама синова Асура, и све претеће речи Олоферна ка дому
Израиљевом.
18.Тада народ паде, поклони се Богу и призва:
19.Господе, Боже Небески! Погледај на њихову гордост и помилуј понизност народа
нашег, и погледај на лице оних који се сетише Тебе овога дана.
20.И утешише Ахиора и похвалише га.
21.Потом га Озија узе са скупа у свој дом, и приреди гозбу за старешине, и целу ту
ноћ призиваше Бога Израиљева у помоћ.
(Глава 7)

1. Следећег дана Олоферн нареди целој војски својој, и народу својему да му

притекну у помоћ, крену ка Ветиљу, заузе висове планинске, и отпоче рат против
синова Израиљевих.
2. И тога дана кренуше сви силни ратници његови: војска њихова имаше сто
седамдесет хиљада ратника, војника пешака, и дванаест хиљада коњаника, не
рачунајући носаче и пешаке, који ходише уз њих, а и њих беше велико мноштво.
3. Улогоривши се у долини близу Ветиља, недалеко од извора, они се раширише од
Дофаима до Велфема, а у дужину од Ветиља до Киамона, лежавши наспрам
Јездрилона.
4. Синови Израиљеви, угледавши мноштво њихово, веома се препадоше, и сваки
говораше ближњем своме: Сада ће они да опустоше сву земљу, и ни планине, ни
долине, ни брда неће издржати њихову тежину.
5. И узевши сваки своје бојно оружје, и упаливши ватру на кулама својим, они сву ту
ноћ проведоше на стражи.
6. Следећег дана Олоферн изведе сву своју коњицу испред синова Израиљевих, који
беху у Ветиљу,
7. осмотри прилазе граду њиховом, пронађе и заузе изворе воде њихове, и
одвојивши ратнике да их чувају, врати се своме народу.
8. Али дођоше к њему све вође синова Исава, и све вође народа Моавског, и све
војсковође приморске, и рекоше:
9. Послушај господару наш речи, да не буде бежања у војски твојој.
10.Тај народ синова Израиљевих, не узда се у копља своја, него у високе планине
своје на којима живе, јер није лако изаћи на врхове њихових планина.
11.И зато господару, не ратуј са њима као у обичном рату, и ни један ратник неће
пасти из народа твојега.
12.Остани у своме логору како би сачувао све ратнике војске твоје, а слуге твоје
пошаљи да овладају изворима воде који истичу из подножја планина;
13.јер отуда узимају воду сви становници Ветиља, - и погубиће их жеђ, и они ће
предати свој град; а ми ћемо са нашим народом изаћи на оближње врхове
 планина и распоредити се на њима и стражити, да ни један човек не изађе из
града.
14.И патиће они од глади, и жене њихове, и деца њихова, и пре него их посече мач
пашће по улицама града својега;
15.и ти ћеш их казнити за то што су се побунили, и не изађоше пред тебе са миром.
16.Свидеше се те речи Олофрену и свим слугама његовим, и он одлучи да поступи
тако како су они рекли.
17.И преместише се синови Амона, и са њима пет хиљада синова Асира, и улогорише
се у долини, овладаше водама и изворима воде синова Израиљевих.
18.А синови Исава и синови Амона, узиђоше и заузеше горњу област према Дофаиму,
и послаше делове своје на југ и на исток према Екревији, која је близу Хуса при
потоку Мохмура; остатак асирске војске улогори се у долини, и покри сво лице
земље: шатори и опрема њихова са мноштвом народа рашири се на све стране
великог пространства.
19.Синови Израиљеви призиваше Господа Бога својега, јер сви беху уплашени због
тога што их непријатељ окружи, и нису могли побећи од њих.
20.Около њих је била сва војска асирска, - пешаци, кола и коњица њихова, - након
тридесет четири дана; у свих становника Ветиља истрошише се судови са водом,
21.нестаде воде, и ни једног дана они нису могли пити воде довољно, јер им даваше
да пију по мери.
22.И дрхташе деца, и жене њихове, и млади, и од изнемоглости и жеђи падаше по
улицама града и пролазима, јер не би снаге у њима.
23.Тада се сав народ окупи код Озије и начелника града, - млади, жене и деца, - и
стварајући велику буку рекоше свим сарешинама:
24.Нека пресуди Бог међу нама и вама; учинили сте нам велику неправду, јер не
предложисте мир синовима асирским;
25.и сада нам нема помоћи: Бог нас предаде у њихове руке, како би нас погубили
жеђу и великом погибијом.
