POLJOPRIVREDNA LITERATURA

UREDNIK
SRBOLJUB MILOSEVIC, dipl. inž.
Dr MIROSLAV POPOVIC
Dr BRANKA LAZIC
GAJENJE
RANOG POVRĆA
U ZAŠTIĆENOM
PROSTORU
NOLIT • BEOGRAD
Delove knjige o staklenicima i toplim lejama,
kao i tekstove o gajenju povrća u ovim objektima,
napisao dr M. Popović, a ostale tekstove dr B.
Lazić.
UVOD
Proizvodnja povrća u zaštićenom prostoru, lejama, plastenicima
i staklenicima omogućuje kontinuirano snabdevanje
tržišta svežim povrćem tokom čitave godine, a to znači i
pravilnu ishranu, s obzirom na biološki značaj povrća u ishrani
čoveka. Ova proizvodnja predstavlja najintenzivniji
oblik povrtarske proizvodnje, gde se u optimalnim uslovima
postižu visoki prinosi uz mogućnost planiranja vremena
berbe.
S obzirom na različite vrste zaštićenog prostora, zadatak
zaštićenog prostora je privremena zaštita biljaka od mraza,
proizvodnja rasada i proizvodnja povrća. Zaštitom od
mraza stvara se mogućnost rane prolećne, odnosno kasne jesenje
proizvodnje i za toploljubive vrste osetljive na niske
temperature. Proizvodnjom rasada skraćuje se vegetacija biljaka
na otvorenom prostoru i omogućuje proizvodnja vrsta
s većom potrebom za toplotom (paradajz, paprika) u kontinentalnim
uslovima. Proizvodnja povrća u zaštićenom prošlom,
posebno u staklenicima i plastenicima, poslednjih godina
1
i u našoj zemlji dobij a sve veće razmere. Tako se danas
povrće u ovim objektima kod nas gaji na površini od oko
220 ha. Ovaj oblik proizvodnje omogućuje da se stvaranjem
uslova u staklenicima i plastenicima biljke uzgajaju u optimalnim
uslovima. Zato takva proizvodnja i omogućuje ostvarenje
visokog prinosa i dobrog kvaliteta, s planiranim vremenom
isporuke. Rentabilnost proizvodnje u ovim objektima povećava
se pri smanjenju troškova grejanja, a to znači u našim
južnim regionima ili pri korišćenju prirodnih izvora tople vode,
gasa, pare iz industrijskih pogona.
U celini, u našoj zemlji povoljni ekološki uslovi, pre
svega temperatura uz dovoljno svetlosti, omogućuju uspešnu
proizvodnju povrća u zaštićenom prostoru.
Autori
STAKLENICI
Staklenici su najsavršeniji oblik zaštićenog prostora, sa
znatnim funkcionalnim preimućstvima u odnosu na tople leje.
U njima se mogu ostvariti mnogo povoljniji vegetacioni
uslovi. Savremeni staklenici opremljeni su uređajima koji
automatski regulišu mikroklimatske uslove.
U povrtarstvu se staklenici koriste uglavnom za proizvodnju
svežeg povrća u toku zime i proleća, a u novije vreme
i za gajenje rasada.
TIPOVI STAKLENIČKOG PROSTORA
Sa građevinsko-tehnićkog stanovišta postoje različiti tipovi
i mnoge varijante stakleničkih objekata. Nezavisno od
toga, za svaki staklenik, kao specifičan građevinski objekt,
karakteristično je da ima:
— elemente konstrukcije i
— unutrašnje instalacije.
Osnovni elementi konstrukcije su: osnova, noseća konstrukcija,
krovne staklene površine, bočne staklene površine,
otvori za provetravanje i vrata.
2
Unutrašnje uređaje sačinjavaju: vodovodna, grejna i
električna instalacija, konstrukcija za pridržavanje biljaka,
stelaže, staze, uređaji i aparati za merenje i regulisanje temperature,
zemljišne i vazdušne vlage i dr.
Prema građevinsko-tehničkim karakteristikama odnosno
spoljnom izgledu, proizvodnoj nameni i drugim osobenostima
može se razlikovati više tipova staklenika.
Pojedinačni staklenici. Sastoje se od jednog samostalnog
odeljenja; mogu biti jednostrani i dvostrani.
Jednostrani staklenik. Severnu stranu ovakvog staklenika
čini vertikalni zid uz koji se naslanja kosi stakleni krov.
Obično su malog kapaciteta i često se grade uz južni zid neke
zgrade. Koriste se za proizvodnju rasada, gajenje povrća
i cveća u saksijama. Veoma su pogodni za individualne odgajivače
jer za izgradnju nisu potrebna velika ulaganja.
Dvostrani staklenici imaju krovnu staklenu površinu
»na dve vode«. Slemeni ugao koji čine krovne površine može
da bude različit. Grade se pretežno od metala. Koriste se za
proizvodnju rasada i gajenje povrća. Njihova veličina može
biti različita, počev od nekoliko desetina kvadratnih metara
pa do onih koji pokrivaju površinu 500—1000 m2 . Širina
(raspon) velikih pojedinačnih staklenika kreće se od 8 do
12 m, a dužina od 50 do 80 m; to su tzv. hangarni staklenici.
Ako su u stakleniku postavljene stelaže na kojima se drže
sandučići, saksije ili drugi sudovi za gajenje biljaka, onda
je to stelažni staklenik.
U pojedinačnim staklenicima može se ostvariti odlično
provetravanje, te su veoma pogodni za uzgoj rasada.
Blok staklenici. U građevinskom smislu to je niz bočno
spojenih pojedinačnih staklenika. Na taj način dobije se jedinstvena
zastakljena površina podeljena samo nizovima stubova
nosača. Podizanje velikih blokova omogućuje znatno jevtiniju
gradnju jer se smanjuje broj bočnih staklenih zidova;
3
time se istovremeno smanjuje spoljna rashladna površina u
odnosu na ukupno zahvaćeni prostor, te se postižu znatne
uštede u troškovima grejanja. Ovakvi staklenici imaju i neka
druga preimućstva, a glavni nedostatak im je otežano provetravanje.
Suvremeni blok-staklenici grade se za višestruko iskorišćavanje:
u njima se uspešno mogu gajiti različite kulture
(paradajz, krastavac, paprika, cveće). Grade se od tanjih metalnih
profila sa maksimalno razmaknutim »šprosnama«, tako
da se stvaranje senki svodi na najmanju moguću meru.
Visina bočnih staklenih zidova ovih staklenika obično
je 1,8—2,5 m, dok visina u slemenu zavisi od raspona nosećih
elemenata, odnosno širine odeljka. Najviše se primcnjuju
rasponi od 3,2, 6,4 m i 12,6 m. Blok-staklenici se montiraju
lako i brzo od elemenata fabričke proizvodnje, često u blokovima
od po više hektara.
Sistemi grejanja mogu biti različiti, ali se najčešće primenjuje
grejanje toplom vodom. Instalacije za grejanjc
zemljišta se ugrađuju. Temperatura vazduha, a ponegde i
vlažnost, regulišu se automatski.
U novije vreme u nas i u drugim zemljama ovakvi
staklenici podižu se na velikim površinama.
Staklenici tipa Venlo. Staklenici tipa Venlo, koji se
uvoze iz Bugarske, gde se proizvode na osnovu holandske
licence. Prvobitna holandska 'konstrukcija je nešto izmenjena
i poboljšana (PO-8, PO-8A).
Staklenik se najčešće sastoji iz 2 bloka po 3 ha, mada
se mogu graditi manje ili veće jedinice. Svaki blok je unutrašnjim
pregradama podeljen na dva polja od po 1,5 ha.
Vertikalne strane (bočni i čeoni stakleni zidovi) leže
na betonskoj »cokli« širine 15 cm i visine 25 cm. Stubovi nosači
stoje na armiranim betonskim stopama čija je visina iznad
zemlje 25 cm.
Noseća konstrukcija je izrađena od pocinkovanih čeličnih
4
profila. Osnovni elementi konstrukcije su stubovi nosači
razmaknuti 3 m po dužini a 3,20 m poprečno; tako se
dobijaju staklenički odeljci (lađe) s rasponom od 3,20 m.
Stubovi su poprečno vezani gredicama, a po dužini olukom.
Konstrukcija je izračunata da izdrži opterećenje snegom
do 70 kg/m2 i pritisak vetra od 55 kg/m2.
Bočni i krovni nosači stakla (šprosne) izrađene su od pocinkovanog
čeličnog lima; razmak između šprosni je 75,7 cm.
Debljina stakla na krovnim površinama je 5 mm, a na bočnim
3 mm. Staklo je pričvršćeno specijalnim gitom i metalnim
spojnicama.
Visina bočnih staklenih površina od cokle do strehe je
2,20 m, a u slemenu 3 m.
Grejna instalacija je izračunata na temperaturnu razliku
(At) 30°C i brzinu vetra 5 m/sec. Svako polje od 1,5 ha
ima nezavisan kolao. Garantovana temperatura vazduha u
stakleniku je 18°C, pri spoljnoj temperaturi od —12°C. Maksimalna
temperatura vode u glavnoj odvodnoj cevi je 115°C a
u povratnoj 90"C.
Kotlarnica ima 4 kotla, svaki nominalne snage 4 miliona
kcal/h. Kotlovi zagrevaju vodu, ali je jedan od njih opremljen
da razvija paru.
Kotlarnica je opremljena cirkulacionim pumpama za
pođgrevanje mazuta i vode za sva 4 staklenička polja.
Grejna instalacija u stakleniku sastoji se od 4 do 6 cevi
u svakom odeljku (lođi) pričvršćene na stubovima nosačima,
po 2 ili 3 sa obe strane.
Instalacija za navodnjavanje u svakom stakleničkom
bloku od 6 ha razdeljena ie na 4 ogranka, svaki za po jedno
polje od 1,5 ha. Maksimalni kapacitet instalacije je 30 l/s i
obezbeđuie neophodne potrebe biljaka za vodom.
Uređaji za pođgrevanje vode obezbeđuju toplu vodu za
zalivanje preko posebne pumpe. Temperatura vode se reguliše
5
prema zahtevima kulture automatom. Pokraj instalacije
za pođgrevanje vode nalaze se baseni za spravljanjc rastvora
đubriva; odavde se rastvori ubacuju u vodovodnu instalaciju.
Voda se rasprskava diznama montiranim na plastičnim
cevima. Za svaka dva staklenička odeljka (lođe) postoji hidrant
za ručno zalivanje.
Provetravanje se ostvaruje pomoću ventilacionih otvora
na krovnim površinama. Ukupna površina ventilacionih otvara
je 20 % krovne površine. Otvaranje je 70 % automatsko
i 30 % ručno. Brzina podizanja i spuštanja prozora je 0,003
m/s- Ventilacioni prozori se podižu najviše 70 cm. Za automatsko
otvaranje prozora svakog polja od 1,5 ha postoje 2
mehanizma.
U novije vreme sve više se grade staklenici sa širokim
odeljcima — čak do 20 m. Istraživanja su pokazala da se
u staklenicima sa širim odeljcima mogu da ostvare poA'oljniji
uslovi za uspevanje gajenih kultura. U Holandiji su do-
Staklcnik s velikim krovnim rasponom
bili 18% veći prinos paradajza u staklenicima s rasponom
oko 13 m u poređenju sa staklenicima čiji su odeljci široki
3,20 m. U staklenicima is rasponom 6,40 m prinos je bio veći
12%. U istim srazmerama povećava se i čisti dohodak.
Osim toga, staklenici sa širim odeljcima pružaju znatno
veće mogućnosti za primenu mehanizacije. Danas se koriste
uglavnom u proizvodnji rentabilnijih kultura (ruže, karanfili
i dr.). Ipak, treba očekivati da će u budućnosti preovladati
staklenici sa širim odeljcima.
Pokretni staklenici. Po svom izgledu ne razlikuju se
mnogo od običnih staklenika. Umesto temelja postavljene su
čelične šine po kojima se cela konstrukcija staklenika, preko
sistema valjaka, može pomeriti. Tako je moguće da svake godine
staklenik pokrije novu površinu, ili da se vrati na staro
mesto.
6
Pokretni staklenici nastali su iz težnje da se reši problem
plodoreda, brzog »zamaranja« zemljišta i sporog obnavljanja
njegovih agrikulturnih osobina.
Toranj-staklenici. To su visoki tornjevi od čelika i stakla
(Ruthnerovi staklenici kule, visine 12—50 m) u čijoj
unutrašnjosti je postavljen sistem stelaža koje se neprekidno
kružno kreću u vertikalnom smislu. Na stelaže se
postavljaju saksije ili polietilenski sudovi sa biljkama. Po
svojoj konstrukciji toranj-staklenici predstavljaju značajnu
novinu u oblasti stakleničkog građevinarstva.
Staklenici od prozora za tople leje. Od običnih prozora
za tople leje mogu se montirati provizorijumi za forsiranu
proizvodnju povrća i gajenje rasada. Prozori se na prikladan
način povezu naročitim spojnicama. Montiranje i demontiranje
obavljaju se lako i brzo bez oštećenja prozora. Bočne
strane ovakvih i sličnih montiranih staklenika treba iznutra
obložiti plastičnim folijama i tako smanjiti hlađenje.
Staklenici napravljeni od prozora toplih leja
INSTALACIJE ZA ODRŽAVANJE MIKROKLIME
U STAKLENICIMA
GREJNA INSTALACIJA
Grejanje staklenika predstavlja vrlo visoku stavku u
troškovima proizvodnje, naročito u novije vreme s pojavom
tzv. energetske krize. Zbog toga je veoma važno da se za zagrevanje
staklenika odabere ekonomski i funkcionalno najpovoljniji
grejni sistem.
U današnje vreme za zagrevanje velikih stakleničkih
kompleksa najviše se primenjuje grejanje vrelom vodom, sa
toplanama na mazut, zemni gas ili ugalj. U manjim staklenicima
primenjuje se toplovodno grejanje s prirodnom cirkulacijom
vode, na principu tzv. termosifona, dok se za velike
staklenike grade sistemi s prinudnom cirkulacijom pod niskim
ili visokim pritiskom. U prvom slučaju voda se zagreva
7
do temperature 90—95CC, a drugom do 115°C. Savremene
grejne instalacije grade se tako da u periodima s vrlo niskim
temperaturama rade kao zatvoreni sistemi s pregrejanom vodom
do 115°C (u odvodnoj cevi), a u ostalo vreme kao otvoreni
s temperaturom vode ispod 100°C. Na taj način maksimalni
učinak grejanja, u periodima sa kritično niskim temperaturama,
postiže se manjom i jevtinijom mrežom grejnih
tela (cevnih registara).
Naučna istraživanja i proizvodno iskustvo pokazali su
da je za staklenike u kojima se gaji povrće zasad najpogodnije
toplovodno grejanje s prinudnom cirkulacijom. Pri temperaturi
vode ispod 90°C postiže se ravnomerno zagrevanje
svih delova staklenika. Osim toga, toplovodno grejanje se
dobro podešava, ne izlučuju se štetne materije za biljke i
radnike, a kotlovi imaju visok koeficijent korisnog dejstva
(70—80 %>).
Za naše prilike još uvek je od interesa zagrevanje malih
staklenika, kakve grade individualni odgajivači. Najpogodniji
način zagrevanja ovakvih staklenika je topla voda koja
prirodno kruži kroz instalaciju. Može se primeniti u staklenicima
čija dužina ne prelazi 30—40 m. Ukoliko je dužina veća,
voda cirkuliše usporeno, a grejanje je nesigurno i neravnomerno.
Ovaj sistem grejanja radi na principu termosifona. Voda
koja se zagreje u kotlu, kao lakša, penje se naviše, ulazi u
odvodnu cev i prolazeći kroz grejne cevi u stakleniku postepeno
se hladi i vraća kroz povratnu cev u najniži deo kotla,
gde se ponovo zagreva, penje se, itd. Razlika u temperaturi
vode koja izlazi iz kotla i one koja se ohlađena vraća u kotao
je oko 12°C. Potrebno je da se postave deblje cevi, jer tada
voda brže kruži i bolje greje staklenik.
Veoma je važna pravilna montaža kotla i grejnih cevi.
Kotao treba da se postavi na nižem nivou od površine staklenika.
Glavna odvodna cev polazi od najviše tačke kotla i ide
8
uvis do 50—60 cm ispod slemena krova, a zatim se proteže
do suprotnog kraja staklenika. Od ove cevi odvajaju se druge
cevi koje s malim padom prolaze ispod krovne konstrukcije
ćelom dužinom staklenika, zavijaju naniže pored čeonog staklenog
zida, vraćaju se natrag paralelno sa coklom i ulivaju
u jednu zajedničku cev kojom se ohlađena voda vraća u donji
deo kotla. Cev koja odvodi toplu vodu iz kotla i ona kojom
se voda vraća u kotao treba da budu istog prečnika. Najviša
tačka grejnog sistema poveže se s malim rezervoarom
u koji se voda izliva prilikom svog širenja usled zagrevanja
(ekspanzioni sud). Veličina ovog suda zavisi od veličine celokupne
instalacije.
Cevi se uvek montiraju tako da se obezbedi slobodno i
lako kretanje vode kroz njih i zato se kolena na prevojima
prave široko zaobljena, a sastavci sa bočnim cevima viljuškasto,
a ne u obliku slova T. Cevi se pričvršćuju konzolama pored
zidova ili na stubove nosače između odeljaka, tako da
što manje zasenjuju biljke. Dužina i širina cevi određuju se
zavisno od veličine staklenika, temperature i količine vode
koja kruži kroz instalaciju, kao i od temperature koja se želi
da obezbedi u stakleniku. Za grejanje većih staklenika uz kotao
se montira pumpa koja potiskuje vodu i ubrzava njenu
cirkulaciju.
Ostali načini grejanja. U veoma ograničenim srazmerama,
zbog mnogih nedostataka, primenjuje se parno grejanje
staklenika. U ovom slučaju umesto tople vode kroz grejne
cevi struji vodena para.
U novije vreme sve širu primenu nalazi grejanje staklenika
toplini vazduhom. Vazduh se zagreva u kaloriferima i
ventilatorima se razduvava po stakleniku. Sami kaloriferi mogu
biti različiti po konstrukciji i vrsti toplotnog izvora. Oni
se mogu grejati plamenom, parom, vrelom vodom ili električnom
strujom. Postoje tri različita režima rada instalacije za
9
grejanje toplim vazduhom.
a) Cirkulacioni — vazduh se usisava iz staklenika, prolazi
kroz kalorifer i ponovo se vraća u njega.
b) Režim sa svežim vazduhom — usisani vazduh iz staklenika
se izbacuje napolje, a na njegovo mesto ubacuje svež
spoljni vazduh.
c) Mešoviti režim — vazduh iz staklenika se delimično
izbacuje napolje, a delom koristi za recirkulaciju, pomešan
sa svežim vazduhom koji se usisava spolja.
Instalacija se pravi tako da po hladnom vremenu radi
cirkulaciono, po uinereno toplom — mešovito, a kad je vreme
toplo — samo sa svežim vazduhom koji se ne zagreva; u
lom slučaju unutrašnja temperatura se ne povećava, već snižava
— ostvaruje se ventilacija staklenika.
U poređenju sa toplovodnim, vazdušno grejanje ima neka
značajna preiinućslva. Može brzo da se uključi i isključi
i tako izbegne inertnost toplovodnog sistema, čime se ostvaruju
uštede u gorivu kada je vreme promenljivo. Uz primenu
odgovarajućih dopunskih uređaja može da se iskoristi i za
hlađenje staklenika; obezbeđuje neprekidno kretanje vazduha
u stakleniku što je povoljno za oprašivanje gajenih biljaka;
investiciona ulaganja su niža, a uslovi za mehanizaciju obrade
zemljišta povoljniji. Međutim, ovaj sistem grejanja ima i
vrlo ozbiljne nedostatke. Troškovi eksploatacije su znatno veći,
jer brojni i snažni elektromotori troše mnogo struje. Osim
toga, ukoliko nastane prekid struje, grejanje odmah prestaje
i staklenik se vrlo brzo ohladi, za razliku od toplovodne instalacije
koja još izvesno vreme izlučuje toplotu iako voda
ne cirkuliše. Zbog toga je neophodno da se obezbedi snabdevanje
strujom iz dva pravca, ili da se instališe rezervni elektroagregat.
Najzad, nepovoljno je i to što je temperatura
zemljišta u staklenicima s vazdušnim grejanjem za oko 2°C
niža u poređenju s toplovodnim.
10
Izračunavanje toplotnog bilansa. Za održavanje toplotnog
režima u stakleniku neophodne su skupe instalacije i
znatan utrošak energije. Zbog toga je veoma važno da se s
velikom pažnjom izračuna potrebna količina toplote i odgovarajući
kapacitet instalacije. Ovde su prikazani samo osnovni
principi takvih izračunavanja.
Potrebna količina toplote zagrevanja jednog staklenika
jednaka je zbiru različitih toplotnih gubitaka. Teorijski
Po pomenutoj jednačini izračuna se gubitak toplote posebno
za svaku vrstu materijala koji ograđuje unutrašnjost
staklenika od spoljnog prostora, a zatim se dobijeni rezultati
saberu i tako dobije ukupan gubitak toplote za ceo staklenik.
Dobijena vrednost se povećava za oko 25% zbog gubitka
toplote usled deiovanja vetra i nekih drugih činilaca.
Koeficijent toplotne provodljivosti (k) predstavlja količinu
toplote koja prelazi iz tople prema hladnoj sredini kroz
l m2 pregradnog materijala koji razdvaja te sredine, za vreme
od 1 h i pri temperaturnoj razlici od 1°C (kcal/h/1°C).
Prilikom izračunavanja toplotnih gubitaka ovaj koeficijent se
uzima iz tablica tehničkih normi za projektovanje grejnih i
ventilacionih instalacija. U narednom pregledu dati su koeficijenti
toplotne provodljivosti glavnih materijala od kojih se
sastoje površine staklenika.
Vrsta materijala (k)
Obično staklo debljine 2—2,5 mm 5,00
Obično staklo debljine 3—5 mm 4,80
Betonski zid (omalterisan) debljine 20 cm 2,00
Betonski pod u stakleniku 2,00
Zemljište u stakleniku 1,50
Polieiilenska folija 0,15—0,20 mm 7,00
gubitak toplote grejanog prostora izračunava se po jeđnačini
toplotne provodljivosti:
gde je:
11
0 — teorijski gubitak toplote u kcal/h
F — površina spoljnih ravni staklenika u m2
k — koeficijent toplotne provodljivosti materijala od
kojeg su izgrađene spoljne ravni staklenika
t°i — dozvoljena minimalna temperatura u stakleniku
tU2 — apsolutna minimalna temperatura rejona u periodu
od najmanje 20 godina
Proizvedena toplotna energija prenosi se u staklenički
prostor preko grejnih tela. Važno je da grejna tela budu što
manja, da zauzimaju malu korisnu površinu staklenika, da
ne zasenjuju biljke, da izračuju što više toplote po jedinici
grejne površine i da mogu lako da se održavaju.
Sada se kao grejna tela najviše koriste glatke metalne
cevi. Grejna površina cevi, tj. njihova dužina, izračunava se
na osnovu toplotnih gubitaka staklenika, po jednačini
Na osnovu podataka o vrsti, debljini i drugim osobinama
cevi lako se izračuna njihova odgovarajuća dužina.
Veoma je važno da grejne cevi budu pravilno razmeštene
u prostoru staklenika, s ciljem da se obezbedi ravnomerna
raspodela toplote i omogući lako kretanje oruđa za rad. Cevi
se obično montiraju pored bočnih zidova i na stubovima-nosačima
između stakleničkih odeljaka. U staklenicima sa velikom
širinom odeljaka postavljaju se i dopunske grejne cevi
ispod krova.
Za naše kontinentalne predele neophodno je da se grejne
instalacije grade s kapacitetom od najmanje 300 kcal/h/m2,
a u južnim krajevima s nešto manjim (oko 250 kcal/h/m2).
INSTALACIJE ZA PROVETRAVANJE
Veliki staklenici se provetravaju preko otvora na krovnoj
površini, a mali imaju ventilacione otvore i na bočnim
staklenim zidovima. Zavisno od konstrukcije staklenika, otvori
mogu biti pojedinačni ili se čitavi sektori krovne površine
podižu i spuštaju.
12
Ukupna površina ventilacionih otvora predstavlja važan
elemenat u konstrukciji staklenika, i zavisi od klimatskih karakteristika
određenog geografskog prostora. Poznati holandski
i bugarski staklenici tipa Venlo, koji su u nas, inače, najviše
zastupljeni, imaju samo 20% ventilacione površine od
ukupne krovne površine, što je nedovoljno za normalno provetravanje
u toku prolećnih meseci. Za naše podneblje bilo
bi potrebno da ventilacioni otvori zauzimaju bar 30 % od krovne
staklene površine.
klenika površine 1000 m2 neophodno 300.000 kcal/h, pri korišćenju
tople vode 90/70°C, uz vrednost k = 10 kcal/m2, i
pod uslovom da se u stakleniku održi temperatura 20 °C, onda
će grejna površina cevi (F) biti:
U sav remeni m staklenicima ventilaciona instalacija se
sastoji od sistema mehaničkih i elektromehaničkih uređaja
pomoću kojih se ostvaruje automatsko ili poluautomatsko otvaranje
i zatvaranje, ali se uvek ostavlja mogućnost da se
jedan deo ventilacionih površina, na primer 1/3, otvara ručno.
Mehanizam za otvaranje i zatvaranje uključuje se, ili isključuje,
putem impulsa koji se preko komandne table prenose
od specijalnog termostata postavljenog na pogodnom mestu
u stakleniku. U novije vreme ugrađuju se automatski uređaji
koji otvaraju i zatvaraju ventilaciona okna ne samo u zavisnosti
od temperature već i od relativne vlažnosti vazduha u
stakleniku putem impulsa koje daje naročiti higrostat.
INSTALACIJE ZA NAVODNJAVANJE
Kapacitet i izgradnja instalacije za navodnjavanje zavise
od potreba biljaka za vodom i od načina navodnjavanja.
Glavne vodovodne cevi obično se montiraju visoko na nosećim
sluhovima. Na određenim mestima, zavisno od načina navodnjavanja,
ugrade se odgovarajući priključci. Primenjuju
se uglavnom tri načina navodnjavanja: crevom (ručno), orošavanjem
i kapanjem. Za sistem orošavanja i kapanja koriste
13
se pokretne plastične cevi sa odgovarajućim otvorima, rasprskivačima
ili cevčicama za kapanje.
Instalacija za navodnjavanje od plastičnih materijala ima
značajno preimućstvo nad metalnom — ne razjedaju je soli
rastvorene u vodi, te se može koristiti za prihranjivanje useva
rastvorima mineralnih đubriva.
Instalacija za navodnjavanje orošavanjem ili kapanjem
može se povezati s uređajem za programiranje, koji automatski
otvara i zatvara odgovarajuće elektromagnetne ventile i
tako reguliše količinu vode i trajanje navodnjavanja. Program
zalivanja može da se podesi unapred i da bude ostvaren
automatski, bez prisustva radnika.
Uređaji za programiranje navodnjavanja mogu se povezati
sa sličnim uređajem za prihranjivanje biljaka i doziranje
rastvora mineralnih đubriva, kao i za zaštitu useva.
Drenažna instalacija. U novije vreme grade se drenazm
sistemi na celoj površini staklenika. Uprkos tome što znatno
poskupljuje izgradnju, drenažni sistem predstavlja vrlo korisnu
instalaciju jer omogućuje da se ispiranjem zemljišta sma-
Centralna betonska staza i grejne cevi u stakleniku
nji prevelika koncentracija soli koja nastaje usled obilnog,
a naročito nepravilnog đubrenja useva mineralnim đubrivima.
Drenažni sistem je neophodan naročito na zemljištima sa slabo
propustijivim podoraničnim slojem.
Drenažni sistem se sastoji od drenažnih cevi i kolektora.
Drenažne cevi su keramičke, prečnika oko 50 mm, a kolektori
su azbestnocementne cevi prečnika 150 mm. Drenažne
cevi se postavljaju na dubinu oko 75 cm, ili nešto dublje, na
svakih 5—6 m. Prostor se zatim nasipa slojem šljunka (20—
30 cm) i peska (5—10 cm), a preko toga kulturnim slojem
zemlje debljine 40—50 cm.
TRANSPORTNE INSTALACIJE
Savremcni staklenici se opremaju i nekim specifičnim
14
instalacijama koje u velikoj meri olakšavaju rad i doprinose
povećanju ekonomičnosti. Naročito problem predstavlja
transportovanje
materijala duž staklenićkih odeljaka. Za tu svrhu
montiraju se specijalne platforme, transportne trake, različite
vrste kolica koja se kreću najčešće po cevima grejne
instalacije na zemlji, ili vise i kotrljaju se niz grejne cevi
montirane na sluhovima i krovnim nosačima.
INTEGRISANA BORBA PROTIV ŠTETOČINA
I BOLESTI NA POVRTARSKIM USEVIMA
U STAKLENICIMA1
Gajenje povrlarskih useva u staklenicima praktično nije
moguće bez sistematskog sprovođenja kompleksa profilaktičnih,
agrotehničkih i hemijskih metoda suzbijanja štetočina
i bolesti. Neprekidno iskorišćavanje zemljišta u staklenicima,
često bez plodosmene, visoka temperatura i vlažnost vazduha
potpomažu masovno razmnožavanje i širenje mnogobrojnih
bolesti na glavnim stakleničkim kulturama — paradajzu, krastavcu
i paprici.
Na paradajzu velike štete mogu da učine korenove nematode,
staklenička belokrilka, crveni pauk, lisne vaši i dr.;
među bolestima su naročito štetne fitoftora, verticiliozno i fuzariozno
uvenuće, pepelnica, kladosporijum, virusni mozaik
i dr.
Na krastavcu su najopasnije štetočine korenove nematode,
staklenička belokrilka.. crveni pauk, pamukova lisna vaš,
sovice, tripsi i dr., a najopasnije bolesti pepelnica, askohitoza,
bela i siva truležnica, mozaik i dr.
Papriku, ta kode napadaju mnoge štetočine — nematode,
lisne vaši, sovice, crveni pauk, cikade, i bolesti — pepelnica,
siva i bela truležnica, virus mozaika duvana i dr.
Integrisana zaštita biljaka predstavlja sistem mera koji
omogućuje da se razmnožavanje i širenje populacija štetoči-
15
1) Prema E. Elenkovu i dr.: Proizvodstvo na zelenčuci v oranžerii,
Zemizdat — Sofija, Kolos-Moskva 1977.
na i prouzrokovača bolesti drže ispod praga ekonomske štetnosti.
Sistem uključuje sve do sada poznate metode suzbijanja
i svaka pojedinačna mera se preduzima samo ako je neophodna
i usklađena s konkretnim uslovima. U novije vreme
sve više se uvode biološke metode suzbijanja štetnih insekala
i akara. Na taj način, doslednom primenom profilaktičnih,
agrotehničkih i bioloških mera uloga hemijske metode u suzbijanju
bolesti i štetočina i njene negativne posledice u znatnoj
meri se smanjuju.
Profilaktične mere. Osnovnu profilaktičnu meni predstavlja
dezinfekcija staklenika, zemljišta, zemljišno-đubrevitih
smeša, ambalaže i semena, zatim odgajanje zdravog ra
sada, održavanje optimalnog režima temperature i vlažnosti
vazduha i zemljišta.
Dezinfekcija stakleničkih instalacija i opreme obavlja
se po završetku vegetacije biljaka, s ciljem da se unište prouzrokovači
bolesti i štetočine koji zaostanu na površini i u
pukotinama zidova, cevi, instalacija i stakla.
Odmah posle poslednje berbe plodova biljke se isprskaju
smešom preparata. Krastavci se prskaju sredstvima protiv
pepelnice, akarida, lisnih vaši i belokrilke (npr. rastvorom
0,15% karatana ili benomila, 0,1% akreksa i 0,2%
fosiamida). Paradajz se isprska mešovitim rastvorom cineba
(0,5%) i fosfamida (0,2%). Posle toga biljke se iskopavaju
(dok su još sveže) i pri tome posmatra korenov sistem da se
otkrije prisustvo korenove nematode. U slučaju da je zaraženo
nematodom, koren je se skuplja u plastične vreće i odnosi daleko
od staklenika, ili se spaljuje.
Pošto se pažljivo uklone biljni ostaci, sve instalacije u
stakleniku (noseća konstrukcija, cevi, staklene površine) najpre
se ispcru vodom, a zatim pažljivo i dobro isprskaju
16
5—10%-lnim rastvorom 0,1% akreksa, radi uništavanja
akara.
Posle toga se pristupa dezinfekciji zemljišta. Najefikasnija
je dezinfekcija vodenom parom, a ako za to nema mogućnosti,
primenjuju se hemijska sredstva — fumiganti.
Pre dezinfekcije zemljište treba pažljivo da se pripremi.
Najpre se obavi obrada na dubinu 25—30 cm, rotovatorom
ili na drugi način. Pri tome je važno da se stvori mrvičasta
struktura, koja obezbeđujc dobru propustljivost. Površine nedostupne
za mašinu obrade se ručno. Zemljište pre parenja
treba da bude malo do umcreno vlažno, tek toliko da se grudvice
ne raspadaju u prašinu.
Parenje zemljišta može da se izvede na više načina, ali
se najviše primenjuje ubacivanje pare ispod naročitih termostabilnih
cirada napravljenih od PVC ili polipropilena. Cirade
su široke 3,6 m a duge 30—40 m. Šire cirade su manje pogodne.
Krajevi razastrte cirade pritisnu se vrećicama peska (teškim
5—6 kg, dužine 1 m, prcčnika 10—12 cm). Preko cirade
Dezinfekcija zemljišta vodenom parom
se zatim zategne kapronska mreža koja se po rubovima na
svakih 50 cm pribode za zemlju naročitim metalnim kotvama.
Para se pušta pod ciradu dotle dok se zemljište na dubini
30 cm zagreje iznad 70°. Trajanje zagrevanja zavisi uglavnom
od kvaliteta pripreme zemljišta i pritiska pare pod tiradom.
Na dobro pripremljenom zemljištu i pod pritiskom
pare od 5 do 6 mm vodenog stuba zagrevanje (dovod pare)
traje 9—10 h. Posle toga cirada stoji još 2—3 h, a zatim se
premešta na novu površinu. Broj cirada koje istovremeno
rade zavisi od kapaciteta parnog kotla. Kotao kapaciteta 6—8
hiljada kg pare na čas obezbeđuje istovremeni rad na površini
od 1350 m2 (11 cirada) pri pritisku od 5 mm vodenog
stuba, odnosno na 735 m2 (6—7 cirada) ako se koristi pritisak
od 10 mm. Prosečni utrošak pare za dezinfekciju 1 m2 površine
17
iznosi 7 kg/h, uz pritisak u magistralnoj dovodnoj cevi
1,4—1,6 kg/cm2. Grupa od A—5 radnika može u jednoj smeni
da obradi parom 8—10 parče lica.
Kad se završi parenje zemljišta u stakleniku, dezinlikuje
se centralna betonska staza, na j pre parom pomoću creva,
a zatim još i prskanjem 10%-tnim rastvorom formalina
(0,5 l/m2).
Na dezinfikovane parcele može da se dolazi samo s obućom
preko koje je navučena navlaka od plastične folije. Ispred
ulaza u dezinfikovani staklenik postavljaju se sudovi sa
rastvorom hemikalija za dezinfekciju, u koje se zamače obuća
s navlakama.
Pošto se u nas dezinfekcija zemljišta parom obavlja leti,
postoje mnoge mogućnosti da se infektivni organizmi prenesu
iz suseđnih staklenika i s polja, što iziskuje veliku predostrožnost.
Dezinlikovano zemljište se po pravilu dubri zgorelim
slajnjakom, koji je i sam pretrpeo biotermičku dezinfekciju.
Unošenjem svežeg stajnjaka, koji obično sadrži prouzrokovače
mnogih bolesti povrtarskih biljaka, u znatnoj meri se smanjuje
efikasnost dezinfekcije zemljišta.
Za hemijsku dezinfekciju zemljišta koriste se fumiganli,
t j . takve hemijske supstanee koje na štetne organizme u zemljištu
deluju svojim isparenjima. Većina fumiganata deluje
istovremeno kao fungicid, nemalocid, insekticid i herbiciđ.
Sada se najviše koriste granulisani basamid (60—70 g/m2) i
nemagon (100 g/m2), zatim tečni vapam (0,15 l/m2) i dr. Efikasnost
primene fumiganata zavisi od valjanosti pripreme
zemljišta, a naročito od njegove temperature. U našem podneblju
staklenici se pripremaju za novi ciklus proizvodnje u
avgustu i septembru, pa je u to vreine zemljište uvek dovoljno
toplo za primenu fumiganata.
Veliki značaj u prevenciji virusnih, gljivičnih i bakterijalnih
bolesti ima termička i hemijska dezinfekcija semena.
18
Ambalaža i inventar koji se koriste u proizvodnji rasada
dezinfikuju se vodenom parom — drže se oko 2 časa ispod
cirade na temperaturi 100—110°C, što se obično čini
istovremeno sa parenjem zemljišta. Ambalaža i inventar se
mogu dobro dezinfikovati potapanjem za nekoliko sekundi u
mešoviti rastvor formalina (10°/o) i akreksa (0,20%). Postoje
i mnoga druga efikasna sredstva za ovu svrhu.
Zemljišno-đubrevile smeše za proizvodnju rasada deziinlikuju
se na isti način kao i zemljište — vodenom parom, a
samo izuzetno hemijskim sredstvima.
Agrotehničke mere. Mnoge agrotehničke mere, pravilno
i blagovremeno sprovedene, povećavaju otpornost stakleničkih
kultura prema bolestima i štetočinama. Usporavanje razvoja
i smanjenje štetnosti opasnih bolesti paradajza i krastavca u
velikoj meri zavise od pripreme zemljišta, dobre nege, održavanja
optimalne mikroklime, pravilnog đubrenja, rotacije kultura
i dr.
Vrlo efikasnu meru predstavlja iskorišćavanje sorti otpornih
na biljne bolesti.
Dosleđno sprovođenje kompleksa profilaktičnih i agrotehničkih
mera smanjuje obim ostalih mera borbe protiv bolesti
i štetočina u toku vegetacije useva za 60—70%.
Hemijske mere. U toku vegetacije biljaka suzbijanje bolesti
i štetočina može najuspešnije da se ostvari ako se blagovremeno
otkriju ognjišta štetnih organizama i odmah preduzmu
mere za njihovo lokalizovanje i likvidiranje. Zbog toga
je veoma važno da se zdravstveno stanje biljaka neprekidno
i pomno prati.
U novije vreme za suzbijanje bolesti i štetočina u staklenicima
koriste se mnogi efikasni pesticiđi. Mnogi od njih,
pored glavnog, imaju i sporedno deiovanje. U tom pogledu od
naročitog interesa je sporedno deiovanje lungicida na štetnu
i korisnu entomofaunu, posebno na najmasovnijc rasprostranjenu
19
štetočinu — belokrilku i na njene parazite.
Mnogi prouzrokovači gljivičnih bolesti stakleničkih useva,
posle dugotrajne primene istog fungicida, prilagode se i
postanu otporni na taj fungicid. Zbog toga je korisno da se
u sistem mera suzbijanja uključuju ne samo nova hem i j ska
sredstva već i da se naizmenično primenjuje veći broj preparata,
s različitim vrstama aktivne materije.
Za suzbijanje pepelnice na krastavcu sada se najviše koriste
preparati akreks (u koncentraciji 0,1%) i afugan
(0,05%), a zatim benlejt (0,03—0,05%), karatan (0,08—0,15%)
i dr. Protiv plamenjače krastavca (P. cubensis) dobro deluju
cineb (0,3—0,4%) i antrakol (0,2—0,3%).
Za prskanje paradajza protiv plamenjače najčešće se
primenjuju kuprocin (0,4%), bakarni eksihlorid (0,3—0,4%),
ditam (0,2—0,3%) i dr., a protiv pepelnice na paradajzu i paprici
uglavnom tiozol (0,3—0,5%) i morestan (0,05—0,1%).
Mnogi od ovih preparata imaju insekticicmo i akaricidno
dejstvo. Na primer, akreks je delotvoran protiv akara,
moreston i tiozol deluju na jaja i larve belokrilke i akare, itd.
Za suzbijanje belokrilke i lisnih vaši efikasni preparati
za prskanje su aktelik (1 kg/ha), rogor (u konc. 0,08%), bromeks
(0,15%), tiodan (0,2%) i dr. Za fumiaaciju se koriste
bladafum (10 g/200 m3) i nogos (450 ml/3000 m3).
Za uništavanje akara, pored akreksa i morestona, koristi
se i keltan u koncentraciji 0,2%.
Veoma je važno da se prilikom upotrebe pesticida u
slaklenicima postupi prema uputstvima za primenu pojedinih
preparata radi postizanja optimalne efikasnosti u borbi protiv
bolesti i štetočina. Pri tome se moraju preduzeti neophodne
mere zaštite radnika od štetnog delovanja pesticida na njihov
organizam.
Biološke metode suzbijanja štetočina. U toku poslednje
decenije uspešno su sprovedena istraživanja i razrađene praktične
20
metode biološke borbe protiv niza štetočina na stakleničkim
usevima. Staklenici, kao svojevrsna ekološka ostrva,
veoma su pogodni za primenu bioloških metoda zaštite biljaka.
Protiv slakleničke belokrilke (Trialeurodes vaporariorum
Westw.), koja se, inače, u našim staklenicima redovno javlja
kao opasna štetočina, pored hemijskih mera borbe, u novije
vreme sve više se primenjuje i biološko suzbijanje. Na befokrilkinim
larvama parazitski živi insekt enkarzija (Encarsia
formosa Gah.). Ovaj prirodni neprijatelj belokrilke odgaja se
u veštačkim uslovima pa se pušta u staklenik u određeno vreme
da uništava larve belokrilke.
Brojnost belokrilke u staklenicima, pa prema tome i
šteta koju nanosi, može da se smanji i iskorišćavanjem
entomopatogene
gljivice ašersonije (Aschersonia aleurodis Webber.).
Ova gljivica može da se odgaji na veštačkim hranijivini
podlogama i da se prskanjem njene spore nanesu na biljke
krastavca; tako belokrilkine larve bivaju zaražene gljivicom,
usleđ čega masovno ginu.
U borbi protiv lisnih vaši koje napadaju stakleničke kulture
uspešno se koriste njihovi paraziti — afidofagi (Aphidius
matricariae Hal., i dr.).
Protiv akara, koji su česte štetočine stakleničkih useva,
sada se u mnogim zemljama masovno koristi jedan drugi, tzv.
grabljivi akar — Phytoseiulus persimilis A. H.
Primer integralnog programa suzbijanja bolesti i štetočina
u staklenicima. Obavezni elementi ovakvog programa su
dezinfekcija zemljišta i upotreba zdravog, nezaraženog rasa*
da, odgajenog na parenom supstratu. Pri gajenju nekih sorti
u određeno vreme može se izvesti preimunizacija rasada slabo
patogenim rasama TMV, radi ograničenja štetnosti mozaika
duvana.
Kada se paradajz i krastavac gaje kao prethodni (jesenji)
21
usevi, postoje povoljni uslovi da se sa polja u staklenik
prenesu različite bolesti i štetočine. Belokrilka se naseli u
takvim srazmerama da je neophodno tretiranje hemijskim
preparatima svakih 4—5 dana. U tim uslovima nije moguće
da se u sistem zaštite uključe biološke mere borbe, jer uneseni
bioagensi pokazuju visoku osetljivost prema pesticidima;
tek krajem novembra nastanu uslovi za njihov razvoj i korisnu
aktivnost. Međutim, pošto se vegetacija jesenjih useva
paradajza i krastavca završava već krajem decembra, nema
dovoljno vremena za razvoj korisnih organizama.
U prvom periodu vegetacije jesenjeg krastavca (od nicanja
do prve berbe) javlja se masovno preletanje belokrilke
sa polja "u staklenike. Zbog toga se rasad prska 0,2%-tnim
rastvorom tiodana ili 0,08%-tnim rastvorom rogora. U to
vreme mogu da se pojave akari i rane zaraze pepelnicom.
Tada treba primeniti prskanje fungicidima koji su istovremeno
aktivni i protiv pepelnice i protiv akara (akreks i morestan);
preparat morestan, pored fungicidiiog i akaricidnog
delovanja, ispoljava i visok insekticidni efekat na belokrilku.
Posle rasađivanja krastavca, s približavanjem berbe, treba
prekinuti upotrebu insekticida s produžnim delovanjem i
dugom karencom, pa protiv bclokrilke koristiti preparate koji
se brzo razlazu, kao što su aktelik i bromeks u koncentraciji
0,15%. Protiv pepelnice i akara upotrebiti akreks.
Dok traju berbe, protiv belokrilke se može upotrebiti
ašersonija, a ako se javi velika gustina populacije — aktelik
i bromeks. U to vreme preporučuje se i aerosolno tretiranje
ili fumigacija bladafumom protiv belokrilke i prskanje akreksom
ili afuganom protiv pepelnice. U slučaju pojave plamenjače
ili askohitoze upotrebljava se ditan ili cineb. Ukoliko se
koristi ašersonija, primena fungicida treba da se prekine najmanje
3 dana pre i 3 dana posle nanošenja suspenzije spora
ove gljivice.
22
Suzbijanje bolesti i štetočina na jesenjoj kulturi paradajza
ne razlikuje se bitno od onog na jesenjoj kulturi krastavca.
I ovde se u prvom periodu vegetacije, tj. do početka
berbe (krajem novembra), protiv belokrilke koriste tiodan i
rogor, a kasnije bromeks i aktelik. Ašersonija ne može da se
primeni. U periodu plodonošenja treba više da se pribegava
primeni aerosola i dimljonju bladafumom. Napad pepelnice
može se likvidirati zali van jem biljaka 0,05%-tnim rastvorom
benlejta, metiltopsina ili derozala prilikom rasađivanja, uz
normu od 1 litra rastvora po biljci. U godinama s jačom pojavom
plamenjače primenjuje se prskanje kuprocinom (0,4%),
ditanom (0,2%) ili bakarnim oksihloridom (1%).
Kada se paradajz i krastavci gaje kao rani zimski ili
zimsko-prolećni usevi, primenjuje se zalivanje tek rasađenih
biljaka 0,5%-tnim rastvorom benlejta, metiltopsina ili derozala
(1 lit. rastvora na biljku) s ciljem da se smanji opasnost
od raznih pepelnica i nekih zemljišnih parazitnih gljivica. U
periodu od nicanja do plodonošenja kod obeju kultura treba
obratiti naročitu pažnju na to da se gustina populacije belokrilke
svede na minimum, primenom tiodana.. rogora, smeše
ova dva insekticida, bromeksa, aktelika i drugih preparata.
Na krastavcima u to vreme može ponegde da se javi plamenjača,
a kasnije, i askohitoza, protiv kojih se primenjuje prskanje
ditanom, cinebom ili antrakolom. Ako je jesen vlažna,
uskoro posle rasađivanja postoji mogućnost da se na paradajzu
pojavi plamenjača i zbog toga treba prskati fungiu
dima.
Ako je u vreme kada počnu berbe brojnost belokrilke
velika, treba nastaviti prskanje insekticidima koji se brzo razlazu
(npr. bromeks i aktelik). Posle toga se u staklenik unosi
enkarzija — približno 80.000 jedinki po ha. Kasnije, u intervalima
od 15 do 30 dana, ovaj parazit belokrilke unosi se još
jednom ili dva puta. Tada se krastavci prskaju ašersonijom
23
— 4500 g sirove ili 150 g tek isušene nesamlevene gljivične
mase po ha. Ako se u ovom periodu (od početka plodonošenja
do kraja marta) pojavi pepelnica na krastavcu, primenjuje se
akreks, a u slučaju velike brojnosti belokrilke — naizmenično
akreks i tiozol. Ukoliko se uprkos primeni enkarzije i
ašersonije belokrilka počne brzo da razmnožava, treba pribeći
jednom od sledećih tretmana: prskanje aktelikom ili bromeksom;
aerosolni tretman aktelikom (1700—2000 ml/ha) ili
nogosom (1200 ml/ha) i zadimljavanja bladafumom (150 g aktivne
materije na 3000 m3).
U rano proleće na paradajzu se može pojaviti pepelnica,
pošto je efekat tretiranja prilikom rasađivanja već iščezao.
Protiv ove bolesti se paradajz prska 0,5%-tnim tiozolom u
intervalima 10—15 dana, pri čemu se vodi računa da temperatura
u stakleniku bude ispod 29°C. Ovaj preparat jako
smanjuje populaciju belokrilke, a ne uništava enkarziju.
U poslednjem periodu vegetacije, od početka aprila pa
dalje, kad vreme otopli, na krastavcu se može očekivati uvećanje
brojnosti belokrilke i pojava akara. Protiv pepelnice se
nastavlja primena akreksa, koji istovremeno deluje i na akare.
Ako nema akara može se upotrebiti afugan. U nekim slučajevima
može nastati potreba da se protiv belokrilke na krastavcu
i paradajzu primene aerosoli, zadimljavanje bladafumom
ili isparavanje nogosa. Ove mere primenjuju se samo u
nuždi jer ti tretmani prekidaju korisnu aktivnost enkarzije,
te se do kraja vegetacije može računati samo na primenu he
mijskih mera.
Kasni, prolećni usevi paradajza i krastavca sade se u
toku zimskih meseci, kada je već prekinuta svaka veza sa
otvorenim poljem. Ako se ove kulture rasade u poseban blok
ili dobro izolovan staklenički kompleks, postoje dobri uslovi
za široku primenu biološke metode. Zbog toga se već na početku
razvoja biljaka u staklenik može da pusti enkarzija i
24
primeni prskanje ašersonijom. Plamenjače se ne razvijaju, a
pepelnice se jave vrlo kasno. Dok vreme ne otopli, protiv pepelnice
na krastavcu koristi se akreks, a posle toga može i
afugan. Od početka aprila pa do kraja vegetacije nastaje mogućnost
da belokrilka spolja prodre u staklenik i u tom slučaju
mora se pribeći primeni aerosolnih tretmana, zadimi javanju
bladafumom ili isparavanju nogosa.
U vezi s belokrilkom, paprika se razlikuje od paradajza
i krastavca po tome što se, u jednakim drugim uslovima, na
njoj belokrilka manje naseljava. Međutim, ona često strada od
drugih štetočina, kao što su slaklenićki moljac, sovice, cikade,
lisne vaši i dr. Ipak, na početku vegetacije neophodno je
da se i paprika štiti od belokrilke liodanom, rogorom, bromeksom
ili aktelikom, kojima se uspešno suzbijaju i druge
štetočine, izuzev lisnih vaši, protiv kojih se upotrebljava
0,05-tni pirimor, i sovica, koje se uništavaju rasturanjem otrovnih
marnaka. Prilikom rasađivanja biljke paprike se zalivaju
benlejtom, metiltopsinom ili derozalom; time se odlaže pojava
pepelnice za 3—4 rneseca i ograničavaju štete od nekih
zemljišnih parazitnih gljivica, pre svega od verticilijuma. Ako
se u toku vegetacije primete prvi znaci pepelnice, prska se
0,3—0,5%-tnim tiozolom; time se istovremeno suzbija i belokrilka.
ZEMLJIŠNE SMEŠE
Zemljišni supstrat u kojem se seje i pikira ima presudan
značaj u proizvodnji zdravog i dobro razvijenog rasada. Postoje
mnogobrojni recepti za pripremanje zemljišnih smeša. U
zemljama gde ima bogatih nalazišta dobrog treseta taj materijal
predstavlja osnovnu komponentu svih supstrata. Tamo
gde nema dovoljno treseta zemljišne smeše se prave od svuda
dostupnih komponenata — dobre zemlje, dobro zgorelog
stajnjaka i peska.
Za setvu paradajza, na primer, dobar supstrat predstavlja
mešavina oko 70% slabo razloženog treseta, 20% baštenske
25
zemlje i 10% dobro zgorelog stajnjaka. Dobra smeša za
setvu spravlja se, isto tako, od 2 dela glinovite zemlje, 1 dela
treseta i 1 dela peska, ili samo od jednakih delova treseta i
zemlje. Smešama se dodaju mineralna đubriva i mleveni kreč
njak ako je treset kisele reakcije.
U našim prilikama pogodan supstrat za setvu paradajza
može se napraviti od 2 dela nezaražene strukturne zemlje, 1
dela dobro zgorelog stajnjaka i 1 dela rečnog peska. Smešu
valja pripremiti oko mesec dana pre setve. Posle dezinfekcije
ovoj smeši se dodaje 2—3 kg/nr superfosfata.
Zemljišni supstrat za pUdranje treba da je dobre strukture,
da dobro drži vlagu, da ima dovoljno humusa i hranljivih
elemenata. Dobar supstrat (bez treseta) za paradajz spravlja
se od jednakih delova dobro zgorelog stajnjaka i dobre
baštenske zemlje i nešto peska; za krastavac je bolje da zapreminski
odnos stajnjaka i zemlje bude 2 : 1 .
Za paradajz se spravlja smeša od jednog dela dobro zgorelog
stajnjaka i jednog dela dobre strukturne zemlje, a za krastavac
od 2 dela stajnjaka i 1 dela zemlje. Pokazalo se da dodavanje
mineralnih đubriva ovim smešama ne utiče u znatnoj
meri na razvoj biljaka u rasadnoj fazi, niti kasnije.
Međutim, mnoga istraživanja su pokazala da su smeše
sa tresetom znatno bolje. Biljke odgajene na smešama u kojima
je osnovna komponenta treset, imaju bolji vegetativni
razvoj ne samo u fazi rasada nego i kasnije, u toku 2—3 meseca
posle rasađivanja. Takvi usevi ranije sazrevaju u poređenju
sa onima čije su rasadnice odgajene na smeši zemlje i pregoiclog
stajnjaka. Na osnovu toga može se izvesti zaključak da
-a odgajanje rasada stakleničkih kultura treba koristiti u prom
redu supstrat sa tresetom kao osnovnom komponentom,
a smeše sastavljene od zemlje i zgorelog stajnjaka samo u slučaju
nužde.
Treset ima znatna preimućstva. On ne sadrži uzročnike
26
biljnih bolesti niti seme korova, te nije potrebno da se dezinfikuje
parenjem ili hemikalijama. To je srazmerno lak mate-
. ijal, što olakšava njegovu obradu, transport i prenošenje sak-
.ija. Najvažnija preimućstva treseta su dobra struktura i sposobnost
zadržavanja vlage. Rastresit je, ima dobre vazdušne
osobine i nikad se ne ovlaži previše. Pri tome treba imati u
vidu da znatnu količinu vode iz treseta biljka ne može da
usisa. Pošto se isušeni treset sporo ponovo vlazi, mora neprekidno
da se održava u dovoljno vlažnom stanju. Zbog toga
je neophodno da se prilikom gajenja biljaka na supstratu sa
tresetom kao osnovnom komponentom stalno kontroliše vodni
režim. U protivnom može doći do ozbiljnih poremećaja u
razvoju biljaka.
