Prednja strana korica

NAJVEĆI SVETSKI UMETNICI

ŽIVOT, DELO I UTICAJI

2
Pol Gogen
Prednja unutrašnja strana

Naslov originala:
THE WORLD GREATEST ARTISTS
Paul Gauguin

S engleskog preveo:
Borivoj Gerzić

NAJVEĆI SVETSKI UMETNICI

ŽIVOT, DELO I UTICAJI

Broj u desnom gornjem uglu:

2

POL GOGEN

SADRŽAJ

ŽIVOT POLA GOGENA

SLIKE
Mandolina i cveće (1885)
Obala mora, 1 (1887)
Vizija posle propovedi (1888)
Autoportret – Jadnici (1888)
Žuti Hristos (1889)
Lepa Anđelika (1889)
Šta je sad, ljubomoran si? (Aha oe Feii?) (1892)
Duh mrtvih bdi (Manau Tupapau) (1892)
Odakle dolazimo? (1897)
Beli konj (1898)

POL GOGEN: UMETNIK I NJEGOVO DOBA

GDE SE MOGU VIDETI GOGENOVA DELA

IZVORI
Prednja strana korica: Artephot. Strana 3: AKG; Strana 4 (dole levo): Musée
départmental du Prieuré de Saint-Germain-en-Laye, France; Strane 4–5 (gore): AKG;
Strana 5 (gore): Roger Viollet Collection, (dole) Musée départmental du Prieuré de
Saint-Germain-en-Laye, France; Strana 6: Artephot; Strana 7 (gore & dole): Roger
Viollet Collection; Strana 8 (gore): AKG (dole) Artephot; Strana 9: Scala; Strane 10–
 11: AKG; Strana 12 (dole): Scala; Strane 12–13: AKG; Strane 14–15: Edimedia;
Strana 15 (gore): Scala; Strana 16: RMN; Strana 17: AKG; Strana 18: AKG; Strana
19: Scala; Strana 20: Scala; Strane 20–21: Scala; Strane 22–23 (dole): Artephot; Strana
23 (gore): Scala; Strane 24–25: AKG; Strana 26: Scala; Strana 27: Scala; Strana 28
(sredina): RMN; Strane 28–29 (dole): AKG; Strana 29 (gore): RMN; Strana 30 (gore):
RMN, (dole) AKG; Strane 30–31: Musée des Arts Décoratifs, Paris; Strana 32: Scala.

Posetite vebsajt: www.eaglemoss.co.uk

Copyright © Eaglemoss Publications 1999 All rights reserved

S engleskog preveo:
Borivoj Gerzić

Potpis u dnu:
Polje maka u Aržanteju
1873; 50 x 65 cm
Muzej Orsej, Pariz

Antrfile – desno

Knjiga treća
KLOD MONE (1840–1926)

Moneovo ime i reč „impresionizam“ neodvojivi su. Nijedan slikar pre njega nije na
tako briljantan način preneo na platno delovanje boja i svetlosti.

Sadržaj
Moneov život
Slike (pored ostalih):
Terasa u Sent Adresu (1868)
Impresija: rađanje sunca (1872)
Stanica Sen Lazar (1877)
Katedrala u Ruanu (1894)
Lokvanji (1916–1926)
Mone: Umetnik i njegovo doba
Gde se mogu videti Moneove slike

„Pokušajte da zaboravite na ono što se nalazi ispred vas, na drvo, polje... to naslikajte
upravo onako kako vidite, istih boja i oblika, sve dok ne stvorite vašu sopstvenu impresiju o
prizoru koji je pred vama.“
Klod Mone
 Strana 3.

Zaglavlje na 3. strani
ŽIVOT POLA GOGENA

Glavni tekst na 3. strani

Pol Gogen

Gogen je bolje nego iko drugi znao da opiše svoj život i delo. Izjavio je: „Znam da
sam veliki umetnik jer sam iskusio krajnju patnju... Srž mog umetničkog bića počiva u mome
umu i nigde drugo, a jak sam zato što me niko nikada nije skrenuo s moga puta, i što slikam
ono što je u meni.“

Ežen Anri Žan-Pol Gogen je rođen u Parizu 7. juna 1848. Njegov otac Klovis bio je
gorljivi republikanac i novinar koji je pisao za Nasional. Majka Alen-Mari Šazal, peruanska
kreolka, bila je ćerka jednog gravera i Flore Tristan Moskozo, poznate francuske spisateljice i
jedne od preteča feminizma.
Godine 1851, kada je državnim udarom Napoleon III došao na vlast, Gogenova
porodica je, da bi izbegla promenu političke klime, napustila Francusku i otišla u Peru, gde je
njegov otac želeo da osnuje novine. Ali 30. oktobra Klovis je u Port Faminu u Patagoniji
iznenada umro usled pucanja aneurizme. Alen Gogen je s Polom i njegovom starijom sestrom
Mari otišla u Limu, gde su nekoliko godina živeli kod jednog rođaka.
Porodica se vratila u Pariz avgusta 1854. i nastanila se u Orleanu, Klovisovom rodnom
mestu, gde je Pol krenuo u školu.

Rana putovanja

Pet-šest godina, između 1865. i 1871, mladi Gogen putovao je po svetu brodovima.
Decembra 1865, sa sedamnaest godina, kao pitomac trgovačke mornarice ukrcao se u Avru na
brod Luzitanija koji je išao za Rio de Žaneiro. Oktobra 1866, unapređen u poručnika, krenuo
je na trinaestomesečno putovanje oko sveta na brodu Čile – tokom puta saznao je da mu je
majka umrla. Od marta 1868. do aprila 1871. morao je da odsluži vojni rok na brodu Žerom-
Napoleon.
Po završetku vojnog roka, brigu o Gogenu preuzeo je porodični prijatelj, uspešan
poslovni čovek Gistav Aroza, ljubitelj umetnosti i kolekcionar impresionističkih radova, koji
je postao i njegov staratelj. Na preporuku svog staratelja, Gogen se zaposlio kod Pola Bertena,
u njegovoj agenciji za zamenu novca. U to vreme upoznao je slikara Emila Šufnekera (1851–
1934), u čijem društvu je i započeo da crta i slika.
Naredne godine, decembra 1872, Gogen je sreo Metu Sofi Gad, mladu Dankinju,
ćerku sudije za prekršaje. Venčali su se 22. novembra 1873. i u narednih deset godina dobili
petoro dece (Emila, Alen, Klovisa, Žan-Renea i Pola).

