ПЛАНИРАЊЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ (БОЛОЊА)

I GRUPA PITANJA

1. Историјски развој погледа на однос човека и његове околине

2. Прединдустријски период стања и схватања животне средине
3. Индустријска револуција и њен утицај на угрожавање животне средине
4. Натуралистички приступи у теоријама животне средине
5. Социологистички приступи у теоријама животне средине
6. Економски и технолошки детерминизам у теоријама животне средине
7. Еколошки детерминизам у теоријама животне средине
8. Просторност као обележје средине; структура геопростора
9. Појам система и системности животне средине
10. Тополошки системи животне средине – екосистеми
11. Теорија и пракса одрживог развоја
12. Узроци и последице еколошке кризе и могућности њеног решења
13. Еколошка политика као чинилац квалитета животне средине
14. Улога васпитања и образовања у заштити животне средине
15. Суштина појма „животна средина” и дефинисање промена у њој
16. Класификација загађења животне средине основна својства загађујућих материја, енергија и отпадака

II GRUPA PITANJA

1. Заштита и унапређење животне средине

2. Експлоатација природних потенцијала као вид утицаја на животну средину
3. Институционално организовање на заштити и унапређењу животне средине
4. Улога локалне управe у решавању проблема животне средине
5. Државне неуправне организације заштите и унапређења животне средине
6. Контрола и управљање (мониторинг) квалитетом животне средине
7. Економски аспект животне средине
8. Информациони системи животне средине
9. Однос просторног плана општине и заштите животне средине
10. Еколошки принципи просторног плана општине
11. Процедура израде и обухват сегмента животне средине у плану
12. Институционални оквир и законодавство у области управљања отпадом
13. Предуслови за формирање санитарне депоније
14. Утицаји депоније на животну средину (загађивање воде, земљишта и ваздуха, бука и вибрације)
15. Планска документација као подршка заштити животне средине и управљању отпадом
16. Критеријуми за одређивање локације депонија и трансфер станица

III GRUPA PITANJA

1. Правни аспект животне средине

2. Законске основе заштите животне средине
3. Подсистемски закони о заштити животне средине и природе
4. Основне форме правно-законодавне заштите животне средине
5. Међународна регулатива заштите животне средине
6. Закон о заштити животне средине – Планирање и коришћење природних вредности (чланови 11-20)
7. Закон о заштити животне средине – Заштита природних вредности (чл. 21-32)
8. Закон о заштити животне средине – Мере и услови заштите животне средине – превентивне мере (чл.
33-38)
9. Закон о заштити животне средине – Мере и услови заштите животне средине – програми и планови (чл.
64-68)
10. Закон о заштити животне средине – Информисање и учешће јавности (чл. 78-82)
11. Правилник о граничним вредностима емисије
12. Закон о заштити од буке у животној средини (1. поглавље: Основне одредбе и 3. поглавље: Мере и
услови заштите)
13. Правилник о методологији за процену опасности од хемијског удеса

1
 I GRUPA PITANJA

1. Историјски развој погледа на однос човека и његове околине?

Изучавање људског окружења сеже у дубоку историју, на почетак цивилизације људског рода.
Није одувек човечанство било у могућности да влада природом, а није ни данас. Некада је човеку
било потребно да се штити од непогодности које намеће природа, међутим, данас се јавља негација
те потребе. Природу је потребно заштитити од неразумног човековог деловања.
Четири основна научна приступа проблему улоге човека у узајамном деловању са природом
(материјалистички, идеалистички, дијалектички, дијалектички и метафизички). Дијалектика и
метафизика имају атрибутивни карактер, одређују смисао односа и улоге, смисао и могућност
сазнања.
Разне стихије: урагани, мећаве, муње, громови, вулкани изазивали су страх и дивљење код
првих људи. Јавља се сујеверје, поштовање према околној природи као и жеља да се она упозна.
Човек почиње да објашњава себи природне појаве, и да то преноси другима. Та прва наивно
материјалистичка гледишта имају и своју антитезу у наивном идеализму и мистицизму.
Припитомљавањем животиња поремећен је однос у природи и животиње се по први пут стављају под
директну власт људи.
Око 8 000 год.п.н.е. дошло је до великих промена у човековом животу и тај период назива се
аграрном револуцијом. Људи су тада већ припитомљавали животиње, узгајали раж и пшеницу,
имали развијену керамику. Постоји спор око тога да ли је ова револуција настала на једном месту па
се одатле ширила или је спонтано настајала на више места. По многим научницима она је „путовала“
од истока ка западу.
С појавом власти, јавља се прво организовано чување природних предела, локалитета, биљних
и животињских врста. У почетку су то били шумски и ловни забрани. Владари почињу да организују
заштиту села или територије која му припада од поплава, пожара... „Праве“ се непроходне мочваре
на пограничним подручјима.
Потреба за одржањем племена зхтевала је мудро газдовање појединим природним добрима.
Захваљујући рационалном коришћењу земљишта дуго су се одржале цивилизације око Медитерана
или источној и ЈИ Азији. Нпр.многи тумаче да се пропаст Јелинске културе заснива управо на
непоштовању природних законитости и добара територије. Људи који су искрчили шуме да би
добили плодну земљу нису ни сањали да ће тиме поставити темеље садашњој путоши тих земаља,
лишивши их земљишта заједно са шумама и центрима за сакупљање влаге.

2. Predindustrijski period stanja i shvatanja životne sredine?

Pojava prvih civilizacija i organizovanih društva i državne vlasti stvorena je mogućnost ogranizovanog
iskorišćavanja prirodnih resursa i menjanja prirodne sredine.
Isušuju se močvare, navodnjavaju pustinje, planski izgrađuju naselja, pri čemu se vodi računa o
komforu življenja stanovnika.
Izlivanje velikih reka kao što su Nil, Tang, Ind, Hoang Ho i td nametnuli su potrebu predviđanja
poplava i oblika zaštite od njih. To je dovelo do sticanja prvih hidroloških i klimatoloških znanja.
Zasejavanje pojedinih kultura, zahtevalo je ne samo poznavanje zemljišta i navodnjavanje, već i
poznavanje vegetacionog svojstva pojedinih kultura, njihovo selektovanje i primenu određenih
agrotehničkih mera. Fenijanski trgovci su prvi veliki geografski istraživači. Predpostavlja se da su oni 15
vekova pre Vaska de Game oplovili Afriku.
Prva naučna istraživanja ograničena na astronomiju, matematiku i mehniku javljaju se tek kasnije sa
Arhimedom. Ustanovljuju se brojne zakonitosti i predpostavke o Kosmosu, Sunčevom sistemu i Zemlji kao
planeti.
Da bi sredina postala uticajnija za život u gradovima se izdvajaju zanatske četvrti. Pristupa se
planskoj izgradnjo već nekoliko vekova pre nove ere. Razvijanjem raznih zanata javlja se degradacija
gradske sredine jer se u tim delovima grada otpaci neorganizovano bacaju, stvara se buka, neprijatni mirisi,
prašina.

2
 U antičkom vremenu javljaju se prvi urboekološki problemi ali i prve zaštitničke tendencije prema
okolini. Kada je u pitanju geografska sredina izdvajaju se dva pravca, jedan je usmeren na opšte
geografskom saznanju o Zemlji i drugi koji ima karakter putopisne geografije. Razvile su se teorije koje su
udarile temelje opšte geografskom pravcu. Značajan predstavnik tog pravca bio je Anakamandar ?.
Počinje podela sveta na makroregije, širinske pojaseve.
SREDNJI VEK – u ovom veku sva nauka se svodi na filozofiju. U Vizantiji i u srpskim srednji vek
je trajao drugacije nego na Zapadu gde je carovala inkvizicija. Visok nivo dostižu arhitektura i slikarstvo.
Gradovi u vizantijskim, bugarskim i srpskim zemljama su znatno svetliji i provetreniji nego na zapadu.
* Engleski kralj Edvard I je u 14 veku morao zabraniti upotrebu uglja za loženje u kućama pod pratnjom
smrtne kazne jer je London bio toliko zagušljiv da se u njemu nije moglo disati.
* Dubrovčani su oko 1400 god izgradili vodovod, a 1436 uredbom je uredjen način izgradnje delova grada,
nagib ulica, funkcionisanje gradske kanalizacije, prskanje ulica i smeća sa ulica.
NOVI VEK – karakteriše se naglim usponom nauke, tehnike i znanja uopšte. To je imalo za
posledicu i ekspanziju znanja o žs kao i interesovanje za njenu zaštitu. Period kulturnog i naučnog pokreta
znan kao Renesansa doneo je nove vidike. To je i vreme velikih istraživanja i velikih geografskih otkrića.
Otkrivanjem novih svetova uspostavljena je veza sa drugim civilizacijama i planeta Zemlja po prvi put
postaje jednistvena. Dolazi i do velikih naučnih otkrića. Nauka, a naročito razvoj fizičke, omogućile su
snažan napredak tehnologiji, a samim tim i proizvodnog roda.
Geografija nema u to vreme svojstvo nauke, već je na nivou putopisa. Ovo vreme nije vreme
masovnog i obimnog ugrožavanja prirodne sredine jer je sama naučna otkrića nisu mogla ugroziti. Međutim
Renesansa i velika naučna i geografska otkrića otvorila su put industrijalizaciji, a samim tim i prvom
ozbiljnom ataku na žs.

3. Индустријска револуција и њен утицај на угрожавање животне средине?

Велика научна открића, новооткривени географски простори, али и измењени друштвени

односи створили су битан предуслов развитка индустрије. Деградација средине не везује се само за
природу већ и за друштвене односе, урбане просторе и услове рада.
Открићем нових извора енергије почиње индустријска револуција. Трансформација фосилне
енергије у механичку постала је услов развоја и рада. Први знаци револуције и масовно
искоришћавање природне средине исказани су проналаском парне машине (1764.Џејмс Ват) Да би се
покренула потребан је угаљ, а његовим сагоревањем загађују се вода и ваздух. Јављају се остаци
шљаке и пепела који који загађују земљиште па самим тим настају територије на којима биљке не
успевају. Димњаци све више дају нови изглед градовима. Из земље почињу да се ваде милиони тона
угља, руде гвожђа и других метала. Тај почетни период назива се период металургије.
Радна, стамбена и уопште животна средина постају све горе. Јавља се вишак радне снаге
(мануфактура/машине). Велики индустријски центри у Енглеској, Немачкој, а касније и у САД-у
били су прави пакао пун индустријских објеката, загушљивог ваздуха и прљавих улица. Гломазне и
неусавршене машине стварају огромну буку.
Oвом периоду не припадају само зла за природу. Нпр. тек када су конструисане снажне
машине било је могуће прокопати канал (Панамски, Суецки), могле су бити исушене мочваре и
наводњаване степе и пустиње.
Године 1864. појављује се прва књига на тему заштите животне средине – Џорџ Марш -
„Човек и природа“. Осам година касније (1872.) установљен је и први национални парк Јелоустон.
Формиран је низ природњачких друштава, а прво је било „Одебон“ у Калифорнији. Дарвинова
теорија еволуције указала је на узајамност односа живог света са средином у којој се налази.
Следећи корак ка угрожавању животне средине је појава аутомобилских мотора. Крајем
19.века угљу се придружује нови извор енергије- нафта.Тада су Дајмлер и Бенц конструисали први
мотор са унутрашњим сагоревањем и наступа ново време- време аутомобила. Јавља се проблем
издувних гасова и повећане буке. У исто време долази до примене електрицитета (Фарадеј). То је
најчистија енергија. Допринело је побољшању животне средине. Међутим, сама производња
електричне енергије може бити велики загађивач животне средине (нпр.термоелектране).
Почетком овог века почиње период хемијско- технолошке индустрије. Она доноси два
производа:
3
 *хемизацију пољопривреде- вештачка ђубрива, пестициди, хебрициди
*пластичне масе и синтетички материјали (најпрљавија и најштетнија технологија)
На крају индустријске револуције је време нуклеарне енргије (експлозије атомске бомбе на
Хирошиму) као и демографске експлозије.
Долази и до првих еколошких покрета. Сам израз ЕКОЛОГИЈА уведен је од стране немачког
биолога Хекела 1866.год. и дефинисан је као однос живих бића према околини. Научно – техничка
револуција дала је човеку 3 велика сазнања:
1) дарвинистичка теорија еволуције (која регулише односе у природи)
2) дијалектички материјализам (који регулише односе у друштву и односе између
друштва и природе)
3) космизам (који дефинише законе макро и микросвета)

4. Натуралистички приступ у теоријама животне средине?

Натуралисти узимају природне законе као доминантне не само у природи већ и у друштву. Друштво
дефинишу искључиво и само као део природе. У оквиру овога имамо следеће теорије:
1. БИЛОГИЗАМ – биолошки детерминизам – Најпре, детерминизам представља филозофско
становиште по коме ствар, релација и промена јесу по себи одређене и по коме свака промена тих
стања произилази из дејства спољашњег или унутрашњег узрока. Под биологизмом подразумевамо
поставке које објашњавају својства човека, друштвених процеса и појава.
У њима се човек превасходно разматра као биолошко биће. Главни правац савременог биологизма је
социјал-дарвинизам и нео социјал- дарвинизам. Дефинише се појам „атрофија способности“ при
чему се исказују биолошке предности појединих народа и раса. Наслеђеним „педигреом“ се
објашњава и положај појединих групација у друштву као биолошки и природно дан. Као последица
ових схватања формирају се и мишљења о „бољим“ и „лошијим“ народима из чега настаје расизам.
Сви припадници социјал- дарвинизма објашњавају сва друштвена збивања борбом за опстанак.
Различити су само узроци те борбе.
*По Гумпловичу су то друштвене групације (хорде, класе...)
*По Раценхоферу- борба за животни простор
*По Гобину и Кивилијеу- борба међу расама.
Из ових теорија развија се „расна антропологија“ и „расна хигијена“.
2. НЕОБИОЛОГИЗАМ- генетски детерминизам – Овде се истиче генетска одређеност - „Једни
су рођени да командују, други да се томе повинују“. Више деце у мање образованим породицама
сматрају да умањује проценат проценат „гена способности“ приликом чега наступа антрофија
способности.
3. ХОЛИЗАМ- социјал организам – То је схватање по којем организам у физиолошком и
социолошком смислу може да функционише само као целина. Холизам покушава да објасни
друштвени живот и сва збивања у њему помоћу аналогије са животом живих организама. Ту се
издвајају групе људи које су предодређене за размишљање, друге за рад, треће за ратовање.
4. ГЕОГРАФСКИ ДЕТЕРМИНИЗАМ – Он третира доминантну улогу гографске средине у
развитку људског друштва и цивилизације. Ова теорија је такође запоследицу имала расизам и
геополитизам. Нпр.тврдња да африканци или азијати који живе у погоднијим климатским условима,
где није потребно улагати веће напоре за прехрањивање, интелектуално заостају за оним народима
чији су услови тешки и морају се трудити.
Географска средина је пресудна за формирање националности и уопште особина људи са
одређене територије (Монтескије).
Географ – детерминиста, Фридрих Рацел, по њему је географ.средина пресудна за формирање
психолошких и антрополошких особина.

5. Социологистички приступи у теоријама животне средине?