Treset sadrži malo hranljivih elemenata i u tom pogledu
ne postoje znatne razlike između treseta iz raznih nalazišta.
Zbog toga je neophodno da se tresetni supstrat obogati
unošenjem mineralnih đubriva.
Jedna dobra tresetna smeša može se napraviti, na primer,
od 6—8 zapreminskih delova treseta, 1—2 dela zgorelog
stajnjaka i 1—2 dela rečnog peska (sa česticama do 3 mm).
Pre mešanja tresetu se dodaje 2—3 kg mlevenog krečnjaka
na 1 m3, a posle mešanja sa stajnjakom i peskom 100 g N,
250 g P205 i 200 g K 2 O po 1 m3 . Stajnjak se dodaje uglavnom
kao izvor mikroelemenata, mada se treset može obogatiti
mikroelementima
i na drugi način.
Tresetni supstrati se obično spravljaju na industrijski
način (u blizini tresetnih nalazišta) i kao gotov proizvod prodaju
odgajivačima.
U raznim zemljama koriste se tresetno-zemljišne smeše.
U Engleskoj se koristi poznata smeša »John Innes«, sledećeg
sastava:
U Nemačkoj se u novije vreme propagira specijalni tresetni
27
supstrat tzv. TKS. Reč je o nerazloženom tresetu sa dodatkom
mlevenog krečnjaka, oligoelemenata i mineralnih đubriva
u dve različite doze: TKS-1 sadrži 0,15% N, 0,15%
P2O5 i 0,20% K2O, a TKS-2 dvostruko više. Novije formulacije
ovog supstrata obogaćene su manganom, bakrom i gvožđem,
a odnos NPK je nešto izmenjen — 1 : 0 : 1,4.
Poznati holandski zemljišni supstrat koji se koristi za
presovane kocke spravlja se od treseta, mulja dobijenog čišćenjem
jarkova, kanala i bara, od peska i mineralnih đubriva
(ponekad i stajskog đubriva).
ZAŠTIĆENI PROSTOR POD PLASTIČNOM
FOLIJOM
Korištenje različitih plastičnih folija za zaštićeni prostor
poslednjih godina postaje sve značajnije i kod nas. Za
zaštićeni prostor najčešće se koristi polietilenska folija, polivinilhlorid,
poliester i različiti vidovi pojačanih plastičnih folija.
Polietilenska folija je prozračna, glatke površine, otporna
na delovanje kiselina i alkali ja, propušta oko 80—90 %
vidljivog dela spektra i 70—75% ultraljubičastog dela spektra,
što je značajno za rast biljke. Pošto ova folija propušta
80—85% infracrvenih zraka, u noćnim časovima dolazi do
znatnog smanjenja temperature pod plastikom. Pod dejstvom
sunca, pri dužem korišćenju, kod polietilenske folije' nastupa
fotooksidacija, koja smanjuje elastičnost folije, ova stari,
pri čemu njena prozračnost opada čak za 60—70%. Polietilenska
folija se odlikuje hidrofilnošću, što dovodi do kondenzacije
kapi vode na unutrašnjoj strani zaštićenog prostora.
Ove kapi ne otiču po površini folije, već padaju na biljke,
što može izazvati povrede i ožegotine, a osim toga te kapi
smanjuju providnost: folije.
Polivinilhloridna folija po spoljnom izgledu podseća na
celofan i odlikuje se dobrom propusti jivošću za svetlost. Tako
ona propušta 90% vidljivog dela spektra i 80% ljubičastog
28
dela spektra. Ne propušta infracrveni deo spektra, što
je povoljno svojstvo jer sprečava izrazito hlađenje zaštićenog
prostora u toku noći. Vek trajanja ove folije je 2—3 godine,
ah je ona nešto skuplja.
Poslednjih godina se za zaštićeni prostor koristi obojena
PVC folija koja, u zavisnosti od boje, selektivno propušta
sunčeve zrake najkorisnije za rast i razvoj biljke.
Poliamidna folija je od manjeg značaja pre svega zbog
osetljivosti na ultraljubičaste zrake. Ona već za 1—2 meseca
postaje neelastična, kida se. Veoma dobro propušta vidljivi
i ultraljubičasti deo spektra, a veoma slabo toplotne
zrake.
Za zaštićeni prostor koristi se tzv. EVA folija (etilvini 1-
acetat), koja kompenzira nedostatke PE i PVC folije. Odlikuje
se, pre svega, većom otpornošću na atmosferske faktore,
daje bolju toplotnu izolaciju i ima stabilnija fizička svojstva.
Osim folija, za zaštićeni prostor se koristi čvrsta plastična
materija u vidu segmenata, ploča, od polivinilhlorida, poliestera
i si. Ove ploče mogu biti veće trajnosti, debljine 1—2
cm, s ravnom ili valovitom površinom, različite veličine. Njihovo
korišćenje je ograničeno zato što je teže raditi sa njima
i što su skuplje.
Niski plastični tuneli
U regionima s visokom temperaturom za zaštićeni prostor
se koriste perforirane folije s otvorima od 20 do 40 mm,
koji čine 2—10% celokupne površine folije. Ovi otvori omogućuju
dobro regulisanje temperature i vlage, što smanjuje
potrebu za skidanjem folije.
Za zaštićeni prostor najčešće se koriste folije debljine
od 0,10—0,20 mm i širine od 0,6—18 m. Ova širina se postiže
direktno u proizvodnji ili se postojeće folije lepe (peglaju)
pomoću povećane temperature. Ovo peglanje se može obaviti
običnom peglom tako što se ivice folija postavljaju jedna
29
na drugu, pa se preko hartije, postavljene preko folija,
prevlaci zagrejanom peglom. Za pokrivanje zaštićenog prostora
može se koristiti dvostruka folija, što osigurava bolje
toplotne uslove, ali pogoršava osvetljavanje.
Zaštićeni prostor pod plastikom može biti namenjen
samo zaštiti od mraza, a može biti savremeniji (tuneli, plastenici)
i tada se povrće može gajiti tokom cele godine.
Niski plastični tuneli mogu biti dvostrani, sa krovom
na dve vode i konstrukcijom od dasaka ili nekog sličnog ma
t eri jala.
Niski tuneli imaju lučne nosače od žice (3—4 mm debljine),
PVC cevi ili pruća. Lukovi nosača (čija je dužina oko
140 cm i veća) postavljaju se na rastojanju od 1 m, ukopa
ju u zemlju 10—15 cm i pokriju folijom debljine 0,10 mm.
Folija se sa severne strane ukopa u zemlju a sa južne pričvrsti
za zemlju ciglom, cevima za navodnjavanje i si. Ta strana
služi za provetravanje tunela i zato folija nije trajno fiksirana.
Visina tunela se kreće od 40 do 60 cm, širina od 50 do
150 cm i dužina od 12 do 18 m. Sa čeonih strana folija se
vezuje tako da omogućuje dobru zaštitu biljaka a istovremeno
i lako provetravanje.
Poluvisoki tuneli su visine 70—90 cm, širine 2—3 m i
dužine oko 15 m. Lukovi kostura sačinjeni od deblje žice ili
PVC cevi dužine 3,60—4,20 m, a prekriva se folijom debljine do
0,20 mm. Kostur se ukopava u zemlju 20—25 cm. Folija se
ukopava sa severne strane tunela, a sa južne se pričvršćuje
za površinu zemljišta (cigla, cevi).
Visoki tuneli su visine 1,8—3,6 m, širine 4,5—7,5 m i
dužine 25—100 m. Noseća konstrukcija sačinjena je od
aluminijtimskih
cevi (debljine 40 mm) ili PVC cevi odgovarajuće
debljine. Nosači se ukopavaju u zemlju 40—70 cm s razmakom
lukova od 1 do 1,5 m. Za postizanje čvrstine nosači se
30
međusobno povezuju.
Konstrukcija visokih plastičnih tunela
Za pokrivanje ovih tunela koristi se plastična folija debljine
0,15—0,20 mm. S obzirom na širinu ovih tunela, često
se plastična folija mora lepiti, ali tako da šavovi dolaze po'
širini, a ne po dužini tunela. Sa obe čeone strane tunela nalaze
se vrata koja omogućuju lakši rad i provetravanje. Po dužini,
na svakih 10—20 m nalaze se otvori u vidu roletni koje služe
za provetravanje. Najbolje je da su otvori raspoređeni naizmenično,
jer je tada bolje provetravanje. Osim toga, provetravanje
se može obavljati otvaranjem prizemnih bočnih sektora
po celoj dužini tunela. Za intenzivno provetravanje mogu
se montirati ventilatori.
U visokim tunelima zalivanje i zaštita mogu se obavljati
automatski, sistemom cevi koje se prostiru po osnovi tunela
ili su vezane za uzdužni nosač tunela.
U zavisnosti od konstrukcije, tuneli se razlikuju po veličini
i obliku, ali kao zajedničku karakteristiku imaju polukružni
oblik, koji omogućuje najbolje korišćenje sunčeve
svetlosti.
Lukovi — nosači od plastike
Plastenici su visoki zaštićeni prostor po konstrukciji slični
staklenicima i mogu biti pojedinačni i blok-plastenici. Pošto
je folija lakša od stakla, svi noseći elementi su lakše konstrukcije,
a temelji ne moraju biti tako duboki kao kod staklenika.
U široj proizvodnji najčešće se koriste blok-plastenici.
Osnovni elementi blok-plastenika su isti kao i kod staklenika:
temelj betonski ili od opeke i noseća konstrukcija od
drveta, plastičnih cevi, gvožđa, aluminij uma i si. prekrivena
plastičnom folijom. Krov može biti dvovodni sa jednakim ili
različitim nagibom stranica krova, kao i polukružnog oblika,
što je zbog osvetljenosti plastenika najbolje. Za pokrivanje sc
koristi folija debljine 0,20—0,25 mm, ili' pojačani plastični
31
elementi. Plastična folija se zamenjuje posle 1—2 godine, što
zavisi od kvaliteta folije.
Za održavanje neophodne temperature i vlažnosti na
krovu i bočnim stranicama plastenika nalaze se ventilacioni
otvori. Površina ovih otvora u našim uslovima treba da iznosi
30% ukupne površine plastenika. Instalacija plastenika, sistem
za grejanje, zalivanje i ostali, iste su kao u stakleniku.
Mikroklirna u plasteniku
Mikroklimatski uslovi u prostoru zaštićenom plastikom
zavise od vrste i svojstava folije, njene propustljivosti za insolaciju,
i to pre svega za svetlosne i toplotne zrake.
Temperatura u plasteniku bez grejanja je pod direktnim
uticajem spoljne sredine i podložna je većim kolebanjima.
Zagrevanjem plastenika izbegavaju se ova neželjena kolebanja
temperature.
U prostoru pod plastičnom folijom, bez obzira na veličinu,
toplotni uslovi su povoljniji za rast biljaka nego na otvorenom
polju. Tokom dana, pod direktnim dejstvom sunca,
dolazi do zagrevanja vazduha i nakupljanja toplote u zemljištu
čijom se radijacijom u toku noći održava toplota u plasteniku.
Stoga je povoljnija polietilenska folija, jer ne propušta
infracrvene zrake, te se plastenik tokom noći slabije hladi,
U toku dana temperatura u plasteniku se povećava i dostiže
maksimum oko 12 časova, a zatim opada tako da je u
ranim jutarnjim časovima bliska temperaturi spoljne sredine.
Sunčanih dana temperatura se naglo povećava i maksimalna
temperatura može biti za 15—20° veća od temperature
spoljne sredine. Oblačnih dana temperatura je nešto niža tako
da je maksimalna temperatura za 3—7° C viša od temperature
spoljne sredine.
Velika dnevno-noćna kolebanja temperature u plasteniku
bez grejanja mogu se izbeći redovnim provetravanjem
u toku dana i održavanjem vlažnosti zemljišta u plasteniku.
32
Vlažno zemljište akumulira više toplote koju u toku hladnih
noći zrači.
Pri regulisanju temperature u plasteniku bez grejanja
treba znati da je temperatura uvek najniža na površini zemljišta,
a da se ka vrhu konstrukcije povećava na svakih 50
cm za 0,1—0,3 °C u jutarnjim časovima, odnosno 3—4 UC u podne.
Po dužini plastenika temperatura je različita: najveća
je u sredini, a na čeonim i bočnim stranama plastenika je za
2—3 °C niža, što se odražava i na rast biljaka.
Veliki plastenik s armiranom folijom
Za ranu proizvodnju neophodno je da se u plastenicima
poveća temperatura. To se može postići korišćenjcm dve folije
s razmakom 2—4 cm između njih. Tada je temperatura u
plasteniku za 4—5 °C veća nego u plasteniku s jednostrukom
folijom, i za 5—10 °C veća nego na otvorenom polju. Korišćenje
ovako postavljenih folija pogodno je u rano proleće, jer
dvostruka folija i vazdušni sloj između njih sprečavaju jako
zračenje toplote iz plastenika. Međutim, u ovakvim plastenicima
je manje svetlosti, što je nepovoljno za biljke osetljive
na nedostatak svetlosti (paradajz).
Toplotni uslovi u plasteniku mogu se poboljšati postavljanjem
dopunskih tunela iznad redova biljaka. To su niski
tuneli, visine oko 50 cm, s nosećom konstrukcijom od žice ili
pruća. Za njih se može upotrebiti i stara plastika, jer se
dopunski tuneli koriste kratkotrajno radi zaštite od mraza.
S obzirom na dvostruku izolaciju (vazdušni sloj i plastika),
temperatura iznad biljaka je za 3—5°C viša nego iznad dopunskog
tunela.
Zaštita od izrazito niskih temperatura u plastenicima može
se vršiti orošavanjem biljaka vodom u vidu magle (oko 5
mm). Tada se vazduh zasiti vodom i smanjuje radijaciju toplote
iz zemljišta, tc je minimalna temperatura za 1—4°C viša
nego u slobodnom prostoru. Sličan efekat postiže se zalivanjem
33
plastenika sa spoljne strane ili između dva sloja plastike.
Za tu svrhu se na svakih 10—15 m montiraju rasprskivači
na 0,5—1 m iznad plastenika. Kada spoljna temperatura
padne na 2°C i ima i dalje tendenciju pada, počinje se sa zalivanjem,
te se smanjuje radijacija. Prednost ovakve instalacije
je u tome što se može koristiti i za hlađenje plastenika
kada je temperatura iznad 25 °C.
Zbog povišene temperature vazduha ispod plastičnog pokrova,
povećava se i temperatura zemljišta. Tako je zemljište
pod plastičnom folijom za 2CC toplije u sloju do 10 cm, odnosno
za 7°C u sloju do 20 cm nego spoljno zemljište. Sunčanih
dana temperatura zemljišta je viša nego oblačnih dana.
Paralelno s razlikama u temperaturi vazduha u plasteniku izražena
je razlika u temperaturi zemljišta. Na ivicama plastenika
temperatura zemljišta je uvek za 3—4 °C niža od temperature
u središnjem delu.
Zagrevanje plastenika, bez obzira na konstrukciju, može
biti prirodno, pod dejstvom sunca, zatim zagrevanje organskim
materijalom, toplom vodom, parom, toplim gasovima
(lermogen).
Biotermički način zagrevanja podrazumeva unošenje
sveže organske materije (stajnjak, pozder, listinac, i si.) u
plastenik u sloju od 20 do 30 cm. Stajnjak se slaže na površinu
plastenika, a iznad njega se unosi sloj zemljišnog supstrata
(10—20 cm). Biotermički način zagrevanja može se koristiti
u manjim tunelima i plastenicima, i to pre svega za proizvodnju
rasada, a omogućuje za 20—25 dana raniju proizvodnju.
Pri korišćenju zagrevanih plastenika treba znati da je
temperatura vazduha u plasteniku uvek za 1—3 °C niža nego
u stakleniku. Zato je i rashod energije za 12—15 % veći nego
pri zagrevanju staklenika.
U plasteniku se, bez obzira na način, mogu zagrevati
zemljište i vazduh. Zagrevanje zemljišta toplom vodom ili parom
34
jedan je od najčešćih načina zagrevanja u manjim tunelima
ili plastenicima. To je pogodan način zagrevanja kada
se koriste prirodni izvori vode temperature 40—60 °C, ili tople
otpadne vode industrije, ili topla voda koja je prethodno
korišćena za zagrevanje staklenika. Zagrejano zemljište zrači
toplotu i zagreva vazduh. Za tu svrhu cevi se ukopaju u zemlju
na 40 cm dubine, i to tako da se u svakom tunelu obezbedi
kružni tok kretanja tople vode ili pare. Raslojanje između
cevi je 40—80 cm, a dužina cevi 25 — 100 m, što zavisi
od dužine tunela. Sistem cevi koje prolaze kroz plastenike
vezuje se za izvor grejanja, odnosno kotao.
Sema izgradnje dopunskih tunela u plasteniku
Zagrevanje vaiduha toplom vodom ili parom u manjim
tunelima vrši se sistemom cevi (mogu se koristiti i cevi od
navodnjavanja) povezanih sa izvorom grejanja. Cevi se postavljaju
na površinu zemljišta tako da se omogući kružno
kretanje vode, što omogućuje bolje korišćenje tople vode.
U blok-plasteniku sistem zagrevanja je identičan sistemu
zagrevanja staklenika, s tim što se broj cevi i njihov
Agrostroj Ljubljana je dugogodišnji i renomirani proizvođač
plastenika u našoj zemlji.
Plastenici Agrostroj a sa lakom aluminijskom konstrukcijom,
efikasnim provetravanjem, sistemom za navodnjavanje
i grejanje, i svom potrebnom automatikom omogućuju primenu
najsavremenijih tehnoloških metoda u gajenju rasada,
zatim povrća i cveća.
Uslovi proizvodnje u plasteniku su slični kao u stakleniku
ali plastenici imaju prednost zbog znatno lakše i jeftinije
konstrukcije, kraćeg vremena montaže, aluminijske
konstrukcije koju je lakše održavati i uz to daje minimalnu
senku.
Konstrukcija plastenika omogućava raznovrsnu veličinu
objekta. Osnovna širina lađe je 8 m, osnovna dužina od
35
2,5 m, što se sve može po želji multiplicirati. Maksimalna
visina objekta je 3 m.
Provetravanje se obavlja prirodnim strujanjem vazduha,
otvaranjem na krovu i bočnim stranama (otvori čine
30% ukupne površine). Navodnjavanje i zagrevanje je po
želji proizvođača i zavisi od vrste povrća koje se gaji.
Pored korišćenja providne plastične folije, danas su
Agrostrojevi plastenici pokriveni i specijalnom čvrstom ali
lakom folijom, prilagodljivoj konstrukciji, sa veoma dobrim
toplotnim i svetlosnim osobinama i dugotrajnošću.
Slike na koricama predstavljaju modele i detalje plastenika
koje proizvodi Agrostroj.
prečnik mora proračunati na osnovu gubitaka toplote za svaki
region, odnosno za određene uslove spoljne sredine.
Zagrevanje termogenom (topao vazduh) najčešće se primenjuje
u tunelu, mada može da se koristi i u plastenicima.
Pri ovom načinu zagrevanja koristi se topao vazduh temperature
60—70 °C, koji se pomoću ventilatora direktno ili preko
perforirane plastificirane cevi ubacuje u tunel. Za zagrevanje
vazduha može se koristiti nafta, gas, električna energija
i si. Cevi za kretanje toplog gasa mogu se postaviti pod
greben tunela ili najbolje u visini biljaka. Cev je perforirana
počevši od oko 1 m od izlaska cevi iz lennogena. Otvori na
eevima su sa strane, što omogućuje ravnomerno zagrevanje
i smanjuje kolebanje temperature na različitim nivoima vazduha.
Korišćenje termogena omogućuje odvojenu proizvodnju
u pojedinim sektorima plastenika. Naime, pri izrazito niskim
spoljašnjim temperaturama, tunel, pa i plastenik, radi racionalnijeg
grejanja, mogu se privremeno podeliti u sektore pomoću
plastične folije. Na taj način je u delu (10—20 m) najbližem
izvoru grejanja najviša temperatura pa je moguće da
se tokom najhladnijih dana u njemu proizvode biljne vrste
(rasad, paradajz i si.) za čiji uzgoj treba više toplote. Grejanje
36
termogenom često predstavlja mogućnost dopunskog zagrevanja
plastenika. Naime, u uslovima izrazito niskih temperatura,
a pri gajenju toploljubivih vrsta, korisno je da se pored
postojećeg grejanja kratkotrajno koristi i termogen kao dopunski
izvor toplote.
Potrebna količina toplote izračunava se za svaku konkretnu
sredinu, a orijentaciono mogu poslužiti podaei u narednoj
tabeli (Somos. 1969):
Svetlosni uslovi u plastenicima zavise od svojstava folije
odnosno njene sposobnosti da propušta sunčeve zrake određenih
talasnih dužina. Količina svetlosti koju propušta
plastika najveća je oko podneva, manja je u jutru i posle
podne, a za 1—3 i po puta veća sunčanih nego oblačnih dana.
Korišćenje dvoslojne plastike smanjuje osvetljenje zbog
kondenzacije vodene pare između dve folije. To smanjenje
može da iznosi 7—11% u odnosu na jednostruko pokrivanje.
U celini svetlosni režim pod plastikom je povoljan za
normalan rast biljaka pod uslovom da se plastika održava
čistom.
Vlažnost vazduha. Visoka temperatura i ograničena cirkulacija
vazduha uslovljavaju visoku relativnu vlažnost, koja
varira od 55 do 95%, odnosno prosečno je za 2 1% viša nego
na otvorenom prostoru. To zahteva primenu određenih mera
nege, a posebno intenzivno provetravanje plastenika.
Sunčanih dana, pri visokoj temperaturi, relativna vlažnost
može biti čak za 50% manja nego oblačnih i kišnih dana.
Noću, kada temperatura opada, vazduh se zasićuje vodenom
parom, te je relativna vlažnost visoka. Ona raste od 18
časova i dostiže maksimum oko 6 časova ujutru. U centralnom
delu plastenika vlažnost je veća nego na krajevima, a na
visini od 100 cm za 30% veća nego u prizemnom delu. Pri
provetravanju vlažnost vazduha se smanjuje do 20%, a pri zali
van ju se povećava.
37
Vazdušni režim u plasteniku zavisi od konstrukcije i
mogućnosti provetravanja. Provetravanje u plasteniku može
biti aktivno (ventilatori) i pasivno (vrata i postojeći otvori ili
kod manjih plastenika podizanjem stranica). Kod plastenika
otvori za provetravanje treba da čine 30% površine plastenika.
Za proizvodnju tokom proleća, posebno za vreme sunčanih
dana, neophodno je jakim provetravanjem sniziti temperaturu,
a tokom leta plastenik se maksimalno otvara, ili se
plastika skida (tunel).
:
MESTO ZA ZAŠTIĆENI PROSTOR
Radi ekonomičnog koriščenja zaštićenog prostora i pune
funkcionalnosti neophodno je, prilikom podizanja objekata,
dobro izabrati mesto, isplanirati i pravilno postaviti objekte.
Teren za zaštićen prostor treba da je ravan, bez izrazitih
depresija ili uzvišica. Za oticanje površinske vode povoljan
je blag nagib terena od 5 do 8%, i to ka jugu ili jugoistoku.
Najpovoljnija su laka, strukturna zemljišta, ocedna,
koja obezbeđuju dobru drenažu neophodnu za sve oblike zaštićenog
prostora. Nivo podzemne vode treba da je najmanje
na dubini od 1,5 m. Pri visokom nivou podzemne vode dolazi
do hlađenja leja i oštećenja korenovog sistema.
Prostor za gajenje treba zaštititi od vetrova. U zavisnosti
od pravca i brzine vetra temperatura se u zaštićenom prostoru
može smanjiti i za 10°C. Stoga se zaštićeni prostor gradi
u zaklonu ili se oko njega podiže zaklon, ograda. Na taj
način se stvara mikroklima koja povoljno deluje na razvoj
biljaka, a doprinosi znatnoj uštedi u zagrevanju.
Zakloni od vetra mogu biti šume, voćnjaci, brežuljci, građevinski
objekti, zidani bedemi, drvoredi, živa ograda ili ograda
od dasaka, pruća, kukuruzovine i si. (pogodna za zaštitu
leja). Pri podizanju zaklona treba imati na umu da 1 m zaklona
štiti deset puta duži prostor ispred sebe. Sa strane odakle
38
duvaju najčešći, hladni vetrovi zaklon mora biti viši. Pri
korišćenju zaklona, odnosno podizanju objekata treba birati
mesto koje je u toku dana što manje zasenjeno.
ORGANIZACIJA ZAŠTIĆENOG PROSTORA
Organizacija zaštićenog prostora treba da je takva da
obezbeđuje korišćenje mehanizacije, optimalno korišćenje celokupnog
prostora i da osigurava mikroklimu u zaštićenom
prostoru.
Rasadnik. U rasadniku s lejama i niskim tunelima osnovna
delatnost je proizvodnja rasada. Više leja, najčešće 12—16,
grupiše se u blokove, a više blokova čine rasadnik. U bloku
se leje postavljaju paralelno po dužoj strani, sa stazama između
leja širine 50—80 cm, sa kojih se obavljaju svi radovi u
leji. Između blokova leja su širi putevi (4—6 m), čija širina
zavisi od mehanizacije. Ovi putevi u manjim rasadnicima se
koriste za smeštaj stajnjaka ili drugog supstrata. S obzirom
na vreme koriščenja, ove puteve treba češće ravnati, popravljati.
Najpovoljniji su putevi sa tvrdom podlogom.
Položaj leja može biti odlučujući za ostvarivanje toplotnih
uslova u njima u toku proleća i zime. U našim uslovima
jednostrane leje se postavljaju po dužini u pravcu istok-zapad.
što znači da je viša strana leje severna, a to daje nagib ka
jugu i omogućuje ravnomemo osvetljavanje i zagrevanje leja.
Od ovog najpovoljnijeg južnog položaja moguće je neznatno
odstupanje ka istoku ili zapadu. Dvostrane leje postavljaju se
po dužini u pravcu sever-jug, što omogućuje ravnomemo osvetljavanje
tokom dana i slabije hlađenje, jer je ka severu
okrenuta manja, čeona strane ove leje.
Pomoćni objekti (zgrade, nadstrešnice) uvek se postavljaju
tako da ne zasenjuju leje, ali da štite leje od hladnih
vetrova.
Pri korišćenju leja s tehničkim sistemom grejanja dužina
leja može da iznosi i 20 m, a između blokova leja izgrađuju
39
se uži putevi, širine 2,5—5 m.
Kombinovani tip rasadnika čine leje, tuneli, staklenici i
plastenici. Ovakav oblik zaštićenog prostora je najčešći, a
posebno je čest kada se zagrevanje vrši toplom vodom ili se
leje zagrevaju toplom vodom iz staklenika. Zastupljenost staklenika,
plastenika i tunela, kao i leja, zavisi od smera proizvodnje.
Pri većoj površini staklenika, a to znači pri većoj proizvodnji
povrća, leja i drugi oblici zaštićenog prostora čine
10—40% celokupne površine. Pri nedovoljnoj količini toplotne
energije, ili ako je osnova proizvodnje rasad, izgrađuju se
male površine pod staklenicima i one najčešće služe za proizvodnju
ranog rasada, dok najveći deo zaštićenog prostora sačinjavaju
plastenici i leje.
Jednostrani staklenici se postavljaju po dužini u pravcu
islok-zapad, a dvostrani staklenici, plastenici i tuneli u
pravcu sever-jug. U izrazito vetrovitim rej onima staklenici se
postavljaju tako da je duža strana okrenuta vetru. Tada prva
lađa staklenika umanjuje dejstvo vetra i smanuje gubitak
toplote u ćelom objektu.
Veličina i oblik stakleničkog kompleksa u znatnoj meri
utiču na uspcšnost proizvodnje. Maksimalna površina pod
staklenikom u okviru jedne organizacije je 100 ha (kod nas
najčešće površina od 6 do 12 ha), a optimalna 36 ha, uz kvadratni
oblik stakleničkog bloka. Ovakva površina omogućava
korišćenje mehanizacije, jednostavniji transport i korišćenje
jedinstvene tehnologije. Velike površine pod staklom
povoljno utiču na smanjenje troškova po jedinici površine, kao
i troškova gajenja. Veličina pojedinih blokova zavisi od mogućnosti
pune, brze i pravovremene zaštite useva, od dobre
organizacije rada, karaktera proizvodnje, kao i od klimatskih
uslova. Zbog toga su najpogodniji blokovi od 1 do 1,5 ha, a
maksimalno od 3 ha, odnosno takvi tipovi staklenika gde se
unutrašnje pregrade (zidovi) mogu pomerati i postavljati prema
40
svrsi proizvodnje.
Osnovu organizacije proizvodnje rasada u staklenicima
čini pravilan razmeštaj ovih objekata. Pri tome se teži da
objekat bude što bliže izvoru toplote, da ima što manje rashoda
na instalacijama za zagrevanje. U neposrednoj blizini
kotlarnice (ili drugog izvora toplote) podižu se staklenici, a
plastenici i leje se postavljaju sa južne strane staklenika.
Staklenici i leje treba da su tako postavljeni u
odnosu na kotlarnicu da vetrovi koji najčešće duvaju
ne nanose na njih pepeo, dim. Kotlarnica se najčešće postavlja
na severnom delu prostora, a ostali, pomoćni objekti
zgrade grade se tako da štite prostor od vetra. Kotlarnica se
može graditi i između dva bloka staklenika, ali se tako staklenici
više prljaju.
U organizaciji s većim brojem staklenika blokovi se grupišu
tako da se između njih ostavljaju staze široke 4—5 m.
One služe za transport i odvod atmosferskih taloga. Za odvod
atmosferskog taloga oko bloka se kopaju odvodni kanali.
Ove staze, kao i širi put (6—8 m) koji se gradi između reda
blokova, treba da se asfaltiraju, što omogućuje lak transport
tokom cele godine i održavanje čistoće.
U okviru zaštićenog prostora podižu se zgrade za pakovanje
i čuvanje povrća, laboratorija, zgrada za radnike, administrativna
zgrada u odgovarajućoj srazmeri s veličinom objekta.
MOGUĆNOSTI KORIŠĆENJA ZAŠTIĆENOG PROSTORA
Za ekonomično korišćenje zaštićenog prostora od značaja
je smena kultura (intenzivno korišćenje zemljišta) tokom
cele godine. Izbor vrsta povrća i vreme proizvodnje uslovljeni
su vrstom zaštićenog prostora (leja, plastenik, staklenik),
klimatskim uslovima regiona i mogućnošću plasmana.
Klimatski uslovi regiona uslovljavaju izbor vrste i vreme
proizvodnje. Tako, na primer, na severnijim geografskim
širinama u toku zime se gaji lisnato povrće kome je potrebno
41
manje toplote i svetlosti, dok se u prolećno-letnjem periodu
gaje vrste kojima je potrebno više toplote i svetlosti (paradajz,
krastavac). Različit: intenzitet 'svetlosti tokom godine određuje
izbor vrste, vreme setve, odnosno proizvodnje. Temperaturni
uslovi određuju najpogodniji period gajenja, pa prema
tome i ukupne troškove proizvodnje. Postojanje jevtinih
izvora grejanja (termalne vode, tople otpadne vode) omogućuje
u našim uslovima ranije rokove setve. Osim ovih faktora
na intenzitet korišćenja zaštićenog prostora utiču kvalitet zemljišne
smeše, mogućnost mehanizacije, sistem za zalivanje i
kvalitet vode, a posebno mogućnost plasmana proizvoda.
Prema tome, u zavisnosti od konkretnih uslova treba
uvek sačiniti plan proizvodnje u zaštićenom prostoru. Navodimo
neke od mogućnosti korišćenja pojedinih oblika zaštićenog
prostora.
Prenosni tuneli predstavljaju jedan od oblika prostora
zaštićenog plastikom. Njihova prednost je što se lako prenose
sa jednog na drugo mesto i na taj način štite biljke od
izmrzavanja i omogućuju kontinuiranu proizvodnju.
Tab. 2. Mogućnosti proizvodnje u prenosnim tunelima
V r s t a Period koriščenja Berba
prva poslednja
Rotkvica 15. II — 30. III 10. IV 20. IV
Paradajz 1. IV— 30. IV 30. V 15. VII
Lubenica 1. V — 25. V 10. VI 20. VI
II
Salata 20. 1 1— 30. III 5. IV 15. IV
Paradajz 10. IV— 10. V 20. V 20. IX
Zaštićene leje, bez obzira na građu, mogu se koristiti
tokom čitavog zimsko-prolećnog perioda, i to smenom proizvodnje
rasada s proizvodnjom povrća. U našim uslovima veoma
je česta proizvodnja rasada paprike, paradajza, a zatim
proizvodnja krastavaca, tikava, lubenica. U jesenje-zimskom
42
periodu leje se koriste za dorastanje karfiola, praziluka, za
proizvodnju salate, rotkvice, mladog luka. Za gajenje ovih
vrsta povrća nisu potrebne visoke temperature, pa se mogu
koristiti i mlake leje.
Tab. 3. Mogućnost proizvodnje u zaštićenoj leji
V r s t a Period koriščenja Berba (sadnja)
prva poslednja
I
Paradajz — rasad 5. II — 25. IV 18. IV 25. IV
Krastavac 26. IV — 10. VII 25. V 10. VII
Boramja 12. VII — 1. X 15. IX 1. X
Do/.revanje
paradajza 3. X — 1. XII 15. X I. XII
II
Krastavac 20. I — 5. VII 30. III 5. VII
Praailuk 10. VII — 20. XI 15. XI 20. XI
V r s t a Period koriščenja Berba (sadnja)
prva poslednja
III
Panrika 5. III. - 15. V 1. V 15. V
Lubenice 16. V — 1. VIII 10. VII 1. VIII
IV
Rasad paprike
i paradajza 5. III - 15. V 1. V 15. V
Rasad
kupusnjaća 30. V — 10. VII 5. VI 10. VII
Kod plastenika (bez obzira na konstrukciju) s dopunskim
zagrevanjem mogućnosti koriščenja su iste kao bez zagrevanja,
s tim što se može povećati broj toploljubivih kultura,
vreme proizvodnje počinje 20—25 dana ranije, a završava
se 20—25 dana kasnije.
Tab. 4. Mogućnost koriščenja plastenika bez grejanja
V r s t a Period koriščenja Berba
43
prva poslednja
I
Salata 30. X — 25. III 25. II 25. III
Paradajz 1. IV — 20. VIII 25. V 20. VII
Boramja 20. VII — 5. X 15. IX 5. X
II
Krastavac 10. IV — 15. VII 15. V 15. VII
Boramja 20. VII — 5. X 10. IX 5. X
Mladi luk 20. X — 20. I I I 10. III 20. III
III
Paradajz rasad 10. III — 5. V 1. V 5. V
Dinja, lubenica
ili krastavac 10. V — 20. VII 20. VI 20. VII
Kod visokih pojedinačnih tunela (dužine 100 m) sa grejanjcm
(ukoliko je grejanje termogenom) moguća je proizvodnja
u 2—3 sektora u kojima se obczbedujc potrebna toplota.
Prvi sektor je prostor od 20 do 30 dužnih metara oko termogena,
gde se postiže najviša temperatura (300 kal/m;) i gde
proizvodnja može da počne već u januaru. Za postizanje ovakve
temperature na 10—15 m sa svake strane od izvora grejanja
postavlja se pregrada od plastične loli je (zid). Ovaj sektor
koristi se za ranu proizvodnju rasada toploljubivih biljaka,
a zatim za ranu proizvodnju i za kasnu jesenju — zimsku
proizvodnju (paradajz, paprika, krastavac). Polovinom februara,
kada su spoljne temperature nešto više, plastična pregrada
se pomera za narednih 20 m, čime se dobija drugi sektor,
gde je, zbog udaljenosti od termogena, temperatura nešto
niža (150 kal/m2) i koji tokom februara služi za proizvodnju
kultura s manjim potrebama za toplotoin (rotkvica, salata),
tokom marta za proizvodnju srednje ranog rasada, a zatim i)
za proizvodnju povrća. Krajem marta pregrada se podiže, pa
se tada za proizvodnju osposobljava ceo plastenik. Temperatura
na kraju plastenika je niža u odnosu na temperaturu prva
44
dva dela plastenika i iznosi oko 100 kal/m2. Zato se koristi
za proizvodnju kasnog rasada i povrća za jesenju potrošnju.
Ovakva, sektorska proizvodnja omogućuje racionalnije korišćenje
sistema za grejanje i uštedu u grejanju u periodu najhladnijih
zimskih dana. Za ovakvo intenzivno korišćenje plastenika
veoma je značajna primena svih agrotehničkih mera.
Intenzivnu korišćenje staklenika zahleva veoma dobru
organizaciju proizvodnje uz optimalnu agrotehniku za svaku
vrstu. Osim toga, u nas tokom jula i avgusta temperatura u
stakleniku može dostići i 60°C, što bez posebnih klimatskih
instalacija onemogućuje proizvodnju. U stakleniku se mogu
smenjivati različite vrste povrća, povrće i cveće ili rasad i
povrće.
58
61
OSTALE VRSTE ZAŠTIĆENOG PROSTORA
Danas se u proizvodnji povrća koriste različiti oblici zaštićenog
prostora. Oni se razlikuju po konstrukciji i načinu i
vremenu korišćenja.
PROST ZAŠTIĆENI PROSTOR
Prost zaštićeni prostor odlikuje se jednostavnom konstrukcijom
i uglavnom služi za zaštitu od mraza biljaka s manjim
potrebama za loplotom.
Proste zaštićene leje. Radi zaštite od mraza na zemljištu
zaklonjenom od vetra načini se leja u pravcu islok-zapad,
širine 150 cm i dužine 15—20. Duž obe strane leje formira se
greben od zemlje visine sa severne strane 30 cm, a sa južne
oko 20 cm. Preko leje, naslonjen na grebene, postavlja
se neki pokrivni materijal (staklo, plastična folija, asura) koji
štiti biljke od izmrzavanja. Akumulacijom sunčane energije u
toku dana zagreva se vazduh i zemljište, te je hlađenje leje
u toku noći slabije. Takvi povoljni temperaturni uslovi u odnosu
na spoljnu sredinu omogućuju raniju proizvodnju u
45
proleće, odnosno produžuju vegetaciju u jesen za 10—30 da-
Zašlitni kapci
na. Ovakav prostor pogodan je za gajenje rotkvica, salate,
mrkve, tj. vrsta povrća koje za svoj rast ne zahtevaju visoku
temperaturu.
Zaštićena gnezcia se prave pomoću šablona na unapred
markiranim mestima. Šablon se neznatno utisne u zemlju, a
zatim se oko njega nabaca zemlja i dobro sabije. Posle vađenja
šablona u zemljištu ostaje gnezdo. Gnezdo se napuni smesom
zemlje i komposta u koju se seje ili sadi neka kultura,
najčešće lubenica, dinja, krastavac, tikva. Nad gnezdom
se postavlja staklo ili plastična folija s blagim nagibom ka
jugu. Pri izrazito niskim temperaturama gnezda se u toku
noći prekrivaju rogozom.
Zaštitni kalpaci (zvona) imaju dugu tradiciju u proizvodnji
povrća. Mogu se praviti od stakla, parafinisane hartije
i najčešće od plastike, i to fabrički ili u samom gazdinstvu.
U industrijskoj proizvodnji kalpak je u obliku zvona
različitih veličina, što zavisi od kulture koju treba štititi.
Umesto kalpaka može se koristiti plastična folija kojom
se prekrivaju biljke. U tu svrhu iznad biljke unakrsno se postave
jedna ili dve savijene žice ili pruće, koji se utisnu u
zemlju. Preko ove konstrukcije postavi se plastična folija (veličina
zavisi od biljke) koja se sa spoljne strane zagrne zemljom
i tako učvrsti. Pri višoj temperaturi plastika se otkopava,
diže i vrši provetravanje.
Zaštićena gnezda i kalpaci koriste se za ranu proizvodnju
vrsta koje se seju ili sade na većim rastojanjima (lubenica,
dinja, krastavac, tikvica) i omogućuju raniju setvu odnosno
sadnju za 10—15 dana u odnosu na proizvodnju na otvorenom
polju. /
Topla gnezda. Za ranu proizvodnju lubenica, krastavaca,
dinja i tikava koriste se topla gnezda, kućice na čije se
46
dno slavlja svež stajnjak koji služi za zagrevanje.
Početkom marta kopaju se kućice veličine 40x40x40
cm. Na dno kućice se stavlja svež stajnjak (konjski, goveđi,
Topla gnezda
ovčiji i si.) u sloju od 15 cm i malo se sabije. Iznad stajnjaka
stavlja se zemlja (koja je prethodno pripremljena), a najbolje
smeša zemlje i komposta ili zgorelog stajnjaka. Iznad
kućice u zemlju se ulisne savijena žica ili pruće i prekriva se
plastičnom folijom veličine 80x80 cm. Folija se u osnovi
zatrpa zemljom i tako zategne i učvrsti.
Umesto kopanja kućice može se koristiti šablon koji se
postavi na površinu zemlje, oko njega se vlažna zemlja dobro
sabije, a zatim se šablon vadi. U ovo gnezdo, dubine 10—15 cm,
Topli banak
vrši se setva ili sadnja, a gnezdo se prekriva staklom ili
plastikom.
Setva ili sadnja se obavljaju tek kad se zemljište zagrcje,
najčešće oko deset dana posle pravljenja kućice — gnezda.
Biljke se prekrivaju plastikom sve dok ne prestane
opasnost od mraza, ali se redovno mora vršiti provetravanje
odizanjem plastične folije. Kada se gaje na ovaj način, lubenice,
dinje, krastavci i tikve dospevaju za 15 do 30 dana ranije
(zavisno od toga da li se seju ili se sadi rasad) u odnosu
na njivsku proizvodnju.
Topli baukovi. Na pooranom zemljištu plugom se izoru
brazde dubine oko 30 cm na rastojanju 70—80 cm ili više,
što zavisi od vrste koja će se gajiti. U brazde se stavlja svež,
topao stajnjak (sloj oko 15 cm debljine), a zatim zemlja, u
koju se obavlja setva ili sadnja.
Tople humke se prave na zemljištu pripremljenom za
setvu. Na željenom rastojanju stavlja se topao, svež stajnjak u
obliku humke, širine i visine oko 30 cm. Preko stajnjaka na
vrhu humke stavlja se sloj zemlje (debljine 10—15 cm) i humka
47
se završi u obliku zdele (dubine desetak santimetara) i/
koju se obavlja setva ili sadnja.
Zagrevanje zemljišta. Za ranu proizvodnju povrća zemljište
se može zagrevati toplom vodom ili parom. Povećana
temperatura zemljišta utiče na povećanje temperature prizemnog
sloja vazduha (za 2—5°C), što sprečava ozlede biljaka
od mraza. Ovaj način zagrevanja zemljišta je posebno ekonomičan
kada se koriste prirodni izvori tople vode, gasa, zat
im tople otpadne vode i para iz industrije, odnosno tople vode
prethodno korišćene za zagrevanje staklenika ili plastenika.
Za zagrevanje zemljišta vodom koristi se voda čija je
temperatura 45°—60°. Takva voda provodi se sistemom cevi
ispod površine zemljišta na dubini 40—60 cm. Prečnik cevi,
dubina postavljanja i međusobno rastojanje zavise od temperature
vode i povrća koje se gaji. Pri gajenju manje osetljivih
vrsta (salate, spanaća) razmak između cevi je veći i iznosi
100—120 cm, za paradajz i papriku 70—80 cm, a za krastavac,
dinju, lubenice i tikvice 40—50 cm. Ispod cevi može
se staviti sloj peska debljine 15—20 cm koji smanjuje gubljenje
toplote u donje slojeve zemljišta. Sistem cevi se međusobno
povezuje, najbolje po sekcijama, jer to omogućuje regulisanje
temperature prema potrebi.
Pri zagrevanju zemljišta vodenom parom koriste se cevi
dužine oko 15 m i postavljaju se u zemljište na dubinu 10—
20 cm, a na rastojanju oko 100 cm. Cevi su perforirane ili na
spojevima nisu čvrsto vezane, što omogućuje ispuštanje pare.
U zavisnosti od temperature vazduha, para se pod pritiskom
do 0,5 atmosfera pušta 2—4 puta tokom dana i tako zagreva
zemljište i vazduh u prizemnom sloju. Kondenzovanjem pare
održava se i potrebna vlažnost zemljišta.
Pri povećanom pritisku (3—5 atmosfera) najbolje je koristiti
smešu vazduha i pare temperature 60—70°C. Cevi se
postavljaju na dubinu 50—60 cm, i to na sloj peska od 30 cm.
48
Najbolji efekat grejanja je ako su cevi pri izlasku iz kotla na
dubini 30—40 cm, a pri kraju sistema na dubini 25—20 cm,
jer to omogućuje bolje kretanje pare i bolje zagrevanje. Efekat
se povećava ako se iznad zemljišta postavi plastična folija.
PROIZVODNJA RASADA
Veliki bruj povrtarskih kultura razmnožava se rasadom.
Time se postižu vrlo korisni ciljevi koji se mogu ovako rezimirati:
1. Ostvaruje se ranije prispevanje povrća za 6—8 ncdelja
u poređenju sa bezrasadnom kulturom.
2. Period vegetacije biljaka u polju znatno se skraćuje
i time omogućuje racionalnije iskorišćavan je zemljišta i ubiranje
više plodova sa iste površine.
3. Mlade biljke u leji mogu se mnogo efikasnije zaštititi
od štetnih insekata i bolesti, kao i od drugih nepovoljnih
ulicaja.
4. Utroši se manje semena, što je naročito značajno kada
se koristi skupoceno seme (hibridno i dr.).
Proizvodnja rasada, međutim, iziskuje znatan utrošak
rada i materijala, potrebna su ulaganja za izgradnju toplih
leja i staklenika, i najzad, na samo rasađivanje utroši se dosta
rada. Pri svemu tome, metod gajenja povrtarskog bilja
iz rasada, zbog svojih nesumnjivih prcimućstava, zadržava puni
značaj i u savremcnoj tehnici gajenja povrća.
Pravilno odnegovane mlade biljke, snažne i zdrave, prispele
za rasađivanje u pravo vreme, jesu osnovni uslov za postizanje
ranih i visokih prinosa. Uvek treba imati na umu da
loša rasadnica ne može izrasti u dobru visokorodnu biljku, i
to je najčešći uzrok neuspeha u ranoj proizvodnji povrća.
Gajenje povrtarskog rasada iziskuje posebnu brigu i veliku
umešnost, jer su mlade biljčice veoma osetljive na nepovoljne
ulica je sredine.
OBJEKTI I OPREMA ZA PROIZVODNJU RASADA
U proizvodnji rasada primenjuju se posebni tehnički
49
postupci; osobenost ove specijalne tehnike sastoji se, između
ostalog, u primeni različitih načina zaštite biljaka od nepovoljnih
uticaja spoljne sredine i iskorišćavan ju dopunskih izvora
toplote. To je, u stvari, gajenje biljaka pod veštačkim
uslovima, u tzv. zaštićenom prostoru. U praksi se najviše koriste
tople leje i staklenici, a u novije vreme i prostor pokriven
plastičnim masama (plastenici).
Tople leje
Topla leja je široko zastupljen oblik zaštićenog prostora
u našem povrlarstvu, koji je zbog svoje jednostavnosti podjednako
dostupan i individualnim odgajivačima povrća i društvenim
gazdinstvima.
U nas se tople leje iskorišćavaju uglavnom za gajenje
rasada, a u manjoj meri za ranu zimsko-prolećnu proizvodnju
povrća.
Prema konstrukciji, načinu zagrevanja i nekim drugim
osobenostima razlikuju se mnogobrojni tipovi toplih leja.
Prema konstrukciji razlikuju se jednostrane (obične) i
dvostrane (holandski tip) tople leje.
U našoj praksi najviše su zastupljene obične leje; one
mogu biti nadzemne (pariški tip), ili ukopane (ruski tip).
Nadzemne tople leje su jednostavnije, podižu se uz manji
utrošak rada, može im se bez teškoća menjati mesto, u
njima se lakše reguliše vlaga, što zajedno sa još nekim preimućstvima
čini da se u njima, uz brižljiv postupak, može odgajiti
veoma ujednačen rasad visokog kvaliteta. Ovakve leje
naročito su pogodne za individualna gazdinstva, jer nije potrebno
raskopavanje dvorišta, kao i za terene s visokom podzemnom
vodom.
Bitan nedostatak nadzemnih leja je u tome što je za
njihovu izgradnju potrebno oko 30% više stajnjaka nego za
ukopane, kao i više drvenog materijala za ramove.
Ukopane leje su pogodnije za gajenje povrća. U njima
50
je režim vlažnosti i toplote manje podložan promenama.
U manjoj meri koristi se holandski tip leja; one su dvostruko
šire od običnih, s krovoliko postavljenim prozorima.
Veoma su pogodne za gajenje rasada, ali je njihova izgradnja
skuplja.
Osnovne karakteristike pojedinih tipova toplih leja vide
se u tabeli 7.
Tab. 7. Tople leje i njihove karakteristike
(cm)
Tip Broj pro- Širina leje (cm) Širina Sevenria
leja zora na trapa strana
leji spoljna unutrašnja na dnu viša od
južne
Elementi tople leje
Toplu leju sačinjavaju sledeći elementi:
Prozor za toplu leju je posebno 'izrađen okvir od drveta,
zastakljen običnim prozorskim staklom debljine 2 mm. U
nas se najviše koriste prozori veličine 150x100 cm sa 2 ili 3
»šprosne«. Najbolji su okviri od čamove građe. Radi povećanja
trajnosti dobro je da se pre zastakljivanja prozori potope
u 10%-tnom rastvoru zelene galice ili u 5%-tnom rastvoru
plavog kamena za vreme od 24 časa. Ako se posle toga
drvo više puta premaze vrelim firnajzom, okvir može trajati
preko 15 godina.
Mnogi odgajivači sada koriste prozore koji su umesto
staklom pokriveni polietilenskom folijom. Usled manje sposobnosti
plastike da zadržava toplotu, leje pokrivene ovakvim
prozorima nešto su hladnije (za 2—3°). Osim toga, u lejama
pokrivenim plastikom i vlažnost je veća, jer se na foliji kondenzuju
kapljice vode. Zbog svega toga ovakve leje mogu uspešno
da se koriste samo u proizvodnji kasnijeg rasada.
Ram (jastuk, sanduk) uokviruje toplu leju i na njega
se oslanjaju prozori. Za ramove su najbolje čamove daske
51
širine 20—30 cm i debljine 3—4 cm. Za ukopane leje ram
se može izraditi i od oblih gredica prečnika 12—15 cm.
Zadnja daska, tj. ona koja se postavlja sa severne strane,
treba da je nešto viša od prednje (južne). Time se obezbeđuje
oticanje kiše niz prozor i bolje osunčavanje unutrašnjosti
leje. Ako se upotrebi ram čije su daske jednake širine,
severna strana mora da se podigne stavljanjem nekog podmetača
i tako načini nagib prema jugu. Naročito je važno da
leje podignute u toku zime imaju ram od debljih i dobro
spojenih dasaka.
Ramove treba tako graditi da se mogu lako demontira
t i.
Dvostrana topla leja
Ašure. Topla leja mora da se zaštiti od prekomernog
hlađenja tokom noći. Najbolje je da se to čini asurama od
Fazane slame. Asure od ševara su manje pogodne. Pokrivanje
leja plastičnim folijama ne može da zameni upotrebu
asura, ali se od plastike mogu lako da naprave dušeci ispunjeni
slamom, koji dobro čuvaju leju od hlađenja.
Trap. Za ruske i neke druge tipove toplih leja kopa
se trap u koji se slaže zagrejani stajnjak. Za leje koje se podižu
u toku zime kopa se dublji trap (50—60 cm), a za prolećne
leje dovoljan je iskop od 30 do 40 cm.
Zemlja za toplu leju
U tople leje se nasipa specijalno pripremljena zemljišno-
đubrevita mešavina, koja svojim fizičkim svojstvima i bogatstvom
i hranljivim sastojcima pruža optimalne uslove za
razvoj biljaka. Sem toga, ovakva zemlja ne srne biti zaražena
prou/.rokovačima opasnih biljnih bolesti.
U našoj povrlarskoj praksi za nas i panj e toplih leja obično
se upotrebljava smeša pregorelog stajnjaka i zemlje u
odnosu 1:1 ili 2:1. Ponekad se ovoj mešavini dodaje pesak.
Još bolje smeše mogu da se naprave dodavanjem veće ili
52
manje količine dobrog treseta.
Za spravljanje nove mešavine najčešće se uzima površinski
sloj zemlje do dubine 20 cm, sa parcele na kojoj bar
desetak godina nije gajeno povrće. Biraju se parcele sa plodnim
i strukturnim zemljištima. Naročito je pogodna zemlja
od livadskog busenja. S proleća se plugom isečeno busenje
stavi u figuru, pa se naizmenično slažu slojevi busenja i svežeg
stajnjaka. Preko leta gomila se više puta prekopa, a u
nedostatku padavina nakvasi se vodom.
Za spravljanje zemljišnih mešavina veoma je važno da
se upotrebi dobro pregoreo stajnjak. Najčešće se uzima stajnjak
kojim su prethodne godine grejane leje. Dobro zgoreli
sipkav stajnjak ne treba prosejavati.
Zemljišna mešavina može da se pripremi s jeseni, a
zatim da se složi u figuru i zaštiti od prekomernog vlaženja.
Najbolje je, međutim, da se smeša pripremi i dezinfikuje
mesec dana pre upotrebe.
Debljina zemljišnog sloja zavisi od toga za šta se leja
koristi. Za setvu je dovoljno da se zemlja naspe u sloju 12—
15 cm, a za postavljanje saksija s pikiranim rasadom — samo
5—6 cm. Za gajenje povrća nasipa se znatno deblji sloj
zemlje, 20—30 cm, zavisno od vrste povrća.
Zagrevanje toplih leja
Za zagrevanje leja koriste se biološki i tehnički izvori
toplote. Od bioloških materijala još uvek se najviše upotrebljavaju
svež stajnjak, slama i pleva, a ponekad i drugi organski
materijali kao što su lišće, razni biljni ostaci sa gazdinstva
ili iz industrije, pa čak i gradsko smeće. Taj tzv. bioenergetski
materijal, ili biotoplivo, prilikom razlaganja pod
uticajem mikroorganizama oslobađa manju ili veću količinu
toplote.
U novije vreme se za grejanje leja sve više koriste tehnički
izvori toplote: tople otpadne vode i gasovi iz industrije,
53
topla voda iz prirodnih izvora i veštačkih bušotina, vrela
voda i para iz termoelektrana i kotlarnica, ili električna struja.