Rađanje strasti
 Godine 1874. Gogen ima dvadeset šest godina. Pred njim je desetogodišnji period
stvaralaštva, tokom kog će njegova strast za slikarstvom postajati sve jača. Ta godina, 1874. –
kada je otvorena prva grupna izložba impresionista – bila je odlučujuća. Isprva je Gogen
redovno išao na akademiju Kolarosi, gde je slikao po modelima. Onda je, zadivljen, otkrio
impresioniste, čije je radove potom počeo da skuplja, zahvaljujući svojim prvim zaradama u
agenciji gde je radio.
Gogen je svoj rad prvi put izložio na Salonu 1876. godine. Na njegovom platnu
Predeo Viroflea, gde se ističu delikatna kompozicija i fine boje, ne vidi se uticaj impresionista
– a pogotovo ne Pisaroov, čiji će učenik Gogen postati naredne godine. Ali Gogen se neće
zadovoljiti učenjem kod Pisaroa. Da bi proširio iskustva, proučavao je i druge umetnike –
Koroa, Kurbea, Delakroaa, a pre svih Sezana i Degaa – a eksperimentisao je i s raznim
drugim umetničkim formama, uključujući skulptorstvo i rezbarstvo.
Narednih godina Gogen se družio sa impresionistima u kafeu Nova Atina na Pigalu u
Parizu. Svoje radove izložio je na petoj, šestoj i sedmoj izložbi impresionista, 1880, 1881. i
1882. godine.
Gogen je u leto 1879. godine prvi put boravio s Pisaroom u Pontoazu. Pisaro ga je
neprekidno hrabrio da razvija slikarski talenat putem bliskog dodira s prirodom. Gogen je
odlazio u Pontoaz i sledeća dva leta, i tu je 1881. upoznao Sezana, prema kome je odmah
osetio veliku naklonost.
Godina 1883. predstavljala je novi, veoma važan korak u Gogenovom životu. Odlučan
da posveti svu energiju svojoj umetnosti, napušta svet finansija. Nadao se da će uspeti da
izdržava porodicu od prodaje svojih slika, ali ta iluzija ubrzo se raspršila.
Leto je proveo s Pisaroom u Osniju, u blizini Pariza, a onda mu se pridružio i u Ruanu
u Normandiji, preselivši se zajedno s porodicom u nadi da će tu imati uslove za skroman
život. Ali i to je bilo zavaravanje. Ostavši bez sredstava, Gogen vodi porodicu u Kopenhagen
(supruga mu je bila Dankinja). Tu je pokušao da radi kao predstavnik jednog francuskog
proizvođača platna, ali bez uspeha. Izložba njegovih radova u Parizu takođe je bila promašaj i
po nalogu Akademije ubrzo je zatvorena. Najzad, i njegov porodični život pokazao se kao
neuspešan. Suočen s nerazumevanjem porodice, Gogen je odlučio da suprugu i četvoro dece
ostavi u Danskoj. Vratio se u Francusku u junu sa sinom Emilom i s beleškama o tehnikama
sintetizma. Sumirajući svoje dansko iskustvo 1903. godine, jednostavno je napisao: „Mrzim
Dansku.“
Posle tri meseca provedena u Dijepu i kratkog boravka u Londonu, gde je proučavao
englesko slikarstvo, Gogen se vraća u Pariz. Uprkos tome što je prodao nekoliko slika iz svoje
kolekcije, uključujući jedno Moneovo platno za koje je bio posebno vezan, ponovo je zapao u
finansijske teškoće pa je bio prinuđen da prihvati i takav posao kao što je lepljenje plakata.
Zatim je pronašao neki administrativni posao koji mu je ostavljao dovoljno vremena da se
pripremi za osmu, i poslednju, izložbu impresionista koja je održana u proleće 1886. godine.

Žudnja za nezavisnošću

Odlučan da prevaziđe učenje Pisaroa i da se odvoji od slikara Sinjaka i Seraa, za koje

je govorio da su „mladi hemičari koji gomilaju tačkice“, Gogen se približio Degau. Leto
1886. proveo je u Pont Avanu u Bretanji u slikarskoj koloniji nezavisnih slikara, uglavnom
američkih i engleskih. Činilo mu se da se tu udaljio od pariskih uticaja i da je pronašao
atmosferu, predele i lokalno stanovništvo koji su ispunjavali sva njegova očekivanja. „Volim
Bretanju; ovde nalazim divljinu i jednostavnost. Kada moji drveni đonovi odzvanjaju
granitnim tlom, čujem onaj potmuo, nedoteran i moćan ton za kojim tragam u slikarstvu.“
 Upravo je ta žudnja za nezavisnošću, zajedno s ekonomskim poteškoćama, u proleće
1887. naterala Gogena da se ukrca na brod za Panamu. Da bi zaradio nešto novca, više meseci
radio je kao kopač na izgradnji Panamskog kanala, a onda je u novembru otišao na Martinik.
Uprkos tome što je oboleo od dizenterije i malarije i što je vrlo malo slikao, boravak na
Martiniku bio je odlučujući za njegovu karijeru.
Po povratku u Francusku, Gogen je ponovo otišao u Pont Avan. Sa slikarom Emilom
Bernarom, koga je upoznao prilikom prvog boravka, stvorio je „sintetizam“, slikarsku tehniku
zasnovanu na ravnim obojenim površinama oivičenim crnom linijom. Te godine, 1888,
Galerija Buso i Valadon u Parizu organizovala je prvu Gogenovu samostalnu izložbu. Mlađa
generacija sada je Gogena smatrala predvodnikom piktoralnog simbolizma. Kada je Gogen u
oktobru ponovo otišao u Pont Avan, mladi umetnik Serizje naslikao je pod njegovim
nadzorom sliku Talisman. Bio je to prvi rad novog umetničkog pokreta zvanog nabisti
(proroci).
Gogen je 21. oktobra 1888. otišao u Arl da se pridruži Van Gogu, koga je upoznao dve
godine ranije. Ali odnos između dva slikara naglo se pogoršao. Pošto je prvo pretio Gogenu
britvom, Van Gog je 23. decembra sebi odsekao uvo. Tri dana kasnije, Gogen je napustio Arl.
Nikada više nije video Van Goga.
Za vreme Svetske izložbe u Parizu 1889. zvanični žiri nije dozvolio Gogenu i
njegovim prijateljima da izlažu u Umetničkim paviljonima. Ogorčeni slikari odgovorili su
tako što su u kafeu Volpini organizovali zasebnu izložbu slika impresionista i sintetista. Na
proleće, Gogen je otišao na svoj treći i najduži put u Bretanju. Izuzev nekoliko kratkih poseta
Parizu, u Bretanji je ostao od aprila 1889. do novembra 1890. Ovoga puta boravio je u
Puldiju, ribarskoj luci u blizini Pont Avana. U to vreme bio je na vrhuncu svog umetničkog
stvaralaštva. Njegova vizija slikarstva, njegova forma i tehnika sada su bile pouzdane i
dovršene.

Atelje u tropima

Ponovo se našavši u Parizu, Gogen sanja o tome da otputuje u daleke krajeve. Želeo je
da ponovo ode na Martinik i napravi atelje u tropima. Konačno je izabrao Tahiti, smatrajući
da je to zemlja „zanosa, mira i umetnosti“. Pre polaska kopirao je poznatu Maneovu sliku
Olimpija, prodao trideset radova hotelu Druo da bi finansirao put, poslednji put posetio ženu i
decu u Kopenhagenu i družio se sa piscima simbolistima koji su se jednom nedeljno sastajali
u kafeu Volter u Parizu. Ova grupa je 4. aprila 1891. organizovala oproštajnu gozbu u njegovu
čast. Zatim je Gogen krenuo za Numeu.
Gogen se nastanio u domorodačkom selu Mataja, gde je živeo sa Anglotahićankom
Titi. U novembru je upoznao Tehamanu, koja mu je postala model. Na proleće, Gogen je
svoju sliku Vahine no te tiare (Žena s cvetom) poslao u Pariz, gde je izložena u Galeriji Buso i
Valadon. Uprkos manjku sredstava i slabom zdravlju, godina 1892. bila je jedna od
najproduktivnijih u njegovoj karijeri. Ali već naredne godine, 1893, ostavši bez prebijene
pare, bio je prinuđen da se vrati u Pariz.

Pariski intermeco

Zahvaljujući neočekivanom manjem nasledstvu od jednog rođaka (9.000 franaka),

Gogen je u Parizu iznajmio studio u Ulici Versinžetoriks, gde se smestio sa Anah, svojom
ljubavnicom s Jave. Tu je održavao „utorke“ – večernje seanse sa slikarima koji su ga slušali
kako čita odlomke iz svoje buduće (ilustrovane) knjige Noa-Noa. U novembru je izložio
četrdeset jednu sliku s Tahitija, tri iz Bretanje i nekoliko skulptura od drveta.
Gogen je 1895. još jednom krenuo na Tahiti. Da bi platio put, organizovao je novu
aukciju, ali mada je Dega kupio Vahine no te vi (Žena s mangom) i Kopiju Olimpije, sve se
iznova završilo finansijskim neuspehom. U katalogu za tu aukciju Gogen je ponovo ukazao na
„raskorak između vaše civilizacije i mog varvarstva. Civilizacije u kojoj vi patite. Varvarstva
koje je, za mene, podmlađivanje“. Ponovo je napustio Francusku 28. juna 1895. Više se nije
vratio.

