Franc Kafka

ČUVAR GROBNICE*
*Ovaj Kafkin dramski fragment redigovao je Maks Brod i dao mu naslov. (Prim. prev.)

Sa engleskog preveo
Borivoj Gerzić

Naslov originala
Der Gruftwächter
(1916–17)

Lica:

PRINC
DVORSKI SOBAR
ČUVAR GROBNICE
UPRAVNIK DVORA
PRINCEZA
SLUGE

Mala radna soba, kroz visok prozor vidi se goli vrh drveta. Princ – za pisaćim stolom,
utonuo u naslonjaču, gleda kroz prozor. Dvorski sobar – s belom gustom bradom, mladalački
utegnut u tesnom prsluku, stoji pored zida u blizini glavnih vrata.

PRINC (okrene se od prozora): Dakle?

DVORSKI SOBAR: Ne mogu to da vam preporučim, vaša visosti.
PRINC: Zašto?
DVORSKI SOBAR: Ne mogu u trenutku precizno da obrazložim svoju bojazan. Mada je to
daleko od onoga što hoću da kažem, mogu li za sada jednostavno da citiram opštepoznatu
izreku: mrtve treba ostaviti na miru.
PRINC: To je upravo i moje mišljenje.
DVORSKI SOBAR: Onda ja nisam pravilno shvatio.
PRINC: Izgleda da je tako. (Pauza.) Jedino što vas možda zbunjuje u ovoj stvari jeste
neobičnost mog postupka što novu zapovest nisam izdao odmah, već sam je prethodno vama
najavio.
DVORSKI SOBAR: Moram priznati da sa tom najavom i veća odgovornost leži na meni, i ja
moram nastojati da je budem dostojan.
PRINC: Ni reči više o odgovornosti. (Pauza.) Pa, da ponovimo. Sve do sada grobnicu u
Fridrihovom parku nadgledao je čuvar koji živi u kućici na ulazu u park. Je li na takvu službu
bilo prigovora?
DVORSKI SOBAR: Svakako da nije. Grobnica je stara preko četiristo godina i oduvek je
čuvana na taj način.
PRINC: To je mogla da bude jedna nezgodna zloupotreba. Ali nije!
DVORSKI SOBAR: To je neophodno rešenje.
PRINC: Dobro, neka bude – neophodno rešenje. Pošto sam već dovoljno dugo u ovom zamku
i pošto sam pronikao u pojedinosti o kojima su do sada vodili računa stranci – a njihova
rešenja nisu bila baš najbolja – utvrdio sam: jedan čuvar u parku nije dovoljan, trebalo bi da
jedan čuvar bude na oprezu i dole u samoj grobnici. To verovatno neće biti prijatna dužnost.
Ali iskustvo pokazuje da se za svaki posao mogu pronaći zainteresovani i pogodni ljudi.
DVORSKI SOBAR: Naravno, sve što vaša visost naredi biće ostvareno, čak i ako je
neophodnost novih naredbi van moći mog razumevanja.
PRINC (ražesti se): Neophodnost! Je li onda i stražar na kapiji parka neophodan? Fridrihov
park je deo dvorskog parka koji ga potpuno okružuje, a sam dvorski park je pod jakom, čak
pod vojničkom stražom. Zašto je onda potreban poseban čuvar u Fridrihovom parku? Nije li
to puka formalnost? Udobno poslednje utočište za nekog bednog starca koji je tamo na straži?
DVORSKI SOBAR: To jeste formalnost, ali i neophodno pokazivanje poštovanja prema
uzvišenim pokojnicima.
PRINC: A jedan stražar u samoj grobnici?
DVORSKI SOBAR: To bi, po mom mišljenju, izgledalo kao neko nadgledanje, kao stvarna
straža nečem nestvarnom, otrgnutom od ljudske stvarnosti.
PRINC: U mojoj porodici ova grobnica je granična crta između ljudske sfere i one druge, i na
toj graničnoj liniji ja želim da postavim stražu. A što se tiče, po vašim rečima, potrebe za
nadgledanjem, možemo da ispitamo samog čuvara. Zapovedio sam da pošalju po njega.
(Zvoni.)
DVORSKI SOBAR: On je, ako mi je dozvoljeno da kažem, jedan zbunjeni starac, već
potpuno neupotrebljiv.
PRINC: Ako je tako, to je samo još jedan dokaz više za neophodnost da se pojača straža na
način koji sam ja predložio. (Slugi.) Neka dođe čuvar grobnice!