26.Позовите их сада и предајте сав град на разграбљење народу Олоферна, и свој
војски његовој,
27.јер је боље за нас да им се дамо као плен: хоћемо ми да им робујемо, јер ће тако
бити жива душа наша, и очи наше неће видети смрти младих наших, и жена, и
деце наше, како се растају са душама својим.
28.Призивамо пред вама за сведоке небо и земљу, Бога нашега и Господа отаца
наших, Који нас кажњава за грехе наше и за грехе отаца наших, да урадите по
речима овим у данашњи дан.
29.И падоше они једнодушно у велики плач усред скупа, и гласно призиваше Господа
Бога.
30.Озија им рече: Охрабрите се браћо! Издржите још пет дана, у којима ће Господ Бог
наш уделити милост Своју нама, јер нас Он неће оставити на крају.
31.Ако ти дани прођу, и помоћ нам не притекне, - ја ћу урадити по вашим речима.
32.И посла народ на њихова места, а они одоше на зидине и куле свога града, а жене
и децу посла домовима њиховим; и у великој муци остадоше они у граду.
(Глава 8)

1. У те дане послуша Јудита, кћер Мерарија, сина Окса, сина Јосифа, сина Озила,
сина Елкија, сина Ананија, сина Гедеона, сина Рафаина, сина Акифона, сина
Илије, сина Елијава, сина Нафанаила, сина Саламила, сина Саласадаја, сина
Јеила.
2. Муж њен Менасија, из истога колена и племена као и она, умре у време жетве
јечма;
3. зато што, када је стајао у пољу близу везаних снопова, један паде на његову главу,
- и он леже у постељу и умре у своме граду Ветиљу; сахранише га са очевима
његовим у пољу између Дофаима и Валамона.
4. И оста удовица Јудита у свом дому три године и четири месеца.
5. Изгради она за себе на крову дома свога шатор, обуче на леђа своја кострет, и
носише на себи одећу удовичку.
6. Постише она у све дане удовиштва свога, сем дана пред суботу и суботе, дана
пред младине и младине, и празнике дома Израиљева.
7. Била је лепа и веома лепа за видети; муж њен Манасија остави јој злата и сребра,
слуге и служавке, стоку и њиве, чиме је она управљала.
8. И нико не имаше за њу ружне речи, јер она беше веома богобојазна.
9. Чувши она те ружне речи народа против начелника, јер они беху малодушни од
оскудице воде, послуша Јудита и о свим речима, које им рече Озија, како им се он
заклео да ће кроз пет дана предати град Асирцима,
10.и посла она служавку своју, која располагаше свим њеним иметком, да позове
Озију, Хаврина и Хармина, старешине њеног града.
11.Они дођоше, и она им рече: Послушајте ме, начелници становника Ветиља!
Неправе су речи ваше, које данас рекосте пред народом, и положисте заклетву,
коју рекосте између Бога и вас, и рекосте да ћете предати град непријатељима
нашим, ако у те дане Господ не помогне нама.
12.Ко сте ви да искушавате данас Бога и стајете уместо Бога испред синова
човечијих?
13.Ево, ви сада испитујете Господа Сведржитеља, али никада ништа нећете
разумети;
14.због тога што не увиђате дубине срца у човека и не разумете речи мисли његових:
како ћете испитивати Бога, који створи све ово, и познати ум Његов, и разумети
мисли Његове? Не, браћо, не гневите Господа Бога нашег!
15.Јер ако Он неће да нам помогне у тих пет дана, Он има власт да нас заштити у дан
који му је угодан, или порази нас испред непријатеља наших.
16.Не давајте у залог савете Господа Бога нашег: Бог се не боји као човек, рокове не
постављајте Њему као сину човечијем.
17.Зато, чекајући на Његово спасење, призивајмо Њега ка себи у помоћ, и Он ће
услишити глас наш, ако Њему то буде угодно.
 18.Јер не би у рода нашег, и нема у садашње време ни колена, ни племена, ни
народа, ни града у нас, који се клањаше боговима рукотвореним, као што је било у
прошлости,
19.због чега очеви наши беху предани мачу и расипу и падоше великим поразом пред
нашим непријтељима.
20.Али ми не знамо другог Бога сем Њега, и зато се и надамо да Он неће презрети
нас и никог из нашег рода.
21.Јер са поробљавањем нашим, пашће и сва Јудеја, и светиња наша биће
опљачкана, и Он ће узети оскрвнуће њено од наших уста,
22.и убијање браће наше, и поробљавање земље, и пустошење наслеђа нашег,
вратити ће се на нашу главу међу народима, којима ми будемо поробљени, и
бићемо саблазан и понижење код њих, који овладају нама;
23.јер нам ропство не служи на част, него Господ Бог наш га намени за бесчаст.
