Dž. G.

Balard
FATALNI PAD

Prošlo je tri godine od pada Tornja u Pizi, ali tek sad mogu da prihvatim odsudnu ulogu
koju sam imao u uništenju ovog jedinstvenog zdanja. Poginulo je više od dvadeset turista
kada su hiljadе tona mermera izgubile oslonac u vazduhu i sručile se na zemlju. Među
njima je bila i moja supruga Elejn, koja se popela na najviši nivo i odozgo gledala u mene
kada se u dnu tornja pojavila prva vidljiva pukotina. Nikada tragedija i trijumf nisu bili
tako blisko povezani, kao da su Elejninu oholost da prkosi istrošenim i klizavim
stepenicama kaznile one nevidljive sile koje su toliko vekova držale na okupu ovu
nestabilnu gomilu zidova.
Sad shvatam da je tog dana bio prisutan još jedan element – farsa. Neki turista
koji se zatekao na stepenicama katedrale slučajno je fotografisao toranj baš u trenutku
kada je pukotina dosegla treći sprat i kada je jedan izdajnički zidni venac počeo da pada
na zemlju. Fotografija, bezbroj puta objavljivana širom sveta, jasno prikazuje četvoro
preneraženih turista na najvišem spratu. Troje se naginju nazad na petama, s rukama
podignutim da se uhvate za nebo, svesni da im se drevni zvonik pomerio pod nogama.
Elejn je, jedina, već ščepala ogradu i zuri u travu koja je iščekuje šezdesetak
metara niže. Uz pomoć lupe može se videti da ona, u skladu sa svojim hirovitim i
podrugljivim karakterom, ne izgleda posebno uzrujano. Oči su joj spazile obrušeni zidni
venac, a ja volim da zamišljam kako ona već planira da podnese tužbu protiv opštinskih
vlasti Pize zbog nebrige za bezbednost turista, i prikuplja dokaze koje će kasnije uredno
predati svojim advokatima.
Desetak turista koji se vide na nižim spratovima i dalje oprezno stupaju duž kosih
platformi i između uskih stubova dok se penju uz trista stepenica do vrha tornja. Jedan
otac i njegova ćerkica mašu turistima koji su ispod njih, dva italijanska mornara u
uniformama šegače se pred svojim devojkama, pretvarajući se da su dobili vrtoglavicu, a
neki vremešni par zastao je da se odmori pošto se popeo na prvi sprat, odlučan da nastavi
s penjanjem. Niko od njih ne vidi obrušeni zidni venac i tanki slap sitnog maltera.
Jedina prilika na tlu svesna predstojeće katastrofe je čovek u belom sakou i
panama šeširu koji stoji u podnožju tornja, s obe ruke prislonjene uz mermerni bok
građevine. Lice mu se ne vidi, ali ruke mu podupiru kamen koji se pomiče, leđa su mu
povijena, noge napregnute. Vidimo da on očajnički pokušava da zadrži toranj koji se ruši
i sprema se da ga smrvi.
Bar tako svi pretpostavljaju. Pisci novinskih naslova, komentatori u TV
dokumentarcima, svi veličaju hrabrost ove usamljene prilike. Za divno čudo, on nikad
nije identifikovan, a ni njegov šešir ni beli sako nisu pronađeni u gomili krša koja je
kasnije uklonjena, kamen po kamen, s tog nesrećnog mesta.
A da li je on to pokušavao da podupre toranj ili mu je, naprotiv, pomagao da
padne? Ja, naravno, mogu da odgovorim na ovo pitanje, jer ja sam taj čovek s panama
šeširom, suprug u koga Elejn, u poslednjim trenucima života, tako pobedonosno zuri.

*
Izlišno je reći, spasao sam se tako što sam trčao kroz prašinu i pored turista koji su
zapomagali dok je tlo podrhtavalo a bujica kamenja padala po zemlji. Ogroman oblak
smrvljenog mermera prekrio je trg i sećam se posrtanja ljudi pored užasnutih kelnera i
taksista koji su zurili u ovo poprište pustošenja – ne samo da je toranj iščezao nego je sa
sobom odvukao i sve njihove izvore prihoda. Da su znali da sam ja odgovoran, linčovali
bi me na licu mesta, i do dana današnjeg ja sam ćutao, još uvek pritisnut sopstvenom
krivicom za tolike smrti, od kojih su sve osim jedne bile sasvim nedužne.

