1.

Opšti pojam prava

Pravo je skup normi koje primenjuje država, gde se pod primenom u prvom redu misli na primenu
sankcija. Norme koje primenjuje država nazivaju se pravne norme. Njih država stvara sama ili ih uzima iz
svih društvenih oblasti, bilo da ih stvaraju društvene organizacije ili neorganizovano društvo.
Postoji uska veza između države i prava, jer su oni uslovljeni i imaju zajedničke ciljeve: za pravo država
obezbeđuje prinudni karakter svojom fizičkom snagom vlasti – vladajuća klasa nameće pravne norme
fizičkom snagom vlasti i tako nastaje obaveznost primene prava; za državu pravo obezbeđuje zaštitu
interesa vladajuće klase – država stvara pravo u cilju zaštite društvenog poretka koji odgovara interesima
vladajuće klase.

Ljudsko drustvo definisani je kao poseban i specifican deo materijalnog sveta u kome njegovi clanovi
stupaju u razlicite medjusobne odnose.Mnostvo drustvrnih odnosa namece potrebu za njihovim
organizovanjem i postojanja reda u drustvenom ponasanju.rec je o pravilima koja su stvorena u drustvu i
koja se u njemu primenjuju.to su tzv. Drustvena pravila(norme).
Prava su grupa društvenih pravila (normi) koje članovi društva primenjuju svesni da se to mora činiti,a ne
da je to stvar njihove volje .Ova grupa drustvenih pravila oznacava se kao pravne norme ili pravo.

2. Definisanje i shvatanje prava

Za razliku od drustvenih normi,pravne norme nude pojedincu alternativu u ponasanju:ili da postupi po
normi,ili da se izlozi sankciji koja je predvudjena za nepostovanje normi.Pravne norme stiti organizacija koja
nastupa u ime celog drustva(drzava).Ona raspolaze monopolom sile da prisili svakog pojedinca da postupi
po odgovarajucima pravnim pravilima tj. pravnim normama.Pravo predstavlja skup posebnih društvenih
pravila čije nepoštovanje sankcioniše država,i to je njegova osnovna razlika od ostalih društvenih
normi.

3. Odnos prava i drugih društvenih normi

Pravne norme postoje paralelno s ostalim vrstama društvenih normi kojima se utvrđuju pojedine
vrste društvenih odnosa.Najčešće se razlike između pravnih normi i drustvenih uspostavljaju po: načinu
postanka, sadržaju i načinu primene. 1.način nastanka
nastaju pretežno aktivnošću države koja putem svojih organa donosi norme.One uređuju odnose u
oblastima: ekonomije, politike kao i porodične i sl.

Pravo je skup normi koje primenjuje država, gde se pod primenom u prvom redu misli na primenu
sankcija. Norme koje primenjuje država nazivaju se pravne norme. Njih država stvara sama ili ih uzima iz
svih društvenih oblasti, bilo da ih stvaraju društvene organizacije ili neorganizovano društvo.
Postoji uska veza između države i prava, jer su oni uslovljeni i imaju zajedničke ciljeve: za pravo
država obezbeđuje prinudni karakter svojom fizičkom snagom vlasti – vladajuća klasa nameće pravne
norme fizičkom snagom vlasti i tako nastaje obaveznost primene prava; za državu pravo obezbeđuje
zaštitu interesa vladajuće klase – država stvara pravo u cilju zaštite društvenog poretka koji odgovara
interesima vladajuće klase.
Moral je skup društvenih normi koje omogućavaju ponašanje ljudi sa aspekta dobra i zla i u vezi s
tim, naređuju odnosno zabranjuju subjektima odgovarajuće ponašanje. Svako društvo ima svoje moralne
norme koje se menjaju sa razvojem društva, ali ne brzo. Poštovanje moralnih normi obezbeđuje se
uticajem javnog mnjenja i putem svesti pojedinca. Sankcije za povrede moralnih normi mogu biti
društvene (moralne osude) ili individualne (griža savesti).
Mnoge moralne norme postaju pravnim. Moral svojim normama predviđa poštovanje prava, a pravo
nastoji da ostvari osnovne moralne ciljeve. Razlika između moralnih i pravnih normi je u tome što se
moralne norme prihvataju dobrovoljno i izvršavaju iz svesti i ubeđenja ljudi, dok pravo ima prinudni
karakter.
Običaji su društvene norme koje se ostvaruju u društvu na osnovu ustaljenih navika i koje se
formiraju kroz primenu u dužem vremenskom periodu. To su ustaljena, uobičajena ponašanja ljudi, koja
zbog dugog ponavljanja prelaze u naviku i postaju sastavni deo ponašanja i života ljudi. Tada počinje da se
smatra da je obavezno da se na isti način ponaša i ubuduće. Sankcije za nepoštovanje običaja su prezir,
bojkot, novčane sankcije, pa sve do fizičkog nasilja i čak oduzimanja života.

Razlika između običaja i morala je u tome što se običaji sporije menjaju. Isto tako, moral je uvek
vezan za ocenjivanje ponašanja ljudi, što nije slučaj sa običajima. Zajednička karakteristika morala i običaja
je da ih stvara društvo, a njihova primena se ne ostvaruje prinudom države.
Pravne norme postoje paralelno sa ostalim vrstama društvenih normi kojima se utvrđuju pojedine
vrste društvenih odnosa.Radi se o običajnim,moralnim,religijskim i sličnim društvenim normama.
Od više kriterijuma razlikovanja prava od drugih društvenih normi,najčešće se razlike uspostavljaju
po načinu nastanka,sadržaju i načinu primene.

1
 Pravne norme nastaju uglavnom aktivnošću države,koja putem zakonodavnih organa donosi
norme.
Sadržaj pravnih normi je bitan kriterijum razlikovanja.Pravom se prvo uređuju odnosi koji nastaju u
proizvodnji i prisvajanju dobara (ekonomski) i odnosi povodom pripadnosti i vršenja državne vlasti
(politički).Naravno, to nisu jedine oblasti koje pravo reguliše.Pravo reguliše one odnose koji su bitni i na
kojima počiva jedno društvo,dok se na druge društvene odnose koji nisu „bitni“ primenjuju društvene norme
koje nemaju rang pravnih.

OBIČAJI I PRAVO

Običaji predstavljaju druš. Pravila koja su priznata od samog društva i nastaju dugotrajnim
ponavljanjem,istovetnim ponašanjem ljudi.Na taj način, u svesti ljudi se stvara mišljenje o nužnosti takvog
ponašanja.
Pravo i običaji predstavljaju dve vrste druš. normi koji imaju zajedničku karakteristiku da su u
funkciji uspostavljanja društvenog reda.Ostale karakteristike su im uglavnom različite: različito nastaju
(pravo stvara država,običaji nastaju spontano),A različite su sankcije za njihovo nepoštovanje.Za kršenje
običajnih normi sankcije se preduzimaju neorganizovano od strane pojedinaca ili grupa u jednom društvu,a
mogu i da izostanu.Kod pravnih normi sankcije su unapred predviđene i izvršava ih država aparatom
prinude.
Ako su običaj i pravo u suprotnosti,prednost imaju pravne norme.
Nekada običaji dopunjuju pravne norme.Onda pravo prihvata običaj,pretvara ga u pravo,daje mu
pravnu snagu - to je tzv. običajno pravo.

MORAL I PRAVO

Moral je oblik druš. svesti nastao delovanjem objektivnih zakona druš. razvitka.Moral je svest ljudi
u određivanju dobra i zla.Moralne norme se mogu menjati sa opštim promenama u društvu. Osnov primene
moralne norme je svest da se takvo ponašanje očekuje od svakog pojedinca koji pripada određenoj druš.
zajednici.Za nastajanje moralnih normi nije potrebna dugotrajnost ponašanja;menjaju se sa promenama u
društvu.
Primana sankcija kod nepoštovanja moralnih normi je neorganizovana i nije unapred
predviđena.Posebna vrsta sankcije je griža savesti i ona ima karakter sankcije.
Moral može da posluži kao korektiv u tumačenju prava i primeni,i može biti osnov za stvaranje
neke pravne norme koja nedostaje.Neki veći uticaj morala na pravo na postoji.

4. Izvori prava
Pod materijalnim izvorom prava smatraju se uzroci koji stvaraju određeno pravo, a to je volja vladajuće
klase. Vladajuća klasa stvara određeno pravo kojim štiti svoje interese.
Pod formalnim izvorima prava smatraju se opšti pravni akti kojima se uređuju konkretne pravne situacije.
Formalni izvor prava mora biti u saglasnosti sa materijalnim izvorom prava, što znači da se formalnim
izvorima prava manifestuje volja vladajuće klase. Na osnovu formalnih izvora prava subjekti u pravu
unapred znaju kako treba da se ponašaju. Najvažniji izvori prava, tj. opšti pravni akti su: ustav, zakoni,
podzakonski akti, akti preduzeća i ugovori. Osim toga postoje i: običaji, sudski precendenti, sudska i
druga pravna praksa i pravna nauka. Postoje dva osnovna tipa prava: kontinentalno-evropsko pravo,
gde je glavni izvor prava zakon, i anglo-saksonsko pravo, gde preovlađuju običaji i sudski precendenti.
Ustav je najvažniji opšti pravni akt, iz kojeg izviru svi zakoni i podzakonski propisi u jednoj državi. Zakoni
države moraju da budu u skladu sa ustavom. Ako je zakon u sukobu sa ustavom, važniji pravni akt je
ustav, pa se u tom slučaju primenjuje ustav.
Zakoni su, odmah posle ustava, najvažniji izvori prava. Zakon je najviši opšti pravni akt koji ima najvišu
pravnu snagu odmah iza ustava, a koji donosi, usvaja zakonodavni organ po posebnoj proceduri. On mora
da vodi računa da zakon bude u skladu sa ustavom. Procedura donošenja zakona može biti
demokratizovana: prva faza je donošenje nacrta zakona, i često iznošenje tog nacrta na javnu diskusiju; u
sledećoj fazi se predlog zakona upućuje skupštini na razmatranje; u skupštini se vodi pretres, a zatim se
glasa, da bi se predlog zakona usvojio ili odbacio. Ako se zakon usvoji, poslednja faza je objavljivanje
zakona. Zakon stupa na snagu po proteku određenog roka – kod nas je to 8 dana od dana njegovog
objavljivanja, osim ako se iz opravdanih razloga ne predvidi da stupe na snagu ranije.
Zakon po pravilu nema povratno (retroaktivno) dejstvo, što znači da se on ne može primeniti na
slučajeve koji su se dogodili pre njegovog usvajanja. Samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno
dejstvo, kad je to u opštem interesu, što se utvrđuje pri njihovom donošenju.
Zakoni važe neodređeno vreme. U izuzetnim slučajevima, zakonom se može predvideti i njegovo trajanje.
Prestanak važenja zakona može da bude rešen na dva načina: 1. da se zakon donošenjem drugog zakona
u istoj materiji ili 2. da se stari zakon delimično ili u potpunosti izmeni odredbama novog zakona. U slučaju
neslaganja dva zakona koja su na snazi, primenjuje se zakon koji je kasnije stupio na snagu, ili se
primenjuje poseban zakon u odnosu na opšti zakon.
2
Zakoni određene države primenjuju se i važe samo na teritoriji te države. U federativnim državama
postoje savezni ustav i savezni zakoni i ustavi i zakoni država koje sačinjavaju federaciju. Savezni zakoni
se primenjuju na teritoriji čitave države, a republički zakoni se primenjuju na teritoriji republike koja ih je
donela. Republički ustavi i zakoni moraju biti međusobno u skladu, ali i u skladu sa saveznim ustavom i
zakonima.
Posebnu vrstu zakona čine zakonici, koji obuhvataju celu jednu pravnu oblast, sistematično obrađenu. Oni
postoje radi jednostavnije i preglednije primene prava.
Podzakonski akti su niži od zakona. Kada se zakonom ne mogu predvideti svi slučajevi već samo
najvažnija pravna načela, što je česta pojava, donose se podzakonski akti. Njih donose organi niži od
zakonodavnih, kao što su organi uprave, resorni ministri u vladi, vlada i dr. Podzakonski akti ne mogu biti u
suprotnosti sa zakonom. Najznačajnije vrste podzakonskih akata su: uredbe, odluke, pravilnici, naredbe,
rešenja, uputstva i dr.
Akti preduzeća su: statut, pravilnik i odluka kojom se na opšti način uređuju određena pitanja. Statut je
osnovni opšti akt preduzeća i ostali opšti akti preduzeća moraju biti u saglasnosti sa statutom.
Ugovori su dvostrani pravni akti i zato kod ugovora postoji mogućnost da, pored države, u njima učestvuju
i nedržavni subjekti.
Običaji su ustaljena, uobičajena ponašanja ljudi, koja zbog dugog ponavljanja prelaze u naviku i postaju
sastavni deo ponašanja i života ljudi. Tada počinje da se smatra da je obavezno da se na isti način ponaša
i ubuduće. Trgovački običaji predstavljaju značajan izvor trgovinskog prava. Oni se dele na opšte običaje,
kojima se reguliše robni promet uopšte, i na posebne običaje, kojima se regulišu pojedine vrste robnog
prometa. Ako je opšti trgovački običaj u sukobu sa posebnim, primenjuje se posebni trgovački običaj.
Sudski precendent je sudska presuda kojom je rešen jedan konkretan slučaj i na osnovu koje su sudovi u
zemljama anglosaksonskog prava dužni da i ubuduće u identičnim slučajevima donose iste takve presude.
U našem pravu sudski precendent nije izvor prava.
Sudska praksa, kao i praksa upravnih organa i drugih organa, može biti izvor prava, ali indirektan, jer
sudovi, upravni organi i drugi organi nisu obavezni da je primenjuju – oni imaju pravo da u svakoj situaciji
procene da li će se pridržavati sudske odnosno druge prakse. Sudska praksa je korisna, jer doprinosi da
se isti slučajevi ravnopravno tretiraju. Zato sudovi teže da je koriste kao izvor prava, pod uslovom da nije
došlo do izmene zakonskih propisa.
Pravna nauka generalizuje saznanja koja su se sticala u više država i kroz duži vremenski period, pa se
može reći da je pravna nauka dopunski izvor prava. Pravna nauka obezbeđuje adekvatna pravna rešenja
u slučajevima nedostatka pravnih propisa, pa se u tim slučajevima i koristi kao izvor prava.

5. Običaji i moral kao izvor prava

Običaji su ustaljena, uobičajena ponašanja ljudi, koja zbog dugog ponavljanja prelaze u naviku i postaju
sastavni deo ponašanja i života ljudi. Tada počinje da se smatra da je obavezno da se na isti način ponaša
i ubuduće. Trgovački običaji predstavljaju značajan izvor trgovinskog prava. Oni se dele na opšte običaje,
kojima se reguliše robni promet uopšte, i na posebne običaje, kojima se regulišu pojedine vrste robnog
prometa. Ako je opšti trgovački običaj u sukobu sa posebnim, primenjuje se posebni trgovački običaj.
Običaj se definiše kao vrsta druš. norme.Pod određenim uslovima običaj može postati izvor prava.To je
slučaj kada država sankcijama garantuje primenu običaja.U slučaju da se običaj ne poštuje država
primenjuje određenu sankciju.
Običaj može i indirektno postati izvor prava.Nije neophodno da država propiše sankciju za nepoštovanje
običaja.Dovoljno je da sud počne da primenjuje sankciju za običaj,tj. da ga štiti primenom sankcije.
Nekada dolazi do kodifikacije običaja.Sadržaj običaja se unese u pisani izvor prava,najčešće zakon,i
običaj se pretvara u zakon – običajne norme.

6.Ustav kao izvor prava

Ustav je skup pravnih normi najviše pravne snage s kojima moraju biti u skladu sve ostale norme koje
pravno proističu iz ustava. Prema formi ustav se deli na pisane i nepisane,prema načinu menjanja meke i
krute, meki se mogu menjati kao što se menja običan zakon,a kruti zahtevaju poseban složeniji postupak
kojim se menjaju zakoni. Po načinu donošenja dele se na:
1.oktroisane
2.ustavne paktove
3.narodne

7.Zakoni i podzakonski akti kao izvori prava

Pod zakon se podrazumevaju akti koje donosi zakonodavno telo, po određenoj proceduri i koji formalno
nosi naziv ZAKON. Oni deluju unapred od dana stupanja na snagu. Retroaktivna primena zakona jeste
izuzetak i najčešće to nalažu razlozi koji nisu pravne prirode. Što se tiče zakona važna su jos dva
elementa, vreme važnosti i prostor na kome se primenjuje.
Postoje različite vrste podzakonskih akata: tipa preporuke, rezolucije, uredbe odluke,...
Oni se donose u različitim vrstama sudskih postupaka: krivičnom, građanskom i vanparičnom.

3
8. Pravna norma, pojam I elementi
Pravna norma nije identična sa članom nekog pravnog akta (ustava,zakona).Pravna norma izražava
jednu celinu kojom se uređuje jedan ili više društvenih odnosa.
Smatra se da se pravna norma sastoji iz 3 elementa:hipoteza, dispozicija, i sankcija.
1) HIPOTEZA – je deo pr. norme koji je opšti uslov da bi jedan druš. odnos bio obuhvaćen pravom i bio
označen kao pravni odnos.Hipotezu ustvari čini skup činjenica koje moraju postojati da bi se primenila
dispozicija.Hipoteza pravne norme nije uvek vidljiv deo pravne norme,često je pravna norma formulisana
tako da se hipoteza izostavlja,pa se mora pretpostaviti.
2) DISPOZICIJA – je centralni deo norme,suština.To je pravilo ponašanja koje je propisano normom.U
njemu je sadržan zahtev kako treba da se ponašaju subjekti na koje se ona odnosi. Postojanje dispozicije
ne znači da već postoji i pravna norma.Dispozicija postaje pravna norma kada joj se doda
sankcija.Ponašanje suprotno od predviđenog u dispoziciji pretstavlja pretpostavku sankcije.
Postoji više vrsta dispozicije.Neke su : naređujuća, zabranjujuća, ovlašćujuća.
A) Naređujuća naređuje subjektu prava da se ponaša na određen način, tj. naređuje mu da izvrši
određeno činjenje.
B) Zabranjujuća dispozicija zabranjuje subjektu prava da izvrši neku radnju (naređuje mu
nečinjenje).
C) Ovlašćujuća ovlašćuje subjekta prava na određeno ponašanje (ne naređuje niti mu
zabranjuje).
Dispozicija može biti različito određena,tj. sa precizno određenim pojmovima (određena dispozicija)
ili sa neprecizno utvrđenim pojmovima (neodređena dispozicija).Ova kategorija dispozicija (neodređena)
često sadrži tzv. pravne standarde (pojmove koji menjaju konkretnu sadržinu, zavisno od slučaja na koji se
odnose,a u suštini ostaju nepromenjeni – npr. pojam savestan,prosečan).
Dispozicija može biti kategorična i alternativna.Kategorična nalaže subjektu prava striktno
ponašanjekoje je za njega obaveza.Alternativna dispozicija omogućuje da subjekt sam odluči kako će se
ponašati,saglasno određenju iz dispozicije koja sadrži dva ili više ovlašćenja.
3) SANKCIJA – je deo pravne norme kojom se definiše ponašanje subjekta za slučaj da ne postupi po
dispoziciji.Isto tako se određuje ponašanje države prema pravnom subjektu zbog nepoštovanja pravne
norme.Sankcija je pravilo ponašanja (koje sledi ako nije postupljeno prema dispoziciji ) i ona se razlikuje
od faktičkih radnji koje se preduzimaju uz primenu tog pravila i koje se isto nazivaju sankcijama ( radnje
koje vrše državni organi).
Jedna od osnovnih karakteristika sankcije je njena određenost.To znači njenu preciznost u pogledu
sadržine,i predviđenost u pravnom sistemu.Ovo je posebno značajno kod krivičnih normi,tako da je ovaj
princip dobio rang ustavnog načela:“niko ne može biti kažnjen za delo koje,pre nego što je učinjeno,nije bilo
predviđeno zakonom ili propisom zasnovanim na zakonu kao kažnjivo delo,niti mu se može izreći kazna
koja za to delo nije bila predviđena“.
Sankcija,za razliku od hipoteze i dispozicije koje mogu biti izostavljene,mora uvek biti predviđena i
često se ispoljava tako da se državnom organu prepušta da prekršiocu dispozicije odredi vrstu sankcije i
izvrši je.

