Vudi Alen

BOG

komedija u jednom činu

sa engleskog preveo

Borivoj Gerzić

Naslov originala

God (1975)

Komad je premijerno izveden u Njujorku 1975. godine.

Uloge:

GLUMAC

PISAC

DEVOJKA (DORIS)

služavkin glas

TRIHINOZIS

ŠAPTAČ

BURZITIS

ČOVEK (u publici)

LORENCO MILER

ŽENA (u publici)

DIJABETES

FIDIPIDES (rob, igra ga DIJABETES)

HEPATITIS

DRUGI GRČKI ROB

GOSPODAR

BOB

VENDI

STRAŽAR

ŽENA (na sceni)

KRALJ

DOKTOR

BLANŠ D’BUA

PISMONOŠA

STENLI

DRUGI ČOVEK (u publici)

DRUGA ŽENA (u publici)

GRUČO MARKS (ne govori)

GRČKI HOR

Scena: Atina. Oko 500. godine pre Hrista. Dva nervozna Grka u središtu praznog amfiteatra.
Sumrak. Jedan je Glumac; drugi, Pisac. Obojica su zamišljeni i zbunjeni. Njih bi trebalo da igraju
dvojica neobuzdanih lakrdijaša.

GLUMAC: Ništa... ama baš ništa...

PISAC: Šta?

GLUMAC: Besmislen je. Prazan.

PISAC: Kraj.

GLUMAC: Naravno. O čemu raspravljamo? Raspravljamo o kraju.

PISAC: Večito raspravljamo o kraju.

GLUMAC: Jer je beznadežan.

PISAC: Priznajem da je nezadovoljavajući.

GLUMAC: Nezadovoljavajući!? Nije čak ni verovatan. Kad pišeš komad štos je u tome da počneš od
kraja. Nađeš dobar i jak kraj i onda pišeš unazad.

PISAC: Probao sam. Dobio sam komad bez početka.

GLUMAC: To je apsurdno.

PISAC: Apsurdno? Šta je apsurdno?

GLUMAC: Svaki komad mora da ima početak, sredinu i kraj.

PISAC: Zašto?

GLUMAC (poverljivo): Zato što sve u prirodi ima početak, sredinu i kraj.

PISAC: A šta je sa krugom?

GLUMAC (razmišlja): U redu... Krug nema početka, sredine ni kraja – ali najzad, ni oni nisu mnogo
zabavni.

PISAC: Dijabetese, smisli kraj. Premijera je za tri dana.

GLUMAC: A, ne. Neću da glumim u ovoj papazjaniji. Ja sam na glasu kao glumac, imam svoje
obožavaoce... Moja publika očekuje da me vidi u prikladnom vozilu.

PISAC: Samo da te podsetim, ti si glumac koji nema posla i koji gladuje, kome sam ja velikodušno
dopustio da se pojavi u mojoj predstavi pokušavajući da potpomognem tvoj povratak na scenu.

GLUMAC: Gladujem, tačno... Bez posla, možda... U očekivanju povratka na scenu, moguće – ali
pijanac?

PISAC: Nisam rekao da si pijanac.

GLUMAC: Da, ali ja sam i pijanac.

PISAC (u naletu iznenadnog nadahnuća): Šta ako lik koji tumačiš u nastupu mahnitosti trgne nož iz
odeće i sumanuto ga zabada u sopstvene oči sve dok ne oslepi?

GLUMAC: Daaa, izvrsna ideja. Jesi ti danas nešto jeo?

PISAC: Šta joj fali?

GLUMAC: Depresivna je. Publika će samo baciti pogled na to i...

PISAC: Znam – proizvesti onaj smešan zvuk usnama.

GLUMAC: To se zove zviždanje.

PISAC: Ali samo jednom hoću da pobedim na takmičenju! Jednom, pre no što mi dođe kraj, hoću da
moja predstava dobije prvu nagradu. I to ne zato što mi je stalo do besplatnog šampanjca... – u
pitanju je čast.

GLUMAC (iznenada nadahnut): Šta ako bi kralj odjednom promenio mišljenje? To nije loša ideja.

PISAC: Nnikad to ne bi učinio.

GLUMAC (navlačeći ga): A ako bi ga kraljica nagovorila?

PISAC: Ne bi. Ona je kučka.

GLUMAC: Ali ako bi se trojanska vojska predala?

PISAC: Ona bi se borila do smrti.

GLUMAC: A kad bi Agamemnon prekršio svoje obećanje?

PISAC: To nije u njegovoj prirodi.

GLUMAC: Ali ja bih iznenada mogao da izvadim oružje i pružim otpor.

PISAC: To je protivno tvom karakteru. Ti si kukavica – nevažni bedni rob sa inteligencijom crva. Zašto
sam ti inače dao ulogu?

GLUMAC: Samo sam ti dao šest mogućih završetaka!

PISAC: Ne zna se koji je lošiji.

GLUMAC: Tvoj komad je loš.

PISAC: Ljudska bića se tako ne ponašaju. To nije u njihovoj prirodi.

GLUMAC: Šta to znači – njihova priroda? Stvarno smo zaglavili s tim beznadežnim krajem.

PISAC: Sve dok je čovek razumna životinja, ja, kao dramski pisac, ne mogu dozvoliti da moj lik na
sceni radi ono što u stvarnom životu nikad ne bi uradio.

GLUMAC: Mogu li da te podsetim da mi ne postojimo u stvarnom životu.

PISAC: Šta hoćeš da kažeš?

GLUMAC: Shvataš li da smo mi likovi u komadu koji se trenutno daje u jednom od brodvejskih
pozorišta? Nemoj da besniš na mene, nisam ga ja pisao.

PISAC: Mi smo likovi u jednom komadu i uskoro ćemo videti moj komad... koji je komad u komadu. A
oni nas gledaju.

GLUMAC: Da. Veoma metafizički, zar ne?

PISAC: Ne samo da je metafizički, nego je glupo!

GLUMAC: Zar bi radije bio jedan od njih?

PISAC (gleda u publiku): Naravno da ne bih. Samo ih pogledaj.

GLUMAC: Onda nastavimo sa komadom!

PISAC (mrmlja): Platili su da uđu.

GLUMAC: Hepatitise, tebi govorim!

PISAC: Znam, problem je u kraju.

GLUMAC: Uvek taj kraj.

PISAC (iznenada, publici): Narode, imate li vi neki savet?

GLUMAC: Prestani da se obraćaš gledaocima! Krivo mi je što sam ih uopšte pomenuo.

PISAC: Čudno, zar ne? Mi smo dva drevna Grka u Atini i upravo se spremamo da vidimo komad koji
sam ja napisao i u kome ti igraš, a oni su iz Kvinsa ili iz nekog sličnog groznog kraja, i oni nas
posmatraju u nečijoj tuđoj predstavi. Šta ako su i oni likovi iz neke druge predstave? I ako i njih neko
gleda? Ili, šta ako ništa ne postoji, a mi smo svi u nečijem snu? Ili, što je još gore, šta ako samo onaj
debeli tip iz trećeg reda postoji?

GLUMAC: Pa o tome je i reč. Šta ako vasiona nije razumna, a ljudi nemaju oformljene karaktere?
Onda bismo mogli da promenimo kraj ne obazirući se ni na kakva utvrđena merila. Kapiraš?

