УВОД

Камповати или једноставно боравити у природи значи живети и забављати се на

свежем ваздуху. При том треба прилагодити своје навике средини која се разликује од
свакодневне. Уколико на то будете спремни, боравак у природи ће бити оно чему се и
надамо: разонода и уживање. То није посебно тешко али је свакако потребно
познавати неке природне законе као и технике камповања. Овај приручник ће вам
управо у томе помоћи.

Такође треба знати да боравак у природи носи у себи ризик и разне опасности. Што се
боље припремимо: одговарајућа одећа, одговарајућа опрема и одређено знање, то ће
боравак у природи бити безбеднији. Са чешћим боравком стичете и одређена искуства,
па ће сваки наредни одлазак нудити више спокојства и више радости.

Ипак запамтите: није мајка природа део нас него смо ми део ње. Не ходамо овом
планетом да бисмо мењали природу него да би смо јој се прилагодили. Ми смо ти који
морамо поштовати њене законе, њене услове и њене хирове. Уколико то шватимо и
тако се понашамо она ће нас прихватити и ми ћемо имати само користи. У супротном –
неће нас жалити! Природа је сурова таман онолико колико то мора да буде. Стари
мудрац је једном давно рекао, а ви то шватите озбиљно:

"У природи не постоје ни казне ни награде, постоје само – последице!"

Зато, научимо да поштујемо природу и научимо како да у њој преживимо...

КАКО И ШТА ПОНЕТИ?

То пре свега зависи од тога колико дана планирамо да боравимо у природи, где
планирамо да спавамо и у ком периоду (годишње доба). Није без значаја и то колики
број људи ће камповати и којим превозним средством се путује.

Уколико планирамо да спавамо у кући : викендица, брвнара, планинарски дом и сл.

онда нећемо носити шатор и вреће за спавање. У супротном је та опрема неизбежна, па
ће нам пртљаг за толико бити већи и тежи.
Без обзира које годишње доба да је у питању, треба понети: резервни веш, мајицу,
чарапе, топлу јакну, кабаницу за кишу и опрему за прву помоћ. Искуснији кампери са
собом увек имају ножић ("швајцарац", који је универзалан), батеријску лампу, шибице,
парче канапа. Корисно је увек распитати се о терену који намеравамо да походимо, а
уколико је могуће треба понети и топографску карту и компас. На овај начин сте се
прилично обезбедили за случајеве да вас ухвати мрак, невреме или пак ако залутате.

Права је уметност понети и спаковати ствари: да ништа од потребног не недостаје а да

ничега нема превише. Искуство ће вам ту много помоћи, а уколико га немате питајте
оне који га имају односно оне са којима планирате боравак. Мој вам је савет, бар у
почетку, да боравак у природи планирате са неким ко већ има довољно искуства и од
кога можете много научити. После се можете и осамосталити!

Како спаковати ствари у ранац или бисаге? Ту важи просто правило: најтеже ствари
иду што ближе леђима (корпи) и на дну ранца. Ради равнотеже и лакшег ношења.
Затим иду одећа и обућа, кесе са разним прибором (нпр. за личну хигијену), и на врху
ствари које вам често требају: капа, фото-апарат, храна… У џепове ранца ставите
ствари које су ситне али потребне на путу, нпр: чутурица за воду, плинска боца,
кабаница, карта и компас, прва помоћ, слаткиши… Наравно да ће величина и врста
ранца тј. бисага директно диктирати и начин паковања, али нека ово буде само пример
како то урадити.

КАМПОВАЊЕ

За краћи боравак на једном месту (преноћиште, одмор од 2-3 дана) уређује се бивак, а
за дужи боравак логор или камп. У оба случаја се примењују исти хигијенски
принципи, али се код логоровања користе трајније и сложеније импровизације које се
овде неће разматрати.

Мада на први поглед може да изгледа лако, изабрати одговарајуће место за камповање
зна бити велики проблем. Место за постављање шатора мора бити суво, оцедно, благо
нагнуто, заштићено од ветра, да има дрвећа или да је поред шуме, удаљено 2-3км од
мочвара. Пожељно је да се у близини налази вода (река, језеро, извор…). У планинским
пределима мора се водити рачуна о одроњавању стена, снежних лавина и вејавица.
Такође Избегавајте каменито тле, места са густом вегетацијом, и места где има
пољских глодара.

Како препознати тле? Лети на њему расте трава бледо зелене боје. Земља је сува и
делимично испуцала по површини док су њени доњи делови чвсти. Нема трагова
маховине између бусења и траве.

Уколико има влаге и воде, трава је бујна и има јарко зелену боју. Има и много
маховине међу бусењем и на подножју дрвећа. Уколико морате на оваквом месту
поставити шатор, добро је испод шатора поставити пластичну фолију (најлон) као
изолацију, али ипак избегавајте места поред самих река и потока. Чак и најмањи
поточић за време великих киша прераста у бујицу која може бити јако опасна.
Избегавајте земљиште окружено брдашцима и песковито тле.

Ветар који у спарним данима пријатно освежава, може се очас претворити у љутог
непријатеља. Када се то догоди шатори су у опасности. Шатор поставите тако да буде
својом најмањом површином окренут правцу из којег ветар дува, а улаз шатора
наравно на супротну страну. Лако ћете по околини препознати правац из кога ветар
најчешће дува: треба погледати у траву, облик дрвећа и на коју је страну нагнуто,
изглед песка и где се скупља.

Шатор је најбоље поставити на ивици шуме (никада у шуми). Треба знати да после
кише у шуми још сатима капље вода, а јак ветар често ломи гране дрвећа. И никада
испод усамљеног дрвета - јер су честа мета громова.

Инсекти и друге животињице су чест проблем камперима. Најчешће су то комарци,

мрави, кртице, мишеви и змије. Против инсеката се једноставно можете бранити
одговарајућом кремом, мрежом, или биљком (испод ораховог лишћа се не скупљају ни
комарци ни мушице!) а кртице ћете избећи ако избегавате кртичњаке (места где је
пуно брдашца иситњене земље). Мишеви су досадни и шире заразе а налазе се у
близини јама и баруштина. Од змија ћете се лако бранити димом тј. логорском ватром и
ако не остављате отпатке хране у близини шатора (нарочито отпатке млечних
производа).
Само постављање шатора није нимало компликовано, нарочито ако је то шатор за 2-3
особе. Шатор увек добро затегните (због ветра или кише) и ископајте каналиће око
шатора (по потреби). Испод шатора поставите најлон ради боље изолације или га пак
ставите преко шатора као дуплу заштиту. Шатор вам сигурно неће прокишњавати а и
неће се унутар шатора појавити кондензација због створеног међупростора. Уколико
вам недостане кочића, можете се послужити камењем или их од грана дрвећа
направите сами.

Уколико пак немате шатор, можете и сами направити одговарајући заклон. За то

можете користити већ постојеће колибе, надстрешнице, иглое, земунице, пећине итд.
Ако тога нема можете сами направити импровизовану колибу од прућа, грања и лишћа.
Уз помоћ ножа или секирице се за сат времена можете направити одговарајући заклон.
Слике говоре довољно…
Да бисмо направили кућицу или да бисмо једноставно нешто везали и осигурали
потребно је знати и како то урадити. Ево неколико најчешће коришћених чворова који
вам могу бити од велике помоћи:

ВРЕМЕ

При било ком дужем боравку у природи, више је него корисно да знате какво вас време
очекује. Када полазите од куће то ћете лако сазнати пратећи прогнозу, али ако сте већ
у природи шта онда?! Ношење транзистора може (делимично) решити ваш проблем, али
ипак ево неколико проверених и практичних метода по којима можете да сазнате какво
вас време очекује у наредних неколико сати или дана…

Када је ведро а Месец око себе има сенку (обруч) сутра ће дувати ветар. Жуто-црвени
залазак сунца са хоризонтом на коме се назиру ниски облаци без облика и форме
такође предсказује лош сутрашњи дан. Лоше време предсказује и треперење звезда,
далек видик, преношење ођека, комешање разних врста облака, подизање магле на
планинама, изостајање јутарње росе, западни и јужни ветрови. Ако вам ветар дува,
рецимо са истока а на истоку се налазе ниски сиви облаци (нимбостратуси) или се
небом ваљају неки црни и мрки облаци (кумулонимбуси) будите уверени да ће ускоро
бити кише и непогоде.

Посматрајте животиње... Висока дивљач (јелен, срндаћ…) раније (пре мрака) излази на
пашу ако ће ускоро непогода. Хране се брзо, врло су нервозни, стално ослушкују,
подижу главу и гледају да се што пре склоне. На сат-два пре пљуска, птице лете веома
ниско ловећи тако бубице које је притисак ваздуха натерао да буду ближе земљи. Ако
се пак на висини види нека птица, онда је њен лет веома брз, уплашен и са знацима
очигледне журбе да нађе склониште.

Погледајте и мало око себе. Ако приметите дим из димњака или ватру - посматрајте.
Предзнак лошег времена је расипање дима одмах по изласку из димњака или са
огњишта. Када се дим лепо, праволинијски издиже увис, будите уверени да наредних
24 часа неће падати киша. Ситни, лепо формирани облаци који су врло високо (цируси
и циростратуси) сигурни су предзнак лепог времена. Облаци "прогнозери" могу бити и
нешто већи (цирокумулуси), али су обавезно светли или као снег бели.

