19.11.

На прошлом часу причали смо о Стјепану Бабићу и нормативним квалификаторима у ужем

смислу на пример књиж. некњиж. непр. (неправилно) погр. (погрешно). У оквиру стилских
квалификатора ми смо навели, поред ових нормативних и (...) ми смо навели неке експресивне
квалификаторе, навели смо и неке слојне квалификаторе, неке наводске критеријуме и неке
временско-честотне квалификаторе. Час смо завршили његовим закључком да је у том шестотомнику
Матице српске за потребе свог истраживања пронашао 38 стилских квалификатора и рекао да је то за
потребе једног речника средњег обима довољно, међутим постоји проблем са тим квалификаторима,
будући да они нису прецизно дефинисани, са једне стране, а са друге стране то значи да се не
употребљавају доследно. Некад не знамо шта тачно значи, а анекад не знамо који да употребимо.

Сада ћемо то показати на поједниним случајевима, он каже: неки граматички критеријуми, типа
дем. (деминутив) или ум. (умањеница), односно аугм. (аугментатив) или увећаница, по среди су прави
граматички квалификатори, будући да се они у речнику често комбинују са неким експресивним
квалификаторима, па се тако аугм. Често комбинује са пеј. (пејоратив), док се дем. Често комбинује са
хип. (хипокористиком). Отуда ми те граматичке квалификаторе за увећаницу и умањеницу можемо
сматрати експресивним, иако та веза између деминутива и хипокористика, односно аугментатива и
пејоратива није аутоматска.

Затим, неки етимолошки критеријуми могу бити стилски. То су квалификатори типа стсл.
(старословенски) или рсл. (рускословенски) или цсл. (црквенословенски). Лексеме које су овако
обележене, са становишта књижевног језика су стилски маркиране. Па чак и квалификатор упутница в.
(види то и то) – будући да упућује на један од два синонима у језику већ је по среди да је та реч која се
јавља заправо стилски маркирана, а да је неутралнија она ан коју се упућује. Па та реч често може да
буде само стилска.

Многи квалификатори нису тако прецизно одређени, нпр. Квалификатор шатр. (шатровачки) не
постоји баш систем по коме се употребљава, са друге стране, ви ако погледате у том истом речнику
одредницу шатровачки она ће се односити и на арго, и на жаргон. Чак се и у самом значењу те
одреднице проналазе широка значења.

Проблем у овом речнику је и тај што постоје квалификатори који ће упутити на источну и западну
употребу лексеме, односно на источну и западну варијанту – ист.крај. и зап.крај. односно
источникрајеви и западни крајеви. Такод а код лексеме крух немате квалификатор који ће упутити на
западне крајеве тадашњег српскохрватског говорног подручја и супротно код лексеме хлеб, иако ти
квалификатори постоје у академијином речнику, у овом речнику се не јављају источни крајеви, западни
крајеви. Или на пример има квалификатор кат. (католички) али не постоји прав. (православни).

Нејасна је граница између квалификатора ир. (иронично), подругљиво, презриво, или погрд.
(погрдно) и тако даље. Сви они упућују на исту вредност, али не знамо кад који да употребимо. Танка је
и граница између арх. (архаично), или заст. (застарело). Нејасна је и разлика између дијал.
(дијалекатски) и лок. (локални). А да не помињемо наше, у најужем смислу, нормативне квалификаторе
некњиж. и погр. (погрешно) и непр. (неправилно). Поставља се питање зашто постоји толико
квалификатора за један исти појам. Рекла сам на прошлом часу да се квалификатори неол. (неологизам)
и ков. (кованица) изједначавају и сматрају синонимима. Ипак бисмо требали знати када који
употребљавамо и шта који значи.

Пазите сад, имамо квалификатор необ. (необично) и квалификатор инд. (индивидуално). Каже,
постоји квалификатор неодом. (неодомаћено). Па каже, оно што је необично најчешће је неодомаћено.
Исто важи и за индивидуално.На самом крају закључује, овај број квалификатора је задовољавајућ, али
захтева прераду и нужно предефинисање.