24.И тако браћо, покажимо браћи нашој, да од нас зависи живот њихов, и на нама
стоји и светиња, и дом Господњи, и жртвеник.
25.За све то благодарим Господа Бога нашег, Који нас испитује као и очеве наше.
26.Сетите се шта је Он урадио са Ааврамом, како је искушао Исака, шта је било са
Јаковом у Сиријској Месопотамији, када он напасаше овце Лавана, брата матере
своје:
27.како их искуша Он, не због кажњавања срца њихових као што и нама не уради,
него због разумевања казивања Господњег у оних који су Њему блиски.
28.Озија јој рече: Све што си рекла, од доброг срца си рекла, и нико се неће
противити речима твојим,
29.јер не само сада се показа мудрост твоја, него од почетака дана твојих овде сав
народ познаде разум твој, и добробит срца твојега.
30.Али народ мучен жеђу принуди нас да поступимо тако, као што им рекосмо, и
обавеза нас заклетвом коју ми нећемо погазити.
31.Помоли се за нас, јер си ти жена благочестива, да Господ пошаље кишу и напуни
судове за воду наше, и ми више не будемо изнемогли од жеђи.
32.Јудита им рече: Послушајте ме, и ја ћу урадити дело, које ће се преносити
синовима племена нашег са генерације на генерацију.
33.Станите ове ноћи код врата, и ја ћу изаћи са мојом служавком, и у одређене дане
после којих сте одлучили да предате град непријатељима нашим, Господ ће
спасити Израиљ мојом руком.
34.Само не испитујте о мојим наумима, јер вам нећу рећи док се не сврши то што сам
наумила да учиним.
35.И рече јој Озија и начелници: Иди са миром, и Господ Бог пред тобом да казни
непријатеље наше!
36.И изађоше из шатора њена и вратише се на места њихова.
(Глава 9)
 1. А Јудита паде на лице, посу главу своју пепелом и покида са себе кострет, у које
беше обучена; и само што запалише у Јерусалиму у дому Господњем вечерњи
принос, Јудита гласно прозва Господа и рече:
2. Господе Боже оца мојега Симеона, којем Ти даде у руку мач на освету странцима,
који отпустише девичји појас, обнажише бедра да се виде и оскрнавише је и
посрамише! Ти рече: да не буде тако, а они урадише.
3. И зато Ти изрече казну да их убију, на постељи њиховој која је видела издају
њихову, натопи крвљу и порази слуге подле владара, и владара на троновима
њиховим,
4. и даде жене њихове на разграбљење, кћери њихове у ропство, и сву добит
раздели синовима љубљеним Твојим, који сагореше Теби од ревности, гнушавши
се оскрвнућа крова њиховог, и призваше Тебе у помоћ. Боже, Боже мој, услиши
мене удовицу!
5. Ти си створио шта је било, и што им је претходило и следило, и држао у уму
садашње и будуће, и што си помислио Ти, то се и десило;
6. што си одлучио, то се и јавило и рекло: ево ме. Јер сви путеви Твоји су готови, и
суд Твој Тобом је одређен.
7. Ево, Асирци порастоше у сили својој, хвалећи се коњима и коњаницима, хвалишу
се снагом пешака, верују у свој штит, и копље и лук и праћку, а не знају да си Ти –
Господ, који сламаш и браниш.
8. Господ – име је Твоје; Скрши снагу њихову силом Твојом, и уништи њихову силу
гневом Твојим, јер они желе да оскрнаве светиште Твоје, наругају се месту где је
име славе Твоје и гвожђем поруше рогове Твога жртвеника.
9. Погледај понос њихов, пошаљи гнев Твој на главе њихове, подај удовичкој руци
мојој снагу за оно што сам наумила ја.
10.Устима брзим мојим, порази слугу пред господаром, и господара пред слугом
његовим, и скрши гордост њихову руком женском;
11.јер није у мноштву сила Твоја, и није у способнима моћ Твоја; него си Ти – Бог
кротких, помоћник угњетваних, заступник немоћних, заштитник палих душа,
спаситељ безнадежних.
12.Тако, тако, Боже оца мојега, и Боже наслеђа Израиљева, Владико неба и земље,
Творче воде, Цару сваке творевине Твоје! Услиши молитву моју,
13.нека речи моје направе ране и повреде, онима који планираше зло против завета
Твога, светога дома Твога, горе Сиона и дома наслеђа синова Твојих.
14.Уразуми сав народ Твој и сва племена, да би видели да си Ти – Бог, Бог сваке
снаге и силе, и да нема другог заштитника рода Израиљева поред Тебе.
(Глава 10)

1. Када она престаде призивати Бога Израиљева и заврши све своје речи,
2. подиже се на ноге, позва служавку своју и уђе у кућу, у којој је она проводила
суботње дане и празнике своје.