(Sluga uvodi Čuvara, pridržavajući ga za ruku, jer bi se ovaj inače srušio. Stara, crvena
svečana livreja visi na njemu, polirana srebrna dugmad, razna odlikovanja. Kapa u ruci. Drhti
pred pogledima svojih gospodara.)

PRINC: Na divan! (Sluga ga odvodi do divana i izlazi. Pauza. Čuje se samo tiho krkljanje
Čuvara.)
PRINC (ponovo je seo u naslonjaču): Čuješ li?
(Čuvar pokušava da odgovori, ali ne može, suviše je iscrpljen; ponovo klone nazad.)
PRINC: Pokušaj da se pribereš. Čekaćemo.
DVORSKI SOBAR (nagne se ka Princu): Kakva uopšte obaveštenja ovaj čovek može da vam
pruži, a pogotovo verodostojna i značajna? Trebalo bi ga što pre smestiti u krevet.
ČUVAR: Ne u krevet – još imam snage – donekle – još se ne dam.
PRINC: Tako i treba. Imaš tek šezdeset godina. Ali zaista izgledaš slabo.
ČUVAR: Uskoro ću se potpuno oporaviti – potpuno oporaviti.
PRINC: Nisam te prekorevao. Samo mi je žao što si tako slab. Žališ li se na nešto?
ČUVAR: Težak posao – težak posao – ne žalim se – ali iscrpljujuće je – rvanje svake noći.
PRINC: Šta kažeš?
ČUVAR: Težak posao.
PRINC: Rekao si još nešto.
ČUVAR: Rvanje.
PRINC: Rvanje? Kakvo rvanje?
ČUVAR: Sa vašim umrlim precima.
PRINC: Ne razumem. Imaš li košmare?
ČUVAR: Nikakve košmare – nijedne noći ne spavam.
PRINC: Pa reci nam onda o tom... tom rvanju. (Čuvar ćuti.)
PRINC (Dvorskom sobaru): Zašto ne govori?
DVORSKI SOBAR (brzo ode do Čuvara): Svakog trenutka može da izdahne.

(Princ stoji pored stola.)

ČUVAR (kada ga Dvorski sobar dodirne): Dalje, dalje, dalje! (Bori se sa prstima Dvorskog
sobara, a onda klone plačući na divan.)
PRINC: Mučimo ga.
DVORSKI SOBAR: Čime?
PRINC: Ne znam.
DVORSKI SOBAR: Dolazak u zamak, audijencija, suočavanje sa vašom visošću, ova pitanja
– njegov um nije dovoljno jak sve to da izdrži.
PRINC (ne skida pogled s Čuvara): Nije to razlog. (Odlazi do divana, nagne se nad Čuvarem,
uhvati njegovu malu lobanju obema rukama.) Ne smeš da plačeš. Zašto uopšte plačeš? Mi ti
želimo dobro. Ja lično mislim da je tvoj posao veoma težak. Siguran sam da si zaslužio
zahvalnost ove kuće. Zato nemoj više da plačeš i ispričaj nam svoju priču.
ČUVAR: Kad se ne bih toliko plašio onog gospodina tamo...

(Gleda Dvorskog sobara preteći, ne uplašeno.)

PRINC (Dvorskom sobaru): Morate otići ako želite da on priča.