U izvesnom smislu, danima unapred bilo je predodređeno da taj toranj bude razoren za
vreme našeg nesrećnog obilaska Toskane. Naš brak, problematičan od samog početka,
tokom prethodne godine postajao je sve napetiji. Elejn se za mene udala dok se
oporavljala od neuspeha u prethodnoj vezi, da napakosti nevernom ljubavniku, ali je
ubrzo procenila da je njen suprug, predavač klasičnih jezika na jednom nebitnom
univerzitetu, nebitan i u svakom drugom pogledu. Gubio sam studente u haosu promena
nastavnog programa, što je na kraju dovelo do toga da latinski i grčki postanu neobavezni
predmeti, i da se zamene studijama o kulturi i medijima. Moje odbijanje da tužim
univerzitet, Elejn je zaključila, bilo je znak moje urođene slabosti, nemoći koja se uskoro
prenela i u naš bračni krevet.
Tvrdeći da u našoj zajednici nema prave konzumacije braka, posavetovala se sa jednim
pravnikom s ciljem da se razvede od mene, ali ju je ovaj ubedio da još jednom, poslednji
put, pokuša da spase našu vezu. Brak nam se pretvorio u niz ispregovaranih primirja, gde
sam ja prepuštao sve više i više teritorija. I dalje u nadi da ću spasti makar nešto i vratiti
se u onih nekoliko nedelja sreće koje smo iskusili posle venčanja, predložio sam da
odemo na odmor u Italiju. Sredio sam da održim tri predavanja na Firentinskom
univerzitetu, što bi bilo dovoljno da se plate naše avionske karte, a potom bismo bili
slobodni da uživamo u toskanskim pejzažima.
Elejn se složila, ali tek uz gunđanje – njen prvi suprug bio je arhitekta modernista, i ona
je uvek tvrdila da ne voli prošlost, područje kojem sam se ja posvetio, i pravila se da više
voli Kaliforniju i Teksas. Ali tek što smo sleteli na aerodrom u Pizi i seli na voz za
Firencu, njeno zanimanje za italijansku renesansu oživelo je na način koji je za mene bio
gotovo misteriozan. Čim sam završio s predavanjima, pomamno se predala turističkim
aktivnostima. Neumorno je navaljivala da posetimo svaku crkvu i kapelu, svaki muzej i
katedralu. Bio sam zbunjen ovom strašću prema prošlosti sve dok nisam shvatio da su
naše posete tim istorijskim mestima iznele na videlo još jednu od mojih slabosti.
Dok smo se uspinjali škripavim liftom do kupole Firentinske katedrale, Elejn je otkrila da
se plašim visine, što je bio strah kojeg ja dotad nisam bio svestan, ali koji je ona istog
časa počela da preuveličava. Uznemiren praznim prostorom koji je zjapio pod kupolom,
jedva sam se naterao da izađem iz lifta. Moje oči su odbijale da se usredsrede na
zakrivljene zidove, osetio sam da mi je srce gotovo stalo i maltene sam se onesvestio.
Mahnuvši Elejn, odbio sam da je pratim duž uske galerije. Jedva u stanju i da dišem,
čekao sam dok je ona ponosno obilazila oko kupole, uporno me zivkajući, što me je
posramilo pred drugim turistima. Ipak, dok smo napuštali katedralu postala je neobično
predusretljiva, držeći me za ruku brižno i utešno. Uopšte mi se nije rugala, izgledala je
iskreno zabrinuta zbog mog iznenadnog straha.
Uprkos ovom izlivu nežnosti, ubrzo sam primetio da se naš obilazak Toskane pretvara u
niz vertikalnih uspona. Nije bilo tog bedema na koji se nismo uspentrali, niti dotrajalih
stepenica kojima se nismo popeli. U Palati Vekio, pod izgovorom da želi da mi pokaže
čudesan pogled na grad, prisilila me je da se nagnem kroz one prozore o koje je Lorenco
Mediči kačio zadavljene zaverenike protiv njegove vladavine. Video sam Sijensku
katedralu sa samog vrha, skoro izdišući u skučenom zvoniku. A sve vreme Elejn je nežno
gledala u mene, blaženo se osmehujući, kao što bi starija sestra posmatrala stidljivog
brata. Da li je pokušavala da me izleči od mog straha od visine, ili da me još jednom
podseti na sve moje mane?
Do svojevrsnog vrhunca došlo je u San Điminjanu, nadrealnom gradiću s kulama koje su
tokom četrnaestog veka podigle dve suparničke porodice iz ovog nezavisnog grada-
države. Dok je Elejn neumorno išla od jedne do druge kule, ja sam se povukao u kafe
pored katedrale pune morbidnih slika pakla. Čitavo popodne ona je piljila u kule, diveći
