Žmurim i počinjem da se gušim, jedva dolazim do vazduha.

Trgnem se, udahnem nekoliko puta, ponovo

žmurim i tonem u san, ponovo ostajem bez dotoka vazduha, kao da mi nešto pritiska grkljan. Opet se
uspaničeno trgnem. I tako u krug, nekoliko puta, dok se konačno nisam umirila i zaspala. Tako je
izgledala prva noć kad sam pokušavala da zaspim nakon što su mi javili da si se obesila. Čim su mi javili,
prva rečenica koju sam izgovorila je bila ’Znači, uspela je?’ – ’Uspela je.’, doprlo je sa druge strane
slušalice. Nije me obuzelo iznenađenje i šok, jer sve smo znali i ti si znala, obuzeo me je strah od veličine
života. Koliko nemamo kontrolu nad stvarima koje će da se dese. Znala si o svojoj bolesti, znali smo i mi,
pokušavala si, lečila si se, pokušavali smo i mi, a opet – taj poriv nas je sve nadjačao. Sve to što smo radili
je bila prividna kontrola. I to me je puklo. Počinjem ovu misao time kako sam se ja osećala, samo zato
što ne mogu ni da pojmim kako je tebi bilo. Kako čoveku treba da bude kad samo poželi da nasilno
okonča svoj život, a kamoli da se stvarno odvaži na to? Kolika je muka koju osećaš koja te tera da se
svesno baciš u najveću agoniju od svih, u potpuno nepoznato, ono od čega uglavnom svi bežimo dok nas
noge nose i dok nas ne stigne – strah od smrti i samu smrt. Glava mi eksplodira od samog pokušaja da
osetim empatiju prema takvoj patnji. Ne želim ni da znam kako je bezizlazno kad to osećaš celim svojim
bićem. Kad ti je to svakodnevnica. Kad je za tebe život toliko užasan i bolan za podneti da i smrt
vešanjem deluje kao bolja opcija. Tih dana sam pokušavala sve to da shvatim. Pokušavala sam da
zamislim kakvu bol osećaju tvoji roditelji. Kako li je njima tek. Kako li je tebi bilo taj dan. Kako je izgledao
taj dan, savršen za vešanje? Stresem se od te pomisli. Pokušavala sam da razumem. Pokušavala sam i da
zamislim kako visiš u dovratku, ali mi mozak nije dozvoljavao takvu vrstu traume. Tu traumu je na sreću i
na žalost podnela hrabrija osoba od mene. Kako li je njemu? Da konačno zatekne to čega smo se, u
poslednje vreme, svi oko tebe intenzivno plašili. A za njega je taj strah trajao godinama. I molbe Bogu da
preguraš samo taj još jedan dan. I onaj sledeći, samo još jedan, ajde, možeš ti to. Istovremeno su se ljudi
oko mene pitali kako li je meni. Dva meseca pre toga umro mi je tata. Nisam znala kako je meni. Ne
znam ni sad kad je prošlo neko vreme. Valjda mi je lakše da brinem kako li je drugima. Jer ako počnem
intenzivno da razmišljam kako li je meni – raspašću se. Znam samo da mi užasno nedostajete oboje. Da
istovremeno imam neobjašnjive nalete tuge i ljubavi, prelepih uspomena. Žalosti što ste oboje otišli
iznenada. Nepojmljivo mi je. Mozak me štiti pa mi ne da da dugo pokušavam da pojmim to. Zajednička
drugarica mi je rekla da te sanjala. Plakala je u snu i pitala zašto si to uradila, zašto si je ostavila. Rekla si
joj da se ovde uopšte ne radi o njoj, nego o tebi. To je istina koju ćemo morati da progutamo. Da
razumemo da ne razumemo. Da budemo zahvalni što smo delili ljubav, ali da tvoja smrt pripada samo
tebi.