Za individualne odgajivače naročito su pogodne tople
leje sa električnim grejanjem. U tehnički razvijenim zemljama
one se sve više koriste i mogu se nabaviti gotovi ramovi
sa kompletnom opremom za električno grejanje; potrebno
je samo da se ovakav ram sa uređajima postavi na jednu
posteljicu od šljake, naspe zemlja i uređaj priključi na elekv
tričnu mrežu. i 7
Naši odgajivači povrća još uvek gotovo isključivo koriste
sveže stajsko đubrivo i u manjoj meri slamu i plevu.
Tople leje sa stajnjakom
Različiti materijali nemaju istu toplotnu vrednost. Za
grejanje leja najpogodniji je konjski stajnjak koji se
brzo^ zagreje i oslobađa dosta toplote. Goveđi stajnjak
sadrži mnogo vode, sabijen je, sporo se zagreva i razvija
umerenu temperaturu. Mešanjem sa konjskim stajnjakom,
plcvom ili sitnom slamom toplotne osobine goveđeg stajnjaka
mogu se znatno popraviti. Ovčiji. i svinjski stajnjak
upotrebljavaju se samo u smeši sa goveđim i konjskim.
Toplotno dejstvo stajnjaka traje 40—50 dana, o čemu
treba voditi računa prilikom planiranja rokova setve i sadnje
biljaka.
Slama, koja se inače redovno koristi kao primesa stajnjaku,
može se i samostalno upotrebiti za grejanje leja. Potrebno
je samo da bude usitnjena i da joj se prilikom pripreme
dodaju mineralna đubriva (4—5 kg amonijum-nitrata, 3—
4 kg superfosfata i oko 2 kg kalij umove soli na 1000 kg slame).
Ovako obrađena i umereno nakvašena slama daje dovoljno toplote
za grejanje prolećnih leja u kojima se pikira rani ili
seje kasniji rasad. Pleva je znatno pogodnija od slame.
Prikupljanje i čuvanje. Za podizanje toplih leja neophodne
su velike količine svežeg stajnjaka ili drugog bioenergetskog
54
materijala. Zbog toga je neophodno da se još tokom
leta počne prikupljanje stajnjaka. Radi sprečavanja aktivnosti
mikroflore, odnosno pregorevanja, stajnjak se razastre u
tankom sloju da se prosuši. Posle se složi u kamaru visoku
2—3 m i tom prilikom dobro sabije da se što više istisne
vazduh. Sem toga, u »figuru« složeni stajnjak se pokrije slojem
zemlje 15—20 cm. U dobro sabijenoj gomili stajnjak se
neće zapaliti.
U kasnu jesen i zimi, kada se proces razlaganja ne može
zaustaviti sušenjem, stajnjak se razastire u trake široke 2—
3 m i visoke 40—50 cm. U takvom sloju stajnjak se neće
zagrejati. Ako se ove trake pokriju slamom, sprečiće se smrzavanje,
koje je veoma nepoželjno, jer se zimi smrznuti stajnjak
teško raskravi.
Potrebne količine svežeg stajnjaka za pojedine tipove
toplih leja prikazane su u tabeli.
Priprema stajnjaka počinje na desetak dana pre podizanja
tople leje; stajnjak se slaže u figuru za zagrevanje, neposredno
pored mesta gde će biti postavljene leje? Tom prilikom
se stajnjak meša sa slamom, a ako je previše suv —
ovlaži se toplom vodom. Posle nekoliko dana gomila se upali
i intenzivno se puši. Tada se pristupa slaganju u trap, ili se
formira nadzemni sloj za leje pariškog tipa.
Ovakva priprema stajnjaka nije neophodna ako se u
vreme izgradnje leja raspolaže svežim, upaljenim stajnjakom
dobrog kvaliteta. Takav stajnjak se slaže direktno u leju. Posebna
priprema stajnjaka nije potrebna ni u proleće kad
vreme otopli.
Tab. 8. Potrebne količine svežeg stajnjaka za 1 prozor toplih leja
Stajnjak se slaže u leju u ravnomernom sloju potrebne
debljine. Posle toga se gaženjem sabija. Nedovoljno sabijen
stajnjak burno i brzo pregori ostvarujući visoku temperaturu
i brzo isparavanje vlage. Nasuprot tome, u previše sabijanoj
55
masi, usled nedostatka vazduha, proces sagorevanja %e
zaustavlja, ne izlučuje se toplota i stajnjak biva zahvaćen
truljenjem. Ovakav slučaj može se dogoditi i usled prelerane
vlažnosti stajnjaka. Često leja preslane da »radi« usled prekomernog
vlaženja kišom ili prodiranja podzemnih voda u
trap ukopanih leja.
Posle složenog stajnjaka postavlja se ram, i leja se pokriva
prozorima i asurama. Zemlja se može nasuti odmah, ali
ali je bolje da se to učini 1—2 dana kasnije, kada se stajnjak
u leji ponovo upali.
SETVA I NEGA RASADA
PRIPREMA LEJE
Setva ranog rasada obavlja se u zimskim mesecima (januar-
februar) pa je veoma važno da se blagovremeno pripremi
odgovarajuća leja. Ove leje podižu se na 40—50 cm debelom
sloju stajnjaka dobrog kvaliteta. Za kasniji rasad, čija
setva pada u toku marta, leje mogu imati tanji sloj stajnjaka.
Dezinfekcija leje. Želimo posebno da naglasimo neophodnost
ove mere. Rasad u toplim lejama redovno strada od
tzv. padanja (sečenja, poleganja), naročito rano posejani rasad.
U mnogim slučajevima ovo oboljenje potpuno opustoši
leje s rasadom. Padanje rasada je, u stvari, najteži problem
za mnoge odgajivače. Sem toga, mlade biljke u leji mogu se
zaraziti prouzrokovačima opasnih bolesti koje se ispoljavaju
kasnije za vreme rasta biljaka u polju.
Dezinfekcijom zemlje kojom se puni leja u velikoj meri
se smanjuje mogućnost pojave oboljenja na biljkama.
Postoje različiti načini i sredstva za dezinfekciju zemljišta
u leji. Najbolji rezultati postižu se zaparivanjem zemlje
pre ili posle unošenja u leju, ali su za to potrebni naročiti
uređaji.
Najjednostavnija je upotreba hemijskih preparata kao
što su cineb i tiram (TMTD) i dr., koje proizvodi i naša industrija.
56
Neposredno pre setve, zemljište u leji se ravnomerno
pospe praškovitim cinebom u 'količini 70—90 g na 1 m\
Zatim se leja prekopa da se prah dobro izmeša sa zemljom
na dubinu 8—10 cm. Dezinfekcija se može obaviti i tako što
se cineb razmuti u vodi i tim rastvorom leja zalije pre ili
odmah posle setve. Razmućenim cinebom leja se može zahvati
i posle nicanja biljaka. Zalivanje 0,3%-tnom čorbom cineba
ponavlja se nekoliko puta dok se ne unese potrebna količina
preparata (70—90 g/m2).
Na isti način upotrebljavaju se i TMTD—preparati
(radotiram WP, temetid 80 i drugi) u količini 40—60 g na
1 m2 leje.
Izvori zaraze za bolesti rasada u znatnoj meri se smanjuju
ako se svake godine uzima nova zemlja, sa parcele na
kojoj dugo nije gajeno povrće, i nov zgoreli stajnjak.
SETVA
Rokovi setve. Veoma je važno da se setva obavi pravovremeno.
Vreme setve se određuje u zavisnosti od vremena
rasađivanja. Suviše rana setva nije za preporuku jer rasad
može da preraste. Prestareli rasad je obično jako izdužen,
bled, teško se prima i u slučaju nepovoljnog vremena pr>vi
cvetovi opadnu. Za ranu proizvodnju rasad ne treba da bride
ni suviše mlad. Nedovoljno razvijen rasad je vrlo osetljiv na
nepovoljne uticaje koji se redovno javljaju u vreme rasađivanja
i posle toga.
Približni rokovi setve u kontinentalnim uslovima ravničarskih
rejona naše zemlje prikazani su u narednoj tabeli. U
istoj tabeli nalaze se i drugi korisni podaci o proizvodnji rasada
različitih kultura.
Tab. 9. Proizvodnja rasada u toplim lejama
Setva. Za setvu u tople leje mora se upotrebiti seme visokog
kvaliteta i određene sorte.
Pre setve seme treba dezinfikovati zaprašivanjem ili
57
potapanjem u rastvore. Za zaprašivanje se koriste jedinjenja
žive (radosan, zorosan i dr.), zatim TMTD-preparati (radotiram
i dr.), ili ortocid 50. Seme se obično zapraši, a zatim
prose je kroz sito da višak prašiva ispadne.
Za vlažnu dezinfekciju upotrebljavaju se najčešće cerezan
nasbajce, formalin i plavi kamen. Seme se poveže u retku
tkaninu i spusti u pripremljeni rastvor. Od cerezana se
pravi rastvor koncentracije 0,1%, a od formalina i plavog
kamena 1%. Seme se drži potopljeno oko 20 minuta (u plavom
kamenu 1 čas), a zatim ispere tekućom vodom i ostavi
da se prosuši.
Setvi se pristupa nekoliko dana posle nasipanja zemlje,
kada se leja zagreje. Ako je zemlja suviše vlažna, potrebno
je da se prekopa 2—3 puta da se prosuši. U vlažnoj i hladnoj
zemlji seme loše niče i tek što nikne, biljčice uginjavaju.
Treba voditi računa da se u lejama na konjskom stajnjak u
(naročito u nadzemnim) može javiti pregrejavanje (tzv. »jara
«). U tom slučaju pre setve treba skinuti prozore, zemlju
prekopati i tako ostaviti nekoliko dana da se leja ohladi.
Neposredno pre setve zemlja u leji se prekopa, poravna
grabuljicom i lako utaba daskom. Seje se omaške ili u redove.
Pri setvi omaške treba nastojati da se seme što ravnomernije
rasturi. Za setvu u redove prvo se rebrastim markerom
utisnu brazdice duboke 1—2 cm. Razmak između redova
treba da je 5—6 cm. Kod paprike, paradajza i plavog
patlidžana scmenke u brazdici treba da su razmaknute
5—10 mm.
Posejano seme pokriva se ravnornernim slojem đubrevite
zemlje debljine 1—1,5 cm. Posle toga se zemlja lako utaba
da dobro prione uz seme. Ukoliko zemlja nije dovoljno
vlažna, leju treba zaliti mlakom vodom.
Pošto se obavi setva, leja se odmah pokrije prozorima
i asurama i to tako stoji sve do nicanja.
58
NEGA RASADA
Proizvodnja rasada obavlja se u vreme kada uslovi
spoljne sredine nisu naročito povoljni. Zbog toga gajenje
rasada predstavlja složen posao, koji iziskuje ne samo neprekidno
staranje nego i posebna znanja, umešnost i iskustvo.
Svetlosni uslovi. U nedostatku sunčane svetlosti, i pored
obezbeđenja svih drugih uslova, mlade biljke se izdužuju,
blede, nežne su i boluju. Budući da se rasad, naročito rani,
proizvodi u vreme kada nema dovoljno sunca, naročito je
važno da se biljkama omogući maksimalni dostup svetlosti.
Zbog toga treba stalno paziti da se asure svakodnevno
uklanjaju čim se pojave prvi ponici, uz energično provetravanje.
Ako sc to propusti makar za dan-dva, tek iznikle biljčice
u nedostatku svetlosti, uz povišenu vlagu i temperaturu,
prekomerno će se izdužiti. U većini slučajeva takva greška
se više ne može popraviti.
Za sve vreme dok je rasad u leji asure treba skidati
rano izjutra i stavljati ih što kasnije uveče. Samo izuzetno
cSO
hladnih dana mogu se leje otkriti kasnije i pokriti ranije.
Veliku grešku čine odgajivači koji iz straha da se leje ne
ohlade drže asure na lejama preko celog dana, ili asurama
štite leje od prejakog zagrevanja za vreme toplih sunčanih
dana s proleća.
Mnogi naši povrtari drže na lejama zaprljano staklo,
što je isto tako neoprostiva greška.
Održavanje temperature. Regulisanje temperature u leji
ima osobit značaj jer od toga u velikoj meri zavisi kvalitet
rasada. Temperatura se mora podešavati prema potrebama
pojedinih kultura i u zavisnosti od faze razvoja biljaka.
Iskustvo pokazuje da u proizvodnji kvalitetnog rasada
naročit značaj ima termperatura leje neposredno posle nicanja.
Visoka temperatura u toj fazi izaziva prekomerno izduživanje
59
stabla, biljke poležu i stradaju od bolesti sečenja.
Stoga, kad biljke niknu, temperaturu u leji tokom nekoliko
dana treba sniziti.
Toplota u leji mora se podešavati i u zavisnosti od
osunčavanja. Ukoliko je svetlost jača utoliko temperatura
može biti viša, i suprotno. Visoke temperature u toku noći
isto tako su veoma štetne. Optimalne temperature za pojedine
kulture u različitim fazama porasla i u zavisnosti od vremena
date su u narednoj tabeli.
Tab. 10. Optimalne temperature za rasad u toplim lejama
S proleća, kad vreme otopli, sa rasadnih leja treba uklanjati
prozore: sa kupusa kad je spoljma temperatura iznad
10°, sa paradajza — iznad 15°, sa paprike, plavog patlidžana,
krastavaca i tikvica — iznad 20°C.
Provetravanje je postupak kojim se biljkama dovodi
svež vazduh, reguliše temperatura i smanjuje vlaga u leji. To
je jedan od najredovnijih i najpotrebnijih poslova koji se
svakodnevno obavlja. U toku zimskih i prolećnih dana vreme
se menja svakog časa, što iziskuje stalno prisustvo odgajivača.
U pogledu jačine provetravanja rasad pojedinih kultura
ima različite potrebe. Jako provetravanje potrebno je za kupus,
paradajz i celer, umereno — za papriku, plavi patlidžan,
tikvice i salatu, a slabije — za krastavac, dinju i lubenicu.
Prozore treba podizati uvek sa suprotne strane od pravca
vetra. Jače provetravanje po tihom vremenu može se ostvariti
unakrsnim podizanjem prozora. Leje se moraju provetriti
i kad je vreme hladno. U tom slučaju prozor se nekoliko
puta naglo podigne i spusti.
Zalivanje. U prvo vreme rasad u lejama koje se greju
stajnjakom skoro da i ne treba zahvati. Naprotiv, može da
se javi suvišna vlaga od isparenja stajnjaka i u lom slučaju
treba nastojali da se ona smanji jačim provetravanjem, jer
je prekomerna vlažnost u leji veoma štetna (biljke prerastu,
60
razneže se i obolevaju). Potrebno je, dakle, održavati umerenu
vlažnost.
Kasniji rasad iziskuje redovno zalivanje. Preporučuje
se rede a obilnije zalivanje (10—15 lit. vode na 1 m2). U početku
rasad se zaliva mlakom vodom. Dok je vreme hladno,
zalivanje se obavlja pre podne, a kad dani jako otople —
predveče. Posle zalivanja leje treba dobro da se provetre.
Desetak dana pre rasađivanja rasad treba »zasušiti«, jer
u to vreme može jako da se izduži i prerasle.
Zasenjivanje. Ako posle trajno oblačnog vremena nastanu
sunčani dani, tokom popodnevnih časova preko prozora
se stavlja retko pletena trska ili asure da topli sunčani
zraci ne bi spržili biljčice. Nisu retki slučajevi šteta nastalih
usled jakog sunca, ali je i nepotrebno zasenjivanje isto tako
štetno.
Plevljenje. Korovi su veoma štetni za biljke u toploj
leji. Ako je dezinfekcija zemljišta izvršena vodenom parom,
u toploj leji neće biti korova. Čim se pojave korovske biljčice,
treba ih još dok su mlade počupati. Plevljenje se obavlja u
toku toplijeg dela dana, pošto su prethodno usev i zemljište
zaliveni.
Korovi u lejama s rasadom uspešno mogu da se suzbijaju
herbicidima, lako da plevljenje gotovo i nije potrebno.
Za paradajz i papriku koristi se preparat dajmid (dvmid).
Preparat se stavlja u vodu kojom se leja zaliva odmah posle
setve. Na 1 prozor leje dovoljna je količina od 1 g dajmiđa.
Prihranjivanje. Ako je zemljišno-đubrevita mešavina
spremljena kako treba, onda prihranjivanje sejanaca nije
potrebno. Međutim, ako je zemljišna smeša slabije hranljive
moći (što se vidi na sejancima), biljčice treba da se prihrane
rastvorom mineralnih đubriva. U 10 lit. mlake vode razmuti
se 20—30 g nitromonkala, 30—40 g superfosfata i 20—30 gr
kalij umove soli. Ovom količinom zaliju se 2 prozora. Posle
61
toga treba usev zaliti 2 puta većom količinom mlake vode da
se sa listova speru ostaci đubriva. Ako sejanci i dalje ostanu
slabi, treba ih još jednom prihraniti istom dozom. Obično
se prihranjuje samo rasad iz kasnije setve.
Padanje rasada. To/je veoma česta i opasna bolest u
toplim lejama. Naročito mnogo stradaju rani rasad paprike,
kupusnog povrća i paradajza, jer njihova setva pada u zimu
kada je u lejama teško održati povoljne uslove za razvoj rasada,
a nepovoljne za pojavu bolesti. Bolest se redovno javlja
i na rasadu drugih kultura, naročito na krastavcu. U jako
zaraženim lejama i u uslovima povoljnim za razvoj bolesti
rasad može potpuno da nastrada za nekoliko dana.
Bolest se ispoljava tako što mlada stabaoca pri zemlji
omekšaju i istrule te biljčice padaju kao pokošene (»kose«
se). Naj p re budu zahvaćene pojedine biljke, a zatim se bolest
brzo širi na susedne, te tako nastaju prazna mesta u leji.
Bolest može da zahvati rasad pre nego što nikne, kao i
odraslije biljke, na kojima se pri zemlji stvara prsten natrulog
ulegnutog tkiva koje se širi prema korenu; nešto kasnije
takve biljke uginu.
Od padanja više strada gust, nežan, izdužen rasad. Bolest
se jako razvija u lejama koje su zasejane pre nego što
je prošla »jara«, koje su, dakle, previše tople, vlažne, neprovetrene
i sa zaprljanim staklom. U takvoj leji rasad se brzo
istegli, razneži i poslane osetljiv prema plesnima koje izazivaju
padanje.
Bolest padanja izaziva gotovo isključivo gljivica Rhizoctonia
solani, a ponekad i druge gljivice (Pythium sp.); one
žive svuda u zemljištu i veoma jako se razmnožavaju u đubrevitom,
vlažnom i toplom zemljištu uz nedovoljno svetlosti.
Suzbijanje ove bolesti može biti uspešno ako se pređuzmu
odgovarajuće mere. Pre svega, za punjenje leja treba
uzeli novu zemlju i nov zgoreli stajnjak. Zemlja i đubre iz
62
prošlogodišnjih leja može da se upotrebi samo ako se primenjuje
dezinfekcija vodenom parom. Zaparivanje zemlje je
najefikasniji način borbe; odlično deluju cineb, TMTD-preparati
i neka druga hem i j ska sredstva kojima se dezinfikuju
seme i zemlja u leji.
Radi sprečavanja pojave padanja i drugih bolesti sejance
treba zalivati samo kada je to neophodno, redovno i jače
provetravati leje, na vreme opleviti korove, setvu vršiti u
redove, itd. Čim biljčice dobiju 2 stalna listića, treba ih oprskati
0,75%-lnim rastvorom bordovske čorbe. Sunčanih i toplijih
dana treba što duže držali otvorene prozore. Ako se i
pored preduzetih mera pojavi padanje rasada, treba ga zaliti
0,3%-tnim rastvorom cineba ili drugim preparatom sličnog
dejstva.
Rovci su opasna štetočina u toplim lejama i baštama:
pregrizaju mlade biljčice pri zemlji ili nešto ispod površine.
Najviše ih ima na đubrevilim i vlažnim mestima.
Rovci se uspešno suzbijaju rasturanjem otrovnih mamaca
po površini leje ili parcele, posle setve ili sadnje. Mamci
se spravljaju od kukuruzne prekrupe ili prokuvanih mekinja.
Na 1 kg ovih materijala dodaje se 20—30 g cink-fosl iđa.
Svezi mamci razbacuju se predveče, svaka 3—4 dana. Dobri
rezultati postižu se i zalivanjem leja rastvorom preparata
diptereks, fosferno ili paration u koncentraciji 0,15%. U vodi
za zalivanje razmuti se odgovarajuća količina insekticida i
po 1 m2 utroši 3—4 lit. rastvora.
PIKIRANJE RASADA
Pikiranje rasada ima isključivo praktičan značaj, jer
takva mera omogućuje da se odgaje i rasade odraslije biljke,
koje će znatno ranije sazreti. Sa \biološkog stanovišta
pikiranje nije neophodno ukoliko se biljkama prilikom setve
obezbedi vegetacioni prostor kakav dobijaju prilikom pikiranja.
Međutim, pikiranjem se ostvaruje znatna ekonomija
63
rada, materijala i sredstava, te stoga ovaj postupak ima
vrlo široku primenu.
Treba napomenuti da pikiranje ima svoje ekonomsko
i agrotehničko opravdanje samo u ranoj proizvodnji povrća.
Za kasnije useve ekonomičnije je da se proizvede nepikirani
rasad, primenom rede setve i proredivanjem. Isto tako, praksa
nekih odgajivača da rasad pikiraju dva puta — može se
smatrati potpuno nekorisnom i gotovo štetnom.
Pikiranje je, po pravilu, utoliko uspešnije ukoliko su
biljčice mlađe. U praksi se ova operacija najčešće izvodi kad
se na sejancima pojave prva dva stalna listića, ili nešto kasnije.
U normalnim uslovima rasad paradajza i paprike dostigne
takav porast oko 20 dana posle setve.
Za pikiranje treba blagovremeno pripremiti nove leje.
Za tu svrhu pogodnije su nadzemne ili plitko ukopane leje.
Pre pikiranja se markerom obeleže mesla gde će biti usađena
svaka biljčica. Sadi se malom sadiljkom ili pod prst, na
2—3 cm veću dubinu od one na kojoj su biljke dotle rasle.
Sejanci se vade iz semeništa i pikiraju pažljivo, da bi se izbegla
svaka povreda biljčica.
Pikiranje se obavlja kad je vreme tiho i toplije. Ako
mora da se radi po vetru, naprave se pored leje pokretni zastori
od asura ili drugog pogodnog materijala.
Pikirane biljke se zaliju, s malo vode, a ako je zemlja
dovoljno vlažna i vreme oblačno, zalivanje nije nužno. Narednih
nekoliko dana u podnevnim časovima biljke treba zaštititi
od jakog osunčavanja. Isto tako, sve dok se pikirane biljčice
ne prime, provetravanje leja treba smanjiti, a zatim sve
više pojačavati.
Pikirane biljke ostaju u leji 30—50 dana; njima treba
da se pruži brižljiva nega. Naročito je važno da se izbegne
prekomerna vlaga i suvišna toplota u leji.
Rasad u saksijama. Najbolji rasad dobija se pikiranjem
64
u glinene, plastične, kartonske ili saksije od presovanog
materijala, U poslednje vreme sve više se koriste saksije specijalne
izrade, tzv. džifi saksije.
Biljke odgajene u saksijama ne pate posle rasađivanja
i nema zastoja u njihovom razvoju jer im korenov sistem
ostaje potpuno očuvan. Utvrđeno je da one ranije sazru i
daju veće prinose.
Proizvodnja rasada u saksijama je dosta skupa i isplati
se jedino pri gajenju najranijih useva. Rasad krastavca, tikvica,
dinja i lubenica može se proizvesti samo u saksijama,
jer ove biljke ne trpe oštećenje korenovog sistema prilikom
rasađivanja.
KALJENJE RASADA
Pod kaljenjem se podrazumeva niz postupaka koji doprinose
da biljka očvrsne i da lako podnese rasađivanje i nepogodnosti
sredine posle rasađivanja, kao što su niže temperature,
toplo, suvo i ve tro vi to vreme, povrede od zemljišnih
čestica prilikom rasađivanja, povrede od nekih insekala
i si. Dobro očvrsli rasad je snažnog izgleda, s debelim, dobro
razvijenim žilama, kratkim stablom i tamnozelenhri, dobro
razvijenim listovima; mlade biljke su sposobne da se brzo
prime i da nastave normalan razvoj.
Kaljenju biljaka doprinose mere koje usporavaju njihov
porast, a to su niske temperature i niska vlažnost, ili oba
činioca istovremeno.
Izlaganje biljaka znatno nižim temperaturama od onih
koje su potrebne za njihov porast veoma je jednostavno i
sprovodi se jačim provetravanjem toplih leja. Naročito je
značajno kaljenje rasada hladnoćom prvih nekoliko dana posle
nicanja. Tim postupkom usporava se rast nadzemnog dela
biljke, dok se korenov sistem i dalje normalno razvija u
toplom zemljištu.
Kada je vreme toplo, a lp obično biva poslednjih nedelja
65
pred rasađivanje, porast rasada se obično ne može usporiti
samo niskim temperaturama. Tada se primenjuje još i
-vzasušivanje«, tj. prestanak zalivanja.
Mnogo je bolje, međutim, umešnom kombinacijom jačeg
provetravanja i umerenog zalivanja obezbediti umoren
rast biljaka za sve vreme dok su u leji nego dopustiti
da brzo izrastu, a zatim ih naglo zaustavljati. Preterano kaljenje
biljaka može da uspori njihovo primanje posle rasađivanja
i zakašnjenje u plodonošenju, a ponekad i smanjenje
prinosa.
Rasad naročito brzo raste poslednjih 10—15 dana pred
rasađivanje, i često se preterano izduži. Tada je potrebno da
se zalivanje sasvim ograniči, a leje i noću drže nepokrivene
ukoliko ne preti opasnost od slane. Na taj način rasad ne
samo što sporije raste nego se i privikava na uslove otvorenog
polja — kali se.
Naročito korisna mera jeste podsecanje žila prosecanjem
zemlje između redova biljaka oštrim nožem. Na taj
način zaustavlja se rast i podstiče izbijanje mnogobrojnih
novih žilica. Ovaj splet žilica, prožimajući zemlju oko biljke,
stvara mali busen, koji se pri vađenju rasada manje osipa i
žiličasti koren ostane bolje očuvan. Ovaj postupak se izvodi
oko dve nedelje pre rasađivanja.
Korenov sistem dobro kaljenih biljaka posle rasađivanja
se lakše obnavlja i brže razvija, zahvaljujući jačem nagomilavanju
hranljivih materija u njima. Sem toga takve
biljke imaju povećanu snagu zadržavanja vode u ćelijama,
usled čega su otpornije na hladnoću i prekomerno isparavanje
vode. U njihovim tkivima se događaju i druge korisne
promene koje ih čine sposobnijim za dalji razvoj u poljskim
uslovima.
RASAĐIVANJE
Priprema zemljišta. Zemljište se za rasađivanje priprema
66
na isti način kao za direktnu setvu. Veoma je važno da
površinski sloj bude dobro usitnjen i umereno vlažan. Brazdanje
površina i formiranje leja podešava se prema planiranom
sistemu navodnjavanja i drugih agrotehničkih mera, kao
i prema potrebama pojedinih kultura.
Priprema rasada. Rasađuje se zdrav, snažan, dobro razvijen
rasad; sve slabe, oštećene ili nenormalno razvijene biljke
se škartiraju. Leja s rasadom dobro se zalije, predveče
uoči dana rasađivanja, ili bar nekoliko časova pre čupanja.
Sitniji, nepikirani rasad se pažljivo čupa, a rano pikirani
rasad se vadi zajedno sa busenom zemlje oko korena,
pomoću pogodnih alatki (mistrija, lopatica i si.); pri tome
zemlja se malo stisne šakom da ne otpadne sa korena. Rasad
kome su bile podsečene žile, svojim mnoštvom žilica
bolje zadržava zemlju. Rasad u saksijama bilo koje vrste
prenosi se na parcelu zajedno sa saksijom.
Po pravilu, rasad koji- se izvadi iz leje treba istog dana
da bude rasađen; za sve vreme dok se ne rasadi drži se u
senci; koren treba da se drži ovlažen, a slabio i listovi suvi.
Korenje biljaka koje se čuvaju za sadnju sledećeg dana obloži
se nekim vlažnim materijalom.
Vreme rasađivanja. U načelu vreme rasađivanja određuje
se u zavisnosti od klime, zemljišta, uzrasta rasada i
trenutne vremenske situacije. Često je dobro da se rasađivanje
odloži za koji dan ako vreme nije pogodno, ili je rasad
suviše mlad. Ako je rasad stasao i sezona već odmakla, bolje
je da se s rasađivanjem započne iako vreme nije baš povoljno
ili zemljište nije najbolje pripremljeno.
Biljke se najlakše prime kad se rasađuju po oblačnom
danu, u popodnevnim časovima, odmah posle kiše ili pred
kišu.
Način rasađivanja. Sadnja biljaka na stalnom mestu obavlja
se ručno ili mašinama — sadilicama.
67
Pikirani rasad se sadi u jamice duboke 8—10 cm, a nepikirani
pod sadiljku. Uz koren biljke natisne se zemlja i
posle toga zalije.
Po pravilu biljke se rasađuju na nešto veću dubinu ( 3—
5 cm) od one na kojoj su rasle u leji; salata i celer sade se
na istu dubinu na kojoj su se nalazili u leji. Prerasli i jako
izduženi rasad paradajza se »potapa«, biljke se u jami postave
koso i donji deo stabla zatrpa na dubinu 6—8 cm. Biljke
u saksijama sade se zajedno sa grudvom, 3—4 cm dublje.
Mašine sadilice upotrebljavaju se za velike površine.
Na dobro pripremljenom zemljištu, i ako rasad nije prerastao,
ove mašine veoma brzo i dobro rade.
Neke od rasađenih biljaka se ne prime ili ih unište bolesti
i štetočine. Ako je veći broj biljaka nastradao, usev treba
što pre podsaditi. Za potrebe podsađivanja koristi se rasad
ostavljen kao rezerva. Dobri odgajivači uvek proizvedu
10—15% više rasada nego što je potrebno za pokrivanje planirane
površine.
Mesto za tople leje
Za tople leje odabere se pogodan prostor na ekonom
skom dvorištu. Mesto treba da bude ocedno, ravno ili sa
malim nagibom prema jugu ili jugoistoku, zaštićeno od hladnih
vetrova i izloženo suncu tokom celog dana. U svakom
slučaju izbegavaju se mesta nad kojima se stvara senka od
građevina, drveća i drugih predmeta.
Odabrano mesto treba ograditi i tako sprečiti pristup
domaćim životinjama koje mogu da pričine velike štete na
lejama i usevima. Istovremeno, ograda treba da služi i kao
vetrozaštitna kulisa, te zbog toga mora da bude dovoljno
gusta i visoka 1,5 do 2 m. Na svakom seljačkom gazdinstvu
uvek se može naći dovoljno jevtinog materijala za ovakvu
ogradu — slama, trska, kukuruzna i suncokrelova stabljika
i si.
68
Prema tome, mesto za tople leje mora biti smišljeno
odabrano i uređeno, a ne kao što mnogi čine, na đubrištu ili
bunjištu.
PROIZVODNJA RASADA U STAKLENICIMA
U povrtarskoj praksi naše zemlje, kao i u drugim evropskim
zemljama, rasad povrća se proizvodi pretežno u toplim
lejama. Ta tradicija je duga koliko i samo povrtarstvo.
Gajenje rasada u lejama, kao što je poznato, iziskuje muko
trpan rad čoveka, na otvorenom prostoru po nevremenu i
često pod nehigijenskim uslovima. Zbog toga u novije vreme
ima sve više nastojanja da se proizvodnja ranog rasada za
otvoreno polje prenese u staklenike ili plastenike, gde se
mogu stvoriti mnogo povoljniji uslovi ne samo za biljke nego
i čoveka koji ih neguje.
Sa stanovišta racionalnog iskorištavanja staklenika
smatra se da je najekonomičnije ako se u njima odgaje sejanci
(nepikirani. rasad) koji se prenose i pikiraju u tople
leje i plastenike. Iskorištavanje staklenika samo za proizvodnju
rasada, razume se, ne bi bilo ekonomično. Zbog toga je
neophodno da se pre setve rasada i posle njegovog iznošenja
staklenik koristi za gajenje drugih kultura.
Male količine rasada najbolje je sejati u sandučiće, a
veće na lejama. Leje, široke 120 cm, formiraju se tako što se
naj pre prostru polietilenske folije i preko njih naspe đubrevita
zemlja u sloju 12—14 cm. Posle setve leje se pokrivaju
plastičnim folijama; na taj način bolje se održava vlaga u leji
te seme jednovremeno i ravnomerno nikne. Do nicanja u
stakleniku se održava temperatura 22—24°, a posle nicanja
16—18°; u toku noći temperatura treba da je za 2—4° niža.
Tokom poslednje nedelje pred pikiranje temperaturu treba
sniziti na 12—i4". Priprema leje, setva, zaštita od bolesti i
sve ostale mere iste su kao u proizvodnji rasada u toplim
lejama.
69
Za proizvodnju nepikiranog rasada pogodniji su stelažni
staklenici. Na stelažama rasad ima bolje uslove osvetljenja
i temperature i lakše se obavljaju radovi oko nege. Stelaže
ne treba da su šire od 110 cm.
U staklenicima se, inače, može proizvesti odličan pikirani
rasad u saksijama, ali je cena koštanja dosta visoka.
Za proizvodnju rasada grade se ili specijalni pojedinačni
staklenici, ili se koriste pojedini odeljci u blok-slakleni
cima; za tu svrhu ovi odeljci se polietilenskim zastorima ograde
od ostalog dela staklenika.
Stelažni staklenik za gajenje rasada
PROIZVODNJA RASADA U PLASTENICIMA
Rasad se u prostoru zaštićenom plastikom može s uspehom
proizvesti. Međutim, vreme proizvodnje zavisi od klimatskih
uslova regiona, oblika plastenika, odnosno mogućnosti
zagrevanja.
U plastenicima (bez obzira na vrstu i veličinu) bez grejanja
u kontinentalnim uslovima moguća je proizvodnja srednje
ranog i kasnog rasada. To znači da se setva obavlja krajem
marta i početkom aprila, kada prestaje opasnost od jačih
mrazeva. Pri zagrevanju u plasteniku se s uspehom može
proizvesti i rani rasad. U našim južnim regionima rasad se
može proizvesti u plastenicima bez dopunskog zagrevanja.
Bez obzira na vreme, proizvodnja rasada u plastenicima je
rentabilna a radovi znatno olakšani u odnosu na proizvodnju
u lejama. U visokim tunelima i plastenicima veliki deo radova
se mehanizuje i na taj način se smanjuje utrošak ljudskog
rada.
PRIPREMA ZEMLJIŠTA
U proizvodnji rasada polazi se od činjenice da se u fazi
rasada odigravaju osnovne promene u rastu i razviću. Naime,
u tom periodu biljke prolaze prvih pet etapa organogeneze,
koje su odlučujuće za formiranje vegetativnih a posebno
70
generativnih organa. Stoga od uslova uspevanja u fazi
rasada zavisi i čitava dalja proizvodnja. Kad se pođe od ovih
činjenica, biljci u fazi rasada treba obezbedi ti optimalne agroekološke
uslove.
Kvalilet zemljišnog supstrata u proizvodnji rasada od
posebnog je značaja jer uslovljava brzinu i ujednačenost nicanja,
a zatim i celokupan rast i razvoj. Na ležim zemljištima,
odnosno zemljišnim smešama, biljke sporo niču i veoma
dugo se zadržavaju u fazi uspravnih klicinih listića, tj. u početnoj
fazi nicanja. Ovakav položaj klicinih listića utiče na
intenzitet asimilacije, pa prema tome i na dalji porast biljke.
Pri proizvodnji rasada zemljište u plasteniku se obogaćuje
sa 2—3 kg zgorelog stajnjaka ili komposta na nr uz 10
—20 g NPK đubriva (15:15:15) na m2. Ovako pođubreno zemljište
se dobro obradi (rotofrezorn) i istretira terabolom
(50 g/m2) i volalonorn (10 g/m2) radi zaštite od bolesti i
štetočina. U plastenike slabijeg kvaliteta zemljišta unosi se
smeša sastavljena od zgorelog stajnjaka ili komposta, zemlje
i treseta u odnosu 3:2:1 u sloju debljine 20—25 cm. Zemljišna
smeša mora biti istretirana insekticidom i fungicidom (ili se
to čini u samom plasteniku). Bez obzira na to koje se sredstvo
koristi, neophodno je pridržavati se uputstva o vremenu
koje treba da protekne od momenta tretiranja do setve.
Za racionalno korišćenje površina u tunelima i plastenicima
treba formirati leje široke 120 do 200 cm, sa stazom između
njih širokom 50 do 70 cm. Širina leja i njihov broj
zavise od širine tunela (plastenika). Pri tome je osnovni princip
da se sa staze mogu obavljali svi radovi u samoj leji. U
želji za što većim korišćenjem površina u plasteniku, posebno
u tunelu, veoma često se prave suviše široke leje, pa se
zbog toga sa staze ne mogu nesmetano primenjivati mere
nege. Tada se prave duže klupe i radnici u veoma nepovoljnom
položaju (poluležeći) obavljaju neophodne radove u leji.
71
SETVA
U proizvodnji rasada uvek se koristi seme visokog kvaliteta,
što omogućava brzo i ujednačeno nicanje. Radi zaštite
useva seme se dezinfikuje nekim od živinih preparata. Kod
vrsta koje sporo niču (paprika) prethodno se izaziva bubrenje
i naklijavanje semena. Setvu treba obaviti kada je temperatura
zemljišta optimalna za da tu vrstu. U plasteniku se
može proizvesti gust rasad koji se kasnije pikira (za ranu
proizvodnju). Međutim, najčešća je proizvodnja srednje ranog
rasada koji se proizvodi bez pikiranja.
Optimalna je setva u redove sa rastojanjem između redova
5—10 cm (zavisno od vrste), što omogućuje ravnomeran
rast biljke. Setva omaške je i dalje najčešći način setve iako
su mere nege otežane, a i rast biljaka neujednačen. Posle setve
seme se prekrije slojem komposta ili treseta debljine 0,5
—2 cm, što zavisi od veličine sernena, pa se zemljište povalja
i zalije.
Pri proizvodnji rasada u plastenicima bez grejanja mogu
se koristiti dopunski tuneli postavljeni iznad leja. Na taj
način se postiže temperatura neophodna za nicanje.
NEGA RASADA
Sa pojavom korova na površini zemljišta, a pre nicanja
povrća, zemljište se istretira reglonom, što u znatnoj meri
olakšava borbu protiv korova.
U periodu nicanja temperatura se održava na oko 25°C
već i time što je provetravanje kratkotrajno, i to oko podneva.
Posle nicanja pa do formiranja prvog pravog lista temperatura
se smanjuje intenzivnim provetravanjem tokom čitavog
dana. U ovom periodu treba težiti da se temperatura
kreće oko 18°C radi sprečavanja nepoželjnog izduživanja stabla.
Osim toga, ovakva temperatura pogoduje rastu biljke, jer
se one dobro ukorenjuju i formiraju čvršće stablo. Sa formiranjem
prvih listova temperatura se održava u granicama
72
optimuma za vrstu. Plastenik se svakodnevno provelrava radi
regulisanja temperature i relativne vlažnosti vazduha, kao
i radi izmene gasova, odnosno održavanja povoljne koncentracije
CO„>. Bez provetravanja u plastenicima se smanjuje
koncentracija CO2, što utiče i na smanjenje intenziteta fotosinteze.
U plasteniku se može proizvesti pikirani rasad. Rasad
se pikira neposredno u leju ili u saksije (obične, plastične,
džifi, presovane). Posle pikiranja temperaturu u plasteniku
treba sniziti (provetravanjem) kako bi se smanjio intenzitet
transpiracije i omogućio brži dalji rast biljaka.
U fazi dva razvijena lista treba obaviti prvo prihranjivanje
rasada 0,2%-tnim rastvorom vuksala, fertigala ili drugog
komplesnog đubriva. Ako se rasad nešto sporije razvija,
prihranjivanje se ponavlja i u fazi četiri razvijena lista. Pored
toga rasad se može prihraniti 1—2 puta sa 10 g NPK đubriva
(rastvor) po kvadratnom metru.
Prihranjivanje rasada pri proizvodnji u plastenicima
ima poseban značaj. Naime, u ovakvoj proizvodnji biljka
raste u izinenjenim ekološkim uslovima, za koje je karakteristično
izrazito kolebanje temperature i relativne vlažnosti tokom
dana i noći. U fazi rasada biljka usvaja znatne količine
azota fosfora i kalij urna, posebno u fazi dva i četiri prava lista.
Prema tome, s obzirom na specifične ekološke uslove i
potrebe biljke, blagovremenim i pravilnim prihranjivanjem
mikroelementima i makroelementima može se u znatnoj meri
uticati na celokupan rast biljaka.
U toku proizvodnje rasada vlaga u zemljištu održava
se redovnim zalivanjem. U zavisnosti od slanja useva i temperaturnih
uslova, zalivanja se izvode svakih 3—5 dana sa
5—10 1 vode na m2. Međutim, broj zalivanja i količina vode
zavise i od stanja useva, pre svega od razvijenosti korenovog
sistema. Pošto je cilj proizvodnja rasada sa dobro razvijenim
bočnim korenčićima, to se racli forsiranja njihovog obrazovanja,
73
prema slanju useva, zaliva rede i sa manjom količinom
vode. Pored regulisanja količine vode, za bolje obrazovanje
bočnih korenčića od' posebnog je značaja prihranjivanje
vuksalom. Naša ispitivanja su pokazala da se pri prihranjivanju
vuksalom snažno razvijaju korenov vrat i bočni delovi
korena, što je preduslov za dobro ukorenjavanje prilikom
rasađivanja.
Specifični temperaturni uslovi i visoka relativna vlažnost
vazduha pogoduju širenju oboljenja, pre svega masovnijoj
pojavi »poleganja« rasada. Radi preventivne zaštite, počev
od faze nicanja, svakih 5—10 dana vrši se prskanje fungicidom
(cineb 0,5% ili ditan M-14 0,2%), a pri pojavi oboljenja
i svakih 3—4 dana. Pored prskanja, zaražene biljke treba
odmah odstranjivati iz plastenika.
Osam do deset dana pred sadnju počinje period »kaljenja
« rasada. Pri tome se plastenik intenzivno provetrava tokom
dana i noći uz smanjenje pa čak i prekid zalivanja. To
znači da se teži da se biljke što bolje priviknu na uslove spoljne
sredine, bez čega nema ni dobrog ukorenjavanja. U periodu
kaljenja biljke se mogu prihraniti 0,5°/o-tnim rastvorom
K2SO4. Ovo prihranjivanje ima za cilj da poveća otpornost
na niske temperature i stoga je značajno da se izvodi
pred kraj aprila, jer je to i vreme kada se u našim uslovima
javljaju niske temperature. Pozitivan uticaj ovakvog prihranjivanja
prikazan je u radovima istraživača u Mađarskoj
(Ha r a s t i, 1970), a potvrđen je u našim četverogodišnjim
proizvodnim rezultatima. Prema našim rezultatima, na primer,
ovako prihranjena paprika mogla je da bez oštećenja
podnese mrazeve od —2°C. Inače, ovim rastvorom se prihranjuje
i rasad kad je zbog nedovoljne kontrole uslova uspevanja
došlo do neželjenog izduživanja stabla. To prihranjivanje
ima značaja i za rast korenovog sistema, pre svega zbog prisustva
kalijuma.
74
Ako se primenjuju sve redovne mere nege, rasad proizveden
pod plastičnom folijom ima sve karakteristike kvalitetnog
rasada: čvrsto, zbijeno stablo, 6—10 listova, dobro razvijen
bočni korenov sistem.
PROIZVODNJA PARADAJZA
PROIZVODNJA PARADAJZA U STAKLENICIMA
Među povrtarskim kulturama koje se gaje u staklenicima
paradajz ima najvažnije mesto. U našoj zemlji ova kultura
zauzima približno polovinu ukupnih stakleničkih površina.
Podešavanje vremena proizvodnje
Proizvodni i finansijski rezultat u stakleničkoj proizvodnji
paradajza bitno zavise od rokova setve i prispevanja produkcije.
Vreme proizvodnje podešava se u odnosu na uticaj
sledećih faktora:
— klimatski uslovi regiona
— tražnja paradajza na unutrašnjem i spoljnom tržištu
— sezonske cene paradajza
— troškovi grejanja staklenika
Izrazite razlike u oblačnosti i osunčavanju, uporedo sa
razlikama u toplotnom režimu, predstavljaju bitnu osobenost
po kojoj se naši primorski rejoni i južni krajevi Makedonije
izdvajaju kao područja sa izuzetno pogodnim klimatskim
uslovima za ranu zimsku i zimsko-prolećnu proizvodnju.
Svetlost kao vegetacioni faktor pri gajenju paradajza u
staklenicima u toku zime jedino u našim primorskim oblastima
nije ograničavajući faktor, mada u periodu novembar
— decembar i na ovom području nema dovoljno svetlosti za
normalne vegetacione procese osetljivih kultura kao što je
paradajz.
U ostalim područjima naše zemlje znatna oblačnost i
nedovoljno trajanje sunčevog sjaja u toku pozne jeseni i rane
zime, u manjem ili većem stepenu, ometaju razvoj i plodonošenje
paradajza, što svakako treba imati u vidu prilikom
75
podešavanja vremena proizvodnje.
Intenzivnija tražnja svežeg paradajza u nas počinje krajem
zime i s proleća. Razlog tome su navike stanovništva da
zimi troši konzervisano povrće (jer je jevtinije). S porastom
standarda svakako će se men jati i ova navika.
Potražnja paradajza na tržištima severne Evrope dosta
je ujednačena u toku zimskog perioda te se postižu srazmerno
povoljne cene.
Razlike u ceni zimskog i prolećnog paradajza iz staklenika,
na našem tržištu, nisu dovoljno visoke, što ide u prilog
nešto kasnijoj proizvodnji koja se ostvaruje uz manje troškove.
U strukturi troškova, grejanje zauzima visoko mesto
(35—40%) i bitno utiče na rentabilnost proizvodnje. Zbog
toga ranu zimsku proizvodnju paradajza treba forsirali u
regionima s toplijom zimom (Primorje i južna Makedonija,)
i tamo gde se mogu koristiti jevtini ili besplatni izvori toplotne
energije prirodnog (geotermalne vode i zemni gas) ili
industrijskog porekla (termoelektrane, otpadne tople vode i
gasovi).
Tipovi proizvodnje. S obzirom na vreme setve i stasavanja
produkcije, u našem podneblju se mogu zasnivati sledeći
tipovi stakleničke proizvodnje paradajza:
— zimska (rana) proizvodnja i
— zimsko-prolećna (srednje rana) proizvodnja
Zimska proizvodnja se programira tako da glavni period
plodonošenja traje od decembra do maja. Preporučuje
se za toplije i sunčanije regione i za staklenike u kojima
se za grejanje koriste geotermalne vode ili jevtina otpadna
toplota iz industrije.
U zimsko-prolećnoj proizvodnji pretežni deo produkcije
(60—70%) ostvaruje se u maju i junu. Iz ove proizvodnje
postižu se visoki prinosi i odličan kvalitet plodova, jer
rane faze razvoja biljaka teku u znatno povoljnijim uslovima.
76
Fiziološki mlade biljke su snažnije, manje podložne bolestima
i intenzivnije reaguju na agrotehničke mere.
U zimskoj i zimsko-prolećnoj proizvodnji paradajz je
glavna kultura u stakleniku. Međutim, ova kultura može se
gajiti i kao prethodni, odnosno naknadni usev u staklenicima.
Na taj način mogu postojati:
— jesenja proizvodnja i
— prolećna proizvodnja
Ove dve proizvodnje obično imaju dopunski karakter i
zasnivaju se u manjem obimu. U prvom slučaju pretežni deo
prinosa ostvaruje se od novembra do januara, a u drugom
od maja do jula.
Sorte. Proizvodni i finansijski uspeh u ovoj, po mnogo
čemu specifičnoj proizvodnji bitno zavise od dobrog izbora
sorte. Među mnogim činiocima koji utiču na taj izbor posebno
su značajni sve rafiniraniji zahtevi tržišta u pogledu osobina
ploda, i specifični uslovi vansezonske proizvodnje, naročito
nedostatak svetlosti u periodu novembar — januar.
Osobine sorte, kao što su ranostasnost, sposobnost oplodnje
i zametanja plodova u klimatski nepogodnom periodu
godine, dugo trajanje plodonošenja, visoka rodnost, kvalitet
plodova, otpornost prema bolestima i druge, veoma su značajne
za određivanje početka i trajanja proizvodnje u stakleniku.
Iskustvo pokazuje da potrošači više obraćaju pažnju
na kvalitet plodova. Traže se okrugli, glatki, jarko obojeni
plodovi, ujednačene krupnoće. U evropskim zemljama sa dugom
tradicijom u stakleničkoj proizvodnji paradajza, postoji
izrazita orijentacija na sorte čiji plodovi imaju 2—3 semene
lože i prosečnu težinu 50—90 g. Najčešće imaju duge,
pravilne cvetne grančice, plodove ujednačene veličine i visoku
rodnost. Sada postoji duga lista takvih sorta i Fi hibrida
(tip moneymaker).
Među činiocima koji utiču na formiranje prinosa, količina
77
zametnutih plodova ima prvorazredni značaj. Odnos između
broja normalno zametnutih plodova i broja cvelnih
pupoljaka utoliko je niži ukoliko su uslovi vegetacije nepovoljniji.
Na lošu oplodnju i zametanje paradajza u staklenicima,
kao što je poznato, utiču mnogi faktori, a naročito nedostatak
svetlosti, neizbalansirana ishrana i loše zdravstveno
stanje (npr. virusna oboljenja) i dr.
Manje je, međutim, poznato da sposobnost zametanja
plodova ima genetsku osnovu, što znači da u tom pogledu
postoje razlike među sortama. Uopšte irzev, sorte sa krupnij
im plodovima imaju slabije zametanje.
Za staklenički uzgoj najpogodnije su sorte kompaktnog
rasta, s pribranim habitusom, kratkim listovima i skraćenim
internodijama. To omogućuje bolju cirkulaciju vazđuha u
usevu i veću gustinu biljaka. Sorte bujnog rasta su nepogodne
jer u uslovima poremećene ravnoteže između svetlosti i
temperature u zimskim mesecima, i obilne ishrane azotom,
dolazi do zagušenja useva i slabog zametanja. Ako se gaje
bujne sorte, gustina mora biti manja.
Veoma je važno da se odabiraju stakleničke sorte sa
intenzivnom fotosintezom, odnosno visokim sadržajem hlorofila,
što im omogućuje da dobro podnose nepovoljne svetlosne
uslove i što se ispoljava u boljem vegetativnom rastu i
zametanju plodova.
U stakleničkoj proizvodnji, bolesti paradajza često nanose
velike štete. Uopšte uzev, ove bolesti se teško kontrolišu
hemijskim i drugim merama zaštite. Zbog toga se čine izuzetni
napori da se stvore rezistentne sorte, mada u postojećem
sortimentu već postoje hibridi otporni na jednu ili više bolesti.
Nesumnjivo je da budućnost pripada isključivo sortama
koje poseduju višestruku otpornost prema bolestima.
Azis (Azes) je hibrid dosta snažnog rasta, ali s relativno
rehavim listovima. Plodne grančice su proste ili slabo razgranate,
78
a plodovi glatki, srednje krupni, pre zrenja umereno
i ravnomemo zeleni, sa dva, retko sa tri semena gnezda i debelim,
vodenastim perikarpom. Ranostasan, visokoprinosan,
otporan na Cladosporium. Pogodan za zimsku, zimsko-prolećnu
i prolećnu proizvodnju.
Ekstaz (Extase) je hibrid koji je po izgledu biljke i osobinama
ploda nalik na azis. Vrlo ran i prinosan, otporan na
Cladosporium, pogodan za zimsku i prolećnu proizvodnju.
Rivermun (Revermun) je ranostasan i visokorođan hibrid.
Plodovi su krupni, sa tri i više semenih gnezda, često
nepravilni i sa izraženom zelenom zonom oko čašice. Pogodan
za jesenju i prolećnu proizvodnju; otporan na Cladosporium.
Eurokros BB (Eurokros BB) je hibrid visokog rasta, s
nešto dužim internodijama i rehavim habitusom. Plodovi su
pre zrenja svetlozeleni i malo deformisani, odličnog ukusa.
Ranostasan i prinosan hibrid, otporan na Cladosporium, pogodan
za jesenju i prolećnu proizvodnju.
Bjuti (Beauty), hibrid sa nešto dužim internodijama i
listovima, usled čega ima manje kompaktan habitus. Plodovi
su pre zrenja umereno zeleni, bez zelene kragne, nalik na ekstaz.
Biljke su otporne na Cladosporium i vrlo rodne.
Monidor (Moneydor) je normalna sorta izvedena od veoma
poznate stakleničke sorte monimejker i odlikuje se ranijim
stasavanjem, boljim izgledom i ukusom plodova i nešto
većim prinosom.
Miltikros A 12 odlikuje se mesnatim, čvrstim, krupnim
plodovima sa 3—4 semene komore, i slabo izraženom zelenom
kragnom oko čašice. Pogodan za kasnu (prolećnu) proizvodnju;
otporan na Cladosporium, Verticillium i Fusarium.
Osim spomenutih u manjoj meri gaje se i drugi staklenički
hibridi (Exqise, Nemacross, Moncfadex, Suprema, Lucky
i dr.), a u novije vreme semenarske kuće iz zapadne Evrope
nude nove hibride, među kojima se zasad ističu Virase, Sonato
79
i drugi.
Naša i inostrana ispitivanja pokazuju da su holandske
stakleničke sorte zasad najpogodnije za zimsku proizvodnju
paradajza. Odlikuju se visokom rodnošću, a neke i ranim
stasavanjem. Među najranije spadaju ekstaz, azis, rivermun
i druge (v. tab. 11).
U staklenicima treba gajiti isključivo F( hibride. Već
sada ih ima mnogo, komercijalizovanih i u fazi eksperimenata,
a biće ih sve više. Time i pitanje izbora postaje sve složenije.
( U načelu, treba se odlučiti za one hibride koji se odlikuju
visokom rodnošću, ranim stasavanjem, dobrim zametanjem
plodova, krupnijim plodovima i otpornošću prema bolestima.
Tab. 11. Proscčni prinosi najpoznatijih stakleničkih sorti paradajza
(Murtazov i drugi, 1975)
ZIMSKA PROIZVODNJA
Gajenje rasada
Odgajanje dobrog i zdravog rasada za zimsku proizvodnju
paradajza je izuzetno značajan agrotehnički zadatak zbog
toga što se to čini tokom avgusta i septembra kada su u
našem podneblju dnevne temperature iznad a relativna vlažnost
vazduha ispod optimalnih potreba mladih biljaka. Osim
toga, ovaj period se podudara s vremenom kada u polju vegetiraju
usevi paradajza, paprike, krompira i duvana, sa kojih
se na rasad mogu da prenesu opasne bolesti i štetočine.
