Sagledavanja

Mladen Đuričić

OZNAKE MODERNOSTI NA RAZVOJNOM PUTU KOSTIĆEVE POSLEDNJE PESME

Ova studija predstavlja pokušaj portretiranja jedne od prvih modernih pesama u

srpskoj književnosti (Santa Maria della Salute, Laze Kostića)1, na izvorištu
mnogobrojnih studija koje su se bavile istom. O njoj je do danas napisano više
tekstova nego i o jednoj drugoj lirskoj pesmi srpske književnosti. U tim studijama,
pesma je proučavana i osvetljavana sa različitih strana.

Petar Milosavljević ističe da su o pesmi "pisali kompetentni ljudi različitih stvaralačkih

profila"2, te bi se moglo reći "da kritičar, istoričar ili teoretičar, koji dolazi posle njih,
praktično ima samo ponešto da doda ili popravi, da afirmiše neki novi stav ili pristup
pesmi"3.

Ovom prilikom, baviću se zanimljivom sudbinom pomenute pesme, njenim razvojem

od neshvaćene i neprihvaćene, do jedne od najlepših pesama srpske poezije, one koja
ulazi i u antologiju svetske lirike. Cilj studije jeste da oslika razvojni put pesme i da
uvid u njen prijem kod čitalaca i kritike, te da na tom putu označi mesta na kojima su
počele da se prepoznaju njene moderne crte. U sažetoj priči, zastajući na važnim
prekretnicama razvojnog puta ove pesme, pokušaću da ukažem na činjenicu da je ona,
zajedno sa još nekim pesmama Laze Kostića, izvela srpsku romantičarsku poeziju na
put modernog pesništva.

I
RAZVOJNI PUT KOSTIĆEVE POSLEDNJE PESME

"Santa Maria della Salute" javlja se u srpskoj književnosti 1909. godine u okviru zbirke
pesama Laze Kostića, koja nosi naziv "Pesme". Kritika je zanemarila ovu zbirku, te će
se nakon njenog objavljivanja oglasiti samo dva književna kritičara4, ali nijedan ne
primećuje poslednju pesmu u zbirci.

Godinu dana kasnije umire Laza Kostić, a književni milje će uzdrmati Antologija novije
srpske lirike Bogdana Popovića. Njen deo nije bila Kostićeva najveća pesma, koja u to
vreme očigledno nije ispunila očekivane norme.

Pre prvog svetskog rata samo je jednom pomenuta. Reč je o tekstu Veljka Petrovića iz
1911. godine, koji samo napominje da je Laza Kostić autor i pesme "Santa Maria della
Salute".

Imajući u vidu sve što je navedeno, postavlja se pitanje Zašto pesma nije prihvaćena
od strane čitalaca? Na to pitanje je veoma teško dati precizan odgovor. Pojedini
kritičari smatraju da je tekst pesme za ondašnje čitaoce bio hermetičan. A
"hermetičnost je jedna od odlika moderne poezije. I po tome je Laza Kostić u nas bio
preteča i rodonačelnik."5 On je, dakle, načinio hermetičnu pesmu, i na taj način je
učinio nejasnom i nepristupačnom.

Dragiša Živković ima drugačije mišljenje, on smatra "da niko nije zapazio pesmu (…)
ne zato što je ona bila "hermetična" i "nerazumljiva" za tadašnje čitaoce i kritičare, (…)
nego zato što na takvu harmonizovanu poetsku viziju i virtuozno građenu pesničku
strukturu srpska čitalačka publika još nije navikla."6 Navodeći razloge neprihvatanja
pesme, on govori o "nenaviknutosti te epohe na moderniji izraz i na poetizaciju
bizarnih aspekata života, o "sukobu između pozitivizma i romantizma koji ne zna za
granice (R. Konstantinović), i s druge strane, o stvarnim poetskim omaškama ili
umetničkoj nedovršenosti nekih pesama Laze Kostića, naročito iz prvog perioda
njegovog pevanja"7.8

Danas, kada postoji obimna literatura o ovoj pesmi, teško možemo da razumemo kako
su je doživljavali Kostićevi suvremenici. Te nam je zato veoma značajan tekst Mladena
Leskovca Prvi susret sa pesmom "Santa Maria della Salute".9 Leskovac ističe da
pesma nije bila slavna i poznata, kada ju je pročitao u leto 1922. godine. Kako kaže –
"tek ju je trebalo otkrivati"10. On se seća svoje tadašnje uznemirenosti i opisuje svoj
doživljaj pesme:

"Nisam je čitao*– kazujem kako je bilo. Samo sam listao njome. Na kraju, kod
poslednje pesme – to je ta slavna, najslavnija -, zastao sam. Teško je reći zašto. Možda
stoga što je bila poslednja; možda stoga što je već grafički, kao slika, izgledala
drugačije no bilo koja u knjizi; možda zbog onog kurzivnog latiničnog refrena (a koji se
ponavlja tačno onoliko puta – četrnaest puta – koliko je proteklo godina od smrti Lenke
Dunđerske do trenutka kada je pesma bila završena), za koji refren tada još nisam
znao da je ime venecijanske crkve...