DVORSKI SOBAR: Ali pogledajte, vaše veličanstvo, pena mu izlazi na usta, on je ozbiljno
bolestan.
PRINC (odsutno): Da, da, idite, neće dugo trajati. (Dvorski sobar izlazi.)
PRINC (sedne na ivicu divana. Pauza.): Zašto si se uplašio od njega?
ČUVAR (sasvim pribrano): Nisam se uplašio. Zar da se uplašim od jednog sluge?
PRINC: On nije sluga. On je grof, nezavisan i bogat.
ČUVAR: Pa ipak samo sluga, ti si gospodar.
PRINC: Ako tako želiš. Ali ti si lično rekao da ga se plašiš.
ČUVAR: Da li je trebalo pred njim kazati stvari koje samo ti treba da čuješ, prijatelju moj?
Zar nisam pred njim već previše rekao?
PRINC: Znači, mi smo toliko bliski, iako te danas prvi put vidim.
ČUVAR: Prvi put me vidiš, ali si oduvek znao da ja (podigne kažiprst) držim najznačajnije
mesto na dvoru. Pa čak si to i javno priznao, nagradivši me Skerletnom medaljom. Evo!
(Pokazuje medalju na kaputu.)
PRINC: Ne, to je medalja za dvadeset i pet godina službe na dvoru. Moj deda ti je dao tu
medalju. Ali i ja ću se pobrinuti da dobiješ zasluženo odlikovanje.
ČUVAR: Učini što god ti je drago i što odgovara važnosti moje službe. Bio sam trideset
godina tvoj čuvar grobnice.
PRINC: Ne moj. Moja vladavina traje jedva godinu dana.
ČUVAR (zamišljeno): Trideset godina. (Pauza. Priseća se Prinčeve primedbe.) Noći tamo
traju godinama.
PRINC: Nikada mi nikakav izveštaj nije došao iz tvog odeljenja. Koje su tvoje dužnosti?
ČUVAR: Iste svake noći. Svake noći gotovo da me udari kap.
PRINC: To je onda samo noćna dužnost? Noćna dužnost za tako starog čoveka?
ČUVAR: Upravo u tome je stvar, visosti. To je dnevna dužnost. Lak posao. Sediš otvorenih
usta na suncu ispred kućnih vrata. Ponekad ti pas-čuvar stavi šape na kolena i onda opet
legne. To je sva raznolikost koja postoji.
PRINC: Pa?
ČUVAR (klima glavom): Ali to se promenilo u noćnu dužnost.
PRINC: Po čijem nalogu?
ČUVAR: Gospodara iz grobnice.
PRINC: Ti ih znaš?
ČUVAR: Da.
PRINC: Posećuju te?
ČUVAR: Da.
PRINC: I prethodne noći?
ČUVAR: I prethodne.
PRINC: Kako je to izgledalo?
ČUVAR (sedne uspravno): Kao i uvek. (Princ ustane.) Kao i uvek. Mir do ponoći. Ja ležim –
izvinjavam se – u krevetu i pušim lulu. U susednom krevetu spava moja mala unuka. U ponoć
– prvo kucanje na prozor. Pogledam na časovnik. Uvek na vreme. Zatim još dva udarca
zajedno sa otkucajima sata na tornju, i iste jačine. To nije ljudsko kucanje. Ali ja sve to znam i
ne mičem se. Onda se neko napolju nakašlje, čudi se zašto ne otvaram prozor posle tolikog
lupanja. Neka se samo čudi njegova visost! Još uvek je stari stražar tu! (Pokazuje pesnicu.)
PRINC: Pretiš mi?
ČUVAR (ne razume odmah): Ne tebi – njemu na prozoru!
PRINC: Ko je on?
ČUVAR: Odmah se pokaže. Kapci i prozor sa treskom se otvore. Jedva imam vremena da
prebacim pokrivač preko lica svoje male unuke. Oluja grune unutra, u tren oka ugasi svetlost.
Vojvoda Fridrih! Njegovo bradato lice i kosa potpuno ispune prozor. Kosa i brada rastu mu
