Alfred Brust

VUKOVI

Naslov originala
Die Wölfe (Ein winterstüd)
(1921)

Sa engleskog preveo
Borivoj Gerzić

Beogradska premijera održana je na Fakultetu dramskih umetnosti 2002. godine (Scena „Mata
Milošević”).

Pojavljuju se:

FRIDRIH TOLKENING, sveštenik

ANITA, njegova žena
DR JOHANES JUBL, lekar
gospođica AGATA JUBL, njegova sestra
TORKEL

Dešava se u Istočnoj Pruskoj.

Vrlo spor i turoban tempo.

Dnevna soba Tolkeningovih. Pomalo stroga ali ne i neprijatna. Na desnoj strani dvoja
vrata, na levoj jedna. Napred, sa leve strane, velika peć, kraj nje širok divan. U sredini sto i
stolice. Na zidu između vrata i peći visi puška. Na suprotnom zidu je velika glava jelena sa
rogovima (ili slika velikog jelena). Ispod klavir. U pozadini stepenik vodi u polukružnu odaju
sa mnogo visokih prozora. Kroz prozore se vidi pust pejzaž pod snegom. Velika staklena
vrata, koja vode u tu odaju, su zatvorena. Sumrak. Na stolu tanjiri, samovar, boca sa vinom,
čaše.

TOLKENING (vitak čovek srednjeg rasta, oko trideset pet godina, ulazi s desna kroz glavna
vrata. Njegovo držanje je jednostavno i otmeno. Odlazi do sredine sobe. Pogled mu je ukočen,
bezuspešno pokušava da se nečega seti. Pritiska šakama slepoočnice, onda beznadežno spusti
ruke. Trese glavom, kao da nešto treba da izbaci iz nje. Spazi postavljen sto): Jublovi!
Naravno! Kako se ranije nisam setio... (Odlazi do vrata kraj peći. Pokušava da ih otvori.
Zaključana su.) ... Anita?!
ANITA (usporeno odgovara iz druge sobe): Šta je? Dobro... dolazim...
(Tolkening kao da je začuđen što su vrata zaključana. Vrati se do stola. Ulazi Anita,
lepa i zgodna žena.)
TOLKENING (trgne se): Čudnovato... način na koji ulaziš u sobu. (Aniti se ova rečenica čini
nerazumljiva i ona mirno stoji.)
TOLKENING: Upravo sam sanjao jedan san. I taj sam san – zaboravio. Mora da je bio
mučan.
ANITA (nelagodno): Nikako da prestaneš o tim tvojim snovima! (Teško korača.)
TOLKENING: Veoma čudno. Nikako toga da se oslobodim... Mora da je bio grozan san.
Jedino se sećam da je bilo strašno! I... nekako... ovaj pokret koji sada pravim užasava me do
same srži bića jer me na neki način podseća na... na san. (Zuri ukočeno.)
ANITA (lagano se protegne, pređe rukom preko tela, kao da pokušava da sa njega odstrani
neke neprijatne reči): Tvoj doktor Jubl i njegova fina sestrica ne žure baš naročito.
TOLKENING: To je bilo naporno putovanje. Sve je to za njih novo i pomalo zamorno... Kako
ti se dopada moj stari školski drug?
ANITA (gleda u stranu): Malo je obeshrabrujuća pomisao da ćemo deliti ovu kuću sa stranim
ljudima... ubuduće.
TOLKENING (gleda je ispitivački): Stranim – ljudima?! Ali... Složila si se sa čitavom idejom
da im ustupimo je dan deo kuće. I kao sveštenik, znaš, mogu samo da budem radostan što je
jedan valjan lekar došao u naše selo. A drugog stana nije ni bilo. Treba da ti je milo što mi je
pošlo za rukom da u ovo mesto privučem svog dobrodušnog prijatelja i njegovu milu sestru.
Ta mlada dama će ti sigurno uskoro postati odana prijateljica... Ja je... znam... još iz mladih
dana. I jednom sam – čak – napisao za nju jednu pesmu; baš sam je nedavno pronašao među
svojim papirima. I – moram da kažem – uopšte nije loša. Ako hoćeš, daću ti da je pročitaš.
ANITA (pređe preko toga): Pa, dobro. Tu su. S tim moramo da se pomirimo.
TOLKENING (oštro je pogleda): On ne izgleda onako kako si ti želela... (Anita hoće da se
usprotivi.) Ne. Ne. Pusti. I ja priznajem da se silno promenio. Postao je nekako drugačiji, ne
mogu još da shvatim šta se sa njim dogodilo. On je lekar. I kao takav – čini mi se – on...
prozire ljude. To je verovatno sve. Ja takođe prozirem ljude, to je tačno. Ali ja posmatram
dušu. A on posmatra telo. Mislim... mogli bismo da se dopunjujemo. Jer lekari ne znaju ništa
o bogovima – a sveštenici ne znaju ništa o – đavolima... Da... (Anita teško korača po sobi.)
TOLKENING (trgne se): Kako to hodaš! Čudno kako me to pogađa. (Napreže se.) To mi je
nekako poznato... Zašto su značajni snovi skriveni tolikim velovima...
ANITA (uznemirena, nasilno se osmehuje): Kada bi svi imali takve strahove od snova kao ti –
blagi bože – ti jadni ljudi bi umirali od straha jedan za drugim. A kao sveštenik trebalo bi da...
hm... Čini mi se da će se gospodin Jubl najzad pojaviti.
(Kucanje.)
TOLKENING: Da! To je on! Ko bi drugi mogao da bude! Samo napred! Napred! Ha, ha, ha,
ha! (Anita odahne sa olakšanjem.)

(Torkel pažljivo otvori vrata, pogleda unutra i hitro uđe. Njegova čvrsta građa i zdrav
izgled su gotovo napadni. Jak, sirov, bezobziran. Čisto, ali avanturistički obučen. Anita se
trgne, savlađuje se.)

TOLKENING: Gospodine... Torkel! Dobar dan, dragi moj čoveče! I to danas – u nedelju!
Nadam se da se nije dogodila nikakva nesreća, pošto me inače nikada ne posećujete.
TORKEL: O, prečasni! Zašto bi bila nesreća! To je zbog one stvari, znate. Doneo sam vam još
desetak.
TOLKENING: Desetak...?
ANITA (brzo): Tražila sam od čoveka da mi donese nekoliko zečeva. Verovatno je zato došao.
TORKEL: Da, tako je... Zato sam došao. Sasvim tako.
TOLKENING: A, tako... Ali... ali... hm.
TORKEL: I samo sam hteo da kažem da više zaista nema nijednog. Zaista nema – nigde. Da.
ANITA (teško diše): Nema više ni potrebe.
TORKEL: E, pa onda – dobro. Ja sam takođe hrišćanin, znate. A oni su ipak...
ANITA: I vi sada želite svoj novac...
TOLKENING: Koliko vam dugujem?
TORKEL: Još dvesta maraka, prečasni.
TOLKENING: Dvesta... !! Da, dobro... Sačekajte... Odmah ću vam doneti novac. (Odlazi
brzo, ali nesigurno, u sobu iz koje je maločas izašao.)
ANITA: Čoveče! Čoveče! To je gnusno! Čujete li me? Sasvim gnusno!
TORKEL: Ali... ali... lepa, lepa gospođo... šta je trebalo da uradim? Lepa, lepa gospođo! Da –
Torkel je muškarac, shvatite to. Ali isto toliko dobar kao i zveri, uvek, uvek. Hm! Lepa, lepa
gospođo... (Prisloni se uz nju.) To vam kažem. Još uvek ih, još uvek, još uvek imam!! Ali...
Hm... Cena – vi znate koja je cena, lepa gospođo... Novac! Šta će mi novac?! Ako vi hoćete!
Hm!! Uvek! Uvek!! Da. I niko nikada neće saznati. Čekaću pored kolibe na jezeru kada počne
da se smrkava... (Anita se polako odmakne od njega, gotovo skrhana.)
TORKEL: Išli smo zajedno u seosku školu, Anita – ne smeš... ne smete to da zaboravite. Hi,
hi, hi, hi! Sećate li se? Torkel – Torkel – kakav momak! A šuma – mračna šuma! Hm... čovek
zaboravlja svoja dobra dela, a loša nikada ne zaboravlja, Anita. Znaš – uzmi – i vrati. To ume
Torkel...
TOLKENING (ulazi): Evo... Evo vam vaših dvesta DVADESET maraka. Zadovoljni?
TORKEL: Pošteno. Hm... (Uzima novac, gleda ga, vraća ga svešteniku.) Torkelov poklon
siromašnima. Da – ja to dajem. Eto – ja ne idem u crkvu, ali sam ipak hrišćanin, shvatate?
TOLKENING (ukočeno): Da... Pa... Dobro... Objaviću to na propovedi sledeće nedelje.
TORKEL: Ne, ne daj bože! Ako date svoj skroman prilog, to ne treba niko da zna. Da! Toliko
znam!
TOLKENING: Kako želite. Ovo je... veoma plemenito od vas.
TORKEL: A sada moram da idem. Bilo mi je veliko zadovoljstvo! Zaista veliko zadovoljstvo,
prečasni!
TOLKENING: Mnogo vam hvala, gospodine Torkel. Nadam se da putem nećete imati
neprilika.
TORKEL (iza vrata): Ne brinite. Onda, laku noć, gospođo Tolkening! (Izlazi.)