За оне који имају могућности или услова, поменућу и како се помоћу барометра може
јако сигурно предвидети стабилност времена. Равномерно лагано повећање притиска
током читавог дана обећава дужи период лепог времена. Повећање за 4-6 мм током 6
сати означава кратко пролепшање. Брзо опадање притиска значи погоршавање
времена. Лагано опадање током 24 часа проузроковано је повећаним загревањем
ваздуха и не значи погоршавање времена. Понављање пада и повећања притиска,
показује нестабилно време.

Пре планирања било каквог одласка у природу, обавезно се информишите какво вас
време очекује наредних дана, јер ћете у зависности од тога знати и шта да очекујете и
шта од опреме или одеће да понесете.

ОРИЈЕНТАЦИЈА У ПРИРОДИ

Свакако једна од најважнијих ствари. Познавање оријентације некада заиста може

представљати границу између живота и смрти. Сигурно је да сте чули приче о људима
који су залутали у дивљини и зато што нису умели да се оријентишу и одреде правац
кретања, више се никада нису вратили. У природи се врло лако залута, нарочито ако су
неповољне временске прилике: магла, киша, мрак… Немојте мислити да се то дешава
само почетницима или неискуснима - и врло искусним познаваоцима се дешава да се
изгубе, али то није ништа страшно ако знате како да се оријентишете. Зато ћемо сада
нешто научити о оријентацији и то на више примера, па ће свако користити метод који
му је најлакши или који је могућ у датим околностима.

Планине су омиљена одредишта љубитеља природе. Брда су често обрасла шумом па

вам је видокруг обично прилично смањен. Пронаћи прави пут зна бити приличан
изазов али је могуће уколико владате собом и останете присебни… у супротном, хвата
вас паника и правите грешке. Први савет је: останите концентрисани и покушајте да
откријете где сте. Једна од најједноставнијих метода је да се попнете на врх брда или
на највише дрво и осмотрите околину. Запазите неку доминантну тачку која ће вам
бити оријентир извесно време (усамљено дрво, нека стена, пропланак, кућа,
електрични стуб…) - било шта ка чему ћете ићи и што нећете испуштати из вида док се
приближавате. Важно је да идете што више праволинијски. Правац се одржава
изабирањем оријентира. На тај начин ћете сигурно негде изаћи, пре или касније. Стари
искусни планинци кажу: чак и лоше изабрани правац је бољи него никакав. Шала је
али и истина.

Када одредимо правац у којем се треба кретати, даље нам могу помоћи облаци. Наиме,
смер кретања облака може да остане непромењен и више часова па као правац
кретања можемо узети баш правац кретања облака, супротан правац или пак попречно
(лево или десно) у односу на смер кретања облака. Посебно добро може да послужи у
шуми или шикари, када је тешко наћи погодан оријентир. Облаци ако се виде, могу да
помогну и ноћу.

Уколико се крећете планинским стазама, она су најчешће обележена јер их планинари

често користе. Означавају се црвеним прстеном са белим кругом у средишту.
Постављају се дуж путева по стаблима, каменим блоковима и стенама а исписују се
обично уљаним бојама. Стазе се могу означавати и белим или црвеним стрелицама и
бројевима која значе потребно време да се, ходајући, тај пут прође. Уколико налетите
на ове ознаке само их пратите и сигурно ћете изаћи на неки већи пут или, још боље,
стићи до неког планинарског дома.
Међутим, уколико ипак знате одакле сте пошли и куда треба да стигнете онда ћете се
врло лако оријентисати одређујући стране света. Остаје проблем како их одрeditи
уколико немате компас?!

Одређивање стране света помоћу сунца и часовника

Часовник положите на длан руке, држите га водоравно и окрећите тако да малу

казаљку управите према сунцу. Лакше је окретати сат ако посматрате сунце на стаклу
сата, а окретати треба све дотле док се правац сунца не поклопи са малом казаљком.
Потом преполовите угао између мале казаљке и броја 12 на часовнику и добићете - југ.
У том смеру се одабере погодан оријентир према коме се треба кретати. Север је у
продужетку замишљеног правца који спаја часовник и и изабрани оријентир према
југу. Ако останемо окренути према југу, десно нам је запад, а лево - исток.

Географска оријентација помоћу сунца, сата и сенке

Да би сте на овај начин одредили стране света, ручни или џепни часовник ставите
водоравно (на длан, пањ, земљу…) и у центар вертикално поставите оловку, дрвце
шибице, сламку… Предмет ће бацати воју сенку у смеру супротном од сунца. Када сте
то урадили, часовник ваља окретати све док сенка не покрије малу казаљку часовника.
Потом угао између правца мале казаљке (то је сада правац сенке) и бројке 12
преполовите замишљеном линијом и она ће у продужетку показивати правац севера.
Треба знати да ће тај правац пре подне бити десно од правца казаљке, а поподне ће
бити лево од њих.

Оријентација помоћу сунца и тачног времена

Може се сматрати да је сунце у 6 сати ујутро на истоку, у 12 сати на југу, а у 18 сати на

западу. За тих 12 сати оно пређе један полукруг, или изражено у степенима – 180
степени. Ако тих 180 степени поделимо на 12 сати (време трајања пута) добићемо да
сунце за 1 сат пређе 15 степени.

Како то практично изгледа? На пример, 9 је сати ујутро и желите да у том тренутку

одрeditе географску оријентацију. Рекли смо да ће сунце у 12 сати бити на југу, а то је
за три сата. Сунце се значи сада налази на 3x15 степени тј. 45 степени од тог правца.
На парчету папира треба нацртати угао од 45 степени, па леви крак тога угла усмерити
према сунцу. Десни крак угла показаће нам где ће сунце бити кроз три сата, а то је
правац југа.

Ако се оријентација врши по подне у 15 часова, све је исто сем што се тада десни крак
усмери у правцу сунца а леви ће показати где се сунце налазило пре три часа, тј. у 12
часова. Већ смо рекли да је тада у правцу југа.

Овај начин не би био посебно занимљив када не би омогућавао да се тачан правац

севера одреди у било које доба дана ако нам је познато тачно време.

Претпоставимо да је 16 часова. Од 12 до 16 часова су протекла четири часа. За то

време сенка дрвета, фабричког димњака, телеграфског стуба и сл померила се за 60
степени (4x15). Остаје нам само да на парчету папира конструишемо угао од 60
степени и да његов десни крак поклопимо са сенком изабраног предмета. Леви крак ће
показивати где се налази север.

Оријентација ноћу

Ноћу се оријентишемо помоћу звезда и месеца. Пун месец има супротан положај у
односу на сунце. Зато југу (где се сунце налази у подне) одговара север, који пун
месец заузима у поноћ. Ујутро је је месец на западу, а увече на истоку.

Стране света по часовнику и пуном месецу могу да се одреде као и помоћу часовника и
сунца. Само се овде уместо југа, прво пронађе север.
За време ведре ноћи, правац севера може да се одреди довољно тачно по Северњачи
или Поларној звезди. Она се налази се у сазвежђу Малих кола (Мали медвед) а
најлакше ју је пронаћи помоћу Великих кола (Великих медвед).

Велика кола се састоје од седам јасно видљивих звезда, распоређених тако да дају
слику запрежних кола посматраних са стране. Странице "кола" формирају четири
звезде, а "руду" три звезде. И Мала кола се састоје од четири звезде у "колима" и три
звезде у "руди". Звезда на самом врху руде Малих кола јесте Северњача. Но пошто се
Мала кола нешто теже уочавају, најбоље је кренути од задње странице Великих кола:
пет дужина те странице се дода на њену постојећу дужину, и на крају тако продужене
странице је Северњача.

Северњача је најсјајнија звезда на том делу неба (некада се види и по дану), и

означава правац севера.

Неки други начини оријентације

Ако је облачно или ако немамо часовник, могу да нам помогну "живе бусоле". Стране
света у шуми могу да се одреде по тамној прузи која се протеже од земље готово до
самог врха дрвета. Добро је видљива на позадини светлије коре дрвета. Та тамнија
пруга се увек налази на северној страни и образује се од заостале влаге. Влажна кора
се најспорије суши на северној страни, на којој има најмање сунца.
Сем тога кора дрвећа са северне стране је храпавија и обично је обрасла маховином.
Гљиве које живе на дрвећу боље расту са северне стране јер тамо, као што смо рекли,
има више влаге. Слично томе, зидови и кровови зграда су са северне стране хладнији и
тамнији, и са те стране су обрасли гљивама и маховином.

На четинарима се са јужне стране појављује знатно више смоле него са северне. На

пању посеченог дрвета годови су ужи на северној а шири на јужној страни. Мрави
праве мравињаке обично с јужне стране пања, дрвета или жбуна. Јужна стране
мравињака је блажег нагиба од северне. Али пазите, не треба судити само по једном
мравињаку.

Крајем зиме и почетком пролећа, могућа је оријентација по снегу. Северни крај шуме
ослобађа се снега једну до две недеље касније од јужног краја. Око усамљеног дрвећа,
пањева и стубова стварају се делови без снега, који су издужени према југу. На
северним падинама снег се дуже задржава него на јужним.

Супротно томе, у јаругама, рупама и сл. снег се брже топи са северне стране, зато што
на јужну страну удубине не падају директне сунчеве зраке. Слично се може видети на
траговима по снегу које остављају човек или дивљач.

Пролећна трава је већа, гушћа и зеленија с јужне стране великог камења, дрвећа,
шуме. Обратно је када је дуготрајна суша: тада је трава дуже зелена са северне
стране.

Ако наиђете на поток, крените низводно. Поток води у долину, према речици, а ту ћете
пре или касније наићи на људе.