VRSTE PRAVNIH NORMI:

- kriterijum podele je karakter dispozicije pravne norme-
A) Naređujuće i ovlašćujuće pr. norme
B) Dispozitivne i imperativne (prinudne) pr. norme
C) Opšte i pojedinačne pr. Norme

9. Tumačenje pravnih normi

Zbog nepreciznosti jezika dolazi do potrebe tumačenja pr. normi.Tumačenje pr. normi predstavlja
nalaženje unutrašnjeg smisla i najadekvatnijeg načina primene pojedine norme ili grupe normi.Tumačenje
može biti:tumačenje u primeni pr. norme i tumačenje van primene pr. norme.Češće je tumačenje povodom
primene.Tu su moguće dve situacije:
- da normu tumači subjekt koji treba da postupi po njoj, i
- da pr. normu tumači državni organ koji treba da reši neki pravni odnos.U ovom slučaju se
pristupa tumačenju opšte pr. norme da bi se donela pojedinačna norma u razrešavanju nekog pr. odnosa.
Tumačenje van primene pr. norme mogu da preduzimaju organi (tela) koji su normu doneli,odn. da je
tumač pr. norme pravna nauka.Situacija kada stvaralac pr. norme tumači naziva se AUTENTIČNO
TUMAČENJE,a tumačenje od strane pr. nauke naziva se STRUČNO (DOKTRINARNO) TUMAČENJE.
Predmet tumačenja su opšte i pojedinačne pr. norme.Po svom karakteru,tumačenje može biti u užem i
širem smislu.
Tumačenje u užem smislu znači tumačenje konkretne norme koja je deo celine pravnih
sistema.Tumačenje u širem smislu znači „proširivanje“ značenja jedne pr. norme na društveni odnos koji
nije pravno normiran(popunjavanje pravnih praznina).

4
 Postoji nekoliko vrsta tumačenja u okviru kojih se tumači dele na državne organe i nedržavne
subjekte.Po pravilu,tumač je subjekt koji nije stvaralac norme.Tumačenje koje daje njen stvaralac naziva se
autentično tumačenje.Tri su osnovne vrste tumačenja : tumačenje državnih organa, tumačenje nedržavnih
subjekata i naučno tumačenje.
1) Tumačenje državnih organa – oni su često u prilici da tumače jer se veliki broj pr. odnosa
pojavljuje pred njima.Čest tumač je tvorac – zakonodavac.Njegova tumačenja imaju veliki uticaj na
poštovanje pr. normi, razvijanje pravne kulture i pravne discipline građana.Mnogo češći tumači su drugi
državni organi, a pre svih upravni organi i sudovi.Oni tumače norme u postupku njihove primene.Upravni
organi tumače u postupku donošenja upravnog akta.
2) Tumačenja nedržavnih organa – to su najčešće pravna lica i građani.Veći značaj ima autentično
tumačenje i obavezujuće je za tumača.Kod tumačenja od strane nedržavnih organa pojavljuje se problem
njihove stručnosti i osposobljenosti za ovu aktivnost.
3) Naučno tumačenje – daje ga pravna nauka.To čine pravnici sa najvišim zvanjima pa je to i
garancija da će norme biti protumačene na potpun i sistematičan način.Ovo tumačenje uživa veliki autoritet

Postoje različiti metodi tumačenja od kojih su najvažniji:

1) Jezički (lingvistički) metod – Utvrđuje se jezičko značenje norme prema jezičkim pravilima.
2) Logički metod – Primenjuju se pravila logike.Služi i za proveravanje tumačenja koja su dobijena
drugim metodama.Logička ispravnost dobijenih tumačenja je vrlo značajna jer se na taj način proverava da
li je jedno značenje norme moguće.Njime se mou otkriti i neka skrivena značenja normi.
3) Sistematski metod – Konkretna norma se posmatra kao deo celine pravnog sistema.Jedna norma
je povezana sa ostalim tako da se mora posmatrati kao deo celine.
4) Istorijski metod – Pravna norma je proizvod određenih druš. odnosa i okolnosti koje sa
manifestuju u njoj.Svaka pr. norma ima svoj istorijat nastanka.Zbog toga istorijski metod omogućuje da se
razume društvenost norme,samim tim i njen cilj.
5) Ciljni (teleološki) metod – Njegov zadatak je da od svih mogućih značenja pr. norme utvrdi njeno
pravo (objektivno) značenje.Pravilo je da je opšta pr. norma deo skupa normi i ona ima poseban cilj preko
koga se ostvaruje cilj određene skupine normi kojoj ona pripada,a preko ciljeva ovih skupova normi,osnovni
cilj prava.Nekada stvaralac precizno navodi cilj kome teži.Ako donosilac nije direktno definisao cilj njenog
donošenja,često su definisani principi na kojima se zasniva uređivanje druš. odnosa koji se njom normiraju.

10. Pravna praznina i analogija

Pravnim normama ja obuhvaćen veliki broj druš. odnosa i sve one su deo jedinstvenog pravnog
sistema.Zbog brojnosti i dinamičnosti druš. odnosa ponekad dolazi do situacije da se neki od tih odnosa ne
mogu podvesti pod opšte norme u okviru postojećeg sistema.Te situacije nazivaju se PRAZNINAMA.
Postoje početni naknadne praznine.Početne postoje kad zakonodavac nije obuhvatio neku životnu
situaciju,koja je značajna.Postoji i obrnuta situacija : da je promena u društvu nastupila posle donošenja
nekog pravnog akta,slučaj koji nije normiran a trebao bi biti - naknadna praznina.
Popunjavanje praznina može biti dvojako :
1) ANALOGIJA – to je metod popunjavanja na osnovu sličnosti neregulisanih odnosa sa odnosima koji
su regulisani.Tu postoji :
A) Zakonska analogija – sastoji se u primeni opšte pravne norme kojom je regulisan određen druš.
odnos na druš. odnos koji nije pravno normiran.Uslov za primenu je sličnost druš. odnosa.Zakonska
analogija u stvari znači proširivanje primene neke postojeće norme na druš. odnos koji nije obuhvaćen
nekom pr. normom.
B) Pravna analogija – primenjuje se onda kada nije moguće pravnu prazninu popuniti zakonskom
analogijom,tj, kada se radi o druš. odnosu koji nije sličan nekom drugom normiranom odnosu.Tada se
utvrđuje najuža grupa pravno uređenih odnosa kojo nenormirani odnos pripada,pa se iz normi koje uređuju
ove odnose formuliše opšta pravna norma pod koju se podvodi taj neregulisan odnos.
2) SLOBODNO STVARANJE PRAVNE NORME – nekada nije moguće popuniti pr. prazninu ni
zakonskom ni pravnom analogijom,jer se radi o odnosima koji uopšte nisu slični sa normiranim druš.
odnosima.Zbog toga, sudu ostaje jedina mogućnost da kreira pojedinačnu pr. normu i da je primeni na
neregulisan druš. odnos.To stvaranje pojedinačne pr. norme naziva se slobodno stvaranje pravne
norme.Pri tome, obaveza je suda da poštuje načela na kojima se zasniva pravni sistem,sistem druš.
odnosa gde se pojavila pravna praznina.Novostvorena norma mora da odgovara normama u pr.
sistemu.Po pravilu,ovako stvorena norma primenjuje se u slučaju povodom koga je doneta i ne postaje
izvor prava.Ako ona bude prihvaćena od sudova u praksi,onda ona može da se pretvori u opštu pravnu
normu i postaje izvor prava.

5
11. Subjekti prava
Donosilac pravne norme (najčešće zakonodavac) upućuje pr. normu pojedinim subjektima koji su
dužni da po njoj postupe ili koji svoje međusobne odnose uređuju po pravilima te norme.Subjekti koji
oživotvoruju pr. norme su članovi jednog društva,tj. stanovnici države.Međutim,pojedinci nisu jedini
subjekti.Učesnici u pr. odnosima su i izvesne grupe ljudi,njihove asocijacije.Te asocijacije imaju sopstveni
personalitet u pr. odnosima.
Znači,postoje 2 vrste pravnih subjekata: ljudska bića označena kao fizička lica i određene asocijacije
ljudi koje se nazivaju pravna lica.
Obe vrste imaju određena svojstva koja ih čine podobnim da budu subjekti – to je pravna
sposobnost.U korelaciji sa pravnom je i poslovna sposobnost.Poslovna sposobnost je sposobnost
subjekta prava da svojim izjavama volje stiče prava i obaveze.Subjekti prava imaju još jednu sposobnost –
deliktnu sposobnost.
To je svojstvo subjekta da bude nosilac obaveze iz nedozvoljenih radnji – delikata.Nedozvoljene radnje su
postupci kojima se vređaju prava i interesi drugih lica.
U istorijskom smislu čovek nije oduvek bio subjekt prava (robovlasništvo,npr.).
Čovek mora da poseduje određena svojstva da bi mogao da shvati sadržinu norme i da se upravlja po
njoj.Ta opšta svojstva su svest i volja.Ovo je pretpostavka da jedno fizičko lice može biti subjekt prava.On
mora da shvati prava, odn. obaveze koje proizlaze iz pravne norme – da ima svest o sadržaju pr. norme i
odgovarajuću volju da postupi po njoj.
Stvaralac pr. norme ceni,prema društvenom interesu,kojoj kategoriji fizičkih lica treba priznati svojstvo
pravnog subjekta.

12. Vrste pravnih subjekata

A) FIZIČKO LICE
To je oznaka za ljudsko biće koje se pojavljuje kao subjekt u pravnom životu.Fizičko lice stiče pravni
subjektivitet ispunjenjem 2 uslova:
- da se ljudsko biće živo rodi
- da ljudsko biće ima ljudski oblik
Ovo pravilo ima izuzetak – priznaje se subjektivitet začetom,a još nerođenom detetu.
Samim rodjenjem fizičko lice stiče pravni subjektivitet.Nisu potrebni nikakvi akti kojima bi mu se
priznala ova sposobnost.Dokaz o rodjenju lica je izvod iz matične knjige rodjenih.
Pravni subjektivitet prestaje smrću fizičkog lica.Smrt lica je činjenica koja se utvrđuje po pravilima
medicinske nauke i konstatuje u određenom postupku od strane lekara.U nekim slučajevima se mogu
pojaviti problemi prilikom utvrđivanja da li je i kada nastupila smrt jednog lica (katastrofe,poplave,
zemljotresi,...).Tada se osnovano može pretpostaviti da je jedno ili više lica izgubilo život.Tada se u
posebnom postupku (sudskom) pristupa dokazivanju činjenice smrti.Postupak se pokreće po službenoj
dužnosti ili na zahtev lica koja imaju pravni interes (naslednici).Odluka suda kojom se konstatuje smrt lica
ima iste pravne posledice kao i da je smrt konstatovana u redovnoj medicinskoj proceduri.Postoje i situacije
kada je potpuno neizvesno da li je neko fizičko lice živo ili ne,a ne postoje opšti razlozi (kao u prethodnom
slučaju).Ovakve neizvesne situacije pravo ne priznaje.Zbog toga,one se prevazilaze u sudskom postupku u
kome se dokazuju određene činjenice koje kad postoje i dokažu se,ispunjene su pretpostavke da se jedno
lice proglasi za umrlo (npr. da nije bilo vesti o njegovom životu u poslednjih 5 godina i da je od njegovog
rođenja prošlo više od 60 godina).
U pravnim odnosima fizička lica mogu da budu nosioci prava i obaveza na osnovu pr. normi (pravna
sposobnost) ili da svojim radnjama preuzimaju prava i obaveze (poslovna sposobnost).Da bi jedno
fizičko lice bilo sposobno da svojom izjavom volje prouzrokuje određene pr. posledice (nastanak prava ili
obaveze) neophodno je da je ono svesno značaja svojih radnji.To znači da mora da ima određeni nivo
psihičke zrelosti.Trenutak u kome se određenom licu priznaje potreban nivo zrelosti je punoletstvo (za
samostalno preduzimanje radnji u pr. poslovima).Do nastupanja punoletstva interese maloletnika zastupaju
zakonski zastupnici – roditelji ili staraoci.U nekim slučajevima i pre nastupanja punoletstva maloletnici
mogu svojom izjavom volje proizvesti neke pr. posledice.Tad se pojavljuje tzv.ograničena poslovna
sposobnost. Maloletnici,kojih ima 2 kategorije:mlađi (14-16) i stariji (16-18),mogu izjavom volje sa
navršenih 16 godina stupiti u brak po odobrenju suda,i sa navršenih 15 godina mogu zasnovati radni
odnos.

Ako se sumnja da jedno punoletno lice nema i odgovarajuću zrelost,to se proverava u odgovarajućem
med. postupku.Ako se utvrdi da je to tačno,punoletno lice se izjednačava sa nekom od kategorija
maloletnika i oduzima mu se poslovna sposobnost,i određuje mu se zastupnik.Ako su punoletna lica stekla
poslovnu sposobnost mogu je protekom vremena i gubitkom određenih psihičkih svojstava,izgubiti.
Fizička lica su i deliktno odgovorna.Postoje građanska i krivična odgovornost.Građanska odgovornost
se manifestuje u snošenju posledica za štete koje svojim radnjama ili propuštanjem fizičko lice nanese

6
drugom licu,tj. imovini.Krivična odgovornost postoji kao obaveza fizičkih lica da odgovaraju za svoje
radnje kojima su prouzrokovali određeno kriv. delo ili prekršaj.

Zbog velikog broja fizičkih lica postoji potreba postojanja određenih elemenata individualizacije
svakog.To su :ime,prebivalište,boravište i državljanstvo.
Ime je oznaka jednog fizičkog lica kojom se ono izdvaja od ostalih.Ime se sastoji od ličnog i porodičnog
imena.Lično se određuje nakon rođenja,a porodično se prenosi od roditelja.
Prebivalište je mesto u kome je fizičko lice stalno nastanjeno,gde se odvijaju njegove radne
aktivnosti.Na osnovu prebivališta određuje se vršenje određenih prava:ostvarivanje biračkog
prava,iniciranje postupaka kod suda...
Boravište je mesto u kome neko fiz. lice privremeno boravi bez namere trajnog zadržavanja tj.
nastanjivanja(npr. gde studira).
Državljanstvo predstavlja pravnu vezu (pripadnost ) jednog fiz. lica nekoj državi.Pravilo je da lica ima
državljanstvo zemlje u kojoj je rođeno,ali postoji mogućnost sticanja državljanstva i zemlje u kojoj se lice
nastanjuje u toku života.Isto,po pravilu lice ima jedno državljanstvo,ali može imati 2 ili više.Nekad se
dešava da jednom licu prestane državljanstvo jedne države,a da ne stekne novo,pa je ono u statusu lica
bez državljanstva.
Postoje 2 vrste knjiga u kojima se vode svi ovi podaci : matična knjiga i knjiga državljana.
Matične knjige se dele u 3 vrste:rođenih,venčanih i umrlih.Podaci sadržani u matičnim knjigama smatraju
se tačnim dok se suprotno ne dokaže.
Knjiga državljana sadrži podatke o državljanstvu fizičkih lica i na osnovu tih podataka se izdaju uverenja o
državljanstvu.

B) PRAVNA LICA
Pravna lica mogu biti različita.Ona se sastoje od više fizičkih lica koja imaju različite uloge u pravnom
licu kao samostalne pravne ličnosti.Sva pravna lica su društvene tvorevine.Da bi se mogla smatrati
pravnimlicem jedna društvena tvorevina mora da poseduje određene karakteristike:
organizovanost,delatnost (cilj,interes),imovina i društvenopravna kvalifikacija (priznanje).
U osnovi pravnog lica je organizovano povezivanje fizičkih lica koja,povezujući svoje pojedinačne
funkcije ukupno čine funkciju (delatnost) pravnog lica.Povezivanje rada fizičkih lica nužno povlači i
korišćenje materijalnih sredstava (imovine) koja se nalazi u svojini pr. lica.Razlog povezivanja različitih
komponenti u pr. licu jeste postojanje cilja tj. ostvarivanje interesa. Odgovarajuća delatnost je cilj postojanja
pr. lica.Prestanak vršenja delatnosti dovodi do prestanka pr. lica.Cilj koji se ostvaruje u pr. licu mora biti u
skladu sa javnim interesom. Delatnost pr. lica mora biti zakonita i moralna,a to se kontroliše od strane
države prilikom pravnog priznanja (registracije) statusa pr. lica.
Jedna od osnovnih pretpostavki postojanja pr. lica jeste njegova imovina,putem koje ono može da
opravda i ostvari svoju funkciju.Istovremeno,ona je i element sigurnosti za ostale učesnike u pr. saobraćaju
koji posluju sa pr. licem.Struktura imovine je definisana zakonom - nju čine: materijalna,novčana
sredstva,hartije od vrednosti.
Postoje 3 načina nastanka pr. lica: Sistem prijave, Sistem odobrenja (koncesije) i Sistem registracije
(normativni sistem).
1) Sistem prijave sastoji se u tome da nakon sprovedenog postupka osnivanja,osnivač podnosi
prijavu nadležnom državnom organu koji u odgovarajućim knjigama evidentira osnivanje novog pravnog
lica.Ovaj sistem se kod nas primenjuje prilikom sticanja pravnog subjektiviteta udruženja građana.
2) Sistem koncesije podrazumeva mnogo značajniju ulogu državnog organa u nastanku pr.
lica.Ovde je državnom organu prepušteno da donosi odluku o tome da li će jednom pr. licu priznati status
pr. subjekta, iako su formalno ispunjeni svi uslovi za to.Svodi se na diskrecionu ocenu državnog
organa.Kod nas se primenjuje prilikom osnivanja banaka i drugih finansijskih organizacija.
3) Normativni sistem se sastoji u tome da se zakonom unapred predvide uslovi za nastanak pr.
lica.Državni organi vode odgovarajuće javne knjige tzv. registre u koje upisuju pr. lica i od kada stiču pravni
subjektivitet.Ovaj sistem je prihvaćen kao osnovni za nastanak pr. lica,posebno u privredi.