(Sve to vreme Anita kao skamenjena stoji kraj velikog prozora.)

(Tolkening uznemireno hoda po sobi i najzad se sruči na stolicu, zagnjurivši lice u

šake.)

ANITA (brzo se sabere, požuri do njega, prođe mu rukom kroz kosu): Ne ljuti se na mene,
Fridriče. Samo nemoj da se ljutiš na mene!
TOLKENING (jedva ustaje): Ali ovo zaista mora da se završi. Da, mora. Tome mora doći
kraj.
ANITA: Da – svakako... Svakako... tako će i biti. I – i... (zacrveni se) sutra – ili možda
prekosutra bilo bi bolje da prenesemo tvoj krevet u moju sobu. Mislila sam da ti to kažem.
TOLKENING (slabo se smeška, u očima su mu suze): Ti si mi ipak tako dobra žena... Ima
nešto sasvim duboko u tebi, nešto što stremi našem velikom Gospodu. Vidiš... možda na kraju
ne treba tebe kriviti zbog ovih stvari, možda uopšte nema ni govora o krivici. Hoću da kažem
– klanje svih tih životinjica – najzad, to su tako strašljive životinje...
ANITA (brzo): Da, da. Svakako. One su zaklane tako... brzo, tako da uopšte ništa nisu osetile.
TOLKENING: Kada to ne bih znao, Anita, ne bih uopšte mogao da podnesem tu strahotu!
ANITA: Možeš da budeš potpuno miran. A sada – najzad – dolazi naš doktor Jubl i njegova
sestrica – tvoja... tvoja... mladalačka ljubav...
TOLKENING (zacrveni se): Oh!
ANITA: Biće uzbudljivo... i – zabavno. Čekaj samo. Sve će se dobro završiti, videćeš.
(Kucanje.)
TOLKENING (sabere se): Napred! Napred!! (Ulazi doktor Jubl. To je samouveren čovek koji
oko sebe širi svoj čvrsto utvrđen pogled na stvari. Sportski je obučen.)
TOLKENING: Pa? Gde je Agata?
DR JUBL: Još se nije spremila. A pošto nisam hteo da nas mnogo čekate...
ANITA: Sasvim ste dobro uradili, gospodine doktore.
DR JUBL: Ah, nemojte tako zvanično – doktore...
ANITA: Kako želite... Idem da vidim mogu li nekako pomoći vašoj sestrici da malo požuri.
TOLKENING: Da, to bi bilo najbolje, Anita!
DR JUBL: Siguran sam da će joj to pričiniti veliko zadovoljstvo, gospođo Tolkening.
ANITA (sa uzbuđenjem): A onda ćemo malo puštati muziku, pevati i igrati i upaliti svetionik.
(Izlazi.)
TOLKENING: Ha, ha, ha, ha! Da popijemo po čašicu rakije? Dođi, Johanese. To je najbolje
što možeš dobiti na istoku.
DR JUBL: Svetionik? O čemu se radi?
TOLKENING (puni čaše): Svetionik? Ah, da. To je ovaj veliki prozor. To je posebna stvar.
(Spusti bocu i povede dr Jubla ka prozoru.) Neko je došao na izvrsnu ideju da kuću za
sveštenika i crkvu sagradi izvan naselja na ovom brdu. Pogled je odavde izvanredan. U
podnožju možeš da vidiš veliko jezero između brda, a onda, u daljini, ali ipak jasno, vidi se
nama najbliži grad. A ako imaš naročito izoštren vid, tamo, daleko na horizontu, možeš da
vidiš tornjeve naše prestonice. A iz našeg dvorišta možeš da se spustiš pravo na obalu jezera.
Tamo se nalazi jedna koliba, zatrpana snegom. Mi uveče palimo ovu lampu na prozoru i
ostavljamo je da gori sve do jutra. Tako ona služi kao svetionik stanovništvu ove oblasti pri
plovidbi preko jezera ili ribarenju. To je dobra i ekonomična lampa na gas, mora da se kaže. A
kad je vreme naročito olujno, mi postavimo ovo izuzetno glatko ogledalo iza lampe. O – tada
zaista sija, razastire zrake kroz noć kao da same zvezde pokušava da nadsija! Sjajno i
uzvišeno zadovoljstvo! I zaista je čudno osećanje kada čovek sedi ovde znajući da se ljudi
kreću kroz grad i gledaju gore i vide naš svetionik.
DR JUBL: To je svakako neobičan i zaista divan kraj.
TOLKENING: Da. A tamo – odmah iza naselja – tamo počinje velika šuma prepuna močvara
koja dopire do samog srca Rusije. Na mapi se to ne vidi. Možeš da pešačiš odavde sve do
Crnog mora i možda čak do Sibira, a da ne izađeš iz šume. A ako ovde staneš i oslušneš,
možeš da osetiš kako veliko srce Azije pulsira kroz tvoje vene.
DR JUBL: Siguran sam da i sama pomisao na to može da dovede do ushićenja. Snažne
ličnosti – kao tvoja supruga, na primer – mogu da zamislim – moraju zadrhtati pri pomisli da
mogu u svakom trenutku nesputano jurnuti duboko i sve dublje i dublje u snegom i ledom
prekrivenu divljinu!
TOLKENING: Ima dosta istine u tome što govoriš. Anita je rođena u jednom od okolnih
naselja. U vreme njenog detinjstva ta sela su bila zaista duboko u šumi.
DR JUBL: Ta snaga te je, zapravo, i potčinila?
TOLKENING (smeje se): Da – zaista me je potčinila. Ali tako je uzvišeno biti svladan
nesputanom snagom.
DR JUBL (okleva): Hm – da. Izgleda da tu postoji naročita vrsta zadovoljstva.
TOLKENING: Svakako.
DR JUBL (krene ka stolu): A vi nemate dece...?
TOLKENING: Nnne... Imali smo jednu devojčicu posle godinu dana braka. Ali je vrlo brzo
umrla... (Okleva.) Anita nije imala mnogo vremena za dete, čini mi se. I, na kraju, možda je
detešce jednostavno umrlo jer nije bilo dovoljno voljeno – od svoje majke...
DR JUBL: To je moguće... Bez ljubavi deca iskopne...
TOLKENING (pomalo iznenađen): Svakako! To se upravo i dogodilo...
(Sednu jedan nasuprot drugoga. Tolkening podigne čašu. Piju u tišini.)
TOLKENING: Mislim da si jednom napisao kako uopšte nemaš nameru da se ikada oženiš...
DR JUBL: Jedva da je i jedan brak od stotinu srećan u Evropi. A ako si pored toga strogo
kažnjen od prirode kao što sam ja, onda nema izgleda za srećan porodični život.
TOLKENING: Kažnjen? Moram da priznam da nikada nisam primetio...
DR JUBL: Uvek si bio naivan momak. Da, da. Moja kazna je u tome što uvek dopirem do srži
stvari. Ponekad mi se čini da imam jedno čulo više. Izgleda da je u tome stvar. Sve
najskrivenije tajne čoveka koji stoji preda mnom otkrivaju mi se u deliću sekunde. To je ono
što mi život čini tako teškim – a i to što ću tim... (Naglo, ogorčeno.) Šta me se tiču sve te
gomile tajni ljudi koje čak ni ne znam!
TOLKENING: To je zaista ozbiljan argument protiv braka. To svakako shvatam.
DR JUBL: Zaista? A, ne! To ipak nije pravi razlog. On naime leži mnogo, mnogo dublje.
Meni je drago da ti o tome govorim. Jer ova otuđenost koja se između nas stvorila u proteklih
deset godina mora biti razbijena na samom početku, Fridriče Tolkeninže.
TOLKENING: Nesumnjivo da tako treba da bude. (On je bez daha i napet.)
DR JUBL: Molim te, nemoj pogrešno da protumačiš ovo što ću ti reći. (Sedne.) U normalnom
braku žena mora da se plaši muža!
TOLKENING (slabašno): Da... da. Prirodno...
DR JUBL: To je zakon protiv koga niko ne može. Muškarac mora da traži onu ženu za brak
koja ga se plaši! Jer žena, to moraš da shvatiš, želi da upozna strah u ljubavi.
TOLKENING: A šta ako to nije slučaj?
DR JUBL: Onda će žena prezirati muškarca!
TOLKENING (nelagodno): Ali – ona mora da se divi njegovom umu!
DR JUBL: Žena se divi bogu ljubavi. To je ženski princip. Žena hoće da bude uplašena,
ophrvana strahom kada voli. Za nju muškarac mora da bude tako
strašan da će ona poželeti da umre od straha.
TOLKENING: Ali – ali ja sam siguran da takvi muškarci više ne postoje – bar mi se tako čini.
DR JUBL: Među nama civilizovanim Evropljanima izvesno je da takvih muškaraca nema. Ali
tu su Crnci i Kinezi i ostali odvratni muškarci kao onaj koga sam video u dvorištu kada sam
dolazio.
TOLKENING (šokiran): Torkel... !
DR JUBL: Takvi muškarci sve smeju da učine, sve! Čak i ono što voljeni suprug ne sme!
(Tolkening ustane i uznemireno odšeta.)
DR JUBL: Gledaj. Uvek je ovako sa svim stvorenjima. Mužjak je onaj koga se plaše. Oči
moraju da usplamte kada on zove!
TOLKENING: Ali tako nije nigde, nigde više u Evropi nije tako.
DR JUBL: Sigurno da nije u braku. I zbog toga je žena tako nezadovoljna. (Takođe ustane.) A
ako ne može da pronađe takvu snagu, onda žena pokušava da to brojčano nadoknadi. A mi,
ograničeni muškarci, to onda nazivamo neverstvom.
TOLKENING: Ali, gledaj, ima žena...
DR JUBL: Da – koje se zadovolje. U tom slučaju one čine isto što i pauci. Proždiru svoje
mužjake posle čina, sa kožom i kosom, shvataš li?
TOLKENING (uzbuđeno hoda po sobi): To što pričaš je užasno.
DR JUBL: Mi smo se u svakom pogledu pomakli ka duševnom životu. A žena nas nikada nije
sledila. Ona je ostala tamo gde je i bila na početku vremena. I sada mi muškarci ne možemo
više da ih zadovoljimo. A upravo iz razloga što još uvek hoćemo da zadovoljimo ženu,
moramo da podvrgnemo telo ogromnom naporu. Ali to je degeneracija. Jer za muškarčeve
mošnice to je razdiranje! Ništa drugo. U svetloj prošlosti muškarca davnih vremena ovog
razdiranja nikada nije bilo. A razdor je – sve veći. Ne može se predvideti kakav će biti kraj.
 (Pejzaž u pozadini lagano tone u sumrak.)