Како да се дође до насеља или до кошница на рубу шуме, могу да покажу пчеле. Треба
само да се обрати пажња на њихов лет: пчела са нектаром и поленом настоји да се
врати најкраћим путем у кошницу.

Оријентација је могућа и помоћу цркава и гробаља. Код православних цркава олтар је

на истоку а улаз на западу, код католичких цркава је обрнуто. Крст на куполи, код
свих цркава, је постављен у правцу север-југ. Хришћански гробови имају надгробно
обележје (споменик) на западној страни, значи гроб заузима правац исток-запад.
Муслимански гробови имају правац север-југ. Споменик се налази на јужној страни
гроба.
Ако поседујемо транзистор, можемо и то да искористимо. Окренемо ли се заједно с њим
према најјачем сигналу неке радио-станице, онда смо усмерени према одашиљачу те
радио-станице. Нпр. ако је одашиљач Радио-Београда на северу онда смо и ми
(транзистор) усмерени према северу.

Сви ови начини одређивања страна света, изузев помоћу сунца и часовника, нису увек
поуздани. Зато се треба оријентисати опрезно, резултате проверавати и не поуздати се
само у један показатељ.

ВАТРА У ПРИРОДИ

Ватра у природи је свима драга, нарочито ако дани нису баш топли или ако имамо
потребу да спремимо храну. Међутим ватре у природи су и врло опасне, и на многим
местима је забрањено палити их!

Зато, ако већ палимо ватру, треба да то радимо опрезно и да пре свега припремимо
место на коме планирамо да је запалимо. Уколико се једном месту нећемо задржати
више дана, онда је довољно да од лишћа, траве и сл. очистимо површину од 1м2, тако
да добијемо "голу" земљу. Можемо около поређати и веће камење (још боље ако је
плочасто) које ће спречити да ветар пренесе пламен или искрице на околину. Камен ће
деловати и као "рефлектор топлоте" - зрачиће топлоту и дуго после гашења ватре.
Уколико на датом месту остајемо мало дуже онда је најбоље да ископамо малу рупу у
земљи (20-30цм дубине ће бити сасвим довољно). Рупа може бити округла или
квадратна, свеједно.

Неколико ствари увек имајте на уму:

1. Никада се немојте удаљавати од ватре и остављати је да гори без надзора.
2. Никада ватру немојте палити усред шуме, јер се врло лако запали стабло или
крошња.
3. Ако одлазимо или ако нам ватра више није потребна обавезно је треба темељно
угасити:
растурите жар, гране, пањеве…, добро полијте место водом, поспите га песком или
затрпајте. Будите апсолутно сигурни да жар није остао и да се ништа не дими!!!

Ево неких једноставних, приручних огњишта које свако може направити у природи:
Импровизовани начини паљења ватре

Данас је лако запалити ватру уз помоћ шибица, упаљача и других направа - али ако
останемо без њих (изгубили смо, поквасили…)?!? Не дајте се обешрабрити јер постоје
многи други начини за добијање ватре. Поменућемо нека од њих.

Стаклено сочиво кроз које пропуштамо сунчеве зраке може упалити ватру. Можемо
користити сочиво двогледа, фото апарата, батеријске лампе, наочара, лупе, дно неке
провидне стаклене боце… Фокусирањем стварамо жижу (најмању тачку) која треба да
падне на запаљиви материјал (труд, маховина, сува трава, лишће, слама…).
Za dobijanje varnice možemo upotrebiti kresivo. Kao kresivo može da nam posluži komad
čelika (nož) i kremena (belutak ili sličan kamen). Jednostavnim udaranjem, kresanjem
jednog o drugi dobijaju se varnice koje se usmere na zapaljivi materijal. To mora biti nešto
što se lako pali, a nabolji su opet trud, osušena mahovina ili suva sitna trava. Čim se
primeti dim znači da je došlo do paljenja pa odmah treba uz pomoć suvog iverja, slame,
šušnja i drugog lako zapaljivog materijala, vatru postepeno pojačavati.

Kako se dobija trud? On se dobija od gljiva koje rastu na stablima bukve, hrasta, duda,
šljive… Najbolji trud se dobija kada se zrela gljiva kuva u vodi u koju se stavi pepeo. Posle
dužeg iskuvavanja gljiva se osuši i dobro istuče. Tako dobiveni trud je mek kao pamuk i
veoma lako se pali. Ako nema mogućnosti da se gljiva kuva, onda je treba što bolje osušiti i
istući. Umesto truda nam može poslužiti i dobro osušena mahovina.

Потпала и ложење ватре

Прво један савет: са собом увек носите шибице или упаљач, али их и на време
обезбeditе од влаге или могућности да се поквасе (пад у воду, киша…). Шибице се
чувају нпр. у пластичној кутији за филм. Може послужити и било који други
непромочиви омот, па чак и обична најлон кеса добро (херметички) затворена. Такође,
у то непромочиво паковане ставите и нешто од материјала за потпалу ватре (папир се
не препоручује).

Поред поменутог труда, ево шта још можемо користити за потпалу:

а. суве гранчице јеле, бора или ариша (смоласто дрво које се врло лако пали).
Довољно је понети пар штапића дужине десетак цм.
б. пластично стакло тј. "плестик глас", од кога се направе плочице дужине 10цм и
ширине 3цм. Ове плочице се баш лако не пале, али зато дуго бездимно горе (око 5мин)
и не може их угасити ветар или слаба киша.
ц. унутрашња гума (од бицикла или аутомобила). Такође се направе траке сличних
димензија као поменуте плочице. Кад се упале горе дуго, а пламен је отпоран на ветар
и кишу. Можете их бацити и у снег - и даље ће горети без икаквих проблема. Чак и ако
се поквасе није проблем упалити их шибицом или упаљачем.

Упаљену гумену траку или пластичну плочицу баците на свежањ спремљених дрва, и
упалићете логорску ватру и по ветру, и по киши, и по снегу…

За потпалу још можете користити лишајеве, суве влати траве, напуштена птичја гнезда,
суву балегу, брезову кора, смола, вунени конац… За ложење ватре користимо цепано
дрво јер боље гори од целих облица са кором. Корење дрвета даје јаку топлоту. Не
употребљавајте гране које су лежале испод опалог лишћа јер су оне већ труле и лоше
горе. Суво дрво и суве гране, наравно, најбоље горе. Дрва која лако горе су: јавор,
бреза, храст, граб, црвена буква, зимзелен и бели глог. Да пламен не би био велики и
да не бисте често ложили ватру, најбоље је у њу стављати дебеле балване или пањеве.

ПРИПРЕМАЊЕ ХРАНЕ

Када смо успешно заложили ватру и направили огњиште, можемо и да спремимо нешто
за храну. Спремање хране у природи најчешће захтева импровизацију као и изузетно
добро познавање јестивих врста: како биљака тако и животиња.! Зато је ова област
сама по себи превише обимна и прелази намену овог приручника, али ћу овде дати
неке опште напомене као и неке корисне савете који вам могу помоћи у случају нужде.

Од око 300 000 врста дивљих биљака, више од половине се може јести. Количине
дивљих биљака и животиња које се могу наћи, како по времену тако и по врстама,
веома су различите. Отуда потреба да се често спремају јела комбинована од неколико
различитих врста. За кулинарске потребе узимају се исте количине дивљих јестивих
биљака као и када се јело спрема од гајених вртних биљака.

Веома је значајно да су дивље поврћне биљке и салате чак и богатије у витаминима

него култивисане биљке. Пошто биље током старења постаје све богатије целулозом
(отуда и мање сварљиво) и све више горко, за ишрану треба употребљавати
првенствено младе биљке. Најсочније и најјестивије је младо биље у пролеће, или нови
избојци који избијају у јесен. У лето младо биље треба тражити по влажним и
сеновитим местима. Горчина се донекле уклања тако што се током кувања одбацује
прва вода. Неке биљке могу да се једу и сирове (салате, воће), чиме се обезбеђује
више витамина и минерала. Међутим биље је по правилу мекше, сварљивије и укусније
када се кува.

Време кувања зависи од тога да ли је употребљено само младо лишће, односно биљке,
или исто то у поодмаклој вегитацији. У другом случају кување је нешто дуже и пробом
треба установити да ли је завршено. Кување поврћа обично траје око 15-30мин. Када
се кува поврће прва вода се обично одбацује. Када је биље горко, одбацују се и две
воде. Имајте на уму да је месо дивљих животиња тврђе од меса домаћих животиња.

Најједноставнија јела која може свако спремити су разне супе, чорбе, салате… За то су
вам потребни листови јестивих биљака или њихове бобице (коприва, папрат, шипак,
купина…). Наберете, исецкате, ставите у врелу воду и скувате. По потреби додајте неку
зачинску биљку или мало соли.

Шта све можете јести у природи? Заиста пуно тога, а ево шта се најчешће користи:
јестиве биљке, печурке, поточни ракови, пужеви, жабе, рибе, шкољке, змије, гуштери,
корњаче, скакавци, птице, птичја јаја, све врсте дивљачи… У крајњој нужди можете
користити мравља јаја а такође и црве које нађете под кором дрвета. У многим
земљама (нарочито на Далеком истоку) се многе од ових ствари радо једу и сматрају за
специјалитете. Врло се једноставно спремају: оперете их од механичких нечистоћа
(земље…), лепо оцeditе од воде, и пржите у уљу или масти. Скакавци се спремају на
исти начин.

Због изузетног значаја и због могућности једноставне и лаке припреме, даћу и пар
упутстава за спремање чаја и хлеба.