Povratak tropima

Gogen se sada nastanio u Punaaviji, mestu na obali okeana. Izabrao je jednu mladu
devojku od četrnaest godina po imenu Pahura i proglasio je svojom „vahine“ (ženom). Ali
ubrzo se, sve slabijeg zdravlja i u finansijskim teškoćama, našao „na rubu samoubistva“. Ipak,
novembra 1896. poboljšanje zdravstvenog stanja omogućilo mu je da se „uveliko lati posla“.
Najzad je, godine 1897. – iste godine kada mu je umrla ćerka Alen – stvorio neka od svojih
najvećih remek-dela, posebno sliku koja se smatra njegovim slikarskim zaveštanjem: Odakle
dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?
Krajem te godine, u vreme kada je knjiga Noa-Noa objavljena u Parizu, Gogen je
pokušao da se ubije. Kasnije se s Pahurom nastanio u Papeteu, gde je jedno vreme radio kao
pisar u Katastarskoj upravi.
Godinu dana kasnije, decembra 1898, njegova slika Odakle dolazimo? izazvala je
senzaciju kada je izložena u Galeriji Volar u Parizu.
Septembra 1901. Gogen se nastanio na Hiva-Hoa, jednom od Markiskih ostrva. Tu je
sagradio svoju čuvenu Kuću radosti, gde je živeo s novom „vahine“. Usledio je period velike
kreativnosti. Kao i na Tahitiju, oslabljenog zdravlja i u finansijskim problemima, Gogen se
sukobio s lokalnim vlastima. U jednom od svojih poslednjih pisama, napisao je: „Ove
obaveze doći će mi glave.“ Umro je 8. maja 1903. Tog dana je u Galeriji Volar u Parizu
izloženo pedeset njegovih slika i dvadeset sedam crteža, a novouspostavljeni Jesenji salon
spremao se da mu posveti ceo paviljon.

Mandolina i cveće (1885)

Budući da je slikao uglavnom predele i figure, Gogen nije ostavio mnogo mrtvih
priroda. Uprkos tome, one su obeležile njegovu karijeru tokom ključnih perioda u kojima je
on eksperimentisao s tehnikom i zato zavređuju pažnju. Upravo se kroz njih najbolje može
uočiti Sezanov uticaj.
Godine 1885, dok je slikao Mandolinu i cveće, Gogen je pokušavao da se udalji od
svog ranog impresionističkog perioda, a pogotovo od Pisaroovog učenja. Želeo je da se
približi Sezanovom načinu rada – zadržao je njegov sistem slikanja-građenja bojom, uz svoju
sklonost ka čvrstim, izbalansiranim kompozicijama. Na slici Mandolina i cveće forma i boje
su usklađene. Okrugle konture činije, mandoline i vaze odgovaraju kružnoj površini stola na
kojem su postavljene, ali su u kontrastu sa igrom vertikalnih i horizontalnih linija u gornjem
levom delu slike. Zeleni, crveni i beli oblici u tom delu slike u skladu su s belim, crvenim i
zelenim bojama buketa. Na slici na zidu iza mrtve prirode prikazan je neki nejasan i nepoznat
predeo: je li to možda delo Pisaroa, ili čak samog Gogena? Otprilike od 1881. pa nadalje,
Gogen je sledio primer impresionista i koristio kao podlogu bele uokvirene površine da bi do
krajnosti istakao boje na njima. Mandolina možda odražava i Bodlerovu teoriju o prožimanju
umetnosti, kao i Gogenovu nameru da ove muzičke asocijacije učini svojom teorijom:
„Kolorističko slikanje ulazi u muzičku fazu“, rekao je.
Naslikana više od petnaest godina posle Mandoline i cveća, Mrtva priroda s jabukama
i cvećem, iako urađena življim bojama, poseduje slične odlike. Uticaj Sezana i dalje je vidljiv
(nabori belog stolnjaka i stroga jasnoća koja dominira kompozicijom). Smeli kontrast
narandžastih i crvenih boja, ružičastog cveća i crvenih papričica, nasuprot blistavoj žutoj
pozadini, čini boje na ovoj slici treperavim – prava gozba za oči.

Obala mora, 1 (1887)

Tokom kratkog boravka na Martiniku, Gogen je uradio srazmerno malo slika, ali
iskustvo koje je tu stekao bilo je vrlo značajno. Mada manje razrađene i manje jarkih boja, te
slike mogu se smatrati za prve nacrte onih koje će kasnije stvoriti na Tahitiju. Na Martiniku je
uspeo da se sasvim oslobodi Pisaroovog uticaja. Dodir s bujnom raskoši tropske prirode
oslobodio je njegovu paletu mirnih prigušenih tonova iz impresionističkog perioda. Sada je
uveliko kombinovao boje stvarajući one jedinstvene nijanse koje će se uskoro pretvoriti u
originalan slikarski stil ravnih obojenih površina oivičenih crnom linijom. Prvi put je tu, pun
samopouzdanja, živopisnim uskovitlanim potezima stvorio svoje poznate kompozicije pune
ritma.
Obala mora, 1 prikazuje pogled na zaton Tiren, koji se nalazi između Karbea i
martiničkog sela Sen Pjer. Ova ritmična kompozicija načinjena je kombinacijom horizontala –
obale, horizonta i čamca, i fluidnih vertikala – stabala drveća. Gogenova razigrana upotreba
boja pruža utisak mira i spokojstva, a način slikanja, kratkim paralelnim potezima četkice,
karakterističan je za teksture radova načinjenih na Martiniku.
Koliko je Gogen bio zadivljen predelima koje je otkrio, toliko ga je privukla i
gracioznost urođenika s Martinika. „Uživam u njihovim figurama, a ovde se svaki dan mogu
videti crnkinje kako prolaze u živopisnoj odeći. Tu je i beskrajna raznolikost njihovih
gracioznih pokreta... Kretnje su im specifične, a pokreti ruku igraju važnu ulogu i usklađeni
su s njihanjem kukova...“ Na slici se vidi kako ove žene stoje na obali, nasuprot dubokom
plavetnilu mora. Ženske figure raspoređene su preko čitavog platna, pokreti su im graciozni,
držanje skladno, dok se granama drveća u sredini, u elegantnim arabeskama, nastoji postići
neka vrsta beskonačne kompozicijske ravnoteže.

Gogen je ovo (levo) napisao u jednom pismu iz 1888. godine, po povratku u

Francusku posle boravka na Martiniku. To prvo putovanje u trope označilo je trenutak kada se
on konačno oslobodio urbanog sveta impresionizma. Uskovitlane linije i arabeske sa slike
Obala mora, 1, naslikane na Martiniku 1887, pokazuju jasno odstupanje od Gogenovog
pređašnjeg slikarskog stila – i stila Pisaroa, njegovog nekadašnjeg učitelja.

Vizija posle propovedi (1888)

Ključna godina u Gogenovoj karijeri bila je 1888, kada je on konačno pronašao

tehnička sredstva da u potpunosti izrazi svoju individualnost. Vizija posle propovedi,
naslikana tog leta, najavila je novi stil koji će uskoro biti nazvan sintetizmom: čiste boje
nanesene snažnim zamasima i jasno oivičene tamnim linijama. Pojednostavljeni motivi,
redukcija dubine i nenaturalistički odnos prema prostoru samo su još više isticali
dekorativnost slike.
 Iako se ovaj novi stil slikanja primećivao i na njegovim prethodnim radovima, Gogen
je slikajući Viziju bez sumnje vodio računa i o formalnim inovacijama Emila Bernara,
očiglednim na slici Bretonke s kišobranima (vidi sliku 29). Gogen je raspored Bretonaca,
dijagonalno drvo, i anđela i Jakova koji se rvu, pozajmio s bakroreza japanskog umetnika
Hokusaja. Ipak, Gogen je stvorio jedinstveno delo: prvo, orkestrirajući ove razne pozajmljene
elemente na neočekivan način; i drugo, suprotstavljajući, u naletu inspiracije, dva nivoa
realnosti na platnu – Bretonce koji se mole, u prvom planu, i njihovu viziju, u pozadini.
Simbolisti su ovaj njegov rad toliko cenili da su pokušali da svoj manifest utemelje na njemu!
Ali slika se nije svima svidela. Pisaro je rekao: „Ne krivim Gogena što je upotrebio
jarkocrvenu pozadinu, ili zbog dva borca koji se rvu ili zbog Bretonaca u prednjem planu,
okrivljujem ga zbog toga što ih je sve preuzeo od japanskih i vizantijskih slikara...“
Gozba u Gloaneku bila je prva mrtva priroda naslikana Gogenovim novim stilom. Ona
više od svih drugih Gogenovih slika iz tog perioda svedoči o dometima njegove nove slobode.
Naslikana samo godinu dana nakon Vizije posle propovedi, ona sledi iste principe: isto
japansko osećanje prostora, ista plošna kompozicija i isto odbacivanje impresionističkog
naturalizma.