se tim simbolima uspravne muškosti za koju je njen suprug bio nesposoban, a posle je
sedela smeškajući mi se zadovoljno dok smo se turističkim autobusom vraćali u Firencu.
Tri dana kasnije, kad smo stigli u Pizu da bismo odleteli za London, već sam bio dotučen
Elejninim ratničkim pohodom. Oboje smo jedva čekali da se vratimo u Englesku, ja u
sigurnost svoje univerzitetske kancelarije, ona svome pravnom savetniku. Spakovali smo
se u tišini, i stigli na pizanski aerodrom dva sata pre poletanja. I neizbežno, našli smo se u
taksiju za grad. Čitajući iz turističkog vodiča, Elejn je oduševljeno opisivala krstionicu i
katedralu, ali ja sam znao da je naš pravi cilj obližnji zvonik, taj mermerni falus koji ju je
izgleda uzbuđivao više nego one kule iz San Điminjana.
Izašao sam iz taksija i zagledao se u vrtoglavu građevinu sa opasno nagnutim spratovima.
Bez ijedne reči, Elejn se krupnim koracima uputila ka tornju. Kupila je ulaznicu i počela
da se penje stepenicama iza dvojice mornara u uniformama i jednog oca sa ćerkom. Na
svakom novom spratu pogledala bi dole u mene sa srdačnim ali prepredenim smeškom, a
njen prezir rastao je sa svakim narednim spratom.
Stajao sam na stepenicama katedrale, i dalje začuđen oštrim nagibom tornja, nekih pet
metara od vertikale. I protiv svoje volje, poželeo sam da građevina, koja se iz godine u
godinu naginjala po nekoliko milimetara, baš tada odluči da je kucnuo čas davno
predviđenog pada.
Potom, baš kad je Elejn stigla na pretposlednji sprat, osetio sam potrebu da dodirnem
toranj, da na svojoj koži osetim taj bezdušni mermer. Krenuo sam od katedrale i prešao
preko izgažene trave gde su turisti sedeli na suncu i mahali prijateljima visoko iznad
sebe. Ne obazirući se na blagajnu, prošao sam ukopanim kamenim pločnikom koji je
okruživao toranj. Položio sam ruku na drevni mermer, na njegovu površinu izdubljenu
šarama vekova, na njegove mermerne žilice nalik okamenjenom vremenu. Toranj je u isto
vreme bio i previše uspravan i previše star. Pritisnuo sam taj golemi bok građevine,
požurujući ga na njegovom putu.
Osam spratova iznad mene, Elejn je stigla do vrha, gde je zastala između dva mornara
koji su teško disali. Ona jedva da je i bila zadihana, uhvatila se za gvozdenu ogradu,
pogledala dole i osmehnula mi se na svoj neumoljiv način, lagano odmahujući glavom
nad mojom slabošću.
Besan zbog njenog neskrivenog prezira, ponovo sam gurnuo čvrsti mermer. Zid nije
popuštao, ali kad sam odigao ruku, primetio sam da se na površini pojavila mala
pukotina, koja je krenula iz jedne požutele račve u naprslom krečnjaku. Zainteresovan,
pogurao sam ponovo, i video da se pukotina širi. Jedva primetno je milela nagore, da bi
onda jurnula napred, penjući se uza zid poput iznenadnog procepa u santi leda. Sada
dugačka oko metar, prešla je preko dekorativnog reljefa i ubrzano nastavila ka zidnom
vencu prvog sprata.
Nasmejavši se ovome, upro sam obema rukama u mermerni trup. Pukotina se istog časa
proširila, i začuo sam udaljenu tutnjavu, turobno stenjanje nekog stvorenja koje se budilo
duboko u tornju. Pukotina je sada postala procep kroz koji sam ugledao cipele onog
preneraženog starca koji se odmarao pre nego što će sa svojom suprugom nastaviti uspon
na drugi sprat. Sitna kiša od prašine i šuta zasula mi je lice. Čitav toranj podrhtavao mi je
pod rukama, a deo zidnog venca padao je kroz vazduh, praćen rasutim komadima
kamenja većim od moje pesnice.
Toranj u Pizi samo što se nije srušio. Gurnuo sam i poslednji put, zapevši obema rukama,
i osetio čemernu tutnjavu kad je kičma velikog zdanja negde počela da puca. Koraknuo
sam unazad, svestan da će se građevina srušiti na mene, a onda pogledao gore ka vrhu,
gde se Elejn grčevito držala za gvozdenu ogradu.
Toranj se povijao, stubovi su se izvrtali poput srušenih čunjeva u kuglani. U poslednjim
trenucima, nakon što je Elejn uzletela preko ograde, video sam njeno lice kako pada
prema meni, i izraz besa koji se nedvosmisleno pretvorio, kad me je spazila daleko dole
ispod sebe, u izraz trijumfa.

