Траг

Од муке се епски песник прави,

и од тврде душе чини меку,

у мекој се души зло не сави,

све је мирно; нема места јеку.

Кад кончини својој човек дође,

па сагледа сву своју младост,

рад је тада он да Богу пође,

ништа више не чини му радост.

Никог нема од оних што знаше,

са којима је живот свој делио,

палој браћи цвеће налагаше,

Ране ове никад није исцелио.

Па се чини; живот је без смисла,

назад немам коме, а и куда ићи?

Зар молити до два и три числа,

могу грешан; ја до Бога стићи?

Александар Нешић