Autoportret
Jadnici (1888)

Od svih Gogenovih autoportreta, Jadnici se ističu zbog posvete Van Gogu i

povezanosti s njim. Znatiželjan da sazna čime se bave njegovi prijatelji Emil Bernar i Gogen,
čiji je odnos izgleda bio vrlo plodonosan, Van Gog ih je zamolio da svaki uradi portret onog
drugog. Ali obojica su poslali autoportrete. Gogen je, ipak, u gornjem desnom uglu svoje slike
naslikao i Bernarov profil . Naziv slike odnosi se na poznati roman Viktora Igoa. Gogen je u
jednom pismu objasnio da autoportret prikazuje „Žana Valžana, naoko bedno obučenog,
snažnog, nalik razbojniku, ali punog otmenosti i unutrašnje nežnosti... I mada sam mu dao
svoje crte lica... to je ujedno i portret svih nas, bednih žrtava društva, koje se svete čineći ono
što je pravedno“. Van Gog je bio izuzetno dirnut Gogenovim pismom.
Jedan od najupečatljivijih elemenata ove slike jeste izvanredna pozadina, a i potpis je
sjajan. Od slike Dete koje spava (1881), Gogen je zidove slikao poput ovog, sa dekorativnim
motivima; takvi motivi često se sreću u njegovim potonjim radovima. Ovakve pozadine nema
na slici Madam Žinu u kafeu. Ova slika je u bliskom dijalogu sa umetnošću Van Goga:
Madam Žinu je model koji se pojavljuje u čuvenoj Van Gogovoj seriji iz Arla, a kafe je isti
onaj s Van Gogove ne manje poznate slike Kafe noću. Tu su i dva druga lika koja je
ovekovečio Van Gog: poštar Rulen (prepoznajemo ga po šeširu), i vojnik Milije (sasvim levo).
Ali od ovih elemenata, pozajmljenih od Van Goga, čak i uz korišćenje istih kontrasta boja,
Gogen stvara krajnje ličnu sliku. Istakavši horizontalne linije, dao je svom platnu ravnotežu
koja teško da se može naći na slici Kafe noću. Van Gog je težio da „izrazi užas ljudskih
strasti“. Ove strasti za Gogena su više bile predmet podrugivanja, i on je to pokazao brojnim
detaljima: „prostitutkom kovrdžave kose“, prilikom koja spava, ironičnim pogledom Madam
Žinu, trakom plavog dima i omamljenim izgledom vojnika.

Žuti Hristos (1889)

Gogen je u stvaranju dela često pozajmljivao forme i teme iz drugih radova koje bi
onda transponovao u novi kontekst. Žuti Hristos, na primer, direktno je inspirisan šarenim
drvenim Hristom čiji su tvorci neke zanatlije iz XVII veka i koji se nalazio u jednoj crkvici u
Tremalu, u blizini Pont Avana u Bretanji, gde je Gogen boravio. Od tada pa nadalje Gogen je
počeo da koristi postojeće radove kao ideje za stvaranje svojih dela. Pozajmljivao je teme iz
ranijih perioda evropske kulture, ili iz udaljenih kultura – drevnog Egipta, s japanskih otisaka
sa tkanina ili iz mavarske umetnosti. Iz ovog kombinovanja različitih kulturnih modela i
izvora inspiracije proistekli su još složeniji radovi. Pisac Oktav Mirbo bio je u pravu kada je u
Žutom Hristu prepoznao „neodređenu i pikantnu mešavinu varvarske bleštavosti, katoličke
liturgije, induskih maštarija, gotičkih likova, prikrivenog i suptilnog simbolizma...“
Ali Gogen je otišao još dalje. Koristio je detalje iz sopstvenih radova, koje bi onda
menjao, upotrebljavajući ih poput neke vrste odskočne daske, onako kao što muzičar
komponuje varijacije na temu. Dve Bretonke koje kleče na levoj strani Žutog Hrista su, tako,
varijacije onih sa slike Vizija posle propovedi.
Ovaj metod prisvajanja delova sopstvenih radova, kao i radova drugih, očigledan je na
Autoportretu sa Žutim Hristom. Ovde Gogen pravi aluziju na poznati Pusenov autoportret,
slikajući sebe na istovetnoj pozadini kao na dva svoja već postojeća rada: Žutom Hristu i
keramici Posuda za duvan.

Lepa Anđelika (1889)

Kažu da je Mari-Anželik Satr, model za sliku Lepa Anđelika, jednom prilikom rekla:
„U tom periodu, njegove slike pomalo su plašile ljude.“ I zaista, ovaj portret uplašio je
Gogenove savremenike u tolikoj meri da ga niko nije želeo, sve dok ga Dega 1891. nije kupio
na aukciji organizovanoj u sali hotela Druo. Slika Lepa Anđelika obeležila je novu etapu u
razvoju sintetizma. Ovim portretom, koji je Gogen smatrao najboljim koji je ikad napravio, on
se još više udaljio od deskriptivnog realizma s kojim se umetnost od renesanse naovamo
poistovećivala.
Ova slika direktno je inspirisana japanskim otiscima na tkaninama. Model je
postavljen u središte kruga, izolovan od pozadine s cvetnim motivima, a tu je i natpis LA
BELLE ANGÉLE. Ti detalji pozajmljeni su s radova Hirošiga i Hokusaja. Poza u kojoj se
model nalazi, njen krut izraz, pojednostavljeni obris i crte lica, kao i njena svečana odeća,
portretu daju karakteristike vizantijskog slikarstva.
Mari-Anželik Satr, za koju se smatralo da je najlepša žena u Pont Avanu, nije mogla da
prihvati to što ju je Gogen doveo u vezu s primitivnom keramičkom figurom nadahnutom
Peruom, koja se vidi u pozadini na levoj strani slike: kada joj je Gogen ponudio sliku, odbila
ju je. Teo van Gog, kome je slika poslata, rekao je da ta žena liči „pomalo na junicu“. U svoju
odbranu, slikar je izjavio: „Možda je sve to urađeno donekle stilizovano, ali gde na slici
postoji išta prirodno?“
Slika Svinjarka pripada seriji bretonskih pejzaža koji su možda i najbolji od svih
Gogenovih dela. Nanošenje velikih površi boja, jednih pored drugih, daje tom platnu izgled
kolorističkog šarenila. Pojedini oblici obrađeni su na tako apstraktan način da priroda –
drveće i njegove senke – služi samo kao pokriće za sanjarenje putem oblika i boja. Dok se
posmatra ova slika, postaje jasnije zašto je Gogenova dekorativna apstrakcija bila izvor
inspiracije nefigurativnim slikarima XX veka.

Šta je sad, ljubomoran si? (Aha oe Feii?) (1892)

Tokom prvog boravka na Tahitiju Gogen je naslikao izuzetnu seriju ženskih likova.
Među ovim slikama su i Žene s Tahitija (Na plaži) i Šta je sad, ljubomoran si? (Aha oe Fei?).
 Po napuštanju Evrope, slikar je sa sobom poneo i „svet u malom svojih saputnika“, a
pod tim je podrazumevao neku vrstu džepnog muzeja koji je uključivao slike i fotografije
friza Partenona, Trajanovog stuba, javanskog hrama Borobudur, kao i radova slikara poput
Manea, Botičelija i Rafaela. Upravo zato, njegove tahićanske slike nisu inspirisane samo
lokalnim motivima. Žene s Tahitija (Na plaži) aludiraju na poznatu Maneovu sliku Na plaži .
Ovo je, međutim, više bilo polazište nego podražavanje, neka vrsta platforme s koje je slikar
krenuo da bi naslikao nešto potpuno drugačije. Zapravo, delikatni odnosi između ružičaste i
žute, i purpurne i crvene boje, koje je on često koristio tokom prvog boravka na Tahitiju, ne
postoje na Maneovoj slici. Vrlo neobično pozicioniranje dveju žena – isti model poslužio mu
je za obe figure – krajnje je originalno. Njihove monumentalne poze – liče na statue – i
njihova postojana odsutnost i nezainteresovanost takođe su jedinstvene. Ono što najviše upada
u oči u vezi sa ovim slikama jeste njihova čudesna harmonija postignuta korišćenjem
dekorativnih boja i istaknuta belom. Površina u obliku trougla u vrhu leve strane slike Šta je
sad, ljubomoran si? sjajan je primer za to. Nikada ranije nije priroda bila korišćena samo kao
podloga za tako apstraktne tvorevine. Ovde je slikar zakon za sebe, bez ikakvih drugih
obaveza osim da uživa u svojoj umetnosti. „Raspoređujući linije i boje, naoko slikajući
predmete pozajmljene iz života ili prirode, postižem sklad i harmoniju koji ne predstavljaju
ništa što je potpuno ’realno’, u uobičajenom značenju te reči...“ Kritičar Delaroš rekao je:
„Ako nam i prikazuje ljubomoru, on to čini bleštavilom crvenih i ljubičastih boja pa nam se
tako čini da i čitava priroda ćutke i svesno učestvuje.“