Drugi Toranj u Pizi sada se uzdiže na mestu gde je stajao prvi, izgrađen od novca
pristiglog iz svih krajeva sveta, posle apela koji je usledio ubrzo nakon tragedije. Sama
građevina, ovoga puta podignuta na stabilnoj betonskoj osnovi, dostigla je treći nivo i već
se vidi umeren isplanirani nagib. Ovaj toranj, ojačan čvrstom čeličnom armaturom,
nikada neće pasti, a posle dve decenije većina posetilaca zaboraviće da je on samo
replika.
U mojoj svesti, međutim, prvobitni toranj je stvarniji nego ikad. Često se budim iz
košmarnih snova dok se tone mermera obrušavaju na mene. Onda se podsetim da je tog
dana žrtva bila Elejn. Sećam se izraza njenog lica, besnog ponosa koji joj je plamteo u
očima.
Je li pomislila da je konačno trijumfovala nada mnom, srećna što me vidi smrvljenog pod
lavinom obrušenih stubova? Sećam se kamenja kako mi pljušti po ramenima dok
bezuspešno pokušavam da se udaljim od tornja. U poslednjem trenutku, kao što to otkriva
jedan amaterski video-snimak, građevina kao da se zgrčila i uvrnula u očajničkom
pokušaju da ostane uspravna. Onda se iskrenula od mene, zavitlavši Elejn, obrušene
zidine i isprevrtane stubove prema platou ispred stepenica katedrale.
Ja sam uspeo da umaknem, ali me onaj pobedonosni izraz na Elejninom licu i dalje
zbunjuje. Da li me je videla kako guram toranj i pretpostavila da sam ja odgovoran za
njegov pad? Da li je bila ponosna na mene što sam je tako žestoko mrzeo i što sam se
konačno prenuo iz svoje nemoći i okrenuo osveti? Možda nas je tek njena smrt istinski
sjedinila, a Toranj u Pizi poslužio je svrsi na koju je čekao toliko mnogo stoleća.

Preveo sa engleskog Borivoj Gerzić

Dž. G. Balard (1930-2009), engleski romanopisac i pisac pripovetki. Najpoznatiji romani
su mu Sudar (Crash) iz 1973. i Carstvo sunca (Empire od the Sun) iz 1984, po kojima su
Dejvid Kronenberg i Stiven Spilberg snimili filmove. Na osnovu karakternih osobina
njegovog književnog postupka skovan je i pridev „balardovski“, što je u Collins English
Dictionary definisano kao „nešto što ukazuje ili podseća na okolnosti opisane u
Balardovim romanima i pričama, pogotovo distopijski modernitet, sumorno okruženje
čoveka i psihološki efekti tehnološkog i socijalnog razvitka i razvitka čovekove sredine“.
Po časopisu Tajms (The Times), Balard spada u 50 najvećih britanskih pisaca od 1945.
godine. Priča „The Dying Fall“ objavljena je 1996. godine.