Fizičko lice ima tzv. opštu pravnu sposobnost,tj. može bez ograničenja da stupa u pr. odnose
nezavisno o kojoj vrsti odnosa se radi.Kod pravnih lica postoji izvesno ’’suženje’’ pravne sposobnosti.
Pravno lice se osniva radi ostvarenja određenih druš. ciljeva ,radi obavljanja određene delatnosti.Zato se
pravna sposobnost pravnih lica odnosi na sposobnost da ono bude nosilac samo onih prava i obaveza koje
se pojavljuju povodom njegove delatnosti.
Za poslovnu sposobnost fizičkih lica traži se punoletstvo,a kod pravnih lica se u okviru njega formira
poseban organ (direktor,predsednik) koji kao fizičko lice istupa u ime pravnog lica i zastupa njegove
interese.

Pravno lica ima i deliktnu sposobnost.Ona se posmatra kroz deliktnu sposobnost fizičkih lica koja
predstavljaju pravno lice.Ta lica mogu svesno i voljno pričiniti štetu drugim pravnim subjektima i tada

7
nastaje odgovornost pr. lica,ako je šteta počinjena u okviru delatnosti pravnog lica.Ako je šteta pričinjena
u domenu van delatnosti pr. lica,postoji personalna odgovornost fizičkog lica i ono lično odgovara.
Pravno lice prestaje da postoji pod određenim uslovima. Kada nestane bilo koji od elemenata
neophodnih za njegov nastanak i egzistenciju,uključujući i priznanje.

~VRSTE PRAVNIH LICA~

Najprihvatljiviji kriterijum je s obzirom na sredstva kojima pravno lice raspolaže i ciljeve koji se ostvaruju
osnivanjem pr. lica.Tako imamo društvno-pravna i građansko-pravna.
Društvenopravna bi bila ona koja posluju sredstvima u društvenoj svojini i u okviru kojih se ostvaruju
širi društveni interesi.
Građanskopravna bi bila ona koja posluju sredstvima u privatnoj svojini i u okviru kojih se pre svega
ostvaruju lični interesi članova tog lica.
Ova podela se prihvata uslovno,jer je kod nas napušten raniji koncept društvenog i privrednog
organizovanja (nema dominacije jednog tipa svojine,svi tipovi su ravnopravni,posluje se tržišno,privredni
subjekti se osnivaju kao preduzeća,...).

Prema jednoj klasifikaciji koja vodi računa o promenama,pravna lica se mogu podeliti :
1) Država
2) Političke organizacije i političke stranke
3) Preduzeća i druge privredne organizacije
4) Organizacije koje obavljaju društvene delatnosti (ustanove)
5) Društvene organizacije i udruženja građana,zadužbine,fondacije i druga tzv. građanskopravna lica.

Država ima svojstvo pravnog lica (kao i članice) po 2 osnova: po osnovu ovlašćenja kojima raspolažu u
okviru funkcije vlasti koja im je poverena (funkcije državnih organa u upravnom postupku) i po osnovu
pravnih odnosa u kojima se pojavljuju bez vršenja funkcije vlasti (npr. ugovorni odnosi gde je jedinica
lokalne samouprave jedna ugovorna strana).

13. Pravno lice kao pravni subjekat, elementi i karakteristike

PRAVNA LICA
Kada je reč o pravnim licima, ona mogu biti različita (npr. Savezna Republika Jugoslavija, Vojska
Jugoslavije, Železničko transportno preduzeće „Beograd", Apotekarska ustanova „Beograd", Sportsko
društvo „Partizan" i si.). Svaki od njih sastoji od više fizičkih lica (ljudi) koja imaju različite uloge (funkcije) u
pravnom licu kao samostalne pravne ličnosti. Zajedničko im je da su sva pravna lica društvene tvorevine.
Nisu, međutim, sve društvene tvorevine pravna lica, a samim tim i subjekti prava. Samo one društvene
tvorevine kojima je priznato svojstvo pravnog subjekta nazivaju se pravnim licima. Treba istaći da pravno
lice nije haotičan zbir fizičkih lica, već da je njihovo postojanje u pravnom licu rezultat osmišljenog
povezivanja i organizovanja. Povezivanje rada (funkcija) fizičkih lica (subjektivna, personalna komponenta)
u pravnom licu nužno podrazumeva i korišćenje materijalnih sredstava (imovine) koja se nalazi u svojini (na
raspolaganju) pravnog lica. Spajanjem ovih dveju komponenata (rad fizičkih lica i imovine pravnog lica)
dobija se organizaciona kompaktna celina - pravno lice sposobno za samostalnu egzistenciju, slično
egzistenciji bioloških bića (fizičkih lica). Razlog povezivanja različitih komponenti u pravnom licu jeste
postojanje cilja odnosno ostvarivanje interesa koji treba da budu zadovoljeni u ovoj društvenoj tvorevini.
Delatnost pravnog lica mora biti zakonita i moralna, što kontroliše država prilikom pravnog priznanja
(registracije) statusa pravnog lica. Društvene tvorevine koje se bave ciljevima koje su nezakoniti i nemoralni
(npr. kockarska udruženja i sl.) ne mogu biti registrovana, tj. ne priznaje im se status pravnog lica.
Posredstvom imovine pravno lice može da opravda i ostvari svoju društvenu funkciju. Istovremeno, imovina
pravnog lica jeste element sigurnosti za ostale učesnika u pravnom saobraćaju koji posluju s pravnim
licem.

14.Pravni odnosi, pojam i nastanak

Društveni odnosi koji su uređeni pravom nazivaju se pravni odnosi. Karakteristike koje ove odnose čine
posebnim jesu: njihov značaj za društvo i činjenica da pravno normirani broj pravnih odnosa u jednoj
državi nije konstantan već se menja (povećava i smanjuje) s promenom realnog života.
Nastanak pravnog odnosa
Da bi jedan društveni odnos bio tretiran kao pravni odnos, neophodno je (opštom) pravnom normom
unapred predvideti pravila ponašanja za jednu apstraktnu pravnu situaciju i precizirati činjenice koje se
imaju ostvariti da bi jedan pravni odnos bio podveden pod tu situaciju. Za nastanak pravnog odnosa
potrebno da postoje određene činjenice (npr. izjava volje za zaključenje braka) koje se nazivaju pravne
činjenice. Postojanje pravne norme podrazumeva da su njome defisani određeni uslovi (tj. činjenice) koji
se moraju ostvariti da bi njihov prethodni društveni odnos bio „preveden" u pravni odnos, u kome su

8
subjekti dužni da se ponašaju na određen način. Što čini suštinu pravnog odnosa. Najopštija podela
pravnih činjenica je na prirodne događaje i ljudske radnje.
Prirodni događaji
U pravu se nastanak, promena ili prestanak pravnih odnosa često vezuju za prirodne događaje, činjenice
koje su rezultat prirodnih zbivanja (poplave, zemljotresi, rođenje, smrt i dr.) i nastaju nezavisno od ljudske
svesti i volje. Praktično, nema grane prava u kojoj prirodni događaji nisu ispunili mnoštvo pravnih odnosa
koji se uredjuju posebnim vrstama pravnih normi.
Ljudske radnje
Ljudske radnje obuhvataju radnje pravnih subjekata: fizičkih i pravnih lica koje dovode do nastanka pravnih
odnosa. Ova vrsta pravnih činjenica obuhvata aktivno i pasivno ljudsko ponašanje. Aktivno ljudsko
ponašanje predstavlja ljudsku radnju koja se manifestuje činjenjem fizičkog lica u prostoru i vremenu i koja
ima za posledicu nastajanje pravnog odnosa. Pasivno ljudsko ponašanje znači uzdržavanje od činjenja,
tj. propuštanje činjenja koje takode ima za posledicu odgovarajući pravni odnos. Kada je reč o aktivnim
ljudskim radnjama, tj. o činjenjima, one se dele na dve vrste (grupe): činjenja saglasna pravu i činjenja
protivna pravu.

15. Sadržina i objekti pravnih odnosa

SADRŽINA (ELEMENTI) PRAVNOG ODNOSA
Polazeći od određenja (pojma) pravni odnos - kao društvenog odnosa uređenog pravnom normom - dolazi
se do njegove sadržine. Pošto pravne norme utvrđuju prava, odnosno obaveze (ili i jedno i drugo) pravnih
subjekata, onda su prava i obaveze koje subjekti izvode za sebe iz pravnih normi sadržina pravnih
odnosa.
Pravo u objektivnom smislu i subjektivno pravo
Pravnom normom kojom se uređuje pravni odnos ostvaruju se dve društvene dimenzije: propisuje se
pravilo ponašanja subjekata prava u određenom pravnom (društvenom) odnosu i istovremeno definišu
prava i obaveze koje subjekti učesnici pravnog odnosa izvode za sebe (sadržina pravnog odnosa).
Pravna norma ima neuporedivo veći stepen opštosti od konkretnih ovlašćenja (prava) koja pojedinci
izvode iz konkretnih životnih situacija na koje se pravna norma pnmenjuje. Zbog toga se uvažavajući
komponentu opštosti koju sadrze pravne norme, pravo kako skup opstih pravnih normi naziva pravo u
objektivnom smislu. Skup ovlašćenja koja subjekti prava izvode iz objektivnog prava naziva se pravo u
subjektivnom smislu, ili subjektivno pravo. Subjektivno pravo je satkano od niza ovlašćenja koja subjekti
prava imaju i kojima odgovaraju obaveze drugih subjekata. Ovde dolazi do izražaja odnos korelacije
ovlašćenja (jednog ili više), koja proističu iz jednog subjektivnog prava) i obaveza subjekata prava
koja proističu iz pravnih normi (nema ovlašćenja bez odgovarajućih obaveza). Subjektivno pravo sadrži i
mogućnost da subjekti prava mogu tražiti (zahtevati) ostvarenje ovlašćenja koja mu pripadaju. Reč je o
mogućnosti podnošenja zahteva nadležnom državnom organu (sudu ili upravnom organu), tj. podnošenja
tužbe ili drugog akta kojim se inicira postupak zaštite ovlašćenja. Zavisno od toga koji je krug lica dužan da
poštuje ovlašćenja - subjektivnog prava konkretnog pravnog subjekta, moguća je deoba subjektivnih prava
na: apsolutna i relativna prava. Apsolutna prava jesu kategorija subjektivnih prava kod kojih ovlašćenja
subjekta (titulara) prava deluju prema svima (ega omnes). Sva ostala lica (fizička i pravna) obavezna su da
poštuju pravo svojine konkretnog pravnog subjekta (u ovom slučaju vlasnika stvari). Relativna prava,
međutim, znače da su jedno ili više određenih lica obavezni da poštuju ovlašćenja titulara subjektivnog
prava i on može tražiti zaštitu svog ovlašćenja (prava) samo u odnosu na njih. Uočava se da naspram
prava jednog subjekta uvek stoji obaveza drugog (drugih) subjekata čiji je broj neodređen ili određen,
zavisno od toga o kojoj vrsti ovlašćenja (prava) je reč.
Objekti pravnog odnosa
Pravni odnos karakterišu i objekti povodom kojih pravni odnos nastaje. Postoje različiti objekti pravnog
odnosa koji se najopštije definišu kao sve ono na šta je upereno neko subjektivno pravo, na čemu ili
povodom čega se ono ostvaruje. Objekti pravnog odnosa mogu se podeliti na: 1) stvari, 2) ljudske radnje,
3) lična dobra (pravo ličnosti) i 4) proizvode ljudskog duha.
Stvari predstavljaju materijalne delove prirode (u prirodnom ili prerađenom stanju) koji su dostupni vlasti
čoveka. Čovek, iako je deo prirode, nije stvar, mada pojedini njegovi delovi zbog svojih svojstava to mogu
biti. Stvarno pravo detaljno se bavi pitanjima koja se odnose na stvari. Ljudske radnje takode su objekti
prava i one se dele na aktivna (činjenje) i pasivna (nečinjenje) ponašanja. Aktivne ljudske radnje
predstavljaju činjenja u okvira konkretnih pravnih poslova (npr. kod ugovora o prevozu obaveza prevozioca
da preveze stvar), a pasivna ponašanja (nečinjenje) predstavljaju uzdržavanje od činjenja (npr. poštovanje
kućnog reda u zgradi u kojoj se nalazi poslovni prostor - radnja nekog zanatlije čiji rad proizvodi buku).
Lična dobra kao objekti prava čine vrednosti koje su neraskidivo vezane s ličnošću čoveka (čast, ugled,
sloboda, telesni integritet i si.). Značajan objekat pravnih odnosa predstavljaju proizvodi ljudskog duha.
Reč je o materijalizovanom obliku stvaralaštva ljudskog duha u oblasti nauke, kulture, umetnosti i si.

16. Pravne oblasti

9
Osnovna i najšira podela prava prema predmetu regulisanja jeste na međunarodno i unutrašnje pravo.
Međunarodno pravo grupiše pravne norme kojima se regulišu međunarodni odnosi, bilo da je reč o
odnosima između pojedinih državnih organizacija ili o odnosima između fizičkih ili pravnih lica čija je
pripadnost vezana za različite države. Na toj osnovi ova pravna grana deli se na međunarodno javno
pravo (kada su u pitanju odnosi između država kao subjekata prava) i međunarodno privatno pravo
(kada su u pitanju pravne norme koje regulišu odnose između privatnih subjekata, ali s elementom
inostranosti). Međunarodno javno pravo grupiše pravila kojima se regulišu međusobni odnosi između
država, ali i drugih subjekata prava, kao što su međudržavne organizacije kojima je priznat međunarodni
pravni subjektivitet (Organizacija ujedinjenih nacija, na primer).
Najznačajnije subjekte međunarodnog javnog prava čine državne organizacije. Ali kada država nastupa
kao jedan od subjekata u imovinsko-pravnim odnosima, znači ne kao nosilac suvereniteta i vršilac državne
vlasti, onda se takvi odnosi regulišu prema normama međunarodnog privatnog prava. Medunarodao
privatno pravo predstavlja skup pravila kojima se regulišu imovinsko-pravni odnosi između subjekata koji
pripadaju različitim državama, pa i između samih država. Zadatak međunarodnog privatnog prava da
odredi pravo zemlje koje treba da se primeni u razrešenju pravnih odnosa s elementom inostranosti. Zato
su pravne norme međunarodnog privatnog prava posebne prirode i, s obzirom na njihovu funkciju, nazivaju
se kolizione norme.
Unutrašnje pravo jeste pravo određene države čije je važenje ograničeno granicama te države. Tu je reč o
konkretnom nacionalnom pravnom poretku i sistemu ikoji se kao što je već rečeno sastoji iz većeg ili
manjeg broja pravnih grana. Pravni sistem naše zemlje (a i drugih država) čine sledeće najvažnije grane,
prava: ustavno pravo, upravno (administrativno) pravo, krivično pravo, građansko pravo, porodično
pravo, nasledno pravo, privredno pravo i sudsko pravo.

17.Pravni sistem za Srbiju i Crnu Goru

Pravni sistem Zajednice Srbije I Crne Gore, u istorijskom smislu, pratio je nastanak i razvoj jugoslovenske
države. Zbog toga je moguće izdvojiti šest faza u razvoju našeg pravnog sistema: prva faza (1918-1941.g.),
druga faza (1941-1953. g.), treća faza (1953-1963.g.), četvrta faza (1963-1974.g.), peta faza (1974-
1990.g.), šesta faza (period posel 1990.g.).
Prva faza (l918-1941.g.) jeste period izgradnje pravnog sistema Kraljevine Jugoslavije i počinje stvaranjem
države Srba, Hrvata i Slovenaca. Formalno pravno, početak izgradnje pravnog (buržoaskog) sistema prve
Jugoslavije poklapa se s donošenjem Vidovdanskog ustava (28. jun 1921. g.), kojim je realizvana
koncepcija o jednom narodu sa tri imena. Ovaj ustav imao je nekoliko karakteristika (prevaga parlamenta
nad vladom, zakonodavna vlast parlamenta, šef države je kralj, opšte izborno pravo, postojanje „rezervnih"
odredaba -mogućnost da kralj raspusti parlament ili da svojim potpisom na zakone utiče na rad
parlamenta). Vidovdanski ustav ukinut je šestojanuarskom diktaturom 1929. g. i ubrzo je donet novi -
oktroisani ustav.
Druga faza (1941-l 945.g.) poklapa se s oslobodilačkom revolucijom i znači u socijamo-političkom smislu
promenu pravnog sistema. Već 1942. g. doneti su prvi propisi (Fočanski propisi) novog socijalističkog
pravnog sistema. Intenzivna zakonodavna aktivnost usledila je na I i II zadanju AVNOJ-a, da bi konačno,
na III zasedanju, AVNOJ prerastao u Privremenu skupštinu. Ustavotvorna skupština 1945. g. donela
je Ustav FNRJ i time formalno pro-movisala novo (socijalističko) državno uređenje u Jugoslaviji. Ova faza
razvoja pravnog sistema završava se donošenjem Ustavnog zakona FNRJ (1953. g.), koji ranije uvedeno
samoupravljanje (1949. g.) diže na ustavni nivo.
Izgradnja pravnog sistema druge Jugoslavije ima tri značajna momenta: donošenje Ustava SFRJ 1963. g. i
1974. g. i donošenje Zakona o udruženom radu (1976. g.). Sva tri akta definisala su magistralne pravce
razvoja samoupravljanja u Jugoslaviji i činila su temeljne tačke samoupravnog pravnog sistema.
Period posle 1990. g. predstavlja fazu izgradnje novog pravnog sistema SRJ, nakon izdvajanja u
samostalne države Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije. Pravni sistem SRJ temelji se na Ustavu SRJ
(1992. g.), Ustavu Srbije (1990. g.) i Ustavu Crne Gore (1992. g.). U sastav pravnog sistema Zajednice
Srbije I Crne Gore ulaze sve pravne grane o kojima je bilo reci i koje se, inače, susreću u savremenim
pravnim sistemima. Najviši pravni akt je Ustavna povelja Zajednice Srbije I Cme Gore.