vekovima! Kad otvori usta da progovori, vetar mu zavijori staru bradu među zube, i on je
onda zagrize.
PRINC: Čekaj, kažeš vojvoda Fridrih? Koji Fridrih?
ČUVAR: Vojvoda Fridrih. Samo vojvoda Fridrih.
PRINC: Da li tako naziva sebe?
ČUVAR (uplašeno): Ne.
PRINC: Pa ipak znaš... (Ućuti.) Nastavi!
ČUVAR: Treba li da nastavim?
PRINC: Naravno. Ovo mi je vrlo važno. Tu je postojala neka greška u raspoređivanju
dužnosti. Ti si imao previše posla.
ČUVAR (klekne): Ne oduzimaj mi moje mesto, visosti. Ako sam toliko dugo živeo za tebe,
dopusti mi da za tebe i umrem! Nemoj preda mnom da zazidaš grob kome stremim. Srećan
sam da služim i još uvek sam sposoban za službu. Današnja audijencija, trenutak predaha sa
mojim gospodarom, daju mi snagu za deset godina.
PRINC (posadi ga nazad na divan): Niko ti ne oduzima tvoj posao. Kako bih uopšte održao to
mesto bez tvog iskustva! Ali, postaviću još jednog stražara, a ti ćeš biti glavni čuvar.
ČUVAR: Zar ja nisam dovoljan? Da li sam ikada pustio i jednog od njih da prođe?
PRINC: U Fridrihov park?
ČUVAR: Ne, iz parka. Ko želi unutra?! Kad god neko od njih stoji duže pred rešetkom, ja
samo zamahnem rukom sa prozora i on pobegne. Ali napolje, napolje svi oni hoće. Posle
ponoći možeš da čuješ sve te glasove iz grobnice kako se okupljaju oko moje kućice. Mislim
da se guraju samo zato što ne mogu svi zajedno da uđu kroz moj mali prozor sa svim svojim
medaljama. A ako baš krene loše, ja zgrabim fenjer, dignem ga visoko i mašem njime. Oni se
tada rasprše smejući se i jadikujući, ta nerazumljiva bića; posle ih još čujem kako šušte u
najudaljenijem grmu parka. Ali ubrzo se ponovo okupe.
PRINC: A iznose li kakve zahteve?
ČUVAR: U početku samo naređuju. Pogotovo vojvoda Fridrih. Nijedan smrtnik nije tako
samouveren. Svake noći, evo već trideset godina, on očekuje da ću popustiti.
PRINC: Ako dolazi trideset godina, onda to ne može biti vojvoda Fridrih; on je umro pre
petnaest godina. On je jedini s tim imenom u grobnici.
ČUVAR (zanesen svojom pričom): To ne znam, visosti, nikada nisam išao u školu. Znam
samo kako počinje. „Stari psu”, počinje uz prozor, „gospoda kucaju, a ti ležiš u svom
prljavom krevetu.” Znate, uvek su ljuti zbog kreveta. I onda svake noći govorimo gotovo iste
reči. On napolju, ja unutra, leđima podupirući vrata. Kažem: „Ja sam na dužnosti samo
danju.” Moj gospodar se okrene i vikne u park: „On samo danju radi!” Na to se začuje
sveopšti smeh okupljenog plemstva. Onda se vojvoda opet okrene meni: „Ali sada je dan.” Ja
kratko odgovorim: „Niste u pravu.” Vojvoda: „Dan ili noć, otvori kapiju.” Ja: „To je protiv
mojih službenih naloga”, i lulom pokazujem povelju na zidu. Vojvoda: „Ali ti si naš stražar.”
Ja: „Vaš stražar, ali služim princu.” On: „Naš stražar, to je najvažnije. Prema tome, otvori,
odmah.” Ja: „Ne.” On: „Ludo jedna, izgubićeš posao. Princ Leo nam je poslao pozivnicu za