По овој теорији, друштво је то које ремети животну средину и једино је оно у могућности да је врати
у нормално стање. Природа је само тло друштвене активности.

4
 1.АНТРОПОЛОГИЗАМ И ПИТАЊА ОДНОСА ПРЕМА СРЕДИНИ – негира везу између
друштва и средине. То је мисаоно настојање које покушава да стави човека и људске вредности као
критеријум решавања свих питања света, поставити човека као средиште стварности. („Човек је
мерило свих ствари“)
2.МАЛТУЗИЈАНСТВО И ПРОБЛЕМ ОДНОСА ПРИРОДНОГ И СОЦИЈАЛНОГ – теорија о
демографској неогранићености раста (Томас Малтус). Малтузијанство почива на тврдњи да е
основни узрок погоршања животне средине прекомерни наталитет и да ће се човечанство толико
намножити да природа неће бити у могућности да даје довољне количине хране. Становништво ће се
увећавати само док средства за живот расту!
3.ДЕМОГРАФСКИ ДЕТЕРМИНИЗАМ И НЕОМАЛТУЗИЈАНСТВО – теорија везана је за
проблем демографске експлозије и предвиђања броја становника. Први у овоме био је Џеј Форестер
који сагледава два фактора: број ст. и загађивање животне средине, као и њихов утицај на економски
развој. Основна вредност модела је могућност да се сагледа предстојећа еколошка катастрофа због
прекомерног разбацивања природних ресурса. У моделу се издваја пет подсистема: становништво,
инвестиције (фондови), природни ресурси, улагања у пољопривреду и ниво загађености. Занимљива
је и књига Дениса Мидоуза: „границе раста“ у којој се најављује еколошка катастрофа почетком
21.века. Он предлаже глобалну равнотежу, стагнацију производње и потрошње.
Генерално, проблем овог модела је што није анализирана људска свест, цивилизацијске
карактеристике, навике и обичаји ст., религија и све друго што може утицати на природни
прираштај.

6. Економски и технолошки детерминизам у теоријама животне средине?

Економски детерминизам
Ова теорија подразумева организовање таквог друштвеног живота који ће бити економски користан
за одређену друштвену заједницу.
а) економски прагматизам – карактеристичан је за економски високо развијено друштво.
Као изразит вид екопрагматизма јесте увођење економско- технолошких метода, а посебно „cost &
benefit” у поступку вредновања квалитета ж.с. и природних услова. Такође је битан и метод “pragova
razvoja”. Еко прагматизам подразумева реално утврђивање вредности свих компоненти животне
средине.
б) социјал – економицизам – Овде се акценат ставља на развој привреде као одлучујућег
фактора у еколошкој кризи. Овде су присутна два става: 1.став о бесконачности економског развитка
и 2. став о исцрпљивости природних (а посебно енергентских) ресурса. Спроводе се планови као нпр.
„Green peace” и искоришћавање соларне, геотермалне енергије, енергије ветра и других неисцрпних
извора енергије.

Tехнолошки детерминизам
Ова теорија у први план ставља техничке науке, свемоћ технике и технолошких достигнућа.
а) екоцентризам – Сваки негативан однос према природи може се сматрати екоцентризмом.
Он игнорише природу и природне појаве и законе јер их сматра неважним и недостојним људског
ангажовања. (Ирански пророк Мана, у 4.веку пре н.е. је тврдио да је природа ђавоље дело и да је задатак сваког човека
као божијег бића, да се бори против ње и да је уништава)
б) технолошки рационализам – Ова теорија усмерава на нови вид технологије која има за
циљ да произведе уређаје који мање троше ресурсе, и да енергија и материја буду рационално
коришћене у свакодневном људском животу и производњи.
в) технотронизам и киборгизам – Ова теорија сматра да су аутоматске машине главна
покретачка сила и основа друштвеног и индивидуалног развитка. Говори да се у одређеним
случајевима техника може ставити изнад човека и да је човек дужан да измени своју сопствену
природу и да јој се прилагођава.
г) механистички материјализам – Механистици тумаче постојање живота помоћу физике и
хемије. Мишљење човека се тумачи као енергија настала хемијским реакцијама и физичким
енергетским променама. Даљим развојем науке улогу механике преузима енергетика, коју даље
замењује кибернетика- наука о начинима пријема, прераде и коришћења информација.

5
 7. Еколошки детерминизам у теоријама животне средине?
Ова теорија подразумева то да је екологија та која одређује начине понашања у друштву и да се
према еколошким захтевима морају усмеравати све друштвене активности.
 ЕНВАЈРОМЕНТАЛИЗАМ И ТЕХНОФОБИЈА
Животна средина је једна од основних чињеница човековог живота. Посебно се истиче неповерење
према техници и технологији. Енвајроменталисти сматрају да се техника и развој морају ставити под
строге контроле друштва, али тако да се обезбеди оптималан квалитет животне средине.
Конзервативне тенденције подразумевају конзервирање природе у њеном изворном облику, а све
људсе делатности морају бити подчињене том смислу. У основама технофобских поставки је
стабилизација земље и науке на ниво добробити човека.
 ЕКОЛОШКИ ФИНАЛИЗАМ
Изграђен је на проблематици односа друштва и природе. Он подразумева предстојећи колапс
(еколошки) који ће бити узрок уништења цивилизације.
 ЕКООТПАОНИШТВО И НАТУРИЗАМ
Као посебан вид односа према деградацији животне средине јављају се „еколошки отпадници“ као
део покрета „враћање мајци природи“ који је познат и као натуризам. У свету је овај покрет веома
раширен. Постоје издвојени кампови где се људи организују да живе уколико је могуће природним
условима. Посебно је наглашен „култ здраве хране“, као основа здравог живота.
 ЕКОЛОШКИ ХУМАНИЗАМ
Бави се односима људи који према природи као и односима међу људима као основним видом излаза
из еколошког, економског и других ћорсокака. Тај хуманизам подразумева пре свега социјалну
правду.

8. Просторност као обележје средине; структура геопростора?

Постоје две врсте простора (Б.Шешић):
1) Субјективни – чулно опажајни, интуитивни простор (распрострањеност беле боје). Врши
се констатовање без одговарајућих мерења па овакав простор није нумерички дефинисан.
2) Математичко – геометријски простор, дефинисан је мерама. Тачно се зна нпр.удаљеност
тачке А до тачке Б. Основу дефинисања овог простора дао је Гаус. Издвајају се
центрични и правоугли координатни систем- познат као Гаусов систем.
Физички простор подразумева конкретне, обејктивне и реалне предмете који имају своје
димензије и облик. То је геометријски простор „попуњен“ реалним објектима. Међу физичким
просторима посебно место заузима ГЕОГРАФСКИ ПРОСТОР- ГЕОПРОСТОР.
За разлику од географског, геодетски простор је ограничен. Његову границу чини површина
Земље и одређен је системом геодетских координата.
Географски простор чини природну средину у којој човек живи, станује, ради, одмара се...
Конкретан географски простор представља део општег глобалног геопростора и обухвата одређен
број географ.објеката, појава и процеса. Он је утврђен границама и представља део површине Земље.
Сам по себи представља целину па има својства геокомплекса. Те целине означавају се као регије.
Ограниченост географског простора може бити праволинијска (меридијани и паралеле) или
криволинијска (реке, обале, вододелнице...)
Географски положај поред граница представља битну одредницу геопростора. Његови
основни елементи су географ.дужина, ширина и апсолутна висина.
(Глобални геопростор се дели на целине- регије које могу бити глобалних, континенталних, макро,
мезо и микроразмера и значаја).
Својства геопростора:
- физичка својства – исказују се кроз изглед и спољне форме и односе (експозиција,
нагнутост...)
- физичкогеографска својства – изражена су кроз геолошку грађу, хидрографију, климу,
земљиште, флору и фауну.

6
СТРУКТУРА ГЕОПРОСТОРА – геосфере, слојеви, омотачи
Геономски простор (планетарни) обухвата целокупна Земља у општем смислу (протеже се
све док постоји Земљино енергетско дејство)
Астрономски простор је бесконачан и сеже колико и људско знање. Структуру планетарног-
геономског простора чине:
- терасферагеолошки простор и
- геосфера.
Геолошки простор дели се на три дела: литосферу, омотач језгра и језгро. Језгро се дели на
спољашње – флуидно и унутрашње, а омотач на три слоја: Гутенбергов, Галицинов слој и
унутрашњи слој. Литосферу чини четири слоја: седиментни, метаморфни, гранитни и базалтни слој.
Геосферу чине: литосфера, хидросфера, атмосфера, биосфера, педосфера и социо – економска
сфера.

9. Појам система и системност животне средине?

Систем је одређена целина, састављена од извесног броја јединки или елемената, који
представљају делове те целине међусобно повезане и установљене. Систем дефинишу његови
елементи, везе и односи међу елементима у оквиру самог система, као и према спољашњем свету
који се налази ван конкретног система
ЕЛЕМЕНТИ СИСТЕМА Ж.С. – Могу бити пасивни и активни. Пасивни чине својим
присуством структуру система, али утицај других елемената их не може изменити (експозиција
терена, нагиб, осунчаност..). Активни елементи на одређен начин зависе од других елемената, а
самим тим и врше утицај на те друге елементе (шумски комплекс, зависи од земљишта, климе,
подлоге)
ВЕЗЕ ИЛИ ИНТЕРАКЦИЈЕ – дефинишу сам систем. Ако је један елеменат повезан само са
другим онда је то затворен систем или комплекс веза. Ако је у вези са друга два- ланчани, а ако је
повезан са више других- површински. Отворен систем има улаз и излаз, везан је са окружењем-
односно другим елементима. Везе у систему ж.ср. најчешће се јављају као повратне спреге утицаја
међу елементима или подсистемима. Директна повратна спрега- узајамно дејство два или више
елемената (нпр.клима и рељеф) АБ
Ланчана(циклична) повратна спрега– деловање елемената један на другог али тако да не постоји
директан међуоднос АБЦД
Негативна спрега- у њима спољни импулс изазива затворени круг промена. Овај тип спреге доводи
до динамичке равнотеже у системима.
Позитивна – настаје када ланац повратне спреге појача ефекат улазног импулса изазивајући ланчану
реакцију. Овакав систем не може дуго опстати јер се елементи система не могу бесконачно мењати у
истом смеру.
Према просторном деловању разликујемо и следеће типове веза:
1. елементарне – то је просторна повезаност појединих сфера, односно елемената који су
просторно распоређени тако да чине целину (сукцесију) (стенска подлогапедолошки
покривачваздух)
2. Horizontalne - uzajamna povezanost odvojenih elemenata u sistemu ili sistema koji su prostorno na
različitim lokacijama (elektro – energetski sistem zemlje, infrastrukturna povezansost naselja)
OKRUŽENJE SISTEMA – je u stvari fizički prostor u kome egzistira odgovarajući sistem konkretne
ž.s. Izolovani sitem su onu kod kojih je početak i završetak sistema u jednoj celini gde nema spoljnih uticaja.
Takvi sistemi nazivaju se geokomleksi ili regije.
Sistematičnost se ogleda u činjenici odnosa sa okolinom!
- sistem čini kompleks uzajamno povezanih elemenata
- sestem se nalazi u jedinstvu sa svojim okruženjem
- svaki sistem predstavlja deo sistema višeg reda
- sistem se sastoji iz sistema nižeh ranga subsistema
Stvarni sistemi sreću se u svakodnevnom životu, u prirodnom i društvenom kompleksu ž.s.
Hipotetički sistemi su stvar predpostavki i pomoću njih se postiže mogućnost programiranja razvoja
određene sredine.
7
 - Entropija je raspad sistema.
- Auditivni sistemi se sastoje od istorodnih elemenata.
- Pseudosistemi – karakterišu se povezanošću elemenata samo u jednom pravcu ili se radi o istivrsnoj
vezi. (sprege kojima su minerali povezani sa energijom kristalne rešetke)
- Potpuni sistemi – ostvarene su uzajamne povratne veze medju elementima i komponentima sistema.

10. TOPOLOŠKI SISTEMI ŽIVOTNE SREDINE – EKOSISTEMI?

Ekosistem je ontegralan, složen u dinamičan sistem koji sačinjavaju biotop (mesto gde jedinke
opstaju žive) i biocenoze (životna zajednica). Između njih se uspostavljaju:
AKCIJE - uticaju biotopa na biocenozu
REAKCIJE – uticaj biocenoze na biotop
KOAKCIJE – uzajamni uticaj medju članovima biocenoze.
Označava se kao biocenoza. U ekosistemima se odvijaju procesi kruženja materije u biološkim
ciklusima (npr. ugljenika, azota, vode...) i proticanje energije što čini osnovu održanja života i čiitave
bisfere. Postoji veliki broj ekosistema koji se grupišu u veće celine – biome. BIOMI (više ekosistema). Skup
jedniku u nekom prostoru čini POPULACIJU odredjene biocenoze koja sa svojim biotopom čini ekosistem.
Svi ekosistemi na Zemlji povezani su u jednistven globalni ekosistem – BIOSFERU.
Ekosistemi čine sveobuhvatnost biljnog i životinjskog sveta elemenata nežive prirode, medjusobno
povezanih i dejstvujućih jedinki kroz proces kruženja materije, potrošnja energije i delovanja okoline na
njih.
Faktori koji deluju na ekosisteme su posledica spoljašnjih u unutrašnih uticaja i mogu biti abiotički,
biotički i antropogeni.
Abiotički faktori:
- orografski – reljef. Utiče kroz nagib terena, ekspoziciju, raščlanjenost...
- edafski – zemljište. Uticaj osobina zemljišta na funkcionisanje ekosistema (fizicke i hemijske osobine)
- klimstski – uslovljavaju pojavu odredjenih vrsta novih organizama na datom prosotru (t, osučansot,
oblačnost..)
Biotički faktori – obuhvataju medjusobne uticaje organizama.
Antropogeni faktori – uticaj čoveka na ekosistem.

11. Теорија и пракса одрживог развоја?

Одрживи развој представља тежњу за бољим условима живота балансирајући економске,
социјалне и еколошке факторе. Овај термин постаје посебно значајан и уводи се на Конференцији у
Рију 1992.године. Битан акценат ставља се на то да савремени развој мора бити оријентисан не само
у корист садашњих већ и будућих генерација.
Да би се остварила равнотежа економске, социјалне и еколошке димензије људских
активности захтевају се информације о кључним аспектима сваког од ових система.
Агенда 21 позива земље да развију методологију показатеља одрживог развоја и ускладе развојну
политику кроз информисаност о животној средини, економским и социјалним факторима.
Еколошки елементи као економска категорија разматрају се у смислу да економија треба да има као
главни циљ постизање благостања људи.
Као индикатор развијености друштва најчешће се користи БНП, исказан и мерен обимом роба
и услуга у економији дате државе. БНП= бруто национални производ. БНП се користи за рангирање
земаља на развијене, земље у развоју и неразвијене. Проблем БНП-а као индикатора је нпр. то што
игнорише ос есенцијалне (али неплаћене) активности људи, нарочито жена.
Програми УН-а у којима су развијени индекси хуманог развоја узимају 3 индикатора:
 дуговечност живота
 писменост и
 куповна моћ становника.
Показатељ стања одрживог развоја је и стање квалитета животне средине, очуваности природне
баштине и културноисторијског наслеђа.
Неки од општих циљева политике одрживог развоја наведених у Агенди 21 су:
8
  интегрални развој (развијеност свих сегмената друштва, економије и технологије)
 потреба за једнакошћу
 учешће јавности – демократизација одлучивања
(Оно што из друштвених оквира потекне треба да буде у друштву прихваћено. Појединци би такође
требали да дају свој допринос тиме што ће живети на „одржив“ начин).
Развој се не треба сматрати као привредни раст већ као пораст могућности задовољења потреба свих
људи у смислу унапређења квалитета живота са друштвеног, културног и еколошког аспекта.

12. УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ ЕКОЛОШКЕ КРИЗЕ И МОГУЋНОСТИ

ЊЕНОГ РЕШЕЊА?
По грађанским теоретичарима природа представља јединствену свеопшту категорију, а
искоришћавање природних ресурса се реализује у интересу целокупног човечанства.
Као узрок постојања еколошке кризе дефинише се више фактора:
- несавршенство технологије (економско привређивање),
- нерешени производни односи, односно експлоатација рада и непотребно раубовање
природних ресурса,
- проблем морала едукације и хуманизације односа међу људима.
О питању последица јављају се такође велике разлике. У сваком случају последице еколошке
кризе осећају сви људи и то највише они чија је животна средина загађена.
Највеће разлике међу теоретичарима настају када су у питању могућа решења изласка из
еколошке кризе.
1. Технократске оријентације
Технократија подразумева власт технике. Решења нарушене равнотеже у животној средини виде
заједно у развоју технике и технологије. По њима само високо развијена техника може да обезбеди
здраву животну средину. Техника треба да омогући решавање кризе кроз два основа:
а) обезбеђење безотпадне (чисте) технологије *превенција, санација
б) техничке санације загађене средине
Посебан акценат ставља се на коришћење уређаја за пречишћавање (филтери, станице за
пречишћавање и сл.)
2. Економско- еколошке оријентације
Ова оријентација састоји се у утврђивању економичности еколошких акција. Као посебан проблем
јавља се и планска и тржишна економија. Планска економија има предност у томе што омогућује
улагање економских- финансијских средстава у „еколошка жаришта“, док тржишна економија
ставља екологију у скроз други план. С друге стране она обезбеђује економску конкуренцију, већу
продуктивност рада и већи профит.
Решења економског питања производње здраве животне средине виде се у прерасподели дохотка,
како на државном тако и на локалном нивоу.
3. Екохуманистичке оријентације
Ова оријентација као решења предлаже варијанте које имају за циљ измену друштвених односа али и
свести у циљу постизања бољег живота кроз здраву животну средину. Хуманизација подразумева
измену свести и формирање еколошког мишљења и еколошког погледа у друштву.

13. EKOLOŠKA POLITIKA KAO ČINILAC KVALITETA ŽIVOTNE

SREDINE?
Ekopolitika podrazumeva sve društvene akcije u sferi upravljanja i odlučivanja koje treba da
obezbedi eklološki zdravu sredinu i civilizacijski odnos prema njoj. Ona treba da obezbedi dugoročna
rešenja biološkog i civilizacijskog opstanka gradjanstva kao i poboljšanje kvaliteta života i opšteg
blagostanja. Obezbedjuje:
1. Zaustavljanje ubrzanog uništavanja prirpdnih predela i ekosistema
2. Zaustavljanje iscrpljuvanja pojedinih izvora (posebno neobnovljivih)
3. Zaustavljanje povećanja zagadjenja ž.s.
4. Obezbedjivanje uslova za sanaciju ekosistema i predela.
9
Ekopolitika se realizuje kroz sledeće oblike usmeravanja:
1. Obezbedjivanje racionalnog korišćenja prostora
2. Obezbedjivanje racionalnog korišćenja resursa
3. Zaštita osnovnih medijuma ž.s. (voda, vazduh, tlo)
4. Zaštita od nepovoljnih energija i tračenja
5. Zaštita namirnica i pijaće vode
6. Zaštita globlane ž.s.
7. Zaštita prirodnih predela, biodiverziteta, kultura...
Ovi oblici ekopolitike realizuju se kroz razne vidove institucionalne organizacije. Njenom zaštitom
se bavi institucije „druge strane“, odnosno one u čijoj je nadležnosti razvoj privrede, industrije, energetike,
poljoprivrede,,, eko politika se odvija kroz gradjanske oblike organizovanja (sindikati, pokreti...)

14. Улога васпитања и образовања у заштити животне средине?

Васпитање је процес формирања најприхватљивијег односа појединаца према друштвеној и
природној околини, односа према другим појединцима, као и формирање одговарајућег односа
друштвених заједница према појединцима, другим заједницама и околини уопште. Да ли ће ж.с. бити
очувана, штићена и прилагођена потребама друштва веома много зависи од васпитања појединаца и
друштвене заједнице. Овом процесу васпитања мора претходити упознавање са последицама
загађења и неадекватног понашања према средини односно образовање појединаца и друштвених
групација.
Васпитање и образовање о проблемима везаним за ж.с. може се одвијати на разне начине. У
нашој земљи тај процес нема традиције, нити је на задовољавајућем нивоу. Присутан је мали обим
образовања о овој проблематици, недовољно разрађене дидактичке мере и еколошка едукација. Код
великог броја грађана нису формиране навике о пчувању ж.с., недовољно је развијена свест да је
свака агресија на ж.с. у ствари агресија на самог човека, а на неки начин и аутоагресија.
Не постоји изграђена свест ни у предузећима па се све активности везане за заштиту ж.с.
сматрају оптерећењем. Не обраћа се пажња на деградацију простора и његово естетско нарушавање.
Систематично образовање и васпитање у овом смислу одразумева:
1. сагледавање проблема заштите и очувања ж.с.
2. упознавање начина и могућности заједничког деловања
3. упознавање становништва о величини деградације ж.с.
4. упознавање са законом, стандардима и граничним вредностима
5. упознавање грађана о најбољим мерама које треба предузети.
Битну улогу у свему овоме имају образовања у основним и средњим школама, али и улога
јавног информисања.

15. Суштина појма „животна средина“ и дефинисање промена у њој?

Према карактеру дејства на живе организме загађујуће материје се деле на:
1) Општесоматске (изазивају дејство на цео организам- Pb, CO…)
2) Надражујуће (изазивају надражај слузокоже, Cl, O3…)
3) Сензибилизирајуће (изазивају разне алергије, растварачи, лакови...)
4) Канцерогене (изазивају или поспешују појаву тумора, Ni…)
5) Мутогене (изазивају промене у мутацијама, Pb, U)
Под појмом „животна средина“ подразумева се целокупни систем природних и антропогених
објеката и појава у којима се обавља рад, живљење и одмор људи.
Термин животна средина подразумева социјалне, природне и вештачки створене елементе и
физичке, хемијске и биолошке факторе живљења, тј.све оно што на посредан начин утиче на живот и
делатност људи. Обухвата: воду, ваздух, земљиште, живи свет...
ПРОМЕНЕ У ЖИВОТНОЈ СРЕДИНИ – могу позитивно утицати по њу (проградација) или
негативно (деградација).
Уношење материја и енергије у средину при чему се у организму човека или других живих
бића дешавају патогене промене, називамо загађивање животне средине.
10
 Загађивање је само једна врста промене ж.с. која се негативно одражава на људски живот, а
деградација подразумева негативне измене средине, али не само оне које штете човеку. Деградација
може бити елементарна (када је деградиран 1 елемент, нпр. загађење воде) или комплексна
(последица је елементарних измена при чему долази до извођења средине из равнотеже).
Девастација подразумева негативне промене елемената средине. Нпр. педолошки покривач је
девастиран када су однешени неки његови делови, а загађен када је у њега унешена материја која на
њега негативно утиче.
Унапређење или проградација животне средине може бити различита:
1) Санација, поправљање загађене или девастиране ж.с. {пошумљавање уништених
простора}
2) Ревитализација – обнављање земљишта
3) Рекултивација – обнављање биљне производње
4) Конзервација – углавном је вршимо пре, када је ж.с. већ очувана у циљу њене
заштите.
Загађења могу бити акцедентна- тренутна, нагла, изненадна (изливање нафте) и хронична-
понављају се и стално су присутна у ж.с.
Акцедентне материје су оне које су склоне сталним променама (експлозивне, запаљиве).
Акцеденти (несреће) могу бити природне- клизишта, поплаве, суша... али и антропогене (удеси и тд.)
Концетрација загађивача подразумева износ загађујућих материја у животној средини.
Оптималне концетрације су оне које се најповољније одражавају на жива бића. Леталне су оне које
изазивају смрт организма.
Распрострањење загађивача – ареал загађености:
 хемијски загађивачи- загађивачи материјалног карактера
 физички загађивачи- енергетска загађења: бука, вибрације...
 биолошки -//- загађујуће материје су организми (вируси....)
 механички -//- прашина и друге честице
Имисиона средина је она средина у коју улазе загађујуће материје или енергије.
ЕМИСИЈА- мери се на извору загађења
ИМИСИЈА- мери се у ж.с

16. Класификација загађења животне средине основна својства загађујућих

материја, енергија и отпадака?
Главни проблем представља неповољан утицај на живот човека.
СИНГЕРИЗАМ – појава да заједничко деловање различизих полутаната доводи до
интензивнијег загађења (ако се увећа количина SO2 и канцерогених материја, организму слаби
имунитет, чиме се канцерогене материје лакше примају преко плућа до коже. Ni је нетоксичан али
кад се емитује у воду са бакарном водом, његова канцерогеност нараста и до 10 пута).
АНТАГОНИЗАМ – слабљење штетног дејства два или више загађивача при њиховом
заједничком деловању (пр.неутрализација база & киселина).
ИНТЕРМИТЕНТНО ДЕЈСТВО – слабљење или увећање концентрације штетне материје у
средини током времена.
Штетне материје: једињења сумпора, оксиди азота, озон, флуор, хлор, амонијак, жива, олово...
ЗАГАЂУЈУЋЕ МАТЕРИЈЕ
Радиоактивност и друга јонизирајућа зрачења – Радиоактивност је својство неких
елемената да емитују честице у околину. То зрачење при контакту са материјама изазива јонизацију
у њима. При озрачивању ткива живих организама долази до нарушавања нормалног стања.
Бука, вибрације, ултразвук – Предстаљају таласно распрострањење периодичног колебања
честица у еластичној средини. Колебања са фрекфенцијама испод 16Hz- инфразвук, а изнад 20 кHz-
ултразвук који се људским ухом не може констатовати. Вибрације су колебања чврстих тела.
Негативне последице везују се за промене у нервном и кардиоваскуларном систему.
Електромагнетни таласи и поља – Имају такође изузетно дејство на нервни и
кардиоваскуларни систем.

11
 Загађење топлотом (врућина и хлађење) – Јавља се као последица конвективне и
радијационе размене топлоте између загрејаних извора топлоте и окружења, што доводи до
повишења температуре ваздуха, воде ии земљишта.
Светлосно загађивање животне средине – Светлосно, инфрацрвено и ултраљубичасто
зрачење негативно делује на људски организам, посебно кожу.
ПРОБЛЕМ ОТПАДАКА
Градски отпаци представљају посебан проблем данашњице. Извор су разних зараза и естетски
нарушавају простор. Бројне су и дивље депоније. У неким земљама смеће се спаљује, али се због
емитовања штетних материја то избегава.
Приликом пречишћавања отпадних вода велики проблем представља муљ. Он се делимично
може искористити као ђубриво.
Целулоза и хартија су чврсти отпаци из фабрика целулозе и хартије.
Отпаци хемијске индустрије садрже токсичне материје.
Пепео, шљака и прашина (при сагоревању угља).

12
 II GRPA PITANJA
1. Заштита и унапређење животне средине?
Заштита ж.ср. је људска активност чији је задатак очување незагађене средине. Као посебан
вид заштите подразумева се заштита природе у коју је укључена заштита предела, објеката, биљних и
животињских врста, заштита пејзажа и амбијената. Под унапређењем се подразумевају радње чији је
циљ да средина буде погоднија за живот бића, а у оквиру тога и човека, без обзира да ли је она већ
деградирана или је природно непогодна за живот.
Да би се израдила стратегија заштите ж.ср. неопходно је детаљно изучити систем њених
биотичких веза.
СТРАТЕГИЈА ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ
*Анализа токова материјала- посебно је важно утврдити биланс материјала производног процеса.
Он нам, између осталог, даје и одговоре на то- која количина SO2 се емитује у ваздух кроз димњак по
тони спаљеног горива
*Анализа токова енергије- неопходно је установити све нерационалне облике потрошње енергије и
утврдити изворе њеног расипања.
*Хемијска обрада отпадних вода, гасова и чврстих материјала- помоћу хемијских реакција из
потенцијалних полутаната могу се добити корисне сировине.
*Биолошка обрада полутаната- биолошке методе, нпр.биолошка обрада отпадних вода.
*Сепарација отпадних материјала- издвајање корисних од штетних
*Стварање комплексних система контроле- висок степен ефикасности контроле загађивања ж.с.
може се постићи једино када се животна средина третира као интегрални систем.
Да би могле да се спроведу одговарајуће мере заштите и унапређења простора (ж.с.)
неопходно је спровести мониторинг ж.с. који обухвата контролу и управљање ж.ср. и
информисање.
Контрола укључује све облике праћења стања ж.ср. и њених појединачних елемената.
То праћење подразумева одговарајућа мерења емисије загађујућих материја и енергија. Издвајају се
мониторинг стања емисионе средине, мониторинг извора загађења (емитера), мониторинг лица
задужених за спровођење одговарајућих мера, контролу последица и контролу ефикасности
утврђених мера заштите.
*Глобални мониторинг – односи се на стања и појаве од значаја за целу планету.
*Импактни мониторинг – одвија се у локалним условима, на угроженим локацијама.
*Мониторинг извора загађења – представља одређивање количина емисија загађујућих материја и
енергија. Ако мониторинг обавља спољни фактор (нпр.држава) то је екстерни мониторинг, ако је
то само предузеће- интерни мониторинг, а ако на месту емисија постоје даљински сензорски
уређаји за детекцију онда је то аутоматска контрола.
Контрола може бити :
- стационарна- обавља се у унапред установљеним местима
- изборна- по потреби на одабраним местима
- теледетекциона- уз помоћ сателитарних осматрања
Катастар извора загађивања је саставни део мониторинга ж.с. Он обезбеђује шта, где и како
загађује простор.
Детаљни катастар – подразумева регистрацију свих извора загађења без обзира на количину,
врсту и време емитовања.
Генерални катастар – подразумева регистрацију објеката у којима се дешава емитовање
полутаната. Код њих се уводи појам површинског (група зграда), линеарног (саобраћајница, водоток)
и тачкастог (усамљени специфични извори загађења) извора загађења.
Мере заштите животне средине подразумевају уклањање негативних антропогених дејстава
на ж.ср. Могу бити:
1. технолошке- подразумевају директно деловање на технолошке процесе, мешање у
технологију процеса производње.