18. Stvari i stvarna prava

U gradjanskopravnom smislu stvar (res) je deo materijalne prirode koji se nalazi u ljudskoj vlasti i na kojem
postoji pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo.Pod telesnim stvarima u građanskom pravu
podrazumevaju se materijalni delovi prirode koji ispunjavaju dva uslova.Prvi je fizički i sastoji se u tome da
je taj deo mat. prirode faktički ili virtuelno u ljudskoj vlasti.Nije neophodno da stvar ima neku formu i da se
njeno postojanje može konstatovati čulom dodira;stvari su i prirodne snage,energije(gas,toplota)ako su
potčinjene čovekovoj vlasti.Drugi uslov je pravni-na stvari mora postojati pravo svojine ili drugo stvarno
pravo.Postoje PROSTE I SLOŽENE stvari.Svaka stvar se sastoji iz delova koji su takvi da se ne mogu
raspoznati(prosta),ili se mogu raspoznati (složena). Postoji GLAVNA I SPOREDNA stvar.Glavna-fizička
celina njenih sastavnih delova koja kao takva ima primarnu ulogu u odnosu na jednu pokretnu stvar s
kojom je funkcionalno povezana.Većina zakonika govori o glavnoj stvari i PRIPATKU,a ne sporednoj

10
stvari.Pripadak obuhvata nepotpuno inkorporisane delove koji se mogu odvojiti bez oštećenja(točak na
automobilu).Pripadak stvari u pr.odnosima deli sudbinu glavne stvari.Voljom vlasnika pripadak gubi to
svojstvo i postaje samostalna stvar te može biti predmet samostalnih pr. odnosa.Postoje STVARI U
PROMETU (RES IN COMMERCIO) I STVARI VAN PROMETA (RES EXTRA COMMERCIUM).Stvari se
mogu prenositi ufizičkom smislu,a ovde se misli na prenošenje u pr. smislu-prenose se subjektivna
prava.Kad se za neku stvar kaže da je u prometu to znači da je u prometu pr. svojine na toj stvari.Stvari
van prometa su stvar na kojima postoji neprenosivo pr. svojine (javna dobra).Postoje i stvari koje su u
OGRANIČENOM I NAROČITO REGULISANOM PROMETU(oružje,eksploziv,lekovi).

Postoje još 1. deljive i nedeljive , 2. procenjive i neprocenjive , 3. bestelesne , 4. potrošne i nepotrošne ,

5.individualno određene stvari i stvari određene po rodu , 6. zamenljive i nezamenljive , 7. POKRETNE I
NEPOKRETNE stvari.NEPOKRETNE su one koje se ne mogu premeštati s jednog mesta na drugo bez
oštećenja njihove suštine.
Stvarna prava su : 1. PRAVO SVOJINE ,2. SLUŽBENOSTI ,3.RUČNA ZALOGA ,4.STANARSKO
PRAVO , 5.PRAVO GRAĐENJA ,6.ZAKUP ,7.POSLUGA.

Pravo svojine je najšire pravo držanja,korišćenja i raspolaganja jednom stvari,koje se može isticati prema
svim trećim licima.Tu imamo 3 komponente
1. ovlašćenje držanja - sastoji se u pravnoj mogućnosti da se ima faktička vlast na stvari ( da se ima u
državini).
2. Ovlašćenje korišćenja - sastoji se u pravnoj mogućnosti preduzimanja materijalnih akata prema stvari
radi izvlačenja koristi iz nje i može imati 2 oblika
A) upotreba stvari-sastoji se u preduzimanju materijalnih akata prema stvari podobnih da zadovolje bilo
koju potrebu vlasnika
B) pribiranje plodova i drugih prihoda ( misli se i na proizvode stvari)
3.ovlašćenje raspolaganja - ima 2 komponente: faktičko i pravno raspolaganje.Faktičko se sastoji u
preduzimanju mater. akata kojima se utiče na supstanciju stvari ( popravka, prepravka).Pravno
raspolaganje se sastoji u preduzimanj pravnih akata,kojima se pravo svojine u celini ili delimično prenosi na
druge subjekte.

Pravo svojine je apsolutno pravo u 2 smisla.Prvo,jer deluje prema svima.Drugo, jer je u njemu
koncentrisana sva pravna vlast koja se može imati na jednoj stvari.Pravo svojine je trajno i u vremenskim
granicama neograničeno u dvostrukom smislu.1.Ono postoji dok postoji sama stvar na koju se odnosi." ono
se ne može izgubiti zastarelošću.

Službenosti su stvarna prava čiji je titular ovlašćen da u izvesnoj meri iskorišćava (upotrebljava) tuđu stvar
ili da zahteva od njenog svakodobnog vlasnika da je na neki način ne upotrebljava.Službenosti su u stvari
stvarna prava na tuđoj stvari.Dele se na 1. STVARNE i 2.LIČNE,u zavisnosti od toga da li su određene u
korist svakodobnog vlasnika jedne nepokretnosti (1) ili u korist određenog lica (2).
Stvarna službenost je pravo svakodobnog vlasnika jedne nepokretnosti da na određen način i u određenoj
meri koristi tuđu nepokretnost bez obzira ko je njen vlasnik,ili da svakodobnom vlasniku nepokretnosti
zabrani da se njime u određenom pravcu koristi (pravo prelaza preko tuđeg zemljišta).

19. Državna, zadružna i društvena svojina

Državna svojina
Ovaj oblik svojine nastao je neposredno posle II svetskog rata sa uspostavljanjem socijalističke vlasti u
našoj zemlji. Osnov za nastajanje ovog svojinskog oblika su bile različite pravno-političke mere kojima se
koristila nova vlast i to pre svega: konfiskacija, nacionalizacija i dr., koje su imale za cilj eksploataciju i
ekonomsko razvlašćivanje svrgnute buržoazije. Titular prava ove nove svojine bila je socijalistička država,
koja je to pravo vršila preko svojih organa, odnosno novi formiranih državnih preduzeća, ustanova ili drugih
organizacija. Određena svojinska ovlašćenja na predmetima državne svojine država je prenosila na
pomenute i drage subjekte i za to se koristi termin pravo korišćenja. Uslove za prenos svojinskih
ovlašćenja i njihov sadržaj definisali su zakoni. Ovako nastalu svojinu (državnu socijalističku) treba
razlikovati od svojine prethodne države koja je postojala pre uspostave nove vlasti i koja nije nastajala
„administrativnim" putem, već u skladu sa poznatim pravnim osnovima svojinskog sticanja.

Zadružna svojina je poseban oblik svojine predviđen u ustavu Republike Srbije. Bliža razrada ovog oblika
svojine učinjena je u Zakonu o zadrugama (savezni propis). U ovom propisu se ističe da je reč o svojini
koju čine stvari, sredstva i udeli zadrugara koje oni unose u zadrugu, kao i sredstva ostvarena
poslovanjem zadruge (deo dobiti koji se raspoređuje saglasno autonomnim aktima zadruge), te sredstva
koja zadruga stekne na drugi način (donacije i si.). Kao titulara zadružne svojine zakon defmiše zadrugu,
kao zajednicu zadrugara u čijem interesu (i u čije ime) ona vrši svojinska ovlašćenja. Zaštita zadružne
svojine ostvaruje se na način koji je identičan zaštiti privatne svojine. U pogledu sadžine svojinskih

11
ovlašćenja zadružne svojine i uslova za njeno pretvaranje u drage oblike svojine, zakon ne vrši bilo kakva
preciziranja što je svakako nedostatak u našem pravnom sistemu.

Društvena svojina
Društvena svojina je jedan od, ustavom i zakonom priznatih, oblika svojine, obzirom da kao i novi oblik
svojine izražava odgovarajući društveni odnos u prisvajanju ekonomskih vrednosti u procesu proizvodnje.
Društvena svojina predstavlja oblik nesvojinskog shvatanja svojine, koji negira postojanje titulara
svojine. Društvena svojina je, dakle, svojina bez titulara. U formalnom smislu titular je celo društvo, a pošto
društvo nije pravna kategorija, tj. nije subjekt prava onda i ova svojina je lišena svog vlasnika.
Faktički, međutim, društvena svojina je uvek poverena nekom na korišćenje. Najopštije, pravo društvene
svojine je jedno kompleksno pravo koje ima dve komponente: građanskopravnu i javnopravnu.
- Građanskopravna komponenta obuhvata ovlašćenje upotrebe i raspolaganja povodom stvari u
društvenoj svojini.
- Javnopravna komponenta društvene svojine obuhvata sva ostala prava iz društvene svojine, a to
su prava drugih subjekata koja se izražavaju u ovlašćenjima društveno-političkih zajednica i drugih
organizacija: da zahvataju neposredno ili posredno deo dohotka ostvarenog sredstvima rada iz društvene
svojine i da usmeravaju upotrebu i raspolaganje predmetima društvene svojine saglasno pravu korišćenja.
Pravo korišćenja kao osnovno pravo iz društvene svojine predstavlja jedno specifično građansko pravo i
zato spada u kategoriju ovih prava. Ovo pravo je blisko pravu privatne svojine, kao jednom istorijski
afirmisanom i pravno obličenom pravu, te se stoga na ovo pravo često primenjuje tretman prava svojine.
Naravno, postoje i određene razlike na koje će se uvek ukazivati kada se one pokažu i kada je to
neophodno.

20. Privatna svojina

Privatna svojina manifestuju se kroz tri ovlašćenja:
- držanje,
- korišćenje
- raspolaganje određenim stvarima.
Pravo privatne svojine u skladu sa osobinama objekta prava, omogućuje njegovom titularu najpotpunije
faktičko raspolaganje nekom stvari. Polazeći od sadržaja prava privatne svojine, kako je ono normirano u
našem zakonodavstvu, izvodi se zaključak da je ono najvažnije građansko pravo i da je normativno
korespodentno pravu privatne svojine u savremenim pravnim sistemima (rešenja su odgovarajuća sa
pravnim rešenjima EU). Ipak, radi zaštite određenih društvenih i pravnih interesa uspostavljaju se određena
ograničenja u vršenju ovih prava. Ograničenja prava privatne svojine odnose se na: subjekte, objekte i
sadržinu ovog prava.
- U pogledu subjekata ograničenja se manifestuju u mogućnosti da jedno lice može postati titular
određenog prava svojine s obzirom na svoja svojstva.
- U pogledu objekata ograničenja se odnose na stvari koje mogu biti predmeti privatne svojine.
Suštinski, ograničenja, kada je reč o objektima privatne svojine odnose se na nepokretne stvari, dok na
pokretnim stvarima takvih ograničenja nema.
- U pogledu sadržaja prava privatne svojine, takode postoje ograničenja. Titular ovog prava može
koristiti svoje pravo na način da ga ne zloupotrebljava.
Oblici privatne svojine
Opšte je pravilo da na jednoj stvari postoji jedan titular (vlasnik) prava svojine. Reč je o tzv. pravu
isključive (proste) privatne svojine. Ovo pravilo, u realnom životu, poznaje određene izuzetke koji su
poznati kao posebni oblici prava privatne svojine i to su:
- pravo susvojine (Susvojina je takav oblik privatne svojine gde su dva ili više lica nosioci prava
svojine na jednoj stvari, pri čemu je svaki od njih imalac određenog suvlasničkog dela, a da se pri tome ne
dira ni u jedinstvo svojine ni u jedinstvo objekta, već se prema susvojinskim delovima određuje udeo
suvlasnika u vršenju svih prava svojine na zajedničkom objektu)
- pravo zajedničke svojine (Zajednička svojina je oblik privatne svojine gde pravo svojine na jednoj
fizički nepodeljenoj stvari (ili jednoj imovini) pripada dvoma ili većem broju lica (zajedničari), ali tako da im
udeli susvojinskih ovlašćenja na stvari nisu unapred određeni već su samoodredivi.)
- pravo etažne svojine (Etažna svojina je oblik privatne svojine na realnim (fizičkim) delovima
zgrada - stanovima, poslovnim prostorima, garažama i si. Ovaj oblik svojine ne isključuje mogućnost da na
stvari na kojoj postoji etažna svojina postoji i drugi oblik privatne svojine - susvojina, zajednička svojina i si.
Bitno je istaći da predmet etažne svojine ne mogu biti zajednički delovi zgrade: stepenište, tavanski prostor,
zajedničke prostorije u zgradi i sve ostale prostorije koje služe zajedničkom korišćenju etažnih sopstvenika,
kao i zajednički uređaji i sama konstrukcija zgrade (liftovi, zajedničke terase, glavni zidovi i si.)- Svi delovi
zgrade koji ne potpadaju pod etažnu svojinu čine predmet tzv. trajnog prava korišćenja svih titulara etažne
svojine.)

21. Pravo službenosti

12
Službenost je stvarno pravo koje titularu daje ovlašćenje da tuđu stvar u izvesnom obimu koristi, ili da
sabira plodove, ili da zabrani vlasniku korišćenje tih stvari u izvesnom smislu. Postoje dve vrste službenosti:
stvarne i lične.
Stvarna službenost je pravo vlasnika nepokretnosti da za potrebe te nepokretnosti vrši određene radnje
na nepokretnosti drugog vlasnika ili da zahteva od vlasnika poslužnog dobra da se uzdržava od vršenja
radnji koje bi inače imao pravo da vrši na svojoj nepokretnosti. Postoji više vrsta stvarnih službenosti.
Pozitivne službenosti su one gde titular sopstveniku dobra stavlja u obavezu neko trpljenje, a negativne gde
mu zabranjuje da nešto čini. Javne službenosti su po pravilu pozitivne, jer je njihovo vršenje vidljivo, dok su
negativne po pravilu skrivene i postaju vidljive tek njihovom povredom.
Poljske stvarne službenosti se javljaju kod poljskih dobara, a kućne kod zgrada za stanovanje. Privremene
službenosti su one koje su ustanovljene na određeno vreme, a sezonske za određeno doba godine.
Lična službenost je ona vrsta službenosti gde se titular može koristiti određenom stvari, ograničavajući
prava njenog vlasnika. Lične službenosti su: plodouživanje, upotreba i stanovanje.

22. Pravo zaloga

Zaloga je stvarno pravo po osnovu kojeg zalogoprimac može zahtevati nemirenje svog potraživanja iz
stvari ako ono ne bude namireno u roku.
Postoji podela na ručnu zalogu koja se odnosi na pokretne stvari, i hipoteku koja se odnosi na
nepokretnosti.
Druga klasifikacija se vrši prema vrsti založnog prava po nastanku, pa tu imamo: ugovornu, zakonsku i
sudsku zalogu.
Ugovorna zaloga nastaje slobodnim sporazumom strana, zakonska nastaje po samoj odredbi zakona, a
sudska kad poverilac zapleni dužnikove stvari u vreme izvršenja sudske odluke.
Načela založnog prava su akcesornost, specijalnost, oficijelnost, nedeljivost, prioritet i publicitet.

23. Opšti akt preduzeća kao izvor prava

Neki od akata koje donose preduzeća i društva mogu se smatrati izvorom poslovnog (privrednog) prava.
Među tim aktima posebnu ulogu imaju statuti koje donose preduzeća, jer su oni najviši pravni akt u
preduzeću. I društva kapitala donose svoje opšte akte kao što su statuti društva. Preduzeća i društva mogu
donositi i druge opšte akte kao što su: pravilnici, odluke, poslovnici i drugi akti. Statut preduzeća i drugi akti
preduzeća moraju biti u skladu sa zakonom.

24. Poslovni običaji

Poslovni ili trgovački običaji su najstariji izvor privrednog prava. To su nepisana pravila koja nastaju u
privrednom prometu izmedju privrednopravnih subjekata. Osnov njihove primene je volja stranaka. Oni su
kao izvor prava prethodili pisanom pravu. O načinu izražavanja volje za primenu poslovnih običaja postoje
dva različita shvatanja, subjektivna i objektivna teorija. Prema subjektivnoj teoriji poslovni običaji
primenjuju se samo prema izričito izjavljenoj volji stranaka. Objektivna teorija proširuje mogućnost
primene poslovnih običaja, prema ovoj teoriji poslovni običaj primeniće se uvek po volji stranaka, koja se
pretpostavlja ako nije izričito isključena primena ovih običaja. Poslovni običaji prema teritorijalnom principu
mogu biti opšti poslovni ili trgovački običaji. Prema materiji koju regulišu mogu biti opšti i posebni.

25. Zakon kao izvor poslovnog prava

Sledeći pravni izvor je Zakon. U oblasti osnivanja i delatnosti preduzeća i društava najznačajniji su: Zakon o
preduzećima i Zakon o obligacionim odnosima.
Zakonom o preduzećima regulišu se osnovna pitanja koja se odnose na preduzeća i društva,
oblike osnivanja preduzeća i društava, delatnost, sedište i firmu preduzeća, upis u sudski registar,
zastupanje preduzeća, imovinu preduzeća, statusne promene preduzeća, prestanak preduzeća.
Zakon o obligacionim odnosima je značajan izvor prava za privredno, a posebno privredno-
ugovorno pravo, jer se njime regulišu osnovna načela, nastanak obaveza, zaključenje ugovora, kao i opšta
dejstva ugovora, pitanje prouzrokovanja štete i njene naknade, neka pitanja u vezi sa hartijama od
vrednosti, kao i pitanja u vezi sa prestankom obaveze u vezi sa ispunjenjem ugovora.
Zakoni koji su posebno značajni za privredno, odnosno poslovno pravo su Zakoni o menici i čeku.

26. Sudska praksa i arbitraža kao izvor poslovnog prava

Sudska i arbitražna praksa nije izvor poslovnog prava u pravom smislu. Ona ima samo interpretativni
značaj, jer odluke viših sudova ne obavezuju niže sudove. Treba, međutim, imati u vidu da sud ne može
obiti da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan, pa se postavlja pitanje kako će on postupiti ako nema
pravila o tome ni u jednom postojećem izvoru. Premda u nas sudska praksa nije formalni izvor privrednog
prava treba imati u vidu da je praksa imala i da ima značajnu stvaralačku ulogu u razvitku našeg privrednog
prava. Karakteristične sudske odluke objavljuju se i na drugi način. Naročito su značajna načelna
stanovišta o promeni pravnih normi koja se zauzima na zajedničkim sednicama Saveznog suda i Vrhovnog
13
sudova. Zatim, značajni su stavovi koji se usvajau na sednicana delegata privrednih sudova, odnosno
drugih odgovarajućih sudova. Iako mišljenje i stavovi sudova nisu obavezni, oni veoma utiču na primenu
zakona, orijentišući sudove kako da postupe u pojedinim spornim slučajevima.