danas.”
PRINC (brzo): Ja?
ČUVAR: Ti. (Pauza.) Kada čujem tvoje ime, izgubim samopouzdanje. Zbog toga sam se iz
predostrožnosti od početka naslanjao na vrata i to je bila jedina stvar koja me je održavala.
Oni napolju svi izvikuju tvoje ime. „Gde je pozivnica?”, jedva pitam. „Krevetska vaško”, viče
on, „sumnjaš u vojvodsku reč?” Ja: „Nemam nikakvu naredbu i zato ne otvaram, ne otvaram,
ne otvaram.” „On ne otvara”, viče napolju vojvoda, „e, pa onda, napred, čitava dinastija,
navalimo na kapiju, otvorićemo sami.” U istom trenutku prostor oko mog prozora je prazan.
(Pauza.)
PRINC: I to je sve?
ČUVAR: Kako? Tek sada počinje moja prava dužnost. Izjurim napolje, pa oko kuće, i istog
trenutka nađem se oči u oči sa vojvodom. On je tako veliki, ja tako mali, on tako krupan, ja
tako mršav; borim se samo s njegovim stopalima, ali ponekad me on podigne i tada se borim i
sa njegovim gornjim delom. Njegova družina napravi krug oko nas i onda počnu da me
ismevaju. Jedan od njih, na primer, raspara mi pozadi pantalone, pa se svi oni igraju s
krajevima moje košulje dok se ja borim. Ne shvatam zašto se smeju, jer sam do sada uvek ja
bio pobednik.
PRINC: Ali kako je uopšte moguće da ti pobediš? Imaš li oružje?
ČUVAR: Samo prvih godina nosio sam oružje. Nije mi uopšte koristilo protiv njega, samo mi
je smetalo. Borimo se golim šakama, ili bolje rečeno svojim dahom. A ti si uvek u mojim
mislima. (Pauza.) I nikada ne sumnjam u pobedu. Samo ponekad se plašim da me vojvoda ne
izgubi među prstima jer bi onda zaboravio na mene i prestao da se bori.
PRINC: I kada je pobeda tvoja?
ČUVAR: Kad svane. Onda me vojvoda obori na zemlju i pljune me, to je njegovo priznavanje
poraza. Ali ja moram da ležim tamo još ceo sat pre nego što zaista mogu da povratim dah.
(Pauza.)
PRINC (ustane): Ali reci mi, zar ne znaš šta oni zapravo hoće?
ČUVAR: Iz parka.
PRINC: Ali zašto?
ČUVAR: To ne znam.
PRINC: Zar ih nikada nisi pitao?
ČUVAR: Ne.
PRINC: Zašto?
ČUVAR: Plašim se. Ali, ako to želiš, pitaću ih danas.
PRINC (trgne se, glasno): Danas!
ČUVAR (ravnodušno): Da, danas.
PRINC: A ti ne možeš da pretpostaviš šta oni hoće?
ČUVAR (zamišljeno): Ne. (Pauza.) Možda bi trebalo da ti kažem i ovo. Ponekad, dok ležim
tamo bez daha, a još sam suviše slab da otvorim oči, dolazi mi jedno nežno biće, vlažno i
kosmato, jedna skitnica, kontesa Izabela. Ona me svuda dodiruje, miluje mi bradu, čitavo
njeno telo uvija mi se oko vrata i uvek kaže: „Mene, mene, ostavi druge, ali pusti mene, oh,
mene pusti napolje.” Odmahujem glavom što jače mogu. „Do princa Lea, da mu pružim
ruku.” Ne prestajem da odmahujem glavom. „Ali, samo mene, mene”, čujem još malo, a onda
i ona nestane. A moja unuka dolazi sa pokrivačem, uvije me i čeka pored mene sve dok ne
smognem snage da ustanem. Izuzetno dobra devojčica.
PRINC: Izabela, to ime mi je nepoznato. (Pauza.) Da mi pruži ruku.