Pročitao sam je, dakle.

Ne bih mogao jednostavnije opisati svoje tadašnje stanje: Bio sam zapanjen.

A odmah da dodam, jer i toga se takođe veoma živo sećam: Ništa nisam razumeo.11
Danas, naknadno se prisećajući, čini mi se da drugačije i nije moglo biti i da je sve to
veoma logično: O toj pesmi, do tada, ni jedna jedina reč nije bila rečena, nigde. Sav
onaj filološki i književno-istorijski aparat, pa estetsko-teorijske podrobnosti kao i
religioznonacionalne implikacije kojima pesmu uokvirujemo, a što je sve današnjem
čitaocu lako dostupno i s čime je on upoznat možda i pre nego što pesmu uopšte i
doživi, - sve to tada još nije postojalo..."12

Leskovčev doživljaj pesme može pomoći da shvatimo kakvu su sliku projektovali Lazini
suvremenici čitajući pesmu. Ovaj doživljaj svakako potvrđuje da je pesma hermetična.

Petar Milosavljević opisuje svoje slično iskustvo, a daje i komentar da se ova pesma
"nije opirala samo mladim ljudima. Opirala se i kritičarima od iskustva, pa i najvećima
koje je naša kultura imala."13

Svakako treba ukazati i na neprihvatanje pesme od strane ondašnje kritike. Kada

govorimo o tome, treba imati u vidu da je Kostić sa svojim delom (a naročito ovom,
poslednjom pesmom) predstavljao novu paradigmu u književnosti. Tako će vremenom
početi da se vrednuje i njegov značaj. Ali sa današnjeg stanovišta, mogao bi se izvesti
zaključak da su pojedini kritičari i tada uvideli Kostićevu modernost, ali je nisu
prihvatili. To bi se moglo tumačiti kao otpor starog prema novome. Kostić je – kao što
je rečeno – predstavljao novu paradigmu, te ga zato ondašnja kritika (koja predstavlja
staro mišljenje) nije prihvatila. Svakako treba napomenuti da oni nisu bili protiv
pesme, ali je nisu vrednovali u ono vreme kao druge Kostićeve (pesme).

Tako bi se moglo objasniti neprihvatanje Kostićeve poslednje (a ujedno najveće)

pesme od strane čitalaca i kritike. Moderne odlike koje sadrži trebale su da je stave u
prvi plan, ali naprotiv, one su je bacile u senku. Tako je doživela sudbinu da bude
poslednja Kostićeva pesma, poslednja u poslednjoj zbirci, i poslednja otkrivena, ali
zapravo prva i najveća.14
O pesmi će nešto više početi da se govori tek u periodu između dva svetska rata.
Dvadesetih i tridesetih godina XX veka značajno je isticana vrednost Kostićeve poezije
od strane Miloša Crnjanskog, Milana Savića, Svetislava Stefanovića, Milana Kašanina,
Isidore Sekulić i drugih. Prvi koji opširnije govori o pesmi "Santa Maria della Salute" je
tekst Svetislava Stefanovića iz 1923. godine. Stefanović je iste godine sačinio i
Antologiju Laze Kostića, a to čini u jeku srpskog modernizma. On govori o Kostiću kao
ekspresionističkom pesniku, a u svojim tekstovima iskazuje i mišljenje da je preteča
preloma u srpskoj poeziji (taj prelom je usledio ubrzo nakon Kostićeve smrti).

U vezi sa tim, treba imati u vidu činjenicu da "Santa Maria della Salute" sadrži oznake
pesničke modernosti koje su kasnije uticale na mnoge avangardne pesnike. Laza
Kostić je bio presudan u svakom smislu, i možemo ga posmatrati kao učitelja kasnijih
pesnika (što nagoveštava i Svetislav Stefanović). Dakle, već iz prvih tekstova o pesmi,
vidimo da se o Kostiću može govoriti kao pesniku srpskog romantizma, ali isto tako i
srpskog moderniteta. Kostić jeste pripadao epohi romantizma (prema vremenu u kom
živi i stvara), ali njegovo delo pripada nekom budućem vremenu. On je itekako bio
obavešten o tokovima savremene evropske poezije15, te je uložio veliki trud da stvori
pesmu koja će srpsku romantičarsku poeziju usmeriti na isti put.