Manau Tupapau (Duh mrtvih bdi) (1892)

Slika po kojoj je Gogen najpoznatiji bez svake sumnje jeste Manau Tupapau (Duh
mrtvih bdi). O njoj je ostavio najviše beleški – što svedoči o tome koliko ju je cenio. Slikar je
u nekoliko reči sažeo dvostruki cilj ove slike: „Muzički element – talasaste horizontalne linije;
strune oker i plavih, povezane žutim i ljubičastim, izvedenim iz njih, oživljene zelenkastim
odblescima. Literarni element – duh žive osobe povezan s duhom mrtvih... Ovo je napisano za
one koji uvek žele da znaju kako i zašto. Za one druge, to je samo studija o jednoj nagoj ženi
sa ostrva Južnih mora.“
Zapravo, čini se da na slici ima manje lokalne mitologije (tupapau je duh mrtvih,
zloduh) i da je umetnik, u stvari, transponovao na Tahiti Maneovu poznatu sliku Olimpija.
Gogen je godinu dana ranije napravio kopiju „ovog carskog dela“. Sama Maneova slika bila
je inspirisana Urbinskom Venerom Ticijana (1488–1576). Gogen je imao reprodukciju te
Ticijanove slike na zidu svog tropskog ateljea. Manau Tupapau se može posmatrati i kao
„Olimpija Južnih mora“, samo što kod Gogena leži na stomaku i okrenuta je na drugu stranu;
sluga s Maneove slike zamenjen je duhom mrtvih.
Ova slika može da predstavlja i uvertiru za Nikad više. Sudeći po naslovu, rad se
odnosi na Gavrana, poznatu poemu američkog pisca Edgara Alana Poa (1809–1849), a
indirektno na tvorca Olimpije, pošto je poema 1875. objavljena u prevodu Malarmea, i
ilustrovana Maneovim litografijama. Ali slika ne ponavlja ropski poemu u slikarskoj formi,
već predstavlja nešto sasvim suprotno. Na njoj dominira žena, a Poov prestrašeni gavran nije
ništa drugo do običan dekorativni detalj. „Tim jednostavnim aktom želeo sam da ukažem na
nesumnjivu iskonsku raskoš jednog drugog vremena“, izjavio je Gogen. „Sve je namerno
urađeno u zagasitim i tamnim bojama; ova raskoš se ne razaznaje po svili, somotu, pamučnim
tkaninama ili po zlatu, već samo po tvari koju je sama umetnikova ruka izvajala.“
Izložena na retrospektivi priređenoj negde u isto vreme kada se održavao i Jesenji
salon 1906. godine, slika Nikad više znatno je uticala na dva mlada umetnika: Pikasa i Matisa.
Ovaj uticaj bio je jasno vidljiv kada je Matis naredne godine naslikao svoju poznatu sliku
Plava kupačica (Uspomena iz Biskre).

Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo? (1897)

Gogen je veoma cenio ovaj svoj rad. Za njega je on bio neka vrsta duhovnog i
umetničkog zaveštanja. „Ne samo da mislim kako ovaj rad ima veću vrednost od svih mojih
prethodnih radova nego znam da nikada neću stvoriti nešto bolje, pa čak ni nešto isto tako
vredno.“ Kao što se moglo i očekivati, slika Odakle dolazimo? dočekana je opštim
nerazumevanjem koje je bilo uvredljivije nego ikad ranije. Ali Gogen je reagovao s
karakterističnom nepomirljivošću: rekao je da njegova „muzička poema“ nema „libreto“ pa je
uputio izazov svojim kritičarima da, ako su u stanju, razumeju njegovu sliku.
Ako ostavimo na stranu temu ove slike, ona zapravo predstavlja nadmetanje s velikim
dekorativnim majstorima, od fresko-slikara renesanse do Delakroaa, kao i s njihovim
najčuvenijim nastavljačem Pivijem de Šavanom (1824–1898). Ukoliko posmatramo „muralni“
aspekt dela, vidimo da Gogen sledi isti taj dekorativni stil, kako po dimenzijama (rad je dug
gotovo četiri metra) i ukrasno-fasadnom razvoju kompozicije, tako i po upotrebi izuzetno
mirnih boja. I nasuprot onome što će tvrditi kasnije – „Sve sam uradio iz glave, pravo na platno,
koje je bilo od jute, puno rupa...“ – pravio je brojne studije kompozicije.
Na ovom svom testamentarnom platnu, Gogen je u velikoj meri ponovio i sažeo oblike
koji sačinjavaju njegov slikarski repertoar. Više nego bilo koja druga njegova slika, Odakle
dolazimo? obiluje referencama, pozajmljenim detaljima i ukazivanjima (često šaljivim) na tuđe
radove, kao i na njegove sopstvene. Gotovo svi motivi, svaki lik, kao i svi detalji ove
kompozicije potiču iz prethodnih radova. Starica koja sedi na levoj strani podseća na sliku
Bretonska Eva iz 1889, dok devojka i ptica pored nje čine osnovni motiv slike Vairumati
(naslikane 1897). I dete u središtu slike izvedeno je od deteta sa slike Nave Nave Mahana
(Divni dani). Genij Gogen počiva u njegovoj sposobnosti da tako delotvorno rasporedi ove
različite elemente. Formalno i poetsko jedinstvo njegove misli nikada dotad nije dostiglo takvo
savršenstvo. Iako nezavisni, svi ti elementi međusobno se prožimaju u čudesnoj sprezi. Tako je,
kao što je to jasno istakao i sam Gogen, „uprkos različitim tonalnim prelazima“ postignuta
sveobuhvatna harmonija „plavih i veroneze zelenih boja od jednog do drugog kraja slike“ na
kojoj se ističu „jarkonarandžaste nage figure“.

Beli konj (1898)

Potencijalni kupac Belog konja odbio je da kupi sliku jer je konj bio... zelen! Gogen je
odvažno odgovorio da su glupaci, naoružani tvrdoglavom logikom, prebacivali i Delakroau
što je na slici Trajanova pravda konja obojio u ružičasto. Gogen je objašnjavao: „A šta je sa
onim crvenim psima i ružičastim nebom? Pa oni moraju da budu baš takvi! To je od suštinske
važnosti. Na mojim radovima sve je dugo osmišljavano i proračunavano. To vam je kao
muzika, ako vam se tako više sviđa!“
Položaj u kom se konj nalazi preuzet je s jednog reljefa sa zapadnog friza Partenona,
čiju je reprodukciju Gogen imao. Nasuprot tome, okolina konja, sa izuvijanim plavičastim
granama, inspirisana je njegovim sopstvenim posmatranjem. Zbog pomalo visoke
perspektive, posmatraču se čini da se i sam nalazi tamo. Kao i obično, imaginacija nadvladava
deskriptivni realizam. „Čiste boje! Tome sve treba da bude podređeno. Stablo drveta
svojstvene boje, sivkastoplave, postaje čisto plave boje. Korišćenjem zasićene boje, otkriva se
priroda svake nijanse: plavo more, na primer, postaće intenzivnije plavo od sivkastog stabla
drveta koje će postati čisto plavo, ali manjeg intenziteta. Tu počiva istina u izmišljotini.“
Beli konj izložen je na Jesenjem salonu 1906. Bila je to prva slika iz serije s temom
čoveka i konja, kojom će Gogen biti obuzet u svojim poslednjim godinama. S Jahačima na
plaži, iz 1902, obnovio je svoj dijalog sa Delakroaom, tim genijem oslobođenih boja, kao i sa
Degaom, koji je slikao konjske trke na hipodromu Lonšan tokom sedamdesetih godina XIX
veka. „Dega je slikao trkačke konje i džokeje usred predela; često i ponije na koje su
postavljeni majmuni. I sve to bez skica: samo život linija, linija i samo linija. Slobodan stil, to
je on. Njemu je stil bio manje potreban nego svima drugima.“ Gogen se u sve većoj meri sada
pozivao na velike francuske slikare, i klasične i savremene: Pusena, Delakroaa, Manea,
Degaa, Sezana. Možda je, poslednjim snagama, želeo da dokaže kako i on potiče iz istog
kalupa.