Припрема чаја

За припремање чаја за једну особу потребно је око 50г свеже (зелене) или 5-10г
сушене чајне сировине и 0,5л воде. Свежа чајна сировина се стави у воду која ври
(кључа), суд се поклопи и скине са ватре, па остави да стоји 5-10мин и на крају
процеди.

Сасушена чајна сировина се стави у кључалу воду, кува око 5мин и тек онда скине са
ватре и процеди. Шипак и други воћни плодови се кувају до 10мин (мало дуже). Чај од
шипка ће вам бити богатији витамином C ако се после кувања остави да стоји још 30-
60мин па тек онда оцеди.

Чај се заслађује шећером, мармеладом, воћним сирупом, сахарином итд. Ако тога
немате при руци јако је корисно пити и горак чај.

Које су то чајне сировине тј. чајне биљке? Списак је следећи: клека, жута зечја соца,
купина, шумска јагода, гусја трава, петровац, дивље руже, јаглика, матичњак,
вранилова трава, мајчина душица, нана, мочварни каћун.

Витамински напици

У природи су нам баш због оскудне ишране овакви напици више него потребни.
Припремају се од чајних сировина, у виду чајева.

Кад се чај пусти да одстоји пре цеђења, садржаће више витамина Ц. Не препоручује се
ипак да стоји дуже од једног сата, јер се после тог времена услед разграђивања
смањује садржај витамина. Имајте у виду да неке чајне сировине при дужем стајању
дају веома јаке и горке чајеве, па нису за припрему витаминских напитака.

Веома богати и добри витамински напици се спремају од иглица четинара. Иглице

младих изданака треба откинути са гранчица и ставити у кључалу воду на 2-3мин да би
се скинули воштани слој и смоласте материје. Затим се изваде, иситне и ставе у суд са
три пута већом количином хладне воде. Оставе да стоје 1-2 часа и онда оцеде (кроз
газу и сл.). Напитак се заслади. Једна чаша овог напитка обезбеђује дневну потребу за
витамином Ц. Напитак се у добро поклопљеном и тамном суду може чувати до 2 дана.

Може се направити и концентрат витаминског напитка: ту једној истој води екстрахују

се три партије иглица, екстрат стави у суд са ужим отвором (мањи приступ кисеоника)
и загревањем упари до конзистенције сирупа, па се охлади. Да би се избистрио,
охлађеном концентрату треба додати беланце (1 комад на 3-4л екстрата), добро га
измешати, загрејати да се беланце згруша, а затим оставити да спадне талог. Бистру
течност одлити и процeditи кроз платно. Бистар концентрат се онда упари у суду са
уским отвором до конзистенције гушћег сирупа. Овако припремљен концентрат се може
чувати и до годину дана у тамној и добро затвореној посуди. Довољно је узети једну
кафену кашичицу дневно да би се обезбедиле дневне потребе за витамином Ц. Овакви
концентрати праве се од екстрата добијеног 24-часовним стајањем у закисељеној води
лишћа липе, брезе, луцерке и сл.

Припремање хлеба

Сви знамо да се хлеба спрема од пшеничног брашна, али уколико немамо довољне
количине може се употребити ражено, јечмено и кукурузно брашно, кромпир, жир,
дивље крушке, мекиње, златан и друге хлебне сировине. Уобичајено је да се
пшеничном брашну додаје око 10% ових сировина, а у случају оскудице и више.

Погачу можете спремити на следећи начин: у просејано брашно се дода посољена вода
и замеси тесто. Сразмера мешања је у односу 100:60, зависно од врсте и квалитета
брашна. При мешању треба додати мало квасца, ако га има. Умешено тесто стоји 15-30
минута, па се погача извади, остави да стоји око 15мин и потом опет пече још 45-
50мин.

За печење хлеба у природи користе се пољске хлебне пећи које се израђују од коља,
глине, земље и цигле али оне се овде неће разматрати. Међутим, ма како смешно
звучало, хлеб можете испећи и без пећнице. Даћу вам неколико примера, па
искористите онај који вам највише одговара.

Први проблем са којим се можете сусрести је: где замесити брашно ако немате
одговарајућу посуду?! Можда сте заборавили да у ранцу имате чист пешкир? На
пешкир треба сипати гомилу брашна у облику купе, направити у њој удубљење и тамо
сипати со и воду. Полагано замесите тесто. Од теста направите танке дугачке векне,
обавијте их спирално око штапова са којих сте скинули кору. Штапове пободите око
припремљеног жара, повремено окрећите и сачекајте да се тесто испече.

Хлеб може да се испече и на равном камену. У том случају имајте на уму да векна мора
бити спљоштена. Важно је и да камен буде што тањи. Тесто можете обликовати и у
виду погачица. Сирове погачице се нанижу на погодан штап и онда пеку.

Практични савети
Како брзо разлучити јестиво од нејестивог биља?! Ако биљка лучи млечасту течност
(изузетак су коприве и маслачак) и нагриза кожу, није за јело, као ни биљке јаког
мириса. Грицните мало лист или стабљику. Уколико "скупљају уста" - нису за јело.
Можете јести биље које једу и птице и животиње, јер оно није отровно.

Када желите нешто да испечете (месо, рибу и сл), увијте храну у алу-фолију и пеците у
врелом пепелу или жару. Тако ћете рибу испећи за 15мин (по 7-8мин са сваке стране)
а месо за око 40мин. Ако немате никакву посуду, послужите се алу-фолијом и
направите суд какав желите.

Рибу (пиле, зец и сл) обавијте мокром глином и ставите у жар. После пола сата
испечена глина се распукне и јело је готово. Највећи део крљушти или перја остаје у
глини. Месо може да се обавије слојем влажног папира (не новинског) и покрије са
пуно жара тако да до њега не допире ваздух. После краћег времена печење је готово.

Све што печете пеците на жару, никако на ватри. На припремљеним штаповима можете
нанизати коbasicу, сланину, паприку, лук, и пећи. На повећи ражањ можете (такође на
жару) пећи и кокошку, зеца, рибу, птицу… На самом жару јако лепо можете испећи
кромпир или младе клипове кукуруза.

Издубљена половина кромпира може да послужи као посуда за кување јаја. Кора од
хлеба на јако загрејаном камену може да послужи као тигањ за печење јаја на око.

Чување хране

Да би се храна могла користити дуже времена, треба је некако сачувати. То се

најчешће и најједноставније постиже различитим начинима сушења.

Биљке се чувају сушењем на ваздуху (промаји). Сунце штетни, али и то је боље него
никако. Печурке се првенствено суше на сунцу. Могу се сушити на ваздуху, као и у
сушницама. Тада се излажу само топлом ваздуху а не и диму. Осушене печурке се
стављају у корпе, сандуке и вреће, и чувају на проветреном и сувом месту.

Месо се најпростије чува сушењем на ваздуху. Карактеристично је то да се месо онда

мора очистити од кости, исећи на танке листове дебљине до 2цм, посолити са обе
стране и обесити на добро проветраваном месту. Овако осушено месо може да се чува
краће време. Месо се сигурније и трајније конзервише димљењем у пушницама, уз
претходно саламурење (чувањем у сланој води).

Риба се такође суши на ваздуху (краткорочно) или на диму (дугорочно решење). Ако се
суши на ваздуху (као и месо), онда то траје скоро 5 пута дуже него ако се суши
димљењем. Ако се суши на ваздуху то траје и до 15 дана, а димљење рибе је готово
после 2-3 дана.

Намирнице у природи можете сачувати и ако их добро затворите у најлон кеси. Тако не
миришу и заштићене су од разних инсеката. Исту ту кесу (не сме да пропушта воду)
можете ставити у поток и сачувати намирнице пар дана, а при томе их чак и охладити.

Можете ископати рупу у земљи (бољи је ефекат ако је још обложите плочастим
каменом) коју ћете поклопити гранчицама и лишћем - тако ћете добити фрижидер.

Водите рачуна да вам је храна добро затворена (тегле, флаше, кутије), да не одаје
мирисе. Отпатке бацајте даље од логора, на једном месту. Најбоље је да ископате рупу
и да је касније затрпате. Неразградиве материјале (стакло, гуму, пластику, најлон...)
не бацајте у природу и не остављајте их за собом!

Змије поготову лако осете млечне производе (млеко, сир, јаја) и опседаће вас
непланирано. Зато водите рачуна не само како чувате храну већ и где бацате остатке.

Како охладити?

Ко не би пожелео да у врелом дану негде у природи охлади воду, лубеницу или нешто
слично? Ево како ћете направити најједноставнији природни фрижидер: ископајте рупу
у земљи (ефекат је већи ако је још обложите плочастим каменом) и поклопите је
гранчицама и лишћем, као што је приказано на слици.
Још један занимљив начин: ископајте рупу у земљи и ту ставите оно што желите да
охладите. Потом рупу прекријте земљом у слоју дебљине 20-30цм, али не правите
кртичњак него натрпани слој поравнајте са тереном. Изнад закопане, рецимо лубенице,
наложите ватру. Не треба да буде јака, већ само да тихо тиња. За сат-два разгрните
ватру и ископајте вашу лубеницу. Познаваоци физике знаће да објасне зашто се
лубеница тако лепо охладила…
Као природни хладњак вам могу послужити хладни потоци или бунари, али са
напоменом да оно што хладите никада не може бити хладније од температуре воде у
коју потапате намирнице.