Međutim, tekstovi Svetislava Stefanovića samo otvaraju put priči koja će uslediti kroz
nekoliko decenija. Njegova opsesija Kostićevom poezijom predstavlja samo početak
interesovanja za najveću pesmu srpske književnosti. Nakon Stefanovićevog, uslediće
tekstovi Milana Savića (1929) i Todora Manojlovića (1931), a zatim desetak godina
kasnije poznati esej Isidore Sekulić u kojem se opširnije govori o pesmi "Santa Maria
della Salute".

U godinama posle Drugog svetskog rata Milan Kašanin objavljuje Dnevnik16 Laze
Kostića (1955), a Stanislav Vinaver je napisao jednu od najobimnijih, i svakako
najznačajniju monografiju srpske moderne književnosti - "Zanosi i prkosi Laze Kostića".
Monografija je objavljena posthumno, 1963. godine, a Kostićevoj najvećoj pesmi je
posvećeno poglavlje pod naslovom "Kajan ti ljubim prečiste skute". "Ali sve to je još
uvek bilo premalo u odnosu na pažnju koja će se od početka šezdesetih godina pesmi
posvećivati."17

"Posle drugog svetskog rata nastalo je pravo slavljenje Laze Kostića: njegova završna
pesma Santa Maria proglašena je s` razlogom za "najlepšu pesmu naše književnosti (i
za jednu od najlepših pesama svetske književnosti" – St. Vinaver)."18

1960. godine se (o pesmi) pojavljuju tri teksta u Letopisu Matice srpske, od kojih je
autor dva teksta Mladen Leskovac (Lenka Dunđerska i još ponešto o pesmi "Santa
Maria della Salute" i Julča Palanačka i još ponešto iz poslednjih godina života Laze
Kostića), dok treći tekst O genezi jednog ritma i jedne forme potpisuje Svetozar Brkić.

Iz navedenih naslova vidimo da interesovanje za pesmu ne samo da raste, već se i

usmerava u različitim pravcima.

1968. interesovanje za Kostićevu poeziju je poraslo, te mu je posvećen ceo broj u

Zborniku istorije književnosti SANU. A naročitu pažnju privlači obimna studija Milana
Kašanina pod naslovom "Svedočanstva o Lazi Kostiću". Tri godine kasnije (1971), javlja
se slično interesovanje. U februaru i martu te godine, izlaze dva broja časopisa
"Književnost", a pažnja je potpunosti posvećena pesmi "Santa Maria della Salute".

Reč je o studijama koje su usmerene u potpuno suprotnim pravcima, a kojima je

zajedničko jedino to što govore o istoj pesmi. Objavljeno je devet značajnih studija, te
Mladen Leskovac u svojoj – kao što je rečeno – opisuje sopstveni doživljaj pesme;
Svetozar Brkić naglašava i analizira simbole unutar kojih se pesma tačnije i lakše čita;
Vojin Matić pesmu stavlja u kontekst intimnog života Laze Kostića; Miodrag Popović
piše o vezi pesme "Santa Maria della Salute" sa ranijim Kostićevim delima pisanim i
više od trideset godina pre njenog nastanka; dr Milorad Pavić istražuje formu njene
finalne strofe; Ljubomir Simović se bavi jezikom i velikim temama u pesmi, te
zaključuje da su u pesmi iskorišćena najbolja svojstva našeg jezika19; Bogdan A.
Popović govori o vezi sa pesmom "Među javom i med snom", te ističe da su ove dve
pesme "koordinate među kojima je jedan, možda najznačajniji, tok Kostićevog
pevanja"20; Žarko Ružić je koncentrisan na prirodu stiha; dok Vladeta Jerotić na kraju
drugog dela daje psihološku analizu, i već u samom naslovu teksta vidimo o čemu on
govori – O preobražajima ženskog u duši Laze Kostića i njegovoj pesmi "Santa Maria
della Salute".

Kratak rezime na sadržaj tekstova objavljenih u dva tematska broja časopisa

Književnost, daje nam jasnu sliku ne samo povećanog interesovanja za pesmu, već
ukazuje i na značaj koji joj se pridaje. Iz tekstova objavljenih u ovom časopisu, kao i iz
kasnijih studija, jasno vidimo da se tek krajem XX veka javlja svest o značaju pesme
Santa Maria della Salute, i uopšte o modernom Kostićevom stvaralaštvu.

