Bipolarni poremećaj (tip II) i granični poremećaj ličnosti se u značajnoj meri preklapaju.

Neki istraživači
(Hagop Akiskal) smatraju da imaju zajedničku osnovu (predispoziciju) u ciklotimičnom temperamentu.
Kada istovremeno postoje karakteristike i jednog i drugog poremećaja poželjnije je da se postavi
dijagnoza bipolarnog poremećaja zato što za afektivne poremećaje postoje lekovi. A kada se postavi
dijagnoza poremećaja ličnosti to može da dovede do zanemarivanja afektivnog poremećaja ili njegovog
neadekvatnog lečenja, odnosno terapijski neuspeh će da se opravda pacijentovim karakterom (otpori,
samoporažavajuća priroda). Ne mogu sve tegobe da se reše kompetentnim lečenjem afektivnog
poremećaja ali značajan broj tegoba se poboljšava ili nestaje sa smirivanjem bipolarnosti. Prozak kao
antidepresiv nije adekvatan lek za lečenje bipolarnog poremećaja, štaviše, on može da indukuje
hipomaniju kod takvih pacijenata. Eftil jeste adekvatan lek zato što je stabilizator raspoloženja.

Skoro da je 100% izvesno da tzv granični "poremećaj ličnosti" nije uopšte nikakav poremećaj ličnosti,
nego poseban oblik bipolarnog poremećaja koji se umesto u promenama raspoloženja - od manije do
depresije (bipolar I) ili od hipomanije do duboke depresije (bipolar II) ogleda u velikoj emotivnoj
nestabilnosti - tj emocije cikliraju kao što se kod običnog (naročito brzociklirajućeg - kod varijanti B II i B
NOS i na svakih par sati) izmenjuju hipomanija i depresija, plus "epizodice" kad su pristutni simptomi i
jedne i druge. Preklapanje simptoma tih nedefinisanih oblika bipolarnog poremećaja NOS i
brzociklirajuće "dvojke" (a i iritabilno-paranoidnih oblika manije) i Borderline je veoma veliko. Ima i
naznaka da neki mood stabilizer-i (litijum) pomažu i kod borderline-a (problem je velika toksičnost
litijuma kod predoziranja, neprijatne nuspojave što sa čestom suicidalnošću kod borderline pacijenata
ume da bude jako loša mešavina).

Sam fluoksetin (prozak i u Sr?) bi a pre a posle morao da izazove maničnu epizodu, tako da, ako se
sumnja na bipolar, treba najobaveznije da se koristi sa stabilizatorima raspoloženja (valproat, tj efti ).
Rivotril ima jako antimanično dejstvo (kao i svi benzodijazepini), ali ne stabilizuje raspoloženje, a dobra
strana mu je što jako pomaže kod izraženog labilnog afekta... Ukoliko se pojave i psihotični simptomi
(ako uz "hipomaniju" postoji i psihoza to je onda manija, i mora da se najozbiljnije tretira!), neophodno
je da se počne sa nekim antipsihotikom, najbolje atipičnim sa jačim sedativnim dejstvom - kvijetapin bi
bio pogodan, možda čak i haloperidol. Bipolarni poremećaj je progresivna bolest, tj. postoji fenomen tzv
kajdling-a (kindling) kada npr Bipolar II pređe u bipolar I, ili Bipolar I u još gori shizoafektivni poremećaj.

Lamiktal nije dovoljan, on jeste stabilizator raspoloženja, samo, za razliku od ostalih, sprečava (tj produži
period bez depresije) da se upadne u depresiju. Što se tiče maničnih i hipomaničnih epizoda, teško da
može da pomogne... Mada može da pomogne oko iritabilnosti i to puno. Što se tiče litijuma, on je
neprikosnoveni zlatni standard kad su stabilizatori raspoloženja u pitanju, i ima jako dobru osobinu da
značajno smanjuje stopu samoubistva kod onih koji ga uzimaju. Loša strana je to što je neophodno jako
često proveravati koncentraciju u krvi, jer je letalna doza samo oko 3 puta veća od one potrebne da se
oseti pun efekat...