GOGEN: UMETNIK I NJEGOVO DOBA

Gogen – u potrazi za slobodom

„Slikanje je jedina svrha mog života“, izjavio je Gogen. U pozadini mnogobrojnih

preokreta koji su mu obeležili karijeru, njegovim životom, njegovom mišlju i umetnošću
zapravo je upravljalo slikarstvo. Želeo je da slikarstvo oslobodi okova; ova žudnja uvek mu je
bila podsticaj da iskoristi svaku priliku kako bi oslobodio samoga sebe i izvukao se iz svega
onoga što bi ga moglo sputati.

„Mladi slikar koji ne može da se oslobodi uticaja prethodne generacije završiće u

ćorsokaku. Da bi se spasao od oduševljenja delima svojih neposrednih prethodnika, koje ceni,
treba da potraži nove izvore inspiracije među tvorevinama različitih kultura, u zavisnosti od
toga čemu je sklon.“ Ništa kao ove dve Matisove rečenice (1869–1954) ne bi moglo tačnije da
opiše prvih trinaest godina Gogenove karijere. Od 1873. do 1886. mladi umetnik se trudio da
izvuče što više koristi iz proučavanja dela ovih „neposrednih prethodnika“, impresionista, a
da ne potpadne pod njihov uticaj. Kasnije, od trenutka kada njegov sopstveni stil bude počeo
da se oblikuje, stvoriće svoju nezavisnost i istaći vlastitu individualnost.

S one strane impresionizma

Gogen je sticao znanje u vreme dvojice vrlo različitih slikara impresionista, Pisaroa
(1830–1903) i Degaa (1834–1917). Na određen način, on ih je suprotstavljao jednog drugom,
po svoj prilici iz bojazni da ne potpadne pod uticaj impresionističkog stila. Nešto kasnije, učio
je na sasvim drugačijem primeru, Sezanovom. Posle toga je potražio nove izvore inspiracije u
najrazličitijim područjima umetnosti, često istorijski i geografski najudaljenijim – na primer, u
japanskim otiscima na tkaninama, peruanskoj grnčariji, italijanskom kvatročentu, nemačkoj
renesansi i mavarskoj umetnosti. Ono što je kasnije postalo prepoznatljivo kao primitivna crta
u Gogenovom radu, u krajnjoj liniji bila je samo njegova potreba da sagleda i prevrednuje
čitavu umetničku „avanturu“, a posebno drevna razdoblja različita od klasične umetnosti
renesanse i grčko-rimske antike. „Mora se ići još dalje, mnogo dalje unazad od partenonskog
konja“, rekao je slikar.
Gogen je u nekoliko reči sažeo šta njega razlikuje od impresionista: „Oni proučavaju
boju jedino u smislu njenog dekorativnog efekta, zadržavajući okove stvarnosti, ali u takvom
postupku nema slobode. Svoju viziju ograničavaju na oko, a ne na ono što tajanstveno počiva
u središtu naših misli.“ Iako su impresionisti slikarstvo izveli iz umetničkih ateljea i oslobodili
ga objekata, Gogen ih je kritikovao što nisu umetnost oslobodili i lanaca deskripcije. Za njega
je slikarstvo, a posebno boja, „onoliko živo koliko je živ sam osećaj“; sledstveno tome,
umetnost ne treba da se svodi ni na kakvu naturalističku ili realističku formu. Slika treba da
bude u stanju da potvrdi sama sebe sobom samom. „Ništa sem slike, nikakva iluzija.“

Prvi uzmak

Gogen se nije u potpunosti udaljio od impresionista sve do vremena nakon poslednje

grupne izložbe (1886). Tada je, da bi to odvajanje načinio i fizičkim, prvi put otišao u
Bretanju. Tokom čitavog života, njegova putovanja bila su određena prethodnim razvojem
njegovog slikarstva. Svaki put se činilo da je Gogen pre tražio potvrdu ovih napredaka
sopstvene umetnosti i podstrek da nastavi sa slikanjem, nego nove izvore inspiracije.
Naredne godine, Gogen je osetio potrebu da ode još dalje. Boravak na Martiniku
doprineo je sticanju intenzivnih iskustava. Prvi put je tu osetio da se njegovo slikarstvo
podudara sa onim što je tražio, to jest, sa onim što je on zapravo i bio.

Veliki Gogen

Gogen je 1888. ovladao ličnim stilom i u potpunosti se posvetio slikarstvu. Tokom tog
leta, koje je proveo u Pont Avanu sa Emilom Bernarom, naslikao je Viziju posle propovedi. Tu
je, prvi put, kombinovao čiste plošne boje oivičene crnim linijama sa pojednostavljenom
formom i geometrijskim oblicima – a svemu tome ritam su davali uskovitlani potezi.
Ovim novim stilom toliko je bio impresioniran mladi Serizje (1864–1927), da su ga on
i njegovi prijatelji Bonar (1867–1947), Vijar (1868–1940), Moris Deni (1870–1943) i Mejol
(1861–1944) iskoristili kao estetsko utemeljenje za novu umetničku grupu – nabiste. Ali to se
Gogenu nije svidelo i on uskoro počinje da ismeva nabiste. Odmah im je stavio do znanja da
njegovu tehniku ne treba koristiti kao obrazac budući da je po prirodi „nemirna i elastična“.
Godine 1889, da bi se još više narugao nabistima, naslikao je autoportret u vidu proroka (a to
je i značenje reči nabi na jevrejskom).
Još jednom, kao što je to već bio uradio u vezi sa impresionistima, premda u sasvim
drugačijim okolnostima, Gogen se odvojio od pokreta koji je, činilo mu se, pretio da ga
uobliči u formulu, u stil, i da na taj način ugrozi njegovu slobodu.
Nema sumnje da se Gogenov susret s Van Gogom u jesen 1888. razvijao u istom
pravcu. Poredeći svoj rad s Van Gogovim, Gogen je samo „učvrstio“ svoje pređašnje
umetničke ideje. Ali još jednom je počeo da se oseća sputanim, i iznova se distancirao.
Uprkos međusobnim sukobima, oba umetnika tek će požnjeti plodove ovog kratkog
međusobnog susreta.

Novo i konačno oslobađanje

Godine 1891, nakon što je napustio posao i porodicu, odvojio se od impresionizma i

pokidao sve veze s nabistima, Gogen je pao pod uticaj poslednje grupe. Pisci simbolisti želeli
su po svaku cenu da prisvoje Gogena, s ciljem da od njega naprave ikonu simbolizma. Po
svom starom običaju, Gogen je neko vreme šurovao s pripadnicima pokreta, a onda se, pošto
je upio od njih onoliko znanja koliko je mogao, u potpunosti povukao i otputovao na Tahiti.
„Ovoga puta nema povratka niti pomirenja. Nikad više neću biti uglađen“, nepokolebljivo je
izjavio.
 U budućnosti, „zavičajni kontinent“ više nikada neće sputavati „tog usukanog vuka
bez lanca oko vrata“, kao što ga je Dega, sasvim ispravno, nazvao. Jaz između Gogena i
njegove domovine sve više se produbljivao. Godine 1893. njegova izložba u galeriji trgovca
slikama Diran-Rijela dočekana je s nerazumevanjem, a prodaja Gogenovih dela u hotelu Druo
bila je slaba. Slike koje je stvarao u periodu između svog prvog boravka na Tahitiju i svoje
smrti, nesumnjivo su tokom godina postajale sve slobodnije i sve savršenije.