Na osnovu dugogodišnjeg iskustva i istraživanja u Bugarskoj
su izveli zaključak da je najbolje ako se rasad odgaja
u dobro provetravanim i zasenjenim staklenicima. Na
taj način se mlade biljke mogu uspešno zaštititi od izrazitih
kolebanja temperature, od kiše i zaraze. Istovremeno, biljke
se adaptiraju na stakleničke uslove i bolje podnose rasađivanje
na stalnom mestu.
Seme. Za setvu se upotrebljava samo dezinfikovano seme.
Dezinfekcija se obavlja potapanjem semena u rastvor organskih
80
živinih preparata. Ako se koristi preparat germizan,
seme se drži u 0,25%-tnom rastvoru oko 1 čas. Posle toga se
ispere, prosuši i potapa u 0,2%-tni rastvor kalijum-permanganata
u trajanju od 30 minuta, a zatim se dobro ispere u tekućoj
vodi. Neposredno pred setvu seme se zapraši preparatom
TMTD (7—8 grama na 1 kg semena). Za dezinfekciju semena
mogu se upotrebiti i drugi preparati. Pri tome je veoma
važno pridržavati se uputstva za primenu, kako ne bi došlo
do oštećenja semena.
Za 1 ha stakleničkog useva paradajza potrebno je 200—
250 g semena, kojim se zaseje površiia od 70 do 80 m2 leja.
Vreme i način setve. Setva se obavlja etapno između 15.
avgusta i 1. septembra.
Od blagovremeno pripremljene i dezinf i kovane zemljišne
smeše naprave se u stakleniku leje široke 100 cm, na razastrtoj
plastičnoj foliji, koja štiti rasad od bolesti i štetočina
iz zemlje. Sloj đubrevite smeše u lejama treba da bude
deblji (6—8 cm). Na površinu leje utisnu se plitke brazdice
pomoću daske — markera, na razmaku 4—5 cm. Semenke se
stavljaju u brazdicu na razmaku 1,5—2 cm. Seme se pokrije
slojem đubrevite smeše debelim 1,5—2 cm, pa se to lako utaba
daskom i dobro zalije.
Umesto u brazdice, setva se može obaviti i omaške na
ravnoj površini. Pre setve leja se obilno zalije, zatim se seme
pokrije đubrevitom smešom i ponovo zalije. Još bolje je da
se upotrebe specijalne ručne sejalice.
Zasejane leje iziskuju brižljivo negovanje. Radi obezbeđenja
optimalne vlažnosti za klijanje i nicanje leje se mogu
pokrivati natron-papirom, plastičnom folijom ili čistim asurama.
Međutim, ova mera nije obavezna ukoliko se redovnim
navodnjavanjem održava potrebna vlažnost supstrata.
Umesto u lejama, sejanci paradajza mogu se uspešno odgajiti
i u standardnim stakleničkim sandučićima (60x40x6 cm).
81
Sandučići se napune zemljišnom smešom, koja se malo
natisne daskom, a zatim obavi setva u brazdice koje se prethodno
utisnu daskom — markerom. Seme se pokrije istom
zemljišnom smešom kojom je ispunjeno sanduče, u sloju od
1,5 cm. Osim u redove, setva se može obaviti i omaške, pri
čemu se pazi da seme bude ravnomemo raspoređeno. Ovaj način
proizvodnje sejanaca naročito je pogodan kada su u pitanju
manje količine rasada.
U novije vreme se u mnogim zemljama setva obavlja
direktno u male kocke od presovanog supstrata. Za tu svrhu
upotrebljavaju se naročite mašine koje istovremeno prave presovane
kockice i zasejavaju ih. Treba očekivati da će, uporedo
s razvojem naše stakleničke proizvodnje, ovaj metod proizvodnje
rasada biti sve više zastupljen i u našoj zemlji, pogotovu
tamo gde su izgrađeni ili se grade veliki staklenički kompleksi.
Do nicainja semena u stakleniku treba održavati temperaturu
22—25 °C. Kad nikne približno polovina posejanih semenki,
temperaturu u toku dana treba sniziti na oko 20°, ako
je dan sunčan, a ako je oblačno, onda na 16—18°. Temperatura
u toku noći treba da bude 14—16°. Snižene tempera Ime
održavaju se oko nedelju dana, a zatim se ponovo povišavaju.
Tako se dobiju skladnije razvijene biljke. U daljem razvoju
sejanaca temperatura vazduha u stakleniku zavisi od jačine
sunčevog zračenja. Po sunčanom vremenu temperatura treba
da se održava između 22 i 26°, po oblačnom 18—22°, a noću
oko 16°.
Pikiranje. Sejanci se pikiraju kad počnu da razvijaju
2. stalni listić. U toj fazi lako mogu da se uoče i odbace besplodne
jedinke, tj. one biljčice koje istovremeno obrazuju dva
stalna listića. U nekih sorti može biti i do 30% takvih biljaka.
Neki autori preporučuju pikiranje u fazi kotiledonih listića,
ali takva praksa kod nas nije za preporuku pošto su u
to vreme temperature još visoke i suviše mlade biljčice teško
82
se primaju, pa mnoge uginu.
Sejanci se pikiraju u plastične saksije prečnika 10 em,
ili u presovane kocke iste veličine.
Plastične saksije su vrlo praktične. One su lake i trajne,
lako se njima manipuliše a zemlja se ne lepi za njihove zidove.
U njima se može odgajiti kvalitetan i dobro ožiljen rasad.
U zemljama sa razvijenom stakleničkom proizvodnjom
rasad paradajza se pretežno gaji u presovanim kockama, napravljenim
od prikladne smeše treseta, organskih materija,
peska i mineralnih đubriva. Proizvodnja ovih smeša ima karakter
industrijske proizvodnje, kao što je u nas npr. proizvodnja
građevinskog materijala. Odgajivači nabavljaju ove
smeše i od njih izrađuju presovane kocke različitih veličina
pomoću specijalnih mašina velikog radnog učinka.
Veoma je važan sastav smeše koja treba potpuno da
obezbedi potrebe biljke, kako u pogledu vazduha i vode, tako
i potrebe za hranljivim elementima (makro i mikroelementi).
Pri tome smeša ne srne biti zaražena bolestima, štetočinama i
korovima.
Smeša treba da bude takvog sastava da se dobiju presovane
kocke s dobrom kohezijom, tako da se prilikom manipulacije
ne raspadaju. Kocke treba da imaju odgovarajuće
udubljenje u koje se pikira mlada biljčica, ili da se u njega
smesti mala kockica s biljkom. Najzad, kocka ne srne imati
uglačane sirane, što bi sprečavalo prorastanje bočnih žila
kroz njene zidove.
Primena presovanih kocki u proizvodnji rasada veoma
je perspektivna jer omogućuje visok stepen mehanizacije ne
samo u proizvodnji rasada nego i u sadnji. Ova tehnika se
sve više širi u ćelom svetu, pa treba očekivati da će je i naši
odgajivači prihvatiti.
Široku primenu imaju i c e l u l o z n o - t r e s e t n e saksije,
u nas poznate kao džifi (Jiffy). One se proizvode industrijski
83
u različitim veličinama i oblicima. Prave se od specijalno
obrađene smeše treseta (75%) bogatog humusom, celuloze
(22%) i lako rastvorljivih mineralnih đubriva.
Pred pikiranje ove saksije se napune izabranim supstratom
i zaliju da se dobro ovlaže i supstrat i sama saksija. Ovlažene
zidove saksije lako probijaju korenove žile. Rasadnice
odgajene u njima sade se zajedno sa saksijom, koja se u zemlji
postepeno raspadne.
Celulozno-tresetne saksije, mada su veoma praktične,
imaju i neke nedostatke. Tako, ako su nedovoljno vlažne, gube
hranljivu vrednost, a koren je se teško probija kroz njihove
zidove. Primećeno je, isto tako, da je rasad u njima više
podložan gljivičnim oboljenjima u uslovima prevelike vlage
i viših temperatura.
Pikiranje treba obavljati u jutarnjim ili večernjim časovima.
Oko usađene biljčice treba dobro natisnuti zemljišnu
smešu, pri čemu se pazi da se ne povredi slabaoce. Posle pikiranja
biljčica se zalije i time se uspostavi čvrst dodir biljke
i zemljišnog supstrata.
Saksije ili kocke s pikiranim rasadom poredaju se na
podu staklenika, na plastičnoj foliji koja izoluje biljke od
moguće zaraze bolestima i štetočinama iz zemlje. Između nizova
saksija ostavljaju se staze široke 50—60 cm. Za proizvodnju
rasada neophodno je 8—10"/o ukupne stakleničke površine.
Rasad se dalje brižljivo nadgleda i neguje, redovno zaliva
i preventivno prska radi suzbijanja bolesti i štetočina. Po
sunčanom danu temperatura se održava oko 25°C, po oblačnom
18—20°, a noću 4—5° niža od dnevne.
Veoma je važno da se održava optimalna vlažnost supstrata.
Supstrat kojim su napunjene saksije ili od kojeg su
napravljene presovane kocke, pošto se sastoji od treseta, zgorelog
stajnjaka i peska, ima poroznu strukturu te se lako
ocedi i prosuši. Sem toga, u to vreme (avgust — septembar)
84
visoke temperature na površini saksija i narušeni vodni bilans
u biljkama mogu izazvati nekrozu tkiva na prizemnom
delu stabla, usled čega biljke kasnije uginu. Zbog svega toga
biljke treba zahvati gotovo svakodnevno.
Pravilno sastavljena smeša od koje se izrađuju presovane
kocke, ili kojima se pune plastične saksije, sadrži dovoljnu
količinu makro i mikroelemenala, što obezbeđuje odličan razvoj
rasada bez dopunskog prihranjivanja.
Rasad je stasao za rasađivanje kad mlade biljke razviju 5.
ili 6. list. To obično biva 45—50 dana posle setve.
Priprema staklenika
Obrada zemljišta. Obrada i priprema zemljišta zavisi od
njegovih osobina, sistema đubrenja, prethodne kulture, načina
dezinfekcije i dr. Veoma je važno da zemljište bude dobro
obrađeno, na dubinu 25—30 cm. Za osnovnu i površinsku
obradu koriste se odgovarajuća oruđa i traktori.
U novopodignutim staklenicima priprema zemljišta obično
se svodi na obilnije đubrenje organskim i mineralnim đubrivima,
i na nešto dublje oranje (do 40 cm). Dublje oranje
od uobičajenog primenjuje se periodično, jer korenov sistem
paradajza prodire dosta duboko. Istovremeno, s ovom dubljom
obradom i đubriva se unose na veću dubinu.
U slučajevima kada je zemljište u stakleniku teško, s velikom
količinom gline, oranje treba obaviti plugom koji prevrće
zemljište, uz odgovarajuće melioralivnc mere, kao što je
zaoravanje poluzgorelog stajnjaka, treseta, strugotine od čamovine,
hidratisanog kreča ili mlevenog krečnjaka. Ovakva
zemljišta se obrađuju na veću dubinu, 30—40 cm. Zaslanjeno
zemljište se ore pliće, da se ne iznose soli na površinu. Laka,
propusna zemljišta oru se duboko, ali bez prevrtanja orničkog
sloja. Posle osnovne obrade zemljište se obrađuje frez-mašinom.
Ako se za đubrenje koristi zgoreli stajnjak, treba ga rasturiti
posle osnovne obrade i frezovanjem izmešati u površinskom
85
sloju.
Za usev paradajza zemljište u stakleniku treba da je
slabo kiselo ili neutralno (pH = 6,5—7,0). Ako je jako kiselo,
vrši se kalcifikacija mlevenim krečn jakom.
Dezinfekcija. Dezinfekcija staklenika za ranu zimsku proizvodnju
paradajza obavlja se još u julu ili avgustu. Ova mera
se izvodi posle osnovne obrade i zaoravanja stajskog đubriva.
Veoma je važno da u zemljištu pre sadnje nema ostataka preparata
za dezinfekciju, jer njihovo naknadno deiovanje može
da izazove poremećaje u metabolizmu biljaka. Zbog toga
ovaj posao treba da se završi bar 20 dana pre rasađivanja.
Posle dezinfekcije zemljište se obrađuje rotovatorom ili
drugom sličnom mašinom, radi poboljšanja njegovih fizičkih
osobina. Sem toga, f rezo van jem se vrši mešanje đubriva sa
zemljom i omogućuje isparavanje zaostalih fumiganata.
Sredstva i metode dezinfekcije zemljišta i staklenika
opisani su u posebnom odeljku.
Đubrenje. Zemljište za gajenje paradajza u staklenicima
mora biti dobre strukture, izvanredno plodno i bogato lako
dostupnim hranljivim elementima.
Visoke doze azota uz male količine fosfora i kalij uma
deluju depresivno, a povoljan odnos azota i kalijuma podstiče
ranije stasavanje plodova. Utvrđeno je, isto tako, da velika
količina azota u zemljištu iziskuje i pojačano đubrenje kali
jumom.
U slučaju primene visokih doza organskih đubriva, posle
tretiranja zemljišta vodenom parom, ili ako je predusev bio
krastavac, treba izbegavati unošenje mineralnog azotnog đubriva
u prvo vreme posle rasađivanja. Prekomerno đubrenje
azotom podstiče vegetativni porast, usporava formiranje i
zrenje plodova, pojačava osetljivost biljaka prema bolestima,
podstiče pojavu zelene kragne oko peteljke ploda i zelenih

86
pega na plodovima. Višak azota, isto tako, pogoduje jačem
ispoljavanju
virusnih oboljenja. Prekomerno prisustvo azota
izaziva jako povijanje vršnih listova nadole, što ima za posledicu
zakašnjenje u plodonošenju.
Smatra se, inače, da je za primenu u staklenicima najpogodnija
nitratna forma azota, naročito u zimskom periodu,
kada je usled nedostatka svetlosti slaba fotosinteza. Đubriva
s amonijačnom i amidnom formom azota daju dobre rezultate
ako se primenjuju u vreme kada postoje optimalni uslovi
za vegetaciju paradajza. Amidna đubriva (ureja) primenjuju
se oprezno i u manjim dozama.
Fosfor povoljno utiče na zametanje i veličinu cvasti.
Slabo usvajanje fosfora može biti posledica niske temperature
zemljišta. Utvrđeno je, na primer, da pri temperaturi 14°C
biljke usvajaju fosfor dvostruko više nego pri 12°, a na 16° —
dvostruko više nego na 14". Vidi se da je, osim pravilnog đubrenja
fosforom, veoma važno da se temperatura zemljišta
održava bar na 15°. Znaci nedostatka fosfora su ljubičasta
ncrvatura listova, bledožuti cvetovi, sitni plodovi.
Potrebe biljaka za kalij umom naročito su velike u uslovima
nedovoljne osvetljenosti. Kalijum na izvestan način
kompenzuje oskudicu svetlosti. Biljke dobio obezbeđene ovim
elementom su snažnog rasta, dobrog zdravlja, s čvrstim, ravnomerno
sazrelim i ukusnim plodovima. Nedostatak kalijuma
poznaje se po hlorotičnim listovima, naročito na njihovom
obodu; kasnije se pojave mrke nekrotične pege.
Paradajz je veoma osetljiv na hlor, naročito pri oskudici
svetlosti, te zbog toga treba izbegavati primenu hlornih
kalijumovih đubriva.
Veoma je važna i snabdevenost stakleničkog zemljišta
magnezij umom. Nedostatak ovog elementa izaziva poremećaj
rastenja, opadanje kvaliteta plodova i povećanu osetljivost
87
prema botritisu. Zbog toga se preporučuje unošenje 300—
400 kg/ha magnezij umovog sulfata.
Za đubrenje se koriste organska i mineralna đubriva.
Organsko đubrivo, uglavnom poluzgoreli stajnjak, unosi se
u količini oko 100 t/ha. U novopodignuti staklenik unosi se
više stajnjaka — 150 do 200 tona po ha, zavisno od osobina
zemljišta. Ako je u istom stakleniku prethodni usev bio krastavac,
organska đubriva se ne unose, jer razložena slama i
unesena mineralna đubriva obezbeđuju dovoljne izvore hrane.
Osim stajnjaka može se koristiti treset.
Organski materijali (stajnjak, treset i dr.) u znatnoj meri
popravljaju fizička i hemijska svojstva zemljišta: poboljšava
se apsorpcija hranijivih elemenata, povećava se pufernost,
smanjuje opasnost od zaslanjivanja, poboljšavaju se
zemljišna struktura i vodni i vazdušni režim.
Sistem đubrenja za kulturu paradajza temelji se na rezultatima
analize količine hranljivih elemenata u zemljištu, s
jedne strane, i potrošnje biljaka, s druge. Na osnovu takvih
podataka izračunava se ukupna godišnja norma hranljivih
elemenata koju treba uneti u zemljište.
Potrošnja biljaka izračunata je na osnovu količine hranljivih
elemenata koju biljke iznesu iz zemlje u toku vegetacije.
To je tzv. izvorna norma đubriva za paradajz u staklenicima.
Ta izvorna norma predstavlja približnu količinu hranljivih
elemenata koju biljke iznesu sa 1 ha površine, uz prinos plodova
od 100 t/ha. Ona se kreće oko ovih vrednosti:
— 300 kg/ha N
— 450 kg/ha P205
— 600 kg/ha K20
Predviđa se, dakle, odnos N:P205:K20 = 1:1,5:2. Pri izračunavanju
stvarne količine đubriva koju treba uneti uzima
se u obzir snabdevenost hranljivim elementima, mehanički
sastav zemljišta i đubrenje stajnjakom.
88
Tab. 12. Snabdevenost zemljišta hranljivim materijama
Stepen
snabdevenosti
Slaba, ispod
Srednja
Dobra
Vrlo dobra
Obilna
Prekomerna
Toksična, iznad
Izvorna norma se primenjuje u slučajevima srednje i
dobre snabdevenosti. Ako je zemljište slabo snabdeveno, norma
se udvostručuje. Norma se nešto povećava i ako je zemljište
peskovito. Kad je zemljište vrlo dobro snabdeveno, izvorna
norma se svodi na polovinu, ili se ta količina unosi samo
prihranjivanjem, u malim količinama.
Izračunata ukupna norma umanjuje se za količinu hranljivih
materija koje se unesu stajnjakom, pri čemu se računa
da 1 tona stajnjaka sadrži približno 4—6 kg N, 3—4 kg
P205 i 6—7 kg K20.
Organska đubriva i pretežni deo ukupne norme fosfornog
i kalijumovog đubriva koriste se za osnovno đubrenje i
unose u zemljište pre sadnje, tj. prilikom osnovne obrade.
Za prihranjivanje se ostavlja samo 20% fosfornog i 40% kalijumovog
đubriva. Većina autora preporučuje da se za osnovno
đubrenje upotrebi samo 20—30% predviđene norme
azota, a ostatak u prihranjivanju. Azotna đubriva, po pravilu,
treba da se primenjuju kada postoje povoljni uslovi za fotosintezu.
Pri osnovnom đubrenju, organska i mineralna đubriva
treba pretežnim delom (oko 80%) zaorati do dubine 25 cm,
a ostatak izmešati u površinskom sloju.
Rasađivanje
Rani slaklenički usevi paradajza rasađuju se između 20.
89
septembra i 10. oktobra.
Sadnja se obavlja na baukove, ili na ravnu površinu.
Prvi način se primenjuje kad je zemljište teže ili vlažnije, ili
kad je nivo podzemne vode visok. Brazdanje površine i formiranje
banaka obavlja se neposredno pred sadnju.
Za sadnju na ravnoj površini zemljište se, najpre, na
pogodan način izmarkira.
Gustina sadnje je bitan elemenat tehnologije proizvodnje
paradajza. Veličina i oblik hranljivog prostora značajno
utiču na prinos i ranostasnost. Utvrđeno je da prinosi po jedinici
površine rastu s povećanjem gustine (do 1380 cm2 po
biljci), ali da kvalitet prinosa opada. U ređem sklopu prinos
po biljci je veći, a plodovi krupniji. Mnogi autori smatraju
da je najracionalnija gustina oko 4 biljke po m2, s razmakom
sadnje 85x30 cm.
Konfiguracija vegetacionog prostora opredeljuje se potrebom
da se maksimalno iskoristi površina, da se stvore najpovoljniji
uslovi osvetljenosti biljaka i da se izbegne njihovo
stradanje od pregrejavanja grejnim telima.
Međuredna rastojanja za paradajz u staklenicima s rasponom 3,20 m
Racionalan razmeštaj biljaka postiže se sadnjom u dvoredne
trake, s razmakom između traka 85 cm, između redova
u traci 70 cm, i rastojanjem biljaka u redu 35—40 cm. U staklenicima
s rasponom 3,2 m razmeštaju se 4 reda, tako da
krajnji redovi budu udaljeni od stubova nosača po 40 cm.
Može se saditi i po šemi 40 + 90 + 60+90+40 cm.
Staklenici s rasponom 6,40 m omogućuju primenu raznovrsnijih
šema sadnje. Jedan od prikladnih načina je sadnja
u 3 dvoredne trake i 2 pojedinačna reda, pri čemu se između
traka ostavlja razmak od 90 cm, a između redova u traci 60 cm.
U Bugarskoj se u ovakvim staklenicima primenjuju i
sledeća međuredna rastojanja: 70+55 + 80+70 + 90 + 70 + 80 +
+ 55 + 70. Može se postaviti i 8 redova na međusobnom razmaku
90
od 75 cm. U sva tri slučaja između biljaka u redu ostavlja
se razmak oko 40 cm. Za male staklenike pogodna šema
sadnje je 75x35 cm.
Rasad odgajen u saksijama treba pred sadnju obilno zaliti;
rasad u presovanim kockama ne treba zahvati neposredno
pred sadnju. Nekoliko dana pre sadnje biljke se oprskaju
Međuredna rastojanja za paradajz u staklenicima s rasponom 6,40 m
0,5°/o-tnom bordovskom čorbom. Biljke se sade na dubinu oko
15 cm, tj. do prvog lista. Ako je temperatura zemljišta ispod
12°C, valja uključiti grejanje 2—3 dana ranije da se zemljište
zagreje. Odmah posle sadnje svaku biljku treba zaliti, pri
čemu se pazi da se ne okvasi korenov vrat biljke. Zalivanje,
ukoliko to bude neophodno, valja ponoviti na isti način posle
4—5 dana, jer se ne srne dopustiti da tek rasađene biljke
pate od suše.
Ne ga useva
Odmah posle rasađivanja u stakleniku treba stvoriti uslove
za brzo primanje biljaka i obrazovanje snažnog korenovog
sistema, što će mnogo doprineli da uspešnije podnesu nepovoljne
uslove u periodu novembar — januar. Dobro ukorenjene
biljke bolje će iskoristi ti jesenje sunčane dane i uspeti
da razviju 4—5 cvasti, tako da berba započne već u decembru.
Temperaturni režim. Održavanje povoljnog temperaturnog
režima je od bitnog značaja. Temperatura vazduha u stakleniku
stoji u najužoj vezi s intenzitetom svetlosti. Najkritičniji
period u ranoj stakleničkoj proizvodnji paradajza je
od novembra do januara, kada ima malo sunca i kada su dani
kratki. Tada se temperatura održava na donjoj granici biološkog
optimuma. Više temperature u to vreme, naročito tokom
noći, štetnije su od nižih.
Kasnije, u vreme plodonošenja temperatura se održava
blizu optimalnih vrednosti za ovu biljnu vrstu.
Temperaturni režim u zemljištu može se poboljšati okopavanjem
91
međurcdnog prostora, zalivanjem mlakom vodom i
spuštanjem grejnih cevi, ako takva mogućnost postoji, blizu
površine zemljišta.
Odriavcuije vlage. Navodnjavanje paradajza se podešava
prema fazi razvoja biljaka i vremenskim uslovima u toku
vegetacije. U staklenicima gde nema opreme za kontrolu vlažnosti
zemljišta potreba za navodnjavanjem utvrđuje se posmatranjem
biljaka i proveravanjem vlažnosti rukom.
Kada biljke dobiju tamnozelenu boju, kada je zemljište
u površinskom sloju dosta suvo i kad pojedine biljke po sunčanom
vremenu u podnevnim časovima lako svenu, očigledno
je da usev treba zaliti.
U prvo vreme, od novembra do januara, zalivanja su
reda a zalivna norma niža (do 200 m3/ha). Kasnije, kad počne
plodonošenje i nastane toplije vreme, zaliva se svakih 5—10
dana, uz zalivnu normu 350—400 m3/ha.
Za zalivanje, po mogućstvu, treba odabrati simčan dan
i obaviti ga u prepodnevnim časovima. Temperatura vode treba
da bude 20—25°C, što je naročito važno pri zali van ju tokom
zimskih meseci.
r> 1 1 J • it • i ii
Posle svakog navodnjavanja staklenik se mora dobro
provetriti da bi se izbeglo prekomerno povećanje vazdušne
vlage. Ponekad, rano s proleća, dok se biljke još nisu prilagodile
promenama sredine, usled prevelike transpiracije vrhovi
biljaka i listova venu, zbog čega vrlo često vrhovi listova
prigore. U tom slučaju dobro je da se poveća relativna
vlažnost vazduha orošavanjem biljaka i umerenim provetravanjem.
Uvenulost biljaka može se sprečiti i zasenjivanjem
staklenika. Za tu svrhu u Bugarskoj se koristi suspenzija napravljena
od 10 kg brašna, 10 kg gašenog kreča i 100 1 vode.
U savremeno opremljenim staklenicima zalivanje se
obavlja putem vodovodne instalacije. Pri tome se voda može
92
zagrejati do potrebne temperature.
Navodnjavanje se vrši zalivanjem u brazdice crevom,
ili orošavanjem. Poslednja istraživanja pokazuju da je za
navodnjavanje
paradajza i drugih stakleničkih kultura najpogodniji
sistem »kap po kap«. U novije vreme sve manje se primenjuje
navodnjavanje crevom, a sve više sistem kapanja.
Zalivanje crevom u brazdice primenjuje se samo u kasnu
jesen i zimu, kada postoje teškoće s provetravanjem i
opasnost od gljivičnih bolesti usled prekomerne vlage. Međutim,
ako je gajena sorta otporna na bolesti, a staklenik ima
efikasnu ventilaciju, može se i tada primeniti orošavanje.
Kasnije, počev od marta, pošto se uklone donji listovi
na biljkama, cevi za navodnjavanje se spuste na 30—40 cm
iznad površine tla, pa se redovno navodnjava orošavanjem.
Jedna zalivna cev se provodi između redova u traci tako da
istovremeno zaliva oba reda.
Interval između dva uzastopna zalivanja i veličina zalivne
norme zavise od fizičkih osobina zemljišta i zdravice, meteoroloških
prilika i stanja biljaka. U vreme masovnog plodonošenja
vlaga u zemljištu treba da se održava na nivou 75
—80% od maksimalnog vodnog kapaciteta zemljišta.
Stepen vlažnosti vazduha u stakleniku je od bitnog značaja
za normalno rastenje i razviće biljaka. Suv vazduh ometa
rastenje biljaka i pogoršava kvalitet plodova. Previsoka
vlažnost vazduha otežava oplodnju cvetova i podstiče pojavu
gljivičnih oboljenja. Optimalna vlažnost vazduha za uspevanje
paradajza u staklenicima je oko 65%. Vlažnost vazduha
se koriguje provetravanjem i kvašenjem stakla, staza i biljaka.
Relativna vlažnost vazduha meri se higrografom ili psihrometrom.
Prihranjivanje. Sistem prihranjivanja paradajza utvrđuje
se zavisno od fizičkih osobina i snabdevenosti zemljišta
hranljivim elementima, unesenih količina đubriva pri osnovnom
93
đubrenju, kao i od uzrasta i stanja biljaka.
Uopšte uzev, na lakom, ocednom zemljištu paradajz se
u zimskom periodu pohranjuje svakih 15—20 dana, a kasnije,
u toku intenzivnog plodonošenja, svakih desetak dana. Na
težem, nedovoljno ocednom zemljištu prihranjivanja su reda,
u vremenskim intervalima 10—15 dana dužim nego u prethodnom
slučaju.
Većina autora preporučuje da se na zemljištu bogatom
humusom prvo prihranjivanje azotom (5 g čistog azota na m2)
izvede tek pošto biljke obrazuju tri-četiri cvetne grančice, a
poslednje kada počne da cveta poslednja cvast. Kalijumova
đubriva se dodaju 2—3 puta po 10 g aktivne materije na n r .
Visoke doze azotnih đubriva, naročito u prvim fazama
vegetacije, izazivaju bujan rast i uvijanje vršnih listova naniže.
Kad se pojave takvi simptomi, treba prekinuti davanje
azota. Naprotiv, ako su vršni listovi sveliozeleni, a vrh stabla
tanak, valja povećati ishranu azotom.
U periodu intenzivnog razvoja za prihranjivanje se koriste
složena NPK đubriva formule 1:1:1,5 u dozi 20—30 g
đubriva po m2 za jedno prihranjivanje. Za vreme plodonošenja
odnos elemenata se menja u korist azota (2:1:1), a doza
ostaje ista.
Navedene norme su orijentacionog karaktera. Po pravilu,
količina i sastav đubriva utvrđuju se na osnovu analize
količine pojedinih hraniva u zemljištu (brzim metodama) i
folijarnom dijagnozom. Količina azota u zemljištu ne treba
da prelazi 30 mg na 100 g zemlje.
Uopšte uzev, za jedno prihranjivanje potrebno je prosečno
300 kg NPK đubriva po hektaru. U prošeku, prihranjivanje
se obavlja svakih 15 dana.
Način prihranjivanja. U savremeno opremljenim staklenicima
biljke se prihranjuju rastvorima mineralnih đubriva
putem instalacije za navodnjavanje. Prihranjivanje se izvodi
94
istovremeno sa zalivanjem useva. Time se postiže ne samo
ekonomičnost rada nego i povećanje efektivnosti prihrane,
jer se đubrivo ravnomernije rastura i brže dejstvuje. Za ovakav
način prihranjivanja najpogodnija su tečna mineralna
đubriva, ili čvrsta ali lako rastvorljiva, kao što su KAN, kalijum-
nitrat, kalijum-sulfat, dvojni ili trojni superfosfat i si.
Za ubacivanje rastvorenih đubriva u instalaciju za navodnjavanje
postoje posebno ugrađeni uređaji s odgovarajućim mernim
instiaimentima.
U prvo vreme koriste se rastvori niže koncentracije
(0,1%), a kasnije, s proleća, jači rastvori (0,20 do 0,25%).
U novije vreme, uporedo s osnovnim elementima, biljke
se povremeno prihranjuju i mikroelementima.
Ako je zemljište suviše vlažno, ili ako nema mogućnosti
za unošenje đubriva u vidu rastvora, prihranjivanje se obavlja
rasturanjem suvih đubriva, a zatim se zemljište prekopa.
Praktikuje se i folijarno prihranjivanje. Ono je naročito
korisno kada zbog niske temperature i nedovoljno svetlosti
biljke nisu u stanju da iz zemljišta usisavaju dovoljnu količinu
mineralnih materija. Ogledima je utvrđeno da rastvor
za folijarno prihranjivanje treba da ima napon ispod 1 atm.,
tj. ne srne da sadrži više od 1,8 g amonijum-nitrala na litar
vode, 2 g amonijum-sulfata i 5 g kalijurn-sulfata na litar vode.
Poboljšanje zametanja. Odgajivači ranog paradajza u
staklenicima imaju velike probleme sa zametanjem plodova.
Građa cveta biljke paradajza omogućuje samooprašivanje. Međutim,
ako usled nepovoljnih uslova sredine procesi oprašivanja
i oplodnje budu poremećeni, plod se neće obrazovati,
ili će se razviti kržljavi zametak koji obično otpadne, ili ostane
sitan. Rezultat svega toga su niski prinosi i vrlo loš kvalitet
plodova. Ova pojava je naročito izražena u periodu od
novembra do januara kada nema dovoljno svetlosti. Međutim,
utvrđeno je da, pored nedostatka svetlosti, na intenzitet ove
95
pojave utiču i drugi faktori: niska temperatura zemljišta, visoka
vlažnost vazduha, preniska ili previsoka temperatura
vazduha u vreme cvetanja, oštra kolebanja temperature u stakleniku,
prekomerna i neizbalansirana ishrana azotom i drugo.
Izgleda da na slabu oplodnju i zametanje, osim oskudice
svetlosti, najviše utiče nedovoljna temperatura zemljišta
koja ometa normalnu apsorpciju fosfora. U Holandiji su utvrdili
da se usvajanje fosfora od strane biljaka izrazito smanjuje
s opadanjem temperature zemljišta. Poznato je, međutim,
da fosfor ima veliku ulogu u odvijanju generativnih procesa,
tj. u formiranju cvasti i cvetova i oplodnji. Temperature
zemljišta ispod 15°C u znatnoj meri umanjuju aktivnost
korena, a time i apsorpciju fosfora. Usled toga dolazi do narušavanja
normalne mineralne ishrane i fizioloških procesa u
biljkama, kao i do znatnih poremećaja u formiranju i razvoju
generativnih organa.
U periodu novembar — januar u našim staklenicima zemljište
je za 2—3° hladnije od donje granice temperaturnog
optimuma za paradajz (15°C). U to vreme je i najveća oskudica
svetlosti. Time se može objasniti izrazit poremećaj u formiranju
cvasti i cvetova u tom periodu.
Slabo zametanje može se u izvesnom stepenu poboljšali
umešnorn kombinacijom provetravanja, grejanja i navodnjavanja.
Najefikasnija mera za uspešno poboljšanje zametanja
plodova jeste tretiranje biljaka stimulatorima rasta, tzv.
fitohormonima.
Za sada se za tu svrhu najviše koristi preparat
lomatin, koji se proizvodi i u našoj zemlji. Upotrebljavaju se
rastvori koncentracije 0,6—0,8% (6—8 cern preparata na litar
vode). Bolji efekt se postiže ako se tretiranje obavlja u jutarnjim
časovima.
Tretiraju se samo cvetne grančice, prskanjem pulverizatorima
ili potapanjem u rastvor. Potapanje je zametnije, ali
96
efektivnije. Cvetna grančica, na kojoj su se već rascvetali prvi
cvetovi, zamoči se u rastvor i odmah lako strese, tako da na
njoj ne ostanu krupne kapi rastvora. Ako se cvasti prskaju,
treba nastojati da se na njima obrazuje fina rosa, a ne krupne
kapi.
Tretiranje se ponavlja svakih 3—5 dana, zavisno od tempa
iscvetavanja. Ovaj tretman se sprovodi od decembra do
februara, kada je cvetanje usporeno, a opadanje cvetova i
zametaka vrlo izraženo.
Negativna strana primene fitohormonskih sredstava ispoljava
se u rebrastim deformacijama plodova, javljaju se šupljine
u semenim komorama, u kojima obično nema semena,
a placenta ostane zelena. Ova pojava je naročito izražena kad
su temperature u stakleniku nedovoljne.
Opadanje cvetova i zametaka paradajza javlja se i kada
postoje skoro svi uslovi za normalno cvetanje i zametanje.
Cesto je tome uzrok odsustvo strujanja vazduha i potpuno
mirovanje biljaka, što otežava oslobađanje polena iz prašnika.
Radi podsticanja oprašivanja primenjuje se vibriranje
cvasti specijalnim vibratorima. Veoma dobri rezultati se postižu
kombinacijom tretiranja cvetova hormonskim preparatima
i vibriranja.
Ako se ne raspolaže vibratorima, dobri rezultati se postižu
lupkanjem žica za koje su privezani kanapi, čime se
izaziva potresanje biljaka. Ovaj postupak je efikasan ako se
izvodi po sunčanom vremenu i kad je relativna vlaga vazduha
niža. To se čini između 9 i 10 časova.
Vezivanje i pbiciranje biljaka. Rani slaklenički usevi paradajza
gaje se na jedno stablo. Biljke se održavaju u vertikalnom
položaju uvijanjem kanapa oko njih. Donji kraj kanapa
zaveže se za prizemni deo biljke na oko 20 cm iznad zemljišta,
a gornji za žicu zategnutu iznad svakog reda biljaka.
Kako biljka raste, tako se oko nje spiralno uvija kanap, sve
97
do žice.
Bočni izdanci se redovno pinciraju i time stvaraju povoljniji
uslovi za fotosintezu i narastanje plodova. Ne treba
dozvoliti da ovi lastari izrastu više od 6—7 cm. Pričvršćivanje
uz kanap i pinciranje biljaka obolelih od virusnih bolesti vrše
se odvojeno da se zaraza ne prenese na zdrave biljke.
S proleća, kad se aktivni procesi rasta biljaka pomaknu
visoko, prema vršnim delovima biljke, donji listovi sve
više gube značaj u ishrani lista zbog toga što su jako zasenjeni,
fiziološki ostareli, ili povređeni prilikom mnogobrojnih
manipulacija oko biljaka. Zato se periodično, svakih 10—15
Usev paradajza u stakleniku
dana, odstranjuju po jedan ili dva najniža lista, te tako poboljšavaju
svetlosni uslovi i provetravanje, a istovremeno
podstiče razvoj gornjih delova biljke. Uklanjaju se celi listovi,
a ne samo njihovi vršni delovi.
Listovi se odstranjuju do visine plodne grančice na kojoj
je započela berba plodova. Nedovoljno odrasli plodovi,
ostavljeni na ogoljenom stablu, ne mogu da dostignu standardnu
veličinu, i kasnije omekšaju.
Odstranjivanje donjih listova treba da bude propraćeno
prskanjem fungicidima, da se tako onemogući prodiranje zaraze
kroz ozleđena mesta. Najbolje je da se listovi uklanjaju
u vreme kad je relativna vlaga u stakleniku niža.
Biljke paradajza odgajene kao rani zimski usev dugo
vegetiraju i do kraja plodonošenja razviju stabla duga više
od 3 m, sa oko 20 plodnih grančica. Kad nad rastu visinu žice,
stabla se dalje mogu voditi i pričvršćivati na više načina:
špalirno, na svod, lepezasto, usmeravanjem naniže, ili spuštanjem
kanapa.
Stabla se vode na špalir lako što se usmeravaju niz žicu
i vezuju za nju. Tako se obrazuje venac od stabala, listova i
plodnih grančica. Nepovoljno je to što se u vencu stvaraju
98
nepovoljni uslovi provetravanja i osvetljenja.
Za lepezasto vođenje biljaka neophodno je da se iznad
glavne žice zategnu, jedna iznad druge, još dve žice na međusobnom
razmaku od 20 cm. Prva biljka se vodi niz najnižu
žicu, druga niz srednju, treća niz najvišu, četvrta niz' najnižu,
itd.
Za vođenje na svod potrebno je da se iznad širih međurednih
prostora, koji se, inače, koriste kao staze, zategne još
po jedna žica, na nešto višem nivou od onih za koje su privezani
kanapi. Biljke iz dva susedna reda prebacuju se preko
ove žice i tako obrazuju krovoliku nadstrešnicu. Ovaj način
obezbeđuje dobro provetravanje, ali usled zasenjivanja listovi
ispod svoda brzo požute i opadnu. Osim toga, kao i kod
lepezastog načina, potrebno je postavljanje dopunskih žica.
Pogodniji i jevtiniji način gajenja je usmeravanje biljaka
naniže. Kad izrastu do žice, stabla se usmeravaju naj pre
horizontalno, dok pređu 2—3 biljke, a zatim se puštaju da
vise pod izvesnim uglom, da se ne prelome.
Dobri rezultati se postižu i spuštanjem kanapa. Kad
biljke dostignu žicu, kanap se povremeno i postepeno opušta
i biljke se smiču naniže. Spuštanje stabala počinje kada su
2—3 najniže plodne grančice obrane, a donji listovi uklonjeni.
Na visini oko 40 cm iznad zemlje duž redova se zategne manila
koja ograničava spuštena stabla da poležu na staze. S
proleća, početkom marta prestaje se sa spuštanjem kanapa, a
stabla se dalje vode i pričvrščuju na venac i usmeravaju
naniže.
Na dinamiku zrenja, ukupan prinos i krupnoću plodova
znatno utiče dekapitacija biljke (zakidanje vrha). Ta mera se
sprovodi oko 50 dana pre planiranog roka završetka berbe.
Zakidanje vrha omogućuje da plodovi na poslednjoj plodnoj
grančici brže dostignu normalnu veličinu i sazru do određenog
roka.
99
Ranije se uklanja vrh u slabije razvijenih ili obolcl i 11
biljaka. Raniji ili kasniji prekid plodonošenja utvrđuje se
zavisno od mogućnosti plasmana produkcije u određeno
vreme.
Vito sanitarne mere. U tehnologiji gajenja paradajza izvanredno
važnu ulogu ima zdravstvena zaštita useva. Najvažnije
profilaktičke mere jesu: dezinfekcija staklenika, zemljišta,
semena i inventara, ograničenja pristupa ljudi, životinja
i mašina u staklenik i si. Od posebnog značaja je održavanje
optimalne mikroklime u stakleniku i gajenje otpornih sorti.
Berba i prinosi
Berba plodova paradajza odgajenog u jesensko-zimskom
periodu počinje od sredine decembra. U normalnim uslovima
berba se završava krajem juna, i do tog vremena ubere se
prosečno 95—100 t standardnih plodova po hektaru.
Ukupan prinos i količina stasalih plodova u pojedinim
etapama plodonošenja u velikoj meri zavise od sorte, kao što
se vidi iz tabele 14. Podaci o količini ubranih plodova u pojedinim
mesecima, mada dobijeni u Bugarskoj, mogu se smatrali
karakterističnim i za našu stakleničku proizvodnju, s
obzirom na sličnost podneblja i tehnologije. Znatno smanjenje
prinosa u februaru objašnjava se time što se u to vreme
beru plodovi sa cvetnih grančica koje su se obrazovale u novembru;
na njima se zametne najmanji broj plodova, koji
su uz to i sitniji.
Plodovi se beru kada dostignu slepen zrelosti koji je ugovoren
s kupcem. Za udaljena tržišta, kad transport traje dugo,
plodovi se beru znatno pre nego što dostignu upotrebnu
zrelost.
Sortiranje po s tepenu zrelosti i krupnoći, pakovanje, ambalaža,
brzina i kvalitet transporta i dr. bitno utiču na tržišnu
vrednost i prodajnu cenu paradajza.
•
100
ZIMSKO-PROLEĆNA PROIZVODNJA
Proizvodnja rasada. Pre svega, treba se opredeliti za sorte
paradajza koje su rodne, ranostasne i otporne prema bolestima.
Veoma su pogodne sorte s nešto krupnijim plodovima.
Setva se obavlja početkom oktobra. Rasad se proizvodi
u staklenicima, u odeljcima koji su više izloženi suncu i ko
ji imaju pojačanu grejnu instalaciju (za proizvodnju rasada
potrebno je približno 8—10% ukupne površine pod staklenicima).
Sejanci se gaje u sandučićima ili na lejama napravljenim
od dezinfikovanog zemljišnog supstrata. Pogodna đubrevita
smeša može se napraviti od 2 zapreminska dela dobro
zgorelog stajnjaka, 1 dela zemlje, 1 dela treseta i 1/2 dela
rečnog peska. Leje treba da su uzdignute, a supstrat izolovan
od zemlje plastičnim folijama. Seje se 2 g semena po 1 m2.
Pošto se rasadna faza odvija pod nepovoljnim svetlosnim
uslovima, treba obratiti pažnju na temperaturni režim.
Do nicanja se održava temperatura 23°C, posle toga 18—20",
a noću 15—16°.
Rasad se pikira u plastične saksije promera 10 ili 12
cm. Ako se upotrebljavaju pojedinačne džifi saksije, prostor
između njih treba ispuniti zemljom da se saksije ne suše. Saksije
s pikiranim rasadom postavljaju se na plastične folije,
rastavljeno, tako da ih na 1 m2 bude oko 30. Ako su bile poredane
jedna do druge, posle 3 nedelje od pikiranja saksije
treba razmaknuti.
Saksije se pune zeml jišno-đubrevilom smešom sličnog
sastava kao za proizvodnju sejanaca. Kasnije se u saksije dosipa
đubrevita smeša ili dobro zgoreli stajnjak.
Dva-tri dana posle pikiranja temperatura se održava na
22°C danju i 18—20° noću. Posle toga noćna temperatura treba
da je 12—14°.
Priprema, zemljišta, i rasuđivanje. Zimsko-prolećni paradajz
rasađuje se početkom decembra. Do tog vremena u stakleniku
101
se obično odgaja neki predusev, npr. salata, keleraba
i dr., ili kultura za zelenišno đubrenje. Površina mora biti oslobođena
preduseva 10—15 dana pred sadnju.
Posle skidanja preduseva vrši se osnovno đubrenje i obrada
površine. Upotrebljava se zgoreli ili polurazloženi stajnjak.
Količina organskih i mineralnih đubriva utvrđuje se
prema stepenu snabdevenosti zemljišta osnovnim hranijivini
elementima.
Priprema obuhvata i mere koje se preduzimaju radi poboljšanja
toplotnog režima u zemljištu. Između ostalog tome
doprinosi unošenje većih količina stajnjaka i treseta.
U nekim zemljama se u tu svrhu koristi slama koja je
prethodne godine bila rasturena između biljaka paradajza
kao mulč. Slama se zaore odmah posle skidanja useva, pri
osnovnoj obradi.
Poboljšanje fizičkih osobina zemljišta, a time i toplotnog
režima, može se ostvariti unošenjem inertnih materijala
kao što su vermikulit, penasti ili sunđerasti plastični materijali
i si. Upotrebu ovih materijala ograničava njihova relativno
visoka cena, ali oni u velikoj meri doprinose trajnom poboljšanju
fizičkih svojstava zemljišta.
Najzad, u novije vreme ima sve više pokušaja da se
paradajz u staklenicima gaji na balama slame, kao krastavac.
Radi zagrevanja zemljišta do neophodne temperature,
staklenik se pre sadnje zatvori pa se uključi grejna instalacija,
a zatim se zemljište obradi frezom na dubinu 15—20 cm.
Ako je zemljište nedovoljno zagrejano, izbrazda se na predviđeni
međuredni razmak pa se brazde nali ju vodom zagrejanom
na 50—60°C. Zemljište se može smatrati dovoljno toplim
ako na dubini od 10 cm ima temperaturu iznad 16°.
Posle nekoliko dana, kad zemljište provene, pristupa se
sadnji. Biljke se sade pliće nego u ranoj proizvodnji, do prvog
lista.
102
Veoma važan činilac je starost rasada. Stariji rasad se
teže prima i prva cvetna grančica vrlo slabo zameće. Rasad
u saksijama rasađuje se pre nego što počne da cveta. Najbolje
je da se biljke rasade u fazi razvoja 5. — 6. lista.
Odmah posle sadnje biljke se pojedinačno zaliju mlakom
vodom temperature 25—28°Ć. Treba voditi računa da se prilikom
ovog i nekoliko sledećih zalivanja ne kvasi suviše osnova
stabla, niti da se zemlja oko stabla jače sabije.
Gustina sadnje i raspored biljaka isti su kao pri gajenju
ranih zimskih useva.
Nega useva. Biljke se neguju na sličan način kao i one
iz jesensko-zimske proizvodnje. Održava se odgovarajući režim
dnevnih i noćnih temperatura, obezbeduje se obilna ishrana
i vlažnost zemljišta i vazduha, biljke se štite od bolesti
i štetočina, pinciraju se, tretiraju stimulatorima rasta, ltd.
Do primanja biljaka temperatura se danju održava na
22—25°C, a noću oko 20°. Kasnije se noćna temperatura snižava
na 16—17°. U decembru i januaru po sunčanom danu
temperatura se održava na 20—22°, a po oblačnom 18—20°.
Noćna temperatura posle sunčanog dana treba da bude 15—
16°, a posle oblačnog dana 12—13°. Od februara pa nadalje
održavaju se optimalne dnevne i noćne temperature navedene
za zimsko-prolećne useve. Radi sprečavanja štetnog delovanja
visokih temperatura u maju, junu i julu useve treba zaseniti
prskanjem stakla.
Posebna pažnja posvećuje se održavanju vlage zemljišta
na nivou 70—80% vodnog kapaciteta. Čestina navodnjavanja
i količina vode za jedno zalivanje zavise od sistema navodnjavanja,
faze razvoja biljaka, osobina zemljišta i dr. Neophodno
je obaviti približno 25 navodnjavanja, uz ukupan
utrošak vode 3500—4000 m3 po ha. U periodu od oktobra do
marta usev se navodnjava svakih 10—15 dana, a kasnije svakih
5—6 dana. Ukoliko se primenjuje kišenje, pod pritiskom
103
od 2 atm. za 1 minut izlije se 1 litar vode na 1 m2 . Ako se
koristi sistem kapanja, navodnjavanja se obavljaju često, svaka
2—3 dana, manjim količinama vode (20—25 m3/ha).
Berba počinje u martu, kada se ubere oko 5 t/ha, i završava
se početkom jula. Do tog vremena može se ostvarili
prinos od oko 100 tona po ha.
PROLEĆNA PROIZVODNJA
U zavisnosti od programiranog sistema eksploatacije
staklenika, paradajz se može odgajiti kao kasni, prolećni usev.
Pre toga, na istoj površini odgaja se salata, krastavac ili
koji drugi predusev, ili rasad.
Kasni staklenički paradajz sadi se obično krajem januara
ili početkom februara, odnosno posle likvidacije prethodne
kulture. Zavisno od toga, selvu rasada treba obavili, blagovremeno,
oko 2 meseca ranije.
Za ovu proizvodnju koriste se rane i pri nosne sorte, s
nešto krupnijim plodovima. Prema našem iskustvu dobre rezultate
daje hibrid rivermun i neki drugi.
Gustina sadnje je veća: 60 cm između redova i 30 cm
između biljaka u redu. Međuredno rastojanje može biti, čak,
samo 50 cm.
Prva berba pada oko 10. aprila, a plodonošenje traje
do sredine jula. Zavisno od planiranog roka prekida berbe,
treba blagovremeno zakinuti vrhove biljaka (oko 50 dana
ranije).
S obzirom na povoljnije uslove i veću gustinu biljaka, iz
ove proizvodnje može se ostvariti prinos oko 100 t/ha.
•
JESENJA PROIZVODNJA
U nekim zemljama praktikuje se jesenja proizvodnja
paradajza u staklenicima, u svojstvu pretkullure, posle koje
se ponovo gaji prolećni usev paradajza, krastavac ili neki
drugi usev.
104
Sadnja se obavlja prvih dana septembra. Do vremena
kada nastanu nepovoljni vremenski uslovi, biljke obrazuju
snažan korenov sistem, a cvetanje na prvih 4—5 plodnih grančica
protekne normalno. Radi ograničenja vegetativnog razvoja,
koji u nepovoljnim klimatskim uslovima ima prevagu
nad reproduktivnim procesima, biljkama se zakinu vrhovi iznad
4. ili 5. cvetne grančice, a bočni izdanci se redovno pinciraju.
Pretežni deo produkcije iz ove proizvodnje pristiže tokom
decembra i januara. U to vreme životni procesi biljaka
svode se uglavnom na dozrevanje već formiranih i naraslih
plodova.
Za ovu proizvodnju koriste se ranostasne sorte kao u
kasnoj prolećnoj proizvodnji. Slična je i gustina biljaka.
U našoj klimi javljaju se mnogi agrotehnički i ekonomski
problemi u vezi s ovakvim načinom proizvodnje paradajza
u staklenicima. Po svemu sudeći ova proizvodnja može bili
interesantna i za naše odgajivače, ali je neophodno da se
sprovedu odgovarajuća naučna istraživanja i praktična proveravanja
tehnoloških i ekonomskih efekala.
Vreme proizvodnje
Paradajz je jedna od najznačajnijih kultura koja se
gaji u plastenicima. Vreme proizvodnje zavisi od regiona uzgoja
i mogućnosti grejanja plastenika. U južnim regionima
naše zemlje proizvodnja je ekonomičnija s obzirom na manje
potrebe za zagrevanjem. Stoga se paradajz može gajiti u
(oku čitave jeseni, zime i proleća. U kontinentalnim uslovima
u plastenicima sa grejanjem paradajz se proizvodi u toku
jeseni, zime i proleća. Međutim, u plastenicima bez grejanja,
gde je paradajz druga kultura, on se najčešće gaji kao
rani prolećni odnosno jesenji usev. Ovaj način proizvodnje
predstavlja ujedno i najrentabilniju proizvodnju. Posebno je
značajan jer omogućuje intenzivno korišćenje plastenika. Naime,
posle proizvodnje salate, spanaća, luka i sličnih kultura
105
gaji se rani paradajz, odnosno posle proizvodnje rasada paprike,
paradajza, kupusa gaji se paradajz za jesenju proizvodnju.
Vreme proizvodnje paradajza može se u celini tačno planirati
kad se imaju u vidu osnovni elementi rasta i razvoja
ove kulture. Od nicanja do početka cvetanja protekne 50—75
dana, a zatim za 5—6 dana nastupa masovno cvetanje. Od
masovnog cvetanja do početka obrazovanja plodova protekne
5—6 dana, od cvetanja do početka zrenja plodova 40—50
dana, a zatim za 4—6 dana nastupa masovno sazrevanje plodova.
To znači da prva berba počinje za 90—125 dana od nicanja.
U našim uslovima paradajz se u plastenicima može proizvesti
u sledećim terminima:
U zavisnosti od vremena proizvodnje treba izabrati sortu.
Za proizvodnju u toku zime i ranog proleća najpodesnije su
ranostasne sorte, s dobrom sposobnošću oplodnje u nepovoljnim
klimatskim, posebno svetlosnim uslovima, visoke rodnosti,
otporne na bolesti, s okruglim, glatkim plodovima. Takve
su sorte i hibridi namenjeni stakleničkoj proizvodnji. Danas
je u svetu poznat veliki broj sorti i hibrida. Navodimo samo
neke od hibrida koji se uspešno koriste u proizvodnji: eurocross
BB, eurobrid, hollandbriđ, vvestlandbrid, azis, extase,
monydor, moneymaker i si.
Za kasnu prolećnu proizvodnju pored već navedenih hibrida
mogu se uspešno gajiti rani hibridi N° 10 X bizon, rapid,
bonset, Mi 13, Mi 10, kao i determinantne sorte kečkemetski
i druge.
Za jesenju proizvodnju su pored spomenutih sorti pogodne
sorte i hibridi s otpornošću na visoke temperature u toku
leta. Tako se za ovu proizvodnju mogu koristili novosadski
jabučar, rutgers i dr.
Proizvodnja rasada
Proizvodnja rasada za zimsku i prolećnu proizvodnju
obavlja se u toplim lejama, staklenicima ili plastenicima.
106
Priprema zemljišta, a to znači kvalitet zemljišne smeše, dezinfekcija
zemljišta i semena isti su kao za staklcničku proizvodnju.