Psihološke intervencije bi bile od pomoći za simptome borderline poremećaja (tek kad se stabilizuje
bipolar i suzbije eventualna psihoza može da se vidi koliki je udeo borderline-a...). Srećom,
farmakoterapija je skoro ista, tako da bi delovali i na jedan i na drugi poremećaj - kombinacije lekova su
ovde neminovne, i to treba da radi samo psihijatar. Za psihoterapiju borderline-a se najčešće koriste tzv
Thought suppression tehnike (nauči se kako da se suzbijaju neželjene misli), CBT (kognitivno bihevioralna
terapija), i psihodinamička terapija - lično u ovo poslednje ne verujem, mada ima onih koji zastupaju
suprotno stanovište...

Upravo si izvela klasicni prikaz Bordelinea. Izrazita, pojacana seksualnost, promiskuitet, granicne izmene
osecajnosti.

Trauma dozivljena u detinjstvu, mozda telesno ili seksualno zlostavljanje. Produzavas je u obrnutoj
fotomontazi, povredjujuci svesno sebe da se ne bi suocila ponovo sa bolom. Igras igru napadaca na svoj i
tudje zivote, verujuci da tako izbegavas ulogu zrtve.

Sumnjam u lekove i psihijatre, vesti su da odlazu neminovnost jedno vreme i samo to. No, vec si uhodana
u zglobovima svesti. Probaj ponovno suocenje sa traumom, zapocni traganje za secanjem i izazivanje
tog prvog okidaca polomljenosti cija je ostrica ostala u nesvesnom i oblikuje te.

Molim te, preklinjem te, i naređujem (ko'lko god ovo poslednje zvučalo komično), da se jednom ZAUVEK
ostaviš postavljanja dijagnoza i davanja medicinskih saveta preko foruma i sl.

Iz posta se vidi na NISI LEKAR, a kamo li psihijatar: "Sumnjam u lekove i psihijatre, vešti su da odlazu
neminovnost jedno vreme i samo to" - jasno je kao dan da nisi lekar uopšte i još da slepo veruješ u
psihoanalitičko učenje i teorije razvijene iz tog učenja, koje ima samo tu manu da je 150% odvojeno od
stvarnosti. Savet: "Trauma dozivljena u detinjstvu, mozda telesno ili seksualno zlostavljanje. Produzavas
je u obrnutoj fotomontazi, povredjujuci svesno sebe da se ne bi suocila ponovo sa bolom. Igras igru
napadaca na svoj i tudje zivote, verujuci da tako izbegavas ulogu zrtve." otkriva slepo verovanje u Frojda,
mesiju psihoanalize. A da li znaš koliko je ta psihoanaliza surova prema onima koji imaju ono što oni zovu
"psihoza" (bipolar je za njih manično-depresivna "psihoza" - psihoza je nešto drugo) ovog ili onog tipa?
Od njih se dižu ruke kao od najbeznadežnijih slučajeva! Psihoanalitičar koji bi se i bavio njima je
posmatran kao heroj, ali kao heroj koji se bori sa zmajem mnogo jačim od sebe, i koji će pasti u slavu
psihoanalize..
Problemi na koje se ona žali su, na žalost, skoro kompletna lista simptoma i bipolarnog poremećaja i
graničnog poremećaja ličnosti {nauka počinje najozbiljnije da sumnja da je u pitanju uopšte poremećaj
ličnosti, i smatra da je u pitanju ili varijanta bipolarnog poremećaja uz ozbiljne udele PTSD-a i/ili teškog
zlostavljanja u detinjstvu, uz ozbilnu genetsku komponentu - postoji masa indicija da je u pitanju
nasledni poremećaj - ( bez uspešnog tretmana Bipolarnog poremećaja i psihoze, ako se javlja nezavisno
od manije, nema borderline dijagnoze! Preklapanje simptoma je ogromno.), ili poremećaj veoma srodan
bipolarnom}. Pored toga postoji kompletna slika krajnje ozbilje manije koja ukazuje na težak slučaj
Bipolar I - sa povremenim gubicima kontrole i psihotičnim epizodama - ovo poslednje može da proizvede
puno simptoma jako sličnih borderline-u, tako da samo ekspert iz obe oblasti može da razazna šta je
prouzrokovano kojim poremećajem. Dalje, prisutne su jasne depresivne epizode - sve karakteristike
bipolarnog poremećaja su tu.