TOLKENING (sa olakšanjem): Mislim da tvoja sestra... i Anita... dolaze.

DR JUBL (brzo): I što smo mi muškarci dalje od primarnih nagona, to su žene manje
zadovoljne nama.
TOLKENING: !
DR JUBL: I još jedna stvar. Znaš li ko je kriv za čitavo to užasno stanje stvari? (Tolkeningovo
čuđenje raste.)
DR JUBL: Ti! Ti!! Ti!!! Ili – ako ti više odgovara – On, u čije ime ti ideš među ljude! On!
Hristos!! A siguran sam da ti nikada nije palo na pamet da su sve velike religije sveta imale u
vidu samo muškarca. Žena uvek ostaje nedodirnuta velikim porukama spasenja. I Mojsije...

(Agata Jubl i Anita ulaze.)

TOLKENING (očajnički pokušava da napravi šalu): Sjajno, upravo ste došle u pravom
trenutku. Johanes Jubl je upravo bio na putu da me potpuno zatrpa gomilom teških reči.
AGATA (ljupka omalena plavuša, pruža mu ruku): Zaista je divno kako vi ovde živite. A ovo
je sigurno svetionik o kome ste mi pričali, gospođo Tolkening.
TOLKENING: Da, jeste.
ANITA: Ja mislim da je čitava ta hrišćanska pitomost bljutava. Kakav je smisao svega toga,
ako neki ljudi ne vide ništa loše u tome što svojim najboljim prijateljima ustupaju onu manje
prijatnu polovinu kuće. Mada je i ona vrlo prijatna. (Tolkening je zanemeo.)
DR JUBL (polako, naglašavajući): Moderni slabići kao mi tu ništa ne mogu da urade,
gospođo Tolkening.
ANITA: Sigurna sam da ste u pravu. Zar ne, Tolkeninže?
TOLKENING: Ne znam šta hoćeš da kažeš... Hajde da večeramo.
AGATA: Ja sam još uvek toliko umorna da zaista ne mogu ništa, osim možda šolju čaja, ako
nemate ništa protiv.

(Sedaju za sto dok Tolkening sipa čaj.)

TOLKENING: Znate, naša služavka će ovu noć provesti u selu.