ВОДА У ПРИРОДИ

Вода је прва и најважнија човекова потреба. Без хране човек може издржати просечно
до 26 дана (ако при том троши воду), а без воде само пар дана (највише 7). Вода
сачињава око 70% наше телесне тежине, а губимо је јако брзо и јако често (мокрењем,
изметом, знојењем, дисањем…). Уколико се овај губитак не надокнађује долази до
дехидрације, исушивања коже, наглог губљења телесне тежине и у крајњем стадијуму,
смрти.

Да бисмо што рационалније трошили воду морамо знати да су човекове потребе за њом
различите у зависности од годишњих доба (температуре) и физичке активности. Што су
спољашње температуре веће и што је физичка активност већа то су и потребе за водом
веће. Лако закључујемо да ако седимо у хладовини, ако мирујемо и не излажемо се
физичким активностима онда су и потребе за водом много мање. Уколико су у условима
недостатка воде неке физичке активности неопходне онда их треба пребацити у ноћне
сате - дању одмарамо а ноћу радимо.

Ево општих напомена како се треба понашати у условима када немамо довољно воде на
располагању:
воду пити у периодичним размацима, у мањим количинама и полако, задржавајући је
што дуже у устима;
смањити излучивање воде из организма: избегавати сунце и физичку активност
(кретати се и радити само ноћу);
избегавати храну богату беланчевинама (месо и сл.) и јаче зачињену (љуто, слано) а
узимати храну богату угљеним хидратима и сочне намирнице (воће…);
избегавати пушење, дисање на уста и разговор, а изазивати лучење пљувачке
жвакањем неког предмета (дугме, шљунак, жвакаћа гума…)

Проналажење воде

У природи није тако тешко пронаћи воду како би сте на први поглед помислили.
Уколико планирате боравак у природи онда ће свакако помоћи да се о терену који ћете
посетити информишете код оних који су на том месту већ боравили, са нагласком на
питање "где се налази вода?". Можете набавити и топографске карте са обележеним
изворима, а можете се информисати и на лицу места од локалног становништва.
Уколико свега овога нема онда вам опет преостаје импровизација.

У потрази за водом имајте следеће на уму:

атмосферске воде (киша, отопљени снег…) упијају се у земљиште и услед непропусних
слојева, теку у правцу нагиба тла и избија на неким местима правећи изворе. Они су
обично на падинама, јаругама, ободима долина, тамо где има дрвећа и биља које тражи
много влаге (врба, трска, шаша…), тамо где је биље више зелено и где је вегетација
бујна;
знак подземних вода су влажна земља, трагови који показују да су ту копале
животиње, или место изнад кога лебде мушице. На таквим местима је сигурно недавно
било воде, или је пак вода близу површине. Вода може да се нађе и у коритима потока
и река које пресуше у лето, тако што се корито копа уз ивицу избочених окука.
на крашком терену воду треба тражити у пећинама, вртачама и сл.
на планинском терену, у увалама и јаругама окренутим према северу и заштићеним од
сунца, дуго се може задржати снег;
кишница и снег могу одлично послужити, и знајте да се они загаде тек када дођу у
додир са објектима на земљи. Изузетно у случају рата и РБХ дејстава, могу се загадити
још у ваздуху.

При свему овоме строго водите рачуна да вода не буде хигијенски неисправна
(загађена) јер може доћи до тога да се заразите и разболите. Немојте пити устајалу
воду или мутну воду (мада ни бистрина не гарантује да је вода исправна за пиће).
Неисправну или сумњиву воду пре употребе обавезно дезинфекујте. Ево неколико
начина да то урадите:
најједноставније дезинфиковање је кувањем (да вода ври) у трајању од најмање 10
мин.
таблетама за дезинфекцију воде (Пантоцид, Халамид и др.). У бистру воду се ставља
једна таблета на литар воде, а ако је вода обојена односно мутна ставите две таблете.
Вода се добро промућка, таблете морају потпуно да се растворе, и после пола часа
оваква вода може да се пије.
хлорним кречом – у односу 0,5г на 100л воде. Поступак: хлорни креч се прво раствори
па онда сипа у воду и добро промеша. После пола часа вода се може пити ако се при
том осећа мирис хлора (доказ да је добро дезинфекована). Ако мириса нема, понавља
се хлорисање додавањем још 0,5г хлорног креча.
јодном тинктуром – стављањем 6-7 капи на један литар воде, која се затим добро
промућка, остави да стоји пола часа, па тек онда пије.

Добијање воде

Воду за пиће можемо једноставно и врло лако добити од атмосферске воде која се
јавља у неколико облика. На безводним теренима и у планинским пределима могу се
употребити кишница, снег и лед.

Кишница се на импровизовани начин сакупља са распротртих церада, шаторских крила

или било ког другог непромочивог материјала, тако што се одводи у посуде или
ископану јаму чије смо зидове пре тога обложили непропусним материјалом (глина,
најлон…). Као сабирна површина може нам послужити и обично платно, јер када се
натопи водом капи клизе по његовој површини исто као да је од непромочивог
материјала.

Снег је најбоље отопити и користити тако добијену воду. У недостатку горива за

топљење, снег се може топити на сунцу или тако што се стави у бидон, чутурицу,
најлон кесу и онда под одећу, да би га отопила температура тела. Ако се жеђ гаси
неотопљеним снегом, боље је прво направити грудву јер сирови снег не гаси жеђ баш
ефикасно. Увек прво скините горњи слој (кору) и узимајте онај снег који се налази
испод. Исто тако пазите да не узимате слој снега који је на земљи јер и површински и
најнижи слојеви могу да буду загађени. Није препоручљиво да се једе снег када смо
загрејани, уморни или када нам је хладно, јер то додатно снижава телесну
температуру.
Лед је много економичнији за добијање воде јер се за добијање исте количине воде
троши упола мање горива. Као и код снега водите рачуна који лед узимате за
топљење: нека то буде са оних места која су чиста, односно нека лед буде кристално
прозиран. Лед који је таман, има прљаву боју и састојке земље или песка немојте
користити за добијање питке воде.

Роса у крајњој нужди може да послужи за гашење жеђи. За њено сакупљање могу да
послуже хладне металне површине или хладно камење (наслагано у виду пирамиде) на
којима се кондезује водена пара. Росу треба скупљати пре изласка сунца, јер врло брзо
испари.

Морска вода може послужити за добијање воде за пиће. Слану морску воду никада
немојте пити јер осим што појачава жеђ, изазива и појачано излучивање телесних
течности. Пијаћа вода се из морске воде на импровизовани начин добија обичном
дестилацијом: морску воду загревамо на сунцу или на ватри, а добијена пара се
кондензује у воду ослобиђену соли (скупљамо је на неки од већ наведених начина). У
хладне дане, морску воду захватимо у суд и оставимо да смрзне. Слатка вода се прво
смрзне, а со се концентрише у средини као нека житка маса. Ову масу одстранимо, а
преостали лед отопимо и добијену воду користимо за пиће.

Добијање воде из биљака

Ово је врло ефикасан начин добијања воде за пиће јер вам не треба скоро никакав
посебан алат или прибор.

Свеже воће садржи и до 90% воде. Једноставним цеђењем сочних плодова, листова и
јестивих биљака можемо добити сок за гашење жеђи. Неке биљке су веома сочне
(чуваркућа, јарић, кисељак, зечја соца) па гасе жеђ када се једу пресне, без
претходног цеђења. Прве две поменуте биљке су посебно важне јер расту на
стеновитим теренима, где обично влада оскудица воде.

Сок се може добити и из стабала појединих врста биљака. Најпогодније су брезе,

пољски брест, планински брест, горски или млечни јавор. Ово је ипак ограничено
годишњим добом јер сок из брезе се може добити у кратком периоду од почетка априла
до половине маја, а од бреста и јавора од половине марта до краја априла. Значи само
у пролеће, па имајте то на уму. Вода или сок се из стабла извлаче једноставно: на
висини до 1м од земље избушимо рупу ширине 1,5цм (шилом, шрафцигером, ножем…) и
дубине 3-4цм. Рупа треба да је благо нагнута ради лакшег отицања воде. Рупу добро
зачепимо (у њу се сада скупља вода) или ставимо неку цевчицу (може и од неке
биљке), и испод ставимо суд у који ће да капље сок. Ако је стабло већег обима од
30цм, можете избушити и три рупе. За 24 часа се овако може скупити и до 1л сока (из
бреста или јавора) а из брезе на почетку сезоне до 7л, а на крају око 3л сока дневно.
Сасвим довољно.

Винова лоза такође може бити добар извор воде. Течност се добија тако што засечемо
лозу што је могуће више а доле је пресечемо што ближе земљи, па се остави да сок
капље у посуду или директно у уста.

ЗИМСКИ УСЛОВИ

Због ниских температура, снежног покривача и врло мало биљака, током зиме су
услови за преживљавање и боравак у природи још тежи. Међутим, то не спречава
праве заљубљенике да бораве на планинама и уживају у чарима и овог годишњег доба.
Поред лепоте коју нам природа издашно нуди и у зимским месецима, морамо знати да
вребају и одређене опасности: може нам се десити да залутамо, да се поквасимо,
смрзнемо, да нас затекне мећава и невреме…

Скоро сваке зиме код нас понеко страда зато што није успео да се снађе када је остао у
снежним наметима, без могућности да се пробије до најближег насељеног места или
планинске кућице. Већина страдалих је могла да се спасе, само да су ископали заклон
у снегу и сачекали да мећава престане.