.... ....

Iako pre toga nisam ni čula za Amy, nisam znala ni jednu njenu pesmu, kada je umrla, silno sam se
zainteresovala za njen lik i delo. Tada sam postala (ne znam kako ovo da objasnim), telepatski povezana
sa pokojnom Amy, tj Amy imam u sebi. Sada već mnogo manje gledam te snimke.

Verovatno smo svi čuli za "The Secret", odnosno kako je dobro slati pozitivne talase u kosmos, pa se
pozitivno i vrate , ispunjavaju se želje itd. Neprestano sam u korelaciji sa Kosmosom i neprestano sam
svesna nekog paralelnog sveta i energija, tuđih aura i pozitivnih ili negativnih talasa... Proučavam ljude i
ubeđena sam da , ako se baš potrudim, mogu da im čitam misli.

Na žalost, ovo što opisuješ je psihoza, tj poremećaj kontakta sa stvarnošću.

Neophodno je ustanoviti da li se ove psihotične epizode javljaju samo i isključivo uz maniju (definitivno
ozbiljan oblik bipolar-a I), ili i nezavisno od nje - ovo drugo je simptom ozbiljnijeg poremećaja -
shizoafektivnog - tradicionalno je najteže prepoznati ovaj poremećaj od svih psihijatrijskih, jer ima i
drugih sa istim ili jako sličnim simptomima, trenutno se lome koplja oko toga da li je u pitanju poseban
poremećaj ili mešavina bipolar I i ,daleko bilo, shizofrenije - ne zna se da li će ta dijagnoza ući u DSM V
.Jednostavno, dijagnozu i tretman može da odredi samo psihijatar.

Srećom, bipolar I je moguće tretirati (stabilizatori raspoloženja: soli litijuma, valproat, razni drugi
antikonvulzanti (preciznije antiepileptici), antipsihotici novije generacije (protiv manije), u akutnoj fazi i
benzodijazepini...). Na žalost, neizlečiv je, ali je tretman neophodan, zbog tzv kindling-a: fenomen da se
npr bipolar II razvije u bipolar I (umesto hipomanije prava manija, plus depresije), bipolar I u
shizoafektivni poremećaj... Psihoza se takođe tretira, npr antipsihotici II generacije (noviji) se mnogo
lakše podnose nego oni prve generacije, a puno pomažu...

Psihološke intervencije bi bile od pomoći za simptome borderline poremećaja (tek kad se stabilizuje
bipolar I i suzbije psihoza može da se vidi koliki je udeo borderline-a...). Srećom, farmakoterapija je skoro
ista, tako da bi delovali i na jedan i na drugi poremećaj - kombinacije lekova su ovde neminovne, i to
treba da radi samo psihijatar. Za psihoterapiju borderline-a se najčešće koriste tzv Thought suppression
tehnike (nauči se kako da se suzbijaju neželjene misli), CBT (kognitivno bihevioralna terapija), i
psihodinamička terapija - lično u ovo poslednje ne verujem, mada ima onih koji zastupaju suprotno
stanovište...

U lekove za psihu posebno sumnjam. Divna kopulacija farmacije i prodavaca svete vodice izlecenja.Mora
se suociti, svirepo suociti. Ako ostane ista od nje posle, to ce jedino biti ono sto je zdravo.I, metafora je
suocenje. Katarzu je objasnio Aristotel, iz grckih tragedija koje su budili licnost u sopstveno
prepoznavanje.

Ovde se radi o veoma opasnim psihijatrijskim poremećajima, i tu su ama baš sva metafizička objašnjenja
ne samo suvišna nego i nesuvisla, a još kad se olako daju "dobri saveti" nekom ko može da bude i
ozbiljno suicidalan, i na samom rubu, da se samoanalizira umesto da se leči, ovako preko foruma, bez
ikakvog poznavanje problematike i bez da si uopšte i video osobu koju tako savetuješ, onda su takvi
saveti opasni, a svaki nastavak u tom pravcu nemoralan!