ANITA: Da – njena kći se porodila.
AGATA (gleda kroz prozor): Zaista je divno ovde na vrhu brda.
ANITA: A sutra ćemo nas dve da se izvezemo trojkom u šumu. Bez zvončića! Jer ne smemo
da uplašimo divlja stvorenja i čudne prilike u onom gustom rastinju. (Agata i Anita se
pogledaju. Agata je začuđena.)
DR JUBL: Tek sada sam primetio da imate i oružje.
TOLKENING: Da – i to je veoma dobra puška, mora da se kaže. Ali prirodno – ja ne pucam.
Urezao sam „misericordia” na kundaku.
ANITA: Kako možete da zamislite da čovek kao što je on može da prisloni kundak uz obraz!
A ni vi sigurno ne biste ništa pogodili. Ali u dubinama šuma žive strašni lovci sa velikim
crnim bradama, okoreli razbojnici koje čovek nikada i ne vidi. Kada sam bila devojčica bio je
jedan koga su zvali Riđogrudi, jer je imao riđe malje po grudima, zamislite samo. Riđe malje!
Kako jezivo mora da je to bilo.
TOLKENING: Ne bi trebalo da pričaš o tim razbojnicima, oni postoje samo u mašti devojaka.
Gospođica Jubl je sasvim pobledela.
ANITA: Jednom su upali u naše selo, ja sam bila u gradu. Odveli su sve žene. I sutradan sve
žene su se vratile sveže i čile. (Živahno.) Zamislite samo: razbojnici ih nisu ni takli. Dali su
im poklone od zlata i srebra i pustili ih da idu. To su bili pravi muškarci!!! Da...
AGATA (drhteći, bleda, oči joj plamte): Zar zaista ovde postoje takve stvari?
TOLKENING: Nekada davno – možda – ovde kao i svuda. Ali ovde to traje malo duže nego u
ostalim krajevima zemlje. I zbog toga što je ovde život usporen, sve to živi jasno i sveže u
narodnoj svesti. Ja obično volim da slušam o tim stvarima. Jer još uvek u meni živi nedoraslo
dete koje želi da oseti bliskost sa užasavajućim starim pričama i epovima.
ANITA (prasne u smeh, a onda se brzo nakašlje da bi prikrila smeh): Ti si velika sanjalica,
Tolkeninže. Zamislite, on i danju sanja.
TOLKENING: Da, ponekad prilegnem samo da bih na trenutak sanjao. I upravo sam napisao
jednu veliku knjigu o snovima.
DR JUBL (koji je seo): To ti verujem. Ovde u Istočnoj Pruskoj ima tako mnogo vremena.
TOLKENING: Zapravo, ja imam mnogo posla.
DR JUBL: Posla. Naravno! Ali tu postoji nešto sasvim drugo. Mislio sam da ovde u pravom
smislu reči postoji ogromna količina VREMENA! I moraš mi dati da pročitam tvoj rukopis.
TOLKENING: Rado, rado. Naišao sam na sasvim neobičan trag i verujem da će to zanimati i
lekare.
ANITA: Vi zaista ništa ne jedete, gospođice Jubl? (Agata potvrdi.)
ANITA: Onda – možda bi nas dve – mogle...

(Dug otegnut hrapav urlik spolja.)

ANITA: To sam upravo i mislila! (Ustane.)

(Tolkening uplašeno pogleda Anitu.)

(Agata, koja je skočila sa stolice, sada zuri bez reči u Tolkeninga sa užasnutim
pogledom.)
(Dr Jubl je ispustio nož i viljušku koje su pale na sto sa zveketom i prestao da žvaće.)

TOLKENING (polako): Molim vas, ne plašite se toliko. Sve je potpuno u redu. Zaboravili
smo da vam spomenemo da imamo vukove...
AGATA (užasnuto): Vukove... ovde?
DR JUBL: Prave vukove? Usred bela dana? (Ustane.) To moram da vidim.
TOLKENING (zadrži ga): Ne, ne. Ne možete ih spaziti na otvorenom. Oni veoma retko izlaze
iz dubina šuma, pa čak i tada se pojavljuju samo kada su zime žestoke. Mada su se prošle
godine pojavili u neuobičajeno velikom broju, a ove godine ih je još više.
AGATA: Pa onda... gde su vukovi koji su upravo urlikali?
ANITA: Pođite sa mnom, Agata. Pokazaću vam vukove. Ne plašite se. Iza rešetaka su. Nema
ama baš nikakve opasnosti.
TOLKENING: Da – baš nikakve. Johanese, pokazaću ti ih kasnije, ako želiš.
DR JUBL: To je svakako neobično. Da – naravno! Pođi samo, dete. Najbolji način da pobediš
strah od divljih životinja je da se nađeš oči u oči sa njima.
TOLKENING: Ionako smo malopre odlučili da se konačno oslobodimo životinja.
ANITA: Oslobodimo? Da... možda ćemo to učiniti. Jedne od njih možda. Da... možda bi
mogao da ubiješ jednu od njih.
TOLKENING: Ja? Pa... možda bi neko drugi mogao.
ANITA: Neko drugi? O – pomisli samo kako bi taj neko mogao da muči jadnu životinju!
TOLKENING: O tome ćemo morati da razgovaramo. Ne možeš očekivati od mene da ubijem
zatvorenu životinju koja ne može ni da se brani ni da pobegne.
ANITA: Onda će morati da ostanu u životu.
AGATA (baci brz, prodoran pogled ka bratu. Ustane i krene): Hajdemo onda, ako hoćete...
ANITA (uzbuđena, prati je): To je strahovito uzbudljivo, videćete. (Odlaze.)
 (Dr Jubl je prekinuo večeru i lagano šeta gore-dole po sobi.)

(Tolkening sedi i gleda u pod.)

(Veče polako počinje da se spušta.)

DR JUBL (stane): Koliko članova broji vaša menažerija?

TOLKENING: Dva vuka. Mužjak i ženka. Ali zaista su bezazleni. Međutim, u poslednje
vreme, što je dosta čudno, oni su postali uzrok sve većih nesuglasica između Anite i mene.
DR JUBL: A kako ste uopšte uspeli da uhvatite te životinje?
TOLKENING: Njih je, naravno, neverovatno teško uhvatiti. Anita ih je dobila na poklon pre
dve godine – od onog neprijatnog tipa koga si video napolju kada si dolazio. Tada su bili
sasvim mali – kao psići. U šumi žive usamljeni šumari koji odgajaju mlade vukove kao pse
čuvare. Naravno – kada previše narastu – moraju biti ubijeni.
DR JUBL: To je zaista zanimljivo! I tako ste vi odgojili ta dva vučića...
TOLKENING: Da – odgojili smo ih. Ili, bolje rečeno, Anita se o svemu sama brinula. Ona
ima slabost prema neobičnim stvarima. A ako je to još i na bilo koji način opasno, pa makar i
sasvim malo – to je upravo ono što najviše voli.
DR JUBL: To znači da su te zveri proždrale čitavo brdo mesa za ovih nekoliko godina.
TOLKENING: Ne, nije baš tako. Ako bi se sve to stavilo na jednu gomilu – da – onda bi to
verovatno tako izgledalo. Ali meštani iz sela donose mrtve mačke, vrane i ostale otpatke.
Uvek su bili raspoloženi i spremni da nam pomognu da nahranimo vukove. Ljudima se
dopada pomisao da parohija ima vukove kao domaće ljubimce.
DR JUBL: A oni su sada porasli i ojačali.
TOLKENING: Da – naravno. Pogotovo mužjak. On je izuzetna životinja. Ženka izgleda
pomalo neuhranjena jer izgleda da ne voli mnogo da jede.
DR JUBL: Da... da... I šta će sada biti sa životinjama? (Ponovo je seo.)
TOLKENING (gleda ga začuđeno. Posle kratke pauze, oklevajući): Moram da priznam,
pojavile su se prilične poteškoće na koje u početku nismo računali.
DR JUBL: Poteškoće?
TOLKENING: Da... Meštani su se iznenada okrenuli protiv životinja... razumeš...
DR JUBL: Čovek bi trebalo da ceni što su uopšte...
TOLKENING: Da, da. Ali onda bi trebalo da nam daju vremena da se oslobodimo tih
stvorenja.
DR JUBL (zamišljen): Ko zna šta se iza svega toga krije...
TOLKENING (trgne se): Eh, hoću da kažem, odjednom su prestali da donose hranu za
životinje, jer misle da one mogu postati opasnost za selo. A ja ti kažem – zveri su sigurno
zaključane. A Anita ih zaista čvrsto drži u rukama i veoma su poslušni – kao verni psi čuvari.
Pogotovo vuk. Vučica hoće da ugrize, to je istina.
DR JUBL: Ako te dobro razumem – našao si se u dosta neobičnom sukobu sa tvojom
parohijom... To je svakako veoma nezgodno.
TOLKENING: Da – svakako da jeste. Ali ljudi moraju da pokažu malo razumevanja! Ne
mogu tek tako da pustim životinje. Zamisli samo kakva bi nesreća mogla da se dogodi!
DR JUBL: Zašto ih jednostavno ne ubiješ?
TOLKENING (ustane, hoda po sobi): Znaš, ja držim patke i kokoši i jagnjad. Volim ta
stvorenja svim svojim bićem. Ona mi jedu iz ruke i to je čista radost kada idem dvorištem. I –
kada nedeljom obučem mantiju i izađem iz kuće krenuvši ka crkvi, ti mali nevaljalci se sjate
oko mene, kokodačući i krešteći, pocupkujući i tapkajući iza mene; jagnjad mi se trlja o noge
– ne bih želeo da preterujem. I sam ćeš videti kako to deluje na meštane. Mislim da bez
hvalisanja mogu reći da sam najomiljeniji pastor u parohiji i da ljudi čak dolaze na propovedi
iz udaljenih krajeva, a naša crkva je često premala da primi sve vernike.
DR JUBL: Verujem ti.
TOLKENING: Ali misliš li da bih ja ubio i jedno od tih stvorenja zbog hrane? Ne, Johanese,
ne bih. Oni su stvoreni da žive sve dok prirodno ne umru, a ako je to jako mučno, dajem ih
nekim siromašnim ljudima. Previše ih volim.
DR JUBL: A tvoja supruga deli sa tobom ovu ljubav prema životinjama?
TOLKENING (ponovo sedne): Gledaj, evo kako je. Ona mnogo voli divlje životinje ili –
kako da se izrazim... ne deli sa mnom ljubav prema nezaštićenim stvorenjima. Ali vukove,
vukove voli strasno! I mi ih se do sad nismo oslobodili samo zato što bi je to strahovito
povredilo. Ne želim da budem prestrog povodom toga. Jer bi to kasnije lako moglo da dovede
do nesuglasica između nas.
DR JUBL: Ali to ćeš pre ili kasnije morati da uradiš.
TOLKENING: Da... Sada se vodi tihi rat između meštana i mene. Jer izvesno je da mi oni
nikada ne bi iskreno rekli šta žele. Previše me vole da bi to učinili. I zbog toga – bar se meni
tako čini – čitava bitka odigrava se u mislima. Zapravo, izgleda kao da ključna stvar u ovoj
priči ostaje nevidljiva za oči. Siguran sam da to nećeš razumeti.
DR JUBL: Razumem i suviše dobro, ne brini!
TOLKENING (iznenađen): Tako! Pa šta mi onda savetuješ da uradim?
DR JUBL: Pre nego što bilo šta kažem, moraću da ti postavim nekoliko pitanja.
TOLKENING: Sve je upravo onako kao što sam ti rekao...
DR JUBL: Naravno. I izvrsno si zaključio da imaš utisak da se u mislima više odigrava nego
što se očima može videti. To je veoma moguće. Svi ljudi imaju neko naročito fino razvijeno
čulo za unutrašnja uznemirenja svojih bližnjih. Ljudima nesvesno rukovodi čudovišan princip
kojim čovek i ćuteći odaje svoje najskrivenije misli čitavom svetu.
TOLKENING: To je bez sumnje tačno. Ali ne razumem kakve to veze ima sa vukovima.
DR JUBL (uzdišući): Vukovi... Vukovi...