У овом речнику Матице српске не постоји квалификатор рег. (регионално) иако постоји и дијал. И
лок. И покр. (покрајински) и нар. (народски). Али, ако погледате једнотомник, чије је прво издање из
2007. Године, ни у њему се неће наћи овај квалификатор, него поред, на овом списку, где су наведени
сви квалификатори, односно њихове скраћенице, стоји поред нар. стоји лок. и покр. (народски,
регионални покрајински?!), а онда у речнику истом том из 2011. Године први пут се уводи посебно
квалификатор рег. у значењу регионално. И ако погледате мало где стоји у речнику, између осталог,
стоји поред лексема које припадају западном српскохрватском говорном подручју, акоје нису избачене
из српског језика.

Часописи

Следећа наша тема су нормативни часописи, ми ћемо их само навести и рећи нешто о њима.
Свакако нам прво падају на памет Наш језик и Језик данас. Затим Јужнословенски филолог, Српски језик
( наш часопис, да кажем катедарски, ајде ипак, међукатедарски), Зборник Матице српске за филологију
и лингвистику, Зборник Матице српске за славистику, Књижевност и језик. Постоји још један часопис
који издаје Институт за српски језик, а зове се Лингвистичке актуелности, он постоји и у електронској
верзији. ( Неко је поменуо Српски дијалектолошки зборник, Валентина каже мхм, а неко Књижевни
гласник, она ћути)

Наш језик почиње да излази 1932. године. у оквиру Српског лингвистичког друштва. Његов, да
тако кажемо власник, био је Александар Белић, он је био на челу Друштва. Програм тог часописа, био је
заправо, односио се пре свега на нормативистику и на развој језичке културе. Дакле, у центру
интересовањабила је књижевнојезичка норма и њен развој и развој језичке културе. Сада ћу вам из
једног предговора прочитати програм овог часописа, чисто да чујете како и зашто је настао. И каже се,
на самом почетку, када је требало да изађе прва свеска овог часописа, иначе А. Белић је у њему објавио
преко стотину прилога, одмах за њим михајло Стевановић, преко стотину прилога, а онда и сви остали
наши значајни лингвисти. Каже: Одавно се осећа потреба да се покрене часопис у којем би се
расправљало на разумљив и широкој публици приступачан начин, о особинама нашег књижевног
језика, али нам се чини да та потреба није била никад тако велика као данас. Видите, други народи у
Европи већ су имали такве часописе, који су се бавили језичком нормом, Французи, Немци, Чеси. Даље
Белић каже: Наш програм је врло прост и разумљив – ширењњ у што већој мери међу представницима
нашег образовног друштва правих погледа о нашем књижевном језику или језику уопште и предлагање
онога чиме би се нека језичка неправилност могла заменити... И онда када се буду износили недостаци
књижевног језика неког дела, и када се буде вршила анализа језика каквог писца или када се тражење
правих језичких особина морадне и убацити понешто за шта је везамно име ауторитета, то ће се решити
само са наменом да се дође до истине. Зато ће се објављивати и прилози написани са духом
трпељивости и узајамног поштовања.

Овај часопис излази све до Другог светског рата, не треба заборавити и чињеницу да је због рата
Белић отказао одржање Славистичког конгреса. Часопис наставља да излази 1949. Године под окриљем
Института за српски језик, тада већ полако почиње да добија шири лингвистички опсег. Објављују се
(преводи) чисто лингвистички, о језику уопште, а не само они примери који су се тицали само језичке
норме. У почетку се на крају часописа налазила занимљива рубрика, која се звала Језичке поуке и ту су
се објављивали одговори читаоцима на разна питања. Одговоре су писали чланови редакције. Та
рубрика данас, на жалост, више не постоји, али некако пандан њој јесу неки резултати рада Одбора за
стандардизацију српског језика, будући да се они баве неким актуелним језичким питањима. Те одлуке,
као и одговори на нека питања и дилеме објављују се исто на крају часописа.

Јужнословенски филолог је почео да излази 1913. године, још у освит Првог светског рата, док су
ово остали часописи које смо навели знатно млађи. Језик данас излази од 1997. Српски језик исто
деведесетих година.

Број из 2017. Године Језик данас-Рада Стијовић је главни и одговорни уредник.

Чланак Митра Пешикана

Једини жив аутор Правописа сроског језика је Мато Пижурица. Овај чланак се састоји од три
дела, ау другом делу говори о правописној норми и о развоју српског правописа до другог светског рата,
онда се мало разматра стање после другог светског рата, и најзад у трећем сегменту реч је о актуелним
начелима, мерилима српске правописне норме. Излагање је, као што се да видети, хронолошки, од
Вукове реформе па до деведесетих година прошлог века. Традиција српског правописа је дужа од
једног века.