Posmatrajući kako se pesma razvijala, možemo govoriti o povratku Laze Kostića kroz
istoriju. Moderni kritičari, usmerivši svoja istraživanja u potpuno suprotnim smerovima,
primetili su višestruki značaj pesme.

Na prvom mestu, tu je njena složena spoljašnja forma – potpuno moderna i drugačija.

"Tako složenu formu nema nijedna pesma na našem jeziku, a verovatno je sasvim
malo pesama na drugim jezicima čije se spoljašnje forme sa njenom mogu porediti.
Tako složen model spoljašnje forme, sam po sebi, ne obezbeđuje veliku pesmu. Ali on
omogućuje veliku pesmu, traži veliku pesmu, čini pretpostavku velike pesme."21 Kada
govorimo o njenoj složenoj formi, onda se ponovo možemo osvrnuti na zapažanje
Mladena Leskovca da ova pesma i grafički izgleda drugačije od drugih Kostićevih.

Formu pesme tumačio je i dr Milorad Pavić, koga je posebno zaintrigirala poslednja

strofa. Tako je studiju "Unisono"22 finale Kostićeve poslednje pesme posvetio upravo
njoj, te kaže: "Bio sam iznenađen prozodijskim rešenjem završetka pesme: izbacio me
je iz čitalačke stolice taj finale koji posle trinaest pravilnih oktava odjednom završava
pesmu "unisonom" devetostrukog slika. Kasnije sam raščlanjavao završnu strofu
pesme i za sebe zaključio da je ona sasvim pravilno i veoma brižljivo rešena i sa čisto
formalne strane. To su, kako sam razmišljao, u stvari dve nove oktave pesme,
četrnaesta i petnaesta, samo su, iz posebnih razloga, spojene ujedno"23.24

Pored složene, moderne forme (što podrazumeva dužinu pesme, oblik njenih strofa i
stihova, kao i njihove međusobne odnose) proučavaoci su primetili i druge
specifičnosti koje nosi u sebi Kostićeva pesma.

Bilo je reči i o njenoj metričko-ritmičkoj strukturi. Savremena interpretacija nemoguća

je bez takve analize. Tako je Žarko Ružić, analizirajući pesmu sa ovog stanovišta,
istakao da ona ulazi u red melodijske lirike25. On napominje da su o njenoj melodiji
ranije pisali i Isidora Sekulić i Stanislav Vinaver. (Iz Isidorinog eseja vidimo da je ona
među prvim istraživačima koji su razumeli ovu pesmu, ali ipak ni ona nije uočila
mnogo toga što će kasnije otkriti savremena kritika.)

Većina istraživača bavila se i raščlanjivanjem pesme, te je tako u svojoj studiji*

Ljubomir Simović raščlanio na tematske celine koje objedinjuje jedna osnovna tema -
ljubav. On je gotovo u svakoj strofi prepoznavao novu tematsku celinu, dok je Miodrag
Pavlović pesmu podelio nešto drugačije.
Pesma se može raščlaniti i sa drugih stanovišta, a posebno zanimljiv je onaj na koji
pesmu raščlanjava Žarko Ružić. On je raščlanjuje sa stanovišta gramatičkih vremena,
te uočava da se "u prvom njenom delu evocira (…) dalja, u drugom bliža prošlost, u
trećem snovi u sadašnjosti, dok se u završnoj strofi snuje o budućnosti. U svakoj od tih
situacija dominiraju umetnički funkcionalna glagolska vremena: perfekat, aorist,
prezent i futur. Ona imaju ne samo ekspresivno-stilsku, nego i melodijsku funkciju, tim
pre što se u njihovim oblicima ostvaruje dobar deo prozodijskih fenomena."26
Milosavljević u svom radu dopunjuje Ružićevu konstataciju, te ističe da su veoma retke
pesme u kojima se javljaju sve tri dimenzije vremena. Ali na kraju zaključuje da pesma
i pored različitih vremena u sebi, ima istaknuto vremensko središte u sadašnjem
vremenu indikativa.

Moderna i izuzetna, ova pesma je i zato što zna za tri stanja. Milosavljević navodi da su
to: stanje jave, sna i jave sna. Te dodaje da su pesme "koje znaju za više od jednog
stanja retke, (…) a ovakve koje znaju za tri stanja valjda su sasvim izuzetne."27

Navedeni primeri potvrđuju da su istraživači u svojim studijama osvetljavali pesmu iz

različitih uglova. Interesovanje za pesmu je vremenom poraslo u toj meri da se odlazi i
dalje od samog teksta, te se tako javljaju i mnogi kontekstualni članci. Mnogi autori
pišu npr. o Kostićevoj najvećoj ljubavi - Lenki Dunđerskoj (Mladen Leskovac, Pero
Zubac, Gordana Stojaković i dr.), objavljuju se razni članci, monografske publikacije i
sl.

Sve veće je interesovanje za Kostićevu biografiju i proučavanje pesme u njenom

kontekstu. Ali ništa manje interesovanje ne javlja se ni za drugu vrstu proučavanja, pa
se objavljuju i mnoge psihoanalitičke, simboličke, stilske, komparatističke i druge
studije o pesmi.

Velika zainteresovanost istraživača za proučavanje i otkrivanje Kostićeve poslednje

pesme, stavlja je na mesto na kom je trebala da se nađe onog trenutka kada se
pojavila kao finalna pesma na stranicama njegove poslednje pesničke zbirke.
Objavljene studije i veliki trud istraživača kroz čitav XX vek do danas, opravdavaju
titulu jedne od najvećih i najznačajnijih pesama srpske književnosti.

II
"SANTA MARIA DELLA SALUTE"
- U KNJIŽEVNOJ ISTORIJI ILI VAN NJE?

Nakon što smo objasnili njen razvojni put i ukazali na moderne oznake koje poseduje,
a koje su prepoznavali i otkrivali savremeni istraživači u svojim studijama, naš sledeći
zadatak je da (imajući u vidu sve što je ranije rečeno), ukoliko je to moguće,
pronađemo njeno mesto u našoj književnoj istoriji.

Napomenuli smo da je pesma u trenutku kada postaje javna (objavljivanjem u zbirci

"Pesme") izgledala krajnje izgubljeno i zalutalo, a opet u isto vreme daleko iznad
pesama epohe romantizma. Tako su i mnogi istraživači pokušavali da odrede njeno
mesto u okviru srpske književne istorije.

Tako neki od njih smatraju da je "Santa Maria della Salute" najveća pesma našeg
romantizma. To je jedno od mišljenja koje se može usvojiti, ali treba ga prihvatiti
isključivo u jedinstvu sa ostalim mogućnostima. Stoji i mišljenje da je ona pravi
predstavnik srpskog simbolizma, naročito ako imamo u vidu činjenicu da se dodiruje
sa atmosferom kasnog ruskog simbolizma. Jasno je da pesmu možemo tumačiti i u
ključu simbolizma, ali ni u ovom stavu ne bi trebali biti isključivi, iako je potpuno
logičan sled bio da se jedan kasnoromantičarski pesnik ostvari i u duhu simbolizma.

Relevantan je i ranije pomenuti stav da je Laza Kostić bio antipozitivistički orjentisan,

te da u njemu možemo videti prethodnika pobune koju će doneti moderna. Dakle,
možemo ga posmatrati kao uvod u pesnike između dva rata. Gojko Tešić tako ističe da
Kostićeva poezija sadrži oznake pesničke modernosti koje su kasnije značajno uticale
na ostvarenja avangardnih pesnika. I takvi stavovi su potpuno opravdani.

Poznato je da pesnička rehabilitacija Laze Kostića dolazi sa pojavom moderne poezije

XX veka. Složićemo se i sa činjenicom da je "Santa Maria della Salute" velika pesma
koja je prevazišla svoju epohu, a Kostić je stvara na prelasku iz devetnaestog u
dvadeseti vek, kao romantičarski pesnik i jedan od najobrazovanijih intelektualaca koji
je bio itekako upoznat sa tokovima moderne evropske poezije.

Svoju poslednju pesmu, kao i druga velika ostvarenja dao je u trenutku kada se
oslobodio svih prethodnih uticaja, stoga je reč o pesmi koja dolazi kao očekivani
rezultat na kraju razvojnog puta jednog velikog pesnika.

Ona je – kao što je rečeno – u skladu sa nekoliko epoha odjednom, sa romantizmom,

simbolizmom i modernizmom. Ali istovremeno se i odvaja od svih tih epoha. Tako bi se
kao najbolje ponuđeno rešenje mogao uzeti stav da je reč o pesmi koja je van
književne istorije. Dakle, sadrži oznake svake od njih, ali je upravo zbog svojih
modernih, "mozaičkih"28 oznaka koje su prepoznavali mnogi istraživači, dospela na
pijedestal srpske poezije. Kostić je u ovu pesmu ulio sve najbolje iz prethodno
pomenutih epoha, ali je dodao i nešto potpuno novo i na taj način učinio svoju pesmu
"mozaičnom", a samim tim modernom i velikom.

Možemo zaključiti da je Kostić stvarajući ovu pesmu dorastao životu i umetnosti

romantizma, nadrastao svoj i postao pesnički genije narednih vekova. "Povremeno
osporavan i nepravedno prećutkivan, on je od početka XX veka do danas postajao sve
prisutniji u srpskoj književnosti kao evropski pesnik srpskog romantizma i kao začetnik
modernih orijentacija u njoj"29.30

LITERATURA:

BRKIĆ, Svetozar, Uz pesmu "Santa Maria della Salute", u časopisu Književnost, knjiga
LII, godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, str. 104-119.
Vujaklija 1980 – VUJAKLIJA, Milan, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd,
1980.
Damjanov – DAMJANOV, Sava, tekst: Koreni srpske književne avangarde, u knjizi:
"Apokrifna istorija srpske [post]moderne", Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 181-
189.
Damjanov 2008 – DAMJANOV, Sava, tekst: Pesništvo Laze Kostića između romantizma i
simbolizma, u knjizi: "Apokrifna istorija srpske [post]moderne", Službeni glasnik,
Beograd, 2008, str. 173-180.
Živković 1991 – ŽIVKOVIĆ, Dragiša, Tokovi srpske književnosti, Matica Srpska, Novi
Sad, 1991, str. 146-154.
JEROTIĆ, Vladeta, O preobražajima ženskog u duši Laze Kostića i njegovoj pesmi
"Santa Maria della Salute", u časopisu Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 3,
Mart 1971, str. 200-206.
LESKOVAC, Mladen, Prvi susret sa pesmom "Santa Maria della Salute", u časopisu
Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, str. 101-103.
MATIĆ, Vojin, Dve Marije, u časopisu Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 2,
Februar 1971, str. 120-127.
Milosavljević 1991 – MILOSAVLJEVIĆ, Petar, Život pesme Laze Kostića "Santa Maria
della Salute", u knjizi "Triptih o Lazi Kostiću", Narodna biblioteka "Karlo Bijelicki",
Sombor, 1991, str. 53-191.
PAVIĆ, Milorad, "Unisono" finale Kostićeve poslednje pesme, u časopisu Književnost,
knjiga LII, godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, str. 135-136.
POPOVIĆ, Bogdan A, Java i san Laze Kostića, u časopisu Književnost, knjiga LII, godina
XXVI, sveska 2, Februar 1971, str. 140-142.
POPOVIĆ, Miodrag, Simbol jedinstva realne i transcendentne koegzistencije, u časopisu
Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, str. 128–134.
RUŽIĆ, Žarko, Simetrija i melodija u jedinoj Kostićevoj stanci, u časopisu Književnost,
knjiga LII, godina XXVI, sveska 3, Mart 1971, str. 186-199.
SIMOVIĆ, Ljubomir, Građevina od zvuka i jezika, u časopisu Književnost, knjiga LII,
godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, str. 137-139.
STEFANOVIĆ, Svetislav, Miris pamtiveka, O Lazi Kostiću, Matica Srpska, Novi Sad,
2005.
TEŠIĆ, Gojko, tekst: Završna napomena, u knjizi: Svetislav Stefanović, Miris pamtiveka,
O Lazi Kostiću, Matica Srpska, Novi Sad, 2005, str. 393-394.
Fridrih 2003 – FRIDRIH, Hugo, Struktura moderne lirike, Od sredine XIX do sredine XX
veka, Svetovi Novi Sad, 2003.
______________
Napomene:

1. Koreni moderne srpske poezije mogu se pratiti "od Kodera i Laze Kostića preko
Vojislava Ilića, pa do Disa i moderne s početka XX veka." (Damjanov 2008, 171.) U
većini slučajeva, vezuju se za 1892. godinu i programsku pesmu Vojislava Ilića "Kleon i
njegov učenik".
2. Milosavljević 1991, 84.
3. Isto.
4. O zbirci je pohvalno pisao Dragutin Domjanić u zagrebačkom Savremeniku, a potom
i Vladimir Čerina u zagrebačkom Zvonu.
5. Milosavljević 1991, 85.
6. Živković 1991, 152.
7. Isto, 153.
8. Pomenuto mišljenje Dragiše Živkovića zasniva se na stavovima Huga Fridriha, (v.
"Struktura moderne lirike"). Fridrih, govoreći o modernoj lirici, ističe da "svuda
zapažamo njenu sklonost da što je moguće više ostane podalje od jednoznačnih
sadržaja... Pesma želi da bude samoj sebi dovoljna, a značenjem mnogoznačna
tvorevina..." (Fridrih 2003, 14.) Moderna pesma – po njemu – izbegava neposrednu
komunikativnost, a nemogućnost asimilacije je jedna od njenih bitnih odlika. On ističe
da je romantizam posrednik između nasleđa i moderne lirike, te navodi da je "moderno
pesništvo deromantizovani romantizam". (Fridrih 2003, 29.) Sve navedeno možemo
povezati sa analiziranim segmentom Kostićeve lirike, dok sudbinu pesme "Santa Maria
della salute" možemo dovesti u vezu sa Fridrihovim mišljenjem da "moderno
pesništvo i modernu umetnost niti treba braniti, niti je odbacivati ili poricati. Kao trajan
fenomen sadašnjosti ono ima pravo da bude spoznato. Ali i čitalac ima pravo da svoja
merila zasnuje na starijem pesništvu i da ih postavi veoma visoko." (Fridrih 2003, 17.)
Upravo to se i dešava sa stavovima Kostićevih čitalaca i književne kritike. Ali Kostić je
u okviru srpske književnosti najbolji primer za čuvenu Bodlerovu rečenicu, koja glasi
"Ima određene slave u tome biti neshvaćen". Nema sumnje da je neshvaćenost i
neprihvaćenost Lazine poslednje pesme, bacila ovog pesnika u zenit interesovanja
poslednjih decenija XX veka.
9. Tekst objavljen u časopisu Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 2, Februar
1971, 101-103.
10. Mladen Leskovac, Prvi susret sa pesmom "Santa Maria della Salute", u časopisu
Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, 101.
*. Leskovac u uvodnom delu teksta govori kako je pronašao među svojim knjigama
Kostićevu zbirku pesama iz 1909. godine, te počinje da je lista (nije je čitao).
11. Sa Leskovčevim doživljajem pesme ponovo možemo dovesti u vezu stavove Huga
Fridriha, koji zapaža da moderna pesma "poseduje posebno svojstvo: da onoga koji
čita istovremeno privlači i zbunjuje. Uz to, mora se imati u vidu i jedan od osnovnih
pojmova teoretičara modernog pesništva koji glasi: iznenađenje, začuđenost." (Fridrih
2003, 16.) Fridrih ističe da čitalac "nešto doživljava, a da pri tome nije u stanju da kaže
šta je to." (Fridrih 2003, 13). Te pritom citira i jedan od eseja T. S. Eliota, i kaže da
"poezija može da se iskaže i pre nego što je shvaćena" (Fridrih 2003, 13). Navedeni
stavovi o recepciji modernog pesništva, jasno se mogu dovesti u vezu sa Leskovčevim
doživljajem pesme "Santa Maria della Salute".
12. Mladen Leskovac, Prvi susret sa pesmom "Santa Maria della Salute", u časopisu
Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, 101-102.
13. Milosavljević 1991, 87.
14. U skladu sa stavovima Huga Fridriha (v. "Struktura moderne lirike"), za pesmu
"Santa Maria della Salute" može se reći da je, u trenutku kada ulazi u srpsku
književnost (1909. godine), predstavljala "opozicionu pesmu". Kasniji period njenog
razvoja donosi i prijem kod kritike i čitalačke publike, te ona ubrzo postaje "pesma
budućnosti". Vremenom se sve više izdvaja, te se u toj izdvojenosti i posebnosti sve
jasnije uočava njen značaj i veličina. Da bi joj se tek u poslednjim decenijama XX veka
u pravoj meri pružila pažnja.
15. v. H. Fridrih, "Struktura moderne lirike", Svetovi, Novi Sad, 2003. Laza Kostić se
jasno može dovesti u vezu sa modernitetom francuskih pesnika koji osvetljava Fridrih
u svojoj knjizi. Kostić je npr. kao i Bodler, romantičarsko nasleđe pokušao da