(Tolkening ustane i korača po sobi u neprijatnom iščekivanju.)

DR JUBL: Reci mi, Tolkeninže, ko hrani vukove?

TOLKENING: To je oduvek činila Anita. I možeš mi verovati – uživa u tome. A ja hranim
jagnjad – naravno, jer ona, najzad, ne može sve da stigne, a stara služavka ne bi mogla da sve
to obavi sama.
DR JUBL (uzdišući): I ona im baca mrtvu divljač u kavez...
TOLKENING: Upravo tako. Ali ja sam svima jasno dao do znanja da nijedna životinja neće
patiti. Ta stvorenja – a ona su uglavnom štetočine – zaklana su tako... tako brzo da ništa ne
mogu da osete.
DR JUBL: Mogu da za mislim kakva je to uteha za tebe.
TOLKENING: Da – jer bi drugačije bilo nepodnošljivo.
DR JUBL: A vučica – kažeš – slabo napreduje?
TOLKENING: Nnne... Znaš li do kog sam zaključka... ovaj... došao?
DR JUBL: ?
TOLKENING: Da Anita ne voli mnogo vučicu. I ja potpuno razumem zašto. Jer je vuk, znaš,
jedna neverovatno snažna i prelepa zver. Ima zbilja sjajno krzno i zaista užasavajuće čeljusti.
DR JUBL: I nikada nisu imali mladunce?
TOLKENING (zapanjen): Eh, o čemu ti misliš. Kako bi mogli?! Znaš, ipak, ima tu još jedan
(osmeh) pikantan dodatak. Aniti je veoma stalo da životinje nikada ne budu zajedno.
DR JUBL: Hoćeš da kažeš – da su u odvojenim kavezima?
TOLKENING: Svakako – kovač nam je napravio rešetke. I tako one ne mogu da dođu u
dodir.
DR JUBL: Da... da... (Kratka tišina.) Moram da priznam da je ovo veoma zanimljiva priča.
TOLKENING: Da – to svakako jeste. I sam ćeš videti kako Anita sija kad se vrati.
DR JUBL: Je li?
TOLKENING: Pa, možeš da zamisliš, prirodno je da je to uzbudi. Jer ući u kavez nije
bezopasno. I baš me tom neobičnom snagom i moći Anita opčinila, kao što sam ti već rekao.
DR JUBL (ustane): Reci mi, Tolkeninže, ako hoćeš – i. molim te, izvini na ovako intimnom
pitanju: koga bi se radije odrekao, kada bi bio primoran da biraš: žene – ili Hrista?
TOLKENING (prestrašen): To... to je... čudovišno pitanje, Juble! Sveto pismo...
DR JUBL: ... kaže ovo ili ono, to već znam. Ali ono takođe kaže mnogo toga što sveštenstvo
nije još shvatilo i verovatno da, budući to što jeste, nikad neće.
TOLKENING: Rešio sam da se o tome sa tobom ne prepirem. Ali umesto odgovora, reći ću
ovo: neću se odreći ni Hrista ni svoje žene.
DR JUBL: Zar ne vidiš, Fridriče Tolkeninže, da te ona proždire sa sve kožom i kosom? Njoj
je potreban razbojnik, razumeš li me, razbojnik sa crvenim maljama na grudima!
TOLKENING (lako se nasmeje): Ti misliš, pretpostavljam, da je trebalo da uzmem Agatu?
DR JUBL: O – moja sestrica! Tim krhkim ženama je čak potrebniji razbojnik sa crvenim
grudima!
TOLKENING: Da... u tom slučaju ne shvatam šta hoćeš, ja sam još uvek oženjen čovek.
DR JUBL: Reći ću ti šta treba da učiniš, Tolkeninže. (Tiho i energično.) Odmah – ali odmah –
čim ona uđe, ti treba da izađeš i da sekirom umlatiš moćnog, lepog vuka!
TOLKENING: Treba da ubijem tu životinju koja nije učinila apsolutno ništa loše, tek tako?
DR JUBL: Da – Tolkeninže, treba! Sasvim surovo i bez srca da mu smrskaš lobanju! Treba da
ga smoždiš, da ga sravniš sa zemljom!
TOLKENING: Molim te, smiri se, Johanese. To sigurno neću učiniti.
DR JUBL: Onda znaj da ti nema po moći, prijatelju. Zar ne vidiš da je ona počela da te
proždire od stopala nagore?
TOLKENING (odlučno): Uzbuđen si. Shvatio si da sam drugačiji nego što si mislio.
Zaboravio si se. U svakom slučaju, vodiću računa da više nikada ne započnemo ovu temu. I –
ja poštujem brak kao što nam je apostol Pavle preporučio...
DR JUBL: Pavle! Da, da! Taj Pavle! Prosto je neshvatljivo kako se on ogrešio o čovečanstvo.
On je prećutao ili nije shvatio da je Hristos vama rekao: Neprijatelji čovekovi postaće njegovi
ukućani – nego je neprestano ponavljao ono što je Prorok posle toga uzviknuo: Nedaj ustima
svojim da govore protiv one koja ti leži u naručju! O, bože! Zašto ne shvatiš sve to?! Zašto
tako slepo i sramno okrećeš leđa posledicama tvog hrišćanstva! Zar ne vidiš da su crkva i
pozorište postojali dosad samo za muškarce, mada su upravo žene te koje često posećuju te
institucije! Zašto?! – samo zato jer moraju nekako pronaći izlaz iz lavirinta tih suprotnosti na
koje ih njihovo večno nepromenljivo telo stalno primorava.
TOLKENING (potpuno slomljen): Ja... ne znam... šta... da mislim o ovome, Johanese Juble...
DR JUBL: Zašto od jadnih ljudi skrivaš činjenicu da žene nesvesno žive u potmuloj večnoj
čežnji da ih jednoga dana siluje gorila? To je zakon prirode, zašto to ne priznaš? Izgleda kao
da je taj Hristos napamet znao čitavu nemačku legendu o Zigfridu. Mora da negde postoji
neko ko će otvoreno reći ono što muškarci potiskuju, ili ne mogu, ili ne smeju da kažu!! Ako
se to otvoreno kaže, Tolkeninže, onda stvari nisu tako loše... Jer kada se nešto otvoreno izrazi,
tada na neki način to polako počinje da se sređuje samo od sebe...
AGATA (brzo ulazi u sobu. Stane i pokuša da priguši veliku uznemirenost): Oh... to je bilo...
užasno... Nisam mogla da izdržim!
DR JUBL: I tako si pobegla...
AGATA: Da... jer bih se inače... verovatno onesvestila...
TOLKENING: Bez sumnje da to nije za slabe nerve.
DR JUBL: Agatini nervi nisu nimalo slabi.
AGATA: Viđala sam divljije i razjarenije životinje i čak ih i dodirivala. (Uzdrhti.) Ali ovo je
bilo drugačije, čudno... spopao me neki poseban osećaj užasa. (Iskolačenih očiju.) U vazduhu
se osećala neka neobična i teška borba.
TOLKENING: Borba?
AGATA (baci pogled na njega): Ne znam.
TOLKENING: Jesu li bili nahranjeni?
AGATA: Da – vučica – komadom mesa. Proždrala je to u jednom zalogaju. A vuk je bio
strahovito ljut, jer nije dobio ništa. Gospođa Tolkening je rekla... Mora da ima... čistu njušku...
TOLKENING: Da... Anita je veoma pedantna sa zverima, upravo kao ja sa jagnjadima.
(Agata pilji u njega u čudu.)
DR JUBL: Komadom... mesa...
AGATA: O – bilo je takođe i nekih zečeva...
DR JUBL: Zečeva?
TOLKENING: Da – od kako su meštani prestali da nam donose hranu za životinje to smo im
– ovde-onde – davali i zečeve.
AGATA (njeno čuđenje raste): Ali... tek tako bacati jadna stvorenja zverima... To nikako ne
bih mogla da podnesem. Mada se to danas nije ni desilo.
TOLKENING: Pa... na kraju... oni su već zaklani...