Већи део наше земље је испресецан планинама на којима зима почиње већ у октобру и
траје до маја (пуних 6 месеци). То време, према условима боравка у природи, можемо
поделити на три периода:
Од октобра до краја децембра: период када почиње да пада снег. А први снег је врло
важан за стабилност снежног покривача, посебно на стрмим падинама. Ако снег пада
при температури од око нула степени, онда се он лепи за већ охлађену земљу. Ако је
температура испод нуле снег је растресит, па је тада и снежни покривач нестабилан.
Од јануара и до краја фебруара. У то време, нарочито у вишим крајевима, има мање
падавина а време је стабилно и лепо. То је наповољнији период за боравак у природи
зими.
Од марта до маја. Карактеристика је променљиво време. Температура полако расте а
снежни покривач је нестабилан. У планинама се изненада јављају снежне лавине, које
могу да буду веома опасне.

Снег и његове особине

Поред горе наведеног ваља још познавати врсте снега и њихове особине.

Нови снег препознајемо по томе што је мек, сув када је хладно, и мокар када је
температура изнад нуле. Нови снег је на стрмим падинама нестабилан.
Стари снег настаје под дејством температуре, испаравања, слегања под сопственим
притиском и прекристализације. И док нови снег може бити пршећи, набијен и влажан,
стари снег је зрнаст и кораст.
Прашнасти снег пада при веома ниским температурама. То су у ствари ситни, игличасти
кристали леда. Ако при томе дува јак ветар, кристали прашнастог снега ударају у лице
и наносе бол стварајући ранице. Зато је тада препоручљиво носити и заштитине
наочаре.
Сипски снег (пршић) пада при нешто вишој температури, али не вишој од нула степени.
Кристали су му већи него код прашнастог снега.

Набијени снег настаје због снажног ветра. На изглед је веома компактан. Када на
падинама испод набијеног снега има слој меког снега, може лако доћи до снежне
лавине. Иначе, површине набијеног снега препознају се по тврдој кори и нешто
тамнијој боји.
Влажни снег пада при температури вишој од нула степени. Снежни кристали су велики
и често се спајају у крупне пахуљице. Влажни снег се препознаје и по томе што се од
њега лако праве грудве, по њему се тешко креће и он се лепи за скије, саонице и
крпље.

Кретање

Зими у планинама кретање мора бити лагано, правилно, штедљиво и одмерено, у

правилној сразмери са нагибом земљишта које треба савладати, и у хармонији са
дисањем и радом срца - дакле важе иста правила као и за кретање када нема снега.
Код кретања узбрдо треба избегавати пречице иако ће вам се чинити да тако
скраћујете пут и добијате у времену. Не смете заборавити да је степен нагиба на
коњским, козјим и пешачким стазама добро прарачунат и дугим искуством пролазника
потврђен, те их се при кретању треба и држати. У противном долази до брзог и
непотребног премарања. При силажењу низбрдо, на мањим стрмим падинама, корак се
може убрзати. На земљишту са меканим тлом, на снегу и, ситном шљунку, силазите
дужим кораком.

За кретање по дубоком снегу користите крпље јер тако нећете пропадати у снег и
расипати снагу. Ако немате крпље можете их и сами направити од прућа и грања.

Импровизована склоништа

Зими је у планинским пределима клима врло сурова. Ноћи су хладне и зато морате да
организујете неко склониште, иначе прети опасност од смрзавања.

Уколико нисте вични "самоградњи" или пак немате довољно времена, можете
искористити планинске колибе, стаје за стоку, амбаре, кошеве, скровишта за сено…
Све су ово сува и довољно топла места, заштићена од ветра и падавина. Планинска
склоништа за људе и стоку, појате и бачила су грађени од дасака, облица, балвана. Да
би сте их искористили за боравак потребно је да отворе и шупљине затворите гужвама
сена или сламе и да од истог материјала направите меку и добро изоловану постељу.
Можете искористити шаторска крила или ћебад и направити од њих џакове које ћете
напунити сламом и тако добити сламарицу на којима се лепо спава. Приземне
коњушнице или стаје, када је у њима стока, представљају добар избор јер је у њима
топло.

У оваквим објектима морате бити јако опрезни: нипошто није дозвољена употреба
отвореног пламена - користите само светлост лампи.

Ако на располагању немате већ изграђене објекте, најбоље је да бивак потражите у

пошумљеном делу. Дрвеће штити од ветра, ублажава ниске температуре. Гранчице,
маховина и суво лишће омогућавају удобнији боравак; од њих можете да направите
лежиште или узглавље или да их искористите за ватру. Терен диктира услове
прилагођавања, па ако немате ни шуму на располагању покушајте да нађете нека
скровита места, у првом реду она која су заклоњена од ветра. У том смислу вам могу
послужити јаруге, рупе у земљи, оборена стабла, пећине… Избегавајте влажна
подножја и места непосредно уз планинске потоке или падине где постоји могућност
одрона.

Ево неколико примера како можете сами направити заклон односно бивак који може
послужити и пар дана:

Бивак у виду бунара – ради се обично за 2-3 особе и то онда када је снег висок
најмање 70цм. Пречник бивака је око 1м, а дубина до 1,5м. Прави се када нема
довољно времена и када квалитет снега не допушта израду других врста бивака у
снегу. Ради боље изолације може се покрити скијама и шаторским крилом преко кога се
набаца снег. Бивак се може израдити за тридесетак минута.

Бивак у дубоком снегу (у виду рова) – се израђује за више особа онда када је снежни
покривач дебео 2м и више. Начин израде је сличан биваку у виду бунара.
Партизански бивак – израђује се око стабла четинара с ниским гранама. Неколико
доњих грана се међусобно повеже и на њих набаца слој снега дебео 30-35цм.
Унутрашњост бивака се очисти од земље. Овакви биваци су обично добро заклоњени
од ветра, а у њима се може заложити и мања ватра. Сличан се бивак може направити и
испод срушене јеле.

Бивак наслоњен на стену – прави се када је могуће искористити повијене, нагнуте

стене или мање пећине. Прави се тако што се одједном подижу сва три зида слагањем
снежних цигли (димензије 60x50x30цм). Улаз се направи уз саму стену а затвара
снежним коцкама.

Повреде услед хладноће

Као што смо већ рекли, зима захтева посебне услове прилагођавања ниској
температури. Ако се цело тело или поједини делови тела сувише рашладе, долази до
оштећења ткива. Зато се треба добро (топло) облачити и заштитити од губитка топлоте.
Дејству хладноће су највише изложени откривени делови тела: нос, уши и брада који
највише и страдају. Ако се ide гологлав, на температурама од –40 степени и нижим,
може да се деси да отпадну уши а да се то и не осети. Пођеднако су угрожени и
удаљени делови тела (ноге, руке) јер их крв теже загрева. Влажна одећа и обућа
појачавају дејство хладноће. Тесна одећа и обућа отежавају снабдевање крвљу
појединих делова тела па самим тим и повећавају могућност оштећења ткива услед
хладноће.

До општег смрзавања долази када се рашлади цело тело. Смрзнутом се дрема, обузима
га осећај пријатне неосетљивости и незаинтересован је како за себе тако и за околину.
Његово срце све спорије куца, и најзад стане.

Прва помоћ се огледа у што бржем загревању. У том циљу смрзнути се мора добро
утоплити и што пре пренети у топлу просторију. Потребни су топли покривачи а може
се загревати и термофором, боцом са топлом водом и загрејаним цреповима, али увек
пажљиво, да се не створе опекотине. Што пре треба скинути мокру одећу и обућу и
заменити је сувом. Смрзнути треба да помера удове, јер се тако боље загрева, и да пије
топле напитке али никако алкохол.
Ако хладноћа делује јаче само на поједине делове тела тада настају разне врсте
оштећења ткива. Тако могу да се јаве промрзлине услед краћег или дужег излагања
хладноћи откривених делова тела (уши, нос, прсти…). Јача хладноћа изазива смрзотине
појединих делова тела. Смрзнути делови тела су бели, хладни и неосетљиви. Код тежих
смрзотина се јављају пликови и долази до отока.

Све смрзотине се сматрају ранама и са њима се тако и треба поступати односно морају
се превити завојем а онда и додатно утоплити. Опасна и штетна су два поступка са
смрзотинама: трљање снегом и бушење пликова. То доводи до оштећења коже,
изагађења клицама и тешких гнојења. Трљање снегом се може користити само ради
загревања и спречавања појаве смрзотина, а никада када смрзотине постоје.

Постоје и друга оштећења хладноћом и влагом која нису изазвана ниском

температуром. Наиме, код дуготрајног боравка у рововима, услед стајања у води и
блату, без могућности промене мокре одеће и обуће јавља се оштећење названо
"рововско стопало". Исто тако се јавља "уроњено стопало" код бродоломаца, или
"подрумско стопало" код дужег задржавања у подрумима или склоништима, рецимо за
време бомбардовања. Код ових оштећења јавља се оток, неосетљивост и испуцалост
коже, а касније може доћи и до гнојења. Прва помоћ се састоји у скидању мокре обуће
и одеће, евентуалном постављењу завоја или навлачењу суве обуће и премештању у
суве и топле просторије.

Такође честа појава у планинама код неискусних је оштећење вида у облику снежног
слепила. Оно је последица јаког дејства ултраљубишастих зрака, после дужег боравка
на сунцу које обасјава снежне површине. Прво се јавља црвенило очију и печење,
затим око сузи, капци отичу, долази до слабљења вида и на крају до слепила. Најбоља
заштита су тамне наочаре. Прва помоћ се огледа у склањању повређеног у тамну
просторију и стављањем хладних облога на очи. Уколико немамо тамне наочаре могу
послужити наочаре од папира, платна или коре дрвета на којима ћемо направити јако
уске отворе у пределу ока. Ови мали отвори ће спречити појаву снежног слепила.