(Stane kod prozora, gleda napolje.)

(Na glavna vrata ulazi Sluga.)

SLUGA: Vaša visosti, njeno veličanstvo princeza želela bi da govori sa vama.

PRINC (rasejano pogleda Slugu, onda Čuvaru): Sačekaj me ovde dok se ne vratim.

(Izlazi levo.)

(Istog trenutka kroz glavna vrata ulazi Dvorski sobar; zatim kroz vrata na desnoj strani
ulazi Upravnik dvora, mlad čovek u oficirskoj uniformi. Čuvar kao da je video duhove,
sakrije se iza divana, mlatarajući rukama.)

UPRAVNIK DVORA: Princ je otišao?

DVORSKI SOBAR: Princeza je poslušala vaš savet i naredila da ga pozovu.
UPRAVNIK DVORA: Dobro. (Iznenada se okrene, nagne se iza divana.) A ti, bedna prikazo,
ti si se zaista usudio da dođeš ovamo, u knežev zamak? Ne plašiš se moćne čizme koja će te
izbaciti napolje?
ČUVAR: Ja sam... ja sam...
UPRAVNIK DVORA: Mir, za sada samo budi miran, potpuno miran – i čuči u tom uglu!
(Dvorskom sobaru.) Zahvaljujem vam na obaveštenju o najnovijem prinčevom hiru.
DVORSKI SOBAR: Vi ste me naterali da ga pitam.
UPRAVNIK DVORA: Svejedno. A sada nekoliko reči u poverenju. Namerno pred onim
stvorom tamo. Vi, gospodine grofe, koketirate sa suprotnom stranom.
DVORSKI SOBAR: Je li to optužba?
UPRAVNIK DVORA: Za sada samo zabrinutost.
DVORSKI SOBAR: Onda mogu da odgovorim. Ne koketiram sa suprotnom stranom, jer ne
shvatam o čemu je reč. Svestan sam skrivenih strujanja, ali ne uranjam u njih. Još uvek
razmišljam u okvirima otvorene diplomatije koju smo imali pod vojvodom Fridrihom. U tim
danima jedina politika na dvoru bila je odanost princu. Pošto je on bio neženja, to je sve išlo
lakše, ali nikada ne bi ni trebalo da bude teško.
UPRAVNIK DVORA: Vrlo razborito. Jedino što vam vaš sopstveni nos – koliko god bio odan
– ne pokazuje uvek pravi put; jedino ga razum pokazuje; i razum mora da donosi odluke.
Pretpostavimo da je princ na stranputici: da li čovek treba da mu služi pridružujući mu se, ili
da pokuša – uza svu dužnu odanost – da ga vrati na pravi put? Bez sumnje da ga vrati na pravi
put.
DVORSKI SOBAR: Vi ste sa princezom došli sa drugog dvora, ovde ste tek pola godine, a
ipak ste spremni da donesete konačan sud o tome šta je dobro a šta zlo u zamršenim dvorskim
odnosima!
UPRAVNIK DVORA: Zatvorite oči samo na trenutak i nećete videti ništa izuzev zamršenosti.
Držite oči širom otvorene i u prvom času videćete sve, jednom zauvek jasno kao da ste gledali
stotinu godina. U ovom slučaju, te tužne činjenice su očigledne, ali nadamo se da se sada
donosi dobra odluka.
DVORSKI SOBAR: Ne mogu verovati da će odluka koju donosite i od koje sam čuo samo
najavu, biti ona prava. Bojim se da ste pogrešno razumeli našeg princa, dvor, kao i sve drugo
ovde.
UPRAVNIK DVORA: Razumeo ili ne razumeo, trenutno stanje stvari je nepodnošljivo.
DVORSKI SOBAR: Možda je nepodnošljivo, ali ono je uslovljeno prirodom stvari na dvoru i
mi ćemo ga podnositi do kraja.
UPRAVNIK DVORA: Ali princeza neće, ja neću, ni oni koji su na našoj strani – neće.
DVORSKI SOBAR: A šta je to, po vašem mišljenju, nepodnošljivo?
UPRAVNIK DVORA: Imajući u vidu buduću odluku, biću otvoren. Princ je dvostruka
ličnost. Jednim delom je okrenut vladavini i u očima naroda je kolebljiv i neodlučan jer