(Dr Jubl netremice gleda u Agatu.)

AGATA (zapanjena): Da... da... neko ih kolje.

(Dr Jubl se izmučeno svali na stolicu.)

TOLKENING: A sada je vreme da zaboravimo na te vukove... (Krene prema velikom

prozoru.) Sunce zalazi. Još samo nekoliko minuta i upalićemo svetionik. Mnogi su otišli da se
klizaju po jezeru.
ANITA (ulazi, brišući ruke maramicom): Zbog čega ste pobegli, gospođice Jubl? Imala sam
još nešto da vam kažem.
DR JUBL (zamišljen): Svi ti ljupki i tako nežni mali zečevi...
AGATA (trgne se): Nisam ništa rekla!
ANITA (okrene se, prezrivo i zajedljivo): Ha, ha! Vi... slabići...
TOLKENING (vrati se do stola, zamišljen): Ja... ne razumem...
ANITA (kako se radnja nastavlja, govori sve sporije i sporije i kao da je opsednuta): Ima
jedan čovek u selu – ne Torkel, jer on nikada ne bi činio takve stvari – taj čovek nikada ne
propušta nedelju u crkvi, i kleči i moli se pre i posle jela i svaki dan peva psalme tako da sve
odzvanja! On je iskreno odan i veran hrišćanin, kao što svi znaju! A, zapravo, videla sam ga
kako muči mačke do smrti i ubija zečeve, i dere im kožu pred očima ostalih zečeva koji
čekaju na red.
TOLKENING (zuri u nju sa zaprepašćenjem): Je li... to... zaista istina?
ANITA (pakosno): Koji je smisao tvoga hrišćanstva ako postoje takve stvari – ili ako
hrišćanstvo ne obraća pažnju na zver koja drema skrivena u ljudskim grudima!

(Dug, otegnut vučji urlik u blizini prozora. Svi, izuzev Anite, ukoče se od užasa.)

TOLKENING: Gospode bože – mora da se nešto dogodilo. (Brzo ode do prozora.) Vučica...
Slobodna je! Vučica je slobodna! Mora da si zaboravila da zaključaš kavez!!
ANITA (tek da bi nešto rekla): Sigurno ti se pričinjava, Tolkeninže.
TOLKENING (blago se buni): Nekako ne voliš vučicu, Anita.
ANITA: Mora da grešiš, Tolkeninže.
TOLKENING: Blagi bože! Ona sada juri prema jezeru!
DR JUBL (skoči na noge): Ko bi mogao da pomisli da je to moguće...
AGATA: Mogla bi lako da se dogodi užasna nesreća!
ANITA: To je sa svim moguće. Pogotovo ako se i deca klizaju po jezeru... Mislim da ćeš
morati da je ubiješ.
TOLKENING: Da... naravno... moram da je ubijem! I to odmah! A ako promašim, moraćemo
da uzbunimo meštane.
ANITA (pretvarajući se da žali): O, bože! Ti ljudi će je izbosti vilama.
TOLKENING: Nišaniću dobro – samo ako se već nije spustio mrak. Idem po kapu. (Krene.)
DR JUBL: Imam dobar pištolj, Tolkeninže. Naravno da te neću pustiti samog.
TOLKENING: Dobro. (Izlazi.)
AGATA (uznemireno): Ako je ovde uvek ovako...
ANITA (bezvoljno je smiruje): Ne – ne, nije uvek ovako. Svaki dan je drugačiji od
prethodnog. Mislim da je tako svuda.
DR JUBL: Da, da. Tako je svuda. Ono što želimo nije nam dozvoljeno, a ono što ne želimo
izgleda da nas poseduje. (Anita i Agata ga hladno pogledaju.)
TOLKENING (u krznenom kaputu i kapi): Možemo da krenemo.
DR JUBL: Da – bilo bi bolje.
ANITA: Zar ti neće biti vruće u tom kaputu?
TOLKENING (skida pažljivo pušku sa zida): Neće! Municija mi je u džepu.
DR JUBL (izlazi): Sačekaj me kod vrata.
TOLKENING (prati ga): Ponesi pištolj.
ANITA: Tolkeninže, na mestu je ubij! Nemoj da jadna životinja umire u mukama... sa
otvorenim ranama na jakom mrazu!
TOLKENING: Učiniću najbolje što mogu, veruj mi. (Izlazi, pažljivo držeći pušku.)
ANITA (proteže se, osmehuje se): Vučica... vučica...
AGATA (gušeći se): Ja... plašim vas se, gospođo Tolkening... To bacanje živih zečeva
vukovima...
ANITA: Vidite kako čovek može da se prevari. Te prepredene uhode kao što je, na primer, vaš
brat – njih je strašno lako prevariti. (Ozbiljno.) Mada ja nikada nisam uradila ono što vi
pomišljate, gospođice Jubl!
AGATA (iznenađena): Niste?
ANITA: A čak i da jesam mali razbojnik – ili razbojnikova nevesta – kako god želite, trebalo
bi da imate na umu da su razbojnici zapravo NAJBOLJI ljudi.
AGATA: Ja zaista o tome ne znam ništa, gospođo Tolkening.
ANITA: Žene ne bi trebalo da budu tako uzdržane jedna prema drugoj... Svirate li klavir?
AGATA (zbunjena): Ne... Ali imam bas i s vremena na vreme pomalo sviram.
ANITA (energično joj prilazi): Bas! Da – bas je dobar! Mogle bismo ponekad da zajedno
odsviramo jedan pravi murki. (Agati je malo neprijatno, odlazi do stola.)
ANITA: A sada ćemo da upalimo svetionik – Pogledajte, sunce je davno zašlo a oblaci lebde
kao da su neka crvena svetilišta usred neba... (Pali lampu i stavlja je na stolicu pokraj
prozora.) I bolje je da odmah okačimo ogledalo; onda možemo da ćaskamo u polutami... sve
dok se... muškarci ne vrate.