3. Ту она скиде са себе кострет који је носила, скиде и одећу удовиштва својега, опра
тело водом и помаза се богатијем миром, почешља косе и стави на главу повез,
 обуче се у одећу за весеља, коју је она носила у дане живота мужа својега
Манасије;
4. обу ноге своје у сандале и стави на себе наруквице, прстење, наушнице, и сав свој
накит, и украси се, како би уловила очи мушкарца, који год је види.
5. И даде служавки својој мех вина и посуду масла, напуни врећу са печеним житом,
и сушеним плодовима, и чистим хлебом, и омотавши све са појасом својим, даде
јој да носи.
6. Дошавши ка вратима града Ветиља, оне нађоше Озију и старешине града,
Хаврина и Хармина, како стоје тамо.
7. Када је они видеше онако опремљену и њено лице и одећу, веома се дивише
лепоти њеној и рекоше јој:
8. Боже, Боже отаца наших, да дадне теби благодат и да свршиш намере твоје на
радост синова Израиљевих и на величање Јерусалима. Она се поклони Богу
9. и рече им: Реците им да отворе за мене врата града; ја идем да испуним дела, о
којима ви говористе са мном. И рекоше младићима да јој отворе, како је рекла.
10.Они испунише то. И оде Јудита и служавка њена с њом; а мушкарци градски
гледаше за њом док је силазила са планине, док је пролазила долином, и док не
замаче да је више нису видели.
11.Оне ходише преко долине, и сусрете Јудиту предстража асирска,
12.и ухватише је и упиташе: Чија си ти, откуда идеш, и куда идеш? Она рече: Ја сам
кћер Јеврејева, и бежим од њих због тога што ће они бити предати вама на
истрбљење.
13.Ја идем ка Олоферну, вођи ваше војске, да му кажем истините речи, и укажем му
на пут којим ће он поћи и овладати целим планинским пределом, а да не погине
од ратника његових ни један човек, и ни једна душа жива.
14.Када ти људи чуше речи њене, и погледаше лице њено, она им се учини чудновато
лепом, и они јој рекоше:
15.Ти си спасла душу своју доласком ка господару нашем; иди ка шатору његовом, а
наши ће повести тебе док те не предају њему у руке.
16.Када станеш пред њим, не бој се у срцу твојему, него реци речи твоје, и он ће те
примити добро.
17.И, одредише између себе сто људи, доделише их њој и служавки њеној, и они их
поведоше ка шатору Олоферна.
18.У свим логорима људи се покренуше, јер се вест о њеном доласку разнела по
шаторима: приђоше и окружише је док је она стајала испред шатора Олоферна,
јер га не обавестише о њој;
19.и дивише се лепоти њеној, и истовремено дивише се и синовима Израиљевим, и
говораше сваки оном поред себе: Ко не воли такав народ који има такве жене!
Неразумно би било оставити од њих и једног мишкарца, јер остављајући га може
да превари сву земљу.
20.Међутим дођоше од Олоферна слуге његове и уведоше је у шатор.
21.Олоферн се одмараше на својој постељи иза завесе, украшеном порфиром,
златом и драгоценим камењем.
 22.Када му рекоше о њој, он изађе у предњи део шатора, а пред њим носише сребрне
лампе.
23.Када се Јудита показа њему и слугама његовим, сви се задивише од лепоте лица
њеног. Она, паде на лице, поклони му се, а слуге његове је подигоше.
(Глава 11)

1. Олоферн јој рече: Охрабри се жено; не бој се у срцу твојем, јер ја нећу урадити зла
никоме ко добровољно одлучи да служи Навуходоносору, цару све земље.
2. И тако, да народ твој који живи у планинама није одбацио мене, ја не бих подигао
копља мојега; него су они сами себи то урадили.
3. Реци ми ти: Зашто си побегла од њих и дошла нама? Ти ћеш себи овде наћи
спасење: не бој се, живећеш ову ноћ а и после,
4. јер те нико неће повредити, напротив, свако ће добро чинити теби, као што бива са
слугама господара мојега, цара Навуходоносора.
5. Јудита му рече: Послушај речи слушкиње твоје; пусти слушкињу да говори пред
лицем твојим: ја нећу слагати господару мојему ове ноћи.
6. И ако урадиш по речима слушкиње твоје, Бог ће за тебе свршити дело, и господар
мој ће успети у својим намерама.
7. Да живи Навуходоносор, цар све земље, и да живи држава његова, пославши тебе
за исправљење сваке душе, јер не само људи кроз тебе служе њему, него и звери
пољске, и стока, и птице небеске ће кроз твоју силу живети под влашћу
Навуходоносора и свог дома његовог.