ЗМИЈЕ ОТРОВНИЦЕ

Одлучио сам да вас упознам са опасношћу уједа змија отровница из два разлога: прво,
највећа релна опасност која вам од животиња прети приликом боравка у природи је
ујед змије (јако су мале шансе да вам непосредна опасност прети од неке друге дивље
животиње) и друго, уколико вам се догоди ова несрећа, важно је да умете да брзом
интервенцијом спасете свој или туђи живот.

Мере опреза

Опште правило је да вам од дивљих животиња не прети никаква опасност уколико их

не узнемиравате. Све дивље животиње беже од човека а нападају га само уколико се
осећају угрожено! То подразумева да сте директно налетели на њих, да имају младунце
које ће бранити, или пак да сте на неки други начин угрозили њихов опстанак.

То све важи и за змије. Оне нападају човека само из страха, и само и једино уколико их
нагазите! Змије су јако опасне и у сезони парења или док негују младунце али и тада,
ако се повучете без наглих покрета, неће вас напасти. Заштита од уједа отровнице на
захтева никакве посебне мере већ само опрез! Водите рачуна да по беспућу и
камењару не идете боси. При подизању камена, брању грожђа, при раду или игри у
маслињаку, пољу итд. треба стално бити опрезан. Најбоља превентива је да када
пролазите честарима, кроз високу траву или шуму правите галаму: певајте, гласно
причајте, лупајте штапом, кршите грање око себе… Све дивље животиње, па и змије ће
се склонити са пута којим идете. Добро је да имате чизме са дебљим зидом који змијски
зуби не могу да пробију: кожне, планинарске, чак и гумене чизме могу одлично да
послуже. Добро је и да вам панталоне буду од чвршћег материјала. Уколико се змија
нагази она ће се инстиктивно окренути и ујести за ногу, најчешће у висини чукља. Ако
су на ногама чизме онда неће бити проблема.

О змијама

Змије су, као што је познато – гмизавци. Оне су или неотровне и потпуно безопасне,
или отровне и врло опасне.

Отровне змије се у брзини тешко разликују од неотровних, али основно је то да

отровнице имају изражену троугласту главу (код неотровних је она више јајолика) и
доста сужен врат, док код неотровних то није случај. Живе на свим меридијанима али
их много више има у топлијим крајевима. Најопасније су отровнице у тропским
пределима. У Јужној Америци и нарочито у Индији, од уједа отровних змија сваке
године умре десетине хиљада људи.

Групу опасних отровних змија чине: кобра, источноиндијска наочарка и многе друге
змије Африке, Аустралије и јужне Америке којих у Европи нема. Али не варајте се, у
Европи живе виперене, којих опет нема у тропским крајевима. Међу овим отровницама
најопасније су: поскок (камењарка) и шарка. Обе врсте живе у нашим крајевима, а
једна од друге се разликују по шари на леђима и по глави. Шарка је и добила име по
тамној, изломљеној (цик-цак) шари на леђима. Дебља је и крупнија од поскока. Шарке
се по правилу срећу у шумовитим крајевима, док се поскок чешће налази на камењару,
у топлијим крајевима, на мору… Поскок је нешто мања и тања змија, али опаснија и
отровнија од шарке. Као и све змије отровнице има јако изражену троугласту главу
(гледано одозго) и рошчић на носу (то нема ни једна друга змија).

Отровни апарат у свих змија отровница је у основи једнак. Састоји се из два оштра и
шупља зуба која су у вези с двема отровним жлездама. Место где се налазе отровне
жлезде зависи од врсте змије, али код већине се налази у горњој вилици. Жлезде луче
отров који се скупља у кесицама изнад шупљих зуба. Јачина и количина отрова су
различити и зависе од много фактора: ако је змија сита или ако је уједала више пута
узастопце, отров је слаб и нема га довољно, а ако је гладна или ако је дуго на сунцу,
отров је јак и има га много.

Дејство отрова

Отровнице су веома покретне, нису плашљиве, умеју да пливају и брзо нападају. Ујед
је муњевит. На месту уједа се виде две мале убодне ранице које не крваре. Убрзо на
том месту настане црвени прстен који постаје плавичаст, тј. рана помодри и јави се
оток. Нешто касније се на том делу тела јавља обамрлост. Кад једном уђе у крв, отров
се разноси по целом телу. Отровани осећа дрхтавицу и слабост, јавља се вртоглавица,
пулс му се убрзава а дисање постаје све теже, блед је, често повраћа и има проливе,
губи свест. Касније се јављају грчеви и потпуна неосетљивост (кома). Уколико се не
реагује благовремено, наступа парализа центра за дисање а мало затим и срце
престане да ради.

Прва помоћ

Састоји се у потпуном мировању повређеног. Уједени уд треба подвезати, умерено

стегнути повеском непосредно изнад места уједа, и имобилисати. Повремено (3-5мин)
попуштати повеску јер крв мора да циркулише и кроз отровани део тела, односно од
вена ка срцу. На самом месту уједа направе се кроз кожу два унакрсна реза (слово "Х")
у дубини од 3-4мм, и пусти се да рана искрвари. Тако ће са крвљу изаћи и већи део
отрова. Никако се не препоручује исисавање ране устима, јер је и најмања раница на
устима или усној дупљи, као и кваран зуб, довољна да се отрује и онај који покушава
да помогне! Резови се праве ножем, жилетом или другим оштим предметом чије је
сечиво опаљено на пламену или обрисано алкохолом. Унесрећеном давати што више
течности: чаја, кафе, воћних сокова и других напитака, али никако алкохол. Затим га
треба што пре пренети до најближе медицинске установе где ће примити серум против
змијског отрова.
ТРОВАЊА

Приликом боравка у природи нагла тровања су најчешће случајна. До тровања долази

када се удишу отровни гасови или паре, или се се попије односно поједе неки отровни
састојак. Могуће је отровати се и хемијским отровима или разним киселинама, односно
средствима која нагризају. С обзиром да је ово наменски приручник, рећи ћу вам само
нешто о тровањима која су изазвана уношењем отрова у организам, а остале врсте су
за неки други приручник.

Отровати се можемо једући отровне биљке или животиње или покварену храну, као и
лековима, алкохолним пићима или пак разним пестицидима којима се прска воће и
поврће.

Биљна храна

Када је у питању биљна храна, узрок тровања су најчешће дивље биљне врсте и то пре
свих: отровне печурке! Превентива је добро познавање печурака и разликовање
јестивих од отровних врста.

Време појаве општих знакова тровања зависи од врсте печурке. Први знаци се обично
јаве 1-6 часова после уношења у организам, и то су: болови у трбуху, мучнина,
повраћање, пролив, грчеви и бунило. Температура тела је најчешће нормална. Код
неких врста печурака (зелена и бела пупавка) смртност наступа у периоду 2-8 дана
(процент смртности 50-100%), а код неких (мухара, пантеровка, лудара…) можете и
сами оздравити после неколико дана уз испирање желуца (проценат смртности 2-24%).

Уколико приметите прве знаке тровања, одмах треба приступити испирању желуца.
Најпре се изазове повраћање - гурањем прста у грло, дражењем ресице, чашом слане
воде… а након тога се испира желудац. Средства за чишћење желуца и црева: рицинус,
горка со, прашак животињског угља или беле глине, јака црна кафа, топли напици.
После указане прве помоћи, ако постоје услови потражити медицинску помоћ.

Тровање биљкама је далеко блаже али не и мање непријатно. У отровно дивље биље
поред осталих спадају: татула, буника, чемерика, кукута, ђурђевак, зова… Општи
знаци тровања су гађење, вртоглавица, болни проливи, поремећај вида, у тежим
случајевима поремећај рада срца и дисања. Смртност је могућа у изузетним
случајевима и уколико су узете веће количине хране. Отров се најчешће брзо избаци
из организма, а код већине биљака се отров пржењем и кувањем уништава. Прва
помоћ је иста као и код тровања печуркама.

Храна животињског порекла

У нашим условима је веома мало хране животинског порекла која је сама по себи
отровна. У већини случајева је у питању храна која је привремено постала опасна али
се правилним припремањем отров може уништити. Највећу опасност представља
неправилно припремање и употреба заражене и покварене хране.

Стално отровни извори хране су: надбубрежне жлезде, крв јегуље и мурине, шкољке-
дагње, кожа код паклара (речна и морска). Привремено отровна храна је месо рибе у
сезони мрешћења: мрена, штука, гргеч, смуђ и др. Прва помоћ је иста као и код
тровања печуркама: повраћање, испирање желуца и употреба средстава за чишћење.

Покварена, заражена и затрована храна

Тровање оваквом храном је најчешће. Храна коју редовно користимо у ишрани, услед
различитих услова, може променити своје особине и постати опасна за даљу употребу.
А узроци могу бити:
недовољно кувана, печена или пржена храна; храна која није покварена али садржи
клице и њихове отрове, јер или потиче од болесног живинчета или од нехигијенских
услова;
храна која после припремања стоји на топлом месту дуже времена (3 часа и више) или
се поново подгрева. Клице се добро размножавају у намирницама од меса, рибе, јаја,
млека а нарочито ако су на топлом месту. Посебно су опасна јела од млевеног меса и
конзерви.
јела и напици спремани и чувани у металним посудама (од бакра, поцинкованог лима и
др) које нису емајлиране, калајисане или на други начин заштићене од растварања
метала и мешања са храном.
храна која се спрема од воћа и поврћа скоро прсканих средствима за заштиту биља.
Тровање је веће уколико је прошло мање времена од прскања и уколико воће и поврће
није добро опрано.
Знаци тровања храном затрованом металима или неким хемијским средствима
(пестицидима) јављају се у времену од пар минута до два сата. Уколико је храна
покварена или загађена клицама, први знаци тровања се могу појавити у року од 2 до
24 сата. Симптоми су једнаки: мука, болови и грчеви у трбуху, повраћање, пролив,
понекад грозница и повишена температура.