13
 2. организационо- технолошке подразумевају смањење концентрације количине емисије
загађујућих материја и борбу са већ створеним загађењима која су кроз дату технологију настала.
Могу бити:
*директне – омогућују да се смањи маса, запремина, концентрација и ниво емисија полутаната
директно на извору загађења.
*индиректне – омогућавају да се емисије сведу на минимум или да потпуно нестану
(нпр.методе усавршавања алата да би било мање шкарта и сл.)

2. ЕКСПЛОАТАЦИЈА ПРИРОДНИХ ПОТЕНЦИЈАЛА КАО ВИД УТИЦАЈА

НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ?

Потенцијали животне средине се деле на људске, техничке и природне. Природни

потенцијали су примарни и обезбеђују остваривање других потенцијала. Под потенцијалима
подразумевамо факторе, услове и ресурсе који условљавају живот и рад људи и задовољење
њихових потреба.
ПРИРОДНИ УСЛОВИ – Основни су: вода, ваздух и храна јер су неопходни за опстанак
човека. Сматрају се условним материјама и њихов недостатак смањује имунитет организма и он је
склон обољевању.
ПРИРОДНИ ФАКТОРИ – То су сви елементи и стања животне средине који побољшавају
или погоршавају квалитет ж.сред. Међу њима се посебно издвајају климатски фактори, тј. клима
као фактор ж.с., биогени и рељефни фактори.
ПРИРОДНИ РЕСУРСИ – спадају природне материје које се из природе преузимају, прерађују
и користе за потребе људи. Имају своју економску вредност и по томе се разликују од других
потенцијала.
МИНЕРАЛНИ РЕСУРСИ
-исцрпиви (у ограниченим количинама)
-обновљиви (највише се користе због нешкодљивости према околини)
-необновљиви (минералне материје, органског порекла, угаљ, нафта, гас..)
Предвиђање измена у току експлоатације неког ресурса врши се помоћу Гаусове криве.
ВОДНИ РЕСУРСИ – дефицит питке воде је проблем данашњице. Воде, иначе, нема мало, али
је она веома неравномерно распоређена.
ЗЕМЉИШНИ РЕСУРСИ И ПРОИЗВОДЊА ХРАНЕ – Повећањем броја ст. земље, плодног
земљишта је све мање и оно се све више користи за разне друге потребе.
С обзиром да земљиште људима даје практично све везано са храном треба га добро чувати и
рационално користити.

3. INSTITUCIONALNO ORGANIZOVANJE NA ZAŠTITI I UNAPREĐENJU

Ž.S.?
Država ima veliku ulogu u rešavanju ekoloških pitanja, na najvišem državnom nivou upravljanje se
odviuja kroz parlament, vladu i funkcije predsedničkih sistema. U parlamentima(skupštinama) postoje
parlamentarna tela(odbori ili komisije) koja se bave ekološkim pitanjima.
Kada je u pitanju vlast najveću ulogu ima vlada pored funkcije predsednika. U vladi je konstituisano
ministarstvo za zaštitu ž.s. u čijem nadležništvu odlučivanje najvećeg broja pitanja i problema iz ž.s.
- ministarstvo za zaštitu ž.s.
- republička agencija za zaštitu ž.s.
U svetu je najveća i najorganizovanija EPA (Enviromental Protection Agency) i bavi se
komplementarnim upravljanje ž.s.USA. osnovana je 70tih od strane Kongresa.
Evropska agencija zza zaštitu životne sredine EEA (Agensy) za monitoring i pružanje informacija o stanju
ž.s.

14
 4. ULOGA LOKALNE UPRAVE U REŠAVANJU PROBLEMA Ž.S.?
Lokalna samouorava se iskazuje kroz rad u okviru opština (lokalna uprava) i mesnih zajednica
(lokalna samouprava).
MESTO I ULOGA OPŠTINE – Opštine su najmanje upravne jedinice vlasti. One su vezane za
direktnu upravu. Kontrolišu izvršenje zakonskih obaveza gradjana, pojedinih subjekata i imaju zadatak da se
staraju o društvenom standardu gradjana. Neke opštine imaju poseban Sekreterijat za zaštitu i unapredjenje
ž.s. On vrši programiranje i organizovanje neophodnih osmatranja i merenja, kontrolu sprovodjenja mera,
učešće u izradi katastra izvora zagadjivanja ž.s. Sekreterijati prate stanje ž.s., uticaj zagadjenosti na zdravlje
stanovnika, kao i posledice po druga dobra. Pokreće inicijative za izradu odgovarajućih situacija i projekata
kojima se rešavaju problemi ž.s.
MESTO I ULOGA MESNE ZAJEDNICE – U mesnim zajednicama seoskih i manjih gradskih
naselja, više nego u gradovima, ostvaruju se sveukupne aktivnosti na unapredjenju prostora u unapredjenje
kvaliteta ž.s. Pošto je mesna zajednica organ lokalne samouprave država ne bi trebala da se meša u
organizaciju poslova koje mesna zajednica treba da preuzme na sebe. Medjutim, mesne zajednice nisu u
stanju same da reše mnoge šrobleme ž.s., unapredjenja prostora i komunalne probleme, pa je neophodna
intervencija države.
Materijalna sredstva za potrebe zaštite i unapredjenja ž.s mesne zajednice obezbedjuju: samodoprinosi
gradjana, sredstva pomoći od preduzeća, sredstva od kazni ia prekršaje i sl. U tom smislu mogu se formirati
fondovi za zaštitu ž.s.
Mesne zajednice mogu biti: (tipovi)
1. GRADSKE – katrakteristične za velike gradove. Za njih je svojstvena velika gustina naseljenosti ali i
velika degradacija ž.s. Osnovni problemi koji se javljaju su javni saobraćaj, industrija, otpaci...
2. PRIGRADSKE – problem je izmeštanje industrije i izgradnja novih industrijskih zona. Ćesto su tu
obilaznice, skladišta…
3. SEOSKE – zagadjenje je uglavnom vezana za primenu agrohemijskih sredstava. Veliki je problem
erozija, zemljišta u njegovo zagadjivanje.

5. Државне неуправне организације заштите и унапређења животне средине?

Управна делатност по питању проблема заштите животне средине одвија се и кроз низ тзв.
беуправних државних организација. То су организације које за државу обављају одређене послове
контроле, заштите и унапређења ж.с. За ове послове све организације су плаћене из државног буџета.
Ове организације немају права кажњавања и доношења управно- правних одлука, али је њихова
улога у управљању јер то право остварују препознавањем проблема и начином његовог решавања.
- РЕПУБЛИЧКИ ХИДРОМЕТЕОРОЛОШКИ ЗАВОД (РХМЗ),
- ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ ЗДРАВЉА – контрола и управљање квалитетом ваздуха,
- РЕПУБЛИЧКИ ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ ПРИРОДЕ, и
- РЗ за ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ – заштита природе и културно – историјских
споменика. Такве су радне организације из области шумарства (Србија шуме), електропривреде,
водопривреде, енергетике (угаљ,нафта,гас..), ПТТ саобраћаја и др. Њима су у рукамасамо поједини
проблеми заштите ж.с.
Пошто се овде ради о привредним организацијама чији је власник држава, поставља се питање
да ли је то добро или не јер држава неће „саму себе да контролише“. Предлаже се да то раде
приватне фирме али да држава да услове рационалног коришћења што се постиже системом уговора
и законским решењима, као и трајном контролом.

6. Контрола и управљање (мониторинг) квалитетом ж.с.?

Мониторинг животне средине је систем праћења мерења и контроле стања ж.ср. и примене
квалитета и квантитета појединих параметара на одређеном простору. Циљ је заштита и унапређење,
али и задржавање ж.ср. у стању које не штети људском здрављу и не наноси штете људским
активностима.

15
 Еко мониторинг подразумева:
1) информације о стању ж.с. – Као основа информационог система јавља се катастар извора
загађења ж.с.
2) контролу стања ж.с. – Контрола подразумева контролу емисије извора загађивања, контролу
загађености средине, контролу последица.
3) мере управљања – Управљање подразумева организацију праћења стања, затим дефинисање
правне регулативе и инспекције, програмирање стања ж.с, и доношење планова унапређења.
Посебан вид управљања ж.с. је просторно, регионално и урбанистичко планирање. На
одређен начин, сваки од ових планова представља управну категорију и има усмеравајућа својства
када је у питању ж.с.
Екстерни мониторинг има за циљ да контролише предузећа да не пређу ограничења
постављена законом од стране државе и ако се то деси предузеће трпи одређене економске санкције.
Да не би до тога дошло предузећа спроводе интерни мониторинг, предузеће има своју институцију
која врши и контролу.

7. Економски аспект животне средине?

Деградација ж.с. је резултат економске активности. Са друге стране само из природне средине
се обезбеђују ресурси за производни процес. Тиме се ж.с. ставља у економске категорије а као
противспрега економија се мора сматрати коа мењајући фактор у ж.с. На тај начин, економија и ж.с.
представљају јединствен систем узајамно повезаних односа.
Не постоји технологија која не деградира ж.ср., па је примарни задатак модернизација и
увођење „чисте“ и малоотпадне технологије.
У капитализму се посебно заоштрава однос између привређивања и ж.с. Извор стварања
вишка капитала је искоришћавање природних ресурса.
У социјализму наилазимо на сличну ситуацију. Средства за производњу налазе се у рукама
државе, а самим тим и природна богатства. Као велики проблем јавља се ниска заинтересованост
произвођача за квалитетнијом производњом што доводи до појаве велике количине шкарта,
отпадака...
Привреду је пратила и заостала технологија што је поново стварало проблем у ж.с.
У самоуправном систему (максималан облик децентрализације) постоје савети радника о
акцијама заштите ж.с., међутими овде се јављају велики еколошки проблеми (јер се у суштини
ж.с.запостављала).
У зависности од ж.с. је најпре пољопривреда, затим прерађивачка индустрија, саобраћај...
Економско – еколошки системи могу бити:
1) локални- су такви системи код којих се предузеће посматра у смислу међусобне повезаности
са околином.
2) Регионални- карактеришу се разноликошћу привредних објеката и сложенијом природном
средином. Ту спадају групе предузећа.
3) Глобални- подразумевају укупну светску економију и земљу као простор, ресурс и услов те
економије.

8. Информациони системи животне средине?

Информациони системи представљају уређен скуп информација о стварима и чињеницама у
окружењу. Информациони систем о ж.с. (ЕИС) представља уређени скуп знања о ж.с. који има за
циљ одговарајуће понашање према ж.с. Једна од основних функција је доношење одлука о понашању
и управљању квалитетом ж.с.
У том смислу веома је битан квалитет информације, односно блискост информација са
чињеницама и стварним стањем појава или процеса. Зато уколико је информација квалитетнија, она
је истинитија и реалнија па је могућност доношења исправне одлуке већа.
Податак представља само запис о предмету или појави. Подаци постају информације у
тренутку када служе за доношење одлука. Улазне информације су одабрани подаци о одговарајућем
систему појава. Излазне су оне које носилац информације саопштава у циљу доношења одлуке.
16
 На бази еколошких информац.система могуће је прогнозирати будуће измене у ж.с. Оно
омогућава упознавање односа између система средине и одговарајућег правног, политичког и
друштвеног система. Посебно је значајан за успостављање мониторинга ж.с.
Да би било могуће планирати развој државе, региона, насеља или предузећа неопходно је
обезбедити много квалитетних, ажурних и детаљних информација о изворима загађивања воде,
ваздуха, тла. ИС могу да буду установљени на разним нивоима – републичком, регионалном,
општинском али тај систем могу да установе и предузећа.
Сами информативни систем о ж.с. мора да садржи:
- базу кодираних података {подаци о простору (добијају се на бази литературе, карата, снимака
и сл.) и
- описни подаци (везују се за локалитет, линију, полигон или тела и представљају пратећи
садржај у оквиру система).

9. Odnos prostornog plana opštine i zaštite ž.s. (110-112str.)

Ciljevi koje lokalni plan postavlja pored sebe kada su u pitanju problemi životne sredine su:
1) Poboljšanje stanja kvaliteta životne sredine na lokalnom nivou sprovođenjem konkretnih akcija.
2) Promovisanje javne svesti i odgovornosti za probleme životne sredine.
3) Angažovanje i saradnja lokalne vlasti i odgovornosti za probleme životne sredine
4) Prepoznavanje, procena i utvrđivanje ekoloških akcionih prioriteta.
5) Pokretanje inicijative za izradu lokalnih ekoloških akcionih planova (LEAP).
Oblast zaštite životne sredine uređena je u velikim brojem zakonskih i pozakonskih akata i propisa.
Lokalne vlasti imaju odgovornost za sledeće oblasti:
- kontrolu zagađenja vazduha od odvijanja saobraćaja i lokalnoh zagađivača;
- kontrola zagađivanja voda;
- kontrola odlaganja organskih materija;
- obezbeđivanje higijenski ispravne vode za piće;
- kontrola korišćenja zemljišta;
- zaštita i održavanje zelenih površina;
- obrazovanje javnosti o problemima ž.s.;
- upravljanje čvrstim otpadom.
Kontrola vode i vazduha, odlaganje opasnih materija, voda za piće, kontorla zemljišta, TZP, obrazovanje
javnosti, čvrsti otpad  odgovornost
Faze procesa pp i tretmana ž.s.:
1. Početna faza
2. Studijsko – dokumentarna faza
3. Analiza i ocena stanja
4. Izrada planskih rešenja
5. Evaluacija alternativnih
6. Odluka (izbor planskih rešenja)
7. Implementacija
8. Monitoring

10. Ekološki principi prostornog plana opštine? (114str.)

I PRINCIP INTEGRALNOSTI – društveno - ekonomskog razvoja i razvoja kvaliteta ž.s. Obuhvata

sve segmente društva i treba da obezbedi ravnotežu potreba i ograničenja; sadašnjosti i budućnosti.
II PRNCIP NAUČNE ZASNOVANOSTI – mora da usaglasi društvene i lične potrebe ljudi sa
saznanjima o razvoju tehnologije, mogućnosti zaštite ž.s.
III PRINCIP TEHNOLOŠKE ZASNOVANOSTI - ekonomski i ekološki razvoj moraju biti u skladu
sa savremenim tehničkim i tehnološkim dostignućima.
IV PRINCIP HUMANOSTI - ineters čoveka i cilj kvalitetnijeg življenja moraju biti na pravom
mestu.

17
 V PRINCIP DEMOKRATIČNOSTI I JAVNOSTI U PLANIRANJU - priprema za planiranje; tok
izrade i realizacija moraju biti takvi da zajednica mora biti obaveštena i konsultovana.

11. PROCEDURA IZRADE I OBUHVAT SEGMENTA ŽIVOTNE SREDINE U

PLANU?
U fazi pripreme plana potrebno je uraditi ekološku valorizaciju prostora. Ona obugvata:
1) Analizu postojećih i mogućih uticaja relevantnih za kvalitet ž.s., a na osnovu koje bi se mogli izvući
zaključci o sadašnjem i budućem stanju ž.s. Radi se uglavnom na osnovu postojeće dokumentacije. (SWOT)
2) Ekološko zoniranje sa detaljnim istraživanjem. Za ovo su neophodna merenja na terenu radi
utvrđivanja ugroženih prostora i izdvajanje zona različitog stepena ugroženosti.
3) Predlog mera i strategije zatite i očuvanja ž.s. Na osnovu dobijenih rezultata definišu se konkretne
mere i instrumenti u cilju donošenja optimalnih rešenja.
Posebna pažnja mora se posvetiti učešću javnosti. SWOT analiza pomaže da se na osnovu iznetih
jakih strana i prednosti. Opšna usmerava svoja rešenja prvenstveno na najkritičnija pitanja, čime će se
ostvariti najveći napredak za lokalno stanovništvo i kvalitet ž.s.