zanemaruje svoja prinčevska prava. Drugim delom, treba priznati, princ pomno žudi za
učvršćenjem svojih temelja. On istražuje prošlost i sve dublje zalazi. Kakvo potpuno
odbijanje da se shvati pravo stanje stvari! Odbijanje koje nije bez veličine, ali greška je veća
nego veličina poduhvata. Kako je moguće da to previđate?
DVORSKI SOBAR: Ja ne prigovaram opisu stvari, već vašem sudu o tome.
UPRAVNIK DVORA: Mom sudu? Ali ja sam upravo u nadi da ću dobiti vaš pristanak sudio
mnogo blaže nego što zaista mislim. Još uvek zadržavam svoj sud da bih vas poštedeo. Još
samo ovo: realno gledano, princ nema razloga da učvršćuje svoje temelje. Neka samo
upotrebi sva svoja postojeća sredstva moći, pa će shvatiti da uz pomoć njih može da učini sve,
kakva god da je njegova odgovornost prema Bogu i prema ljudima. Ali on izbegava ravnotežu
u životu, on je na putu da postane tiranin.
DVORSKI SOBAR: A skromnost njegove prirode?
UPRAVNIK DVORA: Jedna od njegovih ličnosti je skromna. Ali njemu je potrebna sva
njegova snaga za onu drugu koja mukotrpno učvršćuje temelje, a oni moraju biti jaki i veliki
kao za, recimo, kakvu vavilonsku kulu. Taj posao mora da se zaustavi i to mora biti jedina
politika onih koji se brinu za sopstvenu egzistenciju, kneževinu, princezu, pa čak možda i za
samog princa.
DVORSKI SOBAR: „Čak možda i za...” – vrlo ste iskreni. Znate šta, vaša iskrenost dovodi
me do toga da zadrhtim na predloženu odluku. I sve više žalim što sam odan princu do vlastite
nemoći.
UPRAVNIK DVORA: Sada je sve jasno. Vi ne samo da koketirate sa drugom stranom, vi joj
čak pružate jednu ruku. Samo jednu, to je pohvalno za starog dvorskog službenika. Ipak,
jedina vaša nada je da će vam naš veliki primer poslužiti kao uzor.
DVORSKI SOBAR: Sve što mogu da učinim da se to ne bi dogodilo, učiniću.
UPRAVNIK DVORA: Ja više ne brinem. (Pokazujući na Čuvara.) A ti, što tako lepo i mirno
čučiš, jesi li razumeo o čemu je ovde bilo reči?
DVORSKI SOBAR: Čuvar grobnice?
UPRAVNIK DVORA: Čuvar grobnice. Verovatno treba biti pridošlica da bi ga čovek
prepoznao. Zar nije tako, moj mladiću, ti smešna stara ptico? Zar ga niste videli kako noću leti
iznad šume, tako brzo da ni najbrži hitac ne može da ga pogodi? A danju se povija na svaki
mig.
DVORSKI SOBAR: Ne razumem.
ČUVAR (skoro plačući): Vi želite svađu, gospodine, a ja ne znam zašto. Pustite me, molim
vas, da odem kući. Ja nisam nikakvo zlo. Ja sam čuvar grobnice.
DVORSKI SOBAR: Vi mu ne verujete?
UPRAVNIK DVORA: Ne verujem? Ne, nije on toga dostojan. Ali hoću da ga imam u
rukama. Vidite – nazovite to hirom ili sujeverjem – ja mislim da je on više nego oruđe zla, on
je sasvim samostalan činitelj zla.
DVORSKI SOBAR: On je trideset godina povučeno služio na dvoru, a da verovatno nikada
nije bio u zamku.
UPRAVNIK DVORA: O, takve krtice grade dugačke tunele pre nego što izađu napolje.
(Iznenada se okrene prema Čuvaru.) Prvo – napolje s njim! (Slugi.) Odvedi ga u Fridrihov
park, ostani tamo s njim i ne puštaj ga van njega do daljih naređenja.
ČUVAR (u velikom strahu): Ja treba da sačekam njegovo veličanstvo, princa.
UPRAVNIK DVORA: Greška – napolje!
DVORSKI SOBAR: S njim treba postupiti s pažnjom. On je bolestan starac, i princ je, na
neki način, zabrinut za njega.