Zadnja strana korica

POL GOGEN (1848–1903)

Gogen je uvek govorio da poseduje dve različite prirode nad kojima, tvrdio je, nema
uticaja – senzibilnu stranu i onu divlju ili primitivnu (vuk koji će radije umreti od gladi nego
se poniziti i dozvoliti da mu namaknu lanac oko vrata, kao što ga je opisao Dega).
Gogenova senzibilna strana bila je očigledna u njegovim ranim slikarskim godinama.
Tada je ovaj umetnik bio Pisaroov učenik i sledbenik, obožavalac Degaa i pristalica klasike.
Takođe je bio slikar koji se družio sa impresionistima i proveo nekoliko godina u seocetu Pont
Avan u Bretanji s kolegama umetnicima, poput njegovog prijatelja Emila Bertrana.
A onda, nakon posete Martiniku 1887, izbila je Gogenova „divlja“ ili primitivna
strana. Ne samo da je napustio ženu i decu – oslobodivši se porodičnih okova – nego je
nameravao da oslobodi i svoje slikarstvo, a pogotovo da oslobodi svoje boje „od ove sramne
građevine sklepane od raznih škola, akademija i, nadasve, mediokriteta“.
Počeo je da koristi jarke i ravne površi boja oivičene crnim linijama, kao i krajnje
stilizovane dekorativne pozadine.
Oslobodivši boje i formu, koje su ranije bile u funkciji strogog podražavanja prirode,
Gogen je utro put umetnicima XX veka, poput Matisa i Pikasa.

Potpis za sliku u dnu zadnje strane korica

Les Alyscamps
1888; 92 x 73 cm
Muzej Orsej,
Pariz
 POTPISI I GLOSE

Potpis za sliku na 3. strani

Autoportret s paletom
1894; 92 x 73 cm
Privatna zbirka
Pol Gogen je povremeno slikao od ranih sedamdesetih godina XIX veka, ali se nije u
potpunosti posvetio umetnosti sve do 1883, kada više nije mogao da zarađuje kao službenik u
banci.

Glosa na 3. strani – u sredini

„Želeo sam da uspostavim sopstveno pravo da se usudim da učinim sve.“
Pol Gogen

Potpis za sliku u desnom gornjem uglu 4. strane

Vahine No Te Tiare (Žena s gardenijom)
1891; 70,5 x 46,5 cm
Nova gliptoteka Karlsberg, Kopenhagen
Ova slika iz 1891. verovatno je bila jedna od prvih koje je Gogen naslikao po dolasku
na Tahiti. Model je njegova mlada ljubavnica Tehamana.

Potpis za fotografiju u levom donjem uglu 4. strane

Gogen, 1891.
Fotografija je snimljena pred Gogenov polazak iz Francuske za Tahiti. Njegova poza,
izgled i odsutan pogled ukazuju na otvaranje novih horizonata. Može se zapravo reći da je on
već u tom trenutku daleko – na nekom drugom mestu.

Potpis za fotografiju u desnom gornjem uglu 5. strane

TAHITI
Šta je Gogena navelo da napusti Pariz i ode na Tahiti? On je verovao da spas, kroz
slikanje, može da pronađe jedino ako „utaži žeđ na divljim i dalekim izvorima“. Verovao je
kako mu je potrebno da se vrati u drevna vremena i u potrazi za inspiracijom iskusi različite
kulture – i tako se oslobodi okova civilizacije.
Isto tako, odlazak na Tahiti za njega je značio potpuno napuštanje „te evropske jagme
za novcem“. Bio je to, zapravo, pokušaj da bolje razume ono što je otkrio na Svetskoj izložbi
1889. godine – azijsku kulturu Pacifika.

Sitnim slovima uz fotografiju obale u desnom gornjem uglu 5. strane

Plaža u blizini Gogenove kolibe u Punaaviji na Tahitiju.

Potpis za fotografiju u dnu 5. strane

Gogen sa sinom i ćerkom
Fotografija Gogena s njegovo dvoje dece snimljena je tokom umetnikove poslednje
posete supruzi. Levo je sin Emil, a desno jedina ćerka Alen, njegova miljenica. Njoj je
posvetio svoje Beleške za Alen. Na nesreću, ona je 1897. umrla od zapaljenja pluća.
 Antrfile na 6. strani – krajnji stubac levo

Ključni datumi

1848. 7. juna – U Parizu je rođen Pol Gogen.

1854.– Alen Gogen se vratila iz Perua u Francusku sa dvoje svoje dece. Nastanili su se
u Orleanu.
1865. – Pol Gogen isplovljava na Luzitaniji kao pitomac trgovačke mornarice.
1871. – Gogen napušta mornaricu i zapošljava se u jednoj agenciji za zamenu novca.
U slobodno vreme slika.
1874. – Gogen počinje da skuplja slike impresionista.
1876/1877. – Izlaže na Salonu i postaje Pisaroov učenik.
1880. – Gogen izlaže na petoj izložbi impresionista. Radovi mu se pojavljuju i na tri
naredne izložbe (1881, 1882 i 1886).
1883. – Gogen napušta posao u agenciji i posvećuje se isključivo slikanju.
1886. – Prvi put boravi u Pont Avanu u Bretanji. Gogen se tu vraćao 1888, 1889. i
1890.
1887. – Odlazi na Martinik. Prva samostalna izložba u Parizu, bez većeg uspeha.
Gogen upoznaje Emila Bernara i pridružuje se Van Gogu u Arlu.
1891. – Gogenovo prvo putovanje na Tahiti.
1893. – Drugi boravak na Tahitiju.
1901. – Odlazi na Markiska ostrva.
1903, 8. maja – Gogen umire.

Potpis za sliku na 6. strani

Javanka Anah
1894; 116 x 81 cm
Privatna zbirka, London
Anah je bila Gogenova ljubavnica od kraja 1893. do novembra 1894. Došla je s njim i
u Pariz.

Potpis za crno-belu sliku u donjem levom uglu 7. strane

Tahićanka
Ovaj drvorez zasnovan je na jednom Gogenovom crtežu.

Tekst uz fotografiju na 7. strani

Divljak
„Moraš da se prisetiš“, pisao je Gogen svojoj ženi 1888, „da ja u sebi imam dve
prirode: indijansku i senzibilnu. Senzibilna je sada nestala i omogućila indijanskoj da se
smelo i samopouzdano ispolji.“ Rekao je još: „Ja sam divljak, urličući vuk bez lanca oko
vrata.“ Prihvatajući svoju animalnu stranu, Gogen je nameravao da osvetli tamnu stranu
civilizacije. „Ako je potiskujemo“, kaže on, „ta tamna strana može da bude samo još gora
kada izroni“.

Sitnim slovima uz fotografiju Gogena u desnom gornjem uglu 7. strane

Gogen-umetnik, sa astrahanskom šubarom i tamnoplavim ogrtačem (fotografisano u
Parizu, 1894).

Potpis za sliku u gornjem desnom uglu 8. strane

 Mrtva priroda s lepezom
1899; 50 x 61 cm
Muzej Orsej, Pariz

Potpis za sliku u donjem levom uglu 8. strane

Mrtva priroda s jabukama i cvećem
1901–1902; 66 x 76 cm
Privatna zbirka, Lozana

Glosa na 8. strani – dole desno

„Ne slikam po uzoru na prirodu. Svi moji radovi odigravaju se u mojoj mahnitoj
imaginaciji i kada se umorim od slikanja figura, mojih jedinih pravih objekata, počinjem da
radim mrtvu prirodu, koju završavam negde drugde, van objekata.“
Pol Gogen

Potpis za sliku na 9. strani

Mandolina i cveće
1885; 64 x 53 cm
Muzej Orsej, Pariz

Potpis za sliku na 10. i 11. strani

Obala mora, 1
1887; 54 x 90 cm
Nova gliptoteka Karlsberg, Kopenhagen

Glosa na 11. strani

„Ove godine žrtvovao sam sve, čitavu moju tehniku, sve boje, samo zbog stila.“
Gogen, 1888.