8. Јер смо ми слушали о твојој мудрости и брзини ума твојега, и свој земљи је јасно
да си ти једини добар у свом царству, силан у знању, и прослављен у војним
подвизима.
9. А шта је говорио Ахиор на скупу твојему, ми смо чули речи његове, јер га ратници
Ветиља оставише у животу, и он им рече све о чему је говорио теби.
10.На крају, владико-господару, не остављај без пажње речи његове, него их стави у
срце твоје, јер су оне истините: род наш није кажњен, мач нема силе над нама, јер
ми не сагрешисмо пред Богом својим.
11.И зато, да господар мој не буде поражен и неуспешан, и да би их стигла смрт,
овладао је њима грех, којим они разгневљују Бога својега, радивши то што не би
смели;
12.због тога што се у њих појавио недостатак у храни, и сва вода се истрошила, и ето,
они решили поклати стоку своју и хоће да се хране свиме, што је Бог строго
забранио у закону Својему употребљавати за јело.
13.Тако су наумили пшеницу и десетину вина и масла, које по освећењу даваше
свештеницима, који стоје испред Бога нашег у Јерусалиму, они решише
употребити то што ни рукама није додирнуо нико из народа.
14.Они послаше у Јерусалим, јер су и тамошњи становници урадили исто, да донесу к
њима одобрење за то са скупа старешина.
15.И чим им буде дано одобрење, и они ураде то, тог истог дана ће бити предани
теби на погубљење.
 16.Ето зашто ја, слушкиња твоја, сазнавши о свему томе побеже од њих, и Бог посла
мене да урадим овде са тобом таква дела, којим ће се дивити сва земља, која ће
чути о њима,
17.јер слушкиња твоја богобојазна и дан и ноћ, служи Богу Небескоме. Сада,
господару мој, ја ћу остати са тобом; само ће свако вече слушкиња твоја ноћу
излазити у долину да се моли Богу, и Он ће открити мени, када они ураде свој
преступ.
18.Ја ћу доћи и обавестити те, и ти крени тада са свом својом војском, и нико од њих
неће се супроставити теби.
19.Ја ћу те провести кроз Јудеју, док не дођемо до Јерусалима; поставићу у сред
њега трон твој, и ти ћеш их потерати као овце које немају пастира, ни пас неће
зарежати против тебе језиком својим. То је речено мени по откровењу и
објављено мени, и ја сам послана да те обавестим.
20.Свидеше се речи њене Олоферну и свим слугама његовим. Они се дивише
мудрости њеној и говорише:
21.Од краја до краја земље нема такве жене по лепоти лица и по разумним речима.
22.Олоферн јој рече: Добро Бог уради што испред тог народа посла тебе, да би у
рукама нашим била сила, а међу онима који презреше господара мојега – погибао.
23.Прелепа си ти у лицу и добре су речи твоје. Ако ти урадиш како си рекла, твој Бог
ће постати и мој Бог; ти ћеш живети у дому цара Навуходоносора и бићеш позната
у свој земљи.
(Глава 12)

1. И нареди да је одведу тамо, где чуваше сребрно посуђе његово, и рече да јој дају
јело са стола његовог, и да пије вино његово.
2. Али Јудита рече: Нећу јесто то да не би згрешила, него ћу јести оно што је
донешено са мном.
3. Олоферн јој рече: А када потрошиш то, шта ћемо са тобом, одакле да узмемо да
би дали теби што је теби угодно? Јер међу нама нема никога из рода твојега.
4. Јудита му одговори: Да живи душа твоја господару мој; слушкиња твоја неће
потрошити то, пре него што Господ сврши мојом руком то што је Он наумио.
5. И уведоше је слуге Олоферна у шатор, и спаваше она до поноћи; а пред саму зору
устаде
6. и посла да кажу Олоферну: Да дозволи господар мој, да би слушкињи твојој
дозволили да изађе на молитву.
7. Олоферн нареди својим телохранитељима да јој не бране. И проведе она у логору
три дана, а ноћу излазише у долину Ветиља, умиваше се на извору воде у логору.
8. И излазаше да се моли Господу Богу Израиљеву, да би јој Он указао на пут ка
избављењу синова Његовог народа.
9. Онда се враћала у шатор очишћена, а увече јој доносаше јело.
10.Четвртог дана Олоферн приреди гозбу само за слуге своје, и не позва на
послужење никога од постављених службеника.
 11.И рече евнуху Вагоју, који управљаше свим што је он имао: Иди и убеди јеврејску
жену, која је код тебе, да дође код нас, и једе и пије са нама:
12.срамота је оставити такву жену, не проговорити са њом, подсмеваће нам се ако је
не позовемо.