(Čuvar se duboko pokloni Dvorskom sobaru.)

UPRAVNIK DVORA: Šta? (Slugi.) Postupi sa pažnjom, samo ga izbaci odavde! Brzo!
(Sluga se sprema da ga zgrabi.)
DVORSKI SOBAR (zakorači ispred njega): Ne, moraju se pozvati kola.
UPRAVNIK DVORA: Ovo je prava dvorska atmosfera. A ja ne volim ceremonije. U redu,
kola. Prevešćete ovu skupocenu stvar kolima. A sada se gubite iz ove sobe, obojica.
(Dvorskom sobaru.) Vaše ponašanje govori mi...

(Čuvar padne pred vratima slabo kriknuvši.)

UPRAVNIK DVORA(besno udara nogama o pod): Nemoguće je osloboditi ga se? Onda ga

odnesi u naručju, ako ne možeš drugačije. Hoće li ti najzad ući u glavu šta se od tebe traži?
DVORSKI SOBAR: Princ! (Sluga otvara vrata na levoj strani.)
UPRAVNIK DVORA: Ah! (Pogleda prema Čuvaru.) Trebalo je da znam, duhovi ne mogu da
se prenose.

(Princ brzo uđe, iza njega na vratima stoji Princeza, mlada dama crne kose, vidno
uznemirena.)

PRINC: Šta se dogodilo?

UPRAVNIK DVORA: Čuvaru je pozlilo, upravo sam naredio da ga iznesu.
PRINC: Trebalo je da me obavestite. Je li pozvan doktor?
DVORSKI SOBAR: Reći ću da se pozove. (Izlazi kroz glavna vrata, ubrzo se vraća.)
PRINC (klekne pored Čuvara): Nađite neki krevet za njega! Donesite nosila! Zar doktor još
nije došao? Dugo ga nema. Puls mu je vrlo slab. Ne čuje se srce. Kako je mršav! Mnogo je
iscrpljen. (Iznenada ustane, donese čašu vode, gleda okolo.) Svi ste tako ukočeni. (Ponovo
brzo klekne, kvasi Čuvaru lice.) Sad već bolje diše. Neće biti tako ozbiljno, jaka građa ne
propada čak ni pri najvećoj iscrpljenosti. Ali doktor... Gde je doktor? (Dok Princ gleda prema
vratima, Čuvar podigne ruku i pomiluje ga po obrazu.)
(Princeza skloni pogled ka prozoru. Ulazi Sluga s nosilima, Princ pomaže da Čuvara
dignu na nosila.)

PRINC: Pažljivo ga podignite. Ah, te vaše nespretne šape! Podignite mu malo glavu. Bliže
nosila. Jastuk malo niže pod leđa. Ruka! Pazite na ruku! Vi ste loši, loši pomagači. Pitam se
hoćete li ikada biti tako umorni kao ovaj čovek na nosilima. Dobro – a sada najsporijim
mogućim korakom. I pre svega mirno. Ja idem iza vas. (Na vratima, Princezi.) To je čuvar
grobnice. (Princeza klimne glavom.) Mislio sam da ti ga predstavim u drugačijim
okolnostima. (Posle još jednog koraka.) Zar nećeš s nama?
PRINCEZA: Tako sam umorna.
PRINC: Čim budem razgovarao sa doktorom, doći ću gore. A što se tiče vas, gospodo,
očekujem potpuni izveštaj, sačekajte me ovde. (Izlazi.)
UPRAVNIK DVORA (Princezi): Da li vaša visost želi moje usluge?
PRINCEZA: Uvek. Zahvaljujem vam na budnosti. Nikada ne dopustite da stvar propadne,
iako je danas bilo uzaludno. Sve je na kocki. Vi vidite više nego ja. Ja sam uvek u svojim
odajama. Ali znam da je tama sve gušća. Ovoga puta jesen je tužnija nego ikada.