Svako ima prava na svoje mišljenje, samo nema prava da daje savete u vezi jako ozbiljnih problema a da
o oblasti baš ništa ne zna - konstatacija činjenice, svidelo ti se to ili tebi ili ne, kad neko ne može da
prepozna klasični opis (na momente psihotične) manije, onda je to više nego pouzdan znak da se ama
baš uopšte i baš nikako ne razume u problematiku. Potpuno nepoznavanje neke oblasti je jako slaba
kvalifikacija da se o tome donose bilo kakvi zaključci, a kamo li daju saveti...

Iz dve ispovesti, primetio sam jedno a to je da sve te dijagnoze i lecenja ne daju rezultate vec godinama.
Dodje do pauze, a zatim ponovi se, snaznije i dublje. Upravo je izuzetno hrabro od njih dve to sto su se
ovde otvorile. To je vec pocetak suocavanja. Otvaranje.

Cinjenica iz njihovih iskaza je da, lutajuci od ordinacije do ordinacije, uvek iz njih izlaze sa drugacijom i
neodredjenom dijagnozom. Razlog je jednostavan, izuzetno iscitavanje psiholoskih studija i literature a
zatim usvajanje istih u svoj misaoni sklop. Uporedite stil njih dve sa stilom Nemanje i Cattish-a, i videcete
da tu nema razlike jer je to usvojen stil strucne literature sa zivotnim zacinima licne emotivnosti,
otvorene ili sakrivene, nebitno.
Zaista, cast filozofima, ali kada su psihoze i ozbiljni poremecaji poput bipolarnog u pitanju, onda zaista
filozofiranju nema mesta. Suocavanje moze da dodje u obzir kada su u pitanju psiholoski aspekti zdravog
coveka, ali sa cime moze da se suoci psihicki bolestan covek koji cak i nema uvida u svoju bolest? Ako je
jedan od uzroka nastanka ovakvih bolesti hemijska neravnoteza u mozgu, onda se mora pribeci
lekovima. A kao sto ne moze svako da se izleci od nekog telesnog poremecaja tako ni lecenje psihoza nije
uvek delotvorno, ali to nikako ne znaci da se neke stvari ne mogu bar staviti pod kontrolu.
Da li neko misli ako je rak neizleciv da onda ne treba verovati onkolozima?

Pa naravno da nema mesta bilo kakvom filozofiranju! To su krajnje ozbiljna stanja, gubi se kontakt sa
stvarnošću (psihoza), i nikakva pozivanja na neke filozofske teorije ("protest" protiv ovoga ili onoga)
nema mesta... Filozofiranje na ovu temu je isto tako plodotvorno kao i rasprava da li npr treba da se leči
dijabetes. ili da se ti ljudi "prihvate takvi kakvi su"!
Mislim da je velika odbojnost prema psihijatriji (i naročito prema biološkoj psihijatriji) prouzrokovana
raznoraznim strahovima, pa kad neko ubedi sebe da nešto "ne postoji", da su to "izmislili psihijatri" i sl,
onda mu/joj je malo "lakše" - ako bolest "ne postoji" ja ne mogu da boliujem od nje... Tako se oni kojima
pomoć treba, i to što pre, samo ohrabruju da "nastave da budu različiti" - pa i srčani bolesnik je različit,
samo ne znam ko bi ga pri čistoj svesti hrabrio da se ne leči, jer "sve je normalno"...

...

Eto, kao klinka, ja sam imala ludacku zelju da sisam kosu, a sada cupkam obrve (ne pincetom, da
preciziram, nego noktima). Ne znam je li to okidac, mozda nije pravi izraz, ali jeste neki znak da pocinjem
da 'pucam po savovima'.

To što opisuješ bi pre mogao da bude neki oblik tzv trihotilomanije, DSM IV je karakteriše kao poremećaj
kontrole impulsa, a evropska psihijatrija kao jedan od oblika opsesivno kompulsivnog poremećaja.