13.Вагој, оде од Олоферна, дође код ње и рече: Не одбијај прелепа млада жено, дођи
код господара мојега, како би указала част пред лицем његовим и пиј са нама вино
и весели се, и буди данас као једна од кћери синова асирских, које живе у дому
Навуходоносора.
14.Јудита му рече: Ко сам ја да противречим господару мојему? Омах ћу урадити све
што је угодно господару мојему, и то ће послужити мени као утеха све до дана
смрти моје.
15.Она устаде, и обуче одећу и све женске украсе; а служавка њена оде и простре за
њу по земљи пред Олоферном покривку, коју је она наручила од Вагоја за
свакодневну употребу, да би једући седела на њој.
16.Потом Јудита дође и седе. Пришло је срце Олоферна ка њој, и душа његова се
заљубила: он је јако желео да се састане са њом и желео је да је заведе од оног
истог дана, када је видео.
17.И рече јој Олоферн: Пиј и весели се са нама!
18.А Јудита рече: Пићу господару, јер је данас живот мој увеличан у мене највише,
као никада од дана рођења мојега.
19.И она је узела, јела и пила пред њим, што је спремила служавка њена.
20.А Олоферн заљубљен у њу попи вина веома много, колико никада није попио, као
ни у један дан од свога рођења.
(Глава 13)

1. Када постаде касно, слуге његове се брзо удаљише, а Вагој одвоји присутне од
његовог господара, затворивши шатор спреда, и они пођоше у постеље своје, јер
сви беху уморни од дуге гозбе.
2. У шатору оста једино Јудита са Олоферном, који спаваше на кревету своме, јер
беше опијен вином.
3. Јудита рече служавки својој да причека испред спаваће собе њене и причека је да
она изађе, као и других дана, рекавши, да ће она ићи на молитву. То исто она рече
и Вагоју.
4. Када сви од ње одоше, и нико у спаваћој соби не остаде, ни мало, ни велико,
Јудита стаде поред постеље Олоферна, рече у срцу својему: Господе, Боже свих
сила! Погледај у овај час на дела руку мојих као на величање Јерусалима,
5. јер је сада време да се заштити наслеђе Твоје и испуни моја намера, да поразим
непријатеље који кренуше на нас.
6. Потом, пође ка стубу постеље, који стајаше код главе Олоферна, она скиде са
њега мач његов
7. и приближивши се постељи, ухвати косу главе његове и рече: Господе Боже
Израиља! Оснажи ме у овај дан.
8. И из све снаге два пута удари по врату Олоферна и одсече му главу
 9. и скинувши са постеље тело његово, узе са стубова завесу. Спустивши мртваца
она изађе и даде служавки својој главу Олоферна,
10.а она је положи у врећу и привеза је појасом, и обе одмах одоше по обичају
својему на молитву. Прошавши логор оне одоше около, попеше се на планину
Ветиља и приђоше ка вратима њеним.
11.Јудита издалека завика стражи на вратима: Отворите, отворите врата! Са нама је
Бог, Бог наш, јер је даровао опет силу Израиљевом победу над непријатељима,
као што је даровао Он и данас.
12.Кад чуше градски ратници глас њен, пожурише и одоше ка градским вратима и
сазваше старешине града.
13.И сакупише се сви, од малих до великих, јер је повратак њен био за њих
неочекиван, и отворивши врата уведоше их, и упаливши за осветлење ватру,
окружише их.
14.Она им рече громким гласом: Хвалите Господа, хвалите, хвалите Господа, што Он
није удаљио милост своју од дома Израиљева, него ове ноћи скрши непријаеље
наше руком мојом.
15.И извадивши главу из вреће, показа је и рече им: Ево главе Олоферна, вође
Асирске војске, и ево завесе његове, иза које је он лежао пијан, и Господ порази
њега руком женском.
16.Као што је жив Господ, који ме чуваше на путу мојему којим сам ишла! Јер је лице
моје привело Олоферна на погибао његову, али он не почини са мном скрвнога и
стиднога греха.
17.Сав народ беше изненађен; падоше и поклонише се Богу и једнодушно рекоше:
Благословен си Ти Боже наш, понизујући данас непријатеље народа Твога!
18.А Озија јој рече: Благословена си ти кћери Свевишњим Богом испред свих жена на
земљи, и благословен је Господ Бог, створитељ неба и земље који је водио руку
твоју да поразиш главу начелника наших непријатеља;
19.јер нада коју си донела неће нестати из срца људи, који помињу силу Божју заувек.