Прва помоћ се састоји у изазивању повраћања и испирању желуца. После повраћања

попити пола литре (и више) млаке воде и поново изазвати повраћање. Затим узети
средства за чишћење (рицинус, горка со, бела глина…) па онда кафу или чај. Први дан
се не узима храна већ само чај, а касније се може прећи на уобичајену ишрану. Све
време узимати доста течности.

СИТНИЦЕ КОЈЕ ТО И НИСУ

Алпски знак опасности

Приликом несреће у планинама спасиоци се дозивају помоћу 6 сигнала (три кратка-три
дуга) у минути, тј. сваких 10 секунди један сигнал. Следи пауза од једног минута па се
сигнали понављају. Одговара се једним сигналом који се даје 3 пута у минути значи на
сваких 20сек. Сигнали се шаљу гласом, звуждуком, пиштаљком, огледалом,
батеријском лампом.

Алуминијумска фолија
Од ње може брзо да се направи капа при изненадном налету кише или снега. Може да
послужи и као додатни слој за изолацију у рукавицама без прстију. Алу-фолија може да
замени лонац или тигањ, а у невољи може да послужи и као огледало.

Гром
Метал привлачи муњу. Зато у случају непогоде што даље од жичаних ограда,
електричних водова, антена… не приближавајте се ни текућој или стајаћој води. Треба
се клонити и усамљеног дрвећа. Муње траже директан пут ка земљи и ударају у
највише тачке.
Кочићи
Кочићи од метала или дрвета служе за учвршћивање конапаца за земљу и то када
постављате шатор или правите колибу. Кочићи се забијају у земљу под углом од 45
степени, односно тако да натегнути конопац са кочићем чини прав угао. Кочиће можете
сами направити и користити подесне гране или веће камење.

Компас
Магнетна игла компаса увек означава север, па тако можете без проблема одрeditи све
стране света. Водите рачуна да компас држите водоравно како би се игла несметано
кретала, као и да у близини не држите неки метални предмет.

Коприве
Младе коприве су добро поврће. Беру се у рукавицама и брзо скувају. Жарење коприве
престаје у врелој води. Сасушене листове коприве можемо коритити за чај. Коприва у
правој дивјини нема.

Лишће
Суво лишће је изванредан изолатор на влажном тлу, служи за потпалу, за запушавање
рупа и заштиту од промаје, за прављење меког и удобног лежаја.

Медведи
Мрки медведи су највеће звери на нашим просторима. Они не морају да представљају
опасност ако водимо рачуна. Никада не треба нагло бежати ако изненада наиђемо на
медведа. Треба полако корачати уназад, јер га брзи покрети раздражују. Медведи
имају јако лош вид, за разлику од мириса и слуха. Привлачи их мирис намирница па
храну зато треба чувати добро затворену и ван логора.
Мрежа
Мрежа против инсеката је обавезна нарочито у влажним и топлим пределима. Окца
мреже не смеју бити већа од 1мм. Мрежу-кревет можемо и сами направити од конопца
и спавати без развлачења шатора, а ван домашаја влажне земље.

За камповање
Неопходна опрема за камповање подразумева: сет за прву помоћ, иглу и конац,
шибице, свећу, жица, канап, најлон, нож, лепљиву траку, батеријску лампу,
конзервирану храну, витаминске таблете и таблете против болова.

Носила, саонице
Јако су корисни. Могу послужити за пренос повређеног или за пренос опреме. Носила
можемо једноставно направити од две јакне: изврнемо рукаве на унутра, закопчамо
јакне и са унутрашње стране (кроз рукаве) провучемо две мотке. Индијанска носила
правимо тако што две дуге мотке поставимо у облику слова "В". На ширем делу
испреплетемо грање и направимо површину на коју можемо да ставимо ствари или
повређеног - тај део се вуче по земљи, а ужи део држимо рукама испод пазуха и тако
носимо.

Оружје
Импровизовано можемо направити разна оружја за нужну одбрану. Најједноставније је
да направимо копље тако што ћемо на једном крају мотке мокрим канапом увезати нож.
Као што знамо канап се при сушењу стеже, и тако ће нож бити фиксиран.

Пончо
Чувени мексикански пончо је део одеће који свако може направити а свестрано је
употребљив. То је покривач, ћебе или кабаница са прорезом за главу. Досеже до
листова ногу и штити тело и руксак од кише и ветра, уз то је комотан и дозвољава
проветравање. Пончо је и непромочива подлога за врећу за спавање, а може да
послужи и као кров.

Премошћавање река
Треба бити веома опрезан код брзих токова, каскада, клизавог камења, теснаца,
наплава и наноса песка. Глечерске речице треба прећи рано ујутро јер оне преко дана
могу да нарасту поприлично. Увек гледати ток реке и пазити на бујицу која је после
кише извесна. Уколико се прелаз преко реке често користи може се направити мостић
од дебелог дрвета и пар конопа.

Уједи
Код уједа дивљих животиња прети непосредна опасност од беснила. Код уједа инсеката
(или медуза) треба оток хладити, а уједено место треба намазати алкохолом,
камилицом или јаким сирћетом. То смањује бол и свраб. Уједи инсеката у уста или
ждрело могу бити опасни по живот!

Путна листа – подсетник

Подсетник предмета који су нам неопходни за различите потребе. Искусни авантуристи
имају већ спремљене спискове па се они врло брзо пакују и не дешава им се да нешто
у журби забораве. Спремите и ви свој подсетник за путовање, за личну опрему, за
лекове…

Ранац
Тешке предмете стављати на дно да би се тежиште ранца било ближе тежишту тела.
Шиљате предмете увити тако да врх стоји наниже. Тежина ранца се одређује према
конструкцији носача, али за дужа путовања не би смела да пређе 12кг.
Врућина
Најбољи материјал за летње одевање је лан, јер не задржава топлоту. Поједине боје:
бело, крем и светло сиво одбијају сунчеву топлоту. Црвена боја слаби опасне
ултраљубичасте зраке. Црна боја пак упија сунчеву топлоту (зато се њом премазују
бурад у којиме се греје вода). Прилагодите одређене боје својим потребама.

Хладноћа
При великој хладноћи треба носити што је више танких слојева одеће. Ништа не сме да
буде тесно јер лако долази до промрзлина. Никада не трљати обамрле делове тела.
Треба их загревати постепено. Увек користити правило: ако је дошло брзо до
смрзавања онда и брзо загревање и обрнуто, ако је дошло до постепеног, лаганог
смрзавања - онда и лагано загревање!

Опекотине
Најбоље средство за ублажавање малих опекотина је хладна вода, или још боље -
ледена вода! Опечено место хладите десетак минута. Сирове кришке кромпира такође
рашлађују и спречавају стварање пликова. Мед лечи опекотине.

Ражањ
Ражњеви, виљушке и роштиљи се праве од свеже ољуштених листопадних грана а
најбоље су се показале гране леске. Многе врсте дрвета (грана) остављају горак укус у
устима. Наквашени комади коре дрвета штите руке од врућине.
Смештај за нужду
Уз оборено дебло наслажу се гране које се прекрију маховином, папрати и гранчицама.
Ако вас изненада задеси невреме, као склониште могу да послуже и пукотине у
блоковима стена заштићене од ветра.

Вађење крпеља
Крпељ пада са грана на човека или животињу и закачи се. Преносник је многих
опасних болести, најчешће Лајмске. Данас се сматра застерелом метода када се крпељ
полива нафтом, бензином или петролејом (због недостатка кисеоника излази сам), зато
пробајте следеће: парчем конца завежите чвор око крпеља (на врату) и уврћите конац
постепено стежући омчу. Врло брзо када га конац уврне у кожи, крпељ испада напоље
а да не оставља откинуте делове тела (главу). Црвенило на кожи остаје још дан-два и
и изгуби се, а ако се не изгуби и црвени руб почне да се шири обавезно потражите
лекара.

Вађење бодљи
Трн у кожи (на прсту рецимо) се најбоље вади тако што сипате врелу воду у флашу,
затим прстом затворите флашу и сачекајте да пара омекша кожу. Потом ћете иглом
лако извадити трн. Уколико сте нагазили морског јежа, крупне бодље извадите сами а
онда примените народни поуздани лек: помокрите се на чисту крпу и ту влажну крпу
ставите на табан као облогу. Невероватно, али за један дан ће остаци забодених бодљи
сами испасти.

Заштита од инсеката
У просторији се од мува и комараца поуздано браните ако на прозор ставите тањир са
сирћетом, или поред кревета вату натопљену еукалиптусовим или каранфилићевим
уљем. Овим уљем можете намазати и откривене делове тела. Такође у просторији
можете држати букете лорберових гранчица, коприве или лавандиног цвета. Неку од
ових гранчица можете ставити и у шатор и тако се врло ефикасно решити (без силних
специјалних препарата за мазање) комараца у природи. Уколико ставите орахово
лишће или папрат, решићете се и бува и крпеља!

Nebojša Manojlović, ing. el.