Setva se može obavili u zemljište plastenika, ili u sandučiće
za selvu (najčešće dimenzija 50x35X5 cm). Pri setvi u
zemljište sačine se leje širine do 1,5 m i potrebne dužine. Za
pravilan rast biljaka najpovoljnija je setva u redove s razmakom
između redova 5 cm. Setva je gusta (5—10 g semena na
m2). Posle setve seme se prekrije slojem komposta ili treseta
(0,5—1 cm), pa se zemljište povalja i zalije. To doprinosi bržem
i ujednačenom nicanju. Pri setvi u sandučiće izvuku se
redovi po širini sandučića s raslojanjem od 5 cm. Setva u redu
je gusta. Seme se prekriva slojem komposta od 0,5 cm,
zemljište se pritisne daskom kako bi bolje prileglo uz seme,
pa se zatim zalije. Radi bržeg i, ujednačenog nicanja temperatura
treba da je 25—28°C. Pri setvi u sandučiće potreban je
manji prostor plastenika. Radi smanjenja troškova grejanja
visoka temperatura potrebna za nicanje postiže se prekrivanjem
sandučića plastičnom folijom. Folija se postavlja u vidu
niskog tunela na lučno savijenu žicu iznad sandučića. Pod
folijom se održava visoka temperatura.
Pri optimalnim uslovima nicanje je brzo i ujednačeno
(5—7 dana). Sa pojavom ponika temperaturu treba sniziti na
oko 16°C uz održavanje relativne vlažnosti 60—65%. Takvi
uslovi sprečavaju neželjeno izduživanje biljaka.
U fazi otvorenih kotiledona, odnosno pri pojavi prvog
pravog lista, vrši se pikiranje u saksije veličine 8 x 8 cm, napunjene
zemljišnom smešom, ili u džifi saksije. Pikiranje treba
obaviti u jutarnjim ili večernjim časovima.
Saksije sa pikiranim biljkama poredaju se po plastičnoj
foliji razastrtoj po površini zemljišta. Na taj način se zemljište
plastenika održava sterilnim, bez opasnosti od širenja
bolesti ili štetočina.
Posle pikiranja biljke treba 1—2 dana držati u senci
107
da bi se sprečila nepoželjna suvišna transpiracija.
Posle pikiranja temperatura se održava na 20—22°C u
toku dana i oko 18°C u toku noći. U fazi dva lista 8—10 dana
posle pikiranja treba izvršiti folijarno prihranjivanje kompleksnim
đubrivom (0,2% vuksala, folifertil 0,2%, fertigal 0,2%).
Dalje mere nege su redovna zaštita i zalivanje, folijarno prihranjivanje
svakih 10—15 dana uz održavanje optimalne temperature
(20—22°C) i vlažnosti vazduha (65—70%). Za kvalitet
rasada bitno je da su dobri uslovi osvetljenja. Pri nedovoljno
svetlosti (oblačni dani, gust raspored biljaka i si.) stablo
paradajza se izdužuje, što je nepovoljno za dalji rast biljke.
Za jesenju proizvodnju rasad se proizvodi u otvorenim
lejama. Zemljište leje (širine 120—150 cm i potrebne dužine)
dobro se pripremi, uz unošenje zgorelog stajnjaka ili komposta
(3—4 kg/m2) i 20—30 g NPK đubriva na m2. Zemljište
i seme treba dezinfikovati (vidi proizvodnju u stakleniku).
Rasad se proizvodi bez pikiranja, te je setva reda (2—3 g semena
na m2). Dalja nega rasada je uobičajena, tj. zaštita od
poleganja (cineb 0,2%, ortocid), zalivanje' svakih 5—7 dana
sa 5—10 l/m2, plevljenje i 1—2 folijama prihranjivanja (vuksal
0,2%, fertigal). '
Priprema plastenika
Priprema zemljišta za sadnju paradajza počinje posle
skidanja prethodnog useva. U intenzivnom korišćenju plastenika
ciklus proizvodnje je neprekidan, jedna kultura zamettjuje
drugu. To zahteva primenu pune zaštite radi sprečavanja
širenja bolesti i štetočina, uz uklanjanje ostataka prethodne
kulture, dezinfekciju delova plastenika i oruđa, kao i uz
dobru pripremu zemljišta. Sve mere pripreme su iste kao pri
proizvodnji u stakleniku. Zemljište za proizvodnju paradajza
treba da je bogato organskom materijom. Zato se spravlja
smeša od komposta ili zgorelog stajnjaka, zemlje i treseta u
odnosu 3:2:1 i unosi u sloju 25—30 cm, ili se zemljište u plasteniku
108
đubri organskim đubrivom (stajnjak, kompost) u količini
4—8 kg/m2. Posle đubrenja izvrši se obrada zemljišta
(rotofreza) kako bi se đubrivo dobro izmešalo sa zemljištem
na dubini 25—30 cm. Neposredno pre sadnje unosi se 30—
40 g NPK đubriva odnosa 1:1:2 na m2 i izvrši se površinska
priprema zemljišta. Uz to se zemljište mora istretirali insekticidima
i fungicidima kao u stakleniku.
Za dezinfekciju zemljišta može se koristili basamid
(40,70 g/m2), terabol (50 g/m2), a za dezinsekciju basudin
G-10 (10 g/m2), volaton G-5 (10 g/m2). Međutim, svake 2. do
3. godine neophodna je sterilizacija zemljišta. Osim hemijske
sterilizacije najbolja je sterilizacija vodenom parom. Pri tome
se vodena para iz kotlova razvodnim cevima (agregati su
različitog oblika) dovodi u zemljište na dubinu od 40 cm.
Rasađivanje
Visoke sorte paradajza sade se u redove na rastojanju
80x30 cm, ili u dvoredne pantljike s rastojanjem 80 + 50 +
50x30. Niske, determinantne sorte sade se u redove na rastojanju
60 X 35—40 cm ili u dvoredne pantljike 80 + 50 +
+ 50X30—40 cm. Broj redova odnosno raspored biljaka u
jednoj lađi plastenika zavisi od širine lađe (od 3,20—9,60 m).
Pri postojanju sistema za zalivanje i prihranjivanje »kap
po kap« koji omogućuje tačno normiranje hraniva i vode za
svaku biljku sadnja se može obaviti na plastičnu foliju. Na
prethodno određenom rastojanju iskopa se rupa za biljku u
koju se stavi komad plastične folije (oko 40 cm). Biljka se
izvadi iz saksije sa zemljom i postavi na foliju, ili se stavlja
džifi saksija, odnosno presovana zemljišna saksija s biljkom,
pa se saksija zatrpa zemljom tako da ivica folije bude iznad
površine zemljišta. U takvim uslovima paradajz ranije cveta
jer se gotovo celokupna hraniva troše na izgradnju i razvoj
nadzemnih delova biljke, a koren se razvija plitko. Sa formiranjem
prvih plodova izvlači se folija (veoma lako, potezanjem
109
ivice folije). Ovako posađene biljke veoma reaguju na
unošenje rastvorenih đubriva u plitkom zemljišnom sloju, s
obzirom na plitak korenov sistem.
Posle sadnje biljke treba dobro zalili (5—10 1 vode na
nr).
Nega
U toku proizvodnje neophodno je održavati optimalne
uslove u pogledu temperature i vlažnosti vazduha i zemljišta.
Tab. 15. Uslovi uspevanja paradajza
Period Temperatura u C Relativna vlažnost
u%
Regulisanje temperature i vlažnosti vazduha olakšano
je pri postojanju sistema za grejanje. Međutim, u plastenicima
bez grejanja temperatura i vlažnost vazduha regulišu se
redovnim prove travanj em. U jesenjoj proizvodnji neophodno
je da se još tokom letnjih dana plastenik maksimalno otvori
(kod tunela plastika se potpuno skida) kako bi se snizila
temperatura. Već polovinom septembra, kada su temperature
niže, posebno noću, intenzitet provetravanja se smanjuje,
a kod tunela se postavlja plastična folija. Pri gajenju paradajza
treba poći od toga da je to toploljubiva kultura osetljiva
na niske temperature. Tako na 15 "C paradajz zaustavlja
cvetanje, na 10 °C prestaje dalji rast biljke, a već na
—1 °C nastaju oštećenja biljke. Na rast i oplodnju nepovoljno
deluju i visoke temperature (30 °C). Za harmoničan rast
biljke značajno je da su noćne temperature za 5—7 °C niže
od dnevnih i da je temperatura zemljišta oko 20 °C.
Posle sadnje vlažnost zemljišta se održava na 70% PVK,
što omogućuje regeneraciju korena. U daljem rastu biljke,
do faze prvih zrelih plodova, vlažnost zemljišta se održava
na 70—75 %> PVK, a u periodu plodonošenja, kada je biljci
potrebna najveća količina vode, na 80—85% PVK. Najpovoljniji
način zalivanja paradajza je uz koren biljke tzv.
110
zalivanje iz brazde. Na taj način se obezbeđuje optimalna
vlažnost zemljišta bez nepoželjnog vlaženja listova
biljke. Pri zalivanju kišenjem dolazi i do visoke relativne
vlažnosti vazduha, što uz višu temperaturu pogoduje
razvoju oboljenja. Međutim, zalivanje kišenjem pogodno
je radi osvežavanja biljaka. U periodu intenzivnog
rasta paradajz se zaliva sa 200—300 m3 vode po hektaru
svakih 10—15 dana, a u vreme intenzivnog plodonošenja
sa 300—400 m3 vode svakih 5—7 dana. U vreme cvetanja i
plodonošenja
biljci pogoduje niska relativna vlažnost vazduha (50
—60%), jer je tada oplodnja bolja. Stoga jc neophodno intenzivno
provetravanje plastenika.
Posle sadnje (5—10 dana), u vreme ukorenjavanja, treba
izvršiti prvo prihranjivanje sa 20—30 g NPK đubriva
( 1 : 1 : 1 ) na ni2. U fazi obrazovanja prvih plodova obavlja se
drugo prihranjivanje istom količinom NPK đubriva. Pored
ovog prihranjivanja, u toku vegetacije treba obaviti 1—2 folijama
prihranjivanja kompleksnim đubrivima (vuksal 0,2%).
Folijarno prihranjivanje obavlja se zajedno sa zaštitom paradajza.
Navedene količine hraniva su orijcnlacione. One se
za svaki konkretan slučaj utvrđuju na osnovu analize zemljišta
i potrebe paradajza za hranivima. Te norme su iste
kao pri proizvodnji u stakleniku.
Protiv alternarije paradajz se zaštićuje prskanjem cinebom
S—80 (0,2 %) ili manebom WP 80 (0,3 Vo), a protiv plamenjače
i pegavosti listova koristi se ditan M-45 (0,25%)
ili antrakol 70 % u koncentraciji 0,25 •/». Zaštita se obavlja
prema potrebi, a najčešće u razmacima od 10 do 15 dana.
Pet do šest dana posle sadnje treba obaviti prvu međurednu
obradu, okopavanje na dubinu 10—15 cm. Broj ukopavanja
zavisi od strukture zemljišta i najčešće se izvrše
3—4 u toku vegetacije. Osnovni zadatak obrade je održavanje
111
strukture zemljišta, odnosno razbijanje pokorice i održavanje
rastresitog zemljišnog sloja. Prilikom okopavan ja vrši
se 1—2 puta i ogrtanje biljaka, što omogućuje razvoj bočnih
(adventivnih) korenčića i bolju ishranu biljaka.
Za proizvodnju paradajza u plastenicima veoma je pogodno
zastiranje (mulčiranje) zemljišta crnom plastičnom folijom.
Posle površinske pripreme zemljišta (đubrenja, dezinlekcije
i obrade) u plasteniku se načine leje široke 50—60
cm koje se prekriju crnom folijom, koja se sa obe strane zagrme
zemljom (u sloju 10—15 cm). Na željenom rastojanju
(u redu od 35 do 40 cm) načine se oštrim nožem, u obliku
krsta, otvori u koje se sadi paradajz. Korišćenjem folije održava
se veća toplota zemljišta, što omogućuje bolji rast biljke,
a osim toga nije potrebno okopavanje, niti zaštita od korova,
a smanjuje se i broj zalivanja.
Kada se gaje visoke sorte paradajza, uzgaja se jedno stablo.
Zbog toga se zaperci moraju redovno zakidati (ne čeka se
da prerastu dužinu od 5 cm). Stablo paradajza se vezuje uz
potporu (kolac ili žicu) i to tako da je vezivanje ili obmotavanje
oko žice ili kanapa uvek ispod cvasti. Donji kraj kanapa
zaveže se za prizemni deo biljke (na oko 20 crn iznad zemljišta)
a gornji za žicu zategnutu iznad reda paradajza, ili za
noseću konstrukciju plastenika. U zimskoj i ranoj prolećnoj
proizvodnji paradajz dostiže visinu postavljenih horizontalnih
žica. Tada se stabla usmeravanju preko horizontalne žičane
konstrukcije čineći svod. Međutim, u prolećnoj proizvodnji
vrh stabla se zakida polovinom maja, a u jesenjoj
Uscv paradajza u plasteniku (s. Golubovac, Crna Gora
proizvodnji krajem septembra ili do polovine oktobra (ako
se plastenik greje). Pri zakidanju stabla iznad poslednje cvasti
ostavljaju se 3—4 lista.
U drugoj polovini vegetacije donji listovi stare i žute,
te ih treba odstranjivati svakih 10—15 dana, u zavisnosti od
112
zrenja plodova (uvek se odstranjuju listovi ispod zrelih plodova).
Uz meni skidanja listova biljke se prskaju fungicidom
radi sprečavanja pojave ili širenja bolesti.
U ranoj proizvodnji, u godinama sa mnogo oblačnih dana,
cvetovi se mogu tretirati nekim hemijskim sredstvom (tomatin,
tomafiks u koncentraciji 0,(3—0,8%) radi bolje oplodnje.
Pri korišćenju sredstava za oplodnju cvasti se prskaju ili
uranjaju u rastvor određenog sredstva. To se obavlja u jutarnjim
časovima (8—10 h). Najčešće se tretiraju 2 do 3 cvasti
koje su se prve formirale, pošto se one ne razvijaju u najpovoljnijim
svetlosnim uslovima.
Berba
/•
Berba paradajza u zagrevanim plastenicima počinje
20—40 dana ranije nego u plastenicima bez grejanja. U jesenjoj
proizvodnji berba počinje krajem septembra i početkom
oktobra i traje do sredine novembra, odnosno decembra (u
plastenicima sa grejanjem).
Berba paradajza mora biti blagovremena, svaka 2—3
dana, jer to omogućuje normalan razvoj nedozrelih plodova.
U zavisnosti od daljine na koju se prevozi, paradajz se bere
kada počinje da zri ili u punoj zrelosti.
U plastenicima sa grejanjem u ranoj proizvodnji može
se ostvariti prinos od 7 do 8 kg/m2. U jesenjoj proizvodnji u
plastenicima sa grejanjem ostvaruje se prinos od 5 do 6
kg/m2, a bez grejanja 3—5 kg plodova na m2.
GAJENJE PARADAJZA U TOPLIM LEJAMA
Rani paradajz iz toplih leja pojavljuje se na tržištu
20—25 dana ranije od onog iz rane poljske proizvodnje. U
poređenju sa staklenicima tople leje su znatno manje pogodne
za gajenje ove kulture. Međutim, proizvodnja paradajza
u toplim lejama je jednostavnija, jevtinija i dostupna individualnim
odgajivačima.
113
U toplim lejama treba gajiti samo ranostasne visokorodne
sorte otporne na bolesti. Za sada se najprikladnijim
smatraju hibridi rapid, Mi-13 i No. 10 X bizon. S manjim
uspehom mogu se gajiti i sorte niskog rasta.
Proizvodnja rasada. Uspeh u proizvodnji ranog paradajza
u toplim lejama zavisi u prvom redu od umešnosti
da se proizvede kvalitetan rasad. Setvu treba obaviti
početkom januara u dobro pripremljenim i dezinfikovanim
toplim lejama, ili, još bolje, u stakleniku. Ranija setva nije
pogodna, jer biljke suviše rano izrastu, pre nego što je moguće
da se prozori potpuno odstrane i biljke isprave i vežu
uz oslonac. Seje se 4—5 g semena pod prozor, u redove ili
omaške, pri čemu se vodi računa da seme bude ravnomerno
raspoređeno. Posle nicanja leja se pravilno i redovno provetrava
s ciljem da se onemogući prevelika vlažnost. Obično posle
3 nedelje od nicanja, kada biljčice obrazuju prvi par stalnih
listova, vrši se pikiranje u glinene ili plastične saksije
prečnika 10—12 cm. Rasađivanje na stalnom mestu u nove leje
obavlja se početkom marta.
Pravilna priprema tople leje u koju će biti rasađen paradajz
ima bitan značaj. Za gajenje paradajza pogodnije su
ukopane leje, jednostrane i dvostrane, u čije se trapove složi
35—40 cm debeo sloj svežeg stajnjaka. Može se upotrebiti
mešavina stajnjaka i slame u odnosu 1 : 1 ili 1 : 2. Preko složenog
biotopliva naspe se đubrevita zemlja u sloju 25—28 cm,
kojoj se doda 30 g superfosfata i 20 g kalijumove soli na
1 m2. Rasađivanje se vrši kad se zemlja zagreje na 18—20 °C,
što obično biva 2—3 dana posle njenog unošenja u leju.
Biljke se sade u 3 reda po dužini leje na razmaku
50X50 cm, odnosno 6 biljaka pod prozor. Može se primeni li
i gušća sadnja (8—10 biljaka pod prozor) pod uslovom da
se stabla kasnije zakinu iznad 3. cvetnc grančice.
Nega useva. Za normalan razvoj i plodonošenje biljaka
114
važno je da oblačnih dana temperatura u leji ne
pada ispod 15°, a kad je dan sunčan, da ne prelazi 26 °C. Noćne
temperature od 12 do 15° vrlo povoljno utiču na skladan
razvoj biljaka. Ovakav temperaturni režim može se obezbediti
veštim provetravanjem kojim se istovremeno smanjuje
i vlaga. U previše vlažnoj atmosferi, naročito pri oskudici osvetljenja,
cvetovi se ne oplode i opačinu. Sunčanih dana, kada
je spoljna temperatura iznad 15°, prozore treba uklanjati
sa leje za vreme podnevnih časova. Leje moraju da se provetravaju,
makar kratkotrajno, i u slučaju hladnog vremena.
U početku ne postoji potreba za zali van jem, jer je biljkama
dovoljna vlaga iz stajnjaka. Posle uklanjanja prozora
biljke se umereno zalivaju svakih 6—8 dana. Kasnije se biljke
normalno navodnjavaju tekućom vodom.
Paradajz u lejama se gaji na jedno stablo. Svi bočni izdanci
se redovno uklanjaju. U prvo vreme, dok su još male,
biljke rastu slobodno, bez oslonca. Kasnije, kad vrhovima
dopru do stakla, vezuju se ukoso za horizontalno zategnutu
žicu ili kanap duž svakog reda. U kos položaj mogu da se dovedu
i drvenim kukama koje se pobudu u zemlju. Ne treba
dozvoliti da vrhovi biljaka upiru u prozore jer postoji opasnost
da izmrznu ili da se jako deformišu.
Sa porastom dnevnih temperatura leje sve duže ostaju
otvorene, a kada krajem aprila ili početkom maja prestane
opasnost od kasnih mrazeva, ramovi i prozori se potpuno uklone.
Pre toga neophodno je da se biljke postepeno priviknu
na uslove slobodne atmosfere tako što se prozori uklanjaju
naj pre samo tokom dana, a zatim i preko noći. Posle konačnog
uklanjanja ramova i prozora biljke se usprave i privežu
uz kolje.
U vreme kada se na biljkama formiraju 4 cvetne grančice,
zakinu se vrhovi na 3 lista iznad poslednje cvetne grančice.
Ovom merom postiže se skraćenje perioda plodonošenja
115
i bolji kvalitet plodova. Izuzetno, ako na prvoj cvetnoj grančici
nema zametanja, zalama se iznad 5. cvasti. Ta mera se
sprovodi obično krajem maja.
Prema potrebi, obično svakih desetak dana usev treba
oprašili ili samo razrahliti zemlju pogodnim oruđem. Prilikom
prvih prašenja biljke valja malo ogrnuti jer to doprinosi
boljem ukorenjavanju.
Veoma važna mera pri gajenju paradajza u toplim lejama
jeste prihranjivanje biljaka mineralnim đubrivima. Broj
prihranjivanja i norme đubriva zavise od razvoja biljaka. Ako
su biljke bujne, ne treba upotrebljavati azotna đubriva; u
tom slučaju valja rasturiti samo 30 g superfosfata i 20 g kalijum-
sulfata na 1 m2. Kada biljke nemaju dovoljan vegetativni
porast, dodaje im se još i 10—15 g nitratnih đubriva ili
se prihrane kompleksnim NPK đubrivom. Obično su dovoljna
2—3 prihranjivanja, u vremenskom intervalu od 15—20
dana.
U toku vegetacije biljke se redovno štite od bolesti i
štetočina. Upotrebljavaju se uobičajeni hemijski preparati.
Naročito je važno da se biljke pažljivo isprskaju fungicidom
odmah posle uspravljanja i vezivanja uz oslonac.
Prvi zreli plodovi paradajza iz toplih leja pojavljuju se
krajem maja. U početku berba se obavlja svaka 3—4 dana,
a kasnije svakodnevno. Do sredine jula ubere se sa 1 m2 leje
6—8 kg paradajza.
PROIZVODNJA PARADAJZA U NISKIM
TUNELIMA
U proizvodnji u niskim tunelima, zbog povoljnijih mikroklimatskih
uslova, berba paradajza počinje u kontinentalnim
uslovima polovinom maja a u južnim regionima krajem
aprila. U ovim tunelima, zbog male visine, otežani su radovi,
posebno primena mehanizacije, te su pogodni samo za
proizvodnju u manjem obimu. Poluvisoki tuneli su povoljniji
116
za ovu proizvodnju.
Priprema zemljišta
Zemljište namenjeno za ranu proizvodnju paradajza, u
jesen se pođubri sa 3—4 kg stajnjaka na m2 i poore, a tokom
marta izvrši se površinska priprema zemljišta. Neposredno
pred sadnju ili uporedo s njom vrši se đubrenje NPK đubrivom
(15 : 15 : 15) u količini 30—40 g/m2. Posle pripreme
zemljišta postavlja se noseća konstrukcija tunela i navlači
plastična folija kako bi se do sadnje zemljište zagrejalo.
Međutim, priprema zemljišta može biti slična onoj pri
proizvodnji u nadzemnoj leji. To znači: unošenje svežeg stajnjaka
u sloju od 20 do 30 cm, uz sabijanje, i zemljišne smeše
u sloju od 25 cm (smeša zemlje i komposta 2:3). Pre setve
zemljište se pođubri sa 20—30 g NPK đubriva na m2, a
zatim se izvrši dezinfekcija žuvapinom (150 ml/m2), ili basamidom
(40—70 g/m2), ili terabolom (50 g/m2), i dezinsekcija
basadinom G-10 (10 g/m2) i volatonom (10 g/m2). Posle izvršene
pripreme zemljišta postavlja se noseća konstrukcija i
plastika kako bi se zemljište zagrejalo. Sadnja je moguća kada
je temperatura zemljišta iznad 12°C.
Proizvodnja rasada
Za ranu proizvodnju koriste se niske (determinantne)
sorte ili rani hibridi rapid, belis, Mi 13, No 10 X Bizon. Pri
gajenju visokih hibrida, zbog njihovog rasta, tuneli se moraju
brzo otkrivali. Zato proizvodnja u njima počinje kasnije
nego u visokim tunelima.
Proizvodnja rasada počinje 10—15 dana ranije u odnosu
na proizvodnju rasada za otvoreno polje. U kontinentalnim
uslovima u toploj leji, stakleniku ili plasteniku sa grejanjem
setva se obavlja početkom januara, a u južnim regionima
10—20 dana ranije. Setva je gusta (4—5 g semena na
m2), a seme treba da je dezinf i kovano. Do nicanja temperatura
se održava na 25—30°C, a posle nicanja treba da je
117
18—20 "C kako bi se sprečilo izcluživanje biljaka. U fazi razvijenih
koliledona ili prvog pravog lista vrši se pikiranje u
saksije prečnika 8 x 8 cm. Dalje se prirnenjuju sve redovne
mere nege uobičajene u proizvodnji rasada a vezane za određenu
vrstu zaštićenog prostora. Pri tome je od posebnog značaja
da se obavi 1—2 folijama prihranjivanja kompleksnim
đubrivom (0,2% vuksala ili si.), što omogućuje dobij an je
kvalitetnog rasada sa čvrstim stablom i dobro razvijenim
bočnim delovima korena. Kad se paradajz proizvodi u tunelima
bez grejanja, neophodno je obaviti kvalitetno kaljenje
rasada. Takve biljke uspešno rastu i pri nešto nižim temperaturama
od optimalnih.
Rasađivanje
U kontinentalnim uslovima sadnja se obavlja krajem
marta i početkom aprila, a na jugu krajem februara i početkom
marta, pri čemu je rasad star 60—70 dana, a biljke u
fazi prvih pupoljaka. U zavisnosti od širine tunela i sorte,
sadnja se obavlja u redove ili dvoredne pantljike. Pri sadnji
u redove rastojanje između redova je od 50—70 cm (manje
rastojanje kod determinantnih sorti), a u redu 30—35 cm.
Pri sadnji u dvoredne pantljike rastojanje između pantljika
je 70 cm, između redova 50 cm, a u redu 30 cm. Posle obavljene
sadnje biljke se dobro zaliju, a zatim se ponovo postavlja
plastična folija.
Nega useva
S obzirom na klimatske uslovc i svojstva folije, mora
se posvetiti puna pažnja regulisanju temperature i vlažnosti.
Paradajz pripada grupi toplol jubivih vrsta. Tako je u fazi
cvetanja i oplodnje potrebna temperatura 20—25 °C i niska
relativna vlažnost vazduha (50—60%). Zato se tunel mora
redovno provetravati, pri nižim spoljnim temperaturama samo
odizanjem plastične folije sa čeonih strana, a kada spoljna
temperatura bude oko 20 °C, posebno sunčanih dana, plastika
118
se skida u toku čitavog dana. Naveče se biljke ponovo
prekriju folijom. Po prestanku opasnosti od mraza (u konti
nentalnim uslovima kraj aprila i početak maja) plastika se u
potpunosti skida.
U toku proizvodnje primenjuju se sve redovne mere
nege. Zalivanje se posle sadnje obavlja svakih 7—10 dana,
a kad se obrazuju prvi plodovi svakih 5—7 dana sa 250—300
m3 vode po hektaru. Desetak dana posle sadnje vrši se okopavanje
uz prvo ogrtanje biljaka. U toku vegetacije treba
obaviti 2—3 okopavanja uz blago ogrtanje biljaka, što potpomaže
obrazovanje adventivnih korenčića i bolju ishranu
biljaka. Uz redovno provetravanje i održavanje niske relativne
vlažnosti u tunelu, zaštitu od plamenjače nekim fungicidom
(ditan M-45 0,25%, antrakol 70% u koncentraciji
0,25%) treba obaviti 2—3 puta u razmaku od 7 do 10 dana.
Prvo prihranjivanje se obavlja neposredno posle sadnje
(5—10 dana), a drugo u fazi obrazovanja prvih plodova.
Prihranjuje se sa 20—30 g NPK đubriva (15 : 15 : 15) na
m2 . Zajedno sa prskanjem fungicidom protiv plamenjače treba
izvršiti fo li jamo prihranjivanje kompleksnim đubrivom
(vuksal i si.).
Kada se gaje visoke sorte paradajza, ostavlja se jedno
stablo i zato se moraju zakidati svi zaperci. Pradajz se
uzgaja uz potporu (kolje ili žicu). Do skidanja plastike kod
niskih tunela paradajz se vezuje ukoso za horizontalno zategnutu
žicu (kanap) kako vrh ne bi dodirivao plastiku (veča
opasnost od izmrzavanja i ožegotina), a posle skidanja plastike
vezuje se uz kolje. Kod poluvisokih tunela paradajz se vezuje
uz vertikalno postavljene žice (kanap) koje su vezane za
noseću konstrukciju tunela. Posle formiranih 4—5 cvetnih
etaža vrši se zakidanje vrha, pri čemu se iznad poslednje
cvasti ostavljaju 3—4 lista. Ovom merom ubrzava se zrenje
plodova.
119
Berba plodova počinje u drugoj polovini maja. U prvo
vreme bere se svakih 3—5 dana, a kasnije svaki drugi dan.
Pri ovoj proizvodnji se do prve polovine jula može ostvarili
prinos 6—8 kg/m2.
PROIZVODNJA PAPRIKE U STAKLENICIMA
Proizvodnja paprike u zaštićenom prostoru u nas je redovno
zastupljena, mada u srazmerno malom obimu. Proizvode
se uglavnom sitne ljute papričice, koje se na našem tržištu
zimi i s proleća dosta traže. Gajenje sorta s krupnim
plodovima paprike zasad je sporadično, mada njihova proizvodnja
ima znatno veću perspektivu. Tražnja sveže paprike
u zimsko-prolećnom periodu, kada nema dovoljno svežeg povrća,
sve je veća. Rastuća lražnja, visoki prinosi i povoljne
cene omogućuju rentabilno gajenje ove kulture u staklenicima.
Vreme proizvodnje. Staklenička proizvodnja paprike podešava
se prema klimatskim uslovima rejona i zahtevima tržišta.
Naročito značajan činilac je tražnja. Veća tražnja sveže
paprike u nas počinje tek od februara pa nadalje, tj. kada
se iscrpu zalihe konzervisanog povrća. U svojstvu začina ljute
papričice se troše tokom cele zime. S obzirom na vreme
proizvodnje i dužinu vegetacije, paprika se u staklenicima
gaji kao glavni usev.
Sorte. Sada ima malo sorti s krupnim plodovima pogodnih
za gajenje u staklenicima. Najbolja je i najviše raširena
sorta dunav (Danube). U stakleničkim uslovima biljke ove
sorte izrastu u visinu preko 100 cm. One su snažne, s debelim
glavnim stablom i 2—3 grane. Plodovi su viseći ili poluuspravni,
dugi 8—10 cm, prečnika pri osnovi 5—7 cm, prosečne
težine oko 120 g. Površina ploda je glatka i sjajna. Tehnološki
stasali plod je tamnozelen, a fiziološki zreo — crven.
Plod je tipa babure sa 3 ili 4 ruba, mesnat, sočan, dosta dobrog
ukusa. Srednje rana i vrlo rodna sorta. U novije vreme,
ima pokušaja da se uvedu raniji i rodniji Fi hibridi (dunav X
120
kalinkov i dr.).
Od ljutih papričica najviše se gaji niska i rumunska
šipka.
Proizvodnja rasada. Za svaki rejon, u zavisnosti od klimatskih
uslova, utvrđuje se najpovoljnije vreme setve. Za
proizvodnju krupne paprike setva se obavlja u drugoj polovini
jula, a za proizvodnju ljutih papričica — krajem avgusta.
Za kasnu prolećnu proizvodnju ljutih papričica setvu
treba obaviti početkom decembra.
Rasad se gaji u stakleniku. Za setvu se koriste slaklenički
sandučići, ili se seje u leje, na sličan način kao što je
opisano za paradajz. Gustina setve i sve ostalo slično je kao
pri setvi paradajza. Za 1 ha useva sorti s krupnim plodovima
potrebno je oko 1 kg semena, a za sorte sa silnim plodovima
1,5—2 kg.
Najpovoljnija temperatura za nicanje semena paprike
je preko dana 25—28 °C, a noću 18—20°. U ovim uslovima seme
nikne za 10—12 dana. Kad nikne više od polovine semena,
temperatura se spušta na 12—15°. Ovako snižena temperatura
održava se 8—10 dana, a potom se ponovo podiže na
22—25° danju i 16—18° noću i kad je oblačno. Nega do pikiranja
sastoji se u redovnom zalivanju, provetravanju i održavanju
potrebne temperature.
Pikiranje se vrši kad biljčice obrazuju 1—2 stalna lista,
što biva oko 20 dana po nicanju. U ovoj fazi rasta biljčice
se najmanje oštećuju i lako primaju. Pre čupanja biljčice
treba zaliti. Biljke se pikiraju u presovane kocke ili saksije.
Ukoliko je zapremina kocke ili saksije veća utoliko će se razviti
snažnije rasadnice. Obično se koriste saksije prečnika
8—10 cm. Kod sorta sa sitnim plodovima pikiraju se po dve
biljke u saksiji.
Zemljišna smeša za pikiranje paprike je značajna za
dobijanje zdravog i dobro razvijenog rasada. Koriste se uglavnom
121
iste smeše kao i za paradajz. Jedino treba voditi računa
o vrednosti pH, jer paprici najbolje odgovara neutralna
do slabo alkalna reakcija. U slučaju potrebe može se smešama
dodati mleveni krečnjak.
Saksije ili hranljive kocke s rasadom postavljaju se na
stelaže ili na tlo staklenika, preko plastične folije. Kada se
koriste glinene saksije, šupljine između njih popune se zemljom
radi sprečavanja brzog sušenja i postizanja ravnomernije
temperature u zoni korenovog sistema.
Nega pikiranog rasada sastoji se u obezbeđenju što povoljnije
temperature, vlage i svetlosti, prihranjivanju i merama
zaštite od bolesti.
Optimalne temperature u vreme gajenja rasada su u
direktnoj vezi sa intenzitetom svetlosti. U toku sunčanih dana
treba održavati temperaturu od 22 do 28 C, a od 18 do
20° ako je vreme oblačno. Noćne temperature u stakleniku
treba da su niže od dnevnih za A—5°.
Relativna vlažnost vazduha treba da je 55—60%. Ne
srne se dozvoliti kondenzovanje vode na staklima, jer kapi
povređuju rasad. Vlažnost vazduha regulisati redovnim
provetravanjem.
Rasad se zaliva prema potrebi, mlakom vodom. Čestima
zalivanja i količina vode zavise od vremenskih prilika. Ne
treba dozvolili da biljke oskuđevaju vlagom, niti da budu u
suvišnoj vlazi.
Po potrebi rasad .se može prihraniti rastvorom mineralnih
đubriva (KAN-a 80—100 g, superfosfata 800 g i kalijumove
soli 250 g na 100 litara vode). Svaka saksija zalije se s
približno 100—150 cem rastvora.
Rasad dospe za rasađivanje 6—8 nedelja posle setve. U
to vreme biljke imaju po 6—7 listova. One treba da su s debelim
stablom, tamnozelenim listovima, visoke 15—20 cm i
s već razvijenim cvetnim pupoljcima.
122
Priprema zemljišta i đubrenja. Zemljište za papriku treba
da je strukturno i bogato hranljivim materijama. Najbolja
su duboka, humusna, ocedna i topla tla neutralne ili slabo
alkalne reakcije (pH = 6,5—7,5).
Čišćenje, dezinfekcija, đubrenje i priprema zemljišta za
staklenički usev paprike vrše se gotovo na isti način kao za
paradajz. Naročito je značajno obilno đubrenje organskim
đubrivima.
Paprika iziskuje obilnu ishranu. Fosfor omogućava dobro
razviće korenovog sistema i formiranje generativnih organa,
te je neophodno prisustvo dovoljnih količina ovog elementa
u lako pristupačnom obliku. Kalijum utiče na aktivnije
nagomilavanje ugljenih hidrata i povećava otpornost prema
temperaturama. Zajedno sa fosforom ubrzava i stasavanje plodova.
Pri đubrenju paprike azotom treba biti obazriv, jer višak
azota izaziva preveliku bujnost, opadanje cvetova i zametaka.
Paprika povoljno reaguje i na unošenje mikroelemenata
(Fe, B, Mn, Mg, i dr.).
Azot se unosi u količini oko 300 kg (N) po ha. Jedna
trećina se rastura pred rasađivanje, a ostali deo se koristi
za prihranjivanje.
Pretežni deo (2/3) fosfornih đubriva rastura se pri osnovnoj
obradi, a ostatak se koristi za prva dva prihranjivanja.
Ukupna norma fosfora treba da je 200—250 kg P2O5 po
hektaru.
Kalijumova đubriva se koriste za đubrenje prilikom obrade
zemljišta pred sadnju u količini od 1000—1200 kg/ha
kalijum-sulfata. Jedan deo ukupne norme može se ostaviti za
prva prihranjivanja.
Rasađivanje. Paprika se rasađujc pošto se zemljište zagreje
do 22—23 °C. Do log vremena zemljište se održava u
vlažnom stanju i povremeno se obrađuje rotofrezom. Sorte s
krupnim plodovima rasađuju se u prvoj polovini septembra,
123
a sa sitnim u oktobru.
Sorte s krupnim plodovima sade se na razmaku 80x40
cm, ili 80x35 cm, ili u dvoredne trake. Ljute papričice i druge
sorte slabijeg porasta rasađuju se najčešće na razmaku
40x30 cm, ili 35x25 cm. Biljke se sade samo 1—2 cm dublje
nego što su rasle do tada. Dan ranije, ili bar nekoliko časova
pred rasađivanje, saksije s rasadom treba dobro zaliti,
jer to olakšava vađenje biljaka.
Održavanje povoljnog režima temperature, vlažnosti,
svetlosti i umešno provetravanje od bitnog su značaja.
Za razvoj paprike potrebno je mnogo toplote. Oštra kolebanja
temperature negativno se odražavaju na njen rast i
razviće.
Kad je sunčano vreme, u stakleniku s paprikom treba
održavati temperaturu 25—28 °C, uz jako provetravanje, a po
oblačnom vremenu 20—22°. Noćne temperature treba da su
između 18 i 20°. Valja nastojati da temperature u stakleniku
ne padaju ispod 17°. Samo od novembra do januara noćne
temperature se mogu sniziti na oko 15°.
Relativna vlažnost vazduha u stakleniku treba da se kreće
od 60 do 70%. U početku se zaliva u većim vremenskim
intervalima, jer mlade biljke još nemaju potrebe za većim
količinama vode. Redovna zalivanja, svakih 7—10 dana, počinju
posle obrazovanja prva 2—3 ploda. Zimi su intervali
između zalivanja veći, a kad vreme otopli — manji. Voda za
zalivanje treba da je mlaka. Vlažnost zemljišta do plodonošenja
treba da bude oko 70% od punog vodnog kapaciteta,
a u periodu plodonošenja oko 80%.
Normalan vazdušni režim zemljišta održava se redovnim
okopavanjem i plevljenjem. Pri okopavanju biljke se lako
nagrnu. Uz odgovarajuća rastojanja mogu se uvesti mašine
za međurednu obradu.
Prihranjivanje je značajna mera kojom se pojačava
124
rast biljaka i utiče na produženje plodonošenja. Prihranjivanje
počinje kad počne plođonošenje i nastavlja se sve do
pred kraj vegetacije, svakih 15—20 dana. Vrši se neposredno
pred zalivanje ili istovremeno. Tehnika prihranjivanja je ista
kao kod paradajza.
Lomljenje grana i padanje biljaka pod teretom lisne
mase i plodova sprečava se vezivanjem ramenih grana biljke
za žičanu konstrukciju.
U nekim slučajevima, radi podsticanja obrazovanja plodova,
primenjuje se skidanje slabih ili besplodnih lastara i
orezivanje vrhova bujno rastućih grana na kojima se plodovi
slabo zameću.
Berba. Berba plodova ljutih papričica počinje 40—50
dana po rasađivanju, a u sorata sa krupnim plodovima posle
60—70 dana od rasađivanja. Plodovi su pogodni za berbu kad
dobiju odgovarajuću boju i čvrstinu mesa. Ljute papričice
se beru svaka 3—4 dana, a sorte s krupnim plodovima svakih
5—6 dana. Berba traje do kraja jula. Plodovi se otkidaju
pažljivo, da se ne lome grane i ne čupaju biljke.
Prosečni prinosi ljutih papričica kreću se oko A—5
kg/m2, ili oko 120 komada po biljci, a u sorata sa krupnim
plodovima 6—10 kg/m2, ili 20—30 plodova po biljci.
Ubrani plodovi se sortiraju saglasno JUS-u u dve klase.
Jako deformisani, nerazvijeni, oštećeni i oboleli plodovi se
odbacuju. Pakuju se i transportuju u letvaricama ili drugim
vrstama ambalaže.
U plastenicima paprika se može uspešno uzgajati tokom
čitavog jesenjeg, zimskog i proleonog perioda pod uslovom
da se obezbede potrebni temperaturni uslovi. Međutim, najcelishodmja
je rana prolećna i jesenja proizvodnja paprike.
Za razliku od stakleničke proizvodnje, u plastenicima se proizvode
krupnoplodne paprike svetlozelene ili svetložute boje,
kao što su zlatna medalja, novosadska bela babura, cecei,
125
PCR ili paprike tipa sipki, kao što su leskovačka, niska, H3
(hibrid), hatvani haj tato.
Proizvodnja rasada
Rasad za ranu proizvodnju proizvodi se u toplim lejama
ili zagrejanim plastenicima i staklenicima. Vreme setve
zavisi od regiona uzgoja. Tako je početak proizvodnje u
mediteranskom
području za 20—30 dana raniji u odnosu na kontinentalni
deo zemlje i pri mogućnosti zagrevanja plastenika.
Kao što smo istakli, setva za ranu proizvodnju može početi
polovinom novembra, a sadnja polovinom februara, ali je najčešći
termin setve polovina januara a sadnje početak aprila.
Za jesenju proizvodnju setva se obavlja u drugoj polovini
maja, a sadnja u drugoj polovini jula, s tim da proizvodnja
traje do kraja novembra, odnosno do polovine decembra
(u zagrejanim plastenicima).
Setva se obavlja u sandučiće za setvu napunjene zemljišnom
smešom koja je dezinfikovana. Seje se u redove s
razmakom redova od 5 cm, a u redu gusto. Za 1 ha površine
potrebno je 1000—1500 g semena visoke biološke vrednosti.
Za brže nicanje seme se u toku A—5 dana drži navlaženo
između dva sloja jute pri temperaturi oko 25 °C. Setva se
obavlja kada polovina semena proklija. Ovako naklijalo seme
brzo niče (7—10 dana), što je kod paprike značajno jer se
ona odlikuje sporim i neujednačenim nicanjem. Do nicanja
se održava visoka temperatura (25—28 °C) jer je tada nicanje
ujednačeno i brzo (10—12 dana). Po nicanju temperatura se
Dobro odgajen rasad paprike u grejanora plasteniku
snižava na oko 18 °C kako bi se sprečilo nepoželjno izduživanje
rasada. U fazi pojave prvog para pravih listova vrši se
pikiranje u saksije ili hranljive kocke (8x8 cm). Posle pikiranja
održava se temperatura 22—25 °C u toku dana, a oko
20 °C u toku noći, uz temperaturu zemljišta od 20 °C. Optimalna
126
relativna vlažnost vazduha je oko 70 %. Tokom proizvodnje
rasada primenjuju se sve redovne mere nege uz 1—2
folijama prihranjivanja (vuksal, ferligal) i zaštitu biljaka (cineb
0,3 %).
Za jesenju proizvodnju setva se obavlja u otvorene leje
krajem maja. Leje za proizvodnju kasnog rasada đubre se
zgorelim stajnjakom ili kompostom 3—4 kg/m2 uz unošenje
20—30 g NPK đubriva (1 : 1 : 2) na m2. Radi zaštite od bolesti
leje se tretiraju terbalom (50 g/m2) i volatonom (10 g/m2). Setva
je reda, sa 5—10 g semena na 1 m2, što omogućuje ujednačen
rast biljaka i bez pikiranja.
Rasađivanje
Zemljište za proizvodnju paprike treba da je neutralne
reakcije, plodno i strukturno. Za sadnju se zemljište u plasteniku
dobro pođubri zgorelim stajnjakom ili kompostom
(4—6 kg/m2), uz unošenje treseta oko 1 kg/m2, ili peska —
na težim tipovima zemljišta, što poboljšava strukturu. Osim
toga za papriku se pred sadnju unosi 40—50 g/m2 NPK đubriva
( 1 : 1 : 2), uz terabol (50 g/m2) i volaton G — 5 (10 g/m2)
radi zaštite useva. Priprema zemljišta mora biti kvalitetna
jer paprika za svoj rast zahteva strukturno zemljište.
Sadnja se obavlja u zagrejano zemljište (oko 18 °C), i
to za ranu proizvodnju pri starosti rasada 60—70 dana, a za
jesenju proizvodnju u starosti 50—60 dana.
Paprike krupnih plodova sade se u redove na rastojanju
40—50 cm između redova i u redu na 15—25 cm, a sitnoplodne
u redu na 20 cm po dve biljke ili na 10—15 cm. po
jedna biljka, u kućice. Pri sadnji u dvoredne ili četvoro rede
pantljike rastojanje između pantljika je 50—60 cm, između
redova 30—40 cm, a u redu 10—20 cm. Kod rane proizvodnje
sadnja može biti gusta jer se tako obezbeđuje ranije pristizanje
plodova.
Nega
127
Posle sadnje vrši se zalivanje (10—15 1 vode na m2). U
periodu ukorenjavanja, prvih 10—15 dana, paprika sporo raste.
U tom periodu treba izvršiti prvo prihranjivanje sa
40—50 g NPK đubriva (1 : 1 : 1) na m2, zatim zalivanje (10—15
l vode na m2) i međuredno okopavanje. Drugo prihranjivanje
istom količinom hraniva treba obaviti u fazi masovnog cvetanja
i formiranja prvih plodova. U toku vegetacije treba izvršiti
i 1—2 folijama prihranjivanja (vuksal 0,2%). Broj
okopavanja zavisi od kvaliteta zemljišta. Zemljište treba održavati
u rastresitom stanju, što potpomaže razvoj korenovog
sistema i bolju ishranu biljke.
U plasteniku treba održavati optimalnu temperaturu u
toku dana 22—25°C i noću 20°C. Na temperaturi od 4- 15°C
paprika zaustavlja rast, a na + 10°C plodovi dobijaju
ljubičaste fleke. Pri visokim temperaturama provetravanje
plastenika mora biti intenzivno, što je posebno značajno u
proizvodnji tokom leta. Kod tunela se tokom leta plastična
folija skida (polovinom juna) i ponovo stavlja na noseću kon-
Usev paprike u plasteniku s dvostrukom folijom
strukciju početkom septembra. Optimalna relativna vlažnost
vazduha za rast paprike je 70%.
Do masovnog cvetanja zalivanje paprike je rede (svakih
7—10 dana sa 10—20 litara vode na m2), a sa formiranjem
prvih plodova zaliva se svakih 5—7 dana sa 20—30 litara vode
na m2.
Berba
Berba sitnoplodnih sorti paprike počinje 40. do 60. dana
od sadnje, a krupnoplodnih 60. do 70. dana od rasađivanja.
Paprika se bere svakih 2—4 dana (silnoplodne), odnosno
5—6 dana (krupnoplodne). Pravo vremena berba omogućuje
normalno formiranje novih plodova. Kod rane proizvodnje
sitnoplodnih paprika berba može trajati do jeseni, s tim što
se do početka jula može ostvariti prinos od 2 do 2,5 kg/m2,
128
odnosno 5—6 kg do kraja vegetacije, a kod krupnoplodnih
6—10 kg/m2 . Pri jesenjoj proizvodnji berba traje do kraja
novembra, odnosno do polovine decembra, i ostvaruje se prinos
od 2 do 3 kg/m2 (sitnoplodne) odnosno 4—6 kg/m2 (krupnoplodne).
Rana proizvodnja paprike u toplim lejama, uglavnom
sitnih ljutih papričica, ima u nekim krajevima naše zemlje
dugu tradiciju. Najpoznatiji su odgajivači u okolini Niša i
Leskovca, koji rano s proleća raznose i nude mlade papričice
širom zemlje. U manjoj meri zastupljena je i zimsko-prolećna
proizvodnja paprike s krupnim plodovima. Paprika je,
inače, veoma pogodan usev za tople leje, te se može očekivali
da će i u budućnosti ovaj način njene proizvodnje biti od
velikog značaja.
Proizvodnja rasada. Iz grupe sitnih, ljutih papričica
najbolje su niska, rumunska i bugarska (džulunska) šipka.
Među sortama s krupnim plodovima treba odabrati ranostasne
i prinosne kao što su zlatna medalja, kalinkova, Al-12.
Proizvodnja paprike počinje u prvoj polovini decembra pripremom
toplih leja i setvom koja se obavlja sredinom ovog
meseca. Kako su mlade biljke veoma osetljive prema
prouzrokovačima
padanja rasada, neophodno je da leja i seme budu
dezinfikovani.
Seme nikne posle desetak dana. U vreme nicanja treba
tokom nekoliko dana sniziti temperaturu u leji na oko 16 "C.
Time se jako uspori porast stabaoca, dok se korenov sistem
i dalje nesmetano razvija zahvaljujući relativno visokoj temperaturi
zemlje. Na taj način formiraju se skladno razvijene
biljčice sa snažnim korenom i kratkim stablom.
Nakon tri ili 4 nedelje, kada mlade biljke razviju prvi
par listova, pristupa se pikiranju u plastične ili glinene saksije
promera 8—10 cm. Pikiranje se obavlja u novoizrađene
tople leje u kojima rasad ostaje do kraja februara ili do početka
129
marta, kada se rasađuje na stalnom mestu u nove leje.
Odgajivači u okolini Niša postupaju nešto drugačije.
Setvu obavljaju krajem novembra ili početkom decembra, a
zatim izvode 2 pikiranja direktno u zemlju, ne upotrebljavajući
saksije.
Biljke ljutih papričica rasađuju se najčešće na razmaku
35x30 cm, odnosno 12 biljaka pod prozor, dok se sorte krupnih
plodova sade na 35x35 cm ili na 40x35 cm. Šipke se
mogu saditi i gušće, npr. na površini 25x25 cm po 1, biljka,
ili na 35x30 cm po 2 biljke u kućici. Kada se želi da se poveća
rani prinos, sadnja može biti još gušća. Tada će prinos
iz prvih berbi, kada papričice imaju visoku cenu, biti znatno
veći, ali će se ukupan prinos smanjiti. Biljke treba da su
udaljene najmanje 15 cm od dasaka rama. Posle rasađivanja
svaka biljka se zalije mlakom vodom, pri čemu se ne kvase
stablo i lišće. Za rasađivanje valja odabrati topliji i tih dan.
Leje u kojima se obavlja setva, pikiranje i rasađivanje
biljaka treba da su izgrađene na sloju dobro zagrejanog stajnjaka
debljine 45—50 cm. Leja u koju se rasađuju biljke na
stalnom mestu naspe se zemlj išno-đubrevitom mešavinom u
sloju oko 25 cm. Veoma je dobro ako se upotrebi sveza
mešavina od 2/3 plodne strukturne baštenske zemlje (sa parcele
na kojoj niz godina nije bio gajen paradajz, paprika i
krompir) i 1/3 dobro pregorelog stajnjaka.
Nega useva. Nega rasada, a kasnije i rasađenog useva,
iziskuje mnogo umešnosti i istrajnosti. Paprika je toploljubiva
biljka i ne podnosi velika kolebanja temperature. Ne
treba dopustiti da temperatura u leji pada ispod 18 °C. Pri
svemu tome, provetravanje se mora obavljati svakodnevno.
Najbolje je ako se temperatura u leji održava na 22—26°.
Kad je vreme sunčano, može se dozvoliti temperatura do 30°.
Paprika ima, isto tako velike potrebe za svetlošću. Tokom
zimskih meseci nema dovoljno svetlosti, pa je utoliko
130
više neophodno omogućiti što bolju osvetljenost leja njihovim
pravilnim postavljanjem, što dužim držanjem bez asura,
održavanjem čistoće stakla i si.
Usev se zaliva po potrebi. Prekomerna vlažnost zemljišta,
a naročito vazduha, u leji sasvim je nepoželjna. Do pojave
prvih zametaka usev se obično ne zaliva. Kasnije, kad
započne plodonošenje i vreme otopi i, potreba za zalivanjem
naglo poraste. U prvo vreme upotrebljava se mlaka, a kasnije,
od polovine maja pa do kraja vegetacije, obična tekuća voda.
Biljke se prihranjuju mineralnim đubrivima razmućenim
u vodi u ukupnoj koncentraciji od 0,3 % do faze plodonošenja,
a kasnije se koncentracija povećava na 0,5%:. Ako je
leja jako vlažna, đubriva treba rasturiti po površini. Vrlo dobre
rezultate daje povremeno dodavanje razmućene goveđe
balege. Broj prihranjivanja i sastav đubriva određuju se prema
fazi razvoja biljaka. Obično su dovoljna 4—5 prihranjivanja
(svakih 15—20 dana), s tim što se prvo obavlja u vreme
kada se biljke dobro ukorene posle rasađivanja.
Tokom cele vegetacije treba redovno prašiti ili rahlili
površinu leje. To se obično čini dan-dva posle svakog zalivanja
ili prihranjivanja.
U normalnim uslovima gajenja plodonošenje sitnili papričica
počinje krajem marta, a krupnih oko mesec dana kasnije.
Prinos ljutih papričica kreće se od 4 do 6 kg/m2, a
krupnih od 6 do 8 kg/m2. Sa jedne biljke sitnih papričica
ubere se često i više od 100 plodova ako biljke nisu suviše
gusto posađene. Berba može trajati do jeseni, dok se ne jave
prvi mrazevi.
PROIZVODNJA PAPRIKE U NISKIM
TUNELIMA
Gajenje paprike u niskim tunelima omogućuje za 10—
15 dana ranije dospevanje plodova u odnosu na njivsku proizvodnju.
Za ovu proizvodnju su najpogodnije sorte tipa feferoni
131
(šipke: niska, leskovačka), ali se može ostvariti uspešna
proizvodnja i paprika krupnog ploda kao što su novosadska
bela babura, cecei, zlatna medalja, PCR.
Proizvodnja rasada
Vreme setve određuje se u zavisnosti od toga kada se
predviđa berba. Pošto je paprika toploljubiva kultura, a kako
u niskom zaštićenom prostoru nema mogućnosti dopunskog
zagrevanja, to je najčešći termin sadnje polovina aprila,
kada je temperatura zemljišta oko 12 °C, a vreme setve
kraj januara i početak februara.
Rasad se proizvodi u toploj leji, stakleniku ili plasteniku
sa grejanjem jer se mora obezbediti temperatura vazduha
od 22 do 25 °C i temperatura zemljišta od 20 °C. Posle nicanja
se 5—8 dana održava temperatura oko 18 JC. U fazi prvih
pravih listova vrši se pikiranje u saksije veličine 8 x 8 cm.
Za dalji rast paprike temperatura u zaštićenom prostoru treba
da je oko 22°C. Za rast paprike je od posebnog značaja
toplota zemljišta (optimum oko 20 °C). U toku proizvodnje
rasada primenjuju se sve redovne mere nege, provetravanje,
zalivanje svakih 7—10 dana (5—10 1 vode na m2), zaštita od
poleganja (cinebom 0,3%) i 2—3 prihranjivanja (vuksal
0,2%, fertigal) i kaljenje rasada.