20.Да подари теби Бог вечну славу, и да награди тебе благом за то, јер ти живот свој
ниси жалила за спасеш народ наш од понижења, наго си иступила напред, када
смо ми падали, ти право ходивши пред Богом нашим. И сав народ рече: Амин,
амин!
(Глава 14)

1. Јудита им рече: Послушајте ме, браћо, узмите ову главу и обесите је на врху
зидина града.
2. Када дође јутро и сунце изађе над земљом, узмите сви бојево своје оружје, идите
свом силом из града са вођом, као да намеравате сићи на равницу испред предње
страже синова асирских, али не идите.
3. Тада ће они, узевши све своје оружје, отићи у логор свој да пробуде вођу војске
асирске, и отрчати до шатора Олоферна, али га неће наћи; тада ће их обузети
страх, и они ће се разбежати пред вама.
 4. А ви, и сви који живе у свим крајевима израиљским, гоните их и поражавајте на
путу.
5. Али пре него урадите то, доведите код мене Ахиора Амонићанина: нека види и
препозна он оног, који је унизио дом Израиљев и послао га ка нама да буде на
смрт.
6. И доведоше Ахиора из дома Озије. Када он дође и виде главу Олоферна у руци
једног ратника усред окупљеног народа, он паде на лице своје и ослаби духом.
7. Када га подигоше, он паде пред ноге Јудите поклонивши се и рече: Благословена
си ти у свакој насеобини Јуде и у сваком народу, који ће чувши име твоје дрхтати.
8. Испричај ми сада шта си урадила тог дана? И Јудита пред свим народом исприча
њему све што је урадила тог дана, од како је отишла, до тог дана у који је поново
говорила са њима.
9. Када она преста да говори, народ гласно ускликну, и радосни крик његов рашири
се по граду.
10.Ахиор опет, видевши све што је урадио Бог Израиљев, искрено поверова у Бога,
обреза се и присаједини ка дому Израиљеву све до данашњих дана.
11.Када настаде јутро, обесише главу Олоферна на зидине; сви мушкарци узеше
своје оружје, и одоше на планинске косе.
12.Синови Асирски, видевши их пођоше ка својим начелницима, а они пођоше ка
вођама, ка тисућуначелницима, и ка сваком предводнику својему.
13.Дођоше ка шатору Олоферна, они рекоше управитељу свег имања његовог:
Пробуди нашег господара, јер су се оне слуге осмелиле да изађу на битку са нама,
која ће се завршити њиховим истребљењем.
14.Вагој уђе и покуца на врата шатора, јер је мислио да он спава са Јудитом.
15.Када му нико не одговори, он отворивши уђе у спаваоницу и нађе како Олоферн
мртав лежи на поду, и глава његова одсечена.
16.И он гласно заплака, зајаука и зајеца, и раздера одећу своју.
17.Потом оде у шатор у коме је пребивала Јудита, и не нађе је. Тада он изађе пред
народ и повика:
18.Слуге нас преварише; једна јеврејска жена осрамоти дом цара Навуходоносора,
јер ево Олоферна на поду, и главе нема на њему.
19.Када чуше те речи начелници војске Асирске, потргаше одећу своју, и душа им се
силно смете, и зачуше се повици и веома велики вапај се зачу у логору.
(Глава 15)

1. Када они у шаторима чуше то што се десило, сметоше се,

2. и спопаде их страх и трепет, и сви се разбежаше, и бежаше по свим путевима
равнице и планина.
3. И они који логороваше у планинама около Ветиља такође почеше да беже. Тада
синови Израиља, сваки њихов мушкарац за војску, поче да их гони.
4. Озија посла у Ветомасфем, Вивају, Ховају и Холу и у све крајеве Израиљске, да
обавести о догађајима, како би сви прогонили непријатеља зарад уништења
његовог.
 5. Чим су чули о томе синови Израиља, сви заједно нападоше на њих и протераше их
до Ховије, дођоше и из Јерусалима и из свих планинских крајева, чим су примили
обавест о томе што се десило у логору непријатеља њихових, и из Галада и
Галилеје, са свих страна наносише им велике поразе, док не прођоше Дамаск и
крајеве његове.
6. Преостали становници Ветиља нападоше логор асирски, разграбише га и веома се
обогатише.
7. А синови Израиљеви, вративши се из прогона, покупише што је остало; и насеља и
села планинска и у равници добише веома много, јер свега беше у великим
количинама.
8. Врховни свештеник Јоаким, и старешине синова Израиљевих, који живеше у
Јерусалиму, дођоше да виде какво благо је створио Господ за Израиљ, и видеше
Јудиту и честиташе јој.