Када је утемељена српска језичка норма? –Са вуком. У којим језичким областима? –У гласовном,
правописном и у граматичком систему. Који део језика је остао по страни? –То је његова лексика.
(логично, она и данас тешко да може да се кодификује)

Шта раде Хрвати већ крајем 19. века? – Преузимају Вук-даничићевски образац с краја 19. Века.
Али, да ли га они преузимају дословно, апсолутно? Они прихватају језик који је Вук строго одредио као
српски. Они преузимају тај модел, али задржавају нека своја традиционална обележја језика,
понајвише у том лексичком систему. Што се тиче рефлекса јата и писма – ћирилица и екавица имају
маргиналну улогу, потпуно су скрајнуте биле. Доминантна латиница и јекавица. То је оно што је било
аутентично.

Шта се дешава са том наднационалном књижевнојезичком заједницом? Такав језик, какав су

преузели Хрвати, је хрватска редакција Вуковог српског књижевног језика. Он остаје на анеки начин
редакција.Каква је традиција постојања једне такве језичке заједнице Срба и Словена. До када она траје
и шта условљава њен настанак, постојање и традицију. Она јесте вештачки инсистирана. Која
наднационална језичка заједница је и раније постојала? -Старословенска, која се већ на самом почетку
диференцирала на редакције, већ у 11. веку, и те разлике међу редакцијама се нису даље
продубљивале, оне су такве остале све до 16. века. Зашто? Зато што су чланови те заједницве тако
хтели. Временски раздор јесте огроман, али се могу успоставити неке паралеле.

Скерлићева анкета

Српско-хрватска језичка заједница формира се крајем 19. Века. Иако, већ на самом почетку
Хрвати прихватају једнакост, они задржавају своја обележја и особине. Хрвати употребљавају
искључиво латиницу и јекавицу, а код Срба имамо и ијекавицу и екавицу, с обзиром на постојећу
дијалекатску базу, и ћирилица и латиницу. Код Срба апсолутно двојство и на плану изговора и на плану
писма. Сада је тренутак да споменемо чувену Скерлићеву анкету у Српском књижевном гласнику. Не
зна се коме је Скерлић све послао питање, зна се ко је одговорио, будући да су ти одговори редом
објављивани у Српском књижевном гласнику. Скерлић 1913. Године у Друштву за српски језик држи
једно предавање, које се зове Јужно или источно наречје у српској књижевности. Иза тог предавања
објавио је као позив на анкету у СКГ, и тај позив је условио избор јужног или источног наречја. Његова
идеја је била да се виђеније личности словенског југа, опд Словеније до Македоније, од Врадара па до
Триглава, изјасне за јужно или источно наречје. Он није експлицитно у својој анкети поставио питање
писама, оно се тек провлачи на крају његовог предавања у једној фусноти. Многи, данас виђенији
лингвисти, сматрају да је Скерлић био на прагу залагања за екавицу, али и потпуно одбацивање
ћирилице. Да они прихвате екавицу, а ми латиницу.

Одговора је било 32 и редом су објављивани у СКГ. Занимљиво је да највећи број одговора који
је стигао, а одговоре нису писали само лингвисти, него и виђеније личности нелингвистичког усмерења;
историчара, књижевника, већина њих се залагала за источно наречје, за шта се у свом коментару
залагао и сам Скерлић, будући да је сматрао да је источно наречје оно које је прогресивније, модерније
и погодније за основне потребе књижевног језика. Неки одговори су били врло кратки. Ти одговори су
занимљиви и за културолошка испитивања, јер показују расположење словенског југа уочи Првог
светског рата и просто жељу за уједињење. Неко из Дубровника пише да жели да се наш књижевни
језик заснива на источном наречју и ћирилици. Док су неки одговори били врло кратки, пар реченица,
нечији одговори, нпр Белићев, био је права студија.

Скерлићева анкета је објављена у аутохтоном виду у облику који је имала када је излазила, у
књизи професора Вељка Брборића (предговор, Скерлићево предавање, сви одговори па биографије тих
аутора). Читава Скерлићева идеја је пропала због рата.