PISAC: Naravno, ne. (Publici.) Da li vi kapirate? On je glumac. Jede Kod Sardija.

GLUMAC: Likovi u predstavi ne bi imali određene osobine i mogli bi sami da izaberu svoje osobine. Ja
ne bih morao da budem rob samo zato što si ti tako napisao. Mogao bih da izaberem da budem
heroj.

PISAC: Onda nema predstave.

GLUMAC: Nema predstave? Odlično, biću Kod Sardija.

PISAC: Dijabetese, to što predlažeš je haos!

GLUMAC: Je li sloboda haos?

PISAC: Je li sloboda haos? Hm... To je teško pitanje. (Publici.) Je li sloboda haos? Da li je neko od vas
diplomirao filozofiju? (Jedna devojka iz publike odgovori.)

DEVOJKA: Ja.

PISAC: Ko je to?

DEVOJKA: U stvari, meni je gimnastika bila glavni predmet, a filozofija pod B.

PISAC: Možete li da se popnete ovamo?

GLUMAC: Šta to, dođavola, radiš?

DEVOJKA: Ima li nekog značaja što je to bio Bruklinski univerzitet?

PISAC: Bruklinski univerzitet? Ne, uzećemo bilo šta.

(Devojka se popne na scenu.)

GLUMAC: E, stvarno se osećam kao popišan!

PISAC: Šta te muči?

GLUMAC! Usred predstave smo. Ko je ona?

PISAC: Za pet minuta počinje Atinski dramski festival, a ja nemam kraj za svoj komad!

GLUMAC: Pa?

PISAC: Postavljena su ozbiljna filozofska pitanja. Da li postojimo? Da li oni postoje? (Misli na

gledaoce.) Koja je prava priroda ljudskog karaktera?

DEVOJKA: Ćao. Ja sam Doris Levin.

PISAC: Ja sam Hepatitis, a ovo je Dijabetes. Mi smo drevni Grci.

DORIS: Ja sam iz Velikog grla.

GLUMAC: Skloni je sa scene!

PISAC (zagleda je, pošto je devojka zgodna): Veoma je seksi.

GLUMAC: Kakve to ima veze s ovim?

DORIS: Osnovno filozofsko pitanje jeste: Ako u šumi padne drvo, a u blizini nema nikoga ko bi to čuo
– kako znamo da je pad drveta proizveo buku? (Glumac i Pisac zbunjeno skreću pogled.)

GLUMAC: Šta nas to briga? Mi smo na Četrdeset-petoj ulici.

PISAC: Hoćeš li da spavaš sa mnom?

GLUMAC: Ostavi je na miru!

DORIS (Glumcu): Gledaj svoja posla.

PISAC (govori nekome van scene): Možemo li ovde da spustimo zavesu? Samo na pet minuta...
(Publici.) Samo vi sedite. Biće brzo.

GLUMAC: Ovo je nečuveno! Živi apsurd! (Doris.) Imaš li neku prijateljicu?

DORIS: Naravno. (Okrene se publici.) Dajana, dođi gore... U fazonu sam sa dvojicom Grka. (Nema
odgovora.) Stidljiva je.

GLUMAC: E, onda moramo da nastavimo predstavu. Ispričaću ovo autoru.

PISAC: JA SAM autor!

GLUMAC: Mislim na pravog autora.

PISAC (tiho, Glumcu): Dijabetese, mislim da bi lako uspeo kod nje.

GLUMAC: Šta ti to znači, lako bi uspeo? Misliš na polno opštenje – pred svim ovim ljudima?

PISAC: Spustiću zavesu. Pa i neki od njih to rade. Ne svi, verovatno.

GLUMAC: Idiote, ti si izmišljen, ona je Jevrejka – na šta će vam ličiti deca?

PISAC: Ne budi takav, možda ćemo dovući gore njenu prijateljicu. (Glumac odlazi u ugao scene da
telefonira.) Dajana? Ovo je prilika da se upoznaš sa __________________ (Kaže pravo ime glumca.)
On je veliki glumac... Mnogo TV reklama.

GLUMAC (telefonira): Dajte mi vezu s gradom.

DORIS: Ne bih želela da vam stvaram neprilike.

PISAC: Nema problema. Izgleda da smo samo izgubili vezu sa stvarnošću.

DORIS: Ko zna kakva je zaista prava stvarnost?

PISAC: Tako si u pravu, Doris.

DORIS (filozofski): Ljudi tako često misle da su ščepali stvarnost, a u stvari je to najobičnija
„iluziornost”.

PISAC: Uveren sam da je moja želja za tobom stvarna.

DORIS: Da li je seks stvaran?

PISAC: Čak i da nije, to je još uvek jedna od najboljih lažnih aktivnosti koja čoveku stoji na
raspolaganju. (Zgrabi je, ona se otme.)

DORIS: Nemoj. Ne ovde.

PISAC: Zašto ne?

DORIS: Ne znam. Takav mi je tekst.

PISAC: Jesi li ikad ranije to radila sa izmišljenim likom?

DORIS: Pa, bio je jedan Italijan.

GLUMAC (dobio je vezu. Čujemo kroz filter zabavu na drugom kraju žice.): Halo?

SLUŽAVKIN GLAS: Halo, vila gospodina Alena.

GLUMAC: Halo, mogu li da govorim sa gospodinom Alenom?

SLUŽAVKIN GLAS: Ko ga traži, molim vas?

GLUMAC: Jedan od likova iz njegovog komada.

SLUŽAVKA: Jedan trenutak. Gospodine Alene, traži vas jedan izmišljeni lik.

GLUMAC (ostalima): Sad ćemo da vidimo šta će sa vama biti, golupčići.

VUDIJEV GLAS: Halo?

GLUMAC: Gospodin Alen?

VUDI: Da.

GLUMAC: Ovde Dijabetes.

VUDI: Ko?

GLUMAC: Dijabetes. Lik koji ste stvorili.

VUDI: Oh, da... Sećam se, ti si loše ocrtan lik... veoma jednostran.

GLUMAC: Hvala.

VUDI: Hej – zar predstava nije u toku?

GLUMAC: Zbog toga vas i zovem. Jedna nepoznata devojka se pojavila na sceni i neće da ode, a
Hepatitis se iznenada zagrejao za nju.

VUDI: Kako izgleda?

GLUMAC: Zgodna je, ali joj ovde nije mesto.

VUDI: Plavuša?

GLUMAC: Smeđa... s dugom kosom.

VUDI: Lepe noge?

GLUMAC: Da.

VUDI: Dobre grudi?

GLUMAC: Veoma dobre.

VUDI: Zadržite je, odmah stižem.

GLUMAC: Ona je student filozofije. Ali nema pravih odgovora... Tipičan proizvod kafea bruklinskog
univerziteta.

VUDI: Čudno, upotrebio sam istu rečenicu u Odsviraj to ponovo, Sem, da bih opisao jednu devojku.

GLUMAC: Nadam se da se tada publika više smejala.

VUDI: Daj mi je.

GLUMAC: Na telefon?

VUDI: Naravno.

GLUMAC (Doris): Za tebe.

DORIS (šapuće): Gledala sam ga u filmovima. Otkači ga.