9. Када дођоше код ње, једнодушно је благословише и рекоше јој: Ти си велика у
Израиљу, ти си велика радост Израиља, ти си велика слава нашег народа.
10.Све си ти урадила својом руком; урадила си добро Израиљу, и то се свиђа Богу,
буди благословена од Господа Сведржитеља ва веке века. И сав народ рече:
Амин!
11.Народ је разносио логор тридесет дана, и Јудити дадоше шатор Олоферна и сво
сребрно посуђе, и кревете, и чаше, и сав намештај његов. Она узе, упрегну муле
своје, ојача кола своја, и стави све то на њих.
12.И дођоше све жене Израиљске да је виде, и благословише је и плесаше за њу; а
она узе у своје руке лишће и даде их женама које беху ту,
13.и ставише на себе маслинове венце – она и оне које беху са њом. Она иђаше
испред свог народа плешући и водећи за собом све жене; иза њих су ишли сви
мушкарци Израиља, наоружани, са венцима и са песмама које певаше.
14.Јудита започе пред свим Израиљем песму захвалницу, и сав народ отпева ту
песму.
(Глава 16)

1. И рече Јудита: Свирајте Богу мојему на тимпанима, певајте Господу мојему уз

цимбале, заједно певајте Њему нову песму, узносите и призивајте име Његово;
2. зато што Он јесте Бог Господ, који скрши ратове, јер се Он одлучио за мене од свег
народа и истргао ме из руку мојих крвника.
3. Дође Асирац из северних планина, дође са безбројном војском својом, и мноштво
њихово загради воду са извора, и коњица покри брда.
4. Он рече да ће спалити крајеве моје, младиће моје мачем истребити, бебе са груди
бацити на земљу, малу децу моју дати на разграбење, дјевице моје поробити.
5. Али Господ Сведржитељ задржа их руком жене.
6. Не од младића паде силни њихов, не поразише га синови титана, и не нападоше га
дивови, него Јудита, кћер Мерарије, лепотом лица својега погуби га;
7. зато што она за славу несретника у Израиљу скиде са себе одећу удовиштва
свога, помаза лице своје богатијем миром,
 8. украси косу своју украсима за главу, обуче због завођења његова ланену одећу.
9. Њене сандале ухватише око његово, а лепота њена обузе душу његову; мач прође
по врату његову.
10.Персијанци се ужаснуше одважности њене, а Мидијани чудише се смелости њеној.
11.Када узвикнуше понижени моји, - они се уплашише; немоћни моји, - они се
пометоше; повисише глас свој, - и они пођоше у бекство.
12.Синови младих жена опкољаваше их, и као деци одбеглих робова наносише им
ране; они погибоше од редова Господа мојега.
13.Певаћу Господу мојему песму нову. Велик си Ти Господе, и славан, диван у сили и
непобедив!
14.Да служи Теби свако створење Твоје: јер Ти рече, - и било је; Ти посла Духа Твога,
- и створило се, - и нема никога ко би се супроставио Твоме гласу.
15.Планине и реке дрхте у основи, и камење као восак топи се пред Тобом, али према
бојазнима пред Тобом Ти си милостив.
16.Мала је свака жртва са воњом слатким, и свако сало ништавно за паљеницу Теби,
него бојазни је у Господу увек велик.
17.Јао народима, који се дижу на народ мој: Господ Свержитељ ће им наплатити на
дан суда, послаће огањ и црве на њихова тела, - и они ће осећати бол и плакати
заувек.
18.Када дођоше у Јерусалим, они се поклонише Богу, и када се народ очисти,
принесоше паљенице своје и добровољне жртве своје и дарове своје.
19.Јудита принесе све посуђе Олоферна, које јој народ даде, и завесу коју она узе из
спаваоне његове, даде на жртву Господу.
20.Народ се веселише у Јерусалиму пред светињом три месеца, и Јудита беше са
њима.
21.Али, после свих дана свако се врати послу своме, а Јудита оде у Ветиљ, где
остаде на свом имању, и за свога времена би слављена у својем народу.
22.Многи је желише, али она не знаде за мушкарца у све дане свога живота, од оног
дана када муж њен Манасија умре и придружи се прецима својим.
23.Она имаше велику славу, и остари у дому мужа својега, проживевши сто и пет
година, и оптусти служавку своју на слободу. Умрла је у Ветиљу, и сахранише је у
гробницу мужа њеног Манасије.
24.Дом Израиљев оплака је седам дана. Имање своје пре смрти своје, она раздели
међу рођацима Манасије, мужа својега, и међу ближњима из рода својега.
25.И нико више није узнемиравао синове Израиљеве за дана Јудите и много дана
после смрти њене.
Категорије страница: Девтероканонске књиге | Библија