Долази рат и ми имамо српско-хрватски књижевни језик. Да ли је јединствен? Он је утемељен

двоструко, са једне стране у Белићевом правопису, а са друге стране у Боранићевом правопису. И сад
постојање два различита правописа, који функционишу на двема странма, каже Митар Пешикан: ,,Таква
ситуација иза Другог светског рата објективно је могла двојако да се заврши. а) Дивергентно и б)
Конвергентно. Десио се први случај. Појављује се правопис у Хрватској Братољуба Клаића 1992. године,
насловљен Коријенско писање. То је тај дивергентни развој који подразумева цепање, и коначно
одвајање од српског фонетског/фонолошког правописа. Јер је код њих превладао тај етимолошки
принцип. Ипак, иза Другог светског рата јављају се неки додатни политички напори, долази до
Новосадског договора 1954. Године и потребе за уједињењем опет Срба и Хрвата и 1960. године
Правопис Матице српске и Правопис српскохрватског књижевног језика. Од тог договора Хрвати врло
брзо одустају и опет се окрећу и одлазе и њихов нормативни пут постаје засебан.

Послератни правопис(и)

После тог Другог светског рата питања језика је решавала држава. Она држи ствар у својим
рукама. Под надлежношћу Републичког законодавства. Постоји у тој новој Југославији четири републике
у којима се говори српски језик Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Црна Гора и онда се у таквим
околностима постоји опасност од језичког и политичког раздвајања и цепања једног језика, што се и
догодило касније. Новосадски договор био је тенденција да се тај расвеп спречи. И дошли смо до
ситуације да имамо правопис који више не може да се ажурира по истом програму. Ми полако схватамо
да немамо куда. У БИХ 70-их година, убрзо након повлачења Хрвата, заседа се са циљем да се поправе
правила, међутим, није се успело са њиховом верификацијом и озваничењем. Приближава се 1984.
година (30 година од Новосадског књижевног договора), када у Србији формира се десеточлана
правописна комисија коју чине чланови из Београда, Новог Сада, Сарајева, и Никшића. Задатак те
комисије је да поправи правописну норму. 1987. Године се кренуло са радом и претресом читавог
језичког система, 1989. Године био је припремљен сав материјал, објављују се познати прилози
правопису из 1960. Године, али комисија није успела да заврши посао до краја зато што је дошло до
ратаи распада Југослчавије. Остаје Србија и Црна Гора. Тек и за рата, у тзв. трећој Југославији објављује
се коначно ново издање Српског правописа 1993. Године.

Већ како је изашао правопис 1993. Године, а он је значајно исправио недостатке претходног
правописа, ту нема дилеме, будући да се у том првом заједничком правопису из 1960. године очувала
многа двојства, јер су аутори тог правописа кад су га писали рекли: очуваћемо сва двојства српске и
хрватске стране, нов материјал који стиже ћемо решавати усаглашено како се разлике између та
два језика не би продубљивале. Закључујемо да је тај правопис имао много дублета и варијаната, па је
такав његов сарджак/структура/корпус у великој мери преправљен у новом правопису јер је избачено
све сувишно, али како је тај правопис изашао, појавила су се и његова оспоравања. Многи професори из
Београдксог и Сарајевског универзитета су га оспоравали. То је изазвало да се појаве нови правописи,
нпр. Професора Симића и сардника, професора Ковачевића и многи други правописи и приручнци.
Деведесетих година је постојало право шаренило правописа, али је ипак правопис Матице српске успео
да задржи своју аутономију. Ауторски Правопис српског језика Радоја Симића се радикално разликује
од правописа МС.

У трећем сегменту овог чланка, професор Митар Пешикан наводи нека основна мерила којих се
треба придржавати приликом рекодификације српске правописне, па и језичке норме. То нису само
мерила, него и карактеристике. Каже да пре свега треба инсистирати на постојаности књижевног језика,
да не би требало да се спроводе неке радикалније мере у односу на правопис из 1960. Он на самом
почетку наводи да није потребна револуција (од Вука нема револуције, само еволуције), онда наводи
двоазбучје и двојако наречје и помиње проблематику саме транскрипције, да се доста самовољно
понашају аутори, не држе се прописаних правила приликом транскрипције. За стране речи саветује
толерантност. Све то треба оставити слободном језичком избору. Нужна је поправка великог слова,
састављеног и растављеног писања речи и свакако транскрипције, најслабије карике правописа.