Октавијанов успон

Порекло Цезаровог наследника

Цезар није имао мушке деце, и у тестаменту који је објављен после
његове смрти (Светоније, Цезар 83) за наследнике своје имовине одредио је
тројицу унука својих сестара: Гају Октавију имало је да припадне три четвртине
а Квинту Педију и Луцију Пинарију једна четвртина Цезарове заоставштине. На
крају тестамента он је и усинио Гаја Октавија и дао му своје име: Гај Јулије
Цезар.
Гај Октавије рођен је 23. септембра 63. године (када је Цицерон био
конзул). Његов отац, Гај Октавије, припадао је витешкој породици из града
Велитре у подножју Албанских брда. Он је успео да уђе у сенат и ожени се
Атијом, ћерком Цезарове сестре Јулије. После претуре Гај Октавије је управљао
провинцијом Македонијом (61. године) и, након победе над трачким племеном
Беса, војска га је прогласила императором. Такав успех дао му је право на
тријумф и могућност да се кандидује за конзула. Међутим, на повратку из
Македоније он је умро у Кампанији, тако да није успео да продре у врх римског
владајућег слоја, нобилитет. Ипак, веза са патрицијским родом Јулијеваца била
је пресудна за судбину његовог и Атијиног сина. Диктатор Цезар је младог Гаја
Октавија одредио за свог главног наследника и прихватање наслеђа је
подразумевало и одређене обавезе које су тестаментом биле предвиђене:
требало је намирити ветеране којима је Цезар највише дуговао за свој политички
успон. Цезар је тестамент саставио 13. септембра 45. године када је било јасно
да се неће одрећи власти коју је стекао грађанским ратом. Иако Цезар формално
није могао одредити наследника власти а да грубо не наруши републиканско
уређење, он је адопцијом младог Гаја Октавија наговестио своје планове о
политичком наслеђу. Истим путем ће касније ићи и Август у својим
династијским плановома.
Октавијанова узурпација и легализација његове власти
На мартовске Иде 44. године Гај Октавије се налазио у Аполонији у
Македонији. Тамо се обучавао у војној вештини и чекао Цезара који је
намеравао да га поведе у поход против Парћана. На вест о Цезаровој смрти
кренуо је у Италију и тек тамо је сазнао да је постао његов наследник. У
Брундизију су га дочекали неки Цезарови најближи сарадници, а војска која је
се ту окупила пред поход на Парћане одушевљено га је дочекала. Тада је Гај
Октавије одлучио да преузме и Цезарово политичко наслеђе војном силом под
паролом освете за убиство свог адоптивног оца. Присвојио је новац од пореза из
провинције Азије, који је управо тада пристигао у Италију, премда на то није
имао никакво службено право. Њиме је придобио Цезарове ветеране у
Кампанији и отишао у Рим, где је 6. маја прихватио наследство и име Гај Јулије
Цезар. (Име „Октавијан“, које би одговарало римском начину именовања у
случајевима адопције — Гај Јулије Цезар Октавијан — никада није било његово
званично име. Тим именом називају га модерни историчари када говоре о
времену пре него што је постао Август, да би га разликовали од његовог
адоптивног оца, диктатора Цезара. Тачније би било звати га „млади Цезар.“)
У међувремену, у Риму је конзул Антоније успео да се нагоди са Цезаровим
убицама и са сенатом. На сенатској седници 17. марта одлучено је да
Цезароубице буду амнестиране (иако су се сви магистрати били заклели Цезару
на верност, а народ га прогласио сакросанктним), а да, са друге стране, све
Цезарове уредбе остану на снази (именовања магистрата и проконзула за
наредних 5 година). Уз то, сенат је изгласао и јавни погреб убијеном диктатору.
Државом су управљала два конзула, Марко Антоније и Публије Корнелије
Долабела (кога је Цезар био именовао за наследника у конзулату до краја 44,
после свог одласка у рат против Парћана). Антонијева похвална надгробна
беседа (laudatio funebris) на Цезаровој сахрани изазвала је огорчење према
Цезароубицама и нереде, тако да су Касије и Брут морали побећи из Рима,
упркос амнестији. Антоније је успео да угуши побуну, али и да учврсти своју
власт лавирајући између различитих политичких групација, што је изазвало
незадовољство не само у сенату него и међу Цезаровим присталицама и
ветеранима. Успео је најпре да од сената добије проконзулат у Македонији, а
онда је преко народне скупштине донео закон о замени провинција:
Цисалпинска Галија, која је по Цезаровој одлуци била додељена Дециму Бруту,
имала је да припадне Антонију, а Бруту Македонија, али без војске.
Антонијеве планове пореметила је појава младог Цезара (Октавијана) у
Риму. За Антонија је Цезаров тестамент био велико разочарање јер је сам
очекивао да ће бити његов наследник. Потценивши „младића“ одбио је да му да
новац који је одмах по Цезаровом убиству присвојио из његове куће. Октавијан
је у Риму наступио као осветник свога адоптивног оца . Синовљеву дужност
испунио је и тако што је грађанима Рима поделио по 300 сестерција, како је
Цезар у тестаменту био наложио. Задобио је много присталица и у народу и у
Цезаровој странци. Новцем је придобијао Цезарове ветеране по Италији и
сакупљао приватну војску. Пришле су му и две легије које је Антоније пребацио
из Македоније да би их повео против Децима Брута, који није хтео да напусти
Цисалпинску Галију. Октавијан није имао никаквог легалног основа за
политичко деловање — није имао службени положај, и могао се једино позивати
на синовљеву дужност према оцу (pietas). Но прилика му се убрзо указала. Иако
су Цезаровци чинили већину у сенату, ипак је републиканска струја под
вођством Цицерона превладала. Томе је допринела и Антонијева узурпација
власти, од које су зазирали и многи Цезаровци. Сенат својим одлукама није
могао присилити Антонија на послушност јер није имао војску. Брут и Касије су
на истоку успевали да учврсте позиције и придобију војску, али били су далеко.
Својим говорима против Антонија у сенату (Филипике) Цицерон је током јесени
44. успео да уједини сенат против Антонија тако што ће искористити Октавијана
и његову војску, којој ће дати легитимитет. Са своје стране, млади Цезар је
понуду прихватио. То је био ризик, јер, пристао је на сарадњу са Цезаровим
убицама. Њему је за сада било важно да добије легитимну власт. Сенат је 7.
јануара 43. донео одлуку по којој је Октавијану додељен пропреторски
империјум и задатак да заједно са конзулима за 43. годину, Хирцијем и Пансом,
ратује против Антонија који је опсео Децима Брута у Мутини. Уз то, уведен је и
у сенат са правом да износи мишљење и гласа као да је био конзул.
У бици код Мутине 21.априла 43. Антоније је поражен, али оба конзула
су погинула у бици.