Rasađivanje paprike
Zemljište za proizvodnju paprike đubri se s jeseni sa
2—4 kg stajnjaka na m2 uz osnovnu obradu. U proleće, krajem
marta, unosi se 30—40 g mineralnog đubriva (NPK u odnosu
1 : 1 : 2 ) , pa se zemljište površinski pripremi uz unošenje
terabola (50 g/m2) i volatona (10 g/m2). Posle površinske
pripreme zemljišta postavlja se noseća konstrukcija tunela
i stavlja plastika kako bi se zemljište pre sadnje zagrejalo.
Sadnja se može obaviti i u unetu zemljišnu smešu bogatu
zgorelim stajnjakom ili kompostom.
Sadnja se obavlja u redove (broj redova zavisi od širine
132
tunela) s razmakom između redova 20—50 cm i razmakom
u redu kod sitnoplodnih paprika 10—15 cm a kod krupnoplodnih
20—25 cm. Gusta sadnja omogućuje ranije sazrevanje
plodova i veći prinos.
Nega biljaka
Posle sadnje biljke treba obilno zaliti. U toku vegetacije
valja održavati optimalnu temperaturu i vlažnost vazduha i
zemljišta. To znači da pri izrazito niskim temperaturama tunele
treba dopunski pokriti, a pri visokim temperaturama,
sem otvaranja čeonih strana, valja podići cele plastične folije.
Za rast paprike najpovoljnija je temperatura 22—25 °C
u toku sunčanih dana, odnosno 20 °C oblačnih dana, i 18—20°
U toku noći. Kada je spoljna temperatura iznad 15 °C i kad
prestanu opasnosti od mraza, plastika se u potpunosti uklanja.
Provetravanjem tunela održava se optimalna relativna
vlažnost vazduha oko 70 Vo, a zalivanjem svakih 5—10 dana
sa 5—10 1 vode na m2 optimalna vlažnost zemljišta od 70 w/c
PVK.
Paprika se prihranjuje 5. do 10. dana posle sadnje i u
fazi masovnog cvetanja, i to sa 30—40 g NPK đubriva (odnos
1 : 1 : 2 ) na m2. U fazi obrazovanih prvih plodova obavlja
se drugo prihranjivanje sa 30—40 g NPK (odnos 1 : 1 : 2 )
na m2 radi boljeg zrenja plodova. Pored toga, 1—2 puta se
obavlja folijarno prihranjivanje paprike kompleksnim đubrivom
(fertigal, vuksal). To se najčešće obavlja uz zaštitu useva
od lisnih vaši.
Posle prihranjivanja vrši se okopavanje na dubinu 10—
15 cm. Tokom vegetacije se obavljaju 2—3 okopavanja. Paprika
veoma dobro reaguje na okopavanje zbog plitkog korenovog
sistema.
Berba paprika sitnog ploda počinje polovinom maja, a
krupnog ploda početkom juna. Berba se može vršiti sve do
jeseni. Prinos sitnoplodnih paprika kreće se od 2 do 4 kg/m2,
133
a krupnoplodnih od 4 do 6 kg/m2.
PROIZVODNJA PLAVOG PATLIDŽANA
U STAKLENICIMA
Plavi patlidžan se može odgajiti u staklenicima kao rani,
zimski usev ili kao prolećna kultura. Najbolje cene postižu
se od novembra do jula.
Najviše se traže sorte sa tamnoljubičastim plodovima
čija pokožica ima izrazit sjaj. U evropskim zemljama gaje se
mnogobrojne sorte, a najčešće black beauty, long violet, hybrid
29, nice hybrid i dr.
Setva se obavlja početkom avgusta u stakleničke sandučiće
ili leje. Zemljišna smeša treba da se dezinfikuje, jer
su mlade biljke jako osetljive na bolesti. Seje se 6—8 g semena
po 1 m2. Sejanci se pikiraju u saksije promera 10—12
cm. Saksije se poredaju na plastičnu foliju u stakleniku. Neophodna
je pažljiva nega rasada.
Priprema zemljišta i đubrenje su kao za papriku. Sadnja
se obavlja krajem septembra. U staklenicima s rasponom
3,20 cm sade se 4 reda (po šemi 40 + 85 + 70 +85 + 40 cm),
a s rasponom 6,40 cm — 8 redova (40 + 85 + 75 + 75 + 90
+ 75 + 75 + 85 + 40). Između biljaka u redu ostavlja se
razmak 50 cm. Rasađene biljke se odmah zaliju.
Prva međuredna obrada zemljišta obavlja se tek pošto
se ustanovi da su se biljke primile i nastavile da rastu. Obično
su dovoljna 2—3 okopavanja. Važna mera je redovno navodnjavanje
useva. Do plodonošenja vlažnost zemljišta treba
održavati na nivou 80—85 %. Zaliva se mlakom vodom, temperature
25—28 °C. Čestina zalivanja zavisi od vremenskih
prilika: zimi rede — svakih 10—15 dana, a s proleća, kad
nastane toplo i sunčano vreme i počne puno plodonosnije
— svakih 5—6 dana.
Toplotni režim se podešava zavisno od svetlosnih uslova
i faze razvoja biljaka. Dok se biljke ne prime, održava se
134
temperatura 24—25°C; kasnije, kad je sunčano vreme 22—28°,
kad je oblačno oko 22°, a noću 18—20°. U zimskom periodu,
kada su uslovi za fotosintezu veoma loši, noćne temperature
treba da su blizu agrotehničkog minimuma — oko 16°.
Pri gajenju u staklenicima biljke plavog patlidžana rastu
veoma snažno i, pod teretom plodova i vegetativne mase,
padaju ili se lome. Zbog toga se stabla vezuju i vode uz kanap
privezan za žičanu konstrukciju. Povremeno se uklanjaju
novoizrasli lastari i stari listovi sa nižih delova biljke. Prva
dva lista uklone se kad biljke počnu da cvetaju, a kasnije
se povremeno ta mera ponavlja, pri čemu se vodi računa da
se odjednom ne ukloni više od 2 lista. Plavi patlidžan se u
staklenicima gaji na jedno ili dva stabla. Krajem maja vrhovi
biljaka se uklone sa ciljem da se podslakne narastanje
zametnutih plodova.
U zimskom periodu oprašivanje cvelova i zametanje plodova
je znatno otežano. Oprašivanje se poboljšava primenom
trilera, a zametanje plodova još i obradom cvetova hormonskim
sredstvima.
Berba se zimi obavlja jednom sedmično, a kasnije svakih
A—5 dana. Plodovi se odsecaju specijalnim makazama, nalik
na vinogradarske, ili oštrim nožem. Postiže se prinos
8—12 kg/m2.
Ako se plavi patlidžan odgaja kao prolećni usev, setvu
treba obaviti u novembru, a rasađivanje u januaru.
PROIZVODNJA PLAVOG PATLIDŽANA
U PLASTENICIMA
Plavi patlidžan je po osnovnim biološkim karakteristikama
sličan paprici. Međutim, za njegov rast i razvoj potrebna
je temperatura 25—28 °C u toku čitave vegetacije.
Vreme proizvodnje plavog patlidžana u plastenicima zavisi
od mogućnosti grejanja. Naime, plavi patlidžan se može
proizvesti (kao i u stakleniku) u zimsko-prolećnom periodu
135
i u proleće. Međutim, najčešće se plavi patlidžan u plastenicima
sa grejanjem sadi u prvoj polovini marta, a u plastenicima
bez grejanja polovinom aprila.
Za proizvodnju u plastenicima najpogodnije su sorte
sa sitnim i srednje krupnim plodovima (long violet, nice hybrid),
izrazito ljubičaste boje i sjajne, glatke površine.
Rasad plavog patlidžana se proizvodi u toplim lejama,
plastenicima i staklenicima, jer je za normalan rast potrebna
temperatura oko 25 CC. Setva se obavlja u dobro pripremljeno
zemljište u leji, a najbolje u sandučiće za setvu. Vreme setve
zavisi od planiranja berbe i može biti:
Setva se obavlja u redove s razmakom redova od 5 cm.
Seme se prekriva tanjim slojem komposta (0,5 cm) i dobro
zalije. Do nicanja se održava visoka temperatura (28—30 °C)
koja omogućava brže nicanje. Sa pojavom kotiledona temperatura
se u toku 5—6 dana snižava na oko 20 °C. Na taj
način se dobijaju biljke s kratkim internodijama. U fazi razvijenih
kotiledona i rasta prvog lista vrši se pikiranje u saksije
(10x10 cm).
Rasad plavog patlidžana se može proizvesti kalemljenjem
na paradajz. Kalemljenje se obavlja u fazi kotiledona.
Na podlozi (paradajz) napravi se rez dug 1,5 cm, u koji se
postavlja kalem (plavi patlidžan), s lim što je slabio plavog
patlidžana zarezano ispod kotiledona, lako da odgovara rezu
na podlozi. Mesto kalemljenja premaze se toplim parafinom
(obično četkicom). Kalemljene biljke gaje <se pri temperaturi
od 25 °C i relativnoj vlažnosti vazduha od 90 % uz zasenjivanje
radi sprečavanja suvišne transpiracije. Za 7—10 dana stvara
se kalus i dalja nega je ista kao ostalog rasada. Kalemljene
biljke se brže ukorenjuju i brže razvijaju. U fazi proizvodnje
rasada značajno je izvršili 2—3 folijama prihranjivanja
kompleksnim đubrivom (fertigal, vuksal 0,2%), i to u fazi
2, 4 i 6 listova, jer je plavi patlidžan osetljiv na nedostatak
136
rnikroelemenata (posebno Mg). Ostale mere nege su iste kao
u proizvodnji paradajza i paprike.
Plavi patlidžan se sadi na rastojanju 60—70x40—50
cm, što zavisi od bujnosti sorte. On se sporo ukorenjava i
zato se prvo okopavanje obavlja tek 20 do 25. dana od sadnje.
U toku vegetacije vrše se 2—3 ili više okopavanja, što zavisi
od sastava zemljišta. Naime, u toku čitave vegetacije zemljište
treba održavati u rastresitom stanju. Optimalna vlažnost zemljišta
do faze plodonošenja je 75%, a u fazi plodonošenja
do 85% PVK. Do perioda obrazovanja plodova plavi patlidžan
se zaliva svakih 10—12 dana sa 5—10 1 vode na 1 m2, a
u fazi plodonošenja svakih 5—7 dana sa 10—12 1 vode na nr.
Plavi patlidžan je biljka duge vegetacije sa povećanim
potrebama za NPK hranivima. U nedostatku ovih, a posebno
fosfora i kalij uma, dolazi do masovnog opadanja cvetova.
Zato se u toku vegetacije u razmacima od 20 do 25 dana vrši
prihranjivanje sa 20—30 g NPK đubriva na m2, uz 1—2 folijama
prihranjivanja kompleksnim mineralnim đubrivima (fertigal,
vuksal 0,2 %), i to posebno u fazi pojave pupoljaka i
cvetanja.
Plavi patlidžan je toploljubiva biljka. Neposredno posle
sadnje valja održavati temperaturu oko 25 °C, a zatim u toku
sunčanih dana do 28 °C, a oblačnih oko 22 °C. Noćne temperature
treba da su 16—18 °C. Za normalni rast plavog patlidžana
značajne su visoke temperature zemljišta (20-^22 *C).
Sorte plavog patlidžana s krupnim plodovima treba vezivati
uz kolje ili žičanu konstrukciju plastenika, uvijanjem
biljke oko žice ili manile. Plavi patlidžan se uzgaja na dva
stabla, što zahteva zakidanje svili ostalih grana (ostavljaju
se prve formirane grane). Istovremeno se uklanjaju stari, donji
listovi. Za bolju oplodnju mogu se koristili hormonska
sredstva ili se cvetovi blago zatresu.
Berba plavog patlidžana počinje 60. do 70. dana od
137
sadnje i u početku se obavlja svakih 7—10 dana, a kasnije
svakih 4—5 dana. U ovoj prozivodnji može se ostvariti prinos
plodova od 5 do 12 kg/m2, što zavisi od sorte i dužine
plodonošenja.
PROIZVODNJA PLAVOG PATLIDŽANA
U NISKIM TUNELIMA
U niskom prostoru zaštićenom plastikom plavi patlidžan
dospeva za 10—20 dana ranije nego na otvorenom polju.
Za ovu proizvodnju koriste se sorte srednje bujnog rasta (s.
vale rio, poludugi).
Priprema zemljišta za sadnju i postavljanje niskih tunela
isti su kao za paradajz. S obzirom na veliku osetljivost
plavog patlidžana na niske temperature, sadnja u niskim tunelima
obavlja se oko 10. aprila, kada temperatura pod tunelom
ne pada ispod 8—10 °C.
Rasad se proizvodi u toplim lejama. Setva se obavlja u
sandučiće za setvu polovinom januara. Za nicanje je neophodna
temperatura oko 25 °C. Posle nicanja, u fazi otvorenih
kotiledona, vrši se pikiranje u saksije (10x10 cm), a zatim
se primenjuju sve redovne mere nege rasada.
Sadnja se obavlja u pripremljeno zemljište, đubreno kao
za papriku, na rastojanju 50x30—40 cm. Tokom proizvodnje
održava se povoljna temperatura (22—25 °C u toku dana
i 20 °C u toku noći) i relativna vlažnost vazduha 60—65 %.
To znači da je potrebno dopunsko pokrivanje pri izrazito niskim
temperaturama, odnosno intenzivno provetravanje pri
visokim temperaturama. Krajem maja sa noseće konstrukcije
skida se plastična folija.
U toku vegetacije zalivanje se obavlja svakih 5—10 dana
sa 10 1 vode na m2. Posle zalivanja neophodno je dobro
provetravanje tunela, jer je plavi patlidžan osetljiv na visoku
vlažnost vazduha (opadaju cvetovi). Pored dva prihranjivanja
(posle sadnje i u fazi obrazovanja prvih plodova) sa 20—30 g
138
NPK đubriva (1 : 1 : 1) na m2, neophodna mera zaštite je prskanje
ditanom 0,25% ili cinebom 0,2%.
U toku vegetacije vrši se po potrebi pinciranje, uklanjanje
bočnih grana radi regulisanja rasta odnosno plodonošenja
plavog patlidžana. Najčešće se plavi patlidžan za
ranu proizvodnju uzgaja na 2—3 stabla.
Berba plodova počinje krajem juna i obavlja se svaka
3—4 dana. Prinos može biti 5—8 kg/m2.
Za gajenje u toplim lejama koriste se ranostasnije i
manje bujne sorte, s dugim i poludugim plodovima. Rasad
se proizvodi na sličan način kao kod paradajza i paprike.
Setva se obavlja krajem januara u toploj leji, ili još bolje, u
stakleniku. Sejanci stasaju za pikiranje 4 nedelje posle nicanja;
pikiraju se u saksije promera 10 ili 12 cm.
Rasadnice se sade na stalnom mestu sredinom marta. Topla
leja u koju se rasađuju treba da ima sloj toplog stajnjaka
debljine 40—50 cm i sloj zemlje od 25 cm. Sadi se na razmaku
50x50 cm.
Posle sadnje biljke se brižljivo neguju. Temperaturni
režim se podešava slično kao pri gajenju paprike. Treba voditi
računa da plavi patlidžan ne podnosi suvišnu vlagu u
zemljištu i vazdušnom prostoru leje. Zbog toga biljke treba
zalivati po tihom i sunčanom vremenu, što omogućuje da se
leja posle toga dobro provetri i prosuši.
Kada se gaje u toplim lejama biljke plavog patlidžana
poteraju veliki broj lastara pri osnovi glavnog stabla, što
otežava pravilno plodonošenje. Zbog toga je poželjno obaviti
jedno ih dva pinciranja, pri čemu se uklone slabo razvijeni
izbojci. Svaku biljku treba tako formirati da ima samo 3—4
osnovne grane.
Prvi plodovi stignu za berbu sredinom maja. Berba se
može nastaviti do jeseni. Do kraja jula može se ubrati 6—8
kg plodova sa 1 m2.
139
PROIZVODNJA KROMPIRA
U ZAŠTIĆENOM PROSTORU
Krompir se najčešće uzgaja u niskim, poluvisokim i rede
u visokim tunelima, i tada dospeva za 15—20 dana ranije
nego na otvorenom polju. Za proizvodnju pod plastičnom
folijom koriste se rane sorte kao što su erstling i saskija.
U niskom zaštićenom prostoru naklijali krompir se sadi
početkom marta, a u plastenicima sa grejanjem polovinom
februara.
Zemljište za proizvodnju krompira priprema se kao i
za ostale biljke iz ove familije (paradajz i papriku). Razvoj
ranog krompira je brži pri korišćenju crne plastične folije
za zastiranje zemljišta. Posle osnovne pripreme, đubrenja
stajnjakom (3—4 kg/m2), mineralnim đubrivom (20—30 g
NPK odnosa 1 : 1 : 2 na m2) i obrade, zemljište se prekrije
crnom folijom. Krompir se sadi u zemljište pod folijom kroz
prethodno načinjene otvore. Veoma dobri rezultati su postignuti
sadnjom (postavljanjem) krtola na površinu pripremljenog
zemljišta ispod načinjenog otvora na foliji. Pri tome se
stoloni s krtolama razvijaju neposredno ispod folije. Prilikom
berbe odseca se nadzemna masa krompira, folija se odiže, a
krtole se pokupe sa površine zemljišta. Pri korišćenju folije
obezbeđuje se veća toplota zemljišta, a to znači za 10—15
dana raniju proizvodnju, sprečava se razvoj korova, a smanjuje
se potreba za većim brojem zalivanja. Umesto folije
za zastiranje (mulci ran je) može se koristiti slama.
Krtole krompira se najčešće sade u dvoredne ili četvororedne
pantljike s rastojanjem između pantljika 50 cm i rastojanjem
biljaka u redu 20 cm. Do nicanja u zaštićenom prostoru
se održava visoka temperatura (22—25 °C), a zatim se
provetravanjem ili odgovarajućim regulisanjem snizi na 16—
—18 °C i tako se održava 5—10 dana. Na taj način sprečava
se izduživanje stabla. Posle toga temperatura se održava na
140
oko 22° sunčanih dana, odnosno na oko 20 °C u toku oblačnih
dana.
Redovnim zalivanjem održava se vlažnost zemljišta na
oko 80% PVK. Usev se prihranjuje 1 do 2 puta (neposredno
posle nicanja i pred cvetanje) sa 20—30 g NPK đubriva na
m2. Prilikom prvog i drugog okopavanja krompir se zagrće.
Mere zaštite od štetočina (krompirove zlatice) u zaštićenom
prostoru počinju ranije nego na njivi.
Po prestanku opasnosti od mraza plastična folija se sa
niskih tunela skida. Krajem aprila i prvih dana maja počinje
vađenje krtola, kada proba pokaže da se iz jedne kućice
može dobiti 200—300 gr krtola. Prinos se kreće od 1,5—
—2 kg/m2.
PROIZVODNJA KRASTAVACA
U STAKLENICIMA
Krastavac je posle paradajza najznačajnija kultura u
staklenicima. U našoj klimi uspešno se gaji tokom zime, jer
dosta dobro podnosi nedostatak svetlosti. Gajenjem ove kulture
postižu se povoljni proizvodni i finansijski efekti.
Podešavanje vremena
proizvodnje
Podešavanje rokova setve, odnosno vremena prispevanja
produkcije od bitnog je značaja, kako sa gledišta proizvodno-
tehnoloških uslova, tako i sa stanovišta finansijskog
uspeha. Pri tome polaznu osnovu predstavljaju klimatski uslovi
regiona i mogućnosti plasmana.
Klimatski uslovi naše zemlje omogućuju da se krastavac
u staklenicima uspešno gaji tokom celog zimskog perioda.
Prema tome, glavni uticaj i koji opredeljuju vreme proizvodnje
krastavaca u staklenicima potiču iz ekonomske i tržišne
sfere, uključujući i inostrano tržište.
Prema vremenu prispevanja pretežnog dela produkcije
razlikuju se jesenja, zimska i prolećna proizvodnja krastavaca.
141
Jesenja proizvodnja krastavaca obično se organizuje kao
pretkultura za prolećni usev paradajza. Setva se obavlja tokom
septembra, a plodonošenje traje od novembra do kraja
januara.
Suviše rano proizveden krastavac — u kasnu jesen i ranu
zimu — doživljava dosta slab plasman na našem tržištu.
U to vreme stanovništvo radije troši jevtiniji konzervisani
krastavac iz domaće ili industrijske prerade.
Zimska proizvodnja je u našim prirodno-ekonomskim
uslovima, izgleda, najpogodnija. Ona se podešava tako da masovno
plodonošenje nastane u periodu od januara do aprila.
U to vreme javlja se veća potrošnja, uz vrlo povoljne cene,
kako na našem tako i na inostranom tržištu.
Setva se obavlja u prvoj polovini oktobra, a rasađivanje
A—5 nedelja posle setve. U našim južnim krajevima, na
Primorju i južnom del u Makedonije, setva i rasađivanje mogu
se obaviti i nešto ranije.
Prolećna proizvodnja obezbeđuje veoma povoljne uslove
za razvoj biljaka i visoke prinose, kao i uštedu u troškovima
grejanja. Finansijski efekti mogu biti nešto niži jer masovno
plodonošenje nastaje u periodu april — jun, kada se
postižu niže cene. Setva se obavlja u drugoj polovini novembra,
a rasađivanje A—5 nedelja kasnije.
Sorte
Uspešna proizvodnja krastavaca u staklenicima bitno
zavisi od pravilnog izbora sorte.
Gaje se posebno selekcionisane sorle prilagođene uslovima
stakleničke proizvodnje. Koriste se sorle s dugim, tamnozelenim
plodovima, sposobne da obrazuju partenokarpne
plodove (bez oprašivanja). Ova osobina je od izvanrednog
značaja za zimsku proizvodnju, kada nema insekata — oprašivača.
Međutim, s proleća, kada počnu da lete insekti, sa biljaka
se moraju uklanjati muški i kastrirati ženski cvetovi.
142
Iz oprašenog ženskog cveta razvija se del'ormisan (»trbušast«)
plod lošijeg ukusa i niske tržišne vrednosli.
Partenokarpne sorte imaju malu placentu i zbog toga
bolje podnose transport. Dugi krupni plodovi i privlačna zelena
boja odgovaraju ukusu potrošača u svim zemljama. Lako
se beru i paku ju.
Doskora je u staklenicima gotovo isključivo gajena dobro
poznata sorta spotresisting. Sada se pretežno gaje F:
hibridi, među kojima su najpoznatiji:
Sporu F i , veoma snažnog rasta, vrlo rodan, s velikim
procentom standardnih plodova, bez gorčine, otporan na lisnu
pegavosl; podnosi nešto niže temperature; dužina plodova
oko 35 cm, a težina 400—500 g.
Greenspot Fi ima snažne biljke s dugim, tamnozelenim
plodovima, dužine 35—40 cm, dobro podnosi nižu temperaturu
zemljišta i vazduha, te daje dobre rezultate i u manje
povoljnim uslovima; otporan na lisnu pegavosl i Cladosporium.
Secura je slična dvema prethodnim. Delta se odlikuje
nešto većini potrebama u pogledu toplote i dužinom iulernodija.
Pikador se odlikuje visokim prinosima i ranim slasavanjein.
Stakleničke sorte krastavca
Inostrane semenarske firme, uglavnom holandske, nude
niz novih hibrida. U novije vreme sve više prodiru tzv.
»ženski« hibridi. Oni se odlikuju time što se na njihovim biljkama
formiraju isključivo ili pretežno ženski cvetovi. Gajenjem
takvih hibrida postiže se značajna ušteda ručnog rada
oko svakodnevnog uklanjanja muških i kastracije ženskih
cvetova. Hibridi sa isključivo ženskim cvetovima slabo teraju
bočne vreže i brže ostare. Oni su pogodni za proizvodnju
koja se podudara s masovnim letom pčela i drugih insekata,
t j . za kasnu zimsko-prolećnu proizvodnju.
Hibrida ženskog tipa ima mnogo. Najpoznatiji su pepineks,
babina, briljant i dr.
143
U nekim zemljama, naročito u Sovjetskom Savezu, u
staklenicima se gaje sorte s kratkim plodovima. U njih se
plodovi ne mogu da obrazuju partenokarpno, te se tokom
zimskih meseci u svaki staklenik moraju postaviti košnice s
pčelama.
Seme
Za setvu se mora upotrebiti seme visokih semenskih i
sortnih kvaliteta. Tako se postiže da skupoceni slaklenički
prostor ispune najbolje i najproduktivnije biljke. Najbolje
je da odgajivači nabavljaju seme od renomiranih semenarskih
firmi.
Mora se upotrebiti samo dezinfikovano seme. Ukoliko
seme već nije naprašila firma koja ga je stavila u promet, to
treba da učini sam odgajivač.
/•
Proizvodu ja rasada
Za stakleničku proizvodnju krastavaca moraju se odgajiti
dobre i zdrave rasadnice, stare 30—35 dana, s kratkim,
čvrstim, debelim stablom i dobro razvijenim korenovim sistemom.
Rasad se odgaja u staklenicima. Najprikladniji su specijalni
rasadni staklenici, a ako odgajivač nema takav staklenik,
rasad će odgajiti u jednom odeljku proizvodnog staklenika,
što često može da bude nepovoljnije i skuplje.
Proizvodnja rasada je važan elemenat u tehnologiji stakleničke
proizvodnje krastavaca, jer je poznato da su rane
faze u razvoju ove kulture kritične i odražavaju se na čitav
tok kasnijeg rasta i razvića biljaka.
Postoji više načina da se odgaja rasad, ali se svi zasnivaju
na principu da se prilikom rasađivanja na stalnom mestu
što bolje očuva korenov sistem mlade rasadnice.
U modernoj stakleničkoj proizvodnji krastavaca rasad
se odgaja najviše u saksijama od plastične mase ili presovanim
kockama. Mogu se koristiti i celulozne saksije (jiffy pots).
144
Opis, tehničke odlike i primena presovanih kocaka i
saksija detaljnije su prikazani u delu o gajenju rasada paradajza.
Prečnik hranijivih kocaka i saksija treba da je 10—12
cm. U većim saksijama dobij a se bolje razvijen rasad. Pred
setvu saksije se moraju dezinfikovati potapanjem u rastvor
fungicida.
Ako u stakleniku nema stelaža, na prostoru gde će se
gajiti rasad površina zemljišta se poravna i zastre plastičnim
folijama, a zatim se poredaju saksije ili hranljive kocke u
obliku nizova (leja) između kojih se ostave staze za prolaz
radnika i mašina. Zatim se poredane saksije ispune do 2/3
njihove zapremine đubrevitom smešom pa se u svaku posejc
po 1 semenka. Kasnije, 6—8 dana posle nicanja, kad biljčice
počnu da razvijaju prvi stalni listić, saksije se dopune
đubrevitom smešom do gornje ivice. Na taj način ublaži se
gotovo neizbežno izduživanje stabaoca usled pogoršanih svellosnih
uslova krajem jeseni i početkom zime, i dobije se rasad
sa snažnije razvijenim korenovim sistemom.
Kada se koriste hranijive kocke, setva se obavlja me
hanički. Mašina za izradu hranljivih kocaka ima poseban uređaj
koji automatski spusti semenku u svaku kocku.
Rasad krastavaca može se proizvesti i po metodu pik i
ranja sejanaca. Seme se, maj pre, seje u sandučiće ili na stelaže
ili u leje, a kad biljčice niknu, još dok su u fazi kotiledonih
listića, pikiraju se u već pripremljene saksije.
Seje se u rediće na razmaku 5 x 4 cm. Do nicanja obavlja
se redovno zalivanje, a radi održavanja vlage, leje i sandučići
se pokrivaju ambalažndm hartijom. Sejanci se pikiraju
4—5 dana posle nicanja u saksije od plastične mase, pe
čene gline ili celuloze (đžifi). Saksije se do 2/3 ispune zemljišnom
smešom. Mladi sejanci se iz leje ili sandučića vade
specijalnom lopaticom da im se, što je moguće bolje, očuva
korenov sistem. Posle se saksije dopune zemljom, koja se
145
pažljivo ali dobro natisne uz koren. Saksije s tako pikiranim
biljkama poredaju se na slelažama ili u figure duž stakleničkih
odeljaka prethodno zastrtih plastičnom folijom i tankim
slojem (1 cm) zemlje, ili treseta, radi ravnomernijeg održavanja
vlage.
Nega rasada. Kvalitet proizvedenog rasada u znatnoj
meri zavisi od pravilnog održavanja i usklađivanja faktora
koji utiču na tok vegetacije. Pre svega, potrebno je obezbediti
optimalne toplotne uslove, pravilan režim zemljišne i vazdušne
vlage i dovoljno svetlosti.
U periodu od setve do nicanja u stakleniku s rasadom
krastavaca treba održavali temperaturu oko 25 °C. Pošto nikne
oko 50 % biljčica, narednih A—5 dana temperatura se danju
snizi na 18—20° a noću na 16—17°. Tako se izduživanje i
raznežavanje tek izniklih biljčica svede na najmanju meru.
Posle se temperatura održava na 22—25° preko dana i 18—
20° preko noći. Sniženje noćnih temperatura, kao i dnevne
kad je vreme oblačno, od posebnog je značaja za skladan porast
biljčica u ranim fazama njihovog razvoja. Međutim, oštra
kolebanja temperature i njihovo opadanje ispod 17—18'
veoma nepovoljno se odražavaju na dalji razvoj mladih biljaka.
Za normalan razvoj rasada veoma je važno da je zemlja
u saksijama optimalne vlažnosti. Zalivanje se obavlja po
potrebi, uvek blagovremeno, pri čemu se pazi na se ne kvase
biljke. Voda za zalivanje treba da je mlaka (25—30 °C). Relativnu
vlažnost vazduha održavati, po mogućnosti, na nivou
90—95 %>.
Nedostatak svetlosti veoma nepovoljno utiče na kvalitel
rasada. To je razlog što se u severnijim zemljama sve više
koristi dopunsko veštačko osvelljavanje rasada namenjenog
ranoj zimskoj proizvodnji. Prema podacima sovjetske li
terature odlični rezultati se postižu korišćenjem luminescentnih
svetiljki specifične jačine 360—380 W/m2 u trajanju 9—
146
10 časova dnevno. U našim klimatskim uslovima ne postoji
nužda za dopunskim osvetljavanjem rasada krastavaca, ali
to ne znači da takva mera, u nekim slučajevima, ne bi bila
korisna, pod uslovom da je i ekonomski opravdana, što sada
nije slučaj.
U toku celog perioda vegetacije rasad se štiti od bolesti
i štetočina preventivnim prskanjem svakih 10—12 dana
odgovarajućim
fungicidima i insekticidima.
Na dan pre rasađivanja biljke se obilno zaliju mlakom
vodom. Sade se samo dobro razvijene rasadnice s normalno
razvijenim kotiledonima i 3—4 stalna lista.
Hranljive smeše. S obzirom na oskudna nalazišta
dobrog treseta kao najpogodnijeg materijala za spravljanje
đubrevitih smeša, u nas i u drugim zemljama za krastavac se
koriste smeše od dostupnih komponenata. Jedna takva smeša
pravi se od dobro zgorelog stajnjaka, zemlje i peska u odnosu
1 : 2 : 0,5. Često se koriste smeše od 2 ili 3 dela zgorelog
stajnjaka i 1 dela zemlje, ili od jednakih delova zgorelog
stajnjaka i dobre baštenske zemlje.
Dobra hranljiva smeša za krastavac može se dobiti od
treseta i zgorelog stajnjaka u srazmeri 40 : 60. Najzad, kao
supstrat za gajenje krastavaca može se upotrebiti čisti treset
uz odgovarajuće redovno prihranjivanje biljaka mineralnim
đubrivima, što se već približava hidroponskoj kulturi.
Đubrevita smeša se dezinfikuje vodenom parom ili hemijskim
sredstvima. Veoma dobre efekte daje dodavanje mineralnih
đubriva zemljišnim smešama. Na 1 m3 smeše dodaje
se 3—4 kg superfosfata i 1—2 kg kalijumovih soli. Mineralna
đubriva se dodaju posle dezinfekcije.
Priprema staklenika i sadnja
U vreme kada je rasad prispeo za rasađivanje, staklenik
treba da je već na odgovarajući način pripremljen za sadnju.
147
Pored uobičajenih postupaka kao što su građevinske popravke,
proveravanje ispravnosti instalacija i uređaja, dezinfekcije
i si., naročitu brigu iziskuje priprema zemljišta, đubrevitih
mešavina i drugih hranljivih supstrata.
Priprema staklenika za nov usev krastavaca treba da
počne 30—40 dana pre rasađivanja. Posle uklanjanja ostataka
prethodne kulture zemljište se obradi na dubinu 25—30
cm, zatim se dezinfikuje i održava u vlažnom i rastresitom
stanju.
Priprema i zasađivanje specijalnih staklenika. U specijalnim
staklenicima za gajenje krastavaca, sadnja se obavlja
iznad trapova s toplim svežim stajnjakom.
Ranije, dok moderni univerzalni staklenici još nisu bili
u širokoj primeni, ovakav način gajenja krastavaca bio je
veoma rasprostranjen. Njegova primena u sadašnjem vremenu
ima ograničen značaj, mada savremeni sistem gajenja aa
balama slame predstavlja samo novu varijantu primene bioenergetskih
materijala za grejanje zemljišta u staklenicima.
Sistem gajenja uz primenu stajnjaka sastoji se u sledećem:
Najpre se po dužini staklenika iskopaju trapovi široki
oko 60 cm i duboki 40—50 cm, a polom se u njih u ravnomernom
sloju složi zagrejani svezi stajnjak, ili stajnjak i pleva,
kao pri podizanju toplih leja. Dan-dva posle slaganja, preko
stajnjaka se naspe đubrevita zemljišna smeša u sloju oko
20 cm, pa se uključi grejna instalacija s ciljem da ubrza zagrevanje
vazduha i zemlje. U toku narednih nekoliko dana
kontroliše se temperatura zemljišta iznad trapa. Kad temperatura
padne na oko 28 "C, obavlja se sadnja.
Nasuta zemlja se najpre prekopa, a zatim se obeleže
mesta za sadnju kopanjem plitkih jamica. Biljke se sade na
razmaku 50—60 cm, pri čemu se vodi računa da između korenovog
sistema rasađene biljke i stajnjaka u trapu ostane
najmanje 10 cm zemlje.
148
Toplota, vlaga i ugljen-dioksid koji se izlučuju pri razlaganju
stajnjaka izvanredno povoljno del uju na razvoj biljaka.
Sem toga stajnjak služi kao drenaža koja odvodi suvišnu
vodu od čestih i obilnih zalivanja.
Ovakvi trapovi sa svežim stajnjakom mogu se urediti i
u univerzalnim staklenicima. U specijalnim staklenicima kra-
Stavac se može gajili i na stelažama s nasutom zemljišnom
smešom ispod kojih su provedene cevi za zagrevanje.
Priprema i zasađivanje univerzalnih staklenika. Univerzalnim
staklenicima krastavac se gaji na dva načina: direktno
na zemlji ili na balama slame.
Gajenje krastavaca direktno na zemlji, naročito u vrlo
ranoj proizvodnji, sve više se napušta zbog toga što se postižu
slabiji rezultati u poređenju s gajenjem na balama slame.
Zemljište u stakleniku za uzgoj krastavaca treba da je
veoma bogato organskim materijama, što se postiže unošenjem
velikih količina stajnjaka i treseta. Ukoliko je zemljište
zaraženo bolestima i štetočinama, što se gotovo redovno događa,
posle kraće ili duže eksploatacije staklenika, mora se
obavili odgovarajuća efikasna dezinfekcija.
Radi obezbeđenja povoljnijeg režima temperature, vlažnosti
i aeracije, biljke se sade na bankove. U staklenicima
čiji su odeljci široki 3,20 m formiraju se dva banka, za dva
reda biljaka, duž nosećih stubova, a u staklenicima s rasponom
6,40 cm za 4 ili 5 redova biljaka.
Biljke se sade u jamice iskopane po grebenu banka, na
razmaku 50—60 cm. Pri postavljanju biljke u jamicu pazi se
da se grudva zemlje oko žila ne raspadne. Zemlja se nagrne
uz biljku do koliledonih listića i lako nalisne uz nju. Ako je
rasad odgajen u plastičnim ili glinenim saksijama, jedno obilno
zalivanje rasada prethodne večeri, ili tog jutra, u znatnoj
meri olakšava vađenje biljaka iz saksije. Zatim se biljke
zali ju mlakom vodom, pri čemu se pazi da se ne okvasi sama
149
biljka. Sadnja se obavlja kad se zemljište dovoljno zagreje,
radi čega treba uključili grejnu instalaciju (nekoliko dana ranije).
Pripremu staklenika i rasađivanje treba obavili blagovremeno,
pre nego što rasad preraste. Bolje je to učiniti koji
dan ranije nego da se zakasni.
Gajenje na balama slame
Gajenje krastavaca na balama slame sve više se praklikuje
u mnogim zemljama. Ovaj način gajenja se prvo primenjivao
da bi se izbegli napadi bolesti i zemljišnih parazita
u staklenicima u kojima se krastavac gaji svake godine. Pokazalo
se, međutim, da se primenom ovog sistema postižu odlični
rezultati, te je i to razlog sve većeg širenja ovog načina
uzgoja.
Izbor i priprema slame. Ranije se smatralo da su za
ovu svrhu pogodnije velike bale, težine oko 45 kg, ali se pokazalo
da se dobri rezultati dobijaju i upotrebom manjih
bala, težine 15—20 kg, na kojima biljka može da ostane više
od 6 meseci. Sem toga, one su znatno jevtinije.
Izgleda da je najpogodnija pšenična slama. Ona treba
da je suva, jer prisustvo natrulih delova u bali prouzrokuje
neravnomerno odvijanje biohernijskih procesa.
U staklenicima s rasponom odeljka 3,20 m postavljaju
se dva reda slame na 30—40 cm od stubova nosača, a u odeljcima
s rasponom 6,40 m — 4 reda.
Bale se redaju na površini, ili nešto ukopane, što je naročito
pogodno za staklenike s manjom visinom. Dublje ukopavanje
od 1/3 njihove visine nije za preporuku.
Ako postoji opasnost od nemaloda ili fuzarijuma, bale
se postavljaju na prethodno razastrte plastične folije čije se
ivice podviju naviše. Prostor između redova bala može da se
mulčira sitnom slamom i tresetom.
Poredane bale na j pre se obilno navlaže (40—50 litara
vode po bali), a zatim po njima nanesu mineralna đubriva.
150
U 2—3 navrata bale se zalivaju manjim količinama vode da
se đubriva rastvore, prodru u slamu i podstaknu fermentacione
procese. Đubriva se mogu unositi u formi rastvora, odjednom
ili u 2—3 maha.
Optimalna količina mineralnih đubriva koju treba uneti
u slamu nije precizno utvrđena, ali se kreće približno u
sledećim okvirima:
Količine mineralnih đubriva, naročito azotnog, mogu se
podešavati prema tipu proizvodnje ili prema potrebi da se
izazove slabiji ili jači bioenergetski proces u slami.
Kada se želi da slamni supstrat duže ostane dobro dreniran
i rastresit, primenjuju se manje doze azota. Za kasnije
useve krastavaca, zasađene u januaru ili februaru, kada
je potrebno da se maksimalno ubrza njihov razvoj, slami se
dodaju veće količine đubriva, posebno azota čime se izaziva
burnija fermentacija i veći toplotni efekt. U takvim slučajevima
svakoj bali od 25 kg slame dodaje se i do 300 g
čistog azota.
Za 1 ha potrebno je 7—8.000 bala slame težine 12—15
kg, oko 180—200 kg kalcijrmi-amonijum-nitrata (27%), 120—
150 kg superfosfata i 60—100 kg kalijum-sulfata.
Đubriva treba naneti ravnomemo i prelivati malim količinama
vode, tek koliko da đospeju u unutrašnjost bale.
Fermentacija ovako pripremljene slame je dosta brza.
Zimi je potrebno da se proces podstakne slabim zagrevanjem
staklenika. U povoljnim uslovima u sredini bala razvija se
temperatura od 40° do 70 °C, zavisno od temperature u stakleniku,
kvaliteta slame i količine unesenih mineralnih đubriva.
Temperatura ubrzo opadne, a zatim se stabilizuje između
25 i 30 °C tokom većeg dela vegetacije.
Sadnja. Sadnja se obavlja 6—10 dana posle postavljanja
i obrade slame. Na površini obično još ima ostataka đubriva,
naročito superfosfata.
151
Biljke se sade kad temperatura u sredini bale padne do
30°, u plitka gnezda napravljena u slami, a zatim se zaspu
kompostom (đubrevitom zemljom) do kotiledonih listića.
Bolje je da se biljke sade u kompost nanesen preko slame
u obliku trake. Na mestima gde se usađuju biljke formira
se gomilica visoka 10—12 cm. Korenove žile se vrlo brzo razvijaju
u ovom kornpostu i prodiru u slanini supstrat.
Hranljiva smeša (kompost) pravi se obično od jednakih
delova zgorelog stajnjaka i treseta, ili jednakih delova zemlje
i zgorelog stajnjaka. Za 100 bala slame potrebno je oko
2 m3 komposta (za površinu oko 100 m2 staklenika).
Biljke se sade na istim rastojanjima kao i pri sadnji u
zemlji, što znači oko 50 cm jedna od druge, odnosno 12.500
biljaka po ha.
Pri vezivanju biljaka uz kanap treba imati u vidu da će
se slama razložiti i spustiti zajedno s biljkama. U protivnom
moglo bi doći do zatezanja kanapa i čupanja biljaka.
Preimućstva. Gajenje krastavaca na balama slame u
mnogim svojim aspektima, naročito u pogledu mineralne ishrane,
približava se nekim oblicima hidroponske kulture.
Melod gajenja krastavaca na slami ima sledeća preimućstva:
1. izvanredan razvoj biljaka i odlično zdravstveno stanje,
2. ranije plodonošenje u poređenju sa gajenjem na
zemlji,
3. veći ukupni prinos u poređenju sa gajenjem na
zemlji.
Biljke gajene na balama slame imaju snažniji porast
nego ako se gaje na zemlji, što je, izgleda, posledica povoljnije
temperature supstrata i oslobađanja C02 prilikom fermentacije
slame. Otuda ranije i intenzivnije plodonošenje,pravilan
i ujednačen razvoj i jake, debele vreže.
Zdravstveno stanje biljaka gajenih na slami uvek je bolje
od onih gajenih na zemlji. Čak i u stakleniku zaraženom
152
fuzariozom slama obezbeđuje dobru zaštitu i kad nije izolovana
od zemlje plastičnom folijom.
Nega useva
Toplotni uslovi. Održavanje povoljne temperature u stakleniku
ima bitan uticaj na porast i plodonošenje biljaka.
Svako odstupanje od optimalne temperature ima u većoj ili
manjoj meri štetne posledice. Suviše visoke temperature prouzrokuju
izduživanje i raznežavanje biljaka, usled čega lako
podležu oboljenjima. Niske temperature, ispod 15 °C, naročito
ako duže traju, odražavaju se krajnje nepovoljno.
U staklenicima s krastavcem održavaju se ove temperature:
Održavanje ovakvih, relativno visokih temperatura tokom
vrlo hladnih zimskih dana u našem kontinentalnom regionu
moguće je samo pod uslovom da je staklenik solidno
građen, dobro zaptiven, a grejna instalacija sposobna da razvije
dovoljnu količinu toplote.
S druge strane, već od aprila ili maja, usled sve intenzivnije
insolacije, javlja se opasnost od previsokih temperatura.
Da se to izbegne, staklenik treba zaseniti.
Zasenjivanje se najjednostavnije izvodi prskanjem stakla
suspenzijom pšeničnog brašna i gašenog kreča. U 100
litara vode razmuti se 7—8 kg brašna i 2—3 kg kreča pa
se taj rastvor (suspenzija) prskalicom nanese na staklo spo-
Ija. Brašno treba prvo razmutiti u vreloj vodi.
Osim nastojanja da se održi optimalna temperatura vazduha,
neophodno je da se obrati pažnja i toplotnom režimu
zemljišta.
Suviše hladno zemljište može da izazove znatna oštećenja
korenovog sistema. Jače opadanje zemljišne temperature
u dužem trajanju, ili ako se često ponavlja, prouzrokuje
propadanje korenovih dlačica, usled čega biljke dobiju
uveli izgled, mnogi listovi se osuše a prinosi naglo opadnu.
Ovakvi slučajevi obično se događaju za vreme dužih zahlađenja
153
s proleća, kada je loženje prestalo. Zalivanje hladnom
vodom može u znatnoj meri da doprinese sniženju temperature
zemljišta.
Gajenjem krastavaca na balama slame problem temperature
u zoni korenog sistema uspešto i racionalno se rešava.
U prvo vreme usled mikrobioloških procesa u slami,
a kasnije pod uticaj em zagrejanog vazduha u stakleniku,
temperatura u balama ostaje do kraja vegetacije oko 20"C.
U staklenicima s podzemnim grejanjem temperatura
zemljišta treba da se održava između 22" i 27°C.
Navodnjavanje. Drugi osnovni činilac proizvodnje krastavaca
u staklenicima jeste održavanje optimalnog režima
vlage u zemljištu i vazduhu.
Zalivanje se obavlja u zavisnosti od uzrasta biljke i vremenskih
prilika. U zimskom periodu zalivanje se obavlja svaka
3—4 dana, a s proleća svakog dana. Upotrebljava se mlaka
voda temperature 22—26°C. U početku, dok se biljke ne
ukorene dobro, zaliva se ručno, pri čemu se pazi da vodeni
mlaz ne spira zemlju sa korena. Za svaku biljku potrebno
je oko 2 litra vode, kojom se ovlaži zemlja oko biljke u poluprečniku
10—15 cm.
Kasnije, s porastom biljaka i nastajanjem toplog vremena,
naročito kad počne plodonošenje, potrebe za vodom postaju
sve veće.
Najbolje je da se krastavac navodnjava orošavanjem.
Savremeni staklenici opremljeni su odgovarajućim instalacijama
za orošavanje. Plastične cevi snabdevene diznama montiraju
se tako da svaka od njih zaliva dva reda biljaka.
U zimskim mesecima orošavanje traje 2—3 minuta i
obavlja se u prepodnevnim časovima, a s proleća dva puta
po 3—5 minuta — jednom pre podne i drugi put, po podne.
Uprkos tome što krastavac ima velike potrebe za vodom,
preterano vlaženje zemljišta je štetno. Previše vode,
154
naročito ako se primenjuje zalivanje crevom, doprinosi sabijanju
zemljišta na bankovima i pogoršavaju aeracije, usled
čega biljke pate i mogu čak i da uginu.
Kad se krastavac gaji na balama slame, one moraju biti
uvek dovoljno vlažne, što znači da ih treba navodnjavati praktično
svakog dana, a s proleća, kad vreme otopli i biljke razvijaju
ogromnu transpiracionu površinu — dva puta dnevno.
Snažno razvijen korenov sistem, prožimajući balu, pretežnim
delom izbije u njene periferne slojeve te je zbog toga
biljka osetljiva na sušu. Nedostatak vlage lako se zapaža po
usporenom rastu, tamnozelenoj boji listova i uvenulosti tokom
toplih časova dana. Navodnjavanje se vrši orošavanjem
ili po sistemu »kap po kap«, tako da voda lagano ponire u
supstrat, a da se ne cedi i otiče.
Nedovoljno vlažna slama se poznaje po plesnivom izgledu,
dok previše vlažna dobije ornu boju.
Vlažnost vazduha. U stakleniku s usevom krastavaca
treba da se održava vlažnost vazduha od 85 do 90%. Smanjenje
relativne vlage vazduha ispod 80% dovodi do ozbiljnih
poremećaja u razvoju i plodonošenju biljaka.
Održavanje ovako visoke vlažnosti u atmosferi staklenika,
naročito tokom toplih sunčanih dana, postiže se redovnim
orošavanjem, a ako to nije dovoljno, još i prskanjem
staza, svih unutrašnjih instalacija, stakla, a po potrebi i biljaka.
Radi kontrole relativne vlažnosti vazduha postavljaju
se na određenim mestima higrometri.
Savremeno uređeni staklenici imaju specijalne automatske
uređaje za kontrolu i regulaciju vazdušne vlage. Kad relativna
vlaga padne ispod programirane granice, uključuje se
sistem dizni koje raspršuju vodu u finu izmaglicu.
Prevelika vlaga vazduha smanjuje se provetravanjem.
Veća vlažnost vazduha u stakleniku javlja se naročito kada
je vreme oblačno a nije jako hladno. U tom slučaju staklenik
155
se provetrava iako je vlažnost spoljnog vazduha visoka, jer se,
ušavši unutra, vazduh zagreva i njegova relativna vlažnost
opada.
Kratkotrajno otvaranje ventilacionih otvora, kojim se
automatski reguliše temperatura u stakleniku, često je nedovoljno
da se smanji i vlažnost vazduha. Tada se otvori za
ventilaciju otvaraju ručno, tako da provetravanje potraje nešto
duže. Ako je vreme sunčano i toplo, automatsko otvaranje
i zatvaranje ventilacionih otvora radi održavanja temperaturc
obično je dovoljno i za održavanje relativne vlažnosti vazduha.
Svetlosni uslovi. Režim vlage i temperature u stakleniku
s krastavcem stoji u uskoj vezi sa svetlosnim uslovima. Za
normalan razvoj biljaka neophodna je usklađena kombinacija
svih ovih faktora.
Ako se u uslovima nedovoljne osvelljenosti održavaju
nesrazmerno visoke temperature i vlaga, što se često događa
tokom zimskih meseci, biljke brzo rastu uvis, stablo se
jako izdužuje, a listovi dobiju bledozelenu boju i nežnu strukturu
tkiva. Takve biljke teško obrazuju bočne vreže te se javlja
potreba da im se ranije zakinu vrhovi i tako izazove
bočno grananje. Bočne vreže koje izbiju na ovakvim biljkama
obično su slabe, a posle formiranja prvih plodova preslanu
da se dalje razvijaju, što se veoma povoljno odražava na prinos
useva.
Prihranjivanje. U uslovima stakleničke proizvodnje biljke
krastavaca razvijaju veliku vegetativnu masu i u relativno
kratkim rokovima obrazuju mnoštvo plodova, pri čemu utroše
velike količine hranljivih materija iz zemljišta. S druge
strane, korenov sistem krastavaca ima srazmerno nisku sposobnost
apsorpcije, te i pored visoke plodnosti zemljišnog
supstrata, nije u slanju da brzo i izdašno snabdeva nadzemne
delove biljke dovoljnim količinama hrane. Najzad, čestim
navodnjavanjem znatne količine hranljivih elemenata budu
156
isprane i odnesene van domašaja aktivnog žiličnog sistema.
Zbog svega toga postoji potreba za obilnim i redovnim
prihranjivanjem,
naročito useva na balama slame. Za prihranjivanje
se koriste đubriva u lako usvojivom obliku. Prekomerno đubrenje,
naročito azotom, treba takođe izbegavati, jer je štetno
za biljke i neekonoinično. Prihranjivanje se vrši zavisno od
faze razvoja biljke, klimatskih uslova, sastava zemljišnog
supstrata i njegovog stanja, kao i režima navodnjavanja.
Biljka krastavca ne podnosi visoku koncentraciju soli
u supstratu, te je potrebno da se prihranjivanja vrše manjim
dozama u kraćim vremenskim intervalima. Sem toga/ takav
režim prihranjivanja najbolje je prilagođen sistemu navodnjavanja
orošavanjem ili kapanjem.
Za prihranjivanje krastavaca najbolje je da se đubriva
daju u rastvorima (koncentracije 0,5—0,7%). U novijim tipovima
staklenika prihranjivanje se može izvršiti putem instalacije
za navodnjavanje. Pri tome se sve više koriste tečna
mineralna đubriva. Ako se koriste suva mineralna đubriva,
treba ih rasturiti ravnomerno, neposredno pred navodnjavanje.
Đubriva se rasturaju ne samo po slami nego i sa strane
po zemlji u trakama širokim 30—40 cm.
Zimi, dok ne počne plodonošenje, biljke se prihranjuju
svakih 15—20 dana, sa 120—150 kg KAN-a, 200 kg superfosfata,
100 kg kalijum-sulfala i 50 kg magnezijum-sulfata po ha.
Kasnije, s poboljšanjem uslova za intenzivnu fotosintezu,
usev se prihranjuje jednom nedeljno, sa 150—200 kg
KAN-a i istom količinom superfosfata i kalijumovog đubriva.
Za pravilnu ishranu potrebno je povremeno napraviti hemijske
analize supstrata. Prihranjivanje fosfornim i kalijumovim
đubrivima prestaje krajem marta, a azotnim krajem maja.
Treba imati u vidu da je slama vrlo bogata kalij umom,
te prihranjivanje ovim elementom često treba početi 1—2
157
meseca posle sadnje. To zavisi i od plodonošenja i, delimično,
od količine i kvaliteta đubrevite smeše koja je stavljena
kao stelja na bale slame, jer je smeša sa oko 50% stajnjaka
dosta bogata kalijumom. Jedna kontrolna analiza omogućuje
da se utvrdi da li treba unositi kali juni. U tom slučaju kalcijum-
nilral treba zameniti kalijumovim nitratom. Što se tiče
azota, bolje je koristiti njegov nitratni oblik, jer slama već
sadrži velike količine amonijačnog azota.
Poclsipanje (mulčiranje). Ova mera je u najužoj vezi s
prihranjivanjem. Periodično, kad žilice izbiju na površinu,
vrši se zasipanje banaka pregorelim, poluzgorelim stajnjakom,
kompostom ili tresetom, u sloju 2—4 cm. Ovaj postupak
se ponavlja 2—3 puta.
Pođsipanjem se istovremeno vrši i prihranjivanje biljaka,
jer se tom prilikom unesu velike količine organskih materija.
Sem toga, poboljšava se režim vlage i povećava koncentracija
CO2.
Materijal za podsipanje ne srne biti zaražen nematodama.
Treba ga uneli u staklenik 2—3 dana ranije, da se malo
zagreje, i tek onda upotrebiti za mulčiranje.
Pričvršćivanje biljaka. U praksi se primenjuju uglavnom
dva načina: 1) piramidalni, na špalirnim mrežama i 2) vertikalni,
uz kanap.
U prvom slučaju se iznad redova biljaka zatežu horizontalne
žice, na svakih 20 cm jedna iznad druge, i za njih se
privezuju biljke. Umesto žica, mogu se postavljati perlonske
mreže. Špaliri iz dva susedna reda postavljaju se pod uglom
tako da se njihove ravni pri vrhu krovoliko spajaju (B, na
slici).
Piramidalni oblik špalira stvara dobre uslove za razvoj
biljaka i olakšava radne operacije u toku vegetacije. Nepovoljna
odlika je u tome što iziskuje veće troškove za nabavku
materijala i za rad na postavljanju i skidanju. U tom pogledu
158
naročito su neprikladni žičani špaliri. Za špalirnu konstrukciju
biljke se pričvršćuju naročitim plastičnim prstenovima,
ili se vezuju rafijom.
Vertikalno vođenje biljaka uz kanap je znatno jednostavnije
i jevtinije. Sem toga, uspravni položaj biljaka obezbeđuje
povoljnije svetlosne uslove, što je veoma značajno za
obrazovanje bočnih plodonosnih vreža u zimskim mesecima.