12. INSTITUCIONALNI OKVIR I ZAKONODAVSTVO U OBLASTI

UPRAVLJANJA OTPADA?(22)

 institucionalan okvir
Ključnu institucionalnu odgovornost u oblasti upravljanja otpadaom ima Ministarstvo ž.s. i pp. Ono
obavlja poslove državne urave koji između ostalog odnose na: upravljanje otpadom kao i druge poslove
određene zakonom. Ministarstvo predlaže Vladi Strategiju i nacionalne planove upravljanja otpadom,
koordinira i vrši poslove upravljanja otpadom od značaja za Republiku, daje saglasnost na regionalne
planove upravljanja otpadom, osim za planove na teritoriji AP, izdaje dozvole propisane zakonom, vrši
nadzor i kontrollu primene mera postupanja otpadom.
Agencija za zaštitu ž.s. vodi i ažurirra bazu podataka upravljanja otpadom u informacionom sistemu
zaštite ž.s. Intezivno radi i na katasru otpada.
Fond za zaštitu ž.s. – aktiviran je u finansiranju projekta. Osnovan je 2005. godine.
Na pokrajinskom nivou ključnu odgovornost ima Pokrajinski sekretorijat za zaštitu ž.s. u održivi razvoj.
Opštine i gradovi imaju nadležnost u oblasti komunalnih delatnosti i odgovorne su za stratešku procenu
planova i programa
ministarstvo agencija-katastar opštine i gradovi

Zakonodavstvo
- Zakonom o zaštiti ž.s. - regulisan je integralni sistem zaštite ž.s. kojom se obezbeđuje ostvarivanje
prava čoveka na ćivot i razvoj u zdravoj ž.s- i uravnotežen odnos provrednog razvoja ž.s. u Republici.
- Zakon o strateškoj proceni uticaja na ž.s. – uređuje uslove, način i postupak vršenja procene
uticaja određenih planova i prgrama na ž.s.
- Zakon o proceni uticaja na ž.s. – uredjuje postupak procene uticaja projekata na ž.s.
- Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja ž.s. – uređuje uslove i postupak
izdavanja integrisane dozvole za rad postrojenja i obavljanje aktivnosti.
- Zakon o upravljanju otpadnom – uređuje se vrste, klasifikacija, odgovornosti, obaveze u
upravljanju otpadom.
- Zakon o planiranju i izgradnji
- Zakon o lokalnoj samoupravi
- Zakon o komunalnim delatnostima
- Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu
Cilj Nacionalne strategije održivog razvoja je da dovede do bilansa ekonomskih, socijalnih,
ekološkiih faktora. Prioritetan cilj je poboljšavanje stanja ž.s. Nacionalna strategija upravljanja otpadom je
osnovni strateški dokument za racionalno i državno upravljanje otpadom na nivou Republike.

18
 13. PREDUSLOVI ZA FINANSIRANJE SANITARNE DEPONIJE?(33)
Za formiranje sanitarne deponije neophodno je razmotriti sledeće uslove:
1. PROSTORNI I URBANISTIČKI PLANOVI: U ovim planovima daju se osnovne koncepcije
deponije otpada  prostorni razmeštaj deponije i pratećih objekata. Pri tom treba da se vide i aspekti
planova šireg područja kako bi se deponija uklopila u opsluzivanju sto većeg prostora. (palnovi višeg
reda,....adekvatnijih rešenja)
2. PROSTORNO - REGIONALNI USLOVI: Bitni su za proučavanje kako bi se videla mogućnost
povezivanja nekoliko naselja ili gradova na zajedničku deoiniju. Osnovna prednost toga je ekonomska
povoljnost.
3. IZBOR LOKACIJE: Ovo mora da obezbeđuje potpunu sanitarnu sigurnost za stabovništvo, zaštitu od
zagađivanja zemljišta, vode i vazduha i maksimalnu mehanizaciju svih vrsta radova
4. POTREBNA POVRŠINA ZEMLJIŠTA: Ona zavisi od karaktera i količine otpada kojom će se
deponovati. Pri tome je bitno znati sastav otpada i odnos količine otpada pokrivnog materijala.
5. TRANSPORTNE UDALJENOSTI: Ona ima bitan ekonomski uticaj. Obično se locira na periferiji
urbanog područja i za grad koji ima preko 100 000 stanovnika obično je udaljena 15-20km.
6. LOKALNI USLOVI ZEMLJIŠTA: Pošto tehnologija odlaganja otpada podrazumeva svakodnevno
prekrivanje skijeva otpada, slojevi internog(prekrivenog) materijala, to je pri izboru lokacije važno utvrditi
da li takav materijal postoji lokalno ili ga treba dovoziti.
7. TOPOGRAFIJA: Poreklo i karakter reljefa, odnosno topografski uslovi su veoma bitni.
Najjednostavnije su one lokacije koje imaju padove od 5%. Takođe su najpovoljniji oni prostori i kojima je
vec degradirana ž.s.
8. KLIMATSKI USLOVI: Oni utiču na metode rada, na prekriveni materijal, kao i samu lokaciju. U
područjima sa kišovitom klimom nije preporučljivo planirati deponije u nizijskim delovima jer one često
budu potopljene. Takodje je bitan pravac dominantnih vetrova.
9. GEOLOŠKI USLOVI: U geološkom smisli zemljipte treba biti nepropustljivo da bi se slojevito
procurivanje do nivoa pozemnih voda.
10. HIDROLOŠKI USLOVI: Bitno je znati mesta pojave prirodnih izvora i tokova vodotoka(podzemne
vode – 1,5m dubine). (propustljivost vode)
11. GEOMEHANIČKI USLOVI: Za analizu ovih uslova neophodno je izvršiti terenska i laboratorijska
ispitivanja fizičko – mehaničkih osobina tla i njegov hemijski sastav.
12. ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE: Racionalno upravljati ž.s. znači izvršiti najbolji izbor u načinu
koripćenja prostora i aktivnosti.

14. UTICAJ DEPONIJE NA ŽIVOTNU SREDINU (ZAGAĐIVANJE VODE,

VAZDUHA, ZEMLJIŠTA, BUKA I VIBRACIJE)?
ZAGAĐENJE VODA – Zagađenje može doći od procednih voda(filtrata). U njima se mogu naći
mikroorganizmi koji si izazivači mnogih bolesti. U slučaju prodora filtrata u okolinu deponije može se
očekivati širenje zagađujućih materija nizvodno od deponije.
ZAGAĐENJE ZEMLJIŠTA – Nastaje prodorom procednih voda u okolinu, raznošenjem smeća
vetrom i transakcijom prašine sa deponije.
ZAGAĐENJE VAZDUHA – Posledica različitih procesa koji nastaju u toku eksploatacije deponije i
u odvijanju saobraćaja na pristupnom putu. Zagađenje vazduha nastaje širenjem štetnih gasova, produkata
razgradnje ali i prašinom koja se podigne sa površine deponije, uglavnom se radi o gaspovima koji imaju
karakteristike štetnih i opasnih materija: tokstičnost, eksplozivnost ili zapaljivost.
BUKA I VIBRACIJE – Izvor buke je saobraćajni tok, odosno vozila koja transportuju komunalni
otpad na deponiju kao i mehanizacija koja se koristi za obavljanje razastiranja, sabijanja i prekrivanja
otpada. Vibracije su pomoćni izraz ovih procesa.
Udesi na deponij: požari(varnice, trenje, paljenje otpada), klizišta, eksplozije(gasovi).

19
 15. PLANSKA DOKUMENTACIJA KAO PODRŠKA ZAŠTITI ŽIVOTNE
SREDINE u UPRAVLJANJU OTADOM?
Da bi se sistem upravljanja otpadom rešavao, potrebno je isplanirati njegovu organizaciju u
konkretnom prostoru. U tom smislu nezaobilazan instrument predstavlja izrada planske i šrojektne
dokumentacije kao podrške u upravljanju otpadom. Pod time se podrazumeva izrada adekvatnih planskih
dokumenata uz korišćenje instrumenata i „alata“ uz pomoć konjih će doći do najadekvatnijih resenja. To se
pre svega odnosi na promenu strateške procene planova upravljanja otpadom na ž.s. i korišćenje GIS alata
prilikom izbora lokacije sanitarnih deponija.
Prostorno planiranje zasniva se na sveobuhvatnom planiranju prostora i ž.s. radi stvaranja podloge za
najpovoljnije upravljanje prirodnim u antropogenim vrednostima i pronalaženja rešenja koja će omogućiti
poboljšanje tehničke i društvene infrastrukture u datim uslovima. Svrha pp je da se na osnovu naučnih
saznanja u istraživanju društvenih procesa na prostor prenese određeni plan razvoja.
Upravljanje otpadom je aspekt planiranja koji je u funskciji zaštite ž.s. Planovi upravljanja otpadom
trebalo bi da predstavljaju razradu prostornih i urbanističkih planova u delu upravljanja otpadom. Njima se
definišu osnovne koncepcije uskladjene sa državnom strategijom upravljanja otpadom. Kada za neki prostor
nije uradjen pp moguća je izrada plana upravljanja otpada pre samog pp.

16. KRITERIJUMI ZA ODREĐIVANJE LOKACIJE DEPONIJA I TRANSFER

STANICA?
Postoje dve grupe kriterijuma. Prvi su eliminacioni i koriste se u početnoj fazi procesa izbora
lokacije za deopniju. Neki od tih kriterijuma su:
- udaljenost od prirodnih elemenata prostora
- morfologija terena
- degradiranost prostora
Nakon toga u saradnji sa lokalnim institucijama kandiduje se odredjeni broj lokacija za koje ce se
vrsiti evaluacija. Tu onda nastupa druga grupa kriterijuma:
1. EKOLOŠKI KRTRIJUMI ( geološka, hidrološka, topografska pogodnost, klimatska, seizmička,
uticaj na zdravlje, uticaj na ekosistem, vazduh, uticaj buke, erozije, udaljenost voda...)
2. SOCIO-EKONOMSKI, DRUŠTVENI ILI PROSTORNI ( udaljenost od naselja, imovinsko – pravni
odnosi, troškovi transporta, izgradnje, eksploatacije)
3. TEHNIČKO-OPERACIONI – sadrže i neke od prethodnih kriterijuma (klima, nadmorska visina,
pristupnost putevima, udaljenost od mesta nastajanja otpada)
Nakon toga vrši se ocenjivanje (1-5. 1-10) (povoljni, uslovno povoljni, nepovoljni)
TRANSFER STANICE – pretovarene stanice služe za prostor otpada iz udaljenih naselja radi
njegovog transporta do regionalne depinije. Formiranjem mreža transfer stanica postiže se ekonomizacija
sistema upravljanja otpadom tako što se smanjuju transportni troškovi. Osnovni kriterijumi za
makrolociranje stanica su:
- položaj regionalne deponije
- količine i sastav otpada
- mreža naselja u opštini
- stanje saobraćajne mreže i saobraćajna dostupnost zaštitne zone energetske infrastrukture (vodova,
gasovoda, naftovoda)

20
21
 III GRUPA PITANJA

1. Pravni aspekt životne sredine?

Granična vrednost – osnova ekološkog prava
Zaštita ž.s. trebala bi da se sprovodi u svim društvima. U tom smislu veoma su bitne pravne mere
One upućuju na normiranje kvaliteta žs i na mogućnost da ljudi u jednoj sredini ostvaruju mogućnost zaštite
svog života, pa i preko zaštite žs. To znaači i pravo ljudi da bud zaštićeni od nenormalnih stanja te sredine.
Pravni sistem utvrdjuje norme ponašanja i standarde kojih se moraju pridržavati svi akteri u korišćenju
kompleksa žs. Granične vrednosti zagađenosti sredine odnosno koncentracije štetnih materija definišu se
kao standardi žs i oni su osnova ekološkog prava.
Cilj pravne zaštite žs sastoji se u očuvanju i uspostavljanju takvog stanja žs pri kojem ona konstantno
omogučuje razmenu materije i energije i reprodukciju života na Zemlji. Najgpogodnije stanje po čoveka je
prirodno stanje sredine. Zakoni koji tretiraju ovu ovu problematiku nisu samo faktori zabrane već i
pokazatelji civilizacijkog, vaspitnog i obrazonog nivoa jednog društva. Oni su istovremeno i mogućnost da
se izbegnu neželjene posledice anormalnog ponašanja prema žs.
Pravna zašita je u tretmanu unutrašnjeg prava i podrazumeva sisteme:
1. PRIVREDNOG ZAKONODAVSTVA – čime se regulišu pitanja racionalne eksploatacije prirodnih
resursa.
2. NORME ADMINISTRATIVNO-UPRAVNOG ZAKONODAVSTVA – čime se regulišu
odgovornosti na polju upravljanja žs
3. KRIVIČNO ZAKONODAVSTVO - bavi se pitanjem krivca u slučaju narušavanja normi zaštite žs.
4. GRAĐANSKO I RADNO PRAVO – čime je određenaa uloga građana u rešavanju problema žs i
pravne odgovornosti u tom smislu.

2. Zakonske osnove zaštite životne sredine?

U tom smislu podrazumeva se tretiranje problematike žs kroz rešenja sistemskih zakona. Nekada su
to zakoni koji se direktno odnose na žs, a nekad su to zakoni koji tretiraju ovu problematiku kao deo tog
zakona. Od ustanovljenja srpske države doneta je 1872 usmena i dopuna šumske uredbe. U drugoj
Jugoslaviji (1945-1990) najpre je 1945 donet „ Zakon o zaštiti spomenika kulture i prirodnih retkosti“
čime su stavljena pod zaštitu kulturna dobra i prirodne vrednosti.
Uvođenjem samoupravljanja i posebnih vidova decentralizacije od 1965-1974 donešeni su zakoni:
„Osnovni zakon o vodama“, „ Zakon o iskorišćavanju privrednog zemljišta“. Ovi parcijalni zakoni su svaki
na svoj način tretirali zaštitu i unapređenja pojedinih elemenata žs.
Donošenjem ustava 1974 (LSU) sprovedena je dezintegracija, odnosno odlučivanje je svedeno na
nivo opština koje su postale država za sebe što se odrazilo na rešavanje problema žs. Međutim i u ovom
periodu donešen je niz zakona koji tretiraju problematiku žs. U trećoj Jugoslaviji, koja je svedena na SCG
smanjena je uloga pokrajina i opština u zakonodavnoj sferi pa i u sferi žs. Ipak jedna od ostavljenih
nadležnosti opština kao vid lokalne samouprave je rešavanje komunalne problematike.
Kao posebno značajan tretman u rešavanju ove problematike je donošenje „ Zakon o zaštiti žs“.
(1991) – Zakon je na jednom mestu okupio sve elemente poslova i zadataka žs i u tome je njegov poseban
značaj. Međutim i pored velikog doprinosa ovaj Zakon nije u potpunosti rešio pitanja svih elemenata i
komponenti žs.

3. Podsistemski zakoni o zaštiti ž.s. i prirode?

U ovoj sferi podrazumeva se regulisanje konkretnih problema žs u vidu podsistemskih zakona,
propisa, uredbi i programa. Ovde je prisutna promena u sistemu naviše i naniže. Sa podizanjem zakonitosti
na viši nivo Ustav i obaveznost je viša. Sa spuštanjem obaveznosti uvećava se delatnost i konkretnost zaštite
(propisi, uredbe).
UREDBE I PROPISI O ZAŠTITI ELEMENATA SREDINE NA OSNOVU ZAKONA I ZAŠTITI
ŽS. – U zakonodavstvu Srbije kroz prelazne i završne odredbe predviđeno je da se donose niz podzakonskih
22
akata i propisi koji bi trebalo da regulišu pitanja žs i to: propisi o izradi analize uticaja na žs, objekata u
gradnji kao i onih koji su već izgrađeni, Zatim, uredba o načinu izrade studije uticaja na žs i njena
verifikacija.
Ministarstvo takođe donosi akt o graničnim vrednostima emisije, imisije, metodologiju merenja
imisije i kriterijume za uspostavljanje mernih meta.
Ministarstvo treba da donese propise i o kategorizaciji prirodnih dobara.
PROGRAMSKA AKTA IZ POMENA ZAŠTITE ŽS – Zakonom je predviđeno donošenje sledećih
programskih akata:
1. program razvoja jedinstvenog sistema Žs
2. propis o klasifikaciji voda i kategorizaciji vodotoka
3. program ispitivanja kvaliteta zemljišta u odnosu an sadržaj opasnih i štetnih materija
4. program kontrole kvaliteta vazduha
5. program zaštite od jonizirajućeg zračenja
Opštine su takođe u mogućnosti da propisuju niz postupaka u da donose brojne mere u cilju zaštite žs
na svojoj teritoriji. U statutima opština predviđa se mogućnost donošenja raznih normativnih akata koji se
odnose na žs.

4. Osnovne forme pravno – zakonodavne zaštite životne sredine?

Pravni sistem iskazan kroz zakonodavstvo predstavlja niz mera koje treba da obezbede način
iskorišćavanja resursa, prirodne sredine sa isključivanjem mogućnosti narušavanja (štetnih posledica) po žs.
Regulisanj pravne zaštite žs je stvar unutrašnjeg javnog prava koje u sebi integriše i oblike međunarodnog
dogovaranja o ovim pitanjima. U osnovi postoje dve vrste mera koje predvidja zakonodavni sistem:
preventivne i represivne mere.
PREVENTIVNE MERE – imaju zadatak da stimulišu pojednice, preduzeća, državne institucije i
organe vlasti da se angažuju na očuvanju žs. Upravo njihova uloga i jeste očuvanje dok druge mere treba da
obezbede regeneraciju već degradirane žs. Kao preventivna mera može se predvideti zabrana vršenja
delatnosti. Zatim imamo stimulativne npr predviđaju materijalnu stimulaciju radnika preduzeća koji
doprinose boljoj zaštiti žs. Suprotno tome, disciplinske mere podrazumevaju kazne za narušavanje žs.
Kao preventivna mera koristi se i dozvola za rad jer na taj način je u projektu već isplanirana skala
zaštite.
- Finansijsko – ekonomske preventivne mere- npr pomoć i subvencije za razvoj „čiste tehnologije“.
- Političke preventivne mere sastoje se u tome da preduzeća trpe određene posledice zbog neispunjenje
kvaliteta žs.
REPRESIVNE MERE – U slučaju kada preventivne mere ne uspevaju da obezbede zdravu žs
predviđajju se represivne mere. One se sastoje od niza sanacija prema izvršiocima protivupravnih aktivnosti
i radnji u odnosu na žs.

5. Međunarodna regulativa zaštite životne sredine?

Problem degradacije žs danas pritiska ceo svet. Zbog toga se nameće potreba zajedničke akcije.
Zagađivanje vode, vazduha i drugih elemenata sredine ne poznaje granice, zagađenje na jednom mestu moze
izazvati posledice na drugom prostorno udaljenom mestu. To je nametnulo potrebu zajedničkog dogovaranja
u usklađivanju napora svih naroda sveta. Međunarodno su oni elementi koji se ne mogu svrstati pod nadzor
samo jedne države, oni svojim geografskim položajem pripadaju dvema ili više državama.
Pravni oblici međunarodne zaštite su međunarodne konvencije i ugovori koji sadrže odrđene obaveze
država pptpisnica i sredstava za ispunjenje tih obaveza. Oblici sardanje po obimu mogu biti globalni i
regionalni.
Na međunarodnom nivou se vrši zaštita više elemenata prostora, a u vezi sa međunarodnom
zaintersovanošću ili zaintersovanošću najmanje dve zemlje
1. međunarodna pravna zaštita atmosfere
2. međunarodna pravna zaštita kosmosa
3. međunarodna pravna zaštita svetskog mora
4. međunarodna pravna zaštita antarktika
23
 5. međunarodna pravna zaštita prirodnih objetaka na granici Zemlje
Organizacije međunarodne zaštite žs:
- Svetska meteorološka organizacija
- Međunarodna okeanografksa koalicija
- UNESCO-vi programi zaštite žs
- FAO
Međunarodni informacioni sistemi o žs
- GRID – global information database 1985 sedište u Norveškoj.

6. Закон о заштити животне средине – Планирање и коришћење природних

вредности (чланови 11-20)?
Upravljanje prirodnim vrednostima – Član 11.
1. Upravljanje prirodnim vrednostima ostvaruje se planiranjem održivog korišćenja i očuvanja njihovog kvaliteta i
raznovrsnosti, u skladu sa uslovima i merama zaštite životne sredine utvrđenih ovim i posebnim zakonom.
2. Prirodne vrednosti su:
1) prirodni resursi kao obnovljive ili neobnovljive geološke, hidrološke i biološke vrednosti koji se, direktno
ili indirektno, mogu koristiti ili upotrebiti, a imaju realnu ili potencijalnu ekonomsku vrednost;
2) zaštićena prirodna dobra;
3) javna prirodna dobra.
3. Prirodne vrednosti mogu se davati na korišćenje u skladu sa uslovima i na način utvrđen ovim i posebnim zakonom.
Strateški dokumenti – Član 12.
1. Održivo korišćenje i zaštita prirodnih vrednosti obezbeđuju se u okviru Strategije prostornog razvoja
Republike Srbije i Nacionalne strategije održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara.
2. Nacionalnu strategiju održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara (u daljem tekstu: Nacionalna strategija),
za period od najmanje deset godina, donosi Vlada.
3. Nacionalna strategija sadrži, naročito:
1) načela održivog razvoja u nacionalnoj politici upravljanja prirodnim resursima i dobrima;
2) analizu stanja i dosadašnjeg stepena istraženosti prirodnih resursa i dobara po vrstama, prostornom
rasporedu, raznovrsnosti, obimu i kvalitetu;
3) bilansne kategorije (prostorne i vremenske funkcije, količine, kvalitet, ugroženost, obnovljivost,
strateške rezerve i sl.) i predviđanje trendova promene stanja;
4) način vrednovanja i uslove održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara;
5) plansko – razvojnu i socio – ekonomsku analizu strateških prioriteta istraživanja i korišćenja prirodnih
resursa;
6) ekološko-prostorne osnove o potencijalima prirodnog resursa ili dobra;
7) uslove za postepenu supstituciju prirodnih resursa;
8) smernice za dalja istraživanja u oblasti pojedinačnih prirodnih resursa i dobara i za potrebe planiranja,
odnosno donošenje planova i programa.
4. Nacionalna strategija se realizuje putem planova, programa i osnova za svaki pojedinačni prirodni resurs ili
dobro koje donosi Vlada.
5. Na osnovu podataka i evidencija o izvršenju planova, programa i osnova, ministarstvo nadležno za poslove
životne sredine (u daljem tekstu: Ministarstvo), u saradnji sa drugim nadležnim ministarstvima, jedanput u
dve godine priprema izveštaj o realizaciji Nacionalne strategije i podnosi ga Vladi.
6. Ako se iz podataka o realizaciji Nacionalne strategije utvrdi da se korišćenjem prirodnih bogatstava značajno
ugrožava prirodna ravnoteža ekosistema Vlada može, na predlog ministarstva nadležnog za zaštitu životne
sredine ili drugog ministarstava, privremeno ograničiti obim korišćenja prirodnih vrednosti na određenom
području.
7. Nacionalna strategija objavljuje se u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Planovi i programi autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave – Član 13.
1. Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, u okviru nadležnosti utvrđenih ovim i posebnim
zakonom, donose svoje planove i programe upravljanja prirodnim resursima i dobrima, u skladu sa strateškim
dokumentima iz člana 12. ovog zakona i svojim specifičnostima.
2. Dve ili više jedinica lokalne samouprave mogu doneti zajedničke programe iz stava 1. ovog člana.
Kontrola korišćenja i zaštita – Član 14.
Kontrolu korišćenja i zaštitu prirodnih resursa i dobara obezbeđuju organi i organizacije Republike Srbije,
autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, u skladu sa ovim i posebnim zakonima, a naročito:
1. sprovođenjem Nacionalne strategije, planova, programa i osnova;
24
 2. primenom standarda, normativa i propisa o korišćenju i zaštiti prirodnih resursa i dobara;
3. strateškom procenom uticaja na životnu sredinu planova, programa, osnova i drugih akata kojima se uređuje
korišćenje prirodnih vrednosti i zaštita životne sredine;
4. procenom uticaja projekata na životnu sredinu na svim nivoima istraživanja i eksploatacije;
5. integrisanim sprečavanjem i kontrolom zagađivanja životne sredine;
6. usklađenim sistemom dozvola, odobrenja i saglasnosti;
7. vođenjem katastra korišćenja prirodnih bogatstava i dobara;
8. organizovanjem monitoringa korišćenja prirodnih resursa i dobara, stanja životne sredine prikupljanjem,
objedinjavanjem i analizom podataka i kvantifikovanjem trendova.
Saglasnost za korišćenje – Član 15.
1. Nadležni organ ne može izdati odobrenje za korišćenje prirodnih resursa ili dobara bez saglasnosti na projekat
koji sadrži mere zaštite i sanacije životne sredine.
2. Saglasnost iz stava 1. ovog člana daje Ministarstvo, kojom se utvrđuje ispunjenost uslova i mera održivog
korišćenja prirodnih resursa, odnosno dobara i zaštite životne sredine u toku i posle prestanka obavljanja
aktivnosti, a na osnovu ocene o uslovima nadležnih stručnih organizacija.
Sanacija i remedijacija – Član 16.
1. Pravno i fizičko lice koje degradira životnu sredinu dužno je da izvrši remedijaciju ili na drugi način sanira
degradiranu životnu sredinu, u skladu sa projektima sanacije i remedijacije.
2. Na projekte iz stava 1. ovog člana Ministarstvo daje saglasnost.
3. Ministar nadležan za poslove životne sredine (u daljem tekstu: ministar) propisuje metodologiju za izradu
projekata sanacije i remedijacije, osim za projekte eksploatacije mineralnih sirovina koji su uređeni posebnim
propisima.
Zaštićena prirodna dobra – Član 17.
1. Zaštićena prirodna dobra koriste se i unapređuju na način koji omogućava njihovo trajno očuvanje i
unapređivanje, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita prirode.
2. U zaštićenom prirodnom dobru ne mogu se obavljati aktivnosti kojima se ugrožava kapacitet životne sredine,
prirodna ravnoteža, biodiverzitet, hidrografske, geomorfološke, geološke, kulturne i pejzažne vrednosti ili na
bilo koji način degradira kvalitet i svojstva prirodnog dobra.
Korišćenje i zaštita javnih prirodnih dobara – Član 18.
Javna prirodna dobra, kao dobra od opšteg interesa, koriste se na način i pod uslovima kojima se omogućava
razvoj i trajnost njihovih prirodnih, fizičkih, zdravstvenih ili estetskih vrednosti u skladu sa propisima.
Korišćenje prostora – Član 19.
1. Razvojnim i prostornim planom utvrđuju se zone izgradnje na određenim lokacijama zavisno od kapaciteta
životne sredine i stepena opterećenja, kao i ciljeva izgradnje unutar određenih delova na tim lokacijama.
2. U pojedinim zonama u kojima je utvrđena zaštitna udaljenost ili područje, dozvoljeno je obavljanje aktivnosti
na način utvrđen posebnim propisima u skladu sa prirodom opterećivanja životne sredine.
Javne zelene površine – Član 20.
1. Javne zelene površine u naseljenim mestima i predelima obuhvaćenim prostornim i urbanističkim planovima
podižu se i održavaju na način koji omogućava očuvanje i unapređivanje prirodnih i stvorenih vrednosti.
2. Ako se zbog izgradnje objekta unište javne zelene površine, one se moraju nadoknaditi pod uslovima i na
način koji određuje jedinica lokalne samouprave.
3. Opšti uslovi zaštite, način podizanja i održavanja, obnove uništenih javnih zelenih površina i vođenja
podataka o javnim zelenim površinama uređuju se posebnim zakonom.

7. Закон о заштити животне средине – Заштита природних вредности (чл. 21-

32)?
Integrisana zaštita – Član 21.
Zaštita prirodnih vrednosti ostvaruje se sprovođenjem mera za očuvanje njihovog kvaliteta, količina i rezervi,
kao i prirodnih procesa, odnosno njihove međuzavisnosti i prirodne ravnoteže u celini.
Zaštita tla i zemljišta – Član 22.
1. Zaštita zemljišnog prostora (zemljišta) i njegovog održivog korišćenja ostvaruje se merama sistemskog
praćenja kvaliteta zemljišta, praćenjem indikatora za ocenu rizika od degradacije zemljišta, kao i
sprovođenjem remedijacionih programa za otklanjanje posledica kontaminacije i degradacije zemljišnog
prostora, bilo da se oni dešavaju prirodno ili da su uzrokovani ljudskim aktivnostima.
2. Prilikom promene nosioca prava korišćenja zemljišta, korisnik zemljišta čije pravo korišćenja prestaje, a čija
delatnost je uticala, odnosno mogla da utiče ili ometa prirodne funkcije zemljišta, dužan je da izradi izveštaj o
stanju zemljišta.
25
 3. Program sistemskog praćenja kvaliteta zemljišta, indikatore za ocenu rizika od degradacije zemljišta i
metodologiju za izradu remedijacionih programa iz stava 1. ovog člana propisuje Vlada.
4. Ministar propisuje sadržinu i metodologiju izrade izveštaja o stanju zemljišta iz stava 2. ovog člana.
Zaštita voda – Član 23.
1. Vode se mogu koristiti i opterećivati, a otpadne vode ispuštati u vode uz primenu odgovarajućeg tretmana, na
način i do nivoa koji ne predstavlja opasnost za prirodne procese ili za obnovu kvaliteta i količine vode i koji
ne umanjuje mogućnost njihovog višenamenskog korišćenja.
2. Zaštita i korišćenje voda ostvaruje se u okviru integralnog upravljanja vodama preduzimanjem i sprovođenjem
mera za očuvanje površinskih i podzemnih voda i njihovih rezervi, kvaliteta i količina, kao i zaštitom u skladu
sa posebnim zakonom.
3. Radi zaštite i očuvanja količina i kvaliteta podzemnih rezervi voda vrše se detaljni istražni radovi, kao i izrada
bilansa rezervi podzemnih voda.
4. Zaštita voda ostvaruje se preduzimanjem mera sistematskog i kontrolnog praćenja kvaliteta voda,
smanjivanjem zagađivanja voda zagađujućim materijama ispod propisanih graničnih vrednosti i
preduzimanjem tehničko – tehnoloških i drugih potrebnih mera za njihovo prečišćavanje, kako bi se sprečilo
unošenje u vode opasnih, otpadnih i dugih štetnih materija, kao i praćenjem uticaja zagađenih voda na
zdravlje ljudi, životinjski i biljni svet i životnu sredinu. Zaštita voda obuhvata i zaštitu voda od uticaja
prekograničnog zagađenja, tako da se obezbeđuje očuvanje voda u celini.
Zaštita vazduha – Član 24.
Zaštita vazduha ostvaruje se preduzimanjem mera sistematskog praćenja kvaliteta vazduha, smanjenjem
zagađivanja vazduha zagađujućim materijama ispod propisanih graničnih vrednosti i preduzimanjem tehničko –
tehnoloških i drugih potrebnih mera za smanjenje emisije, praćenjem uticaja zagađenog vazduha na zdravlje ljudi i
životnu sredinu. Mere zaštite vazduha obezbeđuju očuvanje atmosfere u celini sa svim njenim procesima i klimatskim
obeležjima.
Zaštita i očuvanje šuma – Član 25.
1. Radi zaštite i unapređivanja šumskih ekosistema šumama se gazduje tako da se obezbeđuje racionalno
upravljanje šumama, očuvanje genetskog fonda, poboljšanje strukture i ostvarivanje prioritetnih funkcija
šuma.
2. Državni organi, vlasnici i korisnici šuma dužni su da preduzimaju potrebne mere za očuvanje i održivo
korišćenje šuma, mere obnavljanja, podizanja i njihovog unapređivanja, kao i kontrole i zaštite šuma u slučaju
prekograničnog zagađivanja.
Očuvanje biosfere i zaštita biodiverziteta – Član 26.
1. Očuvanje biosfere obuhvata zaštitu organizama, njihovih zajednica i staništa, uključujući i očuvanje prirodnih
procesa i prirodne ravnoteže unutar ekosistema, uz obezbeđivanje njihove održivosti.
2. Biodiverzitet i biološki resursi štite se i koriste na način koji omogućava njihov opstanak, raznovrsnost,
obnavljanje i unapređivanje u slučaju narušenosti.
3. Zaštita biodiverziteta, korišćenje bioloških resursa, genetički modifikovanih organizama i biotehnologije vrši
se na osnovu ovog zakona i posebnog zakona, kao i obaveza preuzetih međunarodnim ugovorima.
Zaštita i korišćenje flore i faune – Član 27.
1. Radi zaštite biodiverziteta i bioloških resursa, odnosno autohtonih biljnih i životinjskih vrsta i njihovo
rasprostiranje, Ministarstvo, drugi nadležni organi i organizacije kontrolišu unošenje i gajenje biljnih i
životinjskih vrsta stranog porekla.
2. Zabranjeno je uznemiravati, zlostavljati, ozleđivati i uništavati divlju faunu i razarati njena staništa.
3. Zabranjeno je uništavati, kidati ili na drugi način pustošiti divlju floru, odnosno uništavati i razarati njena
staništa.
4. Određene vrste divlje flore i faune, njihovi razvojni oblici i delovi mogu se sakupljati i stavljati u promet na
način i pod uslovima utvrđenim u dozvoli koju izdaje Ministarstvo, po prethodno pribavljenom mišljenju
organizacije nadležne za zaštitu prirode.
5. Pravno lice, odnosno preduzetnik koje vrši promet vrsta divlje flore i faune dužno je da plaća naknadu.
6. Visina naknade iz stava 5. ovog člana utvrđuje se aktom o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje
flore i faune koji donosi Vlada.
7. Sredstva ostvarena od naknade iz stava 6. ovog člana prihod su budžeta Republike i koriste se namenski za
zaštitu i unapređivanje životne sredine u skladu sa ovim zakonom.
Promet ugroženih i zaštićenih vrsta divlje flore i faune – Član 28.
1. Uvoz i izvoz ugroženih i zaštićenih vrsta divlje flore i faune, njihovih razvojnih oblika i delova vrši se pod
uslovom da uvoz, odnosno izvoz nije zabranjen, odnosno da izvezena količina ili broj primeraka ugroženih i
zaštićenih vrsta divlje flore i faune neće ugroziti opstanak te vrste u Republici Srbiji, kao i pod drugim
uslovima propisanim zakonom, na osnovu dozvole koju izdaje Ministarstvo.

26
 2. Tranzit ugroženih i zaštićenih vrsta divlje flore i faune, njihovih razvojnih oblika i delova vrši se pod uslovom
da je izdata izvozna dozvola.
3. Uz zahtev za izdavanje dozvole za uvoz i izvoz iz stava 1. ovog člana podnosilac zahteva prilaže:
1) mišljenje ovlašćene naučne i stručne organizacije da se izvozom ugroženih i zaštićenih vrsta divlje flore i
faune u traženoj količini ili broju primeraka neće ugroziti opstanak te vrste u Republici Srbiji;
2) izjavu uvoznika, odnosno izvoznika u koje svrhe će se koristiti primerak vrste;
3) drugu propisanu dokumentaciju.
4. Ministar nadležan za poslove zaštite životne sredine (u daljem tekstu: ministar) određuje naučne i stručne
organizacije koje daju stručne ocene da se izvozom ugrožene i zaštićene vrste divlje flore i faune u traženoj
količini ili broju primeraka neće ugroziti opstanak te vrste u Republici Srbiji.
5. Ministar bliže propisuje dokumentaciju koja se podnosi uz zahtev iz stava 3. ovog člana, sadržinu i izgled
dozvole.
6. Ministarstvo vodi registar izdatih dozvola na propisan način.
Opasne materije – Član 29.
1. Upravljanje opasnim materijama vrši se pod uslovima i na način kojim se obezbeđuje smanjenje rizika od
njihovih opasnih svojstava po životnu sredinu i zdravlje ljudi i to u procesu proizvodnje, skladištenja,
korišćenja i odlaganja.
2. Pravno i fizičko lice koje upravlja opasnim materijama dužno je da planira, organizuje i preduzima sve
potrebne preventivne, zaštitne, sigurnosne i sanacione mere kojima se rizik po životnu sredinu i zdravlje
ljudi svodi na najmanju moguću meru.
3. Ministar, u saradnji sa ministrima nadležnim za zdravlje, bezbednost na radu, rudarstvo i energetiku i
unutrašnje poslove propisuje bliže uslove koje moraju da ispunjavaju skladišta opasnih materija, kao i
uputstvo o uslovima i načinu skladištenja opasnih materija.
Upravljanje otpadom – Član 30.
1. Upravljanje otpadom sprovodi se po propisanim uslovima i merama postupanja sa otpadom u okviru sistema
sakupljanja, transporta, tretmana i odlaganja otpada, uključujući i nadzor nad tim aktivnostima i brigu o
postrojenjima za upravljanje otpadom posle njihovog zatvaranja.
2. Vlasnik otpada dužan je da preduzme mere upravljanja otpadom u cilju sprečavanja ili smanjenja nastajanja,
ponovnu upotrebu i reciklažu otpada, izdvajanje sekundarnih sirovina i korišćenje otpada kao energenta,
odnosno odlaganje otpada.
Zaštita od buke i vibracija - Član 31.
1. Korisnik izvora buke može stavljati u promet i upotrebljavati izvore buke po propisanim uslovima uz primenu
propisanih mera zaštite kojima se smanjuju emisije buke, odnosno upotreba postrojenja, uređaja, mašina,
transportnih sredstava i aparata koji prouzrokuju buku.
2. Zaštita od vibracija sprovodi se preduzimanjem mera kojima se sprečava i otklanja ugrožavanje životne
sredine od dejstva mehaničkih, periodičnih i pojedinačnih potresa izazvanih ljudskom delatnošću.
Zaštita od zračenja - Član 32.
1. Zaštita od zračenja sprovodi se primenom sistema mera kojima se sprečava ugrožavanje životne sredine i
zdravlje ljudi od dejstva zračenja koja potiču iz jonizujućih i nejonizujućih izvora i otklanjaju posledice
emisija koje izvori zračenja emituju ili mogu da emituju.
2. Pravno i fizičko lice može proizvoditi, vršiti promet i koristiti izvore jonizujućih i nejonizujućih zračenja po
propisanim uslovima i na propisan način.

8. Закон о заштити животне средине – Мере и услови заштите животне

средине – превентивне мере (чл. 33-38)?
Planiranje i izgradnja – Član 33.
1. Uređenje prostora, korišćenje prirodnih resursa i dobara određeno prostornim i urbanističkim planovima i
drugim planovima (planovi uređenja i osnove korišćenja poljoprivrednog zemljišta, šumske, vodoprivredne,
lovnoprivredne osnove i programi unapređenja ribarstva na ribarskim područjima i drugi planovi) zasniva se
na obavezi da se:
1) prirodni resursi i dobra očuvaju i unapređuju i u najvećoj meri obnavljaju, a ako su neobnovljivi da se
racionalno koriste;
1a) obezbedi očuvanje i održavanje značajnih ili karakterističnih obeležja predela, unapređivanje predela,
njihovo ponovno uspostavljanje i stvaranje, a koja su od velikog značaja za zaštitu divlje flore i faune i njihovih
staništa;
2) obezbedi zaštita i nesmetano ostvarivanje funkcija zaštićenih prirodnih dobara sa njihovom zaštićenom
okolinom i u najvećoj mogućoj meri očuvaju staništa divljih biljnih i životinjskih vrsta i njihove zajednice;

27
 3) obezbedi očuvanje izgrađenog prostora;
4) obezbede uslovi za odmor i rekreaciju čoveka;
5) odrede mere zaštite životne sredine;
6) prikaže postojeće stanje po elementima iz tač. 1), 2), 3) i 4) ovog člana i planirano stanje sa merama
potrebnim da se planovi ostvare.
2. Ministarstvo, organ autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave učestvuje u postupku
pripreme i donošenja planova iz stava 1. ovog člana, na način određen zakonom.
Prostorno i urbanističko planiranje – Član 34.
1. U prostornim i urbanističkim planovima obezbediće se mere i uslovi zaštite životne sredine, a naročito:
1) utvrđivanje posebnih režima očuvanja i korišćenja područja zaštićenih prirodnih dobara, izvorišta
vodosnabdevanja, termalnih i mineralnih izvorišta, šuma, poljoprivrednog zemljišta, javnih zelenih površina,
rekreacionih područja i banja;
2) određivanje područja ugroženih delova životne sredine (zagađena područja, područja ugrožena erozijom i
bujicama, eksploatacijom mineralnih sirovina, plavna područja i sl.) i utvrđivanje mera za sanciju ovih područja;
2a) utvrđivanje mera integrisane zaštite i planiranja predela koje obuhvataju područja izvan zaštićenih
prirodnih dobara, radi uređenja dugoročne koncepcije, namene i organizacije predela i usklađivanja višenamenskog
korišćenja prostora koje ugrožava predeo (poljoprivreda, šumarstvo, vodoprivreda, rudarstvo, energetika, saobraćaj,
stanovanje, rekreacije i dr.);
2b) utvrđivanje područja u kojima će se dugoročno sačuvati odgovarajuće udaljenosti između objekata u
kojima je prisutna ili može biti prisutna jedna ili više opasnih materija u količinama koje su veće od propisanih i
stambenih područja, javnih prostora, kao i područja od posebnog značaja, radi zaštite života i zdravlja ljudi i životne
sredine;
3) utvrđivanje mera i uslova zaštite životne sredine prema kojima će se koristiti prostor namenjen eksploataciji
mineralnih sirovina, odnosno vršiti izgradnja industrijskih i energetskih objekata, objekata za preradu i odlaganje
otpada, objekata infrastrukture i drugih objekata čijom izgradnjom ili korišćenjem se može ugroziti životna sredina.
2. Uslove za obezbeđenje mera iz stava 1. ovog člana daje Ministarstvo, organ autonomne pokrajine, odnosno
jedinice lokalne samouprave, na zahtev organa nadležnog za pripremu i donošenje plana, a na osnovu uslova i
mišljenja nadležnih stručnih organizacija.
Strateška procena uticaja na životnu sredinu – Član 35.
1. Strateška procena uticaja na životnu sredinu vrši se za strategije, planove, programe i osnove u oblasti
prostornog i urbanističkog planiranja ili korišćenja zemljišta, poljoprivrede, šumarstva, ribarstva, lovstva,
energetike, industrije, saobraćaja, upravljanja otpadom, upravljanja vodama, telekomunikacija, turizma,
infrastrukturnih sistema, zaštite prirodnih i kulturnih dobara, biljnog i životinjskog sveta i njihovih staništa i
dr. i sastavni je deo plana, odnosno programa ili osnove.
2. Strateška procena uticaja na životnu sredinu mora biti usklađena sa drugim procenama uticaja na životnu
sredinu, kao i sa planovima i programima zaštite životne sredine i vrši se u skladu sa postupkom propisanim
posebnim zakonom.
3. Autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, u okviru svojih prava i dužnosti, određuje vrste
planova i programa za koje se izrađuje strateška procena uticaja.
Procena uticaja projekta na životnu sredinu – Član 36.
1. Procena uticaja projekta na životnu sredinu vrši se za projekte koji se planiraju i realizuju u prostoru,
uključujući promene tehnologije, rekonstrukciju, proširenje kapaciteta ili prestanak rada koji mogu dovesti do
značajnog zagađivanja životne sredine ili predstavljaju rizik po zdravlje ljudi.
2. Procena uticaja vrši se za projekte iz oblasti industrije, rudarstva, energetike, saobraćaja, turizma,
poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede, upravljanja otpadom i komunalnih delatnosti, kao i za projekte koji se
planiraju na zaštićenom prirodnom dobru i u zaštićenoj okolini nepokretnog kulturnog dobra.
3. Procena uticaja projekta na životnu sredinu je sastavni deo tehničke dokumentacije bez koje se ne može
pristupiti izvođenju projekta i vrši se u skladu sa postupkom propisanim posebnim zakonom.
Integrisano sprečavanje i kontrola zagađivanja – Član 37.
1. Za rad novih i postojećih postrojenja i aktivnosti koja mogu imati negativne uticaje na zdravlje ljudi i životnu
sredinu ili materijalna dobra pribavlja se integrisana dozvola kojom se obezbeđuje sprečavanje i kontrola
zagađivanja životne sredine.
2. Vrste aktivnosti i postrojenja, uslovi i postupak izdavanja integrisane dozvole, nadzor i druga pitanja od
značaja za integrisano sprečavanje i kontrolu zagađivanja životne sredine uređuju se posebnim zakonom.
Procena opasnosti od udesa – Član 38.
Operater seveso postrojenja, odnosno kompleksa u kome se obavljaju aktivnosti u kojima je prisutna ili može
biti prisutna jedna ili više opasnih materija u propisanim količinama, dužan je da preduzme sve neophodne mere za
sprečavanje hemijskog udesa i ograničavanja uticaja tog udesa na život i zdravlje ljudi i životnu sredinu u cilju
stvaranja uslova za upravljanje rizikom, u skladu sa ovim zakonom.
28
 9. Закон о заштити животне средине – Мере и услови заштите животне
средине – програми и планови (чл. 64-68)?
Nacionalni program – Član 64.
1. Planiranje i upravljanje zaštitom životne sredine obezbeđuje se i ostvaruje sprovođenjem Nacionalnog
programa zaštite životne sredine (u daljem tekstu: Nacionalni program) koji donosi Vlada na period od
najmanje deset godina.
2. Nacionalni program iz stava 1. ovog člana obezbeđuje integralnu zaštitu životne sredine i sadrži naročito:
1) opis i ocenu stanja životne sredine;
2) osnovne ciljeve i kriterijume za sprovođenje zaštite životne sredine u celini, po oblastima i prostornim celinama sa
prioritetnim merama zaštite;
3) uslove za primenu najpovoljnijih privrednih, tehničkih, tehnoloških, ekonomskih i drugih mera za održivi razvoj i
upravljanje zaštitom životne sredine;
4) dugoročne i kratkoročne mere za sprečavanje, ublažavanje i kontrolu zagađivanja;
5) nosioce, način i dinamiku realizacije;
6) sredstva za realizaciju.
3. Nacionalni program realizuje se akcionim i sanacionim planovima koje donosi Vlada za period od pet godina.
4. Ministarstvo jedanput u dve godine, u saradnji sa drugim nadležnim ministarstvima, priprema izveštaj o
realizaciji Nacionalnog programa i podnosi ga Vladi.
5. Nacionalni program objavljuje se u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Akcioni plan – Član 65.
1. Akcioni plan je kratkoročni instrument za implementaciju Nacionalnog programa.
2. Akcionim planom razrađuju se regulatorne i institucionalne aktivnosti, aktivnosti monitoringa, studije, izrada
projektne dokumentacije, ekonomskih i finansijskih instrumenata, informisanje, obrazovanje, rukovođenje i
kapitalne investicije.
Sanacioni plan - Član 66.
1. Sanacioni plan donosi se kada zagađenje na određenom prostoru prevazilazi efekte mera koje se preduzimaju,
odnosno kada je ugrožen kapacitet životne sredine ili postoji rizik od trajnog narušavanja kvaliteta ili štete u
životnoj sredini.
2. Sanacioni plan Vlada donosi u slučaju:
1) kada nivo i obim degradacije životne sredine prevazilazi sanacione mogućnosti autonomne pokrajine,
odnosno jedinice lokalne samouprave;
2) kada je odgovorni subjekt nepoznat, a zagađenost životne sredine izaziva štetne posledice preko granica
Republike Srbije;
3) kada je odgovorni subjekat van jurisdikcije Republike Srbije, a zagađenost životne sredine izaziva štetne
posledice na njenoj teritoriji;
4) kada zagađenost životne sredine ugrožava područje od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju ili na njemu
izaziva štetne posledice;
5) kada je potrebno preduzeti hitne i interventne mere u vanrednim slučajevima.
3. Ako se naknadno utvrdi zagađivač koji je odgovoran za zagađivanje, organ koji je snosio troškove sanacije
životne sredine zahteva naknadu troškova.
4. U slučaju prekoračenja propisanih nivoa emisija i drugih aktivnosti koje su dovele do degradacije životne
sredine, zagađivač je dužan da o svom trošku uradi i realizuje sanacioni plan.
Sadržina planova – Član 67.
1. Akcioni i sanacioni planovi sadrže naročito: stanje, mere, procenu uticaja na zdravlje ljudi u slučaju ugrožene
životne sredine, nosioce, način, dinamiku i sredstva za realizaciju plana.
2. Akcione i sanacione planove priprema Ministarstvo sa ministarstvima nadležnim za odgovarajuću oblast.
Programi i planovi autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave – Član 68.
1. Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave donose program zaštite životne sredine na svojoj
teritoriji, odnosno lokalne akcione i sanacione planove, u skladu sa Nacionalnim programom i planovima iz
čl. 65. i 66. ovog zakona i svojim interesima i specifičnostima.
2. Dve ili više jedinica lokalne samouprave donose zajednički program zaštite životne sredine radi smanjenja
negativnih uticaja na životnu sredinu ili iz razloga ekonomičnosti (zajedničko upravljanje otpadom, otpadnim
vodama i sl.).

29
 10.Закон о заштити животне средине – Информисање и учешће јавности (чл.
78-82)?
Pristup informacijama – Član 78.
1. Državni organi, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i ovlašćene i druge
organizacije dužni su da redovno, blagovremeno, potpuno i objektivno, obaveštavaju javnost o stanju životne
sredine, odnosno o pojavama koje se prate u okviru monitoringa nivoa zagađujuće materije i emisije, kao i
merama upozorenja ili razvoju zagađenja koja mogu predstavljati opasnost za život i zdravlje ljudi, u skladu
sa ovim zakonom i drugim propisima.
2. Javnost ima pravo pristupa propisanim registrima ili evidencijama koje sadrže informacije i podatke u skladu
sa ovim zakonom.
Dostavljanje informacija na zahtev – Član 79.
1. Informacije koje se odnose na zaštitu životne sredine nadležni organ dostavlja podnosiocu zahteva u roku od
30 dana od dana podnošenja zahteva.
2. Ako su informacije iz stava 1. ovog člana obimne ili bi njihova priprema zahtevala duži vremenski period, rok
za dostavljanje je 60 dana od dana podnošenja zahteva.
3. Troškove dostavljanja informacija iz stava 1. ovog člana snosi podnosilac zahteva.
4. Ministar propisuje visinu troškova iz stava 3. ovog člana, u zavisnosti od obima i prirode informacija.
Odbijanje zahteva za dostavljanje informacija – Član 80.
Zahtev za dostavljanje informacija koje se odnose na zaštitu životne sredine može biti odbijen ako bi njihovo
objavljivanje negativno uticalo na:
1) poverljivost rada državnih organa kada je ona predviđena zakonom;
2) međunarodne odnose, odbranu zemlje i javnu bezbednost;
3) rad pravosudnih organa;
4) poverljivost komercijalnih i industrijskih podataka kada je takva poverljivost predviđena zakonom, osim
informacija o emisijama koje ugrožavaju životnu sredinu;
5) prava intelektualne svojine;
6) poverljivost ličnih podataka, odnosno dosijea kada je ona predviđena zakonom;
7) interese trećih lica koja poseduju informacije, a koja nisu obavezna da ih pruže, odnosno nisu saglasna sa
njihovim objavljivanjem;
8) zaštitu životne sredine na koju se takva informacija odnosi, kao što je lokacija retkih vrsta divlje flore i faune.
Učešće javnosti u odlučivanju – Član 81.
1. Javnost ima pravo da, u skladu sa zakonom, učestvuje u postupku donošenja odluka o:
1) strateškoj proceni uticaja planova i programa na životnu sredinu;
2) proceni uticaja projekata čija realizacija može dovesti do zagađivanja životne sredine ili predstavlja rizik po životnu
sredinu i zdravlje ljudi;
3) odobravanju rada novih, odnosno postojećih postrojenja.
2. Učešće javnosti u pogledu strateške procene uticaja obezbeđuje se u okviru izlaganja prostornog i
urbanističkog plana, odnosno drugog plana ili programa iz člana 35. ovog zakona na javni uvid.
3. Učešće javnosti u odlučivanju o proceni uticaja projekata na životnu sredinu sprovodi se u okviru javne
prezentacije projekta i javne rasprave.
4. Učešće javnosti u odlučivanju o puštanju u rad novih, odnosno postojećih postrojenja sprovodi se u toku
izdavanja dozvole za integrisano sprečavanje i kontrolu zagađivanja.
5. Zainteresovana javnost se preko javnog oglasa obaveštava o postupku donošenja odluka i učestvuje u
postupku dostavljanjem mišljenja, komentara i sugestija nadležnom organu i blagovremeno se obaveštava o
donetoj odluci.
Pravo na pravdu – Član 81a
Zainteresovana javnost u postupku ostvarivanja prava na zdravu životnu sredinu kao stranka ima pravo da
pokreće postupak preispitivanja odluke pred nadležnim organom, odnosno sudom, u skladu sa zakonom.
Ograničenje učešća javnosti u odlučivanju - Član 82.
Vlada može radi zaštite interesa odbrane i bezbednosti zemlje ograničiti učešće javnosti u donošenju odluka iz
člana 81. ovog zakona.

30
 11. Pravilnik o graničnim vrednostima emisija?
Ovim pravilnikom uređuju se GVE štetnih i opasnih materija u vazduhu na msetu izvora zagađenja,
način i rokovi merenja i evidentiranja podataka o izvršenim merenjima emisije.
GVE je naviši dozvoljeni nivo količina i koncentracija štetnih i opasnih materija na mestu izvora zagađenja.
Nivo i koncentracija materije vrši se merenjem- mernim instrumentima. GVE izražava se u obliku:
 masene koncentracije ( mg/m3; g/m3)
 masenog protoka ( mg/h; g/h)
 faktora emisije (g/t; kg/t)
 stepen emitovanja (%-odnos emitovanja količine materije i one koja ulazi u proces)
Štetne i opasne materije su:
1. Kancerogene materije (kalcijum, hrom, benzen...)
2. Ukupne praškaste materije
3. Praškaste neorganske materije (živa, bakar, nikl, kobalt, mangan)
4. Neorganska jedinjenja u obliku aerosola, pare ili gasa
5. Organska jedinjenja
Izveštaj o merenju emisije opasnih i štetnih materija dostavlja se Ministarstvu zaštite žs.
- Pravilnik o graničnim vrednostima imisije -
Ovim pravilnikom propisuju se GVI, imisije upozorenja, epizodna zagađenja vazduha, metode
sistemskog merenja imisije, kriterijumi za uspostavljanje mernih mesta i način evidnecije podataka.
GVI je najvišsi dozvoljeni nivo koncentracije zagađujućih materija u vazduhu. Zagađujuće materije
za koje se vrši sistemsko merenje su:
1. NEORGANSKE MATERIJE- SO2 čađ, suspendovane čestice, azot dioksid, prizemni ozon,
ugljenmonoksid, hlorovodonik, hlor, fluorovodonik, amonijak, vodoniksulfid.
2. TALOŽENE MATERIJE IZ VAZDUHA
3. TEŠKI METALI U SUSPENDOVANIM ČESTICAMA- olovo, živa, mangan
4. KONCENTROVANE MATERIJE-akrilonitril, arsen, bnezen, hrom, nikl, poluciklični aromatični
ugljovodonici, azbest, dioksid, etilendahlorid.
Nivo koncentracije zagađujućih materija u vazduhu utvrđuje se merenjem i izražava se mernom
jedinicom (nanogram, makrogram i miligram) na jedinici zapremine vazduha (m3) ili na jedinici površine
(m2).
GVI određuje se posebno za naseljena mesta, nenaseljena i rekreativna područja.
Imisija upozorenja nastaje kada se prekorače granične vrednosti imisije i utvrđuje se za sledeće materije:
 CO2, čađ, CO, prizemni ozon i azotdioksid
Epizodno zagađenje se takođe utvrđuje za navedene čestice. Ono nastaje zbog nepovoljnih
materoloških uslova kada se prekorače granične vrednosti imisije.

12. Закон о заштити од буке у животној средини (1.поглавље: Основне одредбе

и 3.поглавље: Мере и услови заштите)?

I поглавље
Овим законом уређују се субјекти заштите ж.с. од буке, мере и услови заштите од буке у ж.с.,
мерење буке у ж.с., приступ информацијама о буци, као и друга питања од значаја за заштиту ж.с. и
здравља људи.
Заштита ж.с. од буке обезбеђује се мерама које се односе на:
-просторно, урбанистичко и акустично ? планирање
-звучну заштиту
-стратешку процену утицаја планова и програма
-приписивање граничних вредности буке у ж.с.
-производњу, премет и употребу извора буке
-акустично зонирање
-израду стратешких карата буке
-израду акционих плановазаштите ж.с. од буке
31
 -мерење и оцену буке у ж.с.
-процену штетних ефеката буке на здравље људи и ж.с.
- информисање јавности о буци и њеним штетним ефектима у ж.с.
Бука у ж.с. нежељен или штетан звук
Извор буке сваки емитер нежељеног или штетног звука.
То су покретни и непокретни објекти који под одређеним околностима генеришу звук.

III поглавље
Мере и услови заштите:
1. У просторним и урбанистичким плановима обезбеђују се мере и услови заштите од буке, а
нарочито међусобни просторни распореди инфраструктуре, индустријских стамбених, рекреационих
и других зона или објеката и акустичко зонирање и утврђивање посебних режима коришћења тих
подручја. Просторно и урбанистичко планирање обухвата и мере звучне заштите.
Индикатори се користе у циљу утврђивања нивоа буке у ж.с. и израду стратешких карата буке и
планирање мера заштите од буке.
6. Што се граничне вредности буке тиче забрањено је емитовање буке у ж.с. и изнад прописаних
вредности, а што се акустичког зонирања тиче- у акустичким зонама може се забранити или
ограничити употреба извора буке односно обављање делатности других активности које проузрокују
буку изнад прописаних граничних вредности.
7. Акустичне зоне одређује јединица локалне самоуправе
8. Стратешке карте буке подразумевају податке о постојећим и процењеним нивоима буке. Оне
се обавезно израђују за агломерације са више од 100 000 ст., главне путеве и пруге.

13. Pravilnik o metodologiji za procenu opasnosti od hemijskog udesa?

Hemijski udes je iznenadni i nekontrolisani događaj, koji nastaje nekontrolisanim oslobađanjem,
izlivanjem ili rasipanjem opasnih materija pri proizvodnji, prometu, upotrebi, prevozu, skladištenju,
odlaganju.
Opasne materije u smislu ovog pravilnika su materije koje imaju vrlo toksična, oksidirajuća,
eksplozivna, zapaljiva, samozapaljiva i druga svojstva opasna po život i zdravlje ljudi u žs.
Pravilnikom se propisuje metodologija za procenu opasnosti odnosno rizika od hemijskog udesa i opasnosti
od zagađivanja žs, o merama pripreme za mogući hemijski udes i mere za otklanjanje posledica udesa.
Metodologija upravljanja rizikom od udesa sadrži:
1. Procenu opasnosti odnosno rizika od udesa
2. Planiranje mera prevencije
3. Planiranje mera otklanjanja (sonacija)
Pripreme za mogući udes obuhvataju mere zaštite u prostornom planiranju, projektovanju, izgradnju,
deponovanju, i čuvanju opasnih materija, izolacija kao i druge mere kojima se sprečava verovatnoća
nastanka udesa.

32