27. Pravna nauka kao izvor poslovnog prava

Ni pravna nauka nije direktni izvor privrednog prava jer ona ne može stvarati pravo. Pravna nauka,
međutim, vrši veliki uticaj na stvaranje i primenu prava. Ona proučava i pronalazi nove pojave, ukazuje na
pojave novih običaja, analizira primenu postiojećih zakona i stavove sudske prakse. Ona upoređuje
pravila domaćeg prava i s pravilima stranog prava i izvodi odgovarajuće zaključke iz toga, što svakako vrši
uticaj na zakonodavstvo i sudove u stvaranju, odnosno primeni prava.

28.Ugovor poslovnog prava

Ugovor poslovnog prava, ili ugovor o privredi = ugovor koji subjekti privredne prava (preduzeća, zadruge,
banke i druge finansijske organizacije, org. za osiguranje, privatni preduzetnici) zaključuju i izvršavaju u
vršenju svojih privrednih delatnosti, i sa kojima se iscrpljuje njihova aktivnost u društvenoj funkciji robnog
prometa. Zasnivaju se u razmeni stvari, koje su proizvod ljudskog rada, namenjene razmeni i koje poseduju
svojstvo upotrebne i prometne vrednosti, kao i pravni odnosi u vršenju usluga, povodom razmene roba, čiji
je obim masovan i namenjen tržištu sa aspekta oba učesnika u razmeni, zato se kao osnovni posao u
robnom prometu javlja ugovor o prodaji robe. Pored ovih, ugovorima o privredi se smatraju i pravni odnosi
koje zasnivaju povodom vršenja svog predmeta poslovanja i preduzeća koja obavljaju turističku,
građevinsku i izdavačku delatnost, ali i drugu delatnost kojom se vrše usluge povodom realizacije autorskih
i njima srodnih dela. Tretman ugovora u privredi imaju i ostali poslovi koja preduzeća i drugi privredni
subjekti zaključuju u robnom prometu i koji ispunjavaju uslove sa stanovišta klasifikacije ugovora kao
ugovora privrednog prava, a nisu izgrađeni kao posebne ugovorne operacije – posebni ugovori po svojim
svojstvima i dejstvu, tzv. neimenovani ugovori privrednog prava.
Na njima se zato primenjuje opšta pravila obligacionog prava i pravila kojima se normiraju pojedini njima
slični ugovori u privredi (metodom analogije). Ugovor u privredi su i pravni odnosi u koje stupaju subjekti
privrednog prava u novčanom prometu, tj. u prometu novcem, hartijama od vrednosti i vršenjem usluga
povodom toga.

29.Ugovori poslovnog prava koje zaključuje grad Beograd

U redovnom obavljanju poslova iz svojih zakonskih nadležnosti, Grad Beograd zaključuje više vrsta
ugovora, koji se pre svega mogu razvrstati na ugovore iz oblasti stambenog prava I ugovore iz oblasti
trgovinskog, odnosno obligacionog prava.
Ugovori koje Grad Beograd zaključuje na osnovu Zakona o stanovanju su po svojoj pravnoj prirodi bliski
formularnim ugovorima (tipski ugovori, gde drugi ugovarač nema veliki uticaj na sam sadržaj ugovora), u
svemu određeni I vezani za odredbe Zakona o stanovanju, što ima za posledicu značajno suženje
autonomije volje kod zaključivanja. Posebna karatkteristika ove vrste ugovora je činjenica da Grad nije u
mogućnosti da odbije zaključivanje ovih ugovora, odnosno obavezan je da ih zaključi sa svakim
podnosiocem zahteva – zakupcem stana na neodređeno, koji ispunjava uslove predviđene u Zakonu o
stanovanju.
Ugovori iz oblasti trgovinskog, odnosno obligacionog prava mogu se razvrstati na osnovu različitih
kriterijuma, ali je za funkcionisanje Gradske uprave najznačajniji kriterijum podele na ugovore koji se
zaključuju po sprovedenom postupku javih nabavki, I ugovore čijem zaključenju ne prethodi ovaj postupak.
Jedinstvena karakteristika svih ugovora iz oblasti obligacionog, odnosno trgovinskog prava, opet bez obzira
da li je reč o ugovorima iz javnih nabavki, ili ne jeste da moraju sadržati bitne elemente, u svemu usklađene
sa Zakonom o obligacionim odnosima, kao opštim zakonom Iz oblasti ugovaranja, kao I u skladu sa
drugim propisima, koje regulišu konkretnu oblast na koju se pojedinačni ugovor odnosi. Za ugovore koji se
zaključuju po sprovedenom postupku javnih nabavki takođe je karakteristično obavezno sačinjavanje
prethodnog modela ugovora.
Zakon o javnim nabavkama, takođe imperativno predviđa I jaka finansijska sredstva obezbeđenja, koja
moraju biti predviđena u postupku ugovaranja, od modela, do konačnog teksta ugovora. Grad Beograd, kod
zaključivanja ove vrste ugovora, po pravilu predviđa tri vrste finansijskih garancija
• Bankarsku avansnu garanciju, garanciju za dobro izvršenje posla I garanciju za otklanjanje
nedostataka u garantnom roku.
Kod ovih, izuzetno važnih ugovornih odredbi o garancijama, pored njihove kompleksnosti, važno je istaći da
se uvek mora voditi računa o prirodi konkretnog posla, kako bi se jasno I potuno predvidele karakteristike

14
garancija, njihovi rokovi I uslovi aktiviranja, što sve ima za cilj da se garancije prilagode prirodi
pojedinačnog ugovora, te da predstavljaju I stvarnu, a ne samo formalnu zaštitu.
Ugovori koje Grad zaključuje bez prethodno sprovedenog postupka javnih nabavki, u praksi najvećeg broja
gradskih organa, mogu se klasifikovati na ugovore sa javnim komunalnim preduzećima, čiji je osnivač I
sufinansijer Grad, ugovori iz komunalne delatnosti, koji imaju dvostruku pravnu prirodu, kao I ugovori o
zakupu poslovnog prostora, ugovori za međunarodnim organizacijama, te ugovori o organizovanju
sportskih manifestacija.

Konačno, Grad Beograd u ostvarivanju međunarodne saradnje, sa različitim svetskim, a posebno

evropskim organizacijama zaključuje ugovore, najčešće o donaciji I sponzorstvu, kojima preuzima na sebe
obavezu da određene, opšte društvene I javno korisne projekte realizuje pod nadzorom neke od
međunarodnih organizacija, delimično I u skladu sa kriterijumima te organizacije, te da koristi njihova
sredstva I kredite. I ovde je reč o formalnim ugovorima, odnosno o ugovorima po pristupu, gde praktično
nije moguće menjati suštinski sadržaj ugovornih odredbi.
Moguće su I različite druge klasifikacije ugovora koje Grad Beograd zaključuje, pre svega po kriterijumu
same vrste, odnosno sadržaja ugovora (ugovori o građenju, projektovanju, nadzoru, nabavci dobara,
ugradnji, adaptaciji, ugovori o kreditu, drugi bankarski ugovori, ali je sa stanovišta specifičnosti grada kao
jednog od ugovarača, najtipičnija klasifikacija koja se odnosi na postojanje nužnosti prethodno
sprovedenog postupka, odnosno mogućnosti da se ugovor bez sprovođenja prethodnog postupka o javnim
nabavkama zaključi.

30. Ugovor o prodaji

Pod ugovorom o prodaji se podrazumeva takav ugovor u privredi na osnovu kojeg jedna stranka (prodavac)
preuzima obavezu da drugoj ugovornoj strani (kupcu) prenese pravo svojine na stvari i da mu je u tu
svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i da preuzme stvar (robu).
Na osnovu ovog ugovora razmenjuje se roba za novac, pa se on po tome razlikuje od drugih ugovora,
gde se npr. razmenjuje roba za robu.
Ugovor o prodaji kojim ugovorne strane preuzimaju na sebe određene obaveze je dvostran, teretan i
komutativni pravni posao.
Pod bitnim elementima ugovora o prodaji u privredi smatraju se oni elementi koji su neophodni za
postojanje i vaLjanost ugovora. Bitni elementi po prirodi posla su predmet i cena, a bitni sastojci po
volji ugovornih strana su uslov, rok ili bilo koja druga tačka ugovora zbog koje makar i jedna strana čini
zavisnim zaključenje ugovora.
Kao nebitni elementi ugovora o prodaji u privredi smatraju se mnoge kaluzule koje bi se npr. odnosile na
kvalitet robe, mesto, vreme i način isporuke robe, mesto i način plaćanja i sl.
Bitni i nebitni elementi ugovora zajedno čine sadržinu ugovora o prodaji u privredi. I nebitni elementi
ugovora postaju bitni kad na njima insistira jedna od ugovornih strana da bi zakLjučila određeni ugovor o
prodaji.
Ugovor o prodaji u privredi ima obligaciono pravno dejstvo jer istim nastaju prava i obaveze ugovornih
strana. Iz ugovora o prodaji u privredi nastaje obaveza prodavca da izvrši isporuku robe, i kupca da plati
ugovorenu cenu. Kupac ne postaje odmah vlasnik robe. On tada postaje samo poverilac, da traži od
prodavca da mu preda robu u svojinu. Znači, pravo svojine se prenosi sa prodavca na kupca tek u
momentu isporuke ili realne predaje stvari.
Ugovor o prodaji u privredi, kao osnovni, najčešći i najvažniji ugovor, ima veliki privredno-pravni značaj. On
predstavLja značajan institut razmene robe za novac. Istim ugovorom prodavac i kupac ostvaruju svoje
ekonomske ciLjeve. Pored njega zakLjučuje se i čitav niz drugih ugovora u privredi koji se odnose na
ugovore o uslugama, jer se često uz promet robe sa prodavca na kupca zahteva i zakLjučenje niza drugih
ugovora, kao što su npr. ugovor o otpremi, ugovor o skladištenju, ugovor o prevozu, ugovor o zastupanju,
ugovor o kontroli i dr.
Predmet ugovora o prodaji u privredi predstavLja roba, tj. telesne pokretne stvari koje su namenjene za
tržište. Da bi roba bila predmet ugovora o prodaji, ona treba da bude u slobodnom prometu. Često u
privredama niza država može doći do ograničenja prometa roba, kako prema objektima, tako i prema
subjektima prometa. Ograničenja koja se odnose na objekat, pre svega se odnose na robe kao što su
predmeti naoružanja i vojne opreme, otrovi, droge i sl.

31. Zaključivanje ugovora o prodaji, sadržina i pravna dejstva

(vidi pod 30)

32.Odgovornost prodavca za nedostatak robe

Za prodavca iz ugovora o prodaji nastaju brojne dužnosti, mada se sve one mogu supsumirati u jednu
osnovnu obavezu – obavezu na predaju stvari. Prodavac izvršava svoju obavezu predaje stvari kupcu kad
15
mu stvar uruči ili preda ispravu kojom se stvar može dobiti. Obaveza prodavca je da obezbedi: mesto
prodaje, način predaje, rok predaje, troškove predaje stvari i stanje predate stvari.
Izvršenjem obaveze na predaju stvari kupcu, prodavac preuzima odgovornost da je preneto pravo
svojine na stvari potpuno i da predata stvar ima određena fizička svojstva, odnosno da ima odgovarajuća
pravna i materijalna svojstva – da je stvar predata u ispravnom stanju. Prodavac može da snosi
odgovornost za pravne nedostatke, kao i za materijalne nedostatke. Materijalna svojstva stvari se obično u
privrednom životu označavaju terminom kvalitet stvari. Ovo se odnosi i na fizička svojstva stvari u užem
smislu (npr. čvrstinu, otpornost) i na svojstva koja su od interesa za korišćenje i raspolaganje stvari
(hemijski sastav, estetski izgled i dr.).
Ako stvar nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene, prodavac je predao stvar sa
materijalnim nedostatkom. Stvar ima materijalni nedostatak i onda kada u toku garantnog roka ne
funkcioniše ispravno. Strane mogu ograničiti, odnosno umanjiti ili potpuno isključiti odgovornost prodavca,
kao što mogu ugovorom i pojačati njegovu odgovornost za materijalne nedostatke stvari. Nedostaci u
količini stvari ne smatraju se materijalnim nedostatkom stvari i za ove zakon formuliše posebna pravila koja
se razlikuju od pravila o odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari.

33. Ugovor o trgovinskom zastupanju

Ugovorom o trgovinskom zastupanju obavezuje se zastupnik da se stalno stara da treća lica zaključuju
ugovore sa njegovim nalogodavcem i da u tom smislu posreduje između njih i nalogodavca, da po
dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim licima, ali u ime i za račun nalogodavca. Nalogodavac
se kod ovog ugovora o trgovinskom zastupanju obavezuje da mu za svaki zaključeni ugovor isplati
određenu naknadu (proviziju).
Obavljanje ovakvih poslova najčešće čine trgovinski agenti, odnosno trgovinske agencije koje se
profesionalno bave poslovima trgovinskog zastupništva.
Između ugovora o trgovinskom posredovanju i ugovora o trgovinskom zastupništvu postoje određene
razlike:
1) trgovinski zastupnik je ovlašćen da zaključuje poslove u ime i za račun nalogodavca, dok se
posrednik bavi samo posredovanjem, tj. dovođenjem u vezu nalogodavca i trećeg lica da bi oni zaključili
ugovor;
2) trgovinski zastupnik zaključuje ugovore u ime i za račun nalogodavca, dok trgovinski posrednik
zaključuje ugovore u svoje ime i za svoj račun;
3) veza između trgovinskog zastupnika i nalogodavca je trajnija, dok je poslovna veza između
trgovinskog posrednika i nalogodavca kraća, jer se završava dovođenjem nalogodavca u vezu sa trećim
licem.
Postoji podela na zastupništvo unutar zemlje i spoljnotrgovinsko-međunarodno zastupništvo.
Takođe postoji i podela trgovinskog zastupništva na generalno ili opšte i specijalno ili posebno. Kod
generalnog trgovinskog zastupništva trgovinski zastupnik se ovlašćuje da trajno, tj. na neodređeno
vreme, u ime i za račun svog nalogodavca zaključuje sve ili određene ugovore. Kod specijalnog
trgovinskog zastupanja se zastupnik ovlašćuje da u ime i za račun svog nalogodavca obavi određeni
pravni posao ili nekoliko poslova određene vrste.
Trgovinsko zastupanje se deli još na obično i delkredere zastupanje. Kod običnog trgovinskog
zastupanja odgovornost trgovinskog zastupnika je uža i blaža, gde on ne odgovara za rad trećeg lica.
Delkredere trgovinski zastupnik odgovara znatno šire i strožije i on odgovara ne samo za izbor, nego i za
rad trećeg lica.
Ugovor o zastupanju je dvostrano obavezan i teretan posao i proizvodi da obe ugovorne strane
imaju prava i obaveze. On se zaključuje u pismenoj formi.
Trgovinski zastupnik ima više obaveza, a to su: obaveza zaključivanja ugovora, pridržavanje
naloga, tj. uputstava od strane nalogodavca, čuvanje interesa nalogodavca, davanje obaveštenja
nalogodavcu, čuvanje poslovnih tajni, zastupanje na određenoj teritoriji, vođenje knjiga, izdavanje
zaključnice, obračun sa nalogodavcem i držanje konsignacionog skladišta i obavljanje servisa.
Nalogodavac ima obaveze kao što su: stavljanje na raspolaganje dokumentacije i materijala,
dužnost obaveštavanja, plaćanje naknade i naknada troškova.

34. Pojam i vrste ugovora o osiguranju

Ugovor o osiguranju predstavlja takav ugovor u kome se jedna stranka – ugovarac osiguranja obavezuje
da plati određenu svotu osiguranja (premija osiguranja) , prema ugovorom utvrđenim uslovima,a druga
strana – osiguravač se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati
ugovaraču osiguranja (osiguraniku ili nekom trećem licu) naknadu, odn.ugovorenu svotu ili učini nešto
drugo.
Obaveza osiguravača može biti trojaka u zavisnosti od vrste i cilja osiguranja.Prvo, kod osiguranja čija
je svrha naknada štete (imovinska osiguranja) isplata naknade iz osiguranja. Drugo,kod osiguranja čija
svrha nije naknada štete (lična osiguranja) isplata ugovorene svote (suma osiguranja).Treće,osiguravač
je obavezan da “ učini nešto drugo” ako je , npr.,ugovoreno da će štete pokrivene osiguranjem naknaditi

16
u naturi ili da će,kod osiguranja od odgovornosti,da brani osiguranika od odštetnih zahteva trećih lica koji
nemaju osnova.
Ugovorne strane u pravnom poslu osiguranja su osiguravač i ugovarač osiguranja.Ako ugovarač
osiguranja zaključuje ugovor u svoje ime i za svoj račun,onda je on ujedno i osiguranik.U ovakvom
slučaju prava i obaveze iz ovog pravnog posla leže na ovim ugovornim stranama.Isto dejstvo ima i
zaključenje ugovora u tuđe ime i za tuđ račun (preko zastupnika) – i u ovom slučaju osiguranik se pojavljuje
kao ugovorna strana,jer je ugovor posredstvom zastupnika zaključen u njegivo ime i za njegov račun.