GLUMAC: On je napisao ovaj komad.

DORIS: Pretenciozan je.

GLUMAC (u telefon): Neće da razgovara s vama. Kaže da je vaš komad pretenciozan.

VUDI: Oh, Isuse. U redu, pozovi me ponovo da mi kažeš kako se predstava završila.

GLUMAC: Dobro. (Spusti slušalicu, zatim se trgne shvativši šta je autor rekao.)

DORIS: Mogu li da učestvujem u vašoj predstavi?

GLUMAC: Ne shvatam. Da li si ti glumica ili devojka koja igra glumicu?

DORIS: Uvek sam želela da budem glumica. Majka se nadala da ću postati bolničarka. Tata je hteo da
se dobro udam.

GLUMAC: Pa od čega onda živiš?

DORIS: Radim za kompaniju koja za kineske restorane pravi tanjire sa varljivo dubokim dnom. (Iza
kulisa se pojavljuje jedan Grk.)
TRIHINOZIS: Dijabetese, Hepatitise, to sam ja, Trihinozis. (Improvizuje pozdrav.) Upravo sam
diskutovao sa Sokratom na Akropolju. Dokazao je da ne postojim, i sad sam neraspoložen. Takođe,
širi se glas da vam je potreban kraj za predstavu. Mislim da imam pravu stvar.

PISAC: Stvarno?

TRIHINOZIS: Ko je ova?

DORIS: Doris Levin.

TRIHINOZIS: Niste valjda iz Velikog grla?

DORIS: Da.

TRIHINOZIS: Poznajete li Rapaportove?

DORIS: Majrona Rapaporta?

TRIHINOZIS (klima glavom): Obojica smo radili za liberalnu stranku.

DORIS: Kakva slučajnost.

TRIHINOZIS: Bili ste ljubavnica gradonačelnika Lindzija?

DORIS: Ja sam htela – on nije.

PISAC: Kakav je kraj?

TRIHINOZIS: Zgodniji ste nego što sam vas zamišljao.

DORIS: Zaista?

TRIHINOZIS: Hteo bih da odmah spavam sa vama.

DORIS: Noćas je moja noć. (Trihinozis je strastno uhvati za ruku.) Molim vas. Ja sam devica. Je li to
moj tekst?

(Šaptač, sa knjigom, proviri kroz kulise; na sebi ima džemper.)

ŠAPTAČ: „Molim vas. Ja sam devica.” Da. (Izlazi.)

PISAC: Reci već jednom kakav je taj prokleti kraj?

TRIHINOZIS: A? Aha – (vikne van scene) Momci! (Nekoliko Grka iskotrljaju složeno napravljenu
mašinu.)

PISAC: Šta je ovo, majku mu?

TRIHINOZIS: Završetak za tvoju predstavu.

GLUMAC: Ne razumem.

TRIHINOZIS: Ova mašina, koju sam šest meseci pravio u zetovoj radnji, predstavlja rešenje.
PISAC: Kako?

TRIHINOZIS: U finalnoj sceni – kad sve izgleda crno, i kad je Dijabetes, ponizni rob, u
najbeznadežnijem položaju...

GLUMAC: Da?

TRIHINOZIS: Zevs, otac bogova, silazi dramatično sa svojih visina i bacajući gromove na sve strane,
donosi spasenje zahvalnoj ali nemoćnoj grupi smrtnika.

DORIS: Deus ex machina.

TRIHINOZIS: Hej – to je izvrsno ime za ovu stvar!

DORIS: Moj otac radi za Vestingahaus.

PISAC: Još uvek ne kapiram.

TRIHINOZIS: Sačekaj da vidiš ovu stvar u akciji. Zevs doleće na njoj. Zgrnuću ogromnu lovu sa ovim
izumom. Sofokle je kaparisao jedan. Euripid hoće dva.

PISAC: Ali to menja smisao komada.

TRIHINOZIS: Ništa ne govori dok ne vidiš kako radi. Burzitise, ulazi u svoju leteću napravu.

BURZITIS: Ja?

TRIHINOZIS: Uskači kad ti kažem. Nećete verovati.

BURZITIS: Plaši me ta sprava.

TRIHINOZIS: Šali se... Napred, idiote, napravićemo dobar posao. Učiniće on to. Ha, ha...

BURZITIS: Ne volim visine.

TRIHINOZIS: Upadaj unutra! Požuri. Hajde! Oblači Zevsovu odeću! Proba. (Odlazi dok Burzitis
protestvuje.)

BURZITIS: Hoću da pozovem svoga menadžera.

PISAC: Ali kažeš da Bog dolazi na kraju i sve spasava.

GLUMAC: To mi se sviđa! Tako gledaoci nisu uzalud dali pare!

DORIS: U pravu je. To je kao u holivudskim filmovima sa biblijskim temama.

PISAC (odlazi do sredine scene, pomalo preterano dramatično): Ali ako Bog sve spasava, čovek nije
odgovoran za svoje postupke.

GLUMAC: Posle se čudiš zašto te više ne zovu na zabave...

DORIS: Ali, bez Boga, vasiona je besmislena. Život je besmislen. Mi smo besmisleni. (Grobna tišina.)
Imam iznenadnu i neodoljivu potrebu da me neko povali.
PISAC: Sada ja nisam raspoložen.

DORIS: Zaista? Ima li dobrovoljaca u publici?

GLUMAC: Dosta! (Gledaocima.) Ona se šali, narode.

PISAC: Utučen sam.

GLUMAC: Šta te muči?

PISAC: Ne znam da li verujem u Boga.

DORIS (gledaocima): Ja to sasvim ozbiljno.

GLUMAC: Ako Bog ne postoji, ko je stvorio vasionu?

PISAC: Još nisam siguran.

GLUMAC: Kako to misliš, još uvek nisi siguran!? Kada ćeš znati?

DORIS: Hoće li neko od vas tamo da spava sa mnom?

ČOVEK (iz publike, ustaje): Ja ću da spavam sa tom devojkom ako neće niko drugi.

DORIS: Hoćete li, gospodine?

ČOVEK: Da niste svi vi poludeli? Tako lepa devojka? Zar među vama nema nijednog pravog
muškarca? Vi ste gomila njujorških levo orijentisanih jevrejskih intelektualaca, salonske komunjare...
(Iza kulisa se pojavljuje Lorenco Miler. Obučen je savremeno.)

LORENCO: Sedite... sedite kad vam kažem.

ČOVEK: Dobro, dobro.

PISAC: Ko ste vi?

LORENCO: Lorenco Miler. Ja sam stvorio ovu publiku. Ja sam pisac.

PISAC: Šta hoćete da kažete?

LORENCO: Napisao sam: „Velika grupa ljudi iz Bruklina, Kvinsa, Menhetna i Long Ajlenda dolazi u
Zlatno pozorište i posmatra predstavu.” I evo ih.

DORIS (pokazuje na publiku): Hoćete da kažete da su i oni izmišljeni? (Lorenco potvrdi.) Ne mogu da
urade ono što žele?

LORENCO: Samo misle da mogu, ali uvek čine ono što se od njih očekuje.

(Iznenada iz publike ustaje jedna žena, veoma je ljuta.)

ŽENA: Ja nisam izmišljena!

LORENCO: Žao mi je gospođo, ali jeste.