(Gromoglasno pobedničko klicanje koje odzvanja iz daljine čuje se sasvim jasno.)

ANITA (trgne se, zakorači nazad u sobu): To... to je bio... Torkel...

AGATA: Šta je to? Šta je TO bilo? Je li vučica nekoga napala?
ANITA: Ona je neopisivo izgladnela; tako da nije lako reći.
AGATA: Ali to je bio nekakav gromoglasan smeh, ako se ne varam...
ANITA: Ljudi u ovim krajevima se ponekad smeju neobičnim stvarima...
AGATA (povlači se na divan kraj peći): Ne... znate... zaista je stravično u ovoj kući...
ANITA (dođe do stola i sedne): Oh – to niste smeli da kažete. Žena mora da se prilagodi
opštim okvirima. I što je uži okvir to mora da bude uzbudljivije za nju. Zar nije čudesno što
čovek ima svest, što može sve to da smisli?
AGATA: Dok sam ovamo putovala, primetila sam da su žene ovde gore uglavnom divlje po
prirodi, čak iako to ne pokazuju mnogo.
ANITA: Žene su ovde gore bez sumnje iste kao i bilo gde, stvar je samo u tome da u
zapadnim gradovima... žene razmišljaju više kao hrišćani. Recite mi, je li moguće voleti
hrišćanina?
AGATA: Šta to govorite, zaboga?
ANITA: Ne mislim hrišćanina određeno. Mislim, postoje li u gradovima ili opšte širom
zemlje još uvek muškarci – za nas... Mislim, muškarci – takvi muškarci koje čim ih ugledate,
u vatri ste, plamtite! Jer to je ono što je bitno...
AGATA: Nikada nisam videla takvog muškarca.
ANITA: Jer hrišćanina – znate – ja sve civilizovane ljude zovem hrišćanima – jer običnog
hrišćanina samo možete napraviti budalom. A na kraju, i žena upadne u to, jer nema drugog
izlaza.
AGATA: Ali ja sam dobra hrišćanka, možete mi verovati.
ANITA: Ma, hajdete! Vi... vi mala hrišćanko! To samo vodi to toga da se žena pravi manja i
beznačajnija nego što jeste, jer drugačije ne bi mogla da bude zastrašena od mužjaka.
AGATA: O – valjda je dovoljno... ako znamo – duboko u nama – ko je pravi gospodar.
ANITA: A, to je! Nežna gospođica i veliki bas! Tu mora da postoji neka veza. A na kraju ćete
obavljati muške poslove. A na samom kraju, živećete moj život, moj, moj, moj život! A vaše
reči će zuriti u vas kao leševi...
AGATA (nervozno pokušava da ustane): Tako se naslađujete kada to govorite...
ANITA: Čega se vi uopšte plašite? Čega to žena treba da se plaši, recite mi? Ono čega se
plašimo je upravo ono što tražimo. Neopisivo je mračno dole, duboko u našem omrznutom
telu. Mi hoćemo da nas siluju. To je odgovor! Hoćemo da nas siluju! Ali pokušavamo da
pobegnemo. Tako je divno bežati kada znamo da nemamo više gde. Na kraju hoćemo da
budemo uhvaćene i rastrgnute. (Njene oči su iskolačene.)
AGATA: Tako se naslađujete kada to govorite!
ANITA: I onda biti ubijena u zadovoljstvu! To je lepo... (Vuk zavija iz kaveza.)
ANITA (ustane i potpuno se uspravi): Vuk... Vuk... zavija za ženkom koju nikada nije dobio!
(Podrhtava čitavim telom.)

(Agata se prisloni uz peć drhteći i gotovo onesvešćena.)

AGATA (primeti je): O! Nije vam dobro. (Smeje se.) Kakav neobičan vrhunac...
AGATA: Boli me glava. I... tako sam umorna...
ANITA ( živahno): Trebalo bi da legnete – zaista bi trebalo. Ovde na divan. Udobno je.
Doneću vam neke pokrivače. Uopšte vas neću uznemiravati... Imam nešto da uradim...
Stvarno bi trebalo da odspavate – dok se muškarci ne vrate.
AGATA: Možda bi zaista mogla malo da prilegnem...
ANITA: Svakako! Trebalo bi. Nova iskustva tako zamaraju. (Odlazi u svoju sobu, ostavi vrata
otvorena, tamo upali lampu. Vrati se s pokrivačima.)
Možda ne bi trebalo da se čovek uvija u tuđe pokrivače. Nikada ne znate snove i misli ljudi
kojima pripadaju. Godinama sam patila od glavobolje jer sam morala da se pokrivam
pokrivačima nekog lošeg čoveka. Tako je to...
AGATA (jedva): Ne verujem u takve stvari, gospođo Tolkening. Moj brat je lekar, to nikada
ne smete da zaboravite.
ANITA: O! Lekari...

(Strahovit prigušen prasak u daljini.)

(Agata se uspravi, trzajući se, zuri u Anitu sa užasom.)

ANITA: Opet počinjete da se plašite, jer ne znate šta je to... . Led, gospođice Jubl. Takav je
mraz da led na jezeru počinje da puca. Usled toga se stvaraju duge, široke pukotine. Držaće
vas budnu čitavu noć. Meni izgleda kao uspavanka.
AGATA (bespomoćno): Kakva užasna zemlja, gospođo Tolkening.
ANITA (govori neizdržljivo sporo): Ne možete da zamislite koliko sam zadovoljna što čujem
da to kažete... A tu su i veliki irvasi u pustarama ove zemlje. Životinje sa velikim rogovima,
veće od konja, i tako opasne kada traže ženku.
AGATA: Oni probadaju tim užasnim rogovima...
ANITA: Ne – ne probadaju. Oni udaraju prednjim kopitama i tako su snažni da sa dva, tri
udarca smrskaju dvokolicu u paramparčad!
AGATA (zadivljeno): A gospodin Tolkening se usuđuje da izađe noću, kada je tako opasno.
ANITA: Oh, nemoj te, molim vas! Ne pokušavajte da umanjite sebe više nego što treba. I od
svih ljudi, baš se gospodinu Tolkeningu divite, ha, ha! (Odlazi do klavira, lenjo pritisne
nekoliko dirki.) Znate – ovde postoje pesme koje ostavljaju neki tako nedokučiv, žalostan ton
i tako naglo prestaju kao da još uvek nisu završene.
AGATA: To je... to je zaista neprijatno. Čula sam ih. One tako uznemire čitavo biće da se
posle pesme čovek oseća strahovito usamljen.
ANITA: Upravo tako. Divno je kako naše biće može biti uznemireno. (Odsvira nekoliko
takvih tonova i pusti ih da lagano nestaju.) Toliko je lepo, da čovek poželi da urliče. Uvek
osećam kao da su neutoljive žudnje večne žene sabijene u ovom jednom tonu... Zar ne biste
želeli da čujete jednu od tih pesama?
AGATA: Za ime boga – ne. To je i previše za mene – odjednom.
ANITA: O – pa ovde je tako svaki dan; u stvari ništa, a ipak tako mnogo. Ali sada bi trebalo
da pokušate da zaspite. Evo, navlačim zavesu. Sada je sa svim mračno. Jedva vidim gde
ležite. Čekajte. Samo još malo da je namaknem. Sada jedva vidite moju senku. Pogledajte
okolo. Vidite li me? (Navukla je zavesu koja zaklanja svetionik. Njena prilika se jedva
nazire.)
AGATA (koja se udobno smestila na divanu, u međuvremenu, umornim glasom): Ne. Ništa ne
vidim. Tako je iznenada mračno. Tako sam – užasno – umorna...