preoblikuje u pevanje i mišljenje koje će biti od značaja po dalji razvoj lirike, ali će i
podstaći liriku onih koji su kasnije došli.
16. U skladu sa sadržajem, mnogi autori "Dnevnik" Laze Kostića nazivaju "Snovnik". (v.
Damjanov, 186.)
17. Milosavljević 1991, 82.
18. Živković 1991, 152.
19. Analizirajući jezik Kostićeve pesme, ponovo se možemo koristiti stavovima Huga
Fridriha, te napomenuti da "pesnički jezik poprima karakter eksperimenta iz kojeg
proizilaze kombinacije koje nisu planirane od strane smisla nego tek stvaraju smisao.
Običan jezički materijal javlja se u neobičnim značenjima..." (Fridrih 2003, 16.)
Karakter eksperimenta u jeziku ove pesme predstavlja samo jednu od mogućih ideja
njene jezičke analize. Te u ovom slučaju, pozivajući se na Huga Fridriha, samo
nagoveštavam da bi se pesma mogla tumačiti i sa tog stanovišta. Ali se ovom prilikom
neću upuštati u dalju analizu "eksperimentalnog" jezika Kostićeve lirike. * Kao kratku
napomenu ističem i podatak da je Fridrih, govoreći o francuskim simbolistima, istakao
npr. da je Remboov cilj bio da "stvori jezik koji je do danas ostao prajezik moderne
lirike" (Fridrih 2003, 60.) U našoj književnosti to su svakako učinili Đorđe Marković
Koder, Laza Kostić (tzv. preteče simbolizma) i dr.
20. Bogdan A. Popović, Java i san Laze Kostića, u časopisu Književnost, knjiga LII,
godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, str. 142.
21. Milosavljević 1991, 95.
22. Unisono (ital. unisono) – muz. jednozvučno, u jedan glas; jednoglasno, složno.
(Vujaklija 1980)
23. Milorad Pavić, "Unisono" finale Kostićeve poslednje pesme, u časopisu Književnost,
knjiga LII, godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, str. 135.
24. Sava Damjanov je, baveći se Kostićevom lirikom, istakao da je ovaj pesnik zbog
svojih versifikacijskih eksperimenata viđen kao preteča moderne srpske poezije. Takvi
su eksperimenti jasno uočljivi u ovoj pesmi.
25. Sava Damjanov, imajući u vidu Kostićevu pesmu "Pevačka imna Jovanu
Damaskinu", zaključuje da se "Laza Kostić najviše približio Verlenovoj ideji o
"obojenom zvuku" (nastalom u spoju reči i muzike) i uopšte idealu simbolističke
poetike da nekadašnji pesnik reči postane muzički pesnik (a njegovo delo sugestivna
muzička tvorevina u kojoj su emocije izražene melodijom i ritmom)" (Damjanov 2008,
176.) Bez sumnje sličan zaključak možemo pripojiti i pesmi "Santa Maria della Salute".
*. Ljubomir Simović, Građevina od zvuka i jezika, u časopisu Književnost, knjiga LII,
godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, str. 137.
26. Žarko Ružić, Simetrija i melodija u jedinoj Kostićevoj stanci, u časopisu Književnost,
knjiga LII, godina XXVI, sveska 3, mart 1971, str. 199.
27. Milosavljević 1991, 105.
28. Koristim ovaj termin u skladu sa onim što je prethodno izrečeno. "Mozaičke
oznake" – u smislu da je isprepletena sa određenim karakteristikama svake od
navedenih epoha, ali smatram da je upravo te "mozaičke oznake" čine jedinstvenom i
modernom pesmom.
29. Živković 1991, 153-154.
30. Navedenu periodizaciju, (koja se kreće od romantizma, preko simbolizma, do
modernizma) možda najbolje oslikava jedna novija studija o Kostićevoj lirici. Reč je o
tekstu pod naslovom "Pesništvo Laze Kostića između romantizma i simbolizma" u kom
autor teksta, Sava Damjanov, sagledava Kostićevu poetiku "između romantizma i
simbolizma, odnosno kao poetiku koja je izvesnim delom anticipirala simbolizam."
(Damjanov 2008, 178.) U svojoj knjizi, Damjanov ističe Huga Fridriha koji – kako kaže –
"korene evropskog moderniteta sagledava u razvojnom luku što vodi od romantizma
ka simbolizmu". (Damjanov 2008, 186.) Te zaključuje da se "u istom kontekstu može
reći da je jedan važan tok Kostićevog pesništva istovremeno uvodio srpsku književnost
u moderne poetike, čiji će potonji produkt biti avangarda" (Damjanov, 186), o čemu je
u tekstu već bilo reči. U okviru takve periodizacije možemo posmatrati i pesmu "Santa
Maria della Salute".

http://www.alma.rs/knjizevni-pregled/broj06/kp04.html