ŽENA: Ali ja imam sina u harvardskoj poslovnoj školi.

LORENCO: Ja sam stvorio vašeg sina; on je izmišljen. Ne samo da je izmišljen, on je i homoseksualac.

ČOVEK: Pokazaću vam koliko sam ja izmišljen. Odlazim sa ove predstave i uzeću nazad svoj novac.
Ovaj komad je glup. U stvari uopšte nije nikakav komad. Kad dođem u pozorište hoću da vidim nešto
sa pričom – sa početkom, sredinom i krajem – a ne ovakvo sranje. Laku noć. (Ljutito izlazi kroz prolaz
sa strane.)

LORENCO (publici): Zar nije veliki lik? Napravio sam ga veoma ljutitog. Kasnije se pokajao i izvršio
samoubistvo. (Začuje se pucanj.) Ne još!

ČOVEK (pojavljuje se s pištoljem koji se dimi): Žao mi je, izgleda da sam požurio?

LORENCO: Gubi se!

ČOVEK: Biću Kod Sardija. (Odlazi.)

LORENCO (publici, obraća se raznim gledaocima koji nisu glumci): Kako se vi zovete, gospodine? Aha,
aha. (Improvizuje u zavisnosti od toga šta gledaoci odgovore.) Odakle ste? Zar nije simpatičan? Veliki
lik. Moram ih podsetiti da ga obuku drukčije. Kasnije će ona žena napustiti svoga muža zbog ovog
tipa. Nije vam lako da poverujete, znam. Oh, pogledajte OVOG tipa. On će kasnije silovati ovu
gospođu.

PISAC: Užasno je biti izmišljen. Tako smo svi ograničeni.

LORENCO: Samo ograničenošću pisca. Vi ste imali tu nesreću da vas je napisao Vudi Alen. Zamislite
da vas je napisao Šekspir.

PISAC: Neću to da prihvatim. Ja sam slobodan čovek i nije mi potreban nikakav leteći bog koji
spasava moj komad. Ja sam dobar pisac.

DORIS: Ali ti hoćeš da pobediš na Atinskom dramskom festivalu, zar ne?

PISAC (iznenada, dramatično): Da. Hoću da budem besmrtan. Neću da samo umrem i da budem
zaboravljen. Hoću da moja dela žive dugo posle nestanka mog fizičkog obličja. Želim da buduća
pokolenja znaju da sam postojao! Samo da ne budem besmislena tačkica zakovitlana u beskraj!
Hvala vam, dame i gospodo. Prihvatam ovu „Toni” nagradu i zahvaljujem se Dejvidu Meriku...

DORIS: Baš me briga šta drugi kažu, ja sam stvarna.

LORENCO: Ne bih rekao.

DORIS: Mislim, dakle jesam. Ili još bolje, OSEĆAM – doživljavam orgazam.

LORENCO: Je li?

DORIS: Sve vreme.

LORENCO: Zaista?

DORIS: Veoma često.

LORENCO: Da?

DORIS: Uglavnom, da.

LORENCO: Da?

DORIS: Najmanje u pedeset odsto slučajeva.

LORENCO: Nije valjda.

DORIS: Jeste! Sa izvesnim muškarcima...

LORENCO: Ne mogu da verujem.

DORIS: Ne obavezno u toku koitusa. Obično za vreme oralnog...

LORENCO: Aha.

DORIS: Naravno, ponekad se samo pretvaram. Neću nikoga da povredim.

LORENCO: Da li si ti ikada doživela orgazam?

DORIS: Ne baš. Nisam.

LORENCO: Zato što niko od nas nije stvaran.

PISAC: Ali ako nismo stvarni, ne možemo ni da umremo.

LORENCO: Tačno. Sve dok pisac ne odluči da nas ubije.

PISAC: Zašto bi on učinio tako nešto? (Iza kulisa se pojavljuje Blanš d’Bua.)

BLANŠ: Zato, srce, što to zadovoljava nešto što se zove njihovo – estetsko osećanje. (Svi se okrenu k
njoj.)

PISAC: Ko ste vi?

BLANŠ: Blanš. Blanš d’ Bua. To znači „bela šuma”. Nemojte da ustajete, molim vas – samo sam u
prolazu.

DORIS: Šta vi ovde radite?

BLANŠ: Tražim utočište. Da – u ovom starom pozorištu... Nisam mogla da odolim, prisluškivala sam
vaš razgovor. Mogu li dobiti koka-kolu sa malo burbona? (Pojavljuje se Glumac. Nismo primetili kada
je nestao.)

GLUMAC: Moše li oranžada?

PISAC: Gde si ti, bre, bio?

GLUMAC: Otišao sam do ve-cea.

PISAC: Usred predstave?

GLUMAC: Koje predstave? (Blanš.) Objasnite mu, molim vas, da smo svi ograničeni.

BLANŠ: Bojim se da je to sušta istina. Užasna istina. Zato sam i napustila svoj komad. Pobegla. Oh, ne
zbog toga što gospodin Tenesi Vilijams nije veliki pisac, ali srce – ubacio me je usred košmara.
Poslednje čega se sećam, odvodila su me dva stranca, jedan je držao ludačku košulju. Čim sam se
našla izvan kuće Stenlija Kovalskog, otrgla sam im se i pobegla. Moram da uđem u neki drugi komad,
u komad u kome postoji Bog... negde gde ću najzad moći da se odmorim. Zbog toga me morate
primiti u vašu predstavu i dozvoliti Zevsu, mladom i lepom Zevsu, da trijumfuje sa svojim gromovima.

PISAC: Bio si u ve-ceu?

TRIHINOZIS (ulazi): Spremni za probu?

BLANŠ: Proba? Divno.

TRIHINOZIS (zove nekog iza scene): Spremni, tamo? Dobro. Evo, kraj predstave. Za roba sve izgleda
beznadežno. On nema više nikakvog izlaza. On se moli. Počni.

GLUMAC: Oh, Zevse. Veliki Bože. Mi smo zbunjeni i bespomoćni smrtnici. Molim te, budi milostiv i
promeni naše živote. (Ništa se ne događa.) Ovaj... Veliki Zevse...

TRIHINOZIS: Napred, momci. Za ime boga.

GLUMAC: Oh, veliki bože. (Iznenada se začuje grom i počne zaslepljujuće sevanje munja. Efekat je
divan: Zevs se spušta, veličanstveno bacajući gromove.)

BURZITIS (u ulozi Zevsa): Ja sam Zevs, bog bogova! Čudotvorac! Stvoritelj vasione. Donosim svima
spasenje!

DORIS: Čekajte samo da Vestinghaus ovo vidi!

TRIHINOZIS: Pa, Hepatitise, kako ti se čini?

PISAC: Sviđa mi se! Bolje je nego što sam očekivao. Dramatično je, blještavo. Pobediću na festivalu!
Ja sam pobednik. Tako je religiozno. Gledaj, sav sam se naježio. Doris! (Zgrabi je.)

DORIS: Ne sad. (Gotovo svi izlaze, svetlo se menja.)

PISAC: Moram odmah da dopišem nekoliko stvari.

TRIHINOZIS: Iznajmiću ti svoju božju mašinu za 26,5 dolara na sat.

PISAC (Lorencu): Hoćete li da najavite moju pred-stavu?

LORENCO: Naravno, samo ti idi. (Svi izlaze. Lorenco se okrene publici. Dok govori, grčki hor izlazi i se-
da u pozadini amfiteatra. Obučeni su u belo, naravno.) Dobro veče, i dobro došli na Atinski dramski
festival. (Čuje se aplauz.) Večeras ćete videti jednu izvrsnu predstavu. Nov komad Hepatitisa sa
Rodosa koji se zove Rob. (Aplauz.) Igraju: Dijabetes kao rob, Burzitis kao Zevs, Blanš d’ Bua, i Doris
Levin iz Velikog grla. (Aplauz.) Predstavu je omogućio Jagnjeći restoran Grigorija Landoza, odmah
preko puta Partenona. Nemojte mnogo da izvoljevate kad birate restoran u kome ćete večerati.
Isprobajte Jagnjeći restoran Grigorija Landoza. Setite se, i Homeru se sviđao – a bio je slep. (Odlazi.)
(Dijabetes, koji sad igra ulogu Fidipidesa, pojavljuje se sa još jednim grčkim robom. Začuje se hor.)

HOR: Okupite se, Grci, i počujte priču o Fidipidesu – robu tako mudrom, tako strastvenom, tako
upletenom u slavu Grčke.

DIJABETES: Mene jedino zanima, šta ćemo da radimo sa ovako velikim konjem?

PRIJATELJ: Ali oni nam ga džabe daju.

DIJABETES: Pa šta? Kome on treba? To je veliki drveni konj... Šta, bre, da radimo s njim? Nije čak ni
lep. Zabeleži moje reči, Kratinus – kao grčki državnik, nikad ne bih verovao Trojancima. Primetio si da
oni nikad nemaju slobodan dan?

PRIJATELj: Jesi li čuo za Kiklopa? Dobio je infekciju srednjeg oka?

GLAS SPOLjA: Fidipidese! Gde je taj rob?

DIJABETES: Dolazim, gospodaru!

GOSPODAR (ulazi): Fidipidese – tu li si. Posao čeka. Treba da se obere grožđe, moje kočije treba
popraviti, treba nam voda iz bunara – a ti se smucaš okolo.

DIJABETES: Nisam se smucao, gospodaru, raspravljao sam o politici.

GOSPODAR: Rob koji raspravlja o politici! Ha, ha!

HOR: Ha, ha... Dobar fazon.

DIJABETES: Izvinjavam se, gospodaru.

GOSPODAR: Ti i nova hebrejska robinja da ste odmah očistili kuću. Očekujem goste. A onda nastavite
sa ostalim poslovima.

DIJABETES: Nova Hebrejka?

GOSPODAR: Doris Levin.

DORIS: Zvali ste?

GOSPODAR: Sredite kuću. Na posao. Požurite.

HOR: Jadni Fidipides. Rob. I kao i svi robovi, čezne za jednom stvari.

DIJABETES: Da bude viši.

HOR: Da bude slobodan.

DIJABETES: Ne želim da budem slobodan.

HOR: Ne želiš?

DIJABETES: Ovako mi odgovara. Znam šta se od mene očekuje. O meni drugi vode brigu. Ne moram
da pravim nikakav izbor. Rođen sam kao rob i umreću kao rob. Nemam briga.
HOR: Uaa...Uaa...

DIJABETES: Ah, šta vi znate, horski momci. (Poljubi Doris, ona se odmakne.)

DORIS: Nemoj.

DIJABETES: Zašto? Doris, znaš da je moje srce puno ljubavi – ili, kako bi vi Hebreji to rekli – imam
jednu stvar za tebe.

DORIS: Neće ići.

DIJABETES: Zašto?

DORIS: Zato što ti voliš da budeš rob, a ja to mrzim. Ja želim svoju slobodu. Želim da putujem i pišem
knjige, da živim u Parizu, možda i da osnujem ženski časopis.

DIJABETES: Po čemu je sloboda tako velika stvar? Ona je opasna. Znati svoje mesto, to je bezbedno.
Zar ne vidiš, Doris, vlade se smenjuju svake nedelje, političke vođe ubijaju jedni druge, gradovi su
opljačkani, ljudi izmučeni. Kada izbije rat, šta misliš – ko gine? Slobodni ljudi. Ali, mi smo bezbedni,
zato što bez obzira ko je na vlasti, svima nji-ma je potreban neko ko će da dirinči. (Zgrabi je.)

DORIS: Nemoj. Dokle god sam robinja ne mogu da uživam u seksu.

DIJABETES: Zašto se ne bi malo pretvarala?

DORIS: Zaboravi.

HOR: A onda je jednoga dana sudbina umešala svoje prste.

(Ulazi Sudbina, jedan par obučen kao američki turisti. Nose havajske košulje; Bob ima
fotografski aparat oko vrata.)

BOB: Ćao, mi smo Sudbina, Bob i Vendi Sudbina. Potreban nam je neko da odnese hitnu poruku
kralju.

DIJABETES: Kralju?

BOB: Učinio bi veliku uslugu čovečanstvu.

DIJABETES: Zaista?

VENDI: Da, ali to je opasan zadatak, i zato, iako si rob, mošeš da kažeš „ne”.

DIJABETES: Ne.

BOB: Ali to će ti pružiti priliku da vidiš dvor u punom sjaju.

VENDI: A nagrada je tvoja sloboda.

DIJABETES: Moja sloboda? Pa, voleo bih da mogu da vam pomognem, ali ostavio sam pečenje u
rerni.
DORIS: Ja to mogu da učinim.

BOB: Suviše je opasno za ženu.

DIJABETES: Ona veoma brzo trči.

DORIS: Fidipidese, kako možeš da odbiješ?

DIJABETES: Kada je čovek kukavica, izvesne stvari mu ne padaju teško.

VENDI: Mi te molimo – preklinjemo...

BOB: Sudbina čovečije vrste visi o koncu.

VENDI: Povećaćemo nagradu. Sloboda za tebe i jednu osobu po tvom izboru.

BOB: I komplet srebrnog posuđa za mladence.

DORIS: Fidipidese, to je naša šansa.

HOR: Napred, gluperdo.

DIJABETES: Opasan zadatak posle koga sledi sloboda? Muka mi je.

VENDI (pruži mu koverat): Odnesi ovu poruku kralju.

DIJABETES: Zašto je vi ne odnesete?

BOB: Odlazimo za Njujork kroz nekoliko časova.

DORIS: Fidipidese, kažeš da me voliš –

DIJABETES: Volim te.

HOR: Hajde, Fidipidese, predstava tone.

DIJABETES: Odluke, odluke... (Telefon zvoni, on se javi.) Halo?

VUDIJEV GLAS: Hoćeš li odneti tu prokletu poruku kralju? Svi bismo želeli da se ovo već jednom
završi.

DIJABETES (prekine vezu): Učiniću to. Ali samo zato što me je Vudi zamolio.

HOR (peva): „Siroti profesor Higins...”

DIJABETES: To nije iz ove predstave, idioti!

DORIS: Želim ti sreću, Fidipidesu.

BOB: Biće ti zaista potrebna.

DIJABETES: Šta hoćeš da kašeš?

VENDI: Bob je veliki šaljivdžija.

DORIS: Kada budemo slobodni, moćićemo da vodimo ljubav, i mošda ću jednom zaista moći da
uživam u tome.

HEPATITIS (bane na scenu): Ponekad malo trave dobro dođe pre nego što...

GLUMAC: Ti si pisac!

HEPATITIS: Nisam mogao da odolim. (Odlazi.)

DORIS: Polazi!

DIJABETES: Polazim!

HOR: I tako je Fidipides krenuo na put, noseći važnu poruku kralju Edipu.

DIJABETES: Kralju Edipu?

HOR: Da.

DIJABETES: Čujem da on živi s majkom.

(Dok rob baulja scenom, duvaju vetrovi i sevaju munje.)

HOR: Preko dubokih planina, kroz visoke doline.

DIJABETES: Visokih planina i duboke doline. Gde li smo samo našli ovaj hor?

HOR: Prepušten na milost i nemilost Furija.

DIJABETES: Furije večeraju sa Sudbinama. Otišli su u Kinesku četvrt. U Hongov restoran debelih
rezanaca.

HEPATITIS (ulazi): Bolje je Kod Sem Voa.

DIJABETES: Ali kod njega se uvek čeka na red.

HOR: Ne, ako potražiš Lija. Uvek će ti pronaći mesto, samo ako mu daš napojnicu. (Hepatitis odlazi.)

DIJABETES (ponosno): Do juče sam bio vašljivi rob koji se nikad nije pomerao sa gospodarevog praga.
Danas kralju nosim poruku, lično kralju. Vidim svet. Uskoro ću biti slobodan čovek. Iznanada se preda
mnom otvaraju ljudske mogućnosti. I zato – imam neodoljivu potrebu da povraćam. Oh, pa... (Vetar.)

HOR: Dani postaju nedelje, nedelje meseci. Još se Fidipides bori.

DIJABETES: Možete li da isključite tu prokletu mašinu za vetar?

HOR: Jadni Fidipides, smrtnik.

DIJABETES: Umoran sam. Iznuren. Bolestan. Ne mogu više. Ruka mi drhti... (Hor počinje da pevuši
usporenu verziju „Diksija”.) Svuda oko mene ljudi umiru, rat i beda, brat protiv brata; Jug, sa
bogatom tradicijom; Sever, uglavnom industrijalizovan. Predsednik Linkoln šalje vojsku Unije da
uništi plantaže. Stari rodni kraj. Pamuk – plovi niz reku... (Hepatitis ulazi i bulji u njega.) Bože, bože,
gospođice Eva – Ah, ne mogu da pređem preko leda. To je general Boregar i Robert E. Li... Ah – (spazi
Hepatitisa koji bulji u njega) Ja – Ja... Zaneo sam se malo. (Hepatitis ga ščepa za gušu i odvuče u
stranu.)

HEPATITIS: Dolazi ovamo! Šta to, bre, radiš!?

DIJABETES: Gde je dvor? Tumaram okolo već danima! Kakvo je ovo mesto!? Gde je, majku mu, taj
prokleti dvor? U Bensonherstu?

HEPATITIS: Ti si na dvoru, i prestani da uništavaš moju predstavu! Straža! Hajde sada, ispravi se.

(Ulazi snažan stražar.)

STRAŽAR: Ko si ti?

DIJABETES: Fidipides.

STRAŽAR: Šta tražiš na dvoru?

DIJABETES: Dvoru? Stigao sam?

STRAŽAR: Da. Ovo je kraljevska palata. Najdivnija građevina u čitavoj Grčkoj, mermerna,
veličanstvena, i nema nikakvih teškoća oko iznajmljivanja.

DIJABETES: Nosim poruku za kralja.

STRAŽAR: Ah, da. On te očekuje.

DIJABETES: Grlo mi je suvo i danima ništa nisam okusio.

STRAŽAR: Pozvaću kralja.

DIJABETES: A kako bi bilo da mi doneseš jedan hamburger?

STRAŽAR: Dovešću kralja i doneću hamburger. Kako želiš da bude pečen?

DIJABETES: Srednje.

STRAŽAR (vadi blokče i zapisuje): Jedan srednje pečen. Uz to ide i povrće.

DIJABETES: Šta imate?

STRAŽAR: Da vidimo, danas... šargarepu ili pečeni krompir.

DIJABETES: Uzeću pečeni krompir.

STRAŽAR: Kafu?

DIJABETES: Može. I pečenu leptir mašnu – ako imate – i kralja.

STRAŽAR: Dobro. (Odlazeći.) Jedan ham i običnu kafu.

(Sudbine prolaze, fotografišu.)

BOB: Kako ti se sviđa dvor?

DIJABETES: Obožavam ga.

BOB (doda ženi fotografski aparat): Fotografiši nas zajedno. (Ona to učini.)

DIJABETES: Mislio sam da se vas dvoje vraćate u Njujork.

VENDI: Pa znaš kakva je sudbina.

BOB: Nepouzdana. Ne uzbuđuj se.

DIJABETES (nagne se da pomiriše cvet na Bobovom reveru): Lep cvet. (Iz cveta mu u oči prsne voda;
Sudbine se smeju.)

BOB: Izvini, nisam mogao da odolim. (Pruži mu ruku. Dijabetes se rukuje. Zgranut je pošto mu je
drvena šaka ostala u ruci.)

DIJABETES: Ahhh!

(Sudbine odlaze smejući se.)

VENDI: On voli da se šali sa ljudima.

DIJABETES (horu): Znali ste da će me nasamariti.

HOR: Vrisak je.

DIJABETES: Zašto me niste upozorili?

HOR: Ne volimo da se mešamo.

DIJABETES: Ne volite da se mešate? Znate, jedna žena je izbodena nožem u metrou, dok je šesnaest
ljudi stajalo i gledalo.

HOR: Čitali smo o tome u Novostima, i to je bilo na autobuskoj stanici.

DIJABETES: Da je samo jedna osoba imala petlju da joj pomogne, mošda bi žena danas bila ovde.

(Ulazi žena sa nožem u grudima.)

ŽENA: Ovde sam.

DIJABETES: Moj dugački jezik.

ŽENA: Čitavog života radim na Aveniji de Kalb. Čitam Post, a šest huligana – okorelih narkomana –
ščepaju me i bace me na zemlju.

HOR: Nije ih bilo šest, nego tri.

ŽENA: Tri, šest – imali su noževe, hteli su moj novac.

DIJABETES: Trebalo je da im ga date.

ŽENA: I dala sam im. Nastavili su da me bodu.

HOR: To je Njujork. Daš im novac, a oni te i dalje bodu.

DIJABETES: Njujork? Tako je svuda. Šetao sam sa Sokratom centrom Atine, kad dva momka iz Sparte
skočiše sa Akropolja i zatražiše nam pare.

ŽENA: I šta se dogodilo?

DIJABETES: Sokrat im je jednostavnom logikom dokazivao da je zlo samo nepoznavanje istine.

ŽENA: I?

DIJABETES: Razbili su mu nos.

ŽENA: Samo se nadam da je vaša poruka za kralja dobra vest.

DIJABETES: Nadam se, za njegovo dobro.

ŽENA: Za vaše dobro.

DIJABETES: Tačno i – kako to mislite, za moje dobro?