(Čuje se zvuk pucanja leda.)

ANITA (utešno i polako): Čujete li? To led puca. S vremenom ćete otkriti da je to divno. Ne
plašite se. Sve je tako, tako sigurno... (Prestane da govori, polako ide ka vrati ma svoje sobe.
Tračak svetla pojavi se kada otvori vrata. Odlazi sa nekom namerom u sobu. Zatvara vrata.)

(Izvesno vreme sve je mirno. Iznenada Agata užasnuto krikne.)

(Tišina.)
ANITA (otvara vrata svoje sobe. U njenoj sobi je mrak. Klizne polako u dnevnu sobu, na sebi
ima spavaćicu, njena senka se jedva nazire. Šapuće):
Zašto vičete, gospođice Jubl? (Nema odgovora.)
ANITA: Zaspala je... Sanja... (Ostavi otvorena vrata, brzo pređe na drugu stranu sobe i izađe u
dvorište.)

(Izvesno vreme sve je mirno. Čuje se uznemireno disanje zaspale žene. Led puca.
Teško disanje prestaje. Vrata na kući lagano škripnu. Anita se vraća. Vidi se samo njena senka
i iza nje senka velike snažne zveri koja ide uz nju. Jedva se čuje zveket teškog lanca. Našavši
se u svojoj sobi, Anita brzo zatvori vrata.)

AGATA (skoči sa divana, guši se, brzo šapuće): V... vuk! Ali to nije moguće! (Skoči, priđe
vratima i polako ih odškrine. Zadrhti kao u jakoj groznici. Njene oči su veliki plamteći
krugovi. Lice joj je izobličeno neopisivim užasom.) To... To je čudovišno! O, bože! Bože! Šta
da radim! (Vuče se ka izlaznim vratima sa svim znacima ludačkog užasa.) Ovo je neizdrživo!
Ovo je apsolutno neizdrživo!

(Uznemiravajući zvuci dopiru iz susedne sobe.)

AGATA (sruči se na pod i u slepom očajanju počne da udara glavom o zid): Svevišnji!
Svevišnji! Vrisak! Vrisak! (Još uvek se savlađuje.) Vuk! Šta to ona radi sa vukom! (Upravo
kada se ustremila da izjuri napolje na glavna vrata, ona se otvaraju. Pomoli se Torkel i brzo i
tiho uđe. Stane onako ogroman i začuđeno gleda devojku. Odelo mu je skroz pokidano, grudi
gole. Nema kapu.)

AGATA (povuče se u užasu nekoliko koraka, otvorenih usta netremice gleda u Torkela): Po...
po... po... pomozite mi!
TORKEL (pomalo zbunjen, tiho govori): Š... šta? Ne plašite se, moja bojažljiva ptičice. Ja
sam Torkel, u slučaju da ste ikada čuli za mene. To je samo malo krvi na mojim rukama. Ali
to je krv vučice, da. Ne plašite se. Ako je Torkel ovde, vi ste POTPUNO sigurni, kažem vam.
A moj kaput je zaista sređen! Zver ga je iskidala, to je sve. Naravno, to je platila životom.
Šteta, šteta... Jer vuk je plemenito biće, moćno, silno kao vreme i šume u kojima živi! Da...
(U međuvremenu buka u susednoj sobi postaje sve žešća.)

TORKEL: Sa ženama, znate, ja pristojno razgovaram. Ali nema potrebe da muškarci znaju za
šta je sve Torkel sposoban... Da li je gospođa Tolkening kod kuće, nova gospođice?
AGATA (povukla se sve do staklenih vrata i tu stoji kao skamenjena. Iznenada u izlivu užasa
počne da vrišti): Uđite tamo! Brzo! Brzo! Tamo je vuk, vuk je u njenoj sobi!
TORKEL (preneražen): Vuk?! (Zaguši se. Bes mu navre na lice. Uspravi glavu kao bik koji
ide u borbu.)

(Prodoran Anitin krik u susednoj sobi. Divlja buka. Prasak slomljenog stakla.)

AGATA: Nešto se dogodilo! (Vrati se do divana i padne na njega onesvešćena.)

TORKEL (besno urliknuvši krene ka Anitinoj sobi. Otvara vrata. Uđe. Divlje se smeje. Stoji
tamo nekoliko trenutaka. Vraća se nazad, lice mu je u grču. Potmulo): Gola na krevetu! Gola
na krevetu! I to sa rasparanim – sa rasparanim grlom! Njen divni beli vrat je bio tako
privlačan za vuka! (Priseća se, tišina je.) Video sam to već jednom... Jadna... Anita... (Jeca.)
Čak ni Torkel nije bio dovoljno jak... I ta lepa devojka nije umrla od straha... (Odlazi
teturajući se do vrata, zatvara ih.)
AGATA (miče se, skoči sa divana, viče): Zašto ne uđete tamo?! Vuk!
TORKEL: Ššš! Sve je u redu. Sve je na svom mestu, plašljiva ptičice... Vuk? Iskočio je kroz
prozor. To je sve, verujte mi...
AGATA (netremice gleda u njegove gole grudi i iznenada zadrhti): Imate tako crvene malje...
na grudima.
TORKEL: To su tragovi mnogih šuma i surovog vremena... A šumari ne veruju šta ja kažem.
(Potčinjava je pogledom.) Uzmi – i vrati. To ume Torkel. A ako ikada ovde budete imali neku
naročitu želju, nešto teško – uvek nešto postoji – onda samo namignite Torkelu. Ovi
bledunjavi mršavi muškarci nisu vredni truda. (Podigne ruku sa zavrnutim rukavom ka svetlu
i pokazuje mišice.) A Torkel može da učini da mu dlake na ruci stoje uspravno, to ume Torkel,
gledajte... (Agata zuri u njegovu ruku sa ushićenom napetošću.) Živeti ili umreti – svaki dan. I
uvek neproziran kao grob... (Osluškuje.) Dolaze... Gospoda... Da... dolaze... Nema potrebe da
znaju da je Torkel ovde. Idem – vučjim putem. Zbogom! I ne zaboravite da ja znam takva
mesta u šumi kakva niko nikada nije video... Uzeti i onda vratiti... To ume Torkel... Niko to ne
zna – niti će ikada znati – slatka mala golubice...
(Izlazi kroz vrata Anitine sobe.)

(Spoljašnja vrata otvaraju se sa treskom. Čuju se glasovi Tolkeninga i dr Jubla. Zvuk

bačenog teškog predmeta u predsoblju.)

(Ulaze Tolkening i dr Jubl.)

TOLKENING: Nadam se da se niste uplašili, draga gospođice...

AGATA: Oh... ja...

(Dr Jubl je iznenađen i oštro je gleda.)

TOLKENING: Zar ovde nije bio neki čovek?

AGATA (sumanuto, bulji u brata): Neee... (Sruči se na divan.)
DR JUBL (duboko potresen): Sestro!
AGATA (zuri okolo, tupo gleda): Uzeti... i onda vratiti... (Prigušeno.) To ume... (Prodoran
krik.) Vuk!
TOLKENING: Šta se to ovde događa? (Pojuri prema Anitinoj sobi.)
AGATA (u slatkom užasu): M... Majko... ! Vukovi... Vukovi...
(U trenutku kada Tolkening otvara vrata Anitine sobe, pada zavesa.)