U velikim modernim staklenicima primenjuje se isključivo
ovaj način.
Vertikalni položaj biljke ostvaruje se jednostavnim obavijanjem
biljke oko kanapa koji je gornjim krajem privezan
za zategnutu žicu, a donjim za samu biljku, odmah iznad
zemlje, ili za jednu drugu horizontalnu žicu zategnutu duž
reda na dvadesetak santimetara iznad zemlje.
Iznad svakog reda biljaka, gore, na konstrukciji staklenika,
zategnu se paralelno 2 žice na razmaku oko 70 cm (b
i d na slici). Za jednu žicu vezuje se svaka druga biljka, tj.
jedna biljka se veže za žicu b, sledeća za žicu d, i tako naizinenično
do kraja reda. Kod kulture na balama slame kanap
ne srne biti zategnut, jer usled sleganja slame može doći do
jakog zatezanja i čupanja biljaka.
Orezivanje. Jedna od najznačajnijih agrotehničkih mera
u tehnologiji stakleničke proizvodnje jeste orezivanje vreža.
Orezivanjem se regulišu rast d plodonošenje biljaka. U uslovima
obilne ishrane, optimalne vlage i temperature biljka
izvanredno brzo i snažno razvija moćan asimilacioni aparat
sa mnoštvom vreža i listova. Zbog ograničenog i skupog
stakleničkog prostora odgajivač mora da nastoji da uz najmanju
veličinu vegetativne mase ostvari maksimalnu produkciju
plodova.
Primenjuju se različiti sistemi orezivanja, zavisno od načina
pričvršćivanja biljaka i od sorte.
Pri gajenju krastavaca uz kanap sistem rezidbe zavisi od
159
toga da li se gaje sorte s mešovitim ili ženskim tipom cveta.
Mešovite sorte (s muškim i ženskim cvetovima) orezuju se
na sledeći način:
— Do 50 cm iznad supstrata s glavnog stabla uklanjaju
se sve bočne vreže i cvetovi.
— Prve 3—4 bočne vreže (I reda) koje se pojave iznad
50 cm orežu se na 2 lista i 1 plod; vreže II reda se uklanjaju.
— Sledeće vreže I reda, do visine 150 cm, skraćuju se
na 3 lista i 2 ploda koji se zametnu u pazuhu prva dva lista.
Nove vreže (II reda) koje izrastu iz pazuha prvog i drugog
lista orezuju se na 2 Usta i 1 plod. Tako se orezuju i vreže
I I I reda.
— Vreže I reda, koje se pojave na deki glavnog stabla
i/.nad 150 cm, orezuju se na 3 lista i 2 ploda, ili na 2 lista i
2 ploda. Broj vreža II i sledećili redova, kao i broj plodova
koji se na njima ostavljaju, reguliše se zavisno od stanja biljke
i klimatskih uslova.
— Vegetacioni vrh glavnog stabla uklanja se kad biljka
stigne na oko 20 cm ispod žice. Vreža koja kasnije izbije iz
pazuha poslednjeg lista ostavlja se kao vodica. Kad ova vodica
poraste preko žice, skrati se iza 6. ili 7. lista. Bočne vreže
koje izbiju iz vodice orezuju se na 2 lista i 1—2 ploda.
Sorle sa ženskim lipom biljaka orezuju se nešlo drugačije:
— Do 50 cm iznad supstrata uklanjaju se sve bočne
vreže i cvetovi.
— Prve 3—4 bočne vreže, iznad 50 cm, ostavljaju se
na 1 list i 1 plod, a vreže II reda se uklanjaju.
— Vreže I reda, do 150 cm iznad supstrata, orezuju se
na 2 lista i 1 plod, pri čemu se u pazuhu 1. lista ostavlja vreža
IT reda.
— Na visini oko 150 cm uklanja sc vrh biljke.
— Do visine žice bočne vreže se skraćuju na 3 lista i 2
ploda; bočne vreže II reda ostavljaju se samo u pazuhu prva
160
2 lista. Sve vreže II i sledećih redova koji se obrazuju do žice
orezuju se na 2 lista i 1 plod.
— Vrh biljke se po drugi put ukloni na 10 cm ispod
žice; dve naspramne vreže koje izbiju posle toga, ispod samog
vrha, razvedu se i privežu za žicu, a zatim se ostave da
slobodno vise. Kasnije se ovim vrežama uklone vrhovi iznad
6. ili 7. lista, dok se vreže koje iz njih izrastu orezuju na 5—6
listova i 3—4 ploda.
Zavisno od vremenskih uslova i stanja biljaka dozvoljena
su manja ili veća odstupanja od ovih opštih pravila rezidbe.
Na snažnijim biljkama uvek se ostavlja veći, a na slabijim
manji broj plodova. U toku vegetacije redovno se uklanjaju
zameci plodova sa glavnog stabla, svi požuteli listovi,
slabe vreže i deformisani plodovi. Donji, prestareli listovi
skidaju se sa glavnog stabla postepeno, pri čemu se pazi da
se u tome ne prelera i da se odjednom ne ukloni veliki broj
lislova.
U zimskom periodu primenjuje se jača rezidba. Manji
broj listova i plodova, u uslovima nedovoljne svetlosti, može
znatno da doprinese održavanju biljaka u dobroj kondiciji.
Opterećenje biljaka velikim brojem plodova negativno se odražava
na kasniju vegetaciju i plodonošenje. S proleća, kad
nastanu mnogo povoljniji uslovi za fotosintezu, i ukoliko su
biljke snažne, može se ostavljati nešto veći broj plodova uz
pojačanu ishranu i navodnjavanje. Uopšte uzevši, u zimskom
periodu rezidbu treba tako podesiti da se na biljci istovremeno
razvija 10—12 plodova, a kasnije, kad se poboljšaju
svetlosni uslovi, 15—20 plodova. Pri kraju vegetacije oreziva
nje vreža se prekida.
Kada iz glavnog Stabla ne izbija dovoljno bočnih vreža.
njegov vrh treba zakinuti znatno ranije, a kao vodicu ostaviti
vrežu koja izbije odmah ispod zalomljenog vrha glavnog
stabla i upravili je naviše, uz kanap.
161
Stakleničke sorte krastavaca razvijaju partenokarpne
plodove, bez oplodnje. Štaviše, apsolutno je nepoželjno da
dođe do oplodnje, jer takav plod raste neravnornerno, đeformiše
se, postane »trbušast«.
Da se oprašivanje onemogući, u malim staklenicima postavljaju
se mreže na venlilacione otvore, koje sprečavaju
ulaz insekata oprašivača.
U velikim staklenicima primenjuje se svakodnevno uklanjanje
muških cvelova još pre nego se rascvetavaju, kao i
kastracija ženskih.
Kastracija ženskih cvetova obavlja se neposredno pred
otvaranje cveta, na taj način što se odseče gotovo cela krunica
zajedno s bačkom. Pri tome se ne srne ozlediti vrh plodnika,
jer u tom slučaju neće da raste, ili biva zahvaćen gljivičnim
bolestima. Kastracija se obavlja izjutra.
Berba i pakovanje. Berba plodova obavlja se svakog
drugog, trećeg ili četvrtog dana, zavisno od priraštaja mladih
plodova. Blagovremena i redovna berba stasalih standardnih
plodova, a isto tako i mlađih deformisanih, znatno utiče na
dinamiku plodonošenja i ukupan prinos.
Plodovi se beru odsecanjem, pri čemu na plodu uvek
treba da ostane deo drške. Valja izbegavati otkidanje prstima,
jer se tako mogu biljkama naneti povrede.
Ubrani plodovi se stavljaju u letvarniee, ili drugu prikladnu
ambalažu i odnose na sortiranje. Sortiranje se vrši prema
nacionalnim ili međunarodnim standardima. Obično se
plodovi sortiraju u 3 klase.
U prvu klasu svrstavaju se samo dobro i pravilno razvijeni
plodovi standardom određene dužine i prečnika, potpuno
pravi, bez ikakvog defekta. Drugu klasu čine normalno
razvijeni plodovi ali sa izvesnim malim odstupanjem u pogledu
forme i veličine. Treću klasu sačinjavaju preostali nestandardni
plodovi (nepravilno razvijeni, jako krivi, defektni
162
i si.). U prošeku, normalna berba daje oko 60% plodova prve
klase, 25—30% druge i 10—15% treće klase.
Krastavac spada među proizvode koji se teško čuvaju.
Plodovi ne samo što brzo prerastu fazu tehnološke stasalosti
još dok su na biljci, nego se njihovo starenje nastavlja i posle
berbe, pri čemu se gube karakteristična organoleptička i
tržišna svojstva. Dužim stajanjem dobiju sparušen (»zamoren
«) izgled. U novije vreme, međutim, praktikuje se oblaganje
svakog ploda plastičnom folijom, pomoću specijalne mašine.
Tako zaštićen plod neuporedivo duže sačuva nepromenjen
tržišni kvalitet.
Prinosi znatno variraju zavisno od rokova setve, trajanja
plodonošenja i primenjene agrotehnike. Prema iskustvu
stranih zemalja u kojima ova proizvodnja ima dugu tradiciju
ostvaruju se prosečni prinosi 20—25 kg/m2. S jedne dobro
razvijene biljke može da se ubere 40—50 plodova, ili oko
20 kg.
GAJENJE KORNIŠONA U STAKLENICIMA
U staklenicima se vrlo uspešno mogu odgajiti krastavci
kornišoni, kao naknadni usev, na površinama gde je bio odgajan
rasad, ili tamo gde je glavni staklenički usev iz bilo
kojeg razloga nastradao.
Za usev kornišona zemljište se normalno pripremi. Ukoliko
se krastavac rasađuje ranije s proleća (februar — mart),
dobro je da se otvore brazde duboke 30 cm i da se napune
slamom (40 t/ha). Slama se posle toga obradi na napred opisani
način i pokrije zemljišno-đubrevitom smešom u sloju
10—15 cm.
Koristi se rasad proizveden u saksijama ili presovanim
kockama. Setva se obavlja 25—30 dana pre rasađivanja. U
nekim slučajevima može se primeniti i direktna setva.
Biljke se rasađuju na međurednom razmaku 100 cm, a
između biljaka u redu 20—25 cm. Rasađene biljke se kasnije
163
vode uz kanap.
Prva 2—3 meseca biljke kornišona se orezuju slično
stakleničkim sortama s dugim plodovima. Pošto biljke dostignu
visinu 50—60 cm, plodovi se ostavljaju i na glavnom
stablu. Kasnijim rezidbama bočne vreže se skraćuju na 5—6
listova. Vrh glavnog stabla se uklanja na oko 30 cm ispod
žice, a bočne vreže koje izbiju ispod vrha stabla privežu se
za žicu i puste da vise.
Ukoliko biljke rano prorode, dok još ne lete pčele, treba
uneti u staklenik košnice s pčelama.
Berba se obavlja svakodnevno; plodovi se beru kad dostignu
standardnu veličinu za preradu (5—7 cm). Dobro odgajeni
usevi daju prinose 80—100 t/ha.
GAJENJE KRASTAVACA U PLASTENICIMA
Temperatura, relativna vlažnost vazduha i svetlosni uslovi
u plastenicima sa grejanjem tokom čitavog zimskog i
prolečnog perioda povoljni su za rast i razvoj krastavaca.
Stoga je ova proizvodnja potpuno identična s proizvodnjom
u stakleniku. To znači da su termini proizvodnje, sadnja biljaka
i sve mere nege isti.
Međutim, radi ekonomičnijeg koriščenja zaštićenog prostora
(uštede u troškovima grejanja), u plasteniku se krastavac
najčešće gaji kao rana prolećna i jesenja kultura. Ovđe
ćemo se zadržati na proizvodnji krastavca u plastenicima pošto
je proizvodnja krastavca u staklenicima posebno prikazana.
U plasteniku se mogu gajiti sva tri tipa krastavaca: kornišoni
(kora, parafin), salatari (sunčani potok, delikates, serra
27) i stakleničke sorte (spotresisting, sporu Fi trix, secura).
Međutim, u nas se najčešće uzgajaju salatari.
Proizvodnja rasada
Kvalitetan rasad krastavca proizvodi se u saksijama
(obične, džifi, presovane). S obzirom na to da je za razvoj
krastavca potrebna visoka temperatura (25 °C), to se proizvodnja
164
rasada obavlja u toplim lejama, staklenicima ili plastenicima
sa grejanjem. Setva u hranljivi supstrat (saksije)
obavlja se početkom februara, a za jesenju proizvodnju kraj
em maja i početkom juna. Pri tome se koristi kvalitetno seme
(dezinfikovano). Najčešće se u jednu saksiju seju 1—2
semenke, a u fazi razvijenih kotiledona vrši se proređivanje,
pri čemu se ostavlja po jedna biljka. Rasad krastavca može
se proizvesti i pikiranjem po uobičajenom postupku.
U celokupnoj proizvodnji krastavca moraju se obezbedi
ti osnovni uslovi uspevanja i visoka temperatura vazduha
(25 °C) i zemljišna (22 °C), uz dovoljno organske materije u
zemljištu. Hranljivi supstrat mora biti povoljne strukture,
kako bi obezbedio dovoljno vazduha za normalan, nesmetan
razvoj korena.
U plasteniku, do nicanja, treba obezbediti visoku temperaturu
vazduha (25—28 °C) i tada je nicanje brzo (5—7 dana).
Posle nicanja do pojave prvog lista temperatura se održava
na 18—20 °C. Na taj način se dobijaju biljke s kratkim
inlernodijama. U daljem toku proizvodnje temperatura se
održava na 22—25 °C tokom dana i 18—20 °C tokom noći. U
toku proizvodnje rasada relativna vlažnost vazduha se održava
na 85—90 %. S obzirom na visoku temperaturu i vlažnost
veoma je česta pojava oboljenja. Stoga su svakih 10—
15 dana neophodna zaštitna prskan ja protiv antraknoze (dilan
0,15%) plamenjače (cineb 0,20%) i pepelnice (karatan
0,1%), a po potrebi i češće. Pri tome se vrši i folijarno
prihranjivanje (vuksal, fertigal 0,2%). Ostale mere su iste kao
u svakoj proizvodnji rasada.
Rasađivanje
Krastavac se u plastenicima može saditi u bale slame i
tada su priprema bala i sadnja isti kao u stakleniku.
Međutim, pored ovog načina sadnje krastavac se u
plasteniku može saditi u zemljišni supstrat obogaćen sa 5—7
165
kg poluzgorelog stajnjaka i sa 20—30 g NPK đubriva ( 1 : 1 : 1 )
na m2, uz obaveznu dezinfekciju zemljišta. Osim toga, sadnja
se može obaviti i tako što se po dužini plastenika na rastojanju
od 80 do 90 cm iskopaju brazde široke 40—50 cm i duboke
oko 30 cm, pa se na dno brazde stavi sloj svežeg stajnjaka
(20—25 cm), a iznad toga sloj zemljišne smeše (5—10
cm) u koju se sadi krastavac. Razmak biljaka u redu je 40—
50 cm. Sadi se rasad star 30—40 dana.
Posle sadnje biljke se dobro zataju vodom temperature
oko 25 °C. Jedan do dva dana posle sadnje biljke se zagrću,
što omogućuje dobar razvoj bočnog korenovog sistema. Posle
sadnje održava se temperatura oko 25 JC danju i oko 18°C
noću, uz relativnu vlažnost vazduha 80—85 % i vlažnost zemljišta
80 % PVK. Pri regulisanju temperature treba znati da
u toku sunčanih dana krastavac može dobro da uspeva i pri
temperaturi 30—32°C. Jače otvaranje plastenika ili skidanje
folije obavlja se u junu, a pri jesenjoj proizvodnji folija se
postavlja već početkom septembra.
U toku vegetacije broj zalivanja se povećava sa razvoj
em biljke, a naročito u fazi plodonošenja. U fazi do obrazovanja
plodova zaliva se svakih 5—7 dana, a sa formiranjem
plodova svakih 3—5 dana sa 250—300 m3 vode po hektaru.
Radi održavanja visoke relativne vlažnosti vazduha u toku
proizvodnje vrše se češća orošavanja. Desetak dana posle sadnje
obavlja se prvo prihranjivanje, a sa formiranjem plodova
prihranjivanje se obavlja svakih 10—15 dana do kraja vegetacije,
i to sa 20—30 g NPK đubriva (odnos 1 : 1 : 1 ) na
m2 . Krastavac veoma dobro reaguje na folijarno prihranjivanje
vuksalom ili ferligalom, pa se stoga u toku vegetacije svakih
7—10 dana folijarno prihranjuje.
Krastavac se uzgaja uz potporu. Vezivanje može biti piramidalno
i vertikalno. U plastenicima se najčešće primenjuje
vertikalno vezivanje uz kanap. Takav položaj obezbeđuje dobre
166
svetlosne uslove. Pri ovom vezivanju stablo krastavca se
obavija oko kanapa koji je na gornjem kraju vezan za zategnutu
žicu a na donjem delu za biljku na 10 cm iznad površine
zemljišta.
Regulisanjem rasta stabla postiže se ranozrelost i veći
ukupan prinos. Na glavnom stablu do visine oko 30 cm odstranjuju
se sve bočne grane. Prve, jedna do dve grane koje se
razvijaju iznad ove visine odsecaju se na jedan plod s jednim
do dva lista, sledeće grane se odrežu na tri lista i dva
ploda. Grane drugog i trećeg reda odsecaju se na dva lista
i jedan plod. Posle branja prvih plodova donje grane se odstranjuju.
Vrh centralnog stabla krastavca prekraćuje se kada
dostigne visinu 1,5—2 m (ali to zavisi od same konstrukcije
plastenika). Pri gajenju sorti sa ženskim tipom biljaka
primenjuje se orezivanje kao u stakleničkoj proizvodnji.
Svi stari, žuti listovi uklanjaju se sa stabla. Pri gajenju
tipičnih stakleničkih sorti ne srne se dozvolili oplodnja i zato
se svakog jutra uklanjaju muški cvclovi. U toku proizvodnje
redovno se vrši zaštita od bolesti, kao što je navedeno u proizvodnji
rasada krastavca.
U ranoj proizvodnji berba počinje početkom maja u
plastenicima sa grejanjem, odnosno 10—15 dana kasnije u
plastenicima bez grejanja. U jesenjoj proizvodnji berba počinje
početkom oktobra i traje do polovine decembra. Prinos
plodova zavisi od sorte i kreće se od 8 do 25 kg/m2.
PROIZVODNJA KRASTAVACA U NISKIM TUNELIMA
Krastavac se najbolje razvija u tunelima s dvostrukom
folijom, gde je viša srednja dnevna temperatura i manja razlika
između dnevnih i noćnih temperatura. Za proizvodnju u
tunelima najčešće se koriste salatne sorte, hibridi krastavaca
(delikates, sunčani potok, serra 27), a mogu i kornišoni (parifin,
kora i si.). Međutim, tuneli su najpogodniji za proizvodnju
krastavaca salatara. Vreme proizvodnje zavisi od mogućnosti
167
grejanja. U kontinentalnim uslovima najčešća je proizvodnja
krastavaca u proleće (berba krajem aprila i u maju) i kasna
jesenja proizvodnja (berba u oktobru i početkom novembra).
U južnim regionima, kao i pri mogućnosti grejanja, proizvodnja
može biti i ranija za 20—30 dana i kasnija u jesen za
10—20 dana.
Proizvodnja rasada
Krastavac se gaji iz rasada. Pošto korenov sistem krastavca
ima slabu moć regeneracije, to se setva obavlja u saksije
(džifi, presovane) prečnika 10x10 cm. U saksije se seju
1—2 semenke, s lim što se u fazi kotiledona ostavi po jedna
biljka. Setva se obavlja na 30—40 dana pre sadnje. Veoma
dobre rezultate daje predsetveno kvašenje serpena do faze
bubrenja i klijanja). Rasad za ranu proizvodnju proizvodi se
u toploj leji ili stakleniku, gde se do nicanja mora obezbedi ti
temperatura oko 25°C. Posle nicanja, do pojave prvog pravog
lista, temperatura se održava na 18—20°C radi sprečavanja
izduživanja
stabla, a zatim se rasad uzgaja na temperaturi
22—25°C tokom dana i 18—20°C tokom noći. Pri tome se primenjuju
sve redovne mere nege.
Za jesenju proizvodnju setva se obavlja polovinom juna,
a rasad se proizvodi u otvorenim lejama, tunelima, uz sve
redovne mere nege.
Rasađivanje
Sadnja rasada (u fazi 4—5 listova) obavlja se početkom
marta (pri mogućnosti grejanja), odnosno krajem marta i
početkom aprila, a za jesenju proizvodnju krajem jula. Zemljište
u tunelu mora biti kvalitetno obrađeno, sa unetim đubrivima
(5—6 kg zgorelog stajnjaka i 40—50 g NPK đubriva
na m2), uz izvršenu dezinfekciju terabolom (50 g/m2) i dezinsekciju
zemljišta. Posle pripreme zemljišta postavlja se plastična
folija (tunel) kako bi se do sadnje zemljište zagrejalo.
168
Sadnja se vrši kada je temperatura zemljišta iznad
12 °C. Biljke se sade na rastojanju 40—50 cm, dublje, do kolilcđona.
Sadnja se može obaviti i u brazde široke 30—40 cm
i duboke 30 cm, u koje se prethodno stavlja svež stajnjak u
sloju 20—25 cm (kao biotermički materijal) i zemljišni sloj
10—15 cm. Posle sadnje biljke se zaliju sa 10 1 vode na m2,
a tunel se ponovo prekriva plastičnom folijom.
Nega biljaka
U toku prvih 10—15 dana provel ravan je je slabo i
vrši se odizanjem čeonih strana tunela. Pri višim spoljniin
temperaturama otvaraju se bočne strane, a folija se skida
tek onda kada spoljna temperatura dostigne 22°. To je zbog
loga što krastavac zahteva visoku temperaturu (22—25 °C) i
visoku relativnu vlažnost vazduha (85—90 %). Posle sadnje
zaliva se svakih 10—12 dana, a od kraja aprila svakih 7—10
dana sa 200 m3 vode po hektaru. Najpovoljnija je voda čija
je temperatura približna temperaturi u zaštićenom prostoru.
Prvo prihranjivanje se vrši 10. dana posle sadnje, a drugo
pri cvelanjti biljaka i to sa 30—40 g NPK đubriva na m2 . Uz
redovnu zaštitu useva, koja se obavlja prema potrebi (najčešće
posle 10—15 dana), mogu se izvršiti 1—2 folijama prihranjivanja
(vteksal, fertigal 0,2 %). Okopavanje se obavlja sve dok
se biljke ne razviju i prekriju redove.
Berba krastavaca počinje krajem aprila i polovinom maja,
odnosno početkom oktobra u jesenjoj proizvodnji, a ostvareni
prinos zavisi od krupnoće sorte i može se kretati od 4 do
7 kg/m2. Berba se obavlja svaka 2—3 dana, što omogućuje
obrazovanje novih plodova na biljci.
PROIZVODNJA KRASTAVACA U TOPLIM
LEJAMA
U zemljama s razvijenim povrtarstvom proizvodnja
krastavaca u toplim lejama ima dugu tradiciju i znatnu zastupljenost.
Po svojim agrobiološkim svojstvima i ekonomskim
169
efektima krastavac je izvanredno prikladna kultura za uzgoj
u toplim lejama. Međutim, za uspešno gajenje neophodna su
posebna znanja i veština odgajivača.
Visina prinosa i vreme prispevanja krastavca u toplim
lejama umnogome zavise od izbora sorte. Veliki broj sorata
koje su široko zastupljene u proizvodnji na otvorenom polju
mogu se s uspehom gajiti i u toplim lejama. Izbor sorte zavisi,
isto tako od tržnih uslova i navika potrošača. U nas se
najviše cene sorte i hibridi sa plodovima dugim 18—22 cm
tamnozelene boje. Za proizvodnju krastavca u toplim lejama
najpogodnije su sorte i hibridi srednje krupnih i sitnili plodova:
delikates, marketer, sunčani potok, pariški kornišon,
parifin, nais Fi i dr.
Proizvodnja rasada i rasađivanje. Iskusni proizvođači
obraćaju posebnu pažnju na poreklo i kvalitet semena.
Pre setve seme se dezinfikuje zaprašivanjem ili potapanjem
u fungicidne rastvore.
Rokovi setve i rasađivanja zavise od klimatskih uslova
rejona, kvaliteta bioenergetskog materijala, raspoložive opreme
za tople leje, tržišnih uslova i dr. U kontinentalnim rejonima
Jugoslavije setvu treba obaviti oko 1. februara, a u
primorskim područjima oko 15 dana ranije.
U praksi su zastupljeni različiti načini setve. Najbolje
je, međutim, da se obavi u saksije od plastike ili pečene gline
promera 12 cm, u koje se do 2/3 naspe zemljišno-đubrevita
mešavina. Saksije se poredaju u pripremljenu leju, a
šupljine između njih zaspu zemljišnom mešavinom. U svaku
saksiju poseju se po 2—3 semenke. Do nicanja, u leji se održava
temperatura oko 25° C, a zatim, kad kotiledoni listići
izbiju na površinu u toku nekoliko dana spušta se na
15—18°, sa ciljem da se dobije zdrav rasad sa kratkim stablom.
Kasnije se temperatura održava oko 20—22°, a noću 18—
20°. U vreme kada se na biljkama pojave prvi stalni listovi
170
nepotrebne biljke se počupaju — ostavi se samo po jedna,
najbolje razvijena. Posle toga se saksije dopune zemljišno-
-đubrevilom mešavinom. Na taj način izazove se izbijanje
mnoštva korenovih žilica iz naknadno pokrivenog dela stabla
i tako dobije bolje i snažnije razvijen rasad.
Provetravanje leja sa rasadom krastavca treba obavljati
kada je vreme tiho i toplije, jer su mlade biljke veoma
osetljive na hladnoću i nagla kolebanja temperature.
Rasad za proizvodnju krastavca može da se odgaji i u
staklenicima koji su za to pogodniji od leja.
Mesec dana posle nicanja biljke već imaju 3—4 stalna
lista i treba ih rasaditi u novoizrađenu toplu leju u kojoj će
ostati do kraja vegetacije. Za gajenje krastavca najpogodnije
su dvostrane leje, ali se dobri rezultati postižu i u običnim
ukopanim ili nadzemnim lejama. Leje treba da budu pripremljene
5—6 dana pre rasađivanja. Za to vreme temperatura
zemlje u leji obično se ustali na oko 25 °C. Jedan dan
pred rasađivanje leje se prekopaju, izravnaju i obeleže mesta
gde će biljke biti posađene. Ova radnja se može obaviti i istog
dana kad i rasađivanje.
Topla leja za gajenje krastavca treba da ima sloj stajnjaka
40—50 cm. Preko stajnjaka se naspe zcmljišno-đubrevita
mešavina u sloju oko 25 cm.
Za rasađivanje se bira tih i topao dan. Biljke se sade
u dva reda po dužini leje, tako da svaki red bude udaljen
oko 30 cm od daske ratna. Kod najvećeg broja sorata pod
svaki prozor rasade se 2—3 biljke. Kada se gaje manje bujne
sorte sa kratkim vrežama, ili se vrši sistematsko orezivanje
biljaka tokom vegetacije, na istoj površini može se razmestiti
veći broj biljaka — 4, 6 ili čak 8 biljaka pod prozor.
Nega useva. Posle rasađivanja, dok se biljke ne prime,
treba u toku sunčanih dana zasenjivati biljke. Za
to vreme temperatura u leji treba da je u granicama od 22 do
171
26 °C. Noću, naročito kada je vreme vrlo hladno i vetrovito,
leje sa usevima krastavca treba pokriti dvostrukim asurama.
Nikako se ne srne dopustili da temperatura padne ispod 15 °C.
Nagle promene temperature su vrlo štetne, pa je neophodan
brižljiv i neprekidan nadzor. Po sunčanom danu dozvoljava
se da temperatura poraste do 30 °C.
Provetravanjem se regulišu temperatura, vlaga i priticaj
svežeg vazduha. Ono mora da se obavlja pažljivo i redovno,
u zavisnosti od spoljnje temperature, jačine i pravca vetra,
jačine osunčavanja i stanja biljaka. Za vreme hladnih dana
provetravanje se izvodi kratkotrajnim podizanjem prozora
jednom ili dva puta u toku dana (prozor se samo podigne i
odmah spusti), pri čemu se pazi da se leja ne rashladi suviše.
Održavanje povoljnog režima vlažnosti u lejama u prvim
fazama razvoja biljaka ne predstavlja naročit problem.
Intenzivno isparavanje stajnjaka vlazi u dovoljnoj meri zemlju
i vazduh u leji, te gotovo nije ni potrebno zahvati biljke
sve do početka njihovog plodonošenja. Posle toga slede redovna
zalivanja u kraćim ili dužim vremenskim razmacima. U
početku, dovoljno je 15—20 lit. vode za zalivanje useva pod
1 prozorom, dok su kasnije, kad vreme otopli, potrebne znatno
veće količine. Voda za zalivanje treba da je mlaka (oko
25 °C). Počev od maja, krastavac u leji može se navodnjavati
običnom, ali ne previše hladnom vodom. Neposredno posle
zalivanja leje treba pokriti asurama i dugo provetravati.
U toku vegetacije usev treba prehranjivati više puta.
Najjednostavnija je upotreba mineralnih đubriva razmućenih
u vodi ili rasturenih po površini pred zalivanje. U 100 lit.
vode razmuti se 70—100 g nitrata, 150—200 g superfosfata i
70—100 g kalij umove soli. Kad biljke stupe u fazu plodonošenja,
doze treba udvostručiti. Jednom kantom rastvora (10—12 1)
zaliti površinu koju pokriva jedan prozor. Kada se đubriva
rasturaju u suvom stanju, računa se 2—3 g nitrata, 5 g superfosfata
172
i 3 g kalijumove soli za svaku biljku. Kasnije se ova
norma udvostručuje. Prihranjivanje se ponavlja u intervalima
od 10—15 dana.
Sorte bujnog porasta treba orezivati. Prvo se oreže glavno
stablo iznad 6 ili 7 lista, a kasnije i vreže 1. i 2. reda, pri
čemu se ostavljaju na njima po 2 ploda. Orezivanje glavnog
stabla iznad 3 lista ne daje dobre rezultate.
Važan uslov za postizanje visokih prinosa jeste držanje
prozora na lejama do početka ili čak do kraja juna. Rano
uklanjanje prozora usporava porast i plodonošenje biljaka
usled izraženih dnevnih kolebanja temperature i povremenih
zahlađenja.
Berba krastavca posejanog oko 1. februara otpočne u
prvoj polovini aprila. U toku plodonošenja, koje u našim
prilikama traje do početka jula, obere se 8—12 kg plodova
sa 1 m2.
Osim rane (zimsko-prolećne) proizvodnje krastavca, u
toplim lejama se vrlo često zasniva popularna (prolećna) proizvodnja.
Krastavac se u tom slučaju pojavljuje kao druga
kultura, posle rasada. Za ovu proizvodnju odgaji se rasad u
saksijama na sličan način kao i za ranu proizvodnju. Rasađivanje
se obavlja krajem aprila ili početkom maja, odmah
posle iznošenja rasada. Plodonošenje otpočne krajem maja
ili početkom juna. Mogu se ostvariti prinosi od 5—6 kg plodova
po 1 m2.
PROIZVODNJA KRASTAVACA U ZAŠTIĆENIM
GNEZDIMA
Salatne sorte krastavca (delikates, sunčani potok) uspešno
se proizvode u zaštićenim gnezdima. Ova proizvodnja
omogućuje ranije plodonošenje za 20—30 dana.
Krastavac se može proizvesti direktno iz semena ili iz
rasada. Za oba načina proizvodnje mogu se koristiti tzv. topla
gnezda (na čijem dnu je svež stajnjak kao materijal za
173
zagrevanje) ili hladna gnezda. Gnezda se sačine, kako smo
već napred naveli, na rastojanju između redova 100—120 cm
i u ledu 50—60 cm, pa se u njih seje ili sadi krastavac.
Setva u gnezdu obavlja se kada je temperatura zemljišta
oko 12 °C (u topla gnezda krajem marta a u hladnim polovinom
aprila). U gnezda se seje A—5 semenki koje su prethodno
nabubrene ili čak proklijale. Seme se prekriva kompostom
(1—2 cm), pa se gnezda pokrivaju plastičnom folijom u
obliku zvona. U fazi prvog pravog lista vrši se proređivanje,
pri čemu se ostavljaju po dve biljke u kućici.
Pri proizvodnji iz rasada plodovi dospevaju 10—15 dana
ranije u odnosu na proizvodnju direktno iz semena. Rasad se
proizvodi u toploj leji. Setva se obavlja u saksije (3 do 4 semenke)
ili u džifi saksije, hranljive kocke, busen zemlje, veličine
10x10 cm, jer krastavac ne podnosi uobičajeno presađivanje.
Setva se obavlja na oko 30 dan pre sadnje (polovinom
februara). Do nicanja temperatura se održava oko 25 °C,
a po nicanju na 18—20 °C u toku dana i 16—18 °C u toku
noći. U fazi razvijenih kotiledona vrši se proređivanje tako
da se ostavljaju po 1—2 biljke u saksiji. Dalja nega rasada
I
je u održavanju temperature oko 22 °C i relativne vlažnosti
vazduha oko 80 %, u zalivanju svakih 5—7 dana sa 5—10 l
vode na m2, zaštiti useva, 1—2 prihranjivanja vuksaloin, fertigalom
i 1—2 podsipanja biljaka kompostom radi obrazovanja
dopunskih korenčića. Sadnja se obavlja polovinom marta
u topla gnezda, odnosno početkom aprila u hladna gnezda, a
zatim se biljke prekriju folijom u vidu zvona.
Nega useva, bez obzira na način proizvodnje, sastoji se
u redovnom zalivanju svakih 10—12 dana i zaštiti od antraknoze
ditanom M-45 (0,15%), protiv plamenjače cinebom i protiv
pepelnice karatanom WP 0,1%. Zaštita se obavlja po potrebi,
a najčešće u razmaku od 10 do 15 dana.
174
Mala zapiemina zaštićenih gnezda otežava regulisanje
temperature i relativne vlažnosti vazduha. Pri visokoj spoljnoj
temperaturi neophodno je otkrivati biljke, a prvih dana
maja, po prestanku opasnosti od mraza, plastična folija i noseća
konstrukcija se skidaju. Posle toga nega biljaka je kao
i u njivskoj proizvodnji. To znači da je potrebno održavali
vlažnost zemljišta oko 80% PVK (zalivanje svakih 7—10 dana
sa 250—300 m3 vode po hektaru), izvršiti međurednu obradu
(dok biljke ne zatvore redove) i 2 prihranjivanja sa 20 g
NPK đubriva (u odnosu 1 : 1 : 1) na m2 neposredno posle sadnje
i u fazi obrazovanih prvih plodova. Pri zaštiti useva treba
izvršiti folijarno prihranjivanje biljaka.
Pri proizvodnji direktno iz semena berba počinje početkom
juna, a pri proizvodnji iz rasada krajem maja. Berba
se vrši svaka 2—3 dana, što omogućuje obrazovanje novih plodova.
Prinos krastavaca zavisi od veličine ploda i kreće se od
4 do 6 kg/m2, u zavisnosti od sorte.
Tikvice se u plasteniku gaje kao drugi usev posle neke rane
kulture (salate ili rasada). Dobre rezultate daje gajenje sorte
beogradska. Priprema zemljišta je ista kao za krastavac.
Sadnja rasada (u fazi 2—4 prava lista) u plastenicima sa grejanjem
vrši se krajem februara ili početkom marta (a može
i ranije ako su temperaturni uslovi pogodni za gajenje), a u
plastenicima bez grejanja krajem marta. Za jesenju proizvodnju
sadnja se obavlja krajem jula i početkom avgusta. Sadnja
je u redove sa rastojanjem 100x50—60 cm. Za gajenje
tikvica potrebna je temperatura 25—28 °C danju (oblačnih
dana oko 22 °C) i oko 16 °C noću, a relativna vlažnost vazduha
oko 65% uz vlažnost zemljišta 80—85% PVK.
Bočne grane se blagovremeno odstranjuju, kao i svi žuti,
stari listovi. Ostale mere nege su iste kao i za lubenicu.
U plastenicima sa grejanjem prvi plodovi dospevaju oko
prvog maja, a bez grejanja oko polovine maja. U jesenjoj
175
proizvodnji berba je krajem septembra i početkom oktobra.
Prinos plodova do početka jula dostiže i 3—8 kg/m2, pri
čemu je najveća količina plodova u toku juna.
I
U niskim tunelima proizvode se rane, žbunaste sorte.
Najčešće se tikvice u niskim tunelima proizvode iz rasada.
Rasad se gaji u toplom zaštićenom prostoru (leji, plasteniku).
Pri tom se setva obavlja u saksije (8x8 cm), krajem
februara ili početkom marta. Nega rasada je uobičajena, a
biljke se u fazi 2—4 lista sade u prethodno pripremljeno
zemljište (kao za krastavac).
Sadnja se najčešće obavlja krajem marta ili početkom
aprila. Pri korišćenju niskih tunela (širine do 140 cm) sadnja
je u jednom redu na rastojanju 50 cm u redu, a kod širih
tunela u dvoredne pantljike sa rastojanjem između pantljika
180—100 cm i između redova 50 cm, a u redu 50—60 cm.
Prvih 10—15 dana posle sadnje provetravanje se vrši samo
sa čeonih strana, a zatim se, pri višim spoljnim temperaturama,
podižu i bočne strane tunela. Plastična folija se početkom
maja skida. Do formiranja prvih plodova usev se okopava
1—2 puta uz lako ogrtanje stabla. Neposredno posle
sadnje izvrši se prvo zalivanje, zatim se do obrazovanja plodova
zaliva svakih 10—12 dana, u fazi plodonošenja svakih
5—8 dana sa 10 1 vode na m2 . Za zalivanje svih biljaka iz ove
familije najpovoljnija je topla voda temperature bliske temperaturi
u zaštićenom prostoru. Prihranjuje se kao i krastavac.
Radi dužeg plodonošenja može se u fazi berbe češće prihranjivati
sa 200 g NPK/10 m2, ili folijarno, kompleksnim
đubrivom (vuksal). U toku vegetacije redovno se odstranjuju
bočne grane i suvi listovi.
Berba počinje polovinom maja i najčešće traje do kraja
jula. U toku maja bere se svaka 2—3 dana, a kasnije svaki
dan (što potpomaže obrazovanju novih cvetova i plodova).
176
Prinos do kraja maja iznosi oko 10 kg na 10 m2, a do kraja
jula 40—50 kg na 10 m2. Posle završene berbe u tehnološkoj
zrelosti (kraj jula) mogu se biljke i dalje negovati do botaničkog
zrenja plodova, koji se koriste za dobijanje semena
ili ishranu stoke. Tako se može ostvariti još 30—40 kg zrelih
plodova uz oko 100—130 kg semena na 10 m2.
Tikvica se često gaji u toplim lejama kao rani ili polurani
usev. Koriste se isključivo žbunaste sorte.
Tehnika gajenja sastoji se u sledećem. Krajem januara
izgradi se topla leja (ukopana) na sloju stajnjaka od oko 50
cm u koju se poredaju saksije promera 10—12 cm. Setva se
obavlja između 1. i 10. februara. U svaku saksiju poseje se
po jedna naklijala semenka.
Rasad se neguje na sličan način kao rasad krastavca.
Vrhovi biljaka ne smeju se zalamati; uklanjaju se samo bočni
izdanci koji se formiraju u pazuhu listova.
Rasađivanje na stalno mesto, u novu leju, vrši se početkom
marta. Leja treba da ima zemljišni sloj od oko 25 cm.
Biljke se razmeštaju u dva reda po dužini leje »na trougao«.
Između redova se ostavlja rastojanje od oko 80 cm, a razmak
između biljaka u redu treba da je 70 cm. Posle rasađivanja,
svaka biljka se zalije mlakom vodom. Nega rasađenih biljaka
je dosta jednostavna. Osim provetravanja i razrahljivanja
zemlje između biljaka treba ih prema potrebi zahvati. Najčešće,
do početka plodonošenja usev nije potrebno zalivati. Ako
stanje useva iziskuje, vrši se 1—2 prihranjivanja na sličan način
kao što se prihranjuju krastavci.
Prve ženske cvetove treba veštački oprašiti. Kasnije kada
pčele i drugi insekti počnu da posećuju cvetove prestaje
potreba za veštačkim oprašivanjem, izuzev ako usled nepovoljnih
vremenskih prilika pčele ne lete. Oprašivanje je vrlo
jednostavno i brzo: prašnicima muških cvetova natrljaju se
tučkovi ženskih; jedan muški cvet dovoljan je za oplodnju
177
3—4 ženska cveta.
Plodonošenje otpočne krajem marta ili početkom aprila
i traje do kraja juna. Berbu treba obavljati svakog, ili svakog
drugog dana. Dobrim prinosom smatra se kada se od
svake biljke ubere 10—15 kg.
Poturana proizvodnja tikvica kao naknadnog useva
u toplim lejama u nas je više raširena u poređenju sa
ranom. Odmah posle iznošenja rasada kupusa, paradajza i
paprike, obično krajem aprila ili početkom maja, leje se prekopavaju,
dopune zemljom i u njih rasade tikvice.
Priprema rasada tikvica planira se u zavisnosti od vremena
kada će leje biti slobodne. Prema tome, setvu treba
obaviti 25—30 dana pre tog roka. U tom slučaju biljke će u
vreme rasađivanja imati 3—4 lista.
Tehnika proizvodnje rasada, način i razmak rasađivanja
i sve ostalo isto je kao i kod ranog useva.
Tikvice su manje osetljive prema temperaturnim kolebanjima
u poređenju sa krastavcem, tako da se već u drugoj
polovini maja prozori mogu sasvim ukloniti.
Plodonošenje otpočne krajem maja i traje do kraja juna.
Sa 1 m2 dobije se prinos od 6—8 kg mladih plodova.
PROIZVODNJA SALATE U STAKLENICIMA
Salata se lako i uspešno može odgajiti u staklenicima,
koji su prevashodno namenjeni gajenju osetljivih stakleničkih
kultura (paradajza, krastavaca, paprike).
Kao kultura sa relativno kratkom vegetacijom (55—70
dana), veoma uspešno uklapa u stakleničke plodorede, što
može doprineti boljem iskorišćavanju staklenika, radne snage
i dr. Zbog skromnijih potreba za toplotom i svetlošću njeno
gajenje je uspešno i preko zime.
U severnijim zemljama salata je veoma važna staklenička
kultura i gaji se kao jedini usev ili u plodosmeni sa drugim
kulturama, gde se javlja kao predusev ili naknadni usev.
178
U našem podneblju, toplijem i sunčanijem, gajenje salate u
staklenicima uglavnom je necelishodno zbog toga što se ovde
tokom zimskog perioda mogu dosta uspešno odgajiti svetloljubive
i rentabilnije vrste (paradajza, paprika, krastavac).
Zato se salata u našim staklenicima gaji malo, i to uglavnom
jesensko-zimska kultura.
Sorte. U staklenicima se najčešće gaje posebno oplemenjene
sorte, sposobne da u uslovima oskudne svetlosti dobro
i brzo rastu. Najpoznatije su holandske i druge severnoevropske
sorte (deciso, deci minor, rapid, vites, brioso, amanda i
mnoge druge). Za uzgoj tokom jeseni i proleća mogu se koristiti
u nas raširene sorte betnerova, majska kraljica, novosadska
maslenka i dr.
Odgajanje rasada. Vreme setve se podešava prema planiranom
roku sadnje. Pri tome treba računati da od setve do
rasađivanja protekne približno 30 dana.
U modernoj stakleničkoj proizvodnji rasad salate se odgaja
uglavnom u presovanim kockicama veličine 3 ili 4 cm.
Setva se obavlja piliranim semenom: koriste se specijalne
mašine koje ulažu po jednu semenku u konusno udubljen je
kocke. Zasejane kocke se slažu u trakama, zaliju i pokriju
plastičnom folijom ili asurama dok seme ne počne da niče.
Uz normalnu negu rasadnice su gotove za sadnju posle 25—
30 dana, tj. u vreme kada korenov sistem biljčica počne da
probija kocku. Veoma je važno da se do nicanja održava
temperatura 15—18 °C, a posle nicanja 10—12°. Nešto viša
temperatura u prostoru s rasadom (do 15°) može se dozvoliti
samo kad je vreme sunčano. Relativna vlažnost vazduha održava
se između 60 i 70%.
Rasad salate može se odgajiti i na klasičan način setvom
u leje ili stakleničke sandučiće napunjene zemljišno-đubrevitom
smešom. Za sadnju u oktobru i novembru rasad se odgaja
na otvorenim lejama, a za kasniju sadnju u toplim lejama
179
ili staklenicima.
Setva se obavlja na redove s razmakom A—5 cm; seje se
2—3 g semena po 1 m2. Seme se pokrije đubrevitom smešom
U sloju 0,5—1,0 cm. Za 1 ha useva potrebno je 100—120 m2
rasadne površine, jer se sa 1 m2 dobije približno 1200 biljaka.
Obično se koristi nepikirani rasad, ali je bolje da se pikira
na razmaku 5 x 5 cm.
Priprema zemljišta i rasađivanje. Salata najbolje uspeva
na plodnom i strukturnom zemljištu, bogatom organskim
materijama. Staklenička zemljišta su uglavnom takva i potpuno
odgovaraju salati. Pri tome treba imati u vidu da je
ova biljka veoma osetljiva na visoku koncentraciju soli u
zemljištu. Optimalna vrednost pH zemljišta za salatu je
6,0—6,5.
Zemljište se ore na dubinu 20—25 cm. Mineralna đubriva
se ne zaoravaju zbog toga što se korenov sistem salate
razvija plitko i što se usled čestih zalivanja mineralna hraniva
spuste do potrebne dubine.
Đubrenje salate treba da se zasniva na prethodnoj analizi
zemljišta. Unošenje organskih i mineralnih đubriva najčešće
nije potrebno jer od ranijih obilnih đubrenja glavnih
slakleničkih useva ostane dovoljno hraniva za salatu. Pri svemu
tome nije pogrešno ako se pred sadnju salate unesu umerene
količine azota (20—30 kg/ha) i fosfora (40—50 kg/ha).
Unošenje kalijuma nije neophodno pošto se salata u našim
staklenicima gaji posle paradajza, krastavaca i paprike pod
koje se unose velike količine stajnjaka i kalijuma, te je zemljište
dobro snabdeveno ovim elementom.
Posle oranja zemljište se obradi frez-mašinom, poravna
i izmarkira. Zemljište, takođe, mora biti optimalne vlažnosti.
Sadnja se obavlja ručno ili mašinama sadilicama, na dubinu
na kojoj su rasadnice dotle rasle. Sadi se na leje (trake) sa
5—6 redova, između kojih se ostavljaju staze široke 50^—60
180
cm. Razmak između biljaka zavisi od sorte. Rane sorte s manjim
biljkama sade se na 20x20 cm, ili 20x15 cm, a kasne
sorte s krupnijim biljkama — na 25—30 cm između redova
i na 20—25 cm u redu.
Ako je rasad proizveden u kockicama, onda se nakon
pripreme zemljišta površina staklenika izmarkira valjkom sa
kockastim izbočinama koje u zemljištu ostavljaju otiske veličine
4 x 4 cm. U ove jamice spuste se kockice sa biljkama.
U velikim modernim staklenicima salata se često bere
mašinama, pa se i sadnja podešava prema zahtevima takve
tehnologije (salata se gaji u zemljištu zastrtom plastičnim folijama).
Nega useva. Salata ima kratak vegetacioni period i brzo
raste. Zato se visoki i kvalitetni prinosi mogu dobiti samo
ako se usevu obezbcde optimalni uslovi u svim fazama razvoja.
Osobito važan činilac je temperatura. Po sunčanom vremenu
temperatura treba da se održava između 12 i 20 °C, a
ako je vreme oblačno 10—12". U toku noći temperatura treba
da bude A—6° niža od dnevne. Temperature iznad 20° usporavaju
rastcnje pa je potrebno da se intenzivnim provetravanjem
onemoguće. Više dnevne i niže noćne temperature
obezbeđuju brzo rastenje biljaka i formiranje čvrstih, kompaktnih
glavica.
U našem podneblju svetlosni uslovi ne ograničavaju gajenje
salate čak ni u zimskim mesecima. S jeseni i s proleća
može se odgajiti i kao međuusev, jer u to vreme može da
podnese slabo zasenjivanje. Pri tome treba voditi računa da
salata stasa pre nego što glavni usev počne da ostavlja jaku
senku.
Salata ima velike potrebe za vlagom u zemljištu i vazduhu.
Najbolje je da se u prvim fazama razvoja održava
vlažnost na nivou 75—80% maksimalnog vodnog kapaciteta
zemljišta, a u vreme obrazovanja glavica 60—65%. Relativna
vlažnost vazduha treba da bude 70—80 %. Usev se navodnjava
181
kišenjem. U vreme formiranja glavica treba paziti da prevelika
vlažnost zemljišta i vazduha ne prouzrokuje pojavu
gljivičnih bolesti.
Po potrebi, staklenički usev salate se može prihranjivati
lako rastvorljivim azotnim đubrivima, u manjim dozama
(120—150 kg KAN-a po ha). U modernim staklenicima prihranjivanje
se obavlja putem sistema za navodnjavanje. Veoma
je korisno i obogaćivanje atmosfere u stakleniku ugljendioksidom,
naročito ako se salata gaji zimi.
Berba i prinos. U zimskom periodu od rasađivanja do
stasavanja salate protekne 40—45 dana, a s proleća 30—35
dana. Berba se obavlja kad glavice budu potpuno formirane,
dovoljno zbijene i čvrste. Ako se prodaju »na komad«, berba
se može početi i nešto ranije.
Glavice se odsecaju oštrim nožem. Pri tome one treba
da su potpuno suve. U Holandiji i nekim drugim zemljama
salata se bere specijalnim mašinama. Sa odsečene biljke odstrane
se donji, stari listovi, a zatim se glavice slažu u plitke
košare ili letvarice, sa korenom nagore.
Sa 1 m2 ubere se 15—25 normalno razvijenih glavica,
odnosno 20—35 t/ha. U dobro odgajenom usevu ne treba da
ima više od 2% glavica koje nisu za tržište. Prosečna težina
glavice kreće se do 200 g, često i više, što zavisi ne samo
od sorte već i od uslova gajenja.
U zaštićenom prostoru gaji se najčešće glavičasta salata,
a rede ostali varijeteti salata, jer ona daje najveće prinose,
uz kvalitetne glavice. Pogodne sorte su nansen, deci-minor,
renata i dr.
U zavisnosti od tipa zaštićenog prostora i mogućnosti
zagrevanja salata se može uspešno gajiti u toku ranog proleća,
jeseni i zime. Pri tome je za normalan rast neophodna
temperatura od 15 do 18 "C u toku sunčanih i oko 14 °C tokom
oblačnih dana, a noću 5—8 °C. Relativno niske temperature
182
neophodne za rast omogućuju gajenje u zaštićenom
prostoru sa grejanjem i bez grejanja. Salata je česta predkultura
pri gajenju krastavaca i paradajza ili rasada, odnosno
naknadna kultura posle paradajza, paprike i drugih sličnih
useva.
Salata se proizvodi iz rasada. Rasad se proizvodi u otvorenim
ili toplim lejama u zavisnosti od vremena setve. Najpovoljnije
je da se salata proizvodi iz pikiranog rasada, ili
se seje pilirano seme u hranljive kocke. Pri pikiranju setva
se obavlja gusto, a u fazi prvog lista biljke se pikiraju u saksije
(hranljive kocke) dimenzije 5 x 5 cm. Do nicanja treba
obezbediti temperaturu oko 20°C, a posle pikiranja oko 15'C,
mada salata raste i na nižim temperaturama (10—12 °C), ali
sporije. Za 15—20 dana dobij a se kvalitetan rasad sa 3 ^ 1
lista.
Vreme setve, sadnje i berbe zavisi od celokupne proizvodnje
u zaštićenom prostoru. Najpovoljnija je sukcesivna setva
LI razmacima od 7 do 20 dana počev od 15. avgusta
pa do početka marta. To znači da je uz kontinuiranu
sadnju i dospevanje salate takvo, s tim što pri setvi u
avgustu i septembru salata dospeva za 2—2 i po meseca,
a u kasnijoj proizvodnji pri nižim temperaturama za 2 i po
do 3 meseca. Za jesenju proizvodnju koriste se najčešće niski
tuneli, gde se plastika postavlja tek početkom oktobra,
kada se pojavljuju niske temperature, odnosno prvi mrazevi,
a za zimsku i prolećnu proizvodnju najpovoljniji su plastenici.
Zemljište se za proizvodnju salate mora dobro pripremiti,
i to odmah po skidanju prethodnog useva. Salata veoma
dobro uspeva na zemljištu bogatom organskom materijom
i zato se đubri zgorelim stajnjakom (2—3 kg/m2) uz
30-40 g NPK đubriva ( 1 : 1 : 1).
Sadnja se obavlja u redove ili četvororedne panlljike
(kod širokih plastenika). U zavisnosti od krupnoće sorte razmak
183
sadnje je 15—25x15—25 cm. Pri sadnji u pantljike ostavlja
se razmak između pantljika 60—80 cm.
Posle sadnje (5—6 dana) usev se plitko okopava, na dubinu
oko 5 cm, a sledeće okopavanje je za 10—15 dana, dok
biljke ne zatvore redove. U toku kasne jeseni, zime i ranog
proleća salata najbolje uspeva u plastenicima sa dopunskim
grejanjem, gde se može održavali optimalna temperatura sunčanih
dana oko 16 °C, oblačnih oko 14 °C i noću 5—8 °C.
U fazi obrazovanja 6 — 7 listova usev treba prihraniti
za 20—30 g azolnog đubriva na 1 m2 ili uz zaštitu useva izvršiti
1—2 folijama prihranjivanja kompleksnim đubrivom
(vuksal 0,2% ili si.). Za zaštitu salate upotrebljava se benlejt
0,05% (protiv sive truleži i plamenjače), a protiv puževa limax
(1,5 kg/100nr). Zalivanje se obavlja prema stanju useva
svakih 7—10 dana sa 5—10 1 vode na nr.
Berba salate je sukcesivna u zavisnosti od formiranja
glavica, a prinos zavisi od gustine biljaka, sorte i vremena
berbe i kreće se od 1,5 do 3 kg/m2.
Salata je vrlo pogodna kultura za uzgoj u toplim lejama
jer ima kratak vegetacioni period, skromne zahteve prema
temperaturi i jednostavnu tehniku gajenja. Uspešno se
može odgajiti kao naknadni usev u toplim lejama.
Za gajenje u toplim lejama koriste se sorte glavičastih
salata. Pogodnim sortama mogu se smatrati betnerova, majska
kraljica i dr.
