Nesto-Dise-U-Mojoj-Torti 6 PDF

NEŠTO DIŠE
U MOJOJ TORTI
(6)
2017.
NEŠTO DIŠE
U MOJOJ TORTI
(6)
Lektura i korektura
EsnafV
Prelom i priprema
Slobodan Ivašković
Dizajn naslovne stranice

Filip Nikolić
Copyright 2017
Relja Antonić
Vesna Petković Pešić
Zoran Petrović
Alma Zornić
Milka Knežević Ivašković
Saša Robnik
Boris Mišić
Sadržaj
PREDGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6
Relja Antonić, ISPISI U SNEGU. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
Vesna Petković Pešić, IZMEĐU DVA TREPTAJA. . . . . . . . . . . . 23
Zoran Petrović, PORODICA PRE SVEGA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
Alma Zornić, SJENE. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
Milka Knežević Ivašković, DIORAMA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69
Saša Robnik, ŽENA ZA POŽELETI. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81
Boris Mišić, TIŠINA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .93

PREDGOVOR
Evo Nas ovde, na magičnom broju 6, posle 3/5 decenije ispro-

bavanja raznih bapskih i urbanih recepata za novogodišnje
poslastice. Nekada davno, pre nego što je svinja rep zakovr-
čila a dok je Bog još štucovao bradu i odlazio svakog jutra na
smrtničke pijace, kada je jedan ambiciozni biznismen po ime-
nu Goran Segedinac pitao izvesnog šaljivdžiju (kažu, preruše-
nog paganskog boga-varalicu) Sašu Robnika kako krstiti zbir-
ku novogodišnjeg horora, i kada je zbirka dobila ime “Nešto
diše u mojoj torti”, verovatno niti jedan niti drugi nisu očeki-
vali da će se ista pretvoriti u drevnu tradiciju i moderan brend
o istom trošku, da će postrajati kroz eone, da će anksioznost
dočeka Nove godine biti neiscrpna inspiracija zauvek projek-
tovana koliko u pritajenu, a toliko i u eksplicitnu egzistencijal-
nu stravu, da će mladi i stari autori da se jate oko zbirke poput
roja stršljenova na decu koja ne gledaju gde bacaju kamenje...i
da ćemo toliko dobiti, a toliko i izgubiti.
Možda nismo uvek bili sasvim ozbiljni, ali ova tradicija
Nas je koštala znoja, krvi i suza, koštala Nas je smeha (i trbuš-
nih mišića o istom trošku) i živaca, koštala Nas je jednog od
prvih ljudi ovog Esnafa i velikog prijatelja, Radoslava Slavnića,
kog smo tragično izgubili. Najviše Nas je koštala ljubavi.Lju-
bavi prema pisanju, ljubavi prema poslasticama, uzajamne lju-
bavi (a disfunkcionalne, kao u pravoj porodici) i ljubavi pre-
ma...nekakvoj romantizovanoj verziji Života - jer horor je odu-
vek (i introvertni i ekstrovertni horor) bio romantizam.A zna-
no je, kažu Stari (mada Starima ne verujemo uvek), da ljubav
nije nepotrošiva.
Ostaje samo da se nadamo da se Naša Ljubav neće skoro
potrošiti, a i kada se potroši, da će je naslediti ljubav koju će ga-
jiti oni koji dođu posle.
Neka Torta dugo diše! Kada odlučimo da konačno sklopi-
mo oči, i da se odmorimo od brzih koračaja fizičkog, mesna-
tog sveta i kada uveliko već prestanemo disati, neka o svakoj
Novoj godini diše po jedna Torta.Njenog se krkljavog šmrklja-
nja starci i deca plaše u ovim predugim noćima - jer, zreli lju-
di misle da su prerasli iracionalne strahove, pa samo na mlade
i na stare računamo. Mi taj problem nemamo - niko u Esna-
fu nije odrastao.
Legende kažu da je zbirka “Nešto diše u mojoj torti” jed-
nom štampana na papiru. Proročanstva Kasandre od Troje, ko-
jima niko ne veruje (iako su se uvek tragično obistinila), tvrde
da će njena nova, dopunjena, promenjena i evoluirana izdanja
biti štampana još mnogo puta.
U međuvremenu, dok ponovo ne omirišete papirnati mi-
ris Našeg slatkiša, njušite i kusajte njegovu elektronsku verzi-
ju (kažu mušterije da im se kosa dizala na glavi... mada, mož-
da je to do elektriciteta). Udahnite duboko, umočite virtuelnu
kašiku bez stida, i probajte. Nemojte se suzdržavati - jer makar
ovih dana nije vreme za dijete.
7
I naravno, srećni Vam svi praznici! Budite dobri a ipak se
nekako paradoksalno lepo provedite, i čuvajte se - noć je mrač-
na i puna užasa... kada nije puna vatrometa!
Živeli/salud/skal!
Relja Antonić,
Nekog dana pre rođendana i pre juletidsko-novogodišnje-
saturnalijskih fešti 2017. godine,
negde pod Cerom
8
RELJA ANTONIĆ
Rođen 17.XII 1988.godine po Hristu (+/-7), negde usred mećave

koja je paralisala grad Šabac, a pre termina zakazanog za grčko-
srpski Božić, i umalo nazvan Uglješom, Relja je gimnazijalac, ne-
suđeni student režije i nedovršeni student grafike i dizajna. Neke
je filmove snimao, ali ne želi o tome da priča. Neke će još filmove
i emisije snimati, ali ne želi to još da Vam otkrije. Trenirao je ne-
kada, redom: košarku, tekvondo i kendo - i makar jedno od nave-
denog će trenirati ponovo. Planinari, za sada tamo gde mu ne tre-
ba (skupa ili ikakva) oprema. Planira da osvoji kanjon Nevidio...
za početak.Pešači i po ravnici, jer za to oprema ne treba. Govorka
se po čaršiji da se okušao u muziciranju, ali da za to nikada nije
našao vremena i da je odustao, ili odložio to na neodređeno. Po-
kušava, pored pisanja, da u krajnjoj tajnosti prevede neka anglo-
saksonska dela - ali o napretku neće da Vam priča. Bavi se (previ-
še detaljno, te samim tim i vremenski predugo) stripom, ilustraci-
jom svojih i tuđih dela, i uljem na platnu (koje niko neće da kupi).
Ume relativno dobro da vaja, metal i drvo da obrađuje još uvek
nikako. Zarađuje na likovnom stvaralaštvu kada pun Mesec bude
plav ili krvav.
Objavljivao je pripovesti u ovoj zbirci ranije - takođe i u nje-
nom štampanom izdanju, višestruko u “Emitoru” (gde je i u redak-
ciji, verovatno još uvek), u “Omaji” (odakle se brine da je otpušten
iz redakcije, zbog kašnjenja), u “Znaku Sagite” (gde je pozvan u re-
dakciju, i još uvek čeka uputstva), u “Marsonic-u”, zbirci “SFuma-
to”, zborniku zimskih bajki iz Knjaževca, zborniku priča i pesama
o vinu, u zbirkama bijelopoljskog festivala “Refesticon”, u antolo-
giji Art-Anime, i verovatno na još mnogo papirnatih i web lokaci-
ja. Konkurisao je sa pričama u Argentini, čeka rezultat. Redovan
je saradnik na Štavionici pisanja, šturom forumu male gilde entu-
zijastičnih a neproslavljenih autora. Neslavno je radio nalsovnicu
jednog muzičkog albuma, logo jedne picerije koja je sada zatvore-
na i sarađivao na dva animirana spota. Načinio je još mnoga gra-
fička rešenja za mnogu klijentelu, ali na tom polju još nije proslav-
ljen. Jedan je od osnivača i poglavara skromne strip-gilde ENSO,
autor nekoliko relativno primećenih (i citiranih) web-stripova, biv-
ši saradnik polumrtvog šabačkog strip-magazina EON i tekući sa-
radnik šabačkog udruženja autora stripa “Biberče”, koje se, posle
dve godine, još uvek rađa. Član je trougla pisaca šaljivo nazvanog
Trijumvirat Devetorice - druga dva člana su njegovi stidljivi i po-
vučeni prijatelji iz detinjstva, talentovani a neobjavljeni.
Živi, radi šta stigne i kada stigne, kuje megalomanske plano-
ve i retko “izlazi u život” u rodnom Šapcu. Više ne čeka da upo-
zna uticajne ljude iz spisateljske branše koji bi ga ponekad častili
pićem, ili obrokom koji (konačno) ne mora sam da pripremi. Zna
ih.I častili su ga. Ponekad.
Relja ima malu biblioteku, polusestru i sestriće, brz metabo-
lizam, deceniju (ili više) rada iza sebe, a nula dana radnog staža,
plahu narav i jaku tremu pri javnim govorima i književnim veče-
rima, kada misli da ga zaista slušate - ali u kafani Vam može pri-
čati o svom radu: samo sklonite mikrofone, diktafone i telefone.
ISPISI U SNEGU
Najduže su noći u godini uvek najstravičnije. Ne zato što je mrak

po sebi zloćudan, no zato što se u njemu svašta krije, a još se
gore nešto skriti može – ako bi tako ushtelo. I ne zato što je loše
da Mati jednom o godini odrema, a i šume i polja sa njom –
nego zato što stud ume tako prokleto da podseća na jezu stra-
hom ‘zazvanu.
Priča se da Pleme Medvedovo snuje celu zimu. Laži su to
najobičnije. Ako su Medvedi u nečemu uspeha imali, to je to što
su ubedili Prvog Čoveka da tokom zimskih, najdužih noći, mi-
ruju. Čovek je znao za jadac, ipak, negde u dubini duhova svo-
jih i duhova saplemenika svojih, pa je često – a u svernim kraje-
vima pogotovo, nove Sunčeve godine slavio usred najljuće zime,
ne bi li neke svetlosti natrag dozvao i svoje neprijatelje medveđe
od studenog mraka razodenuo.
Kada bi se razdanilo i snegovi okopnili, njihov rutavi narod
je postajao uočljivim.
Svaki je junak imao svoj put, govorilo se. A šaman plemen-

ski je - ako i nedovoljno vešt da besne Duhove umiri, bio hrabar.
11
Relja Antonić ◆ ISPISI U SNEGU
Malo su ga zglobovi boleli, malo je hramao, još je i manje spa-

vao. Novogođe se bližilo, taj početak novih lovnih sezona i no-
vih beračkih poduhvata. Štap je tek za zeru ostavio kraću senku
no jutra prethodnog.
Ali Medvedi prete od kada je veka. Pretili su u doba pri-
povesti ove naše, prete i danas. Medvedi pretnje i ostvaruju. Sa
običnom se zverju u koži medveđoj nositi - to nije ni bila te-
goba. Ali sa zverju u kojoj Duh one sorte čije ruho nosi hodi,
opak, zloban i visoke mudrosti – to je drugačije bilo. Čoveku
su, ili makar ovom plemenu Čovekovom, potrebni bili savezni-
ci. A Zubati i Surlati mrzeše na sve Čovekovo, iz povoda nekog
ovome plemenu neznanog. Kome ići, pitao se šaman. A znalo se,
kada naredna godina otpočne – ako li se noć ta pregura – ple-
mena bi Čovekova bezbednija od pretnji bila, a hrana bi, makar
tako s početka, sama dolazila i na ražanj skakala. Potom bi i po-
lja procvetala, Mati bi nudila darove, deca bi na kratko bezbriž-
na bila... do naredne zime i zimskih dana.
Šaman tako upita one od Duhova koji pleme svoje nisu
odabrali, no razobličeni hodili – oni kroz kamen sleđen progo-
voriše, i nestade ih, jer ih kamen nije mogao održati u svom tvr-
dom mesu. Vrhovni lovac upita iznutrice jelenske i ptice noćne,
bez činjarija zaludnih i pustog uzdanja u ono tuđinsko. Dve se
strane nisu složile. I tako se šaman sa lovcima zavadi.
„Vukovima idemo!“, govorili su lovci.
„Ne, nego ONOME!“, odbrusio je šaman, još od gljive, zlo-
kobno krvave, musav.
12
I tako je otpočela velika utrka. Potraga za saveznicima, koja

će se završiti time što će jedna, od dve otuđene strane, iz Naro-
da odstranjena biti – ako li ne stigne prva, ili ako li traženi pri-
jatelj odbije prijateljstvo. Jer, ko nije u pravu – taj se ne može na-
šim zvati. Takav je Zakon.
U kušnji velikoj, zavejani i sa ledenicama u kosama i osta-
lim dlakama, krenuli su. Lovci u čoporu, kao i sve grabljivice.
Starac sam, na štapu i hromoj nozi – kroz led i sneg.
„Deda, nemoj to činiti, nemoj sam ići!“, reklo je unuče.
„Pusti nas makar da se opremimo!“
„Umukni, rode,“ odgovorio je šaman, „jer samo ja mogu
ove pute proći, pa makar i odleteo potom na bubnju nebesima...
a vama života u mesu još treba!“
I uz te ih je reči napustio, vidno pripit, pečurkama nažva-
kan, i bolno očigledno star.
Pre polaska, obe su strane u jarugu bacile nečije, tuđe –

naravno, dete. Moralo se Majci dati natrag, govorili su i jedni i
drugi, i oni verujući a i neverujući – iako im Mati nije ništa po-
traživala, no davala kako je i kome stigla i mogla – i nikad više,
i nikad manje. Nešto će tu decu pojesti: vepar ili mačka besna.
U noćima najmračnijim, onim pred Novu godinu, srca ljudska
otvrdnu a duše su spremne sebičluku se, i koristoljublju, odati.
Utrka je tako s početka bila krvlju obojena, i kršenjem ko-
stiju odbubnjana.
13
Zlo je nebom sijalo, tih noći dugih i dana prekratkih, dok

je starac hramao svojim putem. ONAJ je, kazivalo se, zverski-
ja stvar bio od plemena u kome je nekada kore brezove i vru-
ćeg mesa jeo, i sa sabraćom i sestrama delio. Zato su ga i izgnali.
Ali, teška doba teške mere ištu, šaman je sebi mrmljao u bra-
du, srca sleđenog u grudima i drobi zgrčene – u istome gladne i
željne da isprazni onoga čega u njoj nema. Želeo je okrenuti se,
više no išta na svetu, želeo je da Čoveku ostavi mogućnost da
sam svoje muke razrešuje. Vratiti se babi i unučićima, a i da oni
lovci – čiji je zanat mu i sina i kćer odneo – svi isto jurtama na-
trag pođu. Ili da umru u putu – ako već ne može drugačije, reče
sebi i strese se zbog zgađenosti sobom.
Još jedno tri dana hoda, četiri na ovim starim bangavim
nogama, i sve treba da je gotovo. Šaman je znao da ga Onaj oče-
kuje. Jer, znao je da zver bestelesna njuši korenje zemlje koje ni-
kada izjesti ne može – i da od korenja sve čuje što se zbiva. Jer
sva su korenja pod Majkom uzajamno svezana.
Stižem o noći Nove godine, pomisli, plodne i bogate, mesna-
te i sočne godine koja otpočinje o prvom zraku svitanja, obećanju
budućih, boljih dana.
Vazduh je mirisao ne samo po studeni, nego i po zlu jezo-
vitom. Kao da su se sve peći Materine potrošile, a u pepelu su-
mornom uzelo da se leže nešto iskonski pogano i pakosno, i da
pliva po vetrovima svuda nad šarom Materinim, odmah kako se
ispili. Šaman je hramao na tri noge – onom trećom drvenom, i
ronio suze. Nisu sve bile prostom hladnoćom izazvane.
14
Neke su tekle gorke, a neke samo slane. I hladne.
Pleme Kurjaka se nikome ne klanja, niti šeni. Možete ve-

rovati da je tako, ali Vučji zloduh gleda samo sebe i svoj najbliži
rod. Možete misliti da je pseto obično, da ste ga krotili, ali ako je
makar jedan od Predaka njegovih nosio Duha u sebi i u pleme-
nu Duhova bio, okrenuće vam se na grla vaša mekana.
A i ako se ne okrene, a jeste među Duhovima plemena tog
bilo nekoga od dedova njegovih, uz vas će biti i na vas gledati
SAMO DA DOJAVI NJIMA kakve su vam slabosti.
Svi ćete umreti, grla krvavih. Ja se niti sa običnim vukom ne
bih kladio, a kamol› sa gladnim i promućurnim Duhom u mesu
zveri rođene da ubija. Ili, što je još gore – rođene da se nadme-
će sa svojima.
Put je lovaca težak bio, ali imali su i težih kušnji za živo-

ta. Među njima ne beše jednog koji nije imao makar jedan po-
grešno srastao prelom, makar tuce ožiljaka, makar jednog mr-
tvog sabrata ili posestrimu iza sebe. Jer, ne zarastaju svi prelomi
– i ne pretekne svak› kroz ranjavanje. Ni kada ne bi rana svo cr-
veno More istočila iz čoveka, znao se često u nju useliti zloduh
bestelesni, te je izjesti.
Među njima nije bilo nikoga ko nije makar jednog bližnjeg
svog ostavio u divljim bespućima da umre i mesom nahrani pti-
ce i velike mačke.
15
Put je lovaca mnogo brdovitiji bio, no onaj šamanov. Uz

glečer su se čak ispinjali, dvojicu su dokusurili da ne bi staja-
li uz njih dok umiru i čekali da se oproste, jedna je žena u kli-
suru pala... Ali lovac uvek nastavlja. Jer pleme celo od lovca za-
visi, znano je.
Lovac se nikada ne pita zašto Dusi jedne zverinje vrste svi
u plemenu jednom zverinjem skupa žive, a oni, manji dusi što
šetaju meso čovečije i u istom trvolje, svi podeljeni po plemena
stotinu borave. Tome neka se šamani upituju, veli izreka koju i
danas mnogi lovci koriste.
Lovci su bili nadomak cilja, noć pred onu kada se Nova go-
dina čeka, a nekoliki dan pošto sunčev luk na nebu počne rasti,
a senke počnu da se skraćuju. O polasku ih je bilo dva tuceta. O
pristizanju u selo Vučjeg Naroda ih beše samo tuce.
Među Plemenom Medvedovim življaše jednom davno je-

dan gnusan Duh. I toliko od njih ostalih, zlih Duhova, gnusniji
beše, da mu telo rastrgoše, u novo mu meso svoje sorte pristu-
pa zabraniše – i on razobličen po jamama sada vijori, i stud pe-
ćina pod Majkom studenijom još čini. Gadost je njegova velika,
a toplote za njega nema – i za njom, razobličen takav, večno mu
uskraćenom - žudi.
Ljude mrzi, šapuće se. Ali, u strahu Medvedovo Pleme be-
sedi – Medveda mrzi više no Čoveka.
Novoga li tela uzme ikada dok je veka, ono umreti neće.
Kažu da se Duh Izgnanog Medveda ne može izgoniti iz mesa u
16
koje uniđe, ako je to meso samo na to pristalo. I još brbljaju sta-

ri da, vrati li se ikada vrućem mesu i krvi: ima neranjivim da po-
stane, jer tolika je žeđ njegova za istima.
Uvek se, zato, deco, držite toplote ognja, i nikada ne tražite
gde biste se u šumi rashladili.
Jer nijedno meso nije dovoljno ludo da u sebe pusti Izgna-
nog Medveda.
„Prognaniče,“ viknu hromi šaman, „jesi li tu?“

„Odgovori, proklet da si,“ nadodaje, „jer znam da si ovde.
Nebeski su Dusi ovde oblakom uprli!“
Jama je duboka bila, i široka. Okno je bilo dovoljno široko
da propusti surlaše – po tri uporedo, mada previše strmo za nji-
hov soj. Jama je ispijala toplotu iz sveta. Tako se zasigurno mo-
glo znati da je Izgnani tu.
Tu sam, Duše koji se moći Duhova odrekao, odgovori nešto.
Šaman, drhteći, pokuša da izbesedi dugačko i naširoko – da
moli i kumi, ali iz usta mu, sa vrućom parom, izađe samo jed-
na reč.
„...Pogodimo.“
Pogodićemo se.
17
„Budale,“ reče poglavica Čopora Vuka, pošto su se gosti

najeli, naspavali i seli da pregovaraju. „Zar, posle svega što ste
nam učinili, mislite da među nama dogovora ima?“
Kazivanja svih naroda na ovom tlu govore isto. A ta priča

zasigurno potiče od te mučne noći Novogodišnje, najmučnije od
svih koje su joj prehodile ili sledile. Šuma se ućuti, stud iz zemlje
probije i vetrovi se ustave, kada se to dogodi. I zato svi naši na-
rodi mrze da čuju tišinu što uši para kada huk umine.
Rečeno je u svim plemenima Čovekovim ovako: u noći
ovoj, a često i u noćima dugim oko nje – tokom dvanaestinu
dana i noći trinaest, dvanaest pokodlačenih sužanja vuče sao-
nice nekakve. Ožiljci su im po njuškama ispisani. Duboke, crne
i obolele brazde, kao da su uzajamnim tučama izazvane i nika-
da izvidane: uši, obrve, čak i usne su ponekima potrgane i u ti-
šini kasa njihovog landaraju preko čeljusti. Sužnji gledaju svet
mešavinom zlog i očajavajuće tužnog izraza očiju – očiju hlad-
nih, utonulih u glavu, krvavim odsjajem obogaćenih. Kuda pro-
đu, kandže njihovih predugih i jako ružnih šapa ostavljaju ispi-
se o noći neizmernog mraka i tuge nepremerive, suza neizbroji-
vih i poriva zverskog koji se ustaviti ne može. Šamani neki vele
da ovi to pokušavaju svoju priču da ispričaju, i da upozore – ali
ispisi nikada ne preteknu, no zavejanim završe odmah po pro-
lasku povorke. Ko ume da čita ispise u snegu, taj će pročitati –
spazi li ih uopšte.
Na saonicama tim bangavim, sužnji u krzno odeveni – a
priča se da su vučje kože već nosili na plećima kada su Vucima
18
u selo došli, budale – sedi još bangaviji jedan, ogroman i pre-

hranjen. Ne zna se da li je čovek puti javorove, ili beli medved.
Kada siđe, hramlje, a u šapi drži dugačak štap. U drugoj mu je
šapi naprtnjača jedna, i u nju stavlja najsočnije komade masti
ljudske i njihovog vrućeg mesa. Kažu da često plače, kada poku-
ša da dođe sebi – žaleći za onom noći kada je pleme svoje zver-
skom duhu prodao i podao, svoje najbliže rastrgnuo – žaleći ali
ne mogav› da se odupre porivu Zloduha kog je na plećima no-
sio... i žaleći, tada kao i sada, i kao što će zauvek žaliti, što ne
dade Duhu Čovekovom da sam razrešava svoje nedaće.
Ovu je priču mom čukundedi pričao moj kunđel, koji kaže
da je jedini iz tog plemena pretekao. Ali nije mogao, ili nije hteo,
da se seti gde se to selo nalazilo. Kazivaše mnogi „znalci“ posle
toga: kad kročiš na sleđen prolanak na kome se vidi da ništa nije
raslo, a koji je studeniji nego što bi smeo biti, da se unazad po-
vučeš – kao i kada spaziš otisak ljudske šake u snegu.
19
VESNA PETKOVIĆ PEŠIĆ
Rođena 27. 5. 1983, u Odžaku, Bosna i Hercegovina. Piše pesme

i priče. Mnoge od njih je objavljivala na sajtu Intelektualni otpad.
Osvojila je nekoliko nagrada na književnim konkursima za poezi-
ju i prozu. Trenutno se bavi novinarstvom, piše kolumne za por-
tale 016.rs i Jugmedia.
Živi u Vlasotincu.
IZMEĐU DVA TREPTAJA
Jesi li ikada primetila kako sneg noću svetluca? I kako su zimske

noći kristalne i jasne? Jesi li ikad posmatrala pse zgrčene na pra-
govima i u haustorima zgrada dok im bedra pomalo drhture kao
da ih potresa uragan iznutra? Jesi li ikada zaista osetila kako je
biti usamljen i hladan iznutra, dok tvoji unutrašnji zupci škripe
i cijuču, danima, mesecima, godinama nepodmazani blagotvor-
nim uljem? Usporavanje mehanizma i odumiranje, znaš li šta je
to? Crvenkasto smeđe fleke od rđe na površini i metalne nijanse
zelenkasto sive negde u dubini ... Eto šta ostaje na kraju od čove-
ka. Tamna mrlja u belini snega.
Zašto sad razmišljaš o tome, glupačo?
Zaista, zašto?
Nema odgovora.Samo huk vode u ušima remeti rastuću ti-
šinu iznutra.
Otkad je postala svesna sebe, znala je da je drugačija od
ostalih ljudi. U početku nije mogla baš tačno da utvrdi šta je to
razlikuje, ali je tu razliku vrlo jasno osećala, kao da je neki ne-
vidljivi zid odvaja od njih i svega za čim bi posegnula. Zato se još
kao dete počela povlačiti u sopstveni svet. Volela je da luta ret-
kim šumarcima pored reke, da se probija kroz žbunove i ispre-
23
Vesna Petković Pešić ◆ IZMEĐU DVA TREPTAJA
pletene puzavice, da se pentra po drveću i pravi venčiće od vr-

bovog pruća. Satima je sedela na debelim granama nadvijenim
nad rekom u nekom čudnom, zgrčenom položaju i posmatrala
mirnu vodu kako protiče. To joj je pružalo osećaj spokoja i izve-
sne pripadnosti.Jednom, dok je posmatrala svoj odraz u tom ze-
lenkastom ogledalu, učinilo joj se da joj se sopstveni lik rastače
pred očima. Protrljala ih je, ali već sledećeg trenutka ju je obu-
zeo zastrašujući osećaj gubitka ravnoteže i vrtoglavice. Jasno je
osetila da je pala, ali pad je bio nadrealan, kao u snu. Bez zvu-
ka i nezgrapnosti ljudskog tela u dodiru sa fluidom. Nije osećala
paniku. Glava joj je bila u vodi, ali nije osećala potrebu da izro-
ni i udahne vazduh. Širom otvorene oči jasno su videle. I dalje je
posmatrala svoje lice, ali odraz je sad bio negde gore, a ona dole.
Bio je izobličen i lelujav.
A onda se sve opet vratilo u početno stanje.
Opet je sedela na grani, reka je mirno proticala ispod nje.
Poznato lice ju je i dalje gledalo, razrogačenih očiju. Na glatkoj
površini formirao se mali krug, neka riba je zamahnula repom,
praćnula se, potom nestala u mutnim dubinama. Trebalo joj je
vremena i nekoliko ponovljenih, sličnih iskustava, da bi shva-
tila da je tog dana nekako uspela da napusti svoje telo i prese-
li se u riblje na nekoliko trenutaka. Ta spoznaja je nije uplašila.
Naprotiv, učinila joj se veoma zabavnom i intrigirala je njen ne-
smireni, radoznali duh.Ipak, ma koliko se napinjala nije mogla
u svakom trenutku da ispolji svoju novootkrivenu moć. Polako
je shvatala da joj je za to potrebno specifično stanje duha: spo-
koj i osećaj povezanosti i stapanja sa svetom, praćeno privreme-
nim isključenjem svesti. A to nije mogla kontrolisati. Stoga se
prepustila nevidljivoj sili i njenom vođstvu. Nasumice je upa-
24
dala u tela bića koja je sretala tokom svojih svakodnevnih ski-

tanja. U jednom trenutku je bila muva, parkirana na sopstvenoj
ruci. Osećala je miris i meku toplinu svoje kože pod nogama.
Radoznalo je posmatrala svoju ogromnu glavu kako se uspore-
no njiše prateći neki unutrašnji ritam i izgubljeni pogled u oči-
ma. Već sledećeg je bila mrav, zaustavljen u svom dnevnom po-
hodu njenim debelim, džombastim đonovima, ili pčela privuče-
na mirisom poljskog cveća u sopstvenoj kosi. Nekako joj je bo-
lje uspavalo sa insektima i povremeno sa ribama, nego sa doma-
ćim životinjama. Psi su bili bučni i nemirni, nekako previše bli-
zu ljudskih naselja da bi mogla da upadne u stanje transa.Mač-
ke se nisu dovoljno zadržavale u njenoj blizini. Jednom je ipak
uspela da zadrži jednu satima u krilu pokušavajući da iskoristi
njeno predenje kao pokretač, ali ništa se nije desilo. Možda zato
što je to previše želela.
Vremenom, kako je njena moć rasla, prelaz u drugo telo
više nije bio tako dramatičan poput prvog iskustva koje je nali-
kovalo padanju u vodu. Više je ličilo na menjanje kanala na tele-
vizoru. Slika se malo zatamni, a onda se pojavi druga. Doživela
je iskustvo ulaska u telo mnogih životinja, čak i onih sa kojima
joj prvobitno nije uspevalo. Posmatranje sveta iz toliko različitih
uglova uverilo ju je u relativnost svega što je znala o njemu. Neg-
de baš u to vreme, njena moć joj je donela i prvo traumatično
iskustvo. Dok je izgubljeno gazila preko neke vlažne trave, ne-
hotice je zgazila puža. Baš u tom trenutku, dok su njene ljudske
uši hvatale frekvenciju razaranja kućice i raspadanja njenih spi-
rala, njena svest se na trenutak preselila u umiruće biće koje je
gazila nogama. Užas tog trenutka nikad nije zaboravila. Uvek ju
je pratio, ali nekako podmuklo, ispotiha je podrivao njenu sre-
25
ću i radost življenja snagom proživljenog bola koji je sama na-

nela i osećajem krivice koja ne jenjava.
Nikada nije uspela da uđe u telo drugog čoveka. I kao sve
što zelimo, ali nam ne polazi za rukom da ostvarimo, to joj je
postala opsesija. Opsesija zbog koje se čak počela približavati
ljudima. Tim istim ljudima od kojih je ceo život bežala. Shvati-
la je da joj je uprkos prvobitnoj začuđenosti nad svime što joj se
dešava, najteže pojmiti svet baš iz te svoje primarne perspektive
- ljudske. A s ljudima nije bilo nimalo lako, ni kad je bila u pita-
nju komunikacija, ni kad je bio u pitanju pokušaj demonstraci-
je sopstvene sposobnosti. Suviše se bila udaljila od njih tokom
detinjstva, a tinejdžersko doba u kom se obrela imalo je mnogo
nedostataka. Ljudi je nisu poznavali i tretirali su je kao čudaki-
nju, a uprkos tome, ona je silno želela da vidi sebe njihovim oči-
ma. Ogledalo joj nije pružalo dovoljno verodostojan odraz, kao
ni oči životinja. Bilo je nekog prikrivenog mazohizma u toj že-
lji, nesvesnog srljanja u neizbežnu patnju.
Zašto ti svet tek sad deluje tako prisno i poznato, skoro kao
dom? Tek sad dok se iskra u tvojim očima gasi i znaš da ga gle-
daš poslednji put?I zašto ga tek sad vidiš tako jasno, neokalja-
nog patnjom? Jesi li ikada do sad osetila čarobnu lepotu bola
kome vidiš kraj? Kao kad popiješ lek protiv mučne glavobolje ...
Znaš da će sve uskoro doći na svoje mesto i tvoje biće će utonu-
ti u blaženi spokoj. Je li ti se ikad nešto što nikad pre nisi doži-
vela učinilo tako blisko, kao da si ga već stotinu puta proživela,
kao da je oduvek bilo skriveni deo tebe? Kao da je ceo tvoj ži-
vot bio usmeren baš na taj trenutak koji je oduvek bio tvoj jedi-
ni smisao i svrha?
26
Zašto me to sad pitaš, budalo? Šta imaš od toga, čak i da ti

odgovorim?
Ne znam.Možda ništa. Možda ... sve?
Ta zima je bila ledena i tmurna, ali nju to nije sprečilo da
luta utabanim stazama pored zamrznute reke. Vetar joj je sekao
kožu na licu i promrzle prste pretvarao u ledenice, ali ona kao
da nije osećala hladnoću. Razdirala ju je unutrašnja vatra, kom-
binacija jake prehlade i grozničavog stanja svesti. Opsedala ju je
uvek ista misao o prodiranju u telo drugog ljudskog bića. Zašto,
zašto nije mogla to da učini? A zašto je to bas toliko želela? Kosa
vlažna od znoja joj se pretvarala u led. Ljudi joj nisu dopušta-
li da im se približi. Kao da su osećali da želi da posedne njiho-
vu lobanju, gnječeći im um i saterujući ga u ušne kanale. Stresa-
li su se od instinktivnog straha gledajući je kako stoji na neko-
liko metara od njih, sa kosom koja leprša na vetru okićena sit-
nim ledenicama i očima u kojima bukti unutrašnji plamen. Po-
tom su bežali. Ako bi se krila negde u njihovoj blizini, osećali su
njeno prisustvo i okretali se s nelagodnošću, kao da očekuju na-
pad s leđa. Znala je da njena misijia daleko od ostvarenja. Ako
ga uopšte ikad dosegne.
Noć je bila kristalno jasna.Vazduh oštar poput sečiva. Reka
je divljački šumela, noseći sitne parčiće leda. Led se presija-
vao na mesečini. Zastala je očarana tim nestvarnim prizorom.
Odjednom, ugledala je siluetu na nekoliko metara od sebe. Nije
je to previše iznenadilo, iako je bilo čudno videti čoveka po-
red reke ovako kasno, još u novogodišnjoj noći. Osetila je že-
lju da ode, ali stopala kao da su joj se ukopala u tu smrznutu
zemlju prevučenu tankim slojem snega. Nije skidala pogled sa
27
senke koja je lelujala. Osetila je kako svet oko nje počinje tako-
đe da leluja, kao da gubi dimenziju stvarnosti, kao da će svakog
časa pasti u nesvest. Ipak, ostala je na nogama. Senka se približi-
la. Ne, to nije bila iluzija.Senka je postajala sve veća, njeni obri-
si sve jasniji. Kad je zastala na svega metar od nje, shvatila je da
je to čovek. Nikakvo nadrealno biće, već čovek, poput nje. Do-
duše, bio je ipak nešto veći i snažniji. Imao je krupne šake i lice
jednako grozničavo kao njeno. Nikad nije stajala tako blizu ne-
kog ljudskog bića. Skoro je mogla da oseti njegov dah na svo-
me licu. Njegovo fizičko prisustvo ju je omamljivalo. Šta će sada
biti? Hoće li uspeti da prodre u njega? Nije delovalo moguće ...
Misli su u njenoj glavi su letele i udarale u zidove lobanje kao
uplašene muve.Mora se smiriti. Mora da uspe ovog puta. Mora.
Ali nije imala vremena za smiraj. U trenutku, neznanac
je pregazio kratki komad ledenog tla koji ih je delio. Njegove ve-
like šake savile su se oko njenog vrata. Nije odmah shvatila. Prsti
su se usecali u njenu bledunjavu kožu koja je svetlucala na mese-
čini. Baš poput snega pod njenim nogama. Dah je zastao u grlu,
a oči je ispunio užas. No, to beše samo kratak trenutak panike.
Osetila je kako je iznenada preuzima čudesan osećaj prihvata-
nja i očaravajućeg spokoja. Život je čileo iz nje, a ona se skoro
radovala. Možda je ovo samo kraj patnje? Možda umreti znači
doseći neki viši nivo postojanja, novi početak, prelazak u neki
bolji oblik? Iskupljenje? Pomislila je na puža kog je nekoć nepa-
žnjom ubila. I kao tada njegova, sada se njena ljuštura raspada-
la, oslobađajući duh nametnutih okova. Možda je to što je uči-
nila bilo dobro za njega? Gde li je sad? Kojim spiralnim galaksi-
jama je zamenio zavijutke svog uništenog doma?
28
Onda se slika zatamnila. Kad se opet osvetlila, pred njom

više nije bilo unezvereno lice muškarca. Jasno je videla lice mla-
de žene. Skoro devojčice. Lice je bilo bledo, obrazi naduveni,
oči izbuljene. Vlasi kose poput ledenih zmija, drhtale su svu-
da oko te sablasne maske. Njene ruke više nisu beživotno visile
pored tela. Bile su sklopljene oko tog mršavog vrata. Talas sko-
ro pobedničke euforije ju je obuzeo. Uspela je. Konačno je uspe-
la. Ušla je u telo drugog čoveka. Gledala je sebe pravo u oči. Oči
koje odumiru. U trenutku, njeno uzbuđenje je splasnulo. Stisak
velikih ruku nije popuštao ma koliko ona instinktivno napinja-
la um. Kao da je paralizovana. Bila je zarobljena je u tom telu.
Ubijala je samu sebe, a mogla je samo da gleda. Da gleda kako i
poslednji tračak mesečevog odraza napušta njene zenice. U tom
trenutku je shvatila da joj nije nimalo teško da izgubi sebe. Ne.
Bilo je suviše olakšanja u svesti o tome. Suviše lagodnosti koja
proćišćava. U magnovenju je razaznala skrivenu misao. Odgo-
vor na pitanje koje ju je progonilo kroz sve te izgubljene godine.
Ne, ona nije želela da vidi sebe tuđim očima. Negde dublje poči-
vala je druga želja, netaknuta i prekrivena paperjastim snegom.
Želela je da uđe u telo drugog čoveka ne bi li postala on. Ne bi
li postala neko drugi. Toliko je mrzela sebe. Oči joj se napuniše
suzama. Dok su klizile niz obraze pretvorile su se u led. Odjed-
nom, negde u daljini, iza svoje glave, ugledala je raznobojna sve-
tla kako hrle ka nebu i rasprskavaju se. Baš kao što se njen ži-
vot raspskavao u hiljade delića besmisla. Blaženog, blaženog be-
smisla. Eto, još jedna godina je počela, možda najlepša do sada.
Možda najlepša do sada.
Svet joj se slio u malu crnu tačku, potom je sve potonulo
u mrak.
29
Šta misliš, koliko li će života proći između dva treptaja ovog

mog umornog oka dok sasvim ne prestanem da trepćem?
Ne znam. Zaista ne znam …
Pitaš li se ponekad, nije li naš život upravo to, mali trenutak
nalik večnosti zguran između dva umiranja? Skoro ništa. Ništa.
Ne znam. Možda. Ali to i nije tako malo, zar ne? I kosmos je
nastao u jednom napetom trenutku. Bar su mene tako učili.
Takođe su te učili da postoji Bog i da je beskonačan. Ali zar
nije beskonačnost isto što i ništa? Mislim, ko može da tvrdi da je
beskonačno u stvari beskonačno nešto? Možda je beskonačno, za-
pravo, beskonačno ništa? Možemo doveka da nagađamo.
Da. Spavaj.
30
ZORAN PETROVIĆ
Rođen 1968. godine u Beogradu. Bavi se muzikom kao vokalni

solista, kompjuterskom animacijom i advertajzingom, massive
multiplayer online igrama, a po zanimanju je inženjer politeh-
ničke akademije i master psiholog.
Na književnoj sceni se pojavljuje 2009. sa svojom prvom
zbirkom ljubavne poezije, a zatim i drugom, 2010. godine. Nje-
gov prvi roman, “Bulevar greha”, izašao je iz štampe 2016.godi-
ne. U januaru 2017. izlazi njegov drugi roman “Praznik Zveri
– Žeteoci” kojim započinje multižanrovski serijal pod imenom
“Praznik zveri”. Druga knjiga serijala, “Praznik zveri – Grehovi
alijanse”, izašla je u junu 2017, a očekuju se i nastavci, od kojih
prvi sledeći nosi podnaslov “Nezvani gost”. Tokom 2017. objav-
ljene su njegove priče “Četereška šuma” i “Šinjel” u zbirkama,
“Čuvari zlatnog runa” i “U vrzinom kolu”, kao i priča “Hranili-
ca” u izdanju Marsonica na temu - fantastika neengleskog go-
vornog područja.
PORODICA PRE SVEGA
„Neću, neću i neću!“ Devojčica je utrčala u sobu i bacila se na

krevet. Lice oivičeno crnom paž frizurom zaronila je ujastuk i
neutešno zaplakala. Na vratima iza nje pojavila se dobrodržeća
žena u godinama.
„Hajde, Vendi, dušo. Nije lepo kršiti tradiciju.“
„Koliko puta treba da ti kažem, bako. Mama i tata su me
poslali kod tebe za novogodišnje veče, ali mene običaji više ne
zanimaju. Svi će biti na dočeku u Čudnoj šumi. Svi! A ti hoćeš
da ostanem da večeram sa tobom.“
„Jeste baš svi ... Ona fufica Milica Konstantinović, za nju
sam vala sigurna. Jadan onaj njen otac, komšija Vjekoslav. Bolje
bi ti bilo da se kloniš njene sorte, dete. I kakav je to naziv Čudna
šuma, molim te lepo? Zvuči kao neki opasan brlog.“
„To je klub, bako, klub gde se izlazi. Ne želim da mi više svi
određuju šta smem, a šta ne smem.“ Na tren je pridigla glavu i
napravila grimasu oponašajući roditelje i baku. „Vendi, poštuj
običaje. Vendi, drži se porodice. Vendi, ovo, Vendi, ono. Neću
više i tačka! Imam punih šesnaest godina.“
„Ma šta mi napriča?“ podbočila se baka. „Celih šesnaest!
E, dete moje, da si ti meni živa i zdrava. Već za koju godinu se-
33
Zoran Petrović ◆ PORODICA PRE SVEGA
tićeš se ovih reči i tada ćemo se zajedno smejati tvojoj nepromi-

šljenosti, a sada ...“ Baka je obrisala ruke o kecelju, sela na kre-
vet pored unuke i pomilovala je po crnim čupercima. „Sada me
slušaj. Pustiću te večeras u taj tvoj klub ako obećaš da ćeš mi i
ove Nove godine pomoći oko zimnice. I da se vratiš odmah po-
sle ponoći, čekaću te da jedemo zajedno.“
„Ti i tvoja zimnica“, promrmljala je Vendi, još jače priti-
skajući lice u jastuk. „Ko šta radi, ti cele godine spremaš zimni-
cu. Muka mi je više i od ove kuće, i od tebe, i od ovog života!“
„Ista si kao tvoj otac, nezahvalnik.“ Baka se zajapurila, usta-
la i krenula da hoda po sobi šireći ruke. „Nikada nije pokazao
dužno poštovanje što smo ga tvoja majka i ja prihvatile u ovu
porodicu kao najrođenijeg ...“
„Porodica je uvek tu za tebe i najvažnija je od svega“, pre-
kinula ju je Vendi, opet oponašajući, „a ako je u pitanju muž ...“
Baka se ukopala u mestu i kiselo nasmešila. „Vidi ti nju, to
li je znači. E pa, dušo moja, rano se ti spremaš za udaju. Nisi se
valjda zaljubila?“
„Eh, zaljubila“, pocrvenela je Vendi i spustila pogled. „Pa
on i ne zna da postojim. Čak i ako me je primetio, sigurno mi-
sli da nisam lepa.“
„E, sada već pričaš gluposti, dete.“ Prišla je i podigla joj bra-
du, brižno gledajući kako su unukine suzice iz oba oka počele
da se utrkuju niz obraze. „Pazi ovako ... Kada ga sretneš, ne po-
klanjaj mu previše pažnje. Nikada mu ne pokazuj da ti je stalo
jer će to uvek iskoristiti. Dok misle da si im nedostižna, muš-
karci će praviti budale od sebe pokušavajući da ti podiđu i da ti
34
ugode, a kada dobiju ono što im je na umu, okrenuće se i više te

neće pogledati. Pogan je to soj.“
„Ali šta ako je i meni to isto na umu?“
„Iskrenost je, dušo, pogrešna taktika, ako želiš da te pu-
stim na doček.“
„Ali ... doći ću na vreme i učiniću sve što želiš“. Kapi tuge
zapretiše da ponovo nakvase obraze devojke, ali je baka umiri
nežnim dodirom.
„Hajde, hajde ... idi. Samo pamet u glavu I ... ma šta ti ja pri-
čam. Kad dođe vreme znaćeš šta ti je činiti“, rekla je, značajno
pogledavši unuku. „Javili su da će neko nevreme. Obuci đubre-
tarac što sam ti sašila. Onaj crveni sa kapuljačom.“
Snažni bas ozvučenja Čudne šume poigravao se nervnim

završecima posetilaca, dajući bogatu podlogu euforičnoj sinap-
si stare i nove godine. Moždano ulje koje je lučio superego i nji-
me oblagao društveno prihvatljivo ponašanje, mešalo se sa ra-
zličitim vrstama pića, te su moralne kočnice većine prisutnih
sve više popuštale. Nepogrešivi recept za blud, mladost uronje-
na u alkohol, novogodišnje večeri uzimao je maha više nego bilo
koje druge.
Iznad ustalasane mase, na drugom nivou kluba, u svojoj
VIP loži sedeo je Vuk, dvadesetpetogodišnji lomilac ženskih
srca. Kao i svaki iskusni igrač zračio je samopouzdanjem i tek
ovlaš, sa visine, okolinu udostojavao pogleda. S vremena na vre-
me, neke od odvažnijih devojaka kojima nije bilo dovoljno da
35
se u masi napućenih usana i prekomerno obnaženih silikona ti-

skaju ispod njegovog separea, prilazile su bliže. Uprkos budnom
oku VIP obezbeđenja, selfijima su pokušavale da ugrabe makar
obrise poznatog zavodnika.
Bilo koje druge noći, tolika pažnja bi mu itekako impono-
vala, ali te večeri, iz nekog nepoznatog razloga, veoma ga je sma-
rala. Kada je već pomislio da predloži ortacima sa kojima je do-
šao da promene lokal, kroz Čudnu šumu prošetala je ona. Du-
gonoga klinka tamnoputog lica čarobnih crta. Dok je u pratnji
drugarica koračala ka šanku, fiksirala ga je preko podijuma za
igru, a onda, suprotno njegovim očekivanjima, sela je na barsku
stolicu i okrenula mu leđa. Da li zbog sujete ili zbog toga što mu
se veoma dopala, srce mu iznenada preskoči i rastera leptiriće
širom stomaka.
„Nemoj ...” čuo je ortaka Medu koji se nagnuo ka njemu.
„Šta, brate?” Široko se iskezio.
„Znaš ti šta, pedofilu ... mani se!”
„Ko im kriv što puštaju dete kod Vuka u šumu! Pa je l’ tako,
brate? Ako je dovoljno velika da dođe ovde ... šta da ti kažem ...
A, sine, kakve su im ribice izbrijane, pa kad je dodirneš a ono
k’o teleća njuškica, vlažna ...”
„Ti si, brate, bolesnik. Vidi šta ti se sve nudi, a ti baš na de-
rište. Nemoj ... znam malu, znam joj familiju.Problem ćeš da na-
praviš.”
„Neki opasni, a?”
36
„Ma, ne znam da l’ su opasni, al’ su čudaci. Ćale joj naš, a

keva joj Indijanka.”
„Jeeeste, brate, eskimka!“
„Indijanka, kad ti kažem. Cela porodica se doselila pre dve
godine iz Amerike. Baba joj puna k’o brod. Kupila sebi kuću u
Vranjskoj, iza Lipovog lada.“
„Medo, brate, znaš koliko sam se tripovao dok nisam
kresn’o crnkinju. E, pa sada, ako si rešio da me odvratiš od male
nije trebalo to da mi kažeš. Crveno još nisam probao!“
„Ma, idi bre u pičku materinu, tebe čovek ne može da ura-
zumi, pa...“
Muzika je ponovo zatreštala i dok je Meda pokušavao da je
nadglasa, Vuk je već davao uputstva VIP obezbeđenju i poka-
zivao na devojku za šankom. Gledao je ćelavog rmpaliju kako
prilazi i započinje razgovor. Nakon nekoliko trenutaka od nje-
ga je dobio samo odmahivanje glavom. Dugonoga crnka nije se
ni okrenula.
Tresak razbijene čaše o zid separea zaglušila je muzika.
„‘bem ti budalu“, lupio se po čelu Meda, pogledom ispra-
ćajući Vuka koji se malim kružnim stepenicama već spuštao ka
prizemlju.
Možda sam preterala, premišljala se Vendi dok su je druga-

rice posmatale u neverici i došaptavale se. Sigurno sad misle da
37
nisam normalna.Uostalom, šta zna baka, to je tako bilo u njeno

vreme. Trebalo je da prihvatim piće ... Jao, evo ga ...
Vuk joj je prilazio skrivajući bes iza izveštačenog keza i jed-
ne skoro neprimetno podignute obrve. Vendine drugarice je br-
že-bolje okružiše, laktajući jedna drugu. Zatezale su suknje, istu-
rale grudi, a Vendi je samo htela da propadne u zemlju.
„Dobro veče, dame. Ja sam Vuk“. Blago se naklonio, a onda
nonšalantno provukao između njih. Stao je pored Vendi koja je
još uvek sedela na barskoj stolici i pružio joj ruku, još više šireći
osmeh i podižući obrvu. „Da li biste bile ljubazne da me ostavi-
te nasamo sa vašom drugaricom?“
„Vendi ...” odgovorila je prihvatajući ispruženu ruku. Izgle-
dalo je kao da je bakin crveni đubretarac, koji još uvek nije ski-
nula, sa kragne razlio boju na njene obraze.
„Drago mi je, Vendi. Tebi je hladno?“
„Meni je uvek hladno i često sam gladna ... i plašim se pti-
ca ...“
Šta to pričaš, jebote! vrištala je u sebi.
„Ni ja nisam lud za pticama“, spremno je odgovorio Vuk
kao da mu je rekla najnormalniju stvar na svetu. „Što se gladi
tiče, to možemo rešiti kasnije, ali žedna očigledno nisi?“
„Izvini što sam odbila piće. Moji su me učili da budem oba-
zriva sa strancima.“
„To i jeste ideja, da se upoznamo i više ne budemo stranci.
A koliko imaš godina?“
38
„Devetnaest“, slagala je ne trepnuvši.

„Mhm ... A reci mi iskreno, je l’ ti se možda ne sviđam, pa
si me zato odbila?“
„Ti? Pa ... savršen si.“
Glupačo jedna, hoćeš sve da upropastiš!
Grdila je samu sebe iako je znala da u ovoj kombinaciji ni-
šta ne može da pokvari. Najlepši i najzgodniji tip iz kraja ned-
vosmisleno joj se nudio i na njoj je bilo da ga odbije ili prihva-
ti. Odluka je bila samo njena i zbog toga se osećala tako moć-
no da su bakina uputstva za nabavku i upotrebu muškaraca sve
više bledela. Razum i mudri saveti gubili su borbu sa ustrepta-
lom mladošću i snovima čije je ispunjenje bilo na dohvat ruke.
Sa nešto manje od decenije iskustva i prirodnim talentom
alfa mužjaka za osvajanje žena, Vuk je jasno video da tas Vendi-
ne moralne vage sve više naginje ka njemu. Bilo je potrebno još
tako malo, ali u tom prelomnom trenutku nije smeo da rizikuje
sa naglim fizičkim kontaktom. To se moralo desiti spontano ili
sa otvorenom, direktnom najavom.
„Hoćeš da igramo?“ Pokazao je na podijum.
„Ne.“ Ustala je sa stolice i primakla mu se na blizinu uzda-
ha. „Prvo hoću ono piće“, nastavila je uz osmeh skidajući crve-
ni đubretarac. „Ako ponuda još uvek važi?”
U stomaku kao da mu je provrilo i zamalo nije rekao na-
glas, mala je gotova. Prihvatio joj je garderobu i bacio šankeru
u naručje.
„Da li si nekada probala Džek Denijels?“
39
Okrenuo se ka njoj, ali više nije bila tu. U pripijenoj krat-

koj crnoj majici koja joj je otkrivala stomak i na kukove spušte-
nim bledim farmerkama, Vendi je bila na podijumu i uveliko
igrala sama sa sobom. Tada je shvatio da nije jedini muškarac
koji je opčinjen njenom pojavom. Njihala se u ritmu, čarobno,
savršeno, i sam vazduh oko nje kao da je podrhtavao nesputa-
nom energijom feromona.
„Dva dupla Džeka“, dobacio je šankeru, pa kroz visoki luč-
ni prozor pogledao u pun mesec. Osmehnuo mu se kao starom
znancu i nazdravio pićem koje je upravo stiglo pomislivši: Biće
ovo sasvim poseban doček.
Bio je u pravu. Doček je zaista bio poseban, sve dok Vendi

nije uspela da se na tren otrgne od opojne mešavine hormona
i Džeka Denijelsa. U Vukovom naručju stara godina se istopila
brže od kocki leda u vrelini Čudne šume, i već neko vreme bili
su u novoj koja je obećavala mnogo prekora i zabrana.
„Gde mi je đubretarac?“ poskočila je sa sedišta separea.
„U šanku, pusti sad to ... dođi“. Uhvatio ju je za unutrašnju
stranu butine i nežno povlačio ka sebi.
„Tamo mi je mobilni, bre. Koliko je sati?“
„Veče tek što je počelo, pile. Evo, prošlo dva.“
„Au, jebote, ubiće me baka! Trebalo je da se vratim kod nje
odmah posle ponoći.“
40
„Ponoći?“ Zacerekao se podozrivo je odmerivši. „Šta si ti,

jebena Pepeljuga?“
„Ne, Vuče“, povikala je. „Nisam ni Pepeljuga, niti ću biti
ono prvo što si rekao kad si tako prost!“
Progurala se pored VIP obezbeđenja, spustila stepenica-
ma i prevalila preko šanka zgrabivši đubretarac. Ekran mobil-
nog obasjao joj je usplahireno lice.Baka - 14 propuštenih poziva
od 12 do 1. Istrčala je iz Čudne šume u nadi da je Vuk neće su-
stići.Nije bilo vremena za objašnjavanje.
„Opa, Vuk noćas nije odradio ovčicu?“ kezila se bezvrata
glava klupskog izbacivača.
„Majmune“, munula ga je laktom i potrčala niz Bulevar
kada se na izlazu pojavio Vuk.
„Vendi, čekaj!“
„Nosi se!“Potrčala je još brže.
„E jebem ti ... nećeš mi se tek tako izmigoljiti“, promrmlja
Vuk sebi u bradu i krenu nazad po jaknu, kada ga izbacivač
uhvati za mišicu.
„Pamet u glavu, momak, nemoj da napraviš problem. Bo-
lje bi ti bilo da pustiš devojku i završiš piće, a sutra lepo da po-
kusaš šta si noćas zasr’o.“
„Nisam ništa ...“ poče Vuk da objašnjava, ali ga grmalj pre-
kinu.
41
„Onoliki ljudi nestadoše za poslednje dve godine, samo da

se panduri opet ne razmile po komšiluku. Znaš“, dahtao mu je
u lice, „nije to dobro za posao.“
Bakina kuća nije bila daleko, ali od trenutka kada je sa zve-

zdaste novogodišnje rasvete u najdužoj ulici Beograda Vendi
skrenula u sporedne, kao da joj je sa vrhova prstiju i lica prvoja-
nuarska hladnoća stigla do same duše. Razuzdala joj je maštu i
od viskija isušene moždane stanice krenuše da joj se poigravaju
svešću. Svaki korak napred, činio joj se kao dva unazad. Trzala
se na svaki šum, a od senki parkiranih automobila pričinjavale
su joj se utvare iz bakinih priča.
Porodica je uvek tu za tebe i najvažnija je od svega, hrabrila
se šapatom ponavljajući reči kao mantru.
Već je mogla da vidi dobro poznatu metalnu ogradu baki-
ne kuće, kada joj se učini da u daljini čuje potmulo zavijanje. U
taj čas munja elektronskom oštricom preseče noć napola i po-
red kapije se ukaza visoka pogurena prilika.
„Bako“, pokušala je da vikne, ali joj glas ne htede iz grla.
„Vendi, stigla si ...“ procedio je kroz zube Vuk.
„Šta ti radiš ovde?“
„Malo zahvalnosti nije na odmet, pile. Nisam znao kojim
si putem krenula, pa sam došao taksijem. Želeo sam da se uve-
rim da si bezbedna, a i ostavili smo jedan poslić nesvršen, da se
tako izrazim“. Nasmejao se i uhvatio je za ruku.
42
„Otkud znaš gde je kuća moje bake?“ Trgnula je ruku iz

njegove.
„Rekao mi ortak. Poznaje tvoju porodicu.“
„Porodica je uvek tu za tebe i najvažnija je od svega“, rekla
je odsutno zureći kroz njega.
„Jeste, pile. I ja sam tu za tebe, dođi.“ Privukao ju je sebi i
trgnuo joj gornje dugme na farmerkama.
„Pusti me!“ Pokušala je da ga odgurne, ali se prislonio na
nju svom težinom.
„Hajde, pile. Pa nismo deca ...“ Vuk je zaronio glavu izme-
đu njene kose i crvenog đubretarca i halapljivo palacao jezikom
po vratu.
„Ti nisi, ali ja jesam, skote. Ako ti ortak zna moju porodicu,
onda znaš i da nemam devetnaest godina, već šesnaest.“ Nokti-
ma ga je zagrebala po stražnjem delu vrata, ali to ga nije odvra-
tilo. Noge su joj bile tesno priljubljene uz ogradu njegovim no-
gama, pa nije uspevala ni da ga šutne.
„Šesnaest godina, devetnaest, četrdeset, ne pravim ja pita-
nje, pile.“
Više se nije pomerala. Pustila ga je da radi šta mu je volja i
šapatom, kao u transu ponavljala: „Porodica je uvek tu za tebe i
najvažnija je od svega. Porodica je uvek tu za tebe i najvažnija je
od svega ... a ako je u pitanju muž ...“
„Prestani više to da ponavljaš, koji ti je?“ odmakao se na
tren, ali je ona i dalje zurila u jednu tačku izgovarajući svoju
mantru.
43
„Hoćeš da mi budeš muž?“ upitala ga je iznenada.

„Ti si potpuno luda, jebote.“
„Dobro onda ... tvoj izbor.“ Uhvatila ga je za ruku i pove-
la kroz kapiju.
„Šta radiš to?“ pitao je, ali se nije zaustavio.
„Baka je lepo govorila da ste pogan soj. Došao si zbog kres
varijante i ja ću ti ispuniti želju, ali ne želim više nikada da te
vidim.“
„To mi sasvim odgovara“. Nacerio se, pa dodao, „A baka?“
„Skoro tri je i ona odavno spava. Samo budi tih, hajde.“
Ušunjali su se u bajkoviti entertijer bakine kuće. Prigušeno

osvetljenje zidnih lampi, ovlaš je milovalo dugački sto sa snež-
nobelim stoljnjakom na kome su se presijavala dva pribora za
ručavanje. Drvena stolica za ljuljanje sa visokim naslonom i igla-
ma za pletenje ostavljenim na sedalu, stajala je pored uzidanog
kamina u kome je još tinjala vatrica. Sve to na Vuka nije ostavi-
lo poseban utisak; štaviše, takva idilična atmosfera izazivala mu
je blagu mučninu, ali ono što je video u drugom delu sobe nije
ga ostavilo ravnodušnim. Preko puta stola i kamina nalazila se
ugaona drvena polica sa žestokim pićima kakva je retko imao
prilike da proba. Desetinama godina stari viskiji, burboni, ko-
njaci ... gotovo da mu je pošla voda na usta i on prigušeno zvi-
znu u znak odobravanja.
“To mi reci!“
44
“Ššš, probudićeš baku”, stavila je Vendi prst ispred usta.

“Posluži se, ja idem do kupatila. Meni nemoj ništa da sipaš, do-
sta mi je za večeras.” Skinula je crveni đubretarac i izašla.
Izabrao je Džek Denijels, zlatnu dvadesetsedmicu, uzeo
čašu i zavalio se u jednu od dve fotelje uz policu sa pićima. Uži-
vao je u vatrenom milovanju prodimljene arome majstora svog
zanata iz Tenesija, zatvorio oči i prepustio se erotskim maštari-
jama, prizivajući u sećanju njihanje Vendinog golog stomaka i
kukova na podijumu Čudne šume.
Završavao je treće piće, mislima i dalje u omiljenom klu-
bu, kada mu se učinilo da čuje glasove. Nisu to bili zvuci razgo-
vora već kao da neko recituje. Tada je shvatio da je prošlo pre-
više vremena otkako je Vendi otišla u kupatilo. Jebem ti, probu-
dila se baba ...
„Vendi”, oglasio se šapatom.
Glasovi koje mu se činilo da čuje namah su utihnuli.
„Vendi”, ponovio je malo glasnije.
Tajac.
Ustao je i otišao do kupatila u hodniku, upalio svetlo i la-
gano otvorio vrata. Bilo je prazno.
„Vuče, dođi ...“ trgao ga je njen glas iz susedne sobe.
Ušao je u mrkli mrak gotovo ne dišući. Uhvatio se za dže-
pove, ali se u isti mah setio da je mobilni i upaljač ostavio na po-
lici sa pićem. Pokušao je da napipa prekidač sa leve i desne stra-
ne vrata, ali ga nije našao. U međuvremenu, kišni oblaci su sa-
svim prekrili pun mesec, pa je na zidu preko puta nazreo samo
45
obrise prozora. Dvorište sa te strane nije imalo osvetljenja, te

mu je preostalo samo da bulji u crnilo priželjkujući da treptaji
lampi u prostoriji iza njegovih leđa nisu tako stidljivi. Korak, pa
još jedan, ispruženih ruku se primicao naslućujući gde bi mo-
gao da bude krevet. Kada su oči već počele da mu se privikavaju
na tamu, iznenadna grmljavina zakotrlja se po nebeskom svo-
du iznad bakine kuće i ono malo svetla iz dnevnog boravka naj-
pre kratko zatreperi, a onda sasvim uminu.
„E do mojega ...“, izgovorio je kada ga njene ruke povuko-
še napred.
Izgubio je ravnotežu i zabio lice u mekane jastuke i poste-
ljinu. Opsovao je, a na to kao odgovor dobio prigušen kikot.
Shvatio je koliko je popio tek kada se okrenuo na leđa. Svest mu
je naskočila na crni ringišpil koji je kružio sve brže. Otkopča-
la mu je kaiš, a odmah zatim i dugmiće na šlicu farmerki, i nje-
govo narastajuće samopouzdanje ubrzo se našlo među njenim
usnama. Ispustio je grleni uzdah, milujući je po kosi, a ona to
pozdravila glasnim ječanjem. Sada sasvim spreman i željan da
je uzme, pokušao je da je dohvati i privuče sebi, ali mu je gru-
bo odgurnula obe ruke. Usne su joj bile kao kapci ostrige, čvr-
sto priljubljene uz kamen, koja svojim sokovima obliva modri
biser. Talasi prijatne jeze rastrčaše mu se niz kičmu šireći topli-
nu ka malom stomaku. Otvorio je oči i pred sobom i dalje video
samo nejasne obrise. Ona se tada odmaknu i još jednom zaki-
kota dodirujući mu lice.
„Kako su ti velika usta, Vuče ...“
„Da te bolje ljubim“, odgovorio je kao hipnotisan.
46
„Kako su ti velike ruke, Vuče ...“

„Da te bolje milujem ...“
„Kako ti je veliki ...“
U taj čas nebo nad bakinim dvorištem pocepala je munja i
kroz prozor, desno od njega, osrebrila celu spavaću sobu. Nado-
lazeći talasi vrhunca zamreše, odbijeni od obale užasa koji mu
se ukazao. Na levom zidu video je svoju senku u ležećem polo-
žaju, drugu nadvijenu nad njega i treću koja je stajala pored kre-
veta. Još jedan srebrni blesak produženog trajanja i prizor ga je
sasvim paralisao. Vendi je stajala nepomično, lica orošenog su-
zama, a nad njegovim međunožjem balavim ustima cerekala mu
se njena baka. Još jednom, sobu je progutao mrak.
„Drago mi je da ti se dopala bakina polica sa pićem“, čuo
je Vendi kako govori kroz jecaje. „Mogao si da mi budeš muž, a
ovako ... bila si u pravu, bako, svi su oni isti.“
Zaustio je nešto da kaže u svoju odbranu, ali glasne žice
odbiše da zavibriraju. Iako su mu sva čula radila besprekorno
nije mogao da izusti ni reč, niti je mogao da mrdne. Nečim su
me drogirale, ludače ... U taj čas, instalacije su zazujale, struja se
vratila u bakin dom i slabašno svetlo iz dnevne sobe utrčalo je u
spavaću. Vendi i baka počele su da se transformišu, a recitova-
nje koje mu se ranije te večeri učinilo da čuje, sada se u dvogla-
su odvijalo pred njim.
Krvave mu laži i turobni dani
gnev zverinja sada ga je stig’o
kostima i mesom utrobu nastani
47
prljavu mu dušu iščupaj, Vendigo.

Koža dve Vendigo ženke zatezala se kao da će se rascepiti.
Ispod nje nazirale su se kosti. Oči su im se sasvim povukle u du-
plje, a na njihovim mestima zjapile su crne rupe. Dugački šilja-
ti zubi, sa kojih je kapljala gusta pljuvačka, približavali su se Vu-
kovom licu i pre nego što će, bespomoćan, tela obamrlog od ba-
kinog pića, osetiti kako ga ujedaju i žvaću, čuo je još samo izo-
bličen duboki glas.
„Hvala ti što si i ove Nove godine mislila na porodicu, Ven-
di. Ostavićemo nešto mami i tati, a za zimnicu ćemo se već sna-
ći. Hajde da večeramo!“
48
ALMA ZORNIĆ
Rođena 1975. godine u Zvorniku, živi i radi u Sarajevu.

Do sada objavljeni, pohvaljeni i nagrađivani radovi:
Stari mlin – časopis Sarajevske sveske br. 49/50 (2016), Sa-
rajevke vrane – zbirka Grad ukletih, (2016), Ašik – Mrguda
(2016), Aferim – zbirka Djed Bajro (2016), Različak & Balkon-
ska ljubav – elektronski zbornik Otvorena knjiga ljubavi (2016),
Mušmula – Zlatno pero (2016), Iblis Azazilaj – Argus Books &
Magazines br. 16, sa temom Multiverzum (2017), Sanjam – zbir-
ka Poslednji cvetovi zla (2017), Duša sa usana – zbirka Paralel-
ni svetovi (2017), Šeftelija – konkurs Musa Ćazim Ćatić (2017),
Avetinja & Dubok je predubok tvoj san, al još dublja je java –
Argus Books & Magazines br. 17, sa temom Vašerske, festivalske
i karnevalske fantastične priče (2017), Pepeljavi – zbornik pri-
ča, Najkraće priče 2016 (2017), Konjo – zbirka Let tuđim krili-
ma, najljepše priče za djecu i omladinu sa konkursa planjaxovo
pero 2016 (2017), Blago – Knez Vladimir, zbirka kratkih priča
sa konkursa Refesticon (2017), Prokletstvo Oštrinja –Zatvore-
na knjiga kriminala, zbornik krimi priča (2017) . Sevda – kon-
kurs za zbornik radova „Glasovi MElpomene“ posvećen jubile-
ju - 155 godina od rođenja Jelene J. Dimitrijević (2017), Sarajev-
ska – konkurs časopisa „Avlija“ (2017)
SJENE
Na tri sata hoda od razrušenog turskoga groblja, farovi automo-

bila obasjaše zaseok Luke, a potom i Tihe Kukice. Poslije njih na
red su došli raštrkani Šiljci pa brdoviti Stršljen. Posljednji dio
koji mora preći nestrpljivi vozač krivudao je kroz crnu šumu i
vodio do osamljenih Rašlji.
A u Rašljama ...
Pjegava devojčica oštrila je svoje duge noževe, a mršavi dje-
čak se ogrtao ratničkim plaštom.
Večeras, tko će biti njihov gost?
Zalutali kamperi ili gljivari ranoranioci? Pijani školarci ili
odbjegli ljubavnici? Bešćutni lopovi ili vješte lovokradice? U
noći poput ove, dobrodošli su svi oni koji dišu, hode, pužu, mile,
gmižu i za sobom ostavljaju duge i mračne sjene.
Ćelave gume nemilosrdno zagrebaše po smrznutoj zemlji,
ostavljajući duboki trag. Zemlja strese snijeg sa sebe, napući is-
pucale usne, i iz svoga hladnoga grla na površinu ispljunu dva
srebrena novčića. Mjesec ih pažljivo podiže promrzlim prstima,
zavjernički joj namignu i vinu se visoko iznad planine Majevi-
ce. Ranjen, gladan i ljut, sruči se nad napušteno selo i lovcima
dade tajni znak.
51
Alma Zornić ◆ SJENE
Stigli su!
Uklete sjene iz proklete kuće ritualno zaplesaše po memlji-
vim zidovima skučenog sobička.Zarobljene vremenom, uhvaće-
ne dugim bosanskim zimama, dozivale su u svojim molitvama
i molile samo za jedno.Crnu, najcrnju tamu.
Samo jedna od njih, stajala je na sredini sobe i svojim sivi-
lom prekrivala naslon drvene stolice, drhteći od straha.
Šuš, konju, šuš! Ne zvjeraj okolo ko budala i ne traži belaja!
Ne bulji u njih! Pomisli uplašena sjena i istog trena pogleda.
Vrata uklete kuće se širom otvoriše.
Dva debela leptira zatreperiše dlakavim krilima.
Cvrčak zacvrča.
Lov može započeti.
Crvljive grede otužno su škripale pod Šabanovim nezgra-

pnim tijelom. Koliko god se on trudio i pokušavao biti što tiši,
to mu nikako nije polazilo za rukom. Činilo mu se, da ga je sta-
ra, oronula kuća upozoravala da bježi, i to što prije ali i što dalje
od nje i od ovog pustoga sela. Čak mu je i njegov policijski in-
stinkt vrištao na uho i govorio mu da pokupi svoje prnje i trče-
ći se vrati kući, u Tuzlu.
Ali ...
Ulog je bio ogroman, i karte su već bačene na sto. Idući po-
tez je njegov a on je bio više no spreman.
52
Mada, ako poklekne samo na tren ...

Ne, ovaj put neće slušati tuđa šaputanja u svojoj glavi niti
će se bojati čudovišta koja proviruju iz mraka.
I da, ovaj put će otvorit ta prokleta vrata, makar mu to bilo
posljednje u životu.
Šuš, Šabo, šuš! Ne gledaj gore! Čuješ li me konju? Ne gledaj!
Samo što je to pomislio, a Šabanov pogled je već bio na plafo-
nu Jebo’ ih Tito, uranili su! Zagrize donju usnu i protrnu od jeze,
srce mu je lupalo kao ludo.
„Konju, š’a sam ti rek’o!“, procijedi ljutito načelnik i stegnu
pištolj koji je držao u ruci.
„Izađi!“, glas mu je podrhtavao.
„Ne budi pizda!“
Jedina plašljiva pizda u sobi bio je upravo on.
„Izađi iz mraka!“
„Pokaži se kukavice!“
Huk sove razliježe se starim šljivikom i Šaban napregnu sva
svoja čula u nadi da će na vrijeme čuti ali i vidjeti svoga lovca.
Ako bude te sreće, lovce.
Stolica na sredini sobe mu se učini kao odlično mjesto za
osmatranje. Priđe joj i sjede.
Jedina svjetlost koja je škrto obasjavala mali sobičak bila
je mjesečina. Jebem ti i mjesec, kud baš noćas da je pun! Mislio
je bivši specijalac, osvrćući se nervozno oko sebe. Noćas je žu-
dio za mrakom.
53
Prestravljenim pogledom pratio je uzavrele sjene po pla-

fonu. Igrale su i slijevale se jedna u drugu, pretvarajući se pred
njegovim očima u bijesna, izvitoperena čudovišta, puna mržnje i
zla. Sve uklete duše iz proklete kuće sada su bile na jednom mje-
stu, tik iznad njega.
Nije ih se bojao, bar ne toliko.
Lažeš majmune, lažeš! Bojiš ih se, bojiš, i te kako ih se bojiš!
U glavi mu zaškripa nečiji tuđi, nepoznati glas.
Sjene su bile žive, zaista žive i pratile su ga već danima u
stopu, zureći svojim praznim i dubokim dupljama. Ali one mu
ne mogu ništa, znao je i to, samo nije znao kome one pripadaju.
Večeras, ako bude te sreće, doći će oboje, i ubit će ih bez
razmišljanja. Tada, tek tada će moći doći do metalnih vrata i
otvoriti ih.
Ako prije toga i ti ne postaneš jebena sjena, debilu! Policajac
pogleda ka polomljenom oknu prozora sa kojeg je dopirao hla-
dan povjetarac. Prijala mu je svježina noći, držala ga je pribra-
nog, budnog i spremnog za napad.
Cvrčak sakriven u naboranom naslonjaču kauča, zacrvrča,
a dva dlakava leptira sletiše na prašnjavi sto i zadrhtaše krilima.
Mater im njihovu, tu su!
Šaban se potpuno umiri, udahnu i podiže pištolj.Nanišani,
pritisnu okidač i opali.
Bum, jedanput.
Bum, drugi put.
54
Oštar miris baruta zagolica mu nosnice.

Tišina.
Cvrčak ponovo zacvrča.
Sranje, živ je!
Odjednom, proklete sjene se uskovitlaše oko Šabana i oba-
više ga svojim crnilom.
„Ništa ne vidim!“, mumlao je nerazgovjetno raspamećeni
muškarac, sjedeći i dalje na rasklimanoj stolici.
„Nemoj pošandrcati!“
„Budi miran i diši duboko!“
„Šššš, Šabane, šššš!“, smirivao je sebe, već na rubu živaca,
istrenirani specijalac premotavajući u mislima dešavanja koja su
mu se zbila u proteklih desetak dana.
U jedno neobično mirno i sasvim monotono radno jutro

stigla je vijest o oružanoj pljački.
Trojica naoružanih muškaraca, već od ranije poznatih poli-
ciji, inicijala M.F, K.R i T.P. u ranim jutarnjim satima upali su u
kladionicu „Sigurna lova“, i otuđili veću svotu novca. Prilikom
njihovog upada, jedan od dvojice zaštitara je zadobio teže pro-
strijelne rane. Poslije izvedene pljačke osumnjičeni su se u bije-
lom vozilu dostavnog kombija nepoznate registracije, udaljili sa
mjesta zločina i uputili se ka mjestu Zovik, općina Tuzla. Tu im
se gubi svaki trag.
55
I baš kada je ekipa za brze intervencije kretala u potragu za

trojicom plačkaša, zaštitar opljačkane kladionice, Ivan Radonjić,
otac troje malodoljetne djece, preminuo je od povreda naneše-
nih vatrenim oružjem.
Slučaj otuđivanja imovine prerastao je u slučaj teškog ubi-
stva.
Poslije višednevne i detaljne pretrage Zovika i šire okoli-
ce, ispitivanja očevidaca, prijatelja i rodbine osumnjičenih, po-
licijski službici su se vratila praznih ruku u stanicu. Bivši, isku-
sni specijalac i sadašnji načelnik policije, Šaban Murtić, zvani
Murga, uzima slučaj i potpuno sam, i na svoju ruku, kreće u po-
tragu za njima.
Prečešljao je čitav kraj nekoliko puta dok nije u mjestu Str-
šljen naišao je na olupinu izgorjelog kombija vješto prekrivenu
gustim granama smrče. Tragovi su ga vodili dalje, ka njemu do
tada nepoznatom području sela Rašlje.
U selu je odmah pronašao trojicu pljačkaša. Baš tu, na
istom mjestu gdje je sada sjedio, ležala su njihova iskasapljena
tijela, ili ono što je ostalo od njih. Kada je došao sebi od šoka,
pregledao ih je detaljnije i na svoje zgražanje ustanovio da je
uzrok njihove nasilne smrti i dubokih rana bilo hladno oružje
i ljudski zubi, a ne izgladnjeli vuk kako je u prvi mah pomislio.
Ubojica je bio čovjek.
Leševe je umotao u ceradu i prebacio ih u obližnju suša-
ru. Ubrzo je otkrio i mjesto gdje je novac skriven. Ista prokle-
ta kuća, nečije i te kako žive sjene, sumnjivi sobičak i zaključa-
na metalna vrata. Svjestan tuđeg prisustva u selu, uočio je do
56
sada dvije ljudske silute, donio je još jednu fatalnu odluku i kre-
nuo sam u lov.
U lov na novce i lovce.
Stara mrcina od poda ponovo zaškripa, ali sada pod tuđim

stopalima. Umorni policajac zatvori oči, liznu vrelu krv sa usa-
na i u potpunosti umiri misli, pretvorivši se u uši. Sitni, lagani
koraci približavali su mu se velikom brzinom noseći sa sobom
posljednje drevne ratnike koji su se vješto krili u njedrima sje-
veroistočne Bosne.
Ubojice i lovci na duše dahtali su za Šabanovim vratom i on
je sjećao njihov neprijatan vonj.
Struganje nogu stade, koraci utihnuše, a hrapav, skoro ne-
ljudski glas glas zatrese zidine napuštene kućerine:
„Eveee nas, pizdooo, tuuj smo!“
Načelnik oprezno otvori oči, sjene oko njega se raziđoše a
on se iznenadi. Momčić od petnaestak godina stajao je ispred
njega i nevino mu se smiješio. Malo mu je ličio na Ervina, sina,
samo što je ovaj na sebi umjesto moderne dukserice i pamuč-
ne trenerke, imao izderane lanene čakšire i vuneni gunj. Bio je
bos i gologlav i sa mršavog i blijedog, skoro pa bijelog lica, pre-
ma njemu su zurila dva krupna nevina oka.
Ne gledaj ga, čuješ li baksuze?
Šaban pokleknu i potpuno zaprepašten ponovo ga pogleda.
Iza dječakovog ramena provirivalo je sitno i pjegavo lice djevoj-
57
čice. Sranje, ista je moja Esma! Kapljica znoja skliznu mu niz

čelo. Na ovo nije bio spreman Neću moći ...
Djevojčica kao da mu je čitala misli, iskoristi njegovu zbu-
njenosti i ispruži tanjušnu ruku. Brzo i spretno zamahnu sa
njom.
Oštro sječivo zapara čekinjastu bradu zbunjenog čovjeka.
Iznenađen, on se uhvati za povrijeđeni obraz i opsova:
„Pizda vam materina!“
„Ovo nisi očekiv’o, konju, ha?!“, dječakovo nevino lice se za-
jedljivo nasmiješi.
Jebat ga! Šaban sklopi oči i u potpunosti zaustavi dah.
Bum, jedanput.
Bum, drugi put.
Prvi metak pogodi djevojčicu u grudi, a drugi dječaka u
glavu.
Ranjena, kuća ciknu ljudskim glasovima, ženski bolno i
muški glasno. Sjene se raspršiše na sve strane i sakriše se tamo
gdje i pripadaju, u tamne ćoškove sobe. Sada, još uvijek obasja-
na hladnom mjesečinom, prašnjava utroba proklete kuće, čini-
la se sasvim običnom i pitomom.
Gotovo je, napokon je gotovo! Policajac otvori širom oči i
odahnu. Podiže se sa stolice i nestrpljivo krenu ka metalnim
vratima.
Stade i pomisli: Ovo je zamka! Vrati se.
58
Oprezno, nogom okrenu dječakovo tijelo na leđa. Jedna

manja rupica, ne veća od kovanice od pet pfeninga i par kaplji-
ca krvi na čelu uvjerili su ga da je njegov lovac zaista mrtav. Ipak,
za svaki slučaj ispali još jedan metak u njegovu sićušnu glavu i
rupa na čelu se proširi.
Krvava ruža sa djevojčicine bluze i njene razrogačene oči,
bile su mu više no dovoljne da nastavi dalje, ka vratima. Ruka
mu zadrhta samo na jedan sekund, dok je podizao glavu ka pla-
fonu.
Pištolj ponovo jeknu a mrtvo tijelo poskoči u mjestu.
Tišinom su zaškripali Murgini sigurni koraci.
Napokon Šaban uhvati za šteku metalnih vrata. Bila su ot-
ključana. Zahrđale šarke otužno zacviliše i ona se širom otvori-
še. Memljivi zidovi i mrkli mrak prigrliše neznanca neočekivano
prijateljski. Velikodušno mu ponudiše paučinu, prašinu i okru-
njenu žbuku sa zidova, ali i ono zbog čega je prije svega i ostao
u Rašljama, ukradeni novac.
Načelnik onjuši ustajali zrak, saže se i uđe u tamni sobičak.
Svjetiljka u ruci nemirno je treperila dok je njome osvjetljavao
torbe poredane po podu. Prebrojao ih. Bilo ih je pet, tačno ono-
liko koliko je i pisalo u izvještaju. Provjerio je i njihov sadržaj.
Uredno složene i papirnim trakama spojene novčanice zašušta-
le su zamamno pod njegovim prstima. Šaban zatvori torbu, pre-
baci je sa ostalima na široka leđa i izađe iz sobe.
Još korak-dva, i bio je vani, slobodan.
Odahnu tek kada motor škode zabrunda i auto se pokrenu.
Treslo se i hroptalo poput kakvog bolesnika koji je bezuspješ-
59
no pokušavao istrčati višesatni maraton preko majevičkih rupa

i šumskih gudura. Mililo je sporo ali opet sigurno, ostavljajući
za sobom napušteno selo, ukletu kuću i proklete duše.
Još samo da prođe Šiljke i Tihe Kukice i već će biti na asfal-
tu. Ali do Šiljaka ima pola sata vožnje kroz šumu a čeka ga Str-
šljen i staro groblje.
Mrtvi sa mrtvima, živi sa živima, negdje je vidio taj natpis,
samo nije bio siguran gdje.
Da skrene tmurne misli i stravične slike pred očima, poli-
cajac upali radio i zazvižduka u ritmu tonova vesele pjesme koja
je doprla do njega.
Opuštao se sa svakim pređenim metrom iako su mu se či-
nili dugi kao kilometri, a njemu se užasno žurilo.
Bilo je lakše no što je očekivao,kopkalo ga je. Nešta sam pro-
pustio, samo ne znam šta!? Dugogodišnje iskustvo u policiji i crv
sumnje koji mu je rovio u glavi nisu mu dali mira.
Mrtvi su konju, uživaj! Bar ti znadeš kako mrtvi izgledaju!
Bivši specijalac sjeti se podljeva, ugriza i ubodnih rana na tijeli-
ma trojice mrtvih pljačkaša i njihovog užasnog smrada. Mada,
i ona djeca su mu smrdila poput raspadnute lešine. Okrenu se
i pogleda na zadnje sjedište. Njegova izvitoperena sjena i pune
vreće sa novcem plesale su skupa u nekom ludom ritmu.
Hm..Kol’ko li para tu ima? Pitao se u sebi Šaban. Mogle bi
biti moje! O’šo bi u penziju, ispario iz Bosne! Jebat ga, zaslužio
sam ih! Prekori se istog časa, iako, ideja mu se činila prima-
mljivom.
60
Par sati sna, obilan obrok, hladan tuš i sve će se vratiti u

normalu. Imao je samo jedan problem, kako da objasni kole-
gama šta se desilo u Rašljama, jer nitko mu neće vjerovati da
je dvoje nejake djece ubilo trojicu iskusnih kriminalaca i napa-
lo njega. Morao ih je ubiti, inače ... Tko zna? I te proklete sjene,
tko bi mu povjerovao da su zaista žive! Možda je bolje da ipak
šuti o svemu.Nitko neće znati.
Sada je njegova sjena u potpunosti prekrivala ukradeni no-
vac i modra poput tinte razljevala se preko prašnjavog platna
punih vreća.
Prvo da stignem kući, svarim sve ovo, pa ću onda otići u sta-
nicu.
Još samo malo i već je na makadamu, do Tuzle, skontat će
već neku uvjerljivu priču.
„Bomek si hin zaslužio!“, u uhu mu zastruga onaj tuđi glas.
„Jeb’o te grob Šabo, da te jeb’o, pa ti si skroz skren’o!“ načel-
nik promumlja kroz zube i lupi se šakom po obrazu, pokušava-
jući se dozvati k sebi.
Pojača radio do kraja i nastavi da vozi.
„Slobo’no hin uzmi, tvoje su, nije da nijesu! Da ne bi’ne da
si nas đaba ubijo!“ onaj glas mu je i dalje plazio kroz mozak po-
put zmije otrovnice.
Osjećao je njen otrov u mislima, gubio je razum.
Iznenada, iz mraka iskoči iskeženo lice pjegave djevojčice.
Prstima se uhvatila za pokidane metlice, priljubivši se pri tome
skroz uz prašnjavo staklo. Radio bolno kahnu, zašušta i uga-
61
si se puštajući tišini da ispuni unutrašnjost stare škode. Muška-

rac skrenu pogled sa djevojčice u stranu iprotrnu se od straha.
Jebo te Tito … Šabo, š’a je ovo?
„Zar si mišlj›o da ćeš nas se tako lahko kutarisati, ha?“, su-
honjavi dječak sa velikom rupom od metka na čelu sjedio je i
smiješio mu se sa suvozačevog sjedišta.
Samo vozi, ne gledaj u njih! Histerično su vrištale Šabano-
ve misli dok je stiskao pedalu za gas. Mrtvi ste, ja sam vas rokno!
Koji kurac radite tu?
Momčić koji je toliko ličio na njegovog sina unese mu se
skroz u lice i reče:
„Naravke da smo mrtvi jado, ti si nas upuc’o’ i to dvaput!
Zar se ne sjećaš?“ mrtva utvara preko puta njega čitala mu je
misli. Dah, smrdljiv i muljav poput močvarnog dna zapahnu
Šabana.
Hladnim i tankim prstima dječak prekri policajčeve šake,
stisnu ih jako i podiže sa volana nadljudskom snagom. Auto, već
u brzini, izgubi kontrolu, zakrivuda i zabi se u drvo. Metalna gr-
dosija riknu poput povrijeđenog lava i zagrize načelnika metal-
nim čeljustima. On bolno jauknu i izgubi svijest.
U bunilu, povrijeđeni muškarac otvori oči.
„I baš ti ličim na Esmu?“ pitala ga je pjegava djevojčica dok
se nadvijala nad njegovo krvavo lice, sada mu je nekim čudom
sjedila u krilu .
Šaban je unezvjereno buljio u nju. Bio je priklješten uz vo-
lan i potpuno paralisan. Alarm za opasnost signalizirao je više
62
puta nagrađivanom specijalcu da odmah bježi, ali on to nije mo-

gao. Mada, možda ima još jednu šansu da ispravi stvar.
Gdje je? Pipao je prstima oko sebe. Gdje ti je pištolj? Sra-
nje, u torbi je sa parama! Sjeti se, dok mu nevidljiva šaka stra-
ha stegnu grlo.
Udahnu u agoniji, a pluća mu se raspuknuše u grudima.
Gušeći se u sopstvenoj krvi, gubio se u zelenim virovima dje-
vojčicinih očiju.
Fakat je ista k’o moja Esma!
Jedan trzaj.
Drugi trzaj.
Zahropta samo jedanput, kratko.
Pjegava djevojčica imala je ratničku ruku. Jednim potezom
oštrice svoga noža presjekla je zaraslu mušku bradu i nateknut
grkljan.
„Mrtvi sa mrtvima, živi sa živima!“ blijede usne dječaka za-
šuštaše poput kletve dok se lagana poput pera, Šabanova napa-
ćena duša odvajala od njegovog raskomadanog tijela i penjala
se visoko na nebo.
Ne gledaj dole konju! Ne gledaj!
Ali čim je to pomislila, duša pogleda ka dole i ugleda skr-
šen automobil, crnu šumu i u daljini mjesečinom obasjano selo
Rašlje. Jedino čega se bojao stari specijalac bila je visina. Zavri-
šta nijemim glasom i vrtoglavom brzinom se vrati nazad.
63
Auto je samrtnički stenjalo, izdišući pod polomljenim gra-

nama smrče.
Šabanovu dušu dočeka njegovo krvlju nagriženo tijelo. Na
mjesto smeđih očiju, duboko u očnim dupljama stajala su mu
dva srebrena novčića. Na jednom je zamahivao besmrtni drev-
ni ratnik svojim dugim sječivom, a sa drugog, ka njemu se kezi-
la stravična zvijer, crna ljudska sjena.
Lovac i lovina, lovina i lovac.
Dječak zviznu kratko i muškarčeva duša poput poslušnog
kera krenu za njim.
Uskim šumskim puteljkom koji je vodio ka groblju, klizi-

le su dvije sićušne prilike. Mršavi dječak i pjegava djevojčica.
Smješkali su se jedno drugom i međusobno šaputali.
„Ope› smo sami!“
„S›kime ćemo se saden igrati?“ tužno je pitala mala dje-
vojčica.
„Šuš, seko, šuš! Doći će i drugi, viđećeš!“ tješio ju je mrša-
vi dječak, držeći je čvrsto za ruku.
„‹Oćemo pušćit ovog›, Nova godina je?“ molećivo je pogle-
dala sestra svoga brata.
„Znadeš da to nemeremo učinjit› sestrice!“odgovori joj on
skrušeno.
64
„Osjećaš li kako je smrdljiv njegov trag?“ tužno reče po-

sljednji drevni bosanski ratnik i lovac na pokvarene ljudske duše.
Mršavi dječarac zastade i pročita natpis sa stare grobljan-
ske ploče:
„Mrtvi sa mrtvima, živi sa živima!“ oboje se nasmijaše u
isti glas toj glupoj i neslanoj šali i pogledom pređoše preko pu-
nog groblja. U blizini, tek izrovana zemlja mirisala je strahom
nove žrtve.
Iznad dvije mršave prilike otimala se zarobljena sjena.
Nešto ju je vuklo i poput magneta privlačilo u istu onu ka-
menu kuću iz koje je sat ranije, policajac trčeći pobjegao.
Upomoć!
Čuje li me ko?
Bilo ko?
Bespomočni nijemi vapaj Šabanove duše prolamao se Ra-
šljama.
„Čujem te ja!“
„Slobo’no uđi!“ odgovori joj prokleta kuća i širom otvori
svoja vrata.
Uđoše, drevni lovci i njihova lovina, sjena. Šuš Šabo, šuš,
ne gledaj u njih, oni su mrtvi! Poslednja od svoga mrtvoga roda
začu Šabanov nijemi glas i zakikota se nestašno.
Mjesec potpuno sit i zadovoljan, sklopi oči i utonu u dubok
san. Na raštrkanim Šiljcima proključali motor tek pristiglog au-
65
tomobila izdahnu. Bosna se zatalasa pod snijegom i zlokobno

raščepi svoja usta spremna ponovo da pljune.
Vrata uklete kuće se širom otvoriše. Dva debela leptira za-
treperiše dlakavim krilima.
Cvrčak zacvrča.
66
MILKA KNEŽEVIĆ IVAŠKOVIĆ
Milka Knežević Ivašković (1961), iz Beograda, autorka je nekoliko

romana, zbirke priča i eseja: „13 - jedno sećanje na sedamdesete“,
„Bez daha“, „Veliko drvo“, „Kuća straha“, „Najbolji prijatelj“, „Tan-
go Macabre“, „Izgubljeno lice“, „Đavolji tobogan“, „Oni koji je-
smo“. Dobitnica književnih nagrada Borske biblioteke i „Andra
Gavrilović“ za najbolju pripovetku.
Član Udruženja književnika Srbije.
DIORAMA
„Ne izgledaš dobro“, rekla je. „Kako se osećaš?“

Sedeli su za kuhinjskim stolom i ispijali jutarnju kafu. Njen
muž Marko, visok i mršav čovek, delovao je još isposničkije
nego inače. Prethodne večeri je legao u krevet zdrav kao dren
i uobičajeno vedar.
„Nije mi ništa“, sneno je promrmljao. „Malo, samo malo
me boli glava...“
Ali Vesni je napaćeni izraz njegovog lica ličio na nešto oz-
biljnije nego što je glavobolja. Ten mu je posiveo, usne ublede-
le, pa čak su mu i oči – učini joj se – bile nekako čudno posve-
tlele: umesto da budu tamnoplave, izgledale su vodnjikave. Mo-
guće da je to samo zbog ugla pod kojim pada svetlo, pomislila je.
Sivkasto-žuta jutarnja svetlost škrto se probijala kroz pro-
zor poput džinovskog, hladnog oka.
„A da danas ne odeš na posao? Da se vratiš u krevet i još
malo odspavaš?“
„Pusti me, nisam dete“, odgovorio je umorno.
„Ne budi grub. Znaš koliko brinem ...“
69
Milka Knežević Ivašković ◆ DIORAMA
Zaćutao je. Primetila je da šoljica, koju je prineo ustima,

podrhtava. Sada se baš, baš zabrinula: možda je s posla dovukao
virus ili je, ne daj bože, neka neprijatnija bolest u pitanju. Pomi-
slila je na njihove male sinove koji su još uvek spavali u sobi na
spratu iznad i skoro da se naljutila na muža: eto koliko je neod-
govoran, nije se čuvao i sklanjao od gripoznih kolega i sad pre-
ti opasnost da će i deca biti zaražena i da će, kao i jesenas, pola
meseca proteći u trčanju od lekara do apoteke, u obaranju tem-
perature, u noćnom dežuranju pored dečjih krevetaca. Svaka-
ko, nije bio momenat da mu prigovara; izgledao je, iz sekunde u
sekundu, sve bleđi i bolesniji – kao da samo što se nije stropo-
štao sa stolice i ispružio na patosu. Još nikad ga nije videla ta-
kvog; ne za svih desetak godina koliko su zajedno.
Ispila je još jedan gutljaj kafe, čvrsto rešena da ga zadrži
kod kuće, ušuška u ćebe i poji čajevima. Podigavši pogled, spazi-
la je da muža očigledno trese veoma jaka groznica, jer ne samo
da su mu drhtale ruke, već je i svaki mišić na njegovom licu
igrao kao da je šiban jakim vetrovima. U deliću sekunde učini
joj se da se slika tog i takvog lica rastočila u mozaik od fluoros-
centnih tačkica. Sanjiva sam, pomisli, i protrlja oči: sad su sve
crte bile ponovo na mestu. Rešena da što pre razbistri mozak,
skočila je sa stolice, usput zakačivši stolnjak i oborivši naslaga-
ne tanjire. Sudovi se sručiše na pod i razleteše, u krhotinama,
po celoj kuhinji. „Oh, jebemmu“, ciknula je, „ne mrdaj sa stoli-
ce dok ovo ne pokupim! Mogao bi se povrediti!“
Zgrabila je metlicu i đubrovnik i hitro počistila. Kad je za-
vršila, muž više nije bio za stolom. Nije bilo ni njegove šoljice s
kafom. Išunjao se, onako tanak i gracilan poput velike mačke, a
da mu nije čula korake. Odahnula je: dobro je, shvatio je ozbilj-
70
nost situacije i vratio se u krevet bez mnogo ubeđivanja. Kasni-

je će ga obići, čim završi rutinske jutarnje poslove.
Oko pola osam je provirila u dečju sobu: klinci su i dalje
blaženo spavali. Nije imala nameru da ih budi još čitav sat. Deca
su mala a san isceljuje i pomaže razvoju – pomislila je s nežno-
ću, kao i uvek kada su oni bili u pitanju.
Zatim je otišla u spavaću sobu; začudo – u bračnom kre-
vetu nije bilo Marka. Nije bilo ni ulegnuća na njegovom jastu-
ku. Nije bilo nigde ni šoljice koju je poneo sa sobom. Zakuca-
la je na vrata kupatila; nije se odazvao pa je ušla, već uplašena i
očekujući da će ga zateći kako povraća nad klozetskom šoljom.
Ali tamo nije bilo nikoga.
Vratila se u spavaću sobu i bacila pogled kroz prozor: u
dvorištu je i dalje bio parkiran njihov auto. Počelo je i da veje.
Oh, kako će se deca obradovati prvom snegu!, pade joj na pamet
i na trenutak skrenu misli sa muža.
Otvorila je plakar i sa zaprepašćenjem ustanovila da je mu-
ževljeva polovina potpuno prazna. Iščezla je čak i sezonska ode-
ća – letnje majice, kratke pantalone, a i dva svečana odela koja
je retko nosio.
Zbunjena, jer Marko – bila je sasvim sigurna – nije tip su-
pruga i oca koji bi jednog dana tek tako nestao pod izgovorom
da ide do kioska po cigarete – pozvala ga je na mobilni. „Birate
nepostojeći broj“, odgovorio je robotski glas. Pokušala je opet,
i opet ...
Sada već sa suzama u očima, pitajući se da li zaista pozna-
je čoveka s kojim živi, i da li je ona sama zbog nečeg kriva što ju
71
je napustio bez reči i traga, i da li se između njih dvoje ispreči-

la neka nepoznata žena i na ovaj način uništila sve što su izgra-
dili ... i sa stotinu malih, uznemirujućih rojeva mračnih misli,
okrenula je majčin broj. „Mama“, jauknula je u slušalicu, „Mar-
ko je otišao...“
„Halo“, čulo se sa druge strane, „ne čujem Vas dobro. Ko
je to?“
Telefonska veza je bila loša, krčalo je i šuštalo. Stvarnost ,
odvratna stvarnost – pomislila je Vesna – surovo se poigrava sa
mnom. Stari strah od stvari koje bi mogle poremetiti neki red u
njenom, do tada dobro osmišljenom životu, u kome su se tačno
znale uloge, i u koliko sati se večera, i kad se gase kućna svetla,
probudio se. Taj strah umeo ju je, i pre muževljevog nestanka,
pretvarati u divlje biće iz busije, naoružano raznim sumnjama i
svim sredstvima odbrane, počevši od noktiju, oštrih reči, pa sve
do – ako bi bilo potrebno – noža ili čekića.
Pade joj na pamet da je muž kidnapovan, te da ona treba da
bude načuljenih ušiju u očekivanju da je otmičar pozove i zatra-
ži otkup, kao što je viđala u filmovima ... Ali – zazvonio je racio
– šta? Šta bi zlikovac mogao tražiti? Novac koji nemaju, zlatni
nakit kojeg su odavno prodali? Odbacila je tu pretpostavku kao
rasparenu čarapu, pronađenu tamo gde čarape inače ne stoje.
Setila se da pozove njegovu firmu i, trudeći se da zvuči smi-
reno, zatraži Marka na telefon. Retko ga je zvala na posao, jer
vlasnik firme nije voleo da zaposlenici zgubidane u telefonskim
ćaskanjima. „Zovi me isključivo u vanrednim okolnostima“, ka-
zao joj je muž, i ona se tog pravila pridržavala svih prethodnih
godina. Nije ga pozivala ni kad bi se deca iznenada razbolela,
72
jer je takve situacije čvrsto držala u svojim rukama. Nije bila ne-
moćna kao sada. No danas će napraviti izuzetak: ovo je bilo van
njenog domašaja, prava misterija koju nije mogla rešiti bez ikak-
vih saznanja na osnovu kojih bi donela zaključak.
„Marka Đorđevića, molim Vas.“
„Ponovite još jednom, slabo vas čujem“, odvratio je žen-
ski glas.
„Marka Đorđevića! MAR-KA!“, viknula je. U pozadini je
čula isti glas kako nekom govori: „Od jutros nešto nije u redu sa
linijom. Treba pozvati nadležne i prijaviti smetnje. Ovako se ne
može poslovati ....“
Zatim ’klik’ – zvuk spuštene slušalice. Uporno je zvala pet-
šest puta, ali je veza bila ili zauzeta, ili se niko nije javljao. Ras-
pad sistema, pomislila je, kao i svakog decembra. Dovoljno je da
padne sneg ili se približi neki praznik, i sve ode u majčinu.
Zatim je obuze bes: ako je Marko otišao na posao (mada
– zašto bi sa sobom poneo svu odeću, pritom gradskim prevo-
zom a ne automobilom?), ali ako je to stvarno učinio, zar ne bi
smatrao za shodno da joj se javi? Pa nije ona od juče, žena mu
je, majka njegove dece kojoj se – a u to je iz sekunde u sekun-
du bivala sve sigurnija – apsolutno ništa nije moglo prigovoriti.
Ostala je još samo jedna mogućnost, skoro neverovatna,
koju je ipak trebalo uzeti u razmatranje: njen muž je poludeo
i rešio da se ubije, ili da se odmetne u beskućnika koji je digao
ruke od normalnog života. I šta sad, kako će ona dalje? Šta da
kaže mališanima – gde im je otac? Kako da objasni zajednič-
kim prijateljima, njegovim roditeljima, majci, da ona nije kriva?
73
Sela je za kuhinjski sto, prekrivši lice dlanovima, i zaplaka-

la. Onda se trgla – zaboga, uvek je bila jaka! Nije htela da je sta-
riji sin, ukoliko slučajno naiđe, zatekne uplakanu. Reći će oboji-
ci istinu kad budu napunili osamnaest godina. Znala je, iz sop-
stvenog iskustva, kako izgleda odrastati sa žigom deteta kojeg
je otac napustio. Želela je da njena odrastu bez užasa posađe-
nog u neuprljanim srcima, a sada se samo nadala da će to ne-
kako uspeti da izvede. Kada budu pitali za tatu, reći će im da je
na službenom putu. Taj kliše ponavljaće iz dana u dan, dok god
ne budu prestali da pitaju i ne pomire se sa njegovim neprisu-
stvom. A ako se on ikada bude pojavio, tražeći, poput bludnog
sina, oproštaj, biće ljubazna ali hladna. Štaviše, ledena. To je naj-
više što je od nje zaslužio.
U mašti je videla Marka u zagrljaju druge žene. „Gotovo je“,
on kaže toj kurvi. „Napokon sam se izvukao iz života koji mi se
nije dopadao, i došao k tebi da zauvek budemo zajedno.“ Ona
– rasturačica brakova, zgodna plavuša sa strukom i grudima se-
bične nerotkinje, i sa kamenim srcem nemajke – nosi pobednič-
ki osmeh. Slika se menja: sad vidi Marka u iznošenoj odeći, za-
raslog u bradu, toliko mršavog da liči na kostur, kako sedi ispod
mosta, okružen đubretom i pacovima. Izgubljenog pogleda zuri
u prazno. Nema pojma ko je i zašto je tu gde jeste. Ova slika se
Vesni više dopada od prve.
Skoro likujući, otrežnjena i sa osećajem da je sudbina opet
pod njenom kontrolom, pogledala je na sat: skazaljke su poka-
zivale petnaest do osam. Zar je moguće, začudila se, da je proš-
lo tek petnaest minuta ove životne drame? Zar je moguće da je
od momenta kada je shvatila da ga nema, pa preko uzaludnih
74
telefonskih poziva, suza i očaja, besa i, na kraju, rezigniranosti,

prošlo samo toliko?
A onda, previše vremena kasnije, popela se na sprat da pro-
budi decu. Neobičnosti koje je usput primetila ili su bile u nje-
noj perifernoj mašti, ili su verovatno bile nevažne. Prvo, izbe-
dela boja zidova koju ranije nije primećivala. Nekako bolesna i
zapuštena, kao da je isprana od decenijske nebrige. Dok se pe-
njala uz stepenice, uočila je da na zidu nedostaju neke porodič-
ne fotografije. Gad, pomislila je, čak je i to pokupio. Veliki an-
tikvarni sat u hodniku ispred vrata dečje sobe, čija su se klatna
odjednom opet volšebno njihala, mada se nisu pomerala barem
dve ili tri godine, nije joj govorio ništa što bi bilo logično u tom
sumanutom jutru. Sve što je primećivala krajičkom oka a što je
bilo različito u odnosu na pre, mogla je odbaciti kao relativno,
nebitno ... ili kao psihološki fenomen proizašao iz stresa koji se
sručio na nju.
U dečjoj sobi, Vesninom utočištu, sinovi su bezbrižno spa-
vali, umotani u čaure od jorgana. Na prstima je prišla ležaju sta-
rijeg, i nežno ga kucnula po ramenu. Onda je shvatila da kucka o
šupalj prekrivač. „Mišo!“, ciknula je, s neodređenom strepnjom.
Miša je imao svega pet godina. Ni u toalet još uvek nije išao bez
njenog nadzora, a kupatilo je bilo širom otvoreno i prazno. Po-
hitala je ka drugom krevetu: mlađi, njen miljenik, osmehivao se
u snu. „Pavle“, pitala je, s naporom suzdržavajući se da ne zavri-
šti, „jesi li video batu?“ Ali on ništa nije mogao da joj kaže; tek
je bio progovorio i reči su mu bile na nivou bebećeg nerazumlji-
vog tepanja. Raskrilio je bezazlene, krupne oči, i u usta strpao
cuclu koja se nalazila pored jastuka.
75
U sobi je vladao red: nigde razbacanih Mišinih igračaka o

koje se svakog jutra saplitala. Police sa Mišinom odećom u pla-
karu – prazne.
Sinulo joj je: muž je odveo sina sa sobom! Ukrao joj je dete!
Odneo je sa sobom polovinu dece, kao da je reč o escajgu ili
knjigama koje treba podeliti nakon što ljudi odluče da se razi-
đu! Verovatno je sve isplanirano mnogo ranije jer kako bi inače
mogao da se tako dobro organizuje u kratkom vremenskom in-
tervalu? A ona ni posumnjala nije...
Uzela je Pavla u naručje i krenula u kuhinju. Nije znala šta
bi trebalo učiniti. U predsoblju je stala pred ogledalo i pažljivo
pogledala. Bila je u spavaćici, sa bebom u rukama. Delovala je
drugačije nego što je sebe zamišljala, ili kakvu je sebe ranije po-
znavala. Izgledala je sitnije, manje, koščatih kolena koja su štr-
čala ispod ruba spavaćice. Bila je bezbojna u odnosu na sebe ne-
kad. Pogledavši se u lice, shvatila je da sa ogledalom nešto nije
u redu: oči njenog odraza bile su svetlosive a ne smeđe kao ke-
sten, smeđe kao njene prave oči.
Možda je sve ovo iluzija mog uma. Košmarni doživljaj kao
rezultat obolelog uma. Hajde, Vesna, razmisli malo .... , pokuša-
vala je da se fokusira na neobičnu i bolnu realnost. Šta ako sam
poludela? Da li ludak zna da je lud? Može li um spoznati sebe
drugačije nego u sopstvenim okvirima? Da li sanjam i da li je ono,
što se dešava u snu, zaista manifestacija mog nesvesnog, ili je san
prilika da vidim stvari i bića koje mi je u njega neko poslao?
Uštinula se za ruku. Ništa se nije desilo. I dalje je, sa dete-
tom, sedela za kuhinjskim stolom.
76
Sat je glasno kucao. Pokazivao je 7:45.

Pripadam snu, pomislila je. Da li je san stvarnost, ili stvar-
nosti – jednostavno – nema?
Više nije bilo važno pitanje vremena. Sve što je strašno već
se bilo dogodilo. Izgubila je muža, a sa njim i jednog sina. Te-
lefonske linije koje su omogućavale kontakt sa spoljnim sve-
tom, bile su neispravne ili nisu postojale. Na zidovima više nisu
bile okačene fotografije koje bi posvedočile o nestalim delićima
prošlosti. Čak su i satovi beležili beskrajno trajanje trenutka u
kome se, nepojmljivom brzinom, briše ono što je nekad čini-
lo život. Možda ništa, izuzev nje i Pavla, nije postojalo, nego je
bilo uobrazilja jednog – samo je pitanje čijeg – razigranog uma.
Sa tom mračnom idejom pohitala je napolje, nadajući se da po-
stoje stvari i ljudi koji nisu iščezli.
Na mestu komšijske kuće ugledala je pustu ledinu, pre-
krivenu snegom. Zapljusnula ju je zimska svetlost tamo gde je
nekada bila ogromna krošnja koja je leti bacala hlad u širo-
kom prečniku. „Hej“, povikala je, „ima li koga?!“ Glas je pra-
zno odjeknuo, ne naišavši na odgovore. Premda se osetila be-
znadežno usamljenom, osećaj joj je delovao poznato i budilo u
njoj deža vi.
Neprepoznatljiva stvarnost je nije potpuno slomila. Još
uvek je bila u njoj, zajedno sa Pavlom. Dete – u kome je videla
produžetak sebe, ta dragocenost koju joj niko neće oteti, ma-
kar morala da se žrtvuje za njegov opstanak, nalazilo se u nje-
nim rukama, toplo i opipljivo. Doduše, nije imala pojma kako, i
zašto, i ko bi uopšte tražio njeno žrtvovanje.
77
„Ja sam majka“, kazala je glasno, „i to je svrha mog postoja-

nja. Ne brini, ne dam te nikome.“ Pogledala je bebu: bila je ble-
da, bleđa od tanke Mesečeve svetlosti. Pavlov pogled, premda ži-
vahan, bio je nekako proziran i staklast, nalik kristalima koji sla-
bašno svetlucaju. „Oh“, zajecala je, „ne i ti, ne i ti ...“
Popela se na sprat i, grcajući u suzama, stala pred ogledalo.
„Dobro, ugasi me, ako baš mora. Valjda nestajanje ne boli“, pro-
šaputala je, posmatrajući kako se odraz, poput rasturene slaga-
lice, rasipa u bezbroj fluoroscentnih delića. Naočigled nje gubili
su se udovi, Pavle, njeno lice ... sve dok nije ostala samo tačkica,
nalik sićušnoj zvezdi koja je bila svesna postojanja sebe ali ne i
onog što je nekada stajalo ispred ogledala.
Sat u predsoblju otkucao je tačno sedam i trideset.
Zatim je, u sablasno tihoj kući, prestao da radi.
78
SAŠA ROBNIK
Rođen 1969. godine u Sarajevu, a odrastao je u Vircburgu,

Nemačka, gde je otkrio i zavoleo žanrovsku prozu – fantastiku.
Od svoje petnaeste godine nastavlja život u Sarajevu do 1994.
nakon čega se nastanjuje u Novom Sadu, u kojem i dalje živi.
2010. godine IP Tardis mu objavljuje zbirku urbanih i fol-
klornih fantastičnih priča “Anđeli na kocki šećera”, učestovao
je u prevodu Majkl Svonvikovog „Periodni sistem naučne fan-
tastike”, zastupljen je u četiri broja časopisa Znak Sagite, Bal-
kanski književni glasnik, Omaja, UBIQ i zbirkama ”Zbirka V -
fantastične priče iz ravnice”, „Nešto diše u mojoj torti“ i u zbir-
ci „Istrakon 2017“
ŽENA ZA POŽELETI
Sedim u kantini i nevoljno žvaćem sendvič kojeg mukom

guram niz ždrelo. Ne, nije do hrane, draga mi obroke sprema be-
sprekorno i sa ljubavlju, nego je do kukavičkog čvora u grudima
koji se rešava na jedini mogući način.
Šef sedi preko puta mene, nabada ćufte iz šerpice i ne mari
za saft koji mu curi niz bradu. Nije se potrudio da ih ugreje u
mikrotalasnoj; svinja ostaje svinja.
Čistim grlo da povučem nit tog čvora:
„Šefe, hoće li biti nešto od onoga?”
Znam da sam mu dojadio o kreditu, školovanju deteta i teš-
kom životu ali sila Boga ne moli uprkos tome što kuknjava nema
čaroliju kao celivanje stražnjice uz čašćavanje po kafanama. Ko-
lika god da je nevolja spopala, doslednost i upornost gmizavca
je neprihvatljiva u mom svetu.
Moj svet. Divan i naopak, srećan i nesrećan sa ženom za
poželeti. Nije muka ni kredit ni školovanje malog, muka je dru-
gačije prirode. Bolje rečeno, natprirode.
Šef ne odgovara, usta su mu puna i strah me je da se ne
udavi. Ko onda da me rasporedi u noćnu da krstarim drumovima
Srbije u kombiju kurirske službe? Podguzna muva Stanković što
81
Saša Robnik ◆ ŽENA ZA POŽELETI
kidiše na njegovo mesto ili ljupka zmija Vesna, njegova zamenica?

Nema sile, gledaju me mrko a nekad i sa podsmehom.
Umesto da strpljivo guta zalogaj, on nabada još. Strah mi
dobija obrise panike, udaviće se kao miš u kofi vode. Spuštam
sendvič na astal, spreman da skočim i zviznem ga po leđima da
isteram ćuftu što mu radi o glavi. Čekam da se presamiti i izbu-
lji oči ali ništa od toga ne sledi. Konačno diže pogled iz šerpice,
namiguje mi i otvara fasciklu koja se baškari umrljana saftom.
Zadivljujuća sposobnost da proguta i kamen dolazi do izražaja;
podriguje i napokon progovara:
„Slobodan je dao otkaz, ode preko grane da vozi šleper. Ne
znam kako mu se posrećilo. Počinješ od dvaes’devetog pa svaku
drugu noć, u dvadeset dva sata se nacrtaj kod dispečera. Sprinter
sedmica, Beograd sve tri ispostave, Smederevo i nazad. U redu?”
Ušima ne verujem. Zar se taj čvor tako lako razrešio, zar
su sva moja nastojanja da ostanem neumrljan celivanjem šefo-
ve stražnjice tako lako ostvarljiva? Slobodane i prstu sudbine,
hvala vam do neba!
„Ili još bolje, dođi u osam, pola devet. Znaš ti zašto!” nado-
vezuje se pa se cereka kao krmak. Oduvek sam zamišljao da se
krmci cerekaju hroptajima.
Kako je moguće da zna za moj naum?
Ustaje, baca šerpicu sa priborom u ranac i ne haje za ostat-
ke što se prosipaju. Još jednom mi namiguje i odlazi.
Završavam poslove i ranije krećem kući. Obradovaću dra-
gu jednom ružom, povišica mi se smeši. Zaslužila ih je na stoti-
ne, ali ledeni vetrovi besparice ne misle da stanu. Ublažiće malo
82
ovom promenom radnog mesta i muka koju nosim će nestati.

Žaoka stida me ubada ali je odbacujem. Sazdan sam od krvi i
mesa, nema mi druge.
Konačno stižem. Dete je u školi, druga je smena. Ona sto-
ji u kuhinji i muti nešto po šerpi. Njen osmeh mi ponovo žari
dušu. Ma koja da je nevolja, uvek blista iskrenošću i ljubavlju.
Grli me i spušta mi poljubac na usne pa je privijam uz sebe i uz-
vraćam. Znam da su moja nastojanja uzaludna, no želja je jača.
Uvek je jaka, nikada ne prestaje da bude. Za ovih dvanaest go-
dina braka nije se promenila ni za dlaku. Lepa kao anđeo nasli-
kan Božijom rukom, kao onomad kada sam je video prvi put,
kada joj je raskantani Reno 4 stao na sred puta ispustivši dušu.
Zaustavio sam kombi, ponudio pomoć i zaljubio se do ušiju. Na
moju sreću i nesreću, ona se zatalabasala u mene, oči nije mo-
gla da skine sa mene.
Vreme je za nju stalo kao u bajci, nije ostarila od tada ni
trenutka. Svaka bajka ima vešticu a ona to jeste. Veštica.
Pripada nekom redu, oni to zovu koven i glavna je tamo.
Zovu je Majkom neba i zemlje Srpske. Za sve te godine nisam
uspeo ništa više da saznam. Kumila me je dok smo se još zabav-
ljali da se ne raspitujem, da je ne gnjavim i da to tako mora da
bude. Ipak, na početku braka jedne novogodišnje noći kada je
dobrano potegla, šapnula mi je da je promenila specijalnost ko-
vena u vaskrsavanje i vraćanje iz mrtvih. Potegao sam i ja pa ni-
sam pridao značaja tome sve dok nije zavrnula šiju našem kana-
rincu Džoliju, nasmejala se i kazala: „Gledaj dragi!”
83
Zabezeknuto sam posmatrao kako mrtvo telašce poklapa

dlanovima, zatvara oči i mantra samo vešticama znane bajali-
ce. Kada je otvorila dlanove, Džoli je veselo odlepršao u krletku.
Odbija me nevoljno od sebe, ponavlja hiljaditi put: „Znaš
da nije vreme, ljubavi …” i okreće se šporetu.
Ružu, koju sam nekako zadenuo u unutrašnji džep jakne,
vadim i poturam je pod njen nosić. Podvriskuje od miline. Brza
kao kobra okreće se i ponovo me ljubi:
„Srećo moja da samo znaš koliko te volim!” ponavlja izme-
đu kratkih poljubaca.
„A je l’?” odgovaram tobože iznenađeno, pokušavajući
utihnuti vatre što se u meni pale.
Njen pogled pun ljubavi i žudnje ne olakšava mi sa tim va-
trama što dolaze u talasima nameće misao koliko sam srećan čo-
vek. Njene grudi koje dodiruju moje zbore suprotno, kazuju ko-
liko sam nesrećan u toj sreći.
Promuklim glasom joj saopštavam novost sa posla i po prvi
put vidim u njenim očima nešto što me prestravljuje. Zelene
iskrice skaču oko njenih zenica, ali dovoljan beše taj tren da mi
utera jezu u kosti. Nesvesna toga, nastavlja da priprema obrok.
Povlačim se u sobu i uzimam telefon da ponovo pročitam i
mudro izbrišem poruku drugara koji radi u ministarstvu alhe-
mije. Njen telefon zvoni, čujem da se javlja na nemačkom i za-
počinje cvrkutanje sa Majkom švapskog heksen sestrinstva. Po-
trajaće taj razgovor, bezbedan sam.
84
Ne može - titra odgovor. Skrolujem na gore i ponovo či-

tam svoje pitanje. Zadovoljan, dozvoljavam sebi smešak i bri-
šem poruke. Ipak, zabrinutost zbog zelenih iskri u očima dra-
ge lede mi osmeh.
Gluvo je doba i sitna kiša dobuje po vetrobranu. Moje omi-

ljeno vreme ali ne i ovu noć, doček je. Uskoro će auto-put a na
njemu aveti da mi udele komad sreće. Šaputalo se o tome po fir-
mi, naširoko ispod žita. I dalje sam iznenađen što me je šef pre-
bacio u noćnu, imao je svojih kandidata za upražnjeno mesto.
Valjda se smilovao na moju muku, znali su u firmi za nju.
Inđija je pusta, što dolikuje gluvom dobu. Semafori trepe-
re, tu je i skretanje pa izbacujem žmigavac. Svetla gradića ostaju
iza mene. Farovi kombija plaše tamu na prilaznom putu i čine
da se izmaglica presijava kao biser.
Palim cigaretu a pesma sa radija mi otima psovku. Uz tu
pesmu sam je zaprosio, onako slep i glup a kako ne bih kada
me je ljubav zgrabila svojom okrutnom kandžom. Žaoke srama
zbog nauma me opet probadaju ali mala je to cena za ono što
sledi. Moram, od prolazne sam krvi i mesa a život promiče kao
bela traka ispod točkova.
Trtljali su o tome na televiziji i pretili da se ne opšti sa ave-
tima. Smatra se nekrofilijom i kažnjivo je po zakonu. Budalašti-
ne. Vele kolege da su aveti itekako živahne. Kada bi me nahva-
tala patrola izvršio bih blud nad ježom, ali šipak im. Avet nesta-
85
ne pri nailasku trećeg lica. I to su mi kazali. Mogu da me pišu za

vožnju spuštenih gaća i pljunuti pod vetrobran.
Put je prazan, tek poneki kamion obilazi. Kao kobac mer-
kam marginu, vele da se pojavljuju oko Pazove kao pečurke po-
sle kiše. Čestitao sam joj unapred Novu godinu, malopre poru-
kom, samo da ništa ne nasluti.
Pokušao sam nekoliko puta da se omrsim kod neke fufe za
pare, posle i u komšiluku kod radodajki ali mrka to beše kapa.
Ostao je skvrčen kao da je dan preležao u hladnoj vodi. Draga
je bacila čini i lepo me obrukala. Cenim da ima pun arsenal tih
bajalica. Gde će joj duša, stavila je šapu na moj um, dušu i telo.
Dvanaest puta godišnje! Samo dvanaest puta u godini sme-
mo da se znate već šta i to da rasporedimo u noćima punog me-
seca!
Takav im je zakon. Ni slučajno da se prekrši, inače posle-
dice budu strašne! Govorila mi je o trajnoj erektilnoj disfunkci-
ji i truljenju uda!
Ali ne brinem za čini drage, ne deluju sa avetima. Informa-
cija je pouzdana, javio mi je drugar iz ministarstva alhemičara!
Godine su prošle pune muka, ali tome je sada kraj.
Molim lepo, kako da se brak održi sa samo dvanaest puta
godišnje? Ja velim nikako.
Dok psujem i bogaram zakone kovena, ugledam avet. Sto-
ji pokraj puta sva napirlitana i utegnuta a oko nje levitira oreol
duginih boja. To je to!
86
Ruke mi trnu od slatke jeze a čvor u stomaku steže jače.

Hrabro motam u zaustavnu traku. Prilazi vrlo živahna, otvara
vrata i penje se u kabinu. Ne da tama da joj vidim lice, ali i ne
treba. Lepo izvajana silueta spušta se u sedište a ugodan parfem
ispunjava vazduh. Mislio sam da ću osetiti vonj groba i truleži,
videti ukočenu lutku praznih očiju ali ovome se nisam nadao.
Namah se setim mlatimudana sa televizije što govore da dola-
ze po ljubavnu toplinu živog stvora. Oduzeto im je pre vreme-
na, a tamo preko su mnogo usamljene. Pa dobro, dobiće toplinu.
Pokrećem vozilo i vrebam parking. Ne ide u zaustavnoj,
presretači krstare. Ona čuti, osećam da me posmatra a još ne
smem da uzvratim pogled. Ukipio sam se, tobože tražeći zgod-
no mesto.
Prolazim ispod table na kojoj piše - izlaz Niš, jedan kilo-
metar!
Sigurno sam pogrešio, gluvo doba hoće da se poigra sa oči-
ma i umom. Noć što se prostire oko nas ne mari da ocenim gde
sam. Zacelo negde oko Batajnice.
Iznenada kabinu osvetljava mozaik zelenih iskrica. Vese-
lo skakuću po kontrolnoj tabli i vetrobranu, kao najava dragog
glasa obojenog besom:
„Idiote! Đubre! Veća plata, a? Znala sam šta ti je na umu!
Stoko jedna!”
Um mi se rastače od grozne spoznaje a telo grči.
„Draga!” otima mi se u neverici i strahu. Moja veštica je
avet! Prozrela je moj naum i isplela zamku! Gotov sam!
87
U magnovenju spoznajem svoju blisku budućnost u kojoj

bludničim nad ježom. Da ironiji bude potaman, radio započi-
nje pesmu - Dečko, hajde ohladi!
Ohlađen sam.
Naređuje mi da zaustavim vozilo. Grdne psovke ispisane
rukom nečastivoga sustiže jedna drugu. Nemo i pomiren sa sud-
binom pijem taj otrov iz njenih usta.
Iznenada kao što su se i pojavile, zelene iskre nestaju a sa
njima svetla konzole. Motor je utihnuo i radio se ugasio. Sa zeb-
njom koristim inerciju vozila da ga zaustavim kraj bankine.
Ona prekida oluju besa, kao da je svoju ljubomoru izlila pa
joj krivo što nema još. Suze joj kreću, ljubi me po vratu i miluje
mi prepone. Ženska posla, stavlja šapu na svoje. Njen vreo dah
mi odzvanja uvom dok mi se namešta u krilo:
„Ubila sam se zbog tebe idiote. Mislio si kraj mene neku
drugu pa makar i trulu, a?”
Čudne su te ženske glave. Ovome se nisam nadao, mislio
sam da će me lišiti života ili će mi ponos pretvoriti u čvarak.
Nema mi druge, prepuštam se vatri i trgam joj grudnjak. Nikad
nisam bio vešt sa kopčama.
Sate provodimo u vatrenom tangu i flamengu i prozori se
magle našim uzdasima.
U osvit nestaje, da vaskrsne kod kuće i spremi doček. Izaš-
la je iz vozila i tek tako nestala, bez jahanja metle i ostalih čude-
sa. Zabrinuto gledam svog udarnika. Dobar je i miran, nije po-
čeo da truli ni u čvarak da se topi.
88
Palim motor. Poslušno prede pa krećem ka Beogradu i

shvatam da me svojim ljubomornim trikovima prebacila daleko
od Pazove i aveti koje se tamo roje, da zakasnim i tako izgubim
noćnu. Lepo mi je draga namestila da ne izbijam u gluvo doba i
švrljam sa mrtvim ženama, ubiće se kada god me želja obuzme.
Ali samo noću, dok dete spava i pohotne aveti uzalud čekaju.
Pravo ljudi vele. Žena za poželeti.
89
BORIS MIŠIĆ
Rođen 06.05.1974. godine u Rijeci, a detinjstvo i deo mlado-

sti proveo je u Pećima kod Bosanskog Grahova. Od 1995.godi-
ne živi u Novom Sadu gde je i diplomirao na Pravnom fakulte-
tu. Član je neformalnog udruženja pisaca i ljubitelja fantastike
,,Esnaf V’’ i formalnog udruženja pisaca SKOR ( Savez književ-
nika u otadžbini i rasejanju ). Priče su mu objavljivane u zbir-
kama priča ,,V-fantastične priče iz ravnice’’, ,,Nešto diše u mojoj
torti’’, ,,Istrakonska zbirka ( 2015. i 2017. godine )’’, u Antologi-
ji SKOR-a ,,Sazvežđa’’, u Zborniku radova sa XI međunarodne
umetničke kolonije Panonski biseri-Knjiga uzdisaja, u časopi-
su za književnu fantastiku UBIQ, u sf časopisima Znak Sagite i
Marsonic, u časopisu za folklornu fantastiku Omaja, te u fanzi-
nu Emitor. Priča ,,Dugine zmije’’ prevedena mu je na slovenački
jezik i objavljena u slovenačkom sf časopisu ,,Supernova’’. Kra-
jem 2016.godine, u izdanju izdavačke kuće Presing iz Mladenov-
ca, objavio je prvu samostalnu zbirku priča fantastike i horora,
pod nazivom ,,Vila šatorica’’.
TIŠINA
Priliku sam dočekao sledećeg popodneva. Marinko se zadržao

duže na poslu, i zamolio me je da pokupim Kiću iz vrtića. Kiću,
koga sam ja krstio, moje kumče. Umoran od vrtića i igre, zaspao
je na sedištu. Čujem ga kako diše, milujem ga po smeđoj kosici.
Bilo bi tako lako, učili smo to u jedinici. Jedan brz zahvat, vrat bi
pukao kao orah pod čekićem. Ne bi stigao ni da oseti bol. Neće
biti ni patnje - Kićo nikada neće odrasti, neće upoznati tugu, gu-
bitak i strah. Posle nastupa poznata tišina. Nije problem vriska,
plač, molitve žrtava. Tišina je problem u ubijanju. Prosto vas
podseti na damu sa kosom, koja čeka i na vas sa druge strane.
Tišina me je plašila, ali i neodoljivo privlačila, kao svetlo lepti-
ra. Neprekidno sam tragao za njom.
Šta filozofiraš. Ne pristaje ti uloga pljačljivog emotivca. Kao
da ti je problem ubiti dete. Kao da nikada nisi ubio dete.
Prvi put je bilo teško, posle je išlo bez razmišljanja, saspeš
im rafal i gotovo. Ređe rukama, ili brz i precizan rad noža. Mutna
voda bi brzo odnela malena tela. Nisu plakali, ni vrištali. Iz
nekog razloga, verovali su do samog kraja da ćemo ih poštedeti.
Svi, osim te devojčice ...
Prisećam se. Prošlo je sedamnaest godina. Fazlići, čini mi
se da se tako zvala selendra. Dočekali smo Novu godinu u toj
93
Boris Mišić ◆ TIŠINA
ruševini, pijani i razuzdani. Malo porodica iz sela je preživelo

prvu ratnu godinu, oni koji su uspeli, morali su potpisati vernost
novim vlastima. I bili su mirni kao bubice-makar do te noći.
Nismo očekivali nikakvu nevolju. Prokleto selo, prokleti rat.
Neki kreten iz sela iznenada je pripucao na kolonu i potpisao
mu smrtnu presudu. Radetu je metak prošao kroz usta, umirao
mi je na rukama, bljujući krv svuda po meni. Bili smo naoružani
do zuba, mladi, besni i uplašeni. Rastočili smo ih načisto, kamen
na kamenu nije ostao. Osim te đavolske kuće. Marinko i ja
upali smo unutra, tenk je srušio zid koji je zatrpao ukućane.
Na sredini prostorije, nekim čudom preživela, stajala je mala,
crnokosa devojčica, u šarenoj, ciganskoj haljinici. Krv i mozak
drugih ukućana su je poprskali, užasno je vrištala, te crne oči su
sevale kao da su stigle direktno iz pakla. Marinko se prekrstio,
a u meni se nešto probudilo - neka tama, neko inje koje mi je
ledilo srce i misli. Njena dreka i vrištanje su mi užasno išli na
živce. Nisam mogao to da podnesem. Hteo sam samo tišinu,
ništa više. Kao u nekom usporenom, nemom filmu, opčinjen
sam posmatrao kako joj se usta skupljaju u iznenađeno O, kada
su je počeli zasipati meci iz moje automatske puške. Padala je
neprirodno, nemoguće dugo, kao da odbija da umre. Negde u
pozadini sam čuo da Marinko nešto urla, ali njegov glas nije
dopirao do mene. Bio sam okružen tišinom.
Parkiram kola pred stanom i shvatam da sam potpuno
osedeo za svega desetak minuta vožnje. Gotovo da i ne
primećujem novogodišnju užurbanost, nervozu i ludilo svuda
okolo. Ništa mi to više ne znači, osećam da moje vreme ne teče
sa vremenom drugih ljudi, moja Nova godina je ispunjena
senkama, ostala je negde duboko u mraku i tišini ukletog sela.
94
Devojčica me čeka u parku. Svaki dan je tu, već mesec dana

me muči i tera u ludilo. Ista je kao i pre sedamnaest godina -
crna kosa, crne oči, šarena haljinica. Nema jedino krvi i prosutih
mozgova po haljinici. Za sedamnaest godina nije ostarila, nije
narasla. Gutam knedlu dok joj prilazim. Sedam na klupu pored
nje, a duboke crne oči me fiksiraju pogledom iz pakla. I pre nego
što sam progovorio, shvatio sam da me je pročitala. Za nju sam
bio otvorena knjiga.
,,Nisi ubio Kiću?” pitanje-optužba prelazi sa njenih usana.
,,Nisam. Nisam mogao. Ne mogu više ... to da radim”, od-
govaram.
,,Ma nemoj?” Njene oči ljutito sevaju. ,,A mene si mogao
da ubiješ?”
,,To je bilo davno!” urlam. Ljudi se okreću, gledaju nas. Sti-
šavam glas. ,,Čuj, žao mi je … šta hoćeš od mene, zašto si se ...
vratila?”
,,Ti znaš …” pretnja se čula u njenom glasu. ,,Rekla sam ti
šta će se dogoditi. Da si izvršio zadatak, povela bih tebe. Ovako,
sa mnom ide tvoj sin.”
,,Nikada nećeš dobiti mog sina!” urlam. ,,Nikada, jel me
čuješ?!”
Devojčica se nasmeja. ,, Imaš još jednu šansu. Ubij ga do
večeras, i vratiću ti sina. Inače, zauvek ostaje u mom svetu. A ti
poznaješ dobro taj svet, zar ne?” fiksirala me je pogledom. ,,Svet
tišine. Usamljena sam tamo. Tvoj sin će mi praviti društvo.”
95
Ne gledam više u nju, trčim prema stanu, jurim uz stepeni-

ce, otključavam vrata, Marka nema, nije u sobi, nije ni u kupa-
tilu. U panici, tipkam po mobilnom, zovem ženu, osećam pani-
ku u njenom glasu, bacam mobilni na krevet, jurim nazad , ali
devojčice više nema …
Ipak, nisam hteo tek tako da se prepustim sudbini. Kada
sam se malo smirio i razmislio šta da radim, pripasao sam pi-
štolj, seo u kola, i za nekoliko minuta pozvonio kod Marinka.
Jednom, drugi, treći put. Uperio sam pištolj u vrata, ko otvori
prvi leti u večnost, a za njim i ostali. Neću svedoke. Hoću sina
nazad, i ako treba, pobiću celi prokleti grad.
Vrata se otvoriše i Kićina vesela glavica izviri napolje.
,,Tata, evo kuma! Jupi, kupio mi je pištolj!” Kićin glas od-
zvanjao je stepeništem.
Čini mi se da sam spavao više od dvadeset četiri sata.
Telefon sam isključio, vrata zamandalio, ni na kakve pozive
nisam odgovarao. Bio sam više mrtav nego živ, a nisam imao
snage ni da se ubijem. Činilo mi se da stalno čujem nekog kako
diše pored mene, trgao bih se iz sna i shvatio da Marka više
nema. U glavi mi je još odzvanjao Marinkov povik, zbunjeno se
zgledavao sa Kićom ne shvatajući zbog čega sam onako odjurio
niz stepenice.
Kada sam konačno uspeo ustati, bilo je gluvo doba noći.
Neki čudan vetar doterao mi je jezu u kosti. Osetio sam poziv.
Na brzinu sam se obukao i istrčao napolje. Prokleta devojčica
me je čekala kod klupe. Sa njom je sedeo Marko.
96
Vrisnuh od sreće i čvrsto zagrlih sina. Devojčica me je gle-

dala mrtvim očima.
,,Tata, izvini što ti se nisam javio”, Marko je brbljao. ,,Vodi-
la me je na neka čudna mesta da se igramo. Tamo su neke kuće
spaljene … ima puno dece, oni kažu da nikada neće odrasti.
Tiho je tata, jako je tiho tamo.”
Grlim sina, suze mi klize niz obraze. Dajem mu ključeve, i
podsećam ga da se obavezno javi majci, i kumu Marinku, da ih
mnogo pozdravi od mene. Upijam očima dragi lik, dok trči uz
stepenice.
Devojčica ustaje, i pruža mi ruku. Prihvatam je, prsti su joj
mokri i hladni - prsti ruke iz groba. Ali posle dugo vremena ne
osećam strah. Vidim svetlo upaljeno u stanu, Marko se popeo.
Osećam da se sa njim vratila i moja izgubljena ljudskost.
,,Ipak nisi mogao da ubiješ Kiću?” pažljivo me je ispitiva-
la očima.
,,Nisam”, govorim. ,,Nisam mogao to da uradim.”
Neko vreme ćutimo. Marko nas gleda s prozora. Mašem
mu, dok me u grudima peče. Pokušavam smisliti neku reč izvi-
njenja devojčici, posle toliko godina po prvi put sam pomislio
na nju. Tek sada mi je bilo zaista žao, tek sada sam osetio svu
dubinu njene patnje. Ali sve što smislim, zvuči patetično i be-
smisleno.
,,Ne govori to”, presekla me je odmah. ,,Nisam došla zbog
izvinjenja, niti možeš popraviti ono što si uradio.”
97
,,Zašto … zašto si mi vratila sina?” rizikujem opasno, ose-

ćam to, dlanovi mi se znoje.
,,Zato što si prošao test”, prošapta, sada već jedva čujnim
glasom. ,,Da si me poslušao i ubio Kiću, ubila bih ti sina.”
Zaprepašteno zurim u nju, tek sada shvatajući celu igru. Sli-
ke počinju da blede, Marko je tek mrlja na prozoru, i dok držim
mrtvu devojčicu za ruku, osećam da nestaju boje, zvukovi i mi-
risi, da me usisava tama, konačna i ogromna. Za trenutak pono-
vo vidim Fazliće, vatre koje plamte do neba, devojčicu koja stoji
pored mrtvih roditelja, ali u njenim očima više ne vidim optuž-
bu, a ona u mojim više ne vidi mržnju. Za trenutak, dok shva-
tam da više nikada neću dočekati Novu godinu, bar ne Novu
godinu sa ove strane zavese, mirim se sa sudbinom, konačnom i
neopozivom, a onda nas obuzima tišina koje se više ne bojimo,
tišina koja nam donosi smirenje, za kojim smo toliko žudeli.
Tiho je. Jako je tiho tamo.
98

Nesto-Dise-U-Mojoj-Torti 6 PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Nesto-Dise-U-Mojoj-Torti 6 PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

NEŠTO DIŠE

Dizajn naslovne stranice

Vesna Petković Pešić

Milka Knežević Ivašković

Relja Antonić, ISPISI U SNEGU. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

Vesna Petković Pešić, IZMEĐU DVA TREPTAJA. . . . . . . . . . . . 23

Zoran Petrović, PORODICA PRE SVEGA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33

Alma Zornić, SJENE. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

Milka Knežević Ivašković, DIORAMA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

Saša Robnik, ŽENA ZA POŽELETI. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81

Boris Mišić, TIŠINA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .93

Evo Nas ovde, na magičnom broju 6, posle 3/5 decenije ispro-

Rođen 17.XII 1988.godine po Hristu (+/-7), negde usred mećave

Najduže su noći u godini uvek najstravičnije. Ne zato što je mrak

Svaki je junak imao svoj put, govorilo se. A šaman plemen-

Malo su ga zglobovi boleli, malo je hramao, još je i manje spa-

I tako je otpočela velika utrka. Potraga za saveznicima, koja

Pre polaska, obe su strane u jarugu bacile nečije, tuđe –

Zlo je nebom sijalo, tih noći dugih i dana prekratkih, dok

Neke su tekle gorke, a neke samo slane. I hladne.

Pleme Kurjaka se nikome ne klanja, niti šeni. Možete ve-

Put je lovaca težak bio, ali imali su i težih kušnji za živo-

Put je lovaca mnogo brdovitiji bio, no onaj šamanov. Uz

Među Plemenom Medvedovim življaše jednom davno je-

koje uniđe, ako je to meso samo na to pristalo. I još brbljaju sta-

„Prognaniče,“ viknu hromi šaman, „jesi li tu?“

„Budale,“ reče poglavica Čopora Vuka, pošto su se gosti

Kazivanja svih naroda na ovom tlu govore isto. A ta priča

u selo došli, budale – sedi još bangaviji jedan, ogroman i pre-

Rođena 27. 5. 1983, u Odžaku, Bosna i Hercegovina. Piše pesme

Jesi li ikada primetila kako sneg noću svetluca? I kako su zimske

pletene puzavice, da se pentra po drveću i pravi venčiće od vr-

dala u tela bića koja je sretala tokom svojih svakodnevnih ski-

ću i radost življenja snagom proživljenog bola koji je sama na-

Zašto me to sad pitaš, budalo? Šta imaš od toga, čak i da ti

Onda se slika zatamnila. Kad se opet osvetlila, pred njom

Šta misliš, koliko li će života proći između dva treptaja ovog

Rođen 1968. godine u Beogradu. Bavi se muzikom kao vokalni

„Neću, neću i neću!“ Devojčica je utrčala u sobu i bacila se na

tićeš se ovih reči i tada ćemo se zajedno smejati tvojoj nepromi-

ugode, a kada dobiju ono što im je na umu, okrenuće se i više te

Snažni bas ozvučenja Čudne šume poigravao se nervnim

se u masi napućenih usana i prekomerno obnaženih silikona ti-

„Ma, ne znam da l’ su opasni, al’ su čudaci. Ćale joj naš, a

Možda sam preterala, premišljala se Vendi dok su je druga-

nisam normalna.Uostalom, šta zna baka, to je tako bilo u njeno

„Devetnaest“, slagala je ne trepnuvši.

Okrenuo se ka njoj, ali više nije bila tu. U pripijenoj krat-

Bio je u pravu. Doček je zaista bio poseban, sve dok Vendi

„Ponoći?“ Zacerekao se podozrivo je odmerivši. „Šta si ti,

„Onoliki ljudi nestadoše za poslednje dve godine, samo da

Bakina kuća nije bila daleko, ali od trenutka kada je sa zve-

„Otkud znaš gde je kuća moje bake?“ Trgnula je ruku iz

„Hoćeš da mi budeš muž?“ upitala ga je iznenada.

Ušunjali su se u bajkoviti entertijer bakine kuće. Prigušeno

“Ššš, probudićeš baku”, stavila je Vendi prst ispred usta.

obrise prozora. Dvorište sa te strane nije imalo osvetljenja, te

„Kako su ti velike ruke, Vuče ...“

prljavu mu dušu iščupaj, Vendigo.

Rođena 1975. godine u Zvorniku, živi i radi u Sarajevu.

Na tri sata hoda od razrušenog turskoga groblja, farovi automo-

Crvljive grede otužno su škripale pod Šabanovim nezgra-

Mada, ako poklekne samo na tren ...