HOR (podrugljivo): Ha, ha, ha!

(Svetlo postaje zloslutno.)

DIJABETES: Svetlost se menja... Šta je to? Šta će se dogoditi ako je vest loša?

ŽENA: U drvenim vremenima, kad bi glasnik doneo kralju poruku, ako bi vest bila dobra, glasnik bi
dobijao nagradu.

HOR: Propusnice za Louovu diskoteku u Osamdeset-šestoj ulici.

ŽENA: Ali ako bi vest bila loša...

DIJABETES: Ne govorite mi.

ŽENA: Kralj bi glasnika kaznio smrću.

DIJABETES: Jesmo li mi u drevnim vremenima?

ŽENA: Pa zar ne vidite kako ste obučeni?

DIJABETES: Shvatam šta mislite. Hepatitise!

ŽENA: Ponekad bi glasniku odrubili glavu... ako bi kralj bio raspoložen da oprosti.

DIJABETES: Ako bi bio raspoložen da oprosti, odrubili bi glavu?

HOR: Ako bi vest bila zaista loša –

ŽENA: Tada bi glasnika pekli do smrti –

HOR: Na slaboj vatri.

DIJABETES: Toliko je vremena prošlo otkako sam bio pečen na slaboj vatri, ne sećam se da li mi se
svidelo ili nije.

HOR: Veruj nam na reč – neće ti se dopasti.

DIJABETES: Gde je Doris Levin? Ako mi samo padne šaka ta hebrejska robinja iz Velikog grla...

ŽENA: Ona vam ne može pomoći, mnogo je daleko.

DIJABETES: Doris! Gde si, dođavola?

DORIS (u publici): Šta hoćeš?

DIJABETES: Šta radiš tamo?

DORIS: Dosadilo mi je da budem u predstavi.

DIJABETES: Šta to znači, dosadilo ti je? Dolazi ovamo! Do guše sam u nevolji zbog tebe!

DORIS (prilazi): Žao mi je, Fidipidese, kako sam mogla da znam šta se dešavalo u staroj istoriji? Ja
sam studirala filozofiju.

DIJABETES: Ako je vest loša, umreću.

DORIS: Čula sam.

DIJABETES: Pa je li TO tvoje shvatanje slobode?

DORIS: Manje-više.

DIJABETES: Manje-više? Tome su te učili na bruklinskom univerzitetu?

DORIS: Hej, čoveče, skini mi se s vrata.

DIJABETES: Ako su novosti loše, gotov sam. Samo trenutak! Vest! Poruka. Ovde je! (Spetljao se,
prevrće džepove, na kraju izvadi poruku iz koverte. Čita.) Nagradu za najbolju sporednu ulogu dobio
je __________________________ (Kaže ime glumca koji igra Hepatitisa.)

HEPATITIS (bane na scenu): Prihvatam ovu „Toni” nagradu i zahvaljujem se Dejvidu Meriku –

GLUMAC: Gubi se, pročitao sam pogrešnu poruku! (Izvadi pravu.)

ŽENA: Brzo, kralj dolazi.

DIJABETES: Vidi nosi li moj sendvič.

DORIS: Brzo, Fidipidese!

DIJABETES (čita): Poruka je jedna reč.

DORIS: Da?

DIJABETES: Kako znaš?

DORIS: Znam šta?

DIJABETES: Da poruka glasi „da”.

HOR: Je li to dobro ili loše?

DIJABETES: Da? Da je potvrdno? Zar ne? (Proverava.) DA!

DORIS: Šta ako je pitanje bilo ima li kraljica gonoreju?

DIJABETES: Shvatam šta misliš.

HOR: Njegovo visočanstvo, kralj!

(Fanfare, pompezni ulazak kralja.)

DIJABETES: Visočanstvo, ima li kraljica gonoreju?

KRALJ: Ko je naručio ovaj hamburger?

DIJABETES: Ja, visočanstvo. Je li to šargarepa? Jer ja sam naručio pečeni krompir.

KRALJ: Ponestalo nam je krompira.

DIJABETES: Onda vratite. Idem u restoran preko puta.

HOR: Poruka. (Dijabetes pokušava da ih ućutka.) Poruku, on ima poruku.

KRALJ: Ponizni robe, imaš li poruku za mene?

DIJABETES: Ponizni kralju, ovaj... da, u stvari...

KRALJ: Dobro.

DIJABETES: Možeš li mi reći pitanje?

KRALJ: Prvo poruka.

DIJABETES: Ne, prvo ti.

KRALJ: Ne, ti.

DIJABETES: Ne, ti.

KRALJ: Ne, ti.

HOR: Nateraj Fidipidesa da kaže prvi.

KRALJ: Njega?

HOR: Da.

KRALJ: Pa kako mogu?

HOR: Šonjo! Ti si kralj.

KRALJ: Pa da, ja sam kralj. Kakva je poruka? (Stražar isuče mač.)

DIJABETES: Poruka glasi... dd – nn – (pokušava da se doseti pre nego što izgovori) ne – daaa – možda
– možda...

HOR: Laže.

KRALJ: Poruka, robe.

(Stražar stavi mač Dijabetesu pod grlo.)

DIJABETES: To je jedna reč, gospodaru.

KRALJ: Jedna reč?

DIJABETES: Zapanjujuće, zar ne, jer za iste pare dozvoljeno je četrnaest reči.

KRALJ: Odgovor od samo jedne reči na moje pitanje nad pitanjima. Postoji li Bog?

DIJABETES: To je pitanje?

KRALJ: To je – jedino pitanje.

DIJABETES (pogleda u Doris, sa olakšanjem): Onda, ja sam ponosan što vam mogu predati poruku.
Reč je „da”.

KRALJ: Da?

DIJABETES: Da.

HOR: Da.

DORIS: Da.

DIJABETES: Vi ste na redu.

ŽENA (vrskajući): Daaa. (Dijabetes baci na nju ljutit pogled.)

DORIS: Zar to nije divno!

DIJABETES: Znam na šta mislite, mala nagrada za vašeg odanog glasnika – ali naša sloboda je više
nego dovoljna – s druge strane, ako baš hoćete da pokažete svoju zahvalnost, mislim da su dijamanti
sasvim prikladni.

KRALJ (ozbiljno): Ako postoji Bog meni će sigurno biti suđeno zbog mojih grehova.

DIJABETES: Molim?

KRALJ: Suđeno zbog mojih grehova, mojih zločina. Užasnih zločina, ja sam propao. Poruka koju si mi
doneo osuđuje me zauvek.
DIJABETES: Jesam li rekao „da”. Mislio sam „ne”.

STRAŽAR (dograbi koverat i pročita poruku): Poruka glasi „da”, visočanstvo.

KRALJ: Ovo je najgora moguća vest.

DIJABETES (padne na kolena): Visočanstvo, nisam ja kriv. Ja sam samo jedan ponizni glasnik. Ja nisam
stvorio tu poruku. Samo sam je preneo. To je kao gonoreja njenog visočanstva.

KRALJ: Rasrgnuće te divlji konji.

DIJABETES: Znao sam da ćete razumeti.

DORIS: Ali on je samo glasnik. Nije u redu da ga rastrgnu divlji konji. Obično ih pečete na slaboj vatri.