Glosa na 12. strani

„Na ovoj slici, za mene, predeo i rvanje postoje samo u imaginaciji onih koji se mole i
koji su upravo čuli propoved.“
Pol Gogen

Potpis za sliku u donjem levom uglu 12. strane

Mrtva priroda
Gozba u Gloaneku
1889; 38 x 53 cm
Muzej umetnosti, Orlean

Potpis za sliku na 12. i 13. strani

Vizija posle propovedi
1888; 73 x 92 cm
Škotska nacionalna galerija, Edinburg

Potpis za sliku na 14. strani

Autoportret
Les Misérables
1888; 45 x 55 cm
Muzej Vinsenta van Goga, Amsterdam
 Potpis za sliku u gornjem desnom uglu na 15. strani
Madam Žinu u kafeu
1888; 73 x 92 cm
Puškinov muzej, Moskva

Antrfile na 16. strani – desno

TEHNIKA
Žuti Hristos je karakterističan za ono što je nazivano Gogenovim primitivizmom, a
prvi put je uočeno na slici Vizija posle propovedi. Na Žutom Hristu ponovo se vidi Gogenova
neuobičajena upotreba čistih plošnih boja i jasno uokvirivanje tih pojednostavljenih formi.
Skraćena figura Bretonke u prvom planu svedena je na njenu tradicionalnu kapu za kosu s
plavim konturama.
Zadržavajući samo osnovne linije i do krajnosti svodeći motive, Gogen je stvorio
pojednostavljeni stil, doslovno odsustvo dubine. Na širokim ravnim površinama bez prisustva
svetlosti i senki koristio je čiste, nemešane boje. Lakoća Gogenovog slikarskog stila bila je
daleko od Seraovog poentilizma ili širokih poteza Van Gogove četkice.

Potpis za sliku na 16. strani

Autoportret sa Žutim Hristom
1889–1890; 38 x 46 cm
Privatna zbirka, Francuska

Potpis za sliku na 17. strani

Žuti Hristos
1889; 92 x 73 cm
Umetnička galerija Olbrajt-Noks, Bafalo

Potpis za sliku na 18. strani

Svinjarka
1889; 92,5 x 73 cm
Privatna zbirka, Cirih

Potpis za sliku na 19. strani

Lepa Anđelika
1889; 92 x 73 cm
Muzej Orsej, Pariz

Potpis za sliku na 20. strani (dno)

Žene sa Tahitija (Na plaži)
1891; 69 x 91 cm
Muzej Orsej, Pariz

Potpis za sliku na 21. strani

Šta je sad, ljubomoran si?
1892; 68 x 92 cm
Puškinov muzej, Moskva

Glosa na 22. strani – u sredini

„Ne postoji savršena lepota bez izvesne osobenosti u proporcijama.“
 Edgar Alan Po

Potpis za sliku na 22. strani

Nikad više
1897; 60 x 161 cm
Galerija Kortoldovog instituta, London

Potpis za sliku na 23. strani

Duh mrtvih bdi
1892; 73 x 92 cm
Umetnička galerija Olbrajt-Noks, Bafalo

Potpis za sliku na 24. strani

Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?
1897; 139 x 374,5 cm
Muzej lepih umetnosti, Boston

Glosa na 25. strani

„Moj san je neopipljiv, nema tu nikakve alegorije. Da citiram Malarmea: ’Muzičkom
komadu nepotreban je libreto.’“
Pol Gogen o slici Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?

Potpis za sliku na 26. strani

Jahači na plaži
1902; 66 x 76 cm
Muzej Folkvang, Esen

Potpis za sliku na 27. strani

Beli konj
1898; 141 x 91 cm
Muzej Orsej, Pariz

Potpis za crtež na 28. strani

Gogenov portret, Pisaro
Pisaroov portret, Gogen
Muzej Luvr, Pariz

Glosa na 28. strani – u sredini

„Da bi se stvorilo nešto novo, moramo se vratiti izvorima.“
Pol Gogen

Potpis za sliku na 29. strani (gornji)

Bretonke s kišobranima, Emil Bernar
1883.
Muzej Orsej, Pariz
Gogen je upoznao Emila Bernara 1888. Bernarovi radovi znatno su uticali na Gogenov
stil.

Potpis za sliku na 29. strani (donji)

Mrtva priroda s voćem, Pol Sezan
 1892–4.
Barnsova fondacija, Merion
Pošto je neko vreme učio kod Pisara, Gogen je pao pod uticaj Sezana.

Potpis za sliku na 30. strani

Bašta, Pjer Bonar
1886.
Muzej Pti Pale, Pariz
Bonar je pripadao grupi nabista pre nego što je postao jedan od najtalentovanijih
postimpresionista.

Antrfile na 30. strani – levo

GOGENOVA BAŠTINA
„Mislim da će se, uprkos velikom broju prevaranata i lukavih šarlatana, na kraju veka
u umetnosti pojaviti inovacije“, izjavio je Gogen. Svesni smo znatnog uticaja koji je Sezan
imao na nastanak i manifestovanje umetnosti XX veka, kao i na pravac kojim će ona krenuti –
na kraju krajeva, i Pikaso i Matis zvali su ga „slikarskim bogom“. S druge strane, prečesto se
zanemaruje da su umetnici XX veka inspiraciju crpli iz Gogenovog dela. Iako je Gogen
direktno uticao samo na jednu manju grupu (nabiste), bez njegovog doprinosa nemoguće je
razumeti sve one značajne pokrete poput fovizma i kubizma. Takođe je teško razumeti
Matisovu sliku Radost življenja, Deranovu Zlatno doba, pa čak i Pikasove Gospođice iz
Avinjona ne uzimajući u obzir tvorca slike Odakle dolazimo? I zaista, kako razumeti razvoj
apstraktne umetnosti bez Gogenove izjave: „Evo vam saveta: ne slikajte suviše verno prirodi.
Umetnost je apstrakcija. Uzimajte od prirode sanjareći pred njom i više se usredsredite na
samo stvaranje na koje ona podstiče...“?

Sitnim slovima u dnu 30. strane

Na ivici provalije
1888.
Muzej dekorativnih umetnosti, Pariz

Potpis za sliku na 31. strani

Talisman, Pol Serizje
1888.
Muzej Orsej, Pariz
Na poleđini ove slike, Pol Serizje je zapisao: „Naslikano 11. oktobra 1888. po
Gogenovim uputstvima.“

Antrfile na 31. strani – desno

GDE SE MOGU VIDETI GOGENOVA DELA

ARGENTINA
Buenos Ajres ٠ Nacionalni muzej likovnih umetnosti

BRAZIL
Sao Paolo ٠ Muzej savremene umetnosti

REPUBLIKA ČEŠKA
Prag ٠ Nacionalna galerija
DANSKA
Kopenhagen ٠ Nova gliptoteka Karlsberg i Zbirka Ordrupgard

FRANCUSKA
Grenobl ٠ Muzej umetnosti
Lion ٠ Muzej umetnosti
Orlean ٠ Muzej umetnosti
Pariz ٠ Muzej Orsej i Pti Pale
Rems ٠ Muzej umetnosti
Ren ٠ Muzej umetnosti
Sen Žermen an Le ٠ Manastirski muzej
Strazbur ٠ Muzej umetnosti
Troa ٠ Muzej savremene umetnosti

NEMAČKA
Esen ٠ Muzej Folkvang
Minhen ٠ Bavarska državna zbirka slikarstva

VELIKA BRITANIJA
Edinburg ٠ Škotska nacionalna galerija
London ٠ Galerija Kortoldovog instituta i Nacionalna galerija

JAPAN
Kurašiki ٠ Muzej umetnosti Ohara
Tokio ٠Muzej umetnosti „Bridžstoun“ i Nacionalni muzej umetnosti Zapada

NORVEŠKA
Oslo ٠ Nacionalna galerija

HOLANDIJA
Amsterdam ٠ Muzej Vinsenta van Goga

RUSIJA
Moskva ٠ Puškinov muzej
Sankt Peterburg ٠ Ermitaž

ŠVAJCARSKA
Bazel ٠ Muzej umetnosti
Cirih ٠ Zbirka fondacije E. G. Birle

SAD
Baltimor ٠ Muzej umetnosti
Boston ٠ Muzej lepih umetnosti
Bafalo ٠ Umetnička galerija Olbrajt-Noks
Čikago ٠ Institut umetnosti
Dalas ٠ Muzej umetnosti
Merion ٠ Barnsova fondacija
Njujork ٠ Muzej umetnosti Metropoliten
Filadelfija ٠ Muzej umetnosti
Vašington ٠ Nacionalna umetnička galerija

(kraj)