Ako ugovarač osiguranja zaključi ugovor u svoje ime a za tuđ račun dolazi do razdvajanja lica
koje kao ugovorna strana preuzima obaveze iz ugovora (ugovarač osiguranja) i lica kome, po pravilu,
pripadaju prava iz tog ugovora, jer je ugovor zaključen za njegov račun (osiguranik).Osiguranik može biti ili
tačno određeno lice (u tom slučaju se radi o OSIGURANJU ZA TUĐ RAČUN), ili odredivo lice (lice koje će
u momentu nastanka osiguranog slučaja imati interes osiguranja) – u tom slučaju se radi o tzv.
OSIGURANJU “ ZA RAČUN KOGA SE TIČE”.
Pored osiguravača,ugovarača osiguranja i osiguranika , kod osiguranja života,pojavljuje se i KORISNIK
OSIGURANJA ( npr. Kod osiguranja za slučaj smrti).U materiji osiguranja života,osiguranja od posledica
nesrećnog slučaja, i kod osiguranja od odgovornosti pojavljuje se tzv. OSIGURANO LICE,tj. lice u vezi sa
čijim životom,telesnim integritetom ili određenom radnjom (npr. Vožnja automobila) se zaključuje ugovor o
osiguranju.Osigurano lice može ,ali ne mora , biti ugovarač osiguranja. U materiji osiguranja od
odgovornosti može se pojaviti tzv. OŠTEĆENO LICE,koje u zezi sa realizovanim osiguranim slučajem ima
određena prava prema osiguravaču – pravo zahtevanja pretrpljene štete za koju je odgovoran
osiguranik,pa se zbog ovog i ovo lice pojavljuje kao učesnik u poslu osiguranja.
Ugovor o osiguranju je pismeni ugovor (pismena forma).
Rizik,kao bitan element ovog ugovora, je osnov za njegovo razumevanje.Rizik predstavlja budući
neizvestan događaj,koji je nezavisan od isključive volje zainteresovanih lica i čije je osiguranje dopušteno
zakonom,javnim poretkom i moralom.Od pravila da je rizik budući događaj može se izuzetno odstupiti.
Osiguranjem se mogu pokriti i štete nastale pre zaključenja ug. o osiguranju,pod uslovom da ugovorne
strane u trenutku zaključenja ugovora nisu znale niti su morale znati da je osigurani slučaj već nastupio,ili
ako su znale da je osig. slučaj nastupio ali nisu znale obim štete(često u plovidbenom osiguranju,kada se
osigurava roba koja već plovi a ug. strane u momentu osiguranja nemaju mogućnost da saznaju da li se os.
slučaj dogodio).
Rizici pokriveni osiguranjem određuju se na 2 načina: 1)tačnim nabrajanjem rizika i 2)određenjem
vrste rizika.Rizici se obično dele na osnovne (koji su redovno pokriveni osiguranjem i uz redovnu premiju)
i dopunske (koji su pokriveni osiguranjem samo ako je tako posebno ugovoreno i uz dopunsku premiju).
Još jedan bitan element ovog ugovora je osigurani slučaj – događaj unapred predviđen ugovorom (ili
zakonom) čije nastupanje znači realizaciju rizika I nastajanje glavne obaveze osiguravača da isplati
naknadu iz osiguranja,osiguranu sumu ili učini nešto drugo.
Treći bitan element je suma osiguranja – novčani iznos koji se isplaćuje kada nastupi osig. slučaj.

~ VRSTE UG. O OSIGURANJU~

Podela prema:
1) MESTU REALIZACIJE RIZIKA:
A) Kopneno
B) Osiguranje u vazdušnoj plovidbi
C) Plovidbeno osiguranje
D) Transportno osiguranje

2) PREDMETU KOJI JE IZLOŽEN RIZIKU:

A) Osiguranje imovine Poseban vid u okviru ovih predstavljaju Osiguranja potraživanja (kredita)
B) Osiguranje lica

3) NAČINU NASTANKA:
A) Dobrovoljna osiguranja
B) Obavezna osiguranja

4) NAČINU IZRAVNANJA RIZIKA:

A) Osiguranje
B) Reosiguranje
C) Saosiguranje

5) NAČINU ORGANIZOVANJA OSIGURANJA:

A) Premijsko osiguranje
17
B) Uzajamno osiguranje

6) BROJU PREDMETA OSIGURANJA:

A) Individualna (pojedinačna)
B) Kolektivna osiguranja

OBAVEZE OSIGURAVAČA

1.Obaveza prihvata ponude kod obaveznih osiguranja – obavezana su zakonom određena

2.Obaveza izdavanja polise osiguranja – to predstavlja bitnu formu ugovora,čak i kada postoji izuzetak
od pismene forme ovog ugovora,dužan je da na zahtev izda
3.Obaveza predaje opštih i posebnih uslova osiguranja – to čini prilikom zaključenja ugovora
4.Obaveza isplate naknade iz osiguranja ili osigurane sume – kad se desi osigurani slučaj,u
ugovorenom roku koji ne može biti duži od 14 dana od dana dobijanja obaveštenja da se osigurani slučaj
dogodio(kod plovidbenog mesec dana).Rok može biti produžen ako je za utvrđivanje obaveze osiguravača
potrebno izvesno vreme ili utvrđivanje iznosa s tim da rok počinje da teče od dana kada je utvrđeno
postojanje obaveze osiguravača i njen iznos.

OBAVEZE UGOVARAČA OSIGURANJA I OSIGURNIKA

1.Obaveza prijave okolnosti značajnih za ocenu rizika – koje su mu poznate ili mu nisu mogle ostati
nepoznate.To su okolnosti od kojih zavisi da li će osiguravač prihvatiti ponudu osiguranja i pod kojim
uslovima
2.Obaveza plaćanja premije – ali,osiguravač je dužan primiti isplatu premije od svakog lica koje ima
pravni interes da ona bude plaćena(osiguranik,pribavilac osigurane stvari).Plaća se u ugovorenim rokovima
i može biti jednokratna i u rokovima.Ako se plaća odjednom pravilo je da se plaća unapred,tj. prilikom
zaključenja ugovora.Ako ugovorom nije drukčije određeno, kod mesta plaćanja premije primenjuje se
PRINCIP TRAŽLJIVOSTI PREMIJA – PLAĆA SE U MESTU U KOM UGOVARAČ OSIGURANJA IMA
SVOJE SEDIŠTE,TJ. PREBIVALIŠTE.
3.Obaveza obaveštavanja osiguravača o promenama rizika – zavisno od stepena povećanja rizika u
odnosu na trenutak zaključenja ugovora, prava osiguravača su različita.Prvo, ako je ovo povećanje takvo
da osiguravač ne bi zaključio ugovor da je takvo stanje postojalo u času zaključenja, on može raskinuti
ugovor.Drugo, ako je povećanje takvo da bi osiguravač zaključio ugovor samo uz veću premiju , on može
ugovaraču osiguranja predložiti novu stopu premije,a ako ovaj to ne prihvati ugovor se raskida po zakonu.U
oba slučaja ugovor ostaje na snazi ako se osiguravač ne bi koristio ovim svojim ovlašćenjima u roku od
mesec dana od kada je na bilo koji način saznao za povećanje rizika,ili ako je i pre isteka tog roka na neki
način pokazao da pristaje na produženje ugovora(ako prima premiju,npr.). Ako se osigurani slučaj dogodio
pre nego što je osiguravač obavešten o povećanju rizika ili pošto je obavešten, ali pre nego što je iskoristio
svoja ovlašćenja,naknada iz osiguranja se smanjuje u srazmeri između plaćenih premija i premija koje bi
trebalo platiti prema povećanom riziku. Ako se posle zaključenja ugovora desi smanjenje rizika,ugovarač
osiguranja ima pravo da zahteva odgovarajuće smanjenje premije,od dana kad je o smanjenju rizika
obavestio osiguravača, a ako osiguravač na to pristane može i raskinuti ugovor.
4.Obaveza sprečavanja nastupanja osiguranog slučaja i obaveza spasavanja – treba da preduzme
sve propisane i dogovorene mere da se spreči nastupanje, a ako slučaj nastupi dužan je da preduzme sve
što je u njegovoj moći da se šteta što više smanji.Osiguravač je dužan da nadoknadi sve nužne,opravdane
i razumne troškove prouzrokovane pokušajem da se otkloni neposredna opasnost nastupanja osig. slučaja
i pokušajem da se šteta smanji,čak i kad su pokušaji ostali bez uspeha (čak i kada zajedno sa naknadom
štete prelaze svotu osiguranja). Ako osiguranik neopravdano ne ispuni obavezu spasavanja,tj. obavezu
sprečavanja , obaveza osiguravača se smanjuje za onoliko za koliko je nastala veća šteta zbog toga.
5.Obaveza obaveštavanja o nastupelom osig. slučaju – najkasnije u roku od 3 dana od kada je za to
saznao.Ovaj rok se ne primenjuje jedino kod osiguranja života.Propuštanje osiguranika da prijavi nastupeli
slučaj u ovom roku ne dovodi do gubitka prava na naknadu,već vodi obavezi osiguranika da naknadi
osiguravaču štetu koja je u uzročnoj vezi sa takvim propuštanjem,a osiguravač mora dokazati takvu
štetu.Ako se ugovori da propuštanje roka za prijavu vodi gubitku prava,to ne proizvodi pravna dejstva..

35.Privredno društvo - pojam, vrste i karakteristike

Pd je udruzenje 2 ili vise lica(moguce je da ga osnuje samo 1 lice), koje na osnovu udruzenog kapitala ima
cilj da ostvaruje dobit koja se deli prema unapred utvrdjenom sporazumu. Pd su nosioci privrede u
savremenom svetu. Pd imaju neka zasjednicka obelezja: (1)ugovor- osnivacki akt izmedju 2 ili vise lica,
osim kad osniva pojedinac,odluka o osnivanju. Zakljucuje se u pisanoj formi, potpisuju ga svi osnivaci,mora
18
da sadrzi: firma I sediste drustva, firma I sediste osnivaca, odnosno adresa osnivaca,ime,maticni br, ako je
osnivac fiz.lice,delatnost drustva, osnivacki ulozi,prava,obaveze I odgovornosti osnivaca prema drustvu I
drustva prema osnivacima, uslovi I nacin utvrdjivanja I rasporedjivanja dobiti I snosenje rizika, zastupanje
drustva…(2)ulozi- pd osniva se ulaganjem kapitala osnivaca, da bi se formirala glavnica, koja je uslov
nastanka I koji se formira na osnovu zakona, cini pocetnu imovinu drustva. Ulozi mogu biti u
novcu,stvarima, pravimai hov,licni rad I pruzanje usluga se ne racuna,svi ulozi moraju biti iskazani u novcu!
(3)ucesce clanova u deobi dobit,pd je profitna org,jer se zasniva radi dobiti,ucesce clanova u deobi je
srazmerno ucescu u formiranju glavnice kapitala. Zabranjene su “lavovske klauzule”,gde neki clan biva
iskljucen iz podele! Prema kriterijumu uzajamne povezanosti clanova pd delimo na : drustva kapitala-od
odlucujuceg znacaja je kapital, a ne clanovi. Potpuno su razdvojeni imovina drustva I imovina clanova.
Drustvo ima svojun imovinu, svojstvo pravnog lica I samo neposredno odgovara za svoje obaveze prema
trecim licima, clanovi snose rizik samo do visine svojih uloga, I imaju prava da svoje uloge prenose na
druga lica putem pravnih poslova(prodaja, poklon,nasledstvo) I drustva lica – neophodno je trajno I veliko
poverenje izmedju lica,jer clanovi snose rizik poslovanja,solidarno i neograniceno svojom imovinom ukoliko
samo drustvo nema dovoljno sredstava da izmiri svoje obaveze,promet I prenos je otezan jer je potrebna
saglasnost svih clanova!

36. Preduzetnik
Preduzetnik fizicko lice,”individualni privrednik”, koje obavlja delatnost,proizvodnja,promet robe, vrsenje
usluga, radi sticanja dobiti. Razlikujemo individualnog preduzetnika I kolektivnog preduzetnika(ortacka
radnja),koji nemaju svojstvo pravnog lica. Postoje “veliki” I “mali” preduzetnici, “veliki” ostvaruju godisnji
prihjod veci od 200.000 $ ,upisuju se u sudski registar I polozaj im je utvrdjen zakonom o preduzecima,ima
status samostalnog privrednog subjektai snosi rizik svog poslovanja neograniceno za preuzete obaveze u
pravnom prometu,ima savoj ziro racun I podleze poreskom rezimu, dok je “mali” fiz lice koje se upisuje u
opstinski registar, I ostvaruje mnogo manji prihod. Preduzetnik je I svako drugo fiz lice koje obavlja
delatnost slobodne profesije (advokat,lekar,inzenjer,umetnik) individualni poljoprivrednik nije jer
proizvodi za svoje potrebe,ali ako bi se registrovao kao robni proizvodjac…Preduzetnik mora imati sredstva
za obavljanje delatnosti koja ne uslovljava zakon jer odgovaraju celom svojom imovinom(licna
odgovornost). Uslovi da bi neko postao preduzetnik: lice trerba da je punoletno, poslovno sposobno,
neosudjivano,bez obaveze “klauzule konkurencije”,delatnost mora da se smatra trgovackom,mora
dobiti dozvolu za njeno vrsenje,jer se drugacije ne moze upisati u registar. Radnja je organizaciona forma
za vrsenje delatnosti, moze biti trgovacka, radionica, kancelarija, biro, agencija, servis, studio, pansion,
apoteka… Jedno lice-jedna radnja,ali ono moze da obavlja svoju delatnost u vise poslovnih prostora .
Uslovi za osnivanje radnje: da osnivac ima opstu zdravstvenu sposobnost,minimalno osnovno
obrazovanje,obrazovanje potrebno za odredjene delatnosti visih stepena,poslovno sposobno,da ima
prostor,opremu I kadrove, da mu nije zabranjeno obavljanje delatnosti. Radnja se osniva na odredjeno I
neodredjeno, moze prestati sa radom privremeno I trajno,odjavom ili po sili zakona; ima firmu, koja je
personalna, jer sadrzi ime preduzetnika,oznaku prebivalista I delatnost.

37. Ortačko drustvo

Ortačko društvo je društvo lica koje se osniva ugovorom dva ili više fizičkih lica koja se obavezuju da uz
sopstvenu neograničenu solidarnu odgovornost za obaveze društva obavljaju određenu delatnost pod
zajedničkom firmom. Ortak ne može bez saglasnosti ostalih ortaka raspolagati svojim udelom u ortačkom
društvu, pa ga zato ne može ni opteretiti. Cilj osnivanja društva je da ortaci ostvare dobit.
Ortačko društvo se osniva ugovorom dva ili više lica. U slučaju da spadne na jednog člana, ne
može kao takvo opstati. Ugovor treba da sadrži: firmu i sedište, delatnost, iznos sredstava za rad, način
pribavljanja sredstava, uslove, način raspoređivanja dobiti i dr. Ortačko društvo se upisuje u registar kod
nadležnog suda. Prijava za upis sadrži lično ime, zanimanje i prebivalište svakog člana društva.
Firma ortačkog društva mora da sadrži lično ime najmanje jednog člana, uz navođenje da ima više
članova i oznaku ''o.d.''.
Zakon o preduzećima predviđa da član ortačkog društva može u društvo da uloži novac, stvari,
prava, rad ili usluge. Obaveza članova je da ulažu iste uloge, ukoliko ugovorom o osnivanju nije drukčije
predviđeno. Imovina društva je odvojena od lične imovine članova.
Ortačko društvo ima direktora i tu funkciju može obavljati jedan ili više članova društva. Ostali
organi su skupština, upravni odbor i nadzorni odbor. Svi članovi društva imaju pravo da vode poslove
društva. Pri donošenju odluka svaki član ima jedan glas ako nije ugovorom drukčije predviđeno.
Ugovorom se moraju predvideti i načini promen izabranog metoda upravljanja, gde bi za to bila potrebna
saglasnost svih članova društva. Pošto se radi o ortačkom društvu, kao društvu lica, iz same njegove
prirode proizilazi da u upravljanju učestvuju svi njegovi članovi.
Dobit od ortačkog društva raspodeljuje se među članovima u skladu sa ugovorom o osnivanju, a
gubitak u poslovanju snose takođe članovi u skladu sa ugovorom.

38. Komanditno drustvo

19
Komanditno društvo je organizaciona forma društva lica koja se osniva ugovorom dva ili više lica, a u cilju
obavljanja delatnosti pod zajedničkom firmom, gde je najmanje jedno lice neograničeno odgovorno za
obaveze društva (komplementar), a rizik najmanje jednog lica je ograničen na iznos ugovorenog uloga
(komanditor). Komplementar može biti samo fizičko lice, a komanditor fizičko i pravno lice. Komplementari
u komanditnom društvu imaju status članova ortačkog društva.
Imovina komanditnog društva se pri osnivanju formira na bazi osnivačkih uloga članova. Ista
imovina se u kasnijem poslovanju može povećati ili smanjiti u zavisnosti od uspešnosti poslovanja društva.
Imovina komanditnog društva je na neki način odvojena od lične imovine članova, osnivača i kasnije
pridošlih članova.
Ulog komanditora može biti u novcu, stvarima i pravima. Komanditor unosi ceo ulog u društvo do
registracije društva. Zakonodavac zabranjuje da se ulog komanditora sastoji u radu i pružanju usluga.
Komplementar upravlja komanditnim društvom i vodi poslove društva.Komanditor ne može da
vodi poslove.
Komanditno društvo pre svega nastaje na osnovu međusobne povezanosti i ličnih osobina
komplementara,pa se smatra za društvo lica,jer svojstva komanditora ovde nisu mnogo
izražena.Komanditori učestvuju sa određenim kapitalom,dok njihovo učešće u društvu nije vezano za lična
svojstva.Oni ne mogu samostalno da raspolažu ni svojim ulozima,već im je potrebna saglasnost svih
članova društva.
Komanditno društvo obavlja određenu privrednu delatnost u cilju ostvarenja profita, pa se kao takvo
u drugim zemljama smatra trgovačkim privrednim društvom.
Komanditno društvo kao pravno lice mora da ima firmu pod kojom posluje. Firmu čine imena
jednog ili više komplementara, sa naznakom da je reč o komanditnom društvu. Kad u firmu nisu uneta
imena svih komplementara, onda se dodaje oznaka ''i ostali''. Firma komanditnog društva sadrži i oznaku
''k.d.''.

39.Komanditno društvo na akcije

Komanditno društvo na deonice je vrsta trgovačkog društva koje nastaje ugovorom dva ili više lica (pravnih,
fizičkih) sa ciljem da pod personalnom firmom komplementara obavlja određenu privrednu delatnost, uz
neograničenu odgovornost komplementara i ograničenu odgovornost komanditora – akcionara.
Za potrebe svog poslovanja ovo društvo pribavlja sredstva izdavanjem deonica na način kako je to
predviđeno za a.d. Ovo društvo ima 2 kategorije članova: komplementari – njihov kapital je iizraćen u
udelima i imaju isti status kao i komplementari u običnom komanditnom društvu; komanditori – njihov ulog
je u deonicama, a ne u teško prometljivim udelima.
Status komplementara ovo društvo svrstava u kategoriju društva lica, a status komanditora u kategoriju
društva kapitala.