KRALJ: Predobro za ovog ološa!

DIJABETES: Kad meteorolog predvidi kišu, ubijate li meteorologa?

KRALJ: Da.

DIJABETES: Shvatam. U redu. Imam posla sa šizofreničarem.

KRALJ: Uhvati ga. (Stražar izvrši naređenje.)

DIJABETES: Samo trenutak, visočanstvo. Jedna reč u moju odbranu.

KRALJ: Da?

DIJABETES: Ovo je samo predstava.

KRALJ: Tako svi kažu. (Stražaru.) Daj mi mač. Želim za sebe zadovoljstvo ovog ubistva.

DORIS: Ne, ne – oh, zašto sam nas upetljala u ovo?

HOR: Ne brini, mlada si, naći ćeš nekog drugoga.

DORIS: To je istina.

KRALJ (diže mač): Umri!

DIJABETES: Oh, Zevse – bože bogova, pojavi se sa svojim gromovima i spasi me – (Svi gledaju gore;
ništa se ne događa, neprijatan trenutak.) Oh, Zevse... Oh, Zevse!!!

KRALJ: A sada – umri!

DIJABETES: Oh, Zevse – gde je, dođavola, taj Zevs!

HEPATITIS (ulazi i gleda gore): Za ime božje, napred sa mašinom! Spuštajte ga!

TRIHINOZIS (ulazi sa druge strane): Pokvarila se.

DIJABETES (ponavlja šlagvort): Oh, veliki Zevse!

HOR: Svakome čoveku je isto suđeno.

ŽENA: Ja neću samo da stojim ovde i da dozvolim da ga izbodu kao što su mene izboli u metrou!

KRALJ: Drži je. (Stražar je uhvati i izbode je mačem.)

ŽENA: To je već drugi put ove nedelje! Kučkin sine.

DIJABETES: Oh, veliki Zevse! Bože, pomozi mi!

(Efekat. Zevs se veoma nespretno spušta, trzajući se, sve dok ne vidimo da ga je žica za
spuštanje zadavila. Svi gledaju, zabezeknuti.)

TRIHINOZIS: Nešto nije u redu s mašinom! Ne radi.

HOR: Najzad, dolazak boga! (Ali on je, bez sumnje, mrtav.)

DIJABETES: Bože... Bože? Bože? Bože, jesi li dobro? Ima li ovde neki doktor?

DOKTOR (iz publike): Ja sam doktor.

TRIHINOZIS: Mašina je zajebala.

HEPATITIS: Pssst. Gubi se. Uništavaš predstavu.

DIJABIETIS: Bog je mrtav.

DOKTOR: Jeste li ga pokrili?

HEPATITIS: Improvizujte.

DIJABETES: Šta?

HEPATITIS: Improvizujte kraj.

TRIHINOZIS: Neko je povukao pogrešnu polugu.

DORIS: Vrat mu je slomljen.

KRALJ (pokušava da nastavi predstavu): Ovaj... e, pa glasniče... vidi šta si uradio. (Vitla mačem.)

DIJABETES (otme mu mač): Daj ga ovamo.

KRALJ: Šta to radiš, majku ti!

DIJABETES: Da me ubiješ, a? Doris, dođi ovamo.

KRALJ: Fidipidese, šta to radiš?

STRAŽAR: Hepatitise, uništava nam kraj.

HOR: Šta to radiš, Fidipidese? Kralj treba TEBE da ubije.

DIJABETES: Ko kaže? Gde to piše? Ne – ja biram da ubijem kralja. (Ubode kralja, ali je mač lažan.)
KRALJ: Ostavi me na miru... On je lud... Stani!... Golicaš me.

DOKTOR (pipa puls Bogu koji je nepokretan): On je, bez sumnje, mrtav. Bolje da ga odnesemo.

HOR: Mi ne želimo da se mešamo. (Odlaze, iznose Boga.)

DIJABETES: Rob odlučuje da bude heroj! (Ubode lažnim mačem Stražara.)

STRAŽAR: Šta to, bre, radiš?

DORIS: Volim te, Fidipidese. (On je poljubi.) Molim te, nisam raspoložena.

HEPATITIS: Moja predstava... moja predstava! (Horu.) Kuda idete?

KRALJ: Idem u Agenciju Vilijama Morisa da pozovem svog menadžera. Sola Miškina. On će znati šta
da uradi.

HEPATITIS: Ovo je veoma ozbiljan komad sa porukom! Ako stvar propadne, publika nikad neće shva-
titi poruku.

ŽENA: Pozorište je za zabavu. Postoji jedna stara izreka – ako želiš da pošalješ poruku, uradi to preko
PTT-a.

PISMONOŠA PTT-a (ulazi na biciklu): Imam telegram za publiku. To je autorova poruka.

DIJABETES: Ko je on?

PISMONOŠA (siđe sa bicikla, peva): „Jutros ti je ranom zorom svanuo tvoj rođendan...”

HEPATITIS: To je pogrešna poruka!

PISMONOŠA (čita telegram): Izvinjavam se, evo ovde je. Bog je mrtav. Stop. Prepušteni ste sami sebi.
Potpis – Bilijarski klub „Moskovic”?

DIJABETES: Naravno, sve je moguće. Ja sam sada heroj.

DORIS: Ja samo znam da ću sada doživeti orgazam. Znam.

PISMONOŠA (nastavi da čita): Doris Levin MOŽE da doživi orgazam. Stop. Ako hoće. Stop. (Navali na
nju.)

DORIS: Stop.

(U pozadini se pojavljuje jedan grubijan.)

STENLI: Stela! Stela!

HEPATITIS: Stvarnost više ne postoji! Apsolutno nikakva.

(Gručo Marks juri preko scene goneći Blanš. Ustaje čovek iz publike.)
ČOVEK: Ako je sve moguće, ja ne idem kući u Forest Hils! Dosta mi je dirinčenja u Volstritu! Muka mi
je od Long Ajlend voza! (Ščepa neku ženu iz publike. Strgne joj košulju, pojuri za njom kroz prolaz. To
može biti razvodnica.)

HEPATITIS: Moja predstava... (Likovi su napustili scenu. Ostaju dva lika s početka komada, Pisac i
Glumac – Hepatitis i Dijabetes.) Moja predstava...

DIJABETES: Bila je to dobra predstava. Jedino je nedostajao kraj.

HEPATITIS: Ali šta je sve to značilo?

DIJABETES: Ništa... ama baš ništa...

HEPATITIS: Šta?

DIJABETES: Besmislen je. Prazan.

HEPATITIS: Kraj.

DIJABETES: Naravno. O čemu raspravljamo? Raspravljamo o kraju.

HEPATITIS: Večito raspravljamo o kraju.

DIJABETES: Jer je beznadežan.

HEPATITIS: Priznajem da je nezadovoljavajući.

DIJABETES: Nezadovoljavajući!? Nije čak ni verovatan. (Svetlo se postepeno smanjuje.) Kad pišeš
komad štos je u tome da počneš od kraja. Nađeš dobar i jak kraj, a onda pišeš unazad.

HEPATITIS: Probao sam. Dobio sam komad bez početka.

DIJABETES: To je apsurdno.

HEPATITIS: Apsurdno? Šta je apsurdno?

(Zamračenje.)