Vreme setve se utvrđuje u zavisnosti od vremena kada
se želi da salata dospe. Za proizvodnju u januaru i februaru
setvu treba obaviti u tri roka: početkom, sredinom i krajem
novembra ili početkom decembra. Seje se u toplu leju formiranu
na sloju toplog stanjaka debljine 30—35 cm, i nasutu
zemljišno-đubrevitom mešavinom debljine 15—16 cm.
Na 1 m2 površine leje omaške se poseje 2—3 g semena, i pokrije
0,5 cm debelim slojem prosejane đubrevite zemlje.
184
Posle nicanja u leji se održava temperatura od 10—12°C.
Više temparature loše utiču na kvalitet rasada, mlade
biljčice postanu vrlo nežne i lako obole. Slično deluje i nedostatak
svetlosti, pa je neophodno da stakla budu uvek čista,
a leje nepokrivene asurama tokom čitavog dana.
Rasad je prispeo za rasađivanje kada se na biljkama
obrazuju A—5 listova, što obično biva približno mesec dana
posle setve. Biljke se rasađuju u novoizgrađenu toplu leju,
sa slojem toplog stajnjaka od 30—35 cm i slojem zemlje od
oko 20 cm na razmaku 20 X 20 cm.
Usev se brižljivo neguje kao i sve druge kulture u toplim
lejama. Salata najbolje raste na temperaturi oko 15°. Kada
je vreme vedro, nije štetno ako se temperatura povisi i do
25°. Naročito se treba brinuti da usev ne pati od nedostatka
vlage. Međutim, kad biljke počnu da zavijaju glavice treba
obustaviti zalivanje, jer voda koja zaostane između listova
izaziva truljenje.
Prihranjivanje se obavlja 2 nedelje posle rasađivanja nitratnim
đubrivom; oko svake biljke rasturi se 10 g đubriva, a
zatim usev opraši i po potrebi zalije. Normalno negova'ne
biljke stasaju 35—50 dana posle rasađivanja, zavisno od sorle.
Sa jednog m2 dobije se oko 20 glavica.
PROIZVODNJA LUBENICA
U PLASTENICIMA
Za proizvodnju u plastenicima kao i staklenicima treba
koristiti rane sorte i hibride tipa mramorna, šugar bebi, sigetsep
i si. Najčešće se lubenica proizvodi kao rana prolećna i
zimska.
Lubenica se proizvodi iz rasada. Setva se obavlja u stakleniku
ili toploj leji polovinom februara (35—40 dana pre sadnje),
a za jesenju proizvodnju polovinom juna, u hladne leje.
Najčešće se nakvašeno seme lubenice (po jedna semenka) seje
u saksije (dimenzije 8—10x8—10 cm). Dalja nega rasada je
185
uobičajena. I pri ovoj proizvodnji značajno je kalemljenje
lubenice na tikvu vrg.
U dobro pripremljeno zemljište, pođubreno zgorelim
stajnjakom (5—10 kg/m2) i NPK đubrivom, sadnja se obavlja
u prvoj polovini marta, odnosno polovinom jula (za jesenju
proizvodnju). U zagrevanim staklenicima i plastenicima
setva i sadnja se mogu obaviti u februaru, a za jesenju proizvodnju
u avgustu. Pri gajenju uz žičanu potporu sadnja se
najčešće obavlja u dvoredne pantljike na rastojanju 120X
60 + 60x50 — 60 cm, a pri gajenju bez potpore lubenice se
sade u redove 150x60 cm.
Posle sadnje biljke se dobro zaliju, a temperatura se
održava na 20—22 °C danju, odnosno oko 16 °C noću, uz relativnu
vlažnost vazduha 70—75%. Posle ukorenjavanja, temperatura
se može povećati na oko 25 °C, a u fazi plodonošenja
i do 30 °C. Plastenik treba redovno provetravati kako bi
se snizila visoka relativna vlažnost, koja omogućuje razvoj
pre svega gljivičnih oboljenja. Zaštita useva obavlja se prskanjem
svakih 10—12 dana ditanom 0,15% (antraknoza), plamenjača)
ili karatanom 0,P/» (pepelnica).
Okopavanje useva je redovna mera nege i obavlja se
4—5 puta u toku vegetacije na dubinu 10—15 cm. Uz okopavanje
se mogu obaviti jedno do dva ogrtanja ili se biljke dopunski
podsipaju slojem od 5—10 cm komposta ili zemljišne
smeše. U toku vegetacije redovno se zaliva, i to: do plodonošenja
svakih 10—15 dana, a u fazi plodonošenja svakih 7—10
dana sa 15—20 l/m2. Prihranjivanje se obavlja odmah posle
sadnje i u vreme pimog cvetanja sa 20—30 g NPK đubriva na
m2 .
U toku vegetacije reguliše se rast biljke. Pri gajenju uz
žičanu konstrukciju ostavljaju se tri stabla (glavno i prva
dva bočna), dok se ostala zakidaju. Ova stabla se zakidaju tako
da se na njima ostave po dva do tri ploda, s tim da se
186
iza poslednjeg ploda ostave 3—4 lista. Svako slabio se vezuje
za žičanu konstrukciju. Vrh stabla se zakida kada dostigne
visinu 1,5—2 m. U toku vegetacije redovno se skidaju stari,
suvi listovi. Kada plodovi dostignu prečnik od 10 cm, stavljaju
se u plastičnu mrežu koja je vezana za noseću konstrukciju
plastenika i tako se dalje razvijaju.
U zagrevanim plastenicima berba počinje polovinom maja,
u hladnim za 20—30 dana kasnije, a u jesenjoj proizvodnji
u oktobru. Prinos lubenica kreće se od 4 do 8 kg/m2
PROIZVODNJA LUBENICA U NISKIM
TUNELIMA
Rana proizvodnja lubenica veoma je uspešna u niskim
tunelima bez grejanja. Lubenica se proizvodi najčešće iz rasada,
i to kalemljenjem na vrg, mada može i iz običnog rasada
ili direktno iz semena. Proizvodnja rasada je uobičajena,
sa setvom u toku marta. U niskom tunelu sadi se jedan
red lubenica pod jedan niski tunel. Za ovu proizvodnju veoma
je pogodno zastiranje zemljišta crnom plastičnom folijom.
Na pripremljenom zemljištu, đubrenom sa 6 kg stajnjaka i
30 g NPK đubriva na m2, postavi se crna folija, koja se ukopa
sa strane u zemlju (na 10 cm). Folija mora dobro da prilegne
na površinu zemljišta i da se dobro fiksira. Na rastojanju
50—80 cm u redu naprave se otvori (nožem u obliku
krsla) i tu se seje ili sadi lubenica. Posađene biljke zaštićuju
se plastičnom folijom u vidu niskog tunela. Viša temperatura
zemljišta pod crnom folijom, dovoljno vlage, a samim tim i
pojačana mikrobiološka aktivnost u zemljištu, omogućuju
bolju ishranu biljke i ranije sazrevanje plodova (za 7—10
dana) u odnosu na proizvodnju bez crne folije. Stablo lubenice
se mora usmeravati u rastu kako bi do skidanja folije
polovinom maja cela biljka bila zaštićena od niskih temperatura.
Sve ostale mere nege su uobičajene a prinos se kreće
od 2—5 kg/m2.
187
PROIZVODNJA LUBENICA
U ZAŠTIĆENIM GNEZDIMA
U zaštićenim gnezdima može se izvršiti setva semenki
ili sadnja rasada lubenice, što omogućuje za 15—20 dana ranije
sazrevanje plodova. Za ranu proizvodnju koriste se sorte
stoks, mramorka, sigetsep i si., koje obrazuju plodove veličine
1—1,5 kg.
Proizvodnja rasada
Rasad se proizvodi u toploj leji ili plasteniku. Setva se
obavlja na 30—35 dana pre sadnje, i to u saksije, hranljive
kocke ili busen ledinskog zemljišta (10x10 cm). Do nicanja
se održava temperatura od 25 °C, a zatim se snižava na
oko 16 °C, što omogućuje dobijanje rasada sa čvrstim, kratkim
stablom. S rastom prvog lista temperatura se održava
na 20—22 °C danju i oko 15 °C noću, uz relativnu vlažnost vazduha
oko 65 %. U toku proizvodnje rasada primenjuju se
sve redovne mere nege. Pored regulisanja temperature, vlažnosti
vazduha i zemljišta (zalivanje svakih 5—7 dana sa 5—10
lit. vode na m2) obavezna je zaštita protiv antraknoze (ditan
14—45 u konc. 0,15%), pepelnice (karatan WP 0,1%) i plamenjače
(cineb 0,20%) u razmacima od 10 do 15 dana ili
po potrebi. Pri prskanju protiv bolesti treba izvršiti i folijarno
prihranjivanje vuksalom 0,2 %.
U proizvodnji ranih lubenica, veoma dobre rezultate
daje kalemljenje lubenica na tikvu vrg (Lagenaria vulgaris).
Kalemljene
lubenice mogu uspevati na nižim temperaturama
(oko 18 °C), a imaju izraženu veću ukupnu otpornost. Pored
toga, sazrevanje plodova je ranije.
Naklijalo seme lubenice i vrga seje se istovremeno u
toplu leju, s tim što se vrg seje u saksije ( 8 x 8 cm). U fazi
otvorenih kotiledona, 2—3 dana posle nicanja, vrši se kalemljenje.
Pre kalemljenja biljke se dobro zaliju i zatim se biljke
188
lubenice vade i stavljaju u sud s vodom. Kalemljenje se
vrši na zasenjenom mestu, kako bi isparavanje biljaka bilo
što manje. Oštrim nožem ili žiletom (ili uskim oštrim šilom)
zaseče se biljka vrga između kotiledonih listića u dužini 1,5—
2 cm. Na stablu lubenice ispod kotiledona napravi se klinasti
presek stabla dužine kao i rascep na vrgu (1,5—2 cm). Kalem
lubenice stavi se u rascep podloge vrga tako da stablo
i kotiledoni dobro prilegnu jedno uz drugo, Spojno mesto se
obavije vatom. Ovakav rasad se razvija u toploj leji pri temperaturi
oko 25 °C i visokoj relativnoj vlažnosti vazduha od
90 %. Prvih dana po kalemljenju vrši se zasenjivanje leje, kako
bi se sprečilo suvišno isparavanje. Šest do sedam dana posle
kalemljenja formiran je kalus i dalje se nastavlja uobičajena
nega rasada.
Rasađivanje
Priprema zemljišta za proizvodnju sastoji se u obilnom
đubrenju stajnjakom tokom jeseni, i to po čitavoj površini
ili samo u kućice, gnezda. Ukupna količina stajnjaka iznosi
400—600 mc/ha pri đubrenju cele površine, odnosno 150—200
mc/ha pri đubrenju u kućice. Pored stajnjaka zemljište se
đubri sa 300 kg NPK đubriva ( 1 : 1 : 2 ) po ha. Kućice se mogu
praviti u jesen ili u proleće neposredno pred setvu ili sadnju.
Kao i za proizvodnju krastavaca, gnezda mogu biti topla,
sa svežim stajnjakom kao materijalom za zagrevanje, ili
hladna. U toplim gnezdima moguća je za oko 10 dana ranija
setva ili sadnja nego u hladnim. Bez obzira na karakter gnezda,
posle setve ili sadnje postavlja se noseća konstrukcija
sa plastičnom folijom, koja štiti lubenicu od izmrzavanja.
Sadnja se obavlja polovinom marta u topla gnezda, odnosno
do prvih dana aprila u hladna gnezda.
Pored proizvodnje iz rasada lubenica se može proizvesti
u zaštićenim gnezdima i direktno iz semena. Setva se obavlja
u gnezda, kućice sa 5—6 semenki. Razmak setve (a i sadnja)
189
je 1,5 do 2 X 0,8 do 1 m sa dve biljke u kućici ili 1,5 X 0,5
do 0,8 m pri jednoj biljci u kućici.
Setva se obavlja prvih dana aprila, odnosno kada je
temperatura zemljišta oko 12 °C. U fazi prvog pravog lista
usev se proređuje tako da u kućici ostanu dve najbolje razvijene
biljke.
Nega useva sastoji se u provetravanju (podizanju folije)
radi održavanja temperature na 22—25 °C. Kada je spol joa
temperatura Iznad 20 "G i nema opasnosti od mraza, folija
se u potpunosti skida. U toku vegetacije izvode se 2—3
okopavanja, dok se biljke ne razviju lako da zatvore redove.
Neposredno posle sadnje obavlja se zalivanje i do faze plodonošenja
još dva-tri sa 250—300 m3 vode/ha, a od početka
plodonošenja zaliva se svakih 5—7 dana. Usev se prihranjuje
u fazi 4 lista (ili posle sadnje) i početkom cvetanja sa 40
do 50 gr NPK đubriva (1 : 1 : 1) na m2. Sa merama zaštite
kao što smo naveli pri proizvodnji rasada lubenica, treba obaviti
i folijarno prihranjivanje kompleksnim đubrivom (vuksal
0,2%), jer lubenica jako reaguje na nedostatak mikroelemenata
(Mg, Cu).
Za ranu proizvodnju treba izvršili usmeravanje rasla
stabla (posle skidanja lolije), kako bi cela biljka bila ravnomemo
osvelljena. Stablo treba pričvrstiti za zemljište radi
zaštite od vetra. Ovo se obavlja pomoću malih drvenih rašlji
ili se pak ispod dela stabla gde izbija list iskopa jamica, pa
se taj deo stabla postavlja u jamicu i zasipa zemljom; na
taj način stablo se pričvrsti za podlogu, a uz to dolazi do obrazovanja
dopunskih korenčića. Pinciranje stabla (zakidanje
vrha) ima za cilj regulisanje rasta stabla. Naime, posle obrazovanja
određenog broja plodova (3—4) zakida se stablo i
lako pospeŠuje zrenje plodova.
Prva berba nastupa polovinom juna, što zavisi od načina
proizvodnje, a može se ostvariti prinos od 2 do 5 kg/m2.
190
Za proizvodnju u lejama veoma je povoljno kalemljenje
lubenica na vrg. Način gajenja i kalemljenja opisani su
u delu o proizvodnji lubenica u zaštićenim gnezdima.
Na sličan način kao što se gaji dinja, u toplim lejama
se može odgajiti i lubenica. Lubenica se, međutim, rede javlja
kao glavni usev u toplim lejama, već kao naknadni, poimani
usev, posle iznošenja rasada drugih kultura. U prvom
slučaju setva se obavlja krajem februara, a u drugom — kraj
em marta.
Za proizvodnju u toplim lejama treba odabrali rane
sorte, sa sitnijim plodovima (stoks, šuger bebi i si.).
Za proizvodnju u lejama veoma je povoljno kalemljenje
lubenica na vrg. Način gajenja i kalemljenja opisani su
u delu o proizvodnji lubenica u zaštićenim gnezdima.
Okalemljeni ili normalni rasad sadi se sredinom marta
u leje koje imaju sloj zemlje 28—30 cm. Pod jedan prozor
rasade se po dve biljke (u dva reda duž leje).
Na jednoj biljci ostavi se 5—6 plodova. Vrhove vreža
na kojima se zametnu plodovi treba orezati na 5—6 listova
iza ploda. Prvi plodovi sazru krajem juna, a iz useva koji su
rasađeni kao naknadna kultura — početkom jula. Prinos je
3—6 kg/m2.
U nas se, sada, dinja ne gaji u staklenicima, ali će, po
svemu sudeći, u skoroj budućnosti, uporedo s brzim porastom
površina pod staklom, naći svoje mesto kao rani staklenički
usev. U mnogim zemljama s razvijenom stakleničkom
proizvodnjom dinja se često sreće u staklenicima.
Dinja se u staklenicima gaji kao zimsko-prolećni usev.
Rana zimska proizvodnja se ne preporučuje zbog nezadovoljavajućeg
ukusa plodova i slabe tražnje. Setva se obavlja tokom
decembra. Najviše se koriste sorte sa sitnijim plodovima
i ranim stasavanjem (ananas, persijska, prescolle de pariš,
rica Fi i dr.). U novije vreme stvorene su posebne sorte za
191
slaklenički uzgoj, s plodovima teškim 500—600 g.
Rasad se odgaja u plastičnim saksijama promera 10 cm.
U svaku saksiju poseje se po jedna naklijala semenka. Po
pravilu, setva se obavlja 30—35 dana pre planiranog datuma
sadnje. U našem podneblju pogodno vreme za sadnju je kraj
januara ili početak februara.
U staklenicima sa širinom odeljka 3,20 m biljke se sade
u dva reda, s razmakom 40—50 cm između biljaka u redu;
u odeljcima širine 6,40 m sade se 4 reda. Znatno je bolje ako
se biljke posade na baukovima pripremljenim s toplim stajnjakom.
Biljke se pričvršćuju za vertikalne ili kose (krovolike)
špalire od žice ili plastičnih mreža. U zapadnoevropskim zemljama
biljke se vode vertikalno, uz kanap. U oba slučaja primenjuje
se odgovarajući način orezivanja vreža.
Obično se praktikuje odsecanje vrha biljaka iznad trećeg
lista. Tada se najčešće razviju tri bočne vreže, najsnažnija
od njih se usmerava uspravno, prema slemenu špalira, a
ostale dve horizontalno ili koso. Na svakoj od ovih osnovnih
vreža kasnije se ostave po 2—3 ploda koji najbrže rastu i
koji su najbliži glavnim vrežama. Kada plodovi narastu 3—4
cm u prečniku, svi prekobrojni se odstrane. Sve besplodne
vreže trećeg reda se orezuju na dva, a one koje nose plod —
na tri lista iznad ploda. Slabo razvijene vreže se odstranjuju.
Kad plodovi narastu do 10 cm u prečniku, stavljaju se u naročite
mrežice, inače bi se usled sopstvene težine otkinuli od
biljke. U sorata sa sitnim plodovima ovakve mreže nisu neophodne.
U slučaju da se biljke gaje uz kanap, odstranjivanjem
vrha centralnog stabla podstiče se razvoj bočnih vreža drugog
i trećeg stepena na kojima se, inače, obrazuje pretežni
deo ženskih cvetova. Najviša vreža koja izbije ispod orezanog
vrha usmerava se naviše kao vodica. Bočne vreže orezuju se
na 2—4 lista, a na celoj biljci ostavi se 6—8 plodova.
Rano s proleća, dok još nema pčela, cvetovi se oprašuju
192
ručno, ili se unese košnica s pčelama.
Temperatura u stakleniku s dinjama treba da se održava
sunčanih dana od 22 do 26 °C, kad je dan oblačan oko 20—
22°, a noću za 3—5° niža od dnevne. Dinja se najbolje razvija
u toploj i suvoj atmosferi, te treba nastojati da relativna vlažnost
vazduha ne prelazi 60%.
U prvo vreme, dok biljke ne počnu da zameću plodove,
zalivaju se redovno, svakih 10—15 dana, umerenim količinama
vode (15 lit./m2). Kasnije, kad plodovi narastu, navodnjavanje
treba prekinuti da plodovi nagomilaju što više šećera.
Staklenički usevi dinje prihranjuju se prvi put u vreme
kad počne cvetanje, a zatim još jednom ili 2 puta. Rastvor
đubriva za prihranjivanje treba da sadrži približno 60 g
P2O5, 30—50 g N i 50—60 g K20 u 100 litara vode.
Berba počinje u prvoj polovini maja; može se ostvariti
prinos od 7 do 8 kg/m2.
Dinja se sem u plastenicima može proizvesti i u niskim
tunelima sa zastiranjem crnom plastičnom folijom ili bez toga.
Pri tome je proizvodnja gotovo ista kao i proizvodnja lubenica,
sem što se dinja sadi na manjem rastojanju i što se
primenjuje pinciranje glavnog stabla radi ranijeg grananja
i obrazovanja ženskih cvetova.
Za proizvodnju u plastenicima pogodne su sorte ananas,
hibrid 7, persijska.
Najčešće se setva obavlja u toploj leji u drugoj polovini
januara, odnosno krajem februara (za proizvodnju u plastenicima
bez grejanja). Za jesenju proizvodnju setva je polovinom
juna. Seje se u saksije veličine 8 x 8 cm. Dinja se
može proizvesti kalemljenjem na belu tikvu (Cucurbita maxima),
pri čemu se postiže veća ranozrelost. Kalemljenje i dalja
proizvodnja rasada su isti kao i za lubenicu kalemljenu na
vrg.
Zemljište u plasteniku se pođubri sa A—5 kg zgorelog
193
stajnjaka na m2 i sa 30—40 g NPK đubriva ( 1 : 1 : 2 ) na m2.
Sadnja dinje se može obaviti u kućice ili u prethodno načinjene
brazde na čije se dno stavlja sloj poluzgorelog stajnjaka
(kao za lubenicu).
Sadnja rasada vrši se krajem februara i početkom marta
u plastenicima sa grejanjem, odnosno krajem marta i početkom
aprila u plastenicima bez grejanja. Za jesenju proizvodnju
sadnja je krajem jula, odnosno polovinom avgusta.
Sadnja se obavlja u dvoredne pantljike sa rastojanjem 100 X
X 60 + 60 X 50 cm.
Mere nege su iste kao za lubenicu.
Biljke se u toku vegetacije vezuju za konstrukciju plastenika.
Regulisanjem rasta stabla ostavljaju se na grani prvog
reda dva do tri ploda (u plasteniku sa grejanjem) ili 1—2
ploda, a zakidanje je isto kao u stakleniku. Pored ovog načina
regulisanja rasta može se primeniti i sledeći: kada biljka
razvije 3—4 lista, stablo se zakida tako da se ostave dva lista.
Kada dve bočne grane dostignu dužinu oko 50 cm, zakidaju
se tako da ostane po četiri lista. Iz pazuha listova izbijaju
grane drugog reda na kojima se ostavljaju po dva ploda
sa četiri lista iz poslednjeg ploda. Na taj način omogućeno je
ranije sazrevanje plodova. Stari listovi se redovno odstranjuju.
Kada plodovi dostignu prečnik 5—10 cm, stavljaju se u
plastičnu mrežu koja je vezana za osnovnu konstrukciju plastenika.
Berba počinje polovinom maja, odnosno u prvoj polovini
juna u plastenicima bez grejanja, a u jesenjoj proizvodnji
u oktobru. Prinos se kreće od 3 do 6 kg/m2.
Gajenje bostana pod plastičnom zastirkom
Proizvodnja dinje u zaštićenim gnezdima je ista kao i
proizvodnja lubenica. To znači da se može proizvesti u toplim
i hladnim gnezdima, direktno iz semena ili iz rasada. Za
ranu proizvodnju koriste se sorte ananas, persijska, charentais
i dr.
194
Proizvodnja rasada dinje je ista kao proizvodnja rasada
lubenice. Setva se obavlja u saksije polovinom februara
ili početkom marta. Uslovi neophodni za gajenje su isti kao
i za lubenicu, uz iste mere i nege.
Sadnja se obavlja krajem marta ili prvih dana aprila,
a setva kada je temperatura zemljišta oko 12 °C (oko 10. aprila
u kontinentalnim uslovima).
Setva i sadnja se obavljaju u dobro pripremljeno zemljište,
u prethodno načinjena gnezda. Gnezda mogu biti topla
(sa stajnjakom) ili hladna. Priprema zemljišta je ista kao za
lubenicu. Dinja se seje ili sadi u redove na rastojanju 80—120
X.50 cm. Posle setve (sadnje) biljke se plastičnom folijom u
obliku zvona zaštićuju od izmrzavanja. Folija se skida po
prestanku opasnosti od mraza.
Nega useva je ista kao kod lubenice.
Plodovi dinje sazrevaju početkom juna. Pri ovoj proizvodnji
ostvaruje se prinos od 2 do 4 kg/m2.
Dinja se vrlo uspešno može odgajati kao rani ili polurani
usev u toplim lejama. U toplim lejama najčešće se gaje
ranostasne sorte. U zapadnoevropskim zemljama postoje posebno
selekcionisane sorte za uzgoj u zaštićenom prostoru.
Za naše prilike pogodne sorte su sorte ananas i persijska.
kao i neke kantalup dinje (prescotte de pariš, charentais i
dr.).
U našim klimatskim uslovima setva se obavlja početkom
februara u plastične, glinene, presovane ili »džili« saksije,
poredane u toploj leji. Leja treba da je izgrađena na 40—
50 cm debelom sloju biotermičkog materijala. Kad seme nikne,
temperatura leje se spusti na 12—15 °C. Posle desetak
dana temperatura se ponovo dovede na optimalnu visinu:
24—26 °C po sunčanom, oko 20 °C po oblačnom vremenu.
Rasađivanje na stalno mesto obavlja se početkom marta.
Biljke se postave »na trougao« u dva reda, tako da ih pod
195
svakim prozorom bude po dve ili tri. Prvih nekoliko dana,
ukoliko je vreme sunčano, rasađene biljke treba u toku podnevnih
časova zasenili.
U toku vegetacije važno je održavali temperaturu u op
timalnim granicama. Leje se umereno provetravaju, a prozori
se ne uklanjaju do kraja vegetacije. Dok vreže ne pokriju po
vršinu zemljište treba prašiti. Dobro je da se vreže u toku
porasta usmeravaju da ravnomerno zauzmu celu površinu leje.
Sem toga, u toku vegetacije odstranjuju se slabo razvijene
vreže, a onima koje zametnu plod orežu se vrhovi. Na jednoj
biljci ostavi se 4—6 plodova, ostali se uklone. Plodovi
lako mogu biti zahvaćeni truljenjem te se stoga ispod njih
postavi neki podmetač. Neophodna su, isto tako, preventivna
prskanja protiv biljnih bolesti.
U toku vegetacije usev se prihranjuje 2—3 puta mineralnim
đubrivima razmućenim u vodi, ili rasturanjem po površini.
Odnos i količina đubriva je kao za krastavac. Po potrebi
usev treba zahvati.
Za polutanu proizvodnju u toplim lejama proizvede se
rasad na napred opisani način. Setva se obavlja krajem marta,
a rasađivanje krajem aprila ili prvih dana maja u tople
leje iz kojih je iznesen rasad. Pod jedan prozor sade se po
3 biljke raspoređene na trougao. Dalja nega useva je kao i
kod rane proizvodnje.
Pravilno odgajen rani usev počinje da daje zrele plodove
krajem maja, a polurani krajem juna. Jedna biljka rodi
4—6 plodova, odnosno 6—8 kg/m2.
Za gajenje u prostoru zaštićenom plastikom pogodne
su rane sorte sa malom lisnom rozetom (saksa). Najčešće se
proizvodi kao jesenja i rana prolećna kultura, mada je u
plastenicima sa grejanjem uspešna i proizvodnja u toku zime.
Rotkvica je najčešće pretkultura, naknadna kultura ili međukullura
(između redova salate, spanaća i si.).
196
Setva je najčešće krajem septembra i u oktobru, i to postepena,
sa razmakom od 5 do 10 dana, a za ranu prolećnu
proizvodnju krajem januara i u februaru. Setva se obavlja u
pripremljeno zemljište, i to u pantljike od 10 do 12 redova.
Pri tome je rastojanje između pantljika 40—50 cm, između
redova 10—15 cm, a u redu 3—5 cm. Najčešće se seje 3—4 g
semena na m2. U periodu nicanja potrebna je temperatura oko
18°C sunčanih dana, odnosno oko 12°C oblačnih dana. Za uspešnu
proizvodnju treba održavati optimalnu vlažnost zemljišta
80—90% PVK. To znači: zalivanje svakih 5—7 dana sa 10—15
1 vode/m2 . U fazi dva lista vrši se, po potrebi, proređivanje i
jedno prihranjivanje sa 20 g azotnog đubriva na nr.
Rotkvica dospeva za 30—35 dana i sa 1 m2 može se dobiti
250—300 rotkvica.
Rotkvica je vrlo prikladna kultura za uzgoj u toplim
lejama i drugim vrstama zaštićenog prostora, jer ima kratku
vegetaciju i vrlo skromne zahteve prema toploti. U toplim
i zastakljenim hladnim lejama može se gajiti tokom celog
zimskog perioda. S jeseni i u proleće rotkvice najbolje uspevaju
u zastakljenim lejama bez grejanja. Veoma često se gaji
kao naknadni usev u toplim lejama u kojima su prethodno
bili odgajeni sejanci ranog rasada (februar—mart).
Najpovoljnije vreme za setvu rotkvica je oktobar za
kasnu jesenju, a januar za ranu prolećnu proizvodnju. Setva
u novembru i decembru daje najslabije rezultate usled nepovoljnih
klimatskih uslova; usev se usporeno razvija, a kvalitet
jako pogoršava.
Među mnogobrojnim sortama za gajenje u toplim lejama
treba odabrati one sa manjom lisnom rozetom i okruglastim
ili ovalnim korenom, i kratkom vegetacijom. Poznata
rana sorta saksa uspešno se može gajiti i u toplim lejama,
mada je sklona da brzo prozukne. Sorta primus se odlikuje
ranoslasnošću, malom rozetom, intenzivno crvenim,
197
ovalnim korenom koji vrlo kasno i slabo prozukne. Dobra
je i sorta »non plus ultra«, kao i mnoge druge.
Seje se u redove ili omaške, A—5 g semena na 1 nr.
Seme se pokrije smešom dobro zgorelog i prosejanog stajnjaka
i zemlje. Važna mera nege je regulisanje temperature i
provetravanje leje. Od nicanja pa do pojave prvih listova
treba održavati temperaturu na oko 8°, a zatim IA—16°. Na
visokim temperaturama rotkvica ne obrazuje koren, već samo
listove. U zimskim mesecima treba voditi računa da noćne
temperature ne padnu ispod 0°; zbog toga se leje pokrivaju
asurama. Ostale mere nege su plevljenje i eventualno
proređivanje ako je usev gusto nikao, tako da biljke ostanu
na 2—3 cm jedna od druge.
Ranostasne sorte stignu za berbu 35—40 dana posle setve.
U zimskim mesecima period od setve do berbe je nešto
duži (50—55 dana). Rotkvice se čupaju kad dostignu prečnik
iznad 15 mm. Treba paziti da ne prerastu, jer se procenat
prozuklosti povećava. Sa 1 m2 leje ubere se 200—250 rotkvica.
Na pijacu se iznose u vezama od po 10 komada.
Crni luk se odlikuje malim potrebama za toplotom, a
pri tome vrlo brzo obrazuje listove, što omogućuje njegovo
uspešno gajenje kao pretkulture, naknadne i međukulture
u zaštićenom prostoru.
Za proizvodnju u tunelima ili plastenicima koristi se
krupan arpadžik (lukovica), prečnika 2 — 3 cm. Iz ovakve
lukovice se, veoma brzo, razvija mladi luk.
U proizvodnji mladog luka najpodesnija je sukcesivna
sadnja u razmaku od 15 do 20 dana, što obezbeđuje kontinuitet
u prispevanju. Sadnja se obavlja od kraja oktobra
pa sve do kraja februara. Radi bržeg rasta, 2 — 3 dana pred
sadnju lukovice se naklijavaju držanjem u posudi s toplom
vodom (samo se dance stavi u vodu). Pri povoljnoj sobnoj
temperaturi (oko 22°C) lukovica brzo usvaja vodu i razvije
198
korenčiće, a to znači da počinje prorastanje.
Sadnja se obavlja u dobro pripremljeno zemljište (đubreno
sa 2 — 3 kg zgorelog stajnjaka na m2 uz 20 — 30 g
NPK đubriva) na rastojanju između redova 10—20 cm, u redu
gusto, biljka do biljke. U širim plastenicima sadnja se obavlja
u petoredne ili šestoredne pantljike sa razmakom između
redova 20 cm i između pantljika 40—50 cm.
Pored proizvodnje iz arpadžika, luk se u zaštićenom
prostoru može proizvesti i iz rasada. Setva se obavlja polovinom
septembra, a sadnja krajem oktobra na rastojanju
18 — 20 X 5 cm. Luk dospeva za potrošnju za 50 — 60 dana od
sadnje.
U plastenicima se grejanjem u toku proizvodnje treba
održavati temperaturu od 18 do 20 °C u toku sunčanih dana,
odnosno oko 14 °C oblačnih dana. U toku vegetacije usev se
1—2 puta međuredno okopava i u fazi tri lista prihranjujc
se sa 30 g azotnog đubriva na m 2. Neposredno posle sadnje
crni luk se dobro zaliva, a zatim se svakih 10—15 dana zaliva
sa 10 1 vode na m2 . Prinos mladog luka zavisi od vremena
ubiranja (najbolji je u fazi 6—8 listova) i kreće se od 0,5 do
15 kg/m2, što zavisi od vremena branja (mladi luk ili lukovica.
Proizvodnja belog luka
Beli luk se može uspešno gajiti u prostoru zaštićenom
plastikom sa istom agrotehnikom i u isto vreme kao i crni
luk. Međutim, beli luk se razvija sporije od crnog (za 50—60
dana), te se prema tome mora planirati vreme sadnje, odnosno
berbe.
Gajenje ovog povrća u toplim lejama se lako podešava
da mladi crni luk dospe za potrošnju u periodu od decembra
do februara, kada nema mladog luka sa otvorenog polja.
Za prispcvanje u decembru glavice se sade krajem oktobra
u zastakljene leje bez grejanja. Za sadnju se obično
koriste sitnije lukovice prečnika 4—5 cm, mada su krupne
199
glavice pogodnije jer daju veći broj stabala. Mogu da se
upotrebe i slabo prorasle lukovice. Glavice se sade u redove
razmaknute 10 cm, a u redu se stavljaju jedna do druge, bez
razmaka, na dubinu 4—5 cm. Za 1 m2 utroši se 10—12 kg
sad nog materijala.
Kada vreme zahladili i počnu da se javljaju jači mrazevi
leje se pokriju prozorima. Usev se zaliva po potrebi.
Za potrošnju mladog luka u januaru glavice se sade u
decembru u toploj leji sa slojem toplog stajnjaka debljine
30 cm i slojem zemlje 18—20 cm. Pre sadnje lukovice se drže
nekoliko dana u toploj prostoriji dok ne proklijajiu. Radi boljeg
koriščenja prostora glavice se poredaju jedna do druge.
Toplota koju razvija stajnjak pospešuje rastenje i mlad luk
stigne za prodaju već posle 30—40 dana od sadnje.
Dok listovi ne izbiju na površinu, leja se drži pokrivena
asurama i preko dana, a posle — samo noću. Neophodno je
redovno provetravanje. Kolebanje temperature u leji ne izaziva
poremećaje u rastenju.
Za potrošnju mladog luka u februaru forsiranje glavica
započinje u prvoj polovini januara. U tom slučaju treba iz-
I
gradili toplu leju sa nešto debljim slojem stajnjaka (40—50
cm).
Sa površine koju pokriva jedan prozor dobije se 80—100
veza od po 10 strukova mladog luka.
Proizvodnja belog luka
Mladi beli luk za zimsku potrošnju obično se gaji u zastakljenim
lejama bez grejanja, mada se radi bržeg stasavanja
mogu koristiti i leje na stajnjaku. Sadnja se obavlja u
oktobru.
Koristi se beli luk jesenjak, koji je otporniji na hladnoću,
brže rasle i obrazuje deblje slabio u poredenju s prolelnjakom.
Za sadnju se uzimaju krupniji čenovi jer daju snažnije
200
biljke i brže rastu. Glavice se krune neposredno pred
sadnju.
Sadi se gusto, na razmaku 10 X 5 cm. Nega se sastoji u
plevljenju i jednom prihranjivanju nitromonkalom (30 g/m2),
u vreme kada su biljke obrazovale 3—4 lista. Odgajen u lejama
bez grejanja stigne za berbu u toku februara, ili nešto
ranije ako je rastao u leji sa biotermičkim materijalom. Pod
jednim prozorom ubere se oko 300 strukova koji se na pijacu
iznose u vezama od po 5 komada.
Mrkva se najčešće uzgaja u niskim i poluvisokim tunelima.
Zbog duge vegetacije nije najrentabilnija za gajenje
u plastenicima i staklenicima.
Za uzgoj su najpogodnije rane sorte (pariška) ili sorte
tipa nantes. Setva može bili u jesen (septembar, oktobar) i
zimi (decembar, januar ili februar). Zemljište za uzgoj mrkve
treba da je strukturno. To znači da se pri pripremi zemljišta
unosi treset ili pesak uz 1—2 kg zgorelog stajnjaka
na m2.
Setva se obavlja u redove sa razmakom između redova
20 cm, a u redu, posle proređivanja u fazi prvog lista, ostavljaju
se biljke na rastojanju 5—8 cm. Pri gajenju u širim tunelima
seje se u pantljike sa razmakom između panlljika
50—60 cm. Zemljište se posle setve zalije, a pri temperaturi
oko 18 °C mrkva nikne za 15—20 dana. U fazi 3—4 lista treba
izvršiti prihranjivanje sa 20—30 g NPK đubriva na m2. Za
rast mrkve pogodna je temperatura oko 18 °C uz vlažnost
zemljišta 75 % PVK (zaliva se svakih 10—12 dana sa 10—12
1 vode/m2). Međuredna obrada vrši se 2—3 puta dok se rozeta
listova ne razvije tako da zatvori redove.
Mrkva dospeva za 70—80 dana i sa 1 m2 dobij a se 2—6
kg u zavisnosti od uzrasta kada se koren vadi.
Slično mrkvi uzgajaju se peršun i celer, i to kako korenasti
tako i lisnati, sa najčešćom setvom krajem avgusta.
201
Celer zahteva više organske materije (4—5 kg/m2) od mrkve.
Kod lisnatog peršuna i celera listovi dospevaju za 60—70 dana
posle nicanja. Tada se listovi seku, pri čemu se pazi da se
ne povredi vegetacioni vrh. Zatim se usev prihrani sa 30—50 g
azotnog đubriva po 1 m2 i dobro zalije. U toku vegetacije listovi
se mogu šeći 3—5 puta.
Za potrošnju u maju mrkva se seje u tople leje
tokom januara. Koriste se ranostasne sorte pariška i amsterdamska,
ili srednje rana sorta nantes.
Na 1 m2 leje usejava se omaške 1 g semena i pokrije
slojem đubrevite zemlje debljine 15—20 mm. Upotrebljava se
naklijalo seme radi bržeg nicanja. Posle nicanja, u toku nekoliko
dana leju treba rashladiti na 6—10°. Posle toga temperatura
se održava po sunčanom vremenu oko 16°, a po oblačnom
vremenu i noću — oko 12°. Kasnije, s proleća, kad
počne zadebljavanje korena temperatura se može povisiti do
20°. Neophodno je plevljenje i proređivanje tako da biljke ostanu
na oko 3 cm jedna od druge. Održava se umorena vlažnost
zemljišta. Dobije se prinos 60—70 veza od po 5 biljaka
po 1 m2.
S obzirom na kratku vegetaciju (60—70 dana), boranija
predstavlja interesantnu kulturu za staklenike i plastenike.
Pri gajenju u jesen ili u proleće mogu se koristiti plastenici bez
grejanja, a pri gajenju u toku zime i ranog proleća samo plastenici
sa grejanjem, jer je boranija toploljubiva kultura,
kojoj je za rast i razvoj potrebna temperatura od 20 do 22 °C.
Za jesenju proizvodnju boranije žute rane sorte se seju kraj
em jula i početkom avgusta, a dospevaju u toku oktobra i
početkom novembra. Termini zimske proizvodnje planiraju
se prema mogućnosti grejanja. Prolećna proizvodnja počinje
setvom krajem februara i berbom u aprilu.
Za proizvodnju boranije zemljište se đubri sa 10—20
NPK đubriva po 1 m2, a zatim se obavlja setva u dvoredne
202
pantljike sa rastojanjem između pantljika 60 cm, između redova
20 cm i u redu 4 cm. Ovakva setva omogućuje vezivanje
biljaka (visoke sorte) uz potporu i normalnu negu useva. Pored
redovnog zalivanja svakih 7—10 dana (10—20 1 vode/m2)
i 2—3 okopavanja u fazi 3—4 lista, vrši se prihranjivanje u fazi
4 lista i drugo u fazi cvetanja sa 20 g NPK đubriva na m2. Berba
boranije je sukcesivna, ali mora biti blagovremena, kako
bi se dobila kvalitetna mahuna i uz to omogućio dalji razvoj
cvetova i mahuna. Prinos zavisi od sorte i vremena berbe i
kreće se od 1 do 1,5 kg/m2.
Grašak se može gajiti u zaštićenom prostoru kao rana
kultura sa setvom u januaru i ranijim dospevanjem u odnosu
na njivsku proizvodnju za 20—25 dana, ali se dobij a relativno
mali prinos i proizvodnja nije uvek rentabilna.
Slično salati, spanać veoma dobro uspeva i pri nižim
temperaturama (12—15 °C), što omogućuje uspešno gajenje
tokom zime i ranog proleća u staklenicima i plastenicima, sa
grejanjem i bez grejanja. U uslovima dopunskog grejanja spanać
se može proizvoditi kontinuirano tokom čitave jeseni, zime
i proleća, a bez grejanja najbolja je proizvodnja za potrošnju
u kasnu jesen (XI—XII) d za rano proleće (II—III). S obzirom
na kratku vegetaciju (40—60 dana) i mogućnost berbe
već u fazi 5—6 listova, spanać je veoma dobra naknadna odnosno
prethodna kultura u plastenicima. Pri gajenju u zaštićenom
prostoru bez grejanja koriste se sorte otpornije na
niske temperature (matador i si.).
Spanać zahteva plodno zemljište. Posle skidanja prethodne
kulture zemljište se đubri sa 3—4 kg zgorelog stajnjaka
ili komposta na m2 uz 30—40 g NPK đubriva na m2. Seje se
u redove sa razmakom između redova 20—30 cm i u redu
8—10 cm. Setva treba da se obavlja postepeno svakih 7—10
dana, počev od kraja septembra pa sve do kraja februara.
U toku vegetacije potrebno je 1—2 okopavanja, dok se
203
rozeta listova ne razvije tako da zatvori redove. Uz zalivanje
svakih 10—15 dana (sa 10—20 1 vode na m2) valja izvršiti jedno
prihranjivanje sa 10—20 g azotnog đubriva na m2 u fazi
3-^1 lista.
Za normalan rast spanaća najpovoljnija je temperatura od
15 do 16°C ali dobro uspeva i pri temperaturi oko 10°C. To olakšava
proizvodnju i regulisanje temperature u plastenicima.
Spanać se može brati već kada ima 5—6 listova, a može
se ostvariti prinos od 1 do 1,5 kg/m2.
Gajenje kupusa, kelja, karfiola i kelerabe u zaštićenom
prostoru značajno je za kontinentalne uslove jer omogućuje
uspešnu proizvodnju u toku zime i ranog proleća.
KUPUS
Kupus se može uspešno gajiti u toku kasne jeseni i zime
i bez dopunskog zagrevanja, jer odrasle biljke u fazi razvijene
rozete mogu podneti i —5 °C, a u fazi glavice i —8 °C.
Za ranu prolećnu proizvodnju najpovoljniji su plastenici sa
grejanjem, gde se mogu regulisati uslovi uspevanja.
Za potrošnju u toku decembra i januara proizvode se
rane sorte ditmar, ekspres. Setva se obavlja od polovine jula
do polovine avgusta (najbolje sukcesivno) u otvorene leje sa
3—4 g semena na m°. Zemljište se održava u optimalnoj vlažnosti.
Biljke se redovno neguju, a to znači da treba izvršiti
1—2 folijama prihranjivanja (vuksal, fertigal), zaštitu od buvača
(dimecron 20 u konc. 0,1 %) i od Pythiuma (Cineb 0,5 %)
i plevljenje. Rasad se sadi posle 35 dana od nicanja (4—6 listova),
tj. u septembru, odnosno oktobru.
Za ranu prolećnu potrošnju setva se obavlja krajem
septembra u otvorene ili u hladne leje. Rasad u fazi 5—6 listova
sadi se u plastenike (početak novembra). Sadnja se obavlja
u redove na dobro pripremljenom zemljištu (unet kompost
ili zgoreli stajnjak u količini 5—6 kg/m2 i 30—40 g NPK
đubriva na m2 sa rastojanjem 50—60 X 35—40 cm. Posle sadnje
204
izvrši se obilno zalivanje, a u toku vegetacije zalivanje
se obavlja svakih 7—10 dana sa 15—20 1 vode/m2. Sa pojavom
prvih nižih temperatura (mraz) na tunele se navlači folija
radi zaštite useva. U plastenicima sa grejanjem održava se
optimalna temperatura od 18 do 20°C za vreme sunčanih dana,
odnosno oko 15° za oblačnih, a noću temperatura treba da je
niža za 4—5°C. U plastenicima bez grejanja pri izrazito niskoj
spoljnoj temperaturi može se vršiti dopunsko pokrivanje biljaka
plastičnom folijom (dvostruki tunel).
U toku vegetacije vrše se 2—4 okopavan ja (uz blago
ogrtanje useva pri prvom okopavanju neposredno posle sadnje)
i dva prihranjivanja. Prvo prihranjivanje je neposredno
posle sadnje, a drugo pred početak formiranja glavice, i to
sa 30—40 g NPK đubriva na nf. Uz zaštitu useva (prema potrebi),
može se izvršiti i folijarno prihranjivanje kompleksnim
dub rivom (vuksal, fertigal).
Kupus dospeva za potrošnju za 100—110 dana, tj. tokom
decembra i januara, odnosno od kraja februara do marta,
aprila. Pri ovoj proizvodnji može se ostvariti prinos od
2 do 3 kg/m2.
KELJ
U poređenju s kupusom kelj je otporniji na niske temperature,
te se može tokom zime proizvoditi i u zaštićenom
prostoru bez dopunskog grejanja.
Način proizvodnje, od setve do berbe, isti je kao kod kupusa.
KARFIOL
Optimalna temperatura za rast karfiola je 15—18 °C, a
u odnosu na kupus i kelj on je oselljiviji na niske temperature.
Karfiol se uzgaja siično kao i kupus, sa istim agrotehničkim
merama.
S obzirom na dugu vegetaciju, za zimsku potrošnju setva
se obavlja sukcesivno krajem juna, a sadnja krajem jula,
(rasad se sadi kada je prošlo 30—35 dana od njegovog nicanja)
205
na rastojanju 50—60 X 30 cm. Početkom oktobra tuneli
se pokrivaju plastikom. U zavisnosti od sorte karfiol dospeva
tokom oktobra, novembra i decembra.
Za prolećnu potrošnju setva se obavlja u septembru, a
sadnja krajem oktobra i početkom novembra. U ovoj proizvodnji
karfiol se uzgaja u plastenicima sa grejanjem, što
omogućuje dobijanje glava u toku zime (II) i ranog proleća,
do kraja aprila. Prinos karfiola se kreće od 1,5 do 2 kg/m2.
Prostor zaštićen plastikom može se uspešno koristiti i
za dorastanje karfiola. Naime, karfiol koji se seje krajem
juna, a sadi krajem jula na otvorenom prostoru, počinje formiranje
glave krajem septembra. Kada glave dostignu prečnik
oko 3 cm, vade se cele biljke i unose u zaštićen prostor.
Biljke se sade gusto jedna do druge, 30—40 biljaka po m2
(najbolje je iskopati kanal dubine 20 cm u koji se sade biljke),
a zatim se usev dobro zalije. Dalja nega se sastoji u redovnom
zalivanju i provetravanju. U toku dorastanja, koje
traje 30—40 dana, hraniva iz listova prelaze u glavu, koja se
razvija. S 1 m2 može se dobili 3—5 kg karfiola.
KELERABA
Zbog kratke vegetacije i dobre otpornosti na niske temperature
keleraba je pogodna kao prelkultura ili kao kultura
između redova salate, spanaća. Najpovoljnije su sorte sa
sitnim stablom, bele boje (delikates, bečka bela i si.).
Najpovoljnije vreme setve je kraj avgusta za kasnu jesenju
proizvodnju, odnosno kraj decembra — početak januara
za ranu prolećnu proizvodnju.
Rasad za jesenju proizvodnju gaji se u otvorenim lejama
i sadi se u fazi 4—5 obrazovanih listova. Za prolećnu proizvodnju
rasad se proizvodi u toplim lejama ili zagrejanim
plastenicima i sadi se 35—40 dana od njegovog nicanja. Priprema
zemljišta je ista kao za kupus. Sadnja kelerabe je gusta
u redove, na rastojanju 25 X 20—25 cm. Nega je ista kao i
206
za kupus. Pri gajenju kelerabe temperatura se mora održavati
iznad 7 °C, jer u suprotnom veći procent biljaka prolazi stadium
jarovizacije (na temperaturi od 2 do 7 °C) i daje generativne
organe. Iz jesenje proizvodnje keleraba dospeva krajem
novembra i početkom decembra, a iz prolećne od kraja
februara do kraja aprila. Prinos zavisi od sorte i vremena
ubiranja i kreće se od 0,5 do 1,2 kg/m2.
Keleraba se u toplim lejama može proizvesti kao kasni
jesenji i rani prolećni usev. Gaje se ranostasne sorte sa sitnim,
svetlozelenim »jabučicama« i listovima, kao što su bečka
bela i delikates.
Za kasnu jesenju potrošnju keleraba se gaji u zastakljenim
hladnim lejama. Najpre se proizvede rasad setvom
krajem avgusta na otvorenim lejama. Biljke se rasade na
stalno mesto, u leje bez grejanja, krajem septembra. Sade se
na razmaku 20 X 20 cm, ili 25 X 25 cm. Stasaju za berbu u
decembru.
Za ranu prolećnu potrošnju rasad se odgaja u toploj
leji; seje se sredinom decembra, a rasađuje posle 40—50 dana
u pripremljene tople leje, na slične razmake kao i u jesenjoj
proizvodnji. Važno je da se u lejama održi povoljna temperatura
(12—15°). U slučaju da biljke u dužem trajanju budu
izložene niskim temperaturama (2—8°), one se jarovizuju i
umesto da obrazuju jabučicu poteraju cvetonosno stablo. Nega
biljaka je uobičajena. Dobro je da se biljke jednom prihrane
initromonkalom (20 g/m2).
Biljke stasaju za berbu u martu i aprilu. Sa 1 m2 dobije
se 10—15 standardnih jabučica.
Gončaruk N. S.: Polimeri v ovoščevodstve, Moskva, 1971
Daskalov Hr., Murlazov T.: Parnikovo i oranžerijno
zelenčukoproizvodstvo,
Sofia, 1957.
Karalaev E. S.: Kultura ovoščnih rastenii* pod plcnkoi, Moskva,
207
1968.
Kolektiv autora: Proi/.vodslvo na zelenčuci v oranžerii, Moskva
— Sofia, 1977.
Kolektiv autora: Ovoščevodstvo zaščisčenogo grunta, Kišinev,
1973.
Murlazov T. i dr.: Oranžerijno zelenčukoproizvodstvo, Plovdiv,
1975.
Murtazov T., Kartalov P., Cekleev G.: Plastmasite v
zelenčukoproizvodstvo,
Plovdiv, 1974.
Smirnov N. A. Posobie dla ovoščevodov tepličnih hozjajstv,
Moskva, 1971.
Somos, Korodi, Turi: Miianyaggal boritott berendezeseka
zoldsegtermesztesben,
Budapest, 1969.
Turi M.: Folia alatli zoldseghajlatas a kisgazdasagokvan, Budapest,
1972.
*** Kartofel i ovošči, naučno-proi/.vod. žurnal Minist. sel. hoz.
SSSR, Moskva.
*** PHM, revue lrancais du maraichage, de l'hortculture el de la
pepiniere, Paris.
*** Plasticulture, revue du Comite internat, des plastiques en
agriculture. Paris.
*** International symposium on vegetable crops under glass
protection. Acta Horticulturae, No. 58, 1977.
Uvod 7
Staklenici 9
Instalacije za održavanje mikroklime u staklenicima 15
Grejna instalacija 15
Instalacije za provetravanje 21
Instalacije za navodnjavanje 22
Integrisana borba protiv štetočina i bolesti na povrtarskim usevuma
u staklenicima 25
208
Zemljišne smeše 35
Zaštićeni prostor pod ^plastičnom folijom 38
Mesto za zaštićeni prostor 52
Organizacija zaštićenog prostora 53
Mogućnosti korišćenja zaštićenog prostora 55
Ostale vrste zaštićenog prostora 62
Proizvodnj a rasada 68
Objekti i oprema za proizvodnju rasada 69
Setva i nega rasada 77
Priprema leje 77
Setva 78
Nega rasada 80
Pikiranje rasada 85
Kaljenje rasada 86
Rasađivanje 87
Proizvodnja rasada u staklenicima 89
Proizvodnja rasada u plastenicima 92
Proizvodnja paradajza 97
Proizvodnja paradajza u staklenicima 97
Zimska proizvodnja 103
Zimsko-prolećna proizvodnja 123
Prolećna proizvodnja 126
Jesenja proizvodnja 127
Proizvodnja paradajza u plastenicima 128
Gajenje paradajza u toplim lejama 137
Proizvodnja paradajza u niskim tunelima 140
Proizvodnja paprike u staklenicima 144
Proizvodnja paprike u plastenicima 150
Proizvodnja paprike u toplim lejama 155
Proizvodnja paprike u niskim tunelima 158
Proizvodnja plavog patlidžana 161
Proizvodnja plavog patlidžana u staklenicima 161
Proizvodnja plavog patlidžana u plastenicima 163
209
Proizvodnja plavog patlidžana u niskim tunelima 166
Proizvodnja plavog patlidžana u toplim lejama 168
Proizvodnja krompira u zaštićenom prostoru 169
Proizvodnja krastavaca 171
Proizvodnja krastavaca u staklenicima 171
Gajenje krastavaca u plastenicima 194
Proizvodnja krastavaca u niskim tunelima 198
Proizvodnja krastavaca u toplim lejama 201
Proizvodnja krastavaca u zaštićenim gnezdima 206
Proizvodnja tikvica u plastenicima 208
Proizvodnja tikvica u niskim tunelima 209
Proizvodnja tikvica u toplim lejama 211
Proizvodnja salate 213
Proizvodnja salate u staklenicima 213
Proizvodnja salate u plastenicima 217
Proizvodnja salate u toploj leji 219
Proizvodnja lubenica u plastenicima 221
Proizvodnja lubenica u niskim tunelima 223
Proizvodnja lubenica u zaštićenim gnezdima 224
Proizvodnja lubenica u toplim lejama 227
Proizvodnja dinja u staklenicima 228
Proizvodnja dinja u plastenicima 230
Proizvodnja dinja u zaštićenim gnezdima 232
Proizvodnja dinja u toplim lejama 233
Proizvodnja rotkvica u plasteniku 235
Proizvodnja rotkvica u toplim lejama 236
Proizvodnja crnog i belog luka u plastenicima 238
Proizvodnja crnog i belog luka u toplim lejama 240
Proizvodnja mrkve u plastenicima 242
Proizvodnja mrkve u toplim lejama 243
Proizvodnja boranije u plastenicima 244
Proizvodnja spanaća u plastenicima i staklenicima 245
Proizvodnja kupusa, kelja, karfiola i kelerabe u zaštićenom prostoru
210
246
Proizvodnja kelerabe u toplim lejama 249
Literatura 250

211