40. Društvo sa ograničenom odgovornošću

Društvo sa ograničenom odgovornošću ima elemente i društva lica i društva kapitala. Ovo
društvo je pravno lice, pa kao takvo može da bude nosilac prava i obaveza i da stiče vlasništvo i druga
stvarna prava, da raspolaže sa stvarima i imovinom, da sklapa pravne poslove, može da tuži i da bude
tuženo, kao i da odgovara za privredne prestupe.
Kod društva sa ograničenom odgovornošću dominantna je karakteristika koja se odnosi na društvo
kapitala, pa se ovo društvo razvrstava u grupu društava kapitala.
Razlika između akcionarskog i društva sa ograničenom odgovornošću manifestuje se u pogledu
kontrole ulaska i izlaska članova. Zatim, društva sa ograničenom odgovornošću su po pravilu manja od
akcionarskih i akcionar može imati više akcija, dok član društva sa ograničenom odgovornošću može
uneti samo jedan ulog. Međutim, ova dva društva su ipak najsličnija jedno drugom.
Članovi društva sa ograničenom odgovornošću ne odgovaraju za obaveze društva. Jedina obaveza
člana je da uplati ulog da bi stekao određeni udeo u društvu. Član učestvuje u podeli dobiti koju društvo
ostvari. Član snosi rizike poslovanja i ograničava se na to da izgubi ono što je uložio. Zato je društvo sa
ograničenom odgovornošću podesan oblik za ostvarivanje preduzetništva, jer omogućuje učestvovanje u
dobrim rezultatima poslovanja sa osiguranom dobiti, dok član može izgubiti samo ono što je uložio.
Društvo sa ograničenom odgovornošću odgovara za svoje obaveze bez ikakvih ograničenja,
svojom celokupnom imovinom. Ograničavanje odgovornosti u samom nazivu ovog društva označava samo
ograničenje odgovornosti članova, mada to nije adekvatno, jer se njihova odgovornost u stvari isključuje.
Društvo sa ograničenom odgovornošću uz akcionarsko društvo je oblik preduzeća koji se može
javiti u privatnom, društvenom, državnom i mešovitom obliku svojine. Zakon o preduzećima ne postavlja
nikakva ograničenja u pogledu delatnosti društva sa ograničenom odgovornošću. Zakon o preduzećima
navodi da firma ovog preduzeća sadrži oznaku ''d.o.o.''.
Društvo sa ograničenom odgovornošću se osniva ugovorom o osnivanju, a kad ga osniva jedan
osnivač, odlukom o osnivanju. Ovo društvo može imati najviše 30 članova.

41. Akcionarsko društvo, osnivači i način osnivanja

20
Akcionarsko društvo je društvo koje osnivaju pravna, odnosno fizička lica radi obavljanja delatnosti čiji je
osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije određene nominalne vrednosti. Zbir nominalnih vrednosti svih
akcija čini osnovni kapital akcionarskog društva.
Akcionarsko društvo je pravno lice i ono ima imovinu koju u početku čine samo uplaćena sredstva
kao osnovni kapital, a kasnije čine i sva prava koja pripadaju društvu. To znači da imovina može da bude
manja ili veća od osnovnog kapitala koji je prvobitno određen.
Akcionari ne odgovaraju ličnom imovinom za obaveze društva prema trećim licima, jer za
akcionarsko društvo odgovara društvo svojom celokupnom imovinom.
Akcionarsko društvo može da tuži i da bude tuženo, kao pravno lice.
Akcionarsko društvo je oblik poslovnog udruživanja kapitala od strane akcionara gde se rizik
ekonomskog poslovanja odražava samo na sredstva koja su članovi uložili u društvo. Zato je ono podesno
za prikupljanje novca i kapitala uz minimalan poslovni rizik onih koji ulažu sredstva u razumnoj meri. Broj
akcionara u društvu nije zakonom ograničen.
Akcionarsko društvo posluje pod stvarnom firmom, a izuzetno pod firmom akcionara koji ima
dominantan kapital. Firma sadrži oznaku oblika društva i skraćenicu a.d.
U slučaju da se sve akcije nađu kod jednog lica, mora doći do prestanka akcionarskog društva. A u
slučaju da se sve akcije nađu kod društvenog preduzeća, stvara se celo akcionarsko društvo u društvenom
vlasništvu. Međutim, ako društveno preduzeće ne želi više akcionarsko društvo, može da ga pretvori u
društvo sa ograničenom odgovornošću.
Akcionarsko društvo se osniva ugovorom o osnivanju, a kad ga osniva samo jedan član,
odlukom o osnivanju.

42. Akcije, bitni elementi, izdavanje, isplata

Akcija je prenosiva hartija od vrednosti koja glasi na deo osnovnog kapitala akcionarskog društva, koje je
imalac akcije uneo kao udeo-ulog u akcionarsko društvo. Osnovni kapital akcionarskog društva podeljen je
na određeni broj akcija. Akcije glase na jednake novčane iznose. Uneti ulog akcionara u društvo ulazi u
imovinu društva i akcionar ne moжe sa tim ulogom slobodno da raspolaжe. Međutim, akcionar u načelu
moжe slobodno da raspolaжe akcijom.
Akcionarsko društvo osnivaju pravna i fizička lica radi obavljanja određene delatnosti čiji je osnovni kapital
utvrđen i podeljen na akcije određene nominalne vrednosti. Zbir svih nominalnih vrednosti ukupnog broja
akcija predstavlja osnovni kapital akcionarskog društva.
Akcije uvek glase na novac, i one nikad ne glase na robu. Koja će prava dobiti akcionar zavisi od toga kako
su ta prava određena zakonom i aktima akcionarskog društva pri izdavanju akcija. Akcije su hartije od
vrednosti koje donose prihod u obliku dividende.
Člansko pravo obezbeđuje imaocu akcije učešće u upravljanju u akcionarskom društvu, a i uz učešće u
dobiti, pa se takve akcije i nazivaju zbog tih članskih prava korporativnim hartijama. Akcije se smatraju i
deklatornim hartijama od vrednosti, jer se prava iz akcija mogu vršiti i bez postojanja akcije kao hartije
od vrednosti, tj. prava akcionara postoje i pre izdavanja akcija.
Akcije spadaju u red dugoročnih hartija od vrednosti i one su masovne hartije od vrednosti. Nije moguće
izdavanje akcija na delove, niti se prava iz akcija mogu deliti. Negocijabilnost akcije označava pravo
imaoca-akcionara da akciju moze efikasno i lako preneti.
Bitni elementi akcije su plašt akcije i kuponski tabak.
Plašt akcije mora da poseduje: firmu i sedište emitenta; oznaku serije sa kontrolnim brojem akcije; oznaku
da je akcija i oznaku vrste akcije; redosled emisije; ukupan obim emisije, nominalnu vrednost akcije i broj
akcija; firmu, odnosno ime kupca ili oznaku na koga akcija glasi; prava iz akcije; mesto i datum izdavanja
akcije; faksimil potpisa ovlašćenog lica emitenta i pečat emitenta.
Kuponski tabak sadrzi kupone za naplatu dividende. Svaki kupon iz kuponskog tabaka sluzi za naplatu
dividende za određenu kalendarsku godinu. Svaki kupon sadrzi sledeće elemente: firmu i sedište emitenta;
oznaku serije sa kontrolnim brojem akcije po kojoj se dividenda isplaćuje; redni broj kupona za naplatu
dividende; godinu za koju se dividenda isplaćuje; faksimil potpisa ovlašćenog lica, emitenta-izdavaoca.
Akcije se dele zavisno od toga kako je određen nosilac prava na akciju i nosilac prava iz akcije na akcije
na ime, akcije na donosioca, kao i mešovite akcije (plašt akcije na ime, a kupon na donosioca).
Prema vrsti uloga, akcije se dele na akcije čiji je ulog u naturi i akcije čiji je ulog u novcu.
Prema načinu uplate uloga akcije se dele na privremene i stalne akcije.
Prema cirkularnoj sposobnosti akcije se dele na eksterne, trzišne, neograničene akcije, interne, tzv.
radničke akcije i akcije u ograničenom prometu.
Prema načinu na koju valutu glase, akcije se dele na akcije na domaću i akcije na stranu valutu.
Prema redosledu izdavanja akcije mogu biti osnivačke (prve emisije) i akcije sledećih emisija.
S obzirom na način izrazavanja vrednosti, akcije mogu biti nominovane (glase na tačno određen iznos) i
kvotne (glase npr. na jedan deo glavnice akcionarskog društva).
Postoji i podela akcija na akcije sa dodatnim novčanim davanjima i akcije sa povremenim nenovčanim
davanjima.
Postoje još garantovane i negarantovane akcije, garancijske, negarancijske i garantne akcije, donatorske,
mešovite, trezorske, zajedničke akcije i dr.
21
43. Organi akcionarskog drustva
Za ad je karakteristicno upravljanje po kapitalu, vlasnici ad ucestvuju srazmerno svojim akcijama u
upravljanju. Skupstina ad je najvisi organ ali ne I najvazniji, to je organ vlasnika kapitala,ne bira se, nema
odredjen mandat I ne moze se raspustiti,svi akcionari imaju pravo da budu clanovi ali oni ne moraju da
ucestvuju u njenom radu. Osnivacka skupstina se odrzava radi konstituisanja ad, koje se osniva
sukcesivno; redovna se odrzava upo pravilu jednom god,na kraju poslovne god radi razmatranja rezultata I
usvajanja zavrsnog racuna,podele dobiti, utvrdjivanja poslovne politike za narednu god; I vanredna
skupstina koja se odrzava u slucaju narocite potrebe da se does neka neophodna odluka.
Skupstina: donosi statut, program rada I plan razvoja, poslovnu politiku,raspodela I namena dobiti I pokrice
gubitaka, godisnji obracun, odlucuje o povecanju ili smanjenju osnovnog kapitala,o promenama prava
vezanih za pojedine klase I vrste akcija, bira I razresava clanove upravnog odbora I nadzornog,odlucuje o
statusnim promenama drustva, oblika drustva… Upravni odbor se obavezno bira u drustvu koje ima vise
od 100 zaposlenih,najvazniji,najodgovorniji organ jer odlucuje o svim pitanjima upravljanja ad o kojima ne
odlucuje skupstina. Sastoji se najmanje od tri clanaiz reda akcionara I zaposlenih u drustvu kao I van
drustva. Statutom se odredjuju nacin sazivanja sednica odbora, kvorum, nacin glasanja. Delokrug odbora:
priprema predloga odluka za skupstinu,,donosi opste akte koje ne donosi skupstina, stara se o pripremi
godisnjeg obracuna I usvaja periodicni obracun godisnje racunovodstvene iskaze, izvestaje o poslovanju I
sprovodjenju poslovne politike, predlaze raspodelui dobiti drustva, bira predsednika odbora, postavlja I
razresava direktora, odlucuje o trajnoj poslovnoj saradnji I povezivanju sa drugim preduzecima donosi
investicione odluke odlucuje o raspolaganju akcijama, osnivanju novih preduzeca, poslovnik o svom radu.
Direktor je organ preduzeca koji profesionalno vodi poslovanje, rukovodi procesom rada I poslovanja,
organizuje I vodi poslovanje, koordinira rad najodgovornijih rukovodilaca, prima radnika I rasporedjuje ih,
disciplinski staresina,izvrsava odluke organa preduzeca,zakonski zastupnik pred,realizuje poslovnu
sposobnost pred, zakljucuje privredne ugovore, predstavlja pred pred trecim licima, potpisuje firmu, licno
odgovara organima upravljanja pred I drustvenoj zajednici za zakonitost rada pred, ima pravo I duznost da
obustavi od izvrsenja svaki akt organa pred za koji oceni da je protivan zakonu ili drugom opstem aktu.
Nadzorni odbor obavezno se bira u drustvu sa vise od 100 zaposlenih, I u svakom pred koje obavlja
delatnosti javnog interesa; najmanje 3 clana, bira skupstina., fiz ili pravno lice. Nadzorna f-ja u pred, ima
pravo uvida u poslovanje pred I rad organa, poslovnih knjiga I dokumentacije, nadzor nad zakonitoscu rada
uprave pred I izvrsnog odbora direktora, pregleda god I period obracune, da li je sve u skladu sa propisima
a moze iih dati I na vestacenje, izvestava o god racunovodst izvestajima,donosi poslovnik o svom radu…

44. Javno preduzeće

Javno preduzeće je preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg – javnog interesa, a koje osniva država,
odnosno jedinica lokalne samouprave.
Javno preduzeće ima svoju firmu kojoj pored naziva dodaje i ''j.p.''. Firma i sedište preduzeća se
upisuju u sudski registar prilikom osnivanja.
Zakon o preduzećima predviđa da su delatnosti od javnog interesa delatnosti u oblasti
infrastrukture (elektroprivreda, železnički i PTT saobraćaj, vazdušni saobraćaj, radio, televizija),
korišćenja dobara od opšteg interesa (vodoprivreda, putna privreda, šumarstvo), komunalne i druge
delatnosti.
Državni kapital u javnom preduzeću podeljen je na akcije ili udele određene vrednosti, što se
upisuje u sudski registar. Državni kapital sačinjavaju novčana sredstva uložena od strane države i pravo
korišćenja nad stvarima i pravima koja su u državnoj svojini.
Aktom o osnivanju javnih preduzeća utvrđuje se delatnost, firma, sedište i visina kapitala koji se
prenosi javnom preduzeću na upravljanje, način unutrašnjeg organizovanja i vršenje delatnosti, lice koje će
obavljati poslove privremenih organa, kao i rok za donošenje statuta i imenovanje direktora.
Organi javnog preduzeća su: upravni odbor, nadzorni odbor i direktor. Direktora javnog
preduzeća bira upravni odbor, kad osnivačkim aktom nije drukčije određeno.

45. Društveno preduzeće

Društvenim preduzećem se smatra pravno lice koje obavlja privrednu delatnost radi sticanja dobiti i koje u
celini posluje društvenim kapitalom koji je podeljen na akcije ili udele određene nominalne vrednosti.
Društveno preduzeće se upisuje u sudski registar. Društvena preduzeća se više ne mogu osnivati, ali će
postojeća kao takva i dalje funkcionisati.
Organi društvenog preduzeća su: skupština, upravni odbor, direktor i nadzorni odbor.
Skupštinu društvenog preduzeća čine predstavnici zaposlenih koji su izabrani na način određen
statutom. Statutom se utvrđuje broj članova, mandat, način izbora, sastav i odgovornost članova skupštine.
Statut je najviši pravni akt društvenog preduzeća. Skupština ima ovlašćenja da donosi i menja statut,
utvrđuje poslovnu politiku, usvaja godišnji obračun i izveštaje o poslovanju, odlučuje o raspodeli godišnje
dobiti, odlučuje o povećanju i smanjenju osnovnog kapitala, odlučuje o statusnim promenama, promeni
oblika i prestanku preduzeća, bira i opoziva predsednika, članove upravnog odbora, predsednika i članove
22
nadzornog odbora, revizora i likvidatora, donosi poslovnik o svom radu i odlučuje o drugim pitanjima
utvrđenim saveznim zakonom, osnivačkim aktom i statutom.
Organ upravljanja društvenim preduzećem je upravni odbor koji bira skupština društvenog
preduzeća.Članovi upravnog odbora mogu se birati iz reda stručnjaka izvan preduzeća. Upravni odbor
priprema predloge odluka za skupštinu i izvršava odluke skupštine, donosi opšte akte, stara se o pripremi
godišnjeg obračuna i usvajanju periodičnih obračuna, priprema izveštaj o poslovanju – bilans sredstava i
bilans uspeha i sprovodi poslovnu politiku, predlaže raspodelu dobiti, postavlja i razrešava direktora, bira
predsednika odbora iz svojih redova, daje smernice direktoru za ostvarivanje poslovne politike, donosi
investicione odluke, odlučuje o trajnoj poslovnoj saradnji sa drugim preduzećima.
Direktor društvenog preduzeća je organ poslovođenja u preduzeću i njega bira i razrešava
upravni odbor. Direktor obavlja funkcije u interesu preduzeća i samostalno donosi odluke. U njegovoj
nadležnosti je da zastupa preduzeće, da organizuje i vodi poslovanje preduzeća, da se stara o zakonitosti
rada preduzeća itd.
Nadzorni odbor društvenog preduzeća ima najmanje tri člana, a oni se mogu birati i iz reda
stručnjaka izvan preduzeća. Njegov delokrug je da obavlja nadzor nad radom uprave preduzeća i izvršnog
odbora direktora, da pregleda periodični i godišnji obračun i utvrđuje da li su u skladu sa propisima, da
utvrđuje da li su poslovne knjige vođene uredno i u skladu sa propisima i dr.

46. Holding
Holding je preduzeće koje ima u svojini akcije ili udele zavisnog preduzeća, a prvenstveno obavlja
delatnost upravljanja, sticanja učešća kapitala u drugom preduzeću putem akcija, udela ili zamenljivih
obveznica (osnivanje, trajno ulaganje, kupovina, razmena), kao i delatnost raspolaganja tim hartijama.
Holding se može organizovati kao ortačko društvo, komanditno društvo, akcionarsko društvo, društvo sa
ograničenom odgovornošću, društveno preduzeće i javno preduzeće.

47. Menica, karakteristike, uloga, elementi, izdavanje, isplata

MENICA – je najstarija novčana hartija od vrednosti. Zakon ne daje definiciju menice već nabraja njene
bitne elemente, koji treba da budu upisani na menici da bi ona postojala kao isprava. Pojam menice mogao
bi se, ipak, izvesti upravo na osnovu njenih bitnih elemenata. Određivanje pojma menice zavisi od toga da li
se menica izdaje u vidu poziva nekom licu da izvrši meničnu obavezu (trasirana ili vučena menica) ili u vidu
obećanja izdavaoca menice da će on sam izvršiti meničnu obavezu (sopstvena ili vlastita menica).
Trasirana ili vučena menica je hartija od vrednosti, sastavljena u zakonom propisanoj formi, kojom jedno
lice (trasant) poziva drugo lice (trasata) da trećem licu (remitent) ili po njegovoj naredbi, isplati određenu
svotu novca, u mestu i u roku koji su u menici određeni. Lice koje izdaje - vuče trasiranu menicu naziva se
trasant, lice na koje se vuče menica i koje se poziva da izvrši meničnu obavezu naziva se trasat, a lice u
čiju se korist menica vuče naziva se remitent. Trasirana menica sadrži naredbu za plaćanje ("platite"). U
trasiranoj ili vučenoj menici izražavaju se pravni odnosi između transanta, trasata i remitenta. Sopstvena ili
vlastita menica je hartija od vrednosti, sastavljena u zakonom propisanoj formi, kojom njen izdavalac
obećava drugom licu (remitentu) da će njemu ili po njegovoj naredbi isplatiti određenu svotu novca, u mestu
i vremenu koji su u menici označeni. U ovoj menici nastaje pravni odnos između izdavaoca menice i
remitenta, kojem će se ili po čijoj će se naredbi menica isplatiti. Sopstvena menica sadrži izjavu o plaćanju
("platiću").
Za tržišno korišćenje menice potrebno je poštovati sledeća menična načela:
• Načelo pismenosti – formalnosti. Menica se mora izdati u propisanoj pismenoj formi i mora da
sadrži sve bitne zakonom propisane elemente.
• Načelo inkorporacije. Menična prava mogu se realizovati samo na osnovu prezentiranja menice.
Imalac menice može da realizuje ona menična prava koja su na njoj označena, ali nikakve druge izjave
meničnih dužnika.
• Načelo fiksne menične obaveze. Menične obaveze dužnika mora biti tačno označene.
• Načelo menične solidarnosti. Svi menični dužnici solidarno odgovaraju za izvršenje menične
obaveze.
• Načelo samostalnosti menične obaveze. Svaka menična obaveza ocenjuje se posebno tj.
nezavisno od ostalih meničnih izjava.
• Načelo neposrednosti. Imalac menice – poverilac, pod određenim uzrocima može da zahteva
naplatu menične obaveze od bilo kojeg meničnog dužnika, ceneći sam koji je od njih platno sposoban.
• Načelo menične strogosti. Menični dužnici su obavezni da isplate meničnu obavezu naznačenu u
menici i nikako isticanje određenih prigovora nema bilo kakvog uticaja na izvršene menične obaveze.

Bitni elementi menice su sledeće:

• oznaka
• bezuslovni nalog isplate meničnog iznosa
• ime lica koje je izdalo menicu
• ime lica koje ima obavezu da isplati meničnu obavezu

23
• ime lica po čijoj naredbi se mora u roku uplatiti menična obaveza
• označenje dospelosti
• dan i mesto izdavanja menice
• mesto izvršenja plaćanja

Nebitni elementi – sastojci menice koji treba pobliže da objasne osobenost i određena pravna dejstva
menice. Tu spadaju sledeći podaci:
• broj primeraka u kome se menica izdaje
• označenje mesta plaćanja kod nekog trećeg lica
• izveštaj dužniku o izdavanju menice
• klauzula o podnošenju na prihvatanje vučene menice označenom dužniku
• klauzula o pokriću
• klauzula o kamati
• klauzula “bez protesta” ili “bez troškova”
• klauzula “bez obaveze” ili “bez regresa”
Menične radnje koje se odvijaju između lica u meničnom poslu:
• izdavanje menice
• akceptiranje menica – to je izjava kojom dužnik svojim poslom potvrđuje da prihvata da isplati
meničnu obavezu
• avaliranje menice ili menični aval – podrazumeva izjavu jednog lica koje se unosi u menicu kojom
ono garantuje da će lice za koje je data izjava isplatiti menicu u roku dospeća
• indosiranje menice ili indosament – izjava imaoca menice kojomon prenosi svoja prava po menici
na neko drugo lice
• isplata menica
• protest menice – nastaje ukoliko menični dužnik ne isplati menicu u roku dospeća
• amortizacija menice – dolazi u obzir kada imaocu menice nestane menica
• zastarelost meničnih prava

KARAKTERISTIKE MENICE
Menica ima sledeće opšte karakteristike:
• Prvo - menica je hartija od vrednosti.
• Drugo - menica je obligaciona hartija od vrednosti.
• Treće - menica je hartija od vrednosti po naredbi.
• Četvrto - menica je prezentaciona hartija od vrednosti.
• Peto - menična obaveza je apstraktnog karaktera.
• Šesto - obaveze meničnih dužnika su samostalne.
• Sedmo - menični dužnici su solidarni dužnici.
• Osmo - menica je strogo formalna hartija od vrednosti.
• Deveto - menične obaveze imaju fiksni karakter.
• Deseto - menične obaveze su stroge.

ULOGA MENICE
Osnovna funkcija menice u našem unutrašnjem platnom prometu je da služi kao kreditni instrument.
Menica se koristi u kreditne svrhe i u odnosima:
• između privrednih organizacija i fizičkih lica
• između banaka i fizičkih lica (potrošački krediti)
• između društvenih fondova i fizičkih lica.
VRSTE MENICA
• VUČENA ILI TRASIRANA MENICA
• SOPSTVENA ILI VLASTITA MENICA
• VUČENA (TRASIRANA) MENICA PO SOPSTVENOJ NAREDBI
• SOPSTVENA VUČENA (TRASIRANA) MENICA
• DOMICILIRANA MENICA
• KOMISIONA MENICA
IZDAVANJE MENICE
Menicu izdaje trasant stavljanjem svog potpisa ispod meničnog sloga. On to čini ili nakon što je u menicu
upisao sve njene bitne elemente, ili izdavanjem blanko-menice koju će njen imalac (remitent, indosatar)
naknadno popuniti. U oba slučaja je bitno to daje trasant menicu potpisao, čim je jednostrano preuzeo
obavezu za njenu isplatu. Za izdavanje menice koristi se menični obrazac, koji sastavlja i emituje država.
AKCEPTIRANJE MENICE
24
Akceptiranje menice znači prihvatanje menične obaveze. To je menično-pravna radnja koja se sastoji u
izjavi koju daje trasat stavljanjem svog potpisa na menici, čime on prihvata menično-pravnu obavezu i
pristaje da stupi u menično-pravni odnos, i to u svojstvu glavnog meničnog dužnika.

INDOSIRANJE MENICE
Indosiranje je naročiti prenos menice i drugih hartija od vrednosti. Reč je o takvoj meničnoj radnji koja se
vrši na poleđini menice. Prenos hartija od vrednosti indosiranjem naziva se menično-pravni prenos.
Indosiranje menice je menično-pravna radnja koja se sastoji u davanju izjave kojom imalac menice prenosi
menicu na drugo lice, zajedno sa svim pravima iz menice.

CESIJA MENICE
Menica se može prenositi i građansko-pravnim putem ili cesijom. To je izuzetni način prenosa menice, jer je
za menicu tipično da se prenosi indosiranjem. Cesija menice je menična radnja koja se može vršiti na
poleđini menice, na alonžu i na nekoj posebnoj ispravi koja je potpuno odvojena od menične isprave. Cesija
treba da bude tako izražena da se vidi daje to cesija. To se obično izražava recima:
• ustupam ovu menicu
• prenosim ovu menicu
• cediram ovu menicu i si.
AVALIRANJE MENICE
Aval je menično jemstvo. To je menično-pravna radnja kojom neko lice, stavljanjem svog potpisa na menici,
izjavljuje da prihvata da i samo izvrši obavezu iz menice umesto dužnika za kojeg se jemči. Lice koje daje
aval zove se avalista, a lice za koje se daje aval zove se honorat.
INTERVENCIJA MENICE
Intervencija je menično-pravna radnja kojom se neko lice obavezuje da akceptira ili da isplati menicu
umesto drugog lica koje je trebalo da tu radnju izvrši. Lice koje interveniše naziva se intervenijent, a lice za
koje se interveniše naziva se honorat.
ISPLATA MENICE
Krajnji je cilj izdavanja menice da je njen imalac može naplatiti. Zato se menica prezentira na isplatu.
Prezentacija menice na isplatu je uslov naplate menice, jer se pravo iz menice realizuje menicom. Menica
ide dužniku, a ne dužnik menici. Zato je prezentacija za isplatu obavezna menična radnja, za razliku od
prezentacije na akcept, koja je fakultativna menična radnja.
UMNOŽAVANJE MENICE
Umnožavanje menice vrši se izdavanjem dva ili više primeraka iste menice.
AMORTIZACIJE MENICE
Pod amortizacijom menice podrazumeva se sudski vanparnični postupak u kojem se donosi odluka o
proglašavanju menice nevažećom. Amortizacijom se proglašava nevažećom nestala menica. Kao nestala
menica smatra se svaka menica koja je izgubljena ili ukradena, uništena ili znatno oštećena (pohabana,
poderana, nagorela), ako je nestala kopija menice koja sadrži originalni indosament ili ako nestane
preudicirana menica.
ZASTARELOST
Zastarelost je jedan od načina prestanka menično-pravnih odnosa. Do toga dolazi zbog nevršenja meničnih
prava meničnog poverioca za određeni vremenski period. Protekom roka zastarelosti gubi se mogućnost
prinudnog ostvarivanja menično-pravnog zahteva.

48.Ugovor o građenju
Ugovor o građenju je pravni posao iz koga za jednu stranu – izvođača, proizlazi obaveza da prema
određenom projektu izgradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na
takvom zemljištu, odnosno na već postojećem objektu, izvrši kakve druge građevinske radove za drugu
ugovornu stranu – naručioca, za šta se ova strana obavezuje da mu za to plati određenu cenu. Ugovor o
građenju mora biti zaključen u pismenom obliku.
Naručilac pre zaključenja ugovora o građenju investicionog objekta mora da obavi sledeće radnje: da
izradi investicioni program izgradnje objekta, obezbedi tehničku dokumentaciju za izgradnju objekta,
donese odluku o izgradnji objekta, obezbedi finanijska sredstva za plaćanje cene izvođaču i pribavi od
nadležnog državnog organa odobrenje za izgradnju, odnosno rekonstrukciju investicionog objekta.
Ugovori o građenju se prema obimu i prirodi dele na ugovore o: izgradnji građevine, obavljanju
određenih građevinskih radova, građenju “ključ u ruke” i građenju-inženjering.
Sadržina ugovora o građenju obuhvata obaveze izvođača i obaveze naručioca. Izvođač ima obaveze:
da prijavi početak radova, da imenuje rukovodioca gradilišta, da prouči tehničku dokumentaciju, izvršenja
radova, obezbeđenja gradilišta, vođenja određenih knjiga, predaje izgrađenog objekta ili izvršenih radova.
Naručilac ima obaveze: izvršenja radnji potrebnih za otpočinjanje gradnje i plaćanja cene.
Izvođač odgovara za nedostatke koji utiču kao i one koji ne utiču na solidarnost građevine, odnosno ima
obavezu da izgrađeni objekat ima određeni kavlitet. Nedostaci građevine se utvrđuju pregledom. Nedostaci
u kavlitetu izgrađenog objekta mogu biti vidljivi i skriveni. Izvođač odgovara i za nedostatke u izradi
građevine koji se tiču njene solidnosti.
25
Solidnost građevine se zasniva na primeni odovarajućih tehničkih postupaka u izgradnji objekata i odnosi
se na stabilnost objekta, odnosno na nedostatke od kojih bi se objekat srušio ili preti opasnost od rušenja.

49. Ugovor o komisionu, pojam i vrste

Pod ugovorom o komisionu podrazumeva se ugovor o privrednim (trgovinskim) uslugama gde se jedna
ugovorna strana, komisionar, obavezuje da uz određenu naknadu (proviziju) obavi u svoje ime, a za
račun druge ugovorne strane (komitenta, nalogodavca), jedan ili više poslova koje mu poverava komitent.
Postoje četiri vrste komisiona: prodajni komision, kupovni komision, komision u transportu i
komision ''star del credere''.
Kod prodajnog komisiona komisionar preuzima na sebe obavezu da nastoji da robu (hartije od
vrednosti) koja pripada komitentu proda nekom trećem licu.
Kada se komisionar obaveže da kupi određenu robu za račun komitenta, postoji kupovni
komision. Komisionar ovde nastupa u svoje ime, a za račun komitenta.
Komision u transportu predstavlja posebnu vrstu komisiona, gde se komisionar obavezuje da u
svoje ime, a za račun komitenta, zaključi ugovor o prevozu robe sa vozarom. Tokom vremena, ova vrsta
komisiona se razvila u poseban ugovor u privredi – ugovor o špediciji.
Kod komisiona sa klauzulom ''star del credere'' komisionar se, za razliku od običnog komisiona,
obavezuje da će da zaključi ugovor sa trećim licem i da garantuje da će treće lice da ispuni obavezu
ugovora. Ukoliko se dogodi da treće lice ne ispuni svoju obavezu, komisionar je dužan da je sam ispuni kao
jemac.
Za ugovore o komisionu nije predviđena nikakva posebna forma. Predmet ugovora je prodaja robe,
prodaja hartija od vrednosti, bankarski poslovi, berzanski poslovi, zaključenje ugovora o prevozu idr.
U komisionom poslu postoje tri faze. U prvoj fazi komisionar zaključuje sa komintentom ugovor o
komisionu, kojim se daje nalog komisionaru da obavi određeni posao. Druga faza se sastoji u zaključenju
ugovora od strane komisionara i trećeg lica prema komitentovom nalogu, a na osnovu kojeg i nastaju
odnosi između komisionara i trećeg lica. U trećoj fazi dolazi do obračuna između komitenta i komisionara i
tom prilikom komisionar prenosi ekonomsku dobit na komitenta, s tim što ima pravo na naknadu i
eventualne troškove koji mu pripadaju u vezi sa zaključenjem posla.
Obaveze komisionara su: izvršavanje naloga komitenta u celini, nastojanje da se zaključi
predviđeni ugovor sa trećim licem, čuvanje poslovne tajne i poslovnog interesa, obaveštavanje kupca,
vođenje određenih knjiga, plaćanje računa i izvršenje obračuna sa komitentom.
Komitent ima dve osnovne obaveze: da plati naknadu, odnosno proviziju i da naknadi troškove
komisionaru. Osim toga, on može imati obavezu da komisionaru da određena sredstva kao akontaciju, ako
je tako ugovoreno.
Komisionar ima pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu, dok se iste nalaze
kod njega (ili kod trećeg lica, a ono ih drži za njega) ili kad ima ispravu pomoću koje može da raspolaže
stvarima.

50.Sadržina ugovora o komisionu

Obaveze komisionara
a) Obaveza na zaključenje pravnog posla
osnovna obaveza, njegova dužnost da zaključi jedan ili više pravnih poslova sa trećim licem, i da preuzme
mere koji su neophodni da povereni poslovi budu uredno izvršeni.
Obaveza komisionara da zaključi povereni pravni posao se ispoljava u sledećim dužnostima:

1. Dužnost komisionara da sa pažnjom dobrog stručnjaka preduzme sve da bi došlo do zaključenja

poverenog posla i da treće lice sa kojim posao zaključuje bude pravilno izabrano. Ako komisionar tako ne
postupi, odgovara za štetu komitentu.

2. Dužnost komisionara da sam zaključi i realizuje posao koji mu je poverio komitent. Odnos komitenta i
komisionara je odnos ličnog poverenja i komisionar prilikom zaključenja i realizacije zaključenog ugovora
nije ovlašćen da angažuje drugog komisionara. Izuzetak: komisionar može da poveri zastupanje drugom
komisionaru samo kada je na to prinuđen okolnostima a nije bilo mogućnosti da blagovremeno dobije
odobrenje komitenta. Tada komisionar odgovara za pravilan izbor zamenika i za ispravnost stručnih
instrukcija.

26
3. Komisionar je dužan da se prilikom zaključenja poverenog posla i preduzimanja mera za njegovo uredno
izvršenje, pridržava naloga i vodi računa o uputstvima koja mu daje komitent.

b) Obaveza da čuva interese komitenta

Komisionar zaključuje poslove za račun komitenta i logično je da mora da čuva njegove interese i u tom
cilju dužnost mu je da preduzima mere da ugovori, čije mu je zaključenje komitent poverio, budu uredno
izvršeni.

Ukoliko ih ne saopšti odgovara komitentu za štetu. U slučaju da je komisionar prodao komitentovu robu
trećem, pa je od njega primio prigovor zbog mana robe,dužan je da obavesti komitenta.
Kada je komitent poslao robu komisionaru i ako je u toku prevoza ona oštećena ili izgubljena, ili je prevoz
izvršen sa zakašnjenjem, komisionar je dužan preduzeti sve potrebne mere radi očuvanja prava komitenta
prema prevoziocu. Dužan je da izvesti komitenta o roku prispeća robe, njenim vidljivim oštećenjima ili
manjku. Ako to ne učini, komisionar odgovara komitentu za štetu koja bi zbog tog propusta nastala.
Komisionar je dužan da komitenta obavesti o svim promenama na robi zbog kojih bi ona mogla izgubiti na
vrednosti. Ako nema vremena da čeka nalog ili uputstva komitenta, komisionar je dužan da je na
najpogodniji način proda.

Samostalno istupanje komisionara je slučaj kada komisionar umesto da proda robu trećem licu, ovu
kupuje za sebe, ili umesto da kod kupovnog komisiona za komintenta kupi robu od trećeg lica, proda
komitentu svoju robu.
Samostalno istupanje komisionara dopušteno je, prvo, kada je u pitanju roba koja ima tekuću cenu na berzi
ili na tržištu. Drugo, potrebno je da komitent izričito odobri komisionaru da samostalno istupa. I treće,
potrebno je da roba bude prodata, odnosno kupljena po ceni koja je važila u vreme izvršenja poverenog
posla.

v) Obaveza čuvanja robe

Komisionar ima obavezu da robu koju preuzme ili prima za od komitenta, savesno i brižljivo čuva do
trenutka dok je ne isporuči trećem licu, odnosno ne preda komitentu. Komisionar odgovara za oštećenje i
slučajnu propast robe. On odgovara i za oštećenje i slučajnu propast robe ako je nije osigurao, a prema
dobijenom nalogu ili trgovinskim običajima u mestu gde se roba nalazi bio je dužan da to učini. Ako
dobijenim nalogm nisu određeni rizici od kojih ima obavezu da ih osigura, dužan ju je osigurati od
uobičajenih rizika kojima je izložena.
Čuvanje robe komisionar može da vrši sam, ili da je poveri skladištaru.

g) Obaveza polaganja računa komitentu

Komisionar mora bez nepotrebnog odlaganja, nakon ispunjenja ugovora, da položi račun u vezi sa
obavljenim poslom komitentu. Obaveza polaganja računa prepostavlja obrazloženo naznačenje svih
izdataka i primanja koja je komisionar imao u ispunjenju ugovora, kao i prenos na komitenta svih rezultata
koji su postignuti u poslu, nezavisno od očekivanog efekta komisionog naloga. Prenos na komitenta
rezultata postignutog u poslu sa trećim licem, koji se može posmatrati i kao posebna ugovorna obaveza
komisionara, obuhvata dužnosti komisionara: predaju komitentu sume koja odgovara ceni robe postignutoj
njenom prodajom, prodaju kupljene robe za komitenta, itd.
Značaj obaveze polaganja računa je u tome što sva potraživanja komitenta iz zaključenog posla, ako rok
nije drugačije određen posebnim ugovorenim pravilima, dospevaju do trenutka podnošenja računa,
odnosno od isteka roka u kome je komisionar imao dužnost da položi račun komitentu.

Obaveze komitenta (nalogodavca)

a) Obaveza plaćanja naknade
Komitent je dužan da komisionaru, u momentu kada bude izvršen posao koji je komisionar zaključio, plati
naknadu. To znači da je komitent dužan da komisionaru plati naknadu kada primi robu kupljenu putem
kupovnog komisionog posla ili primi cenu za prodatu robu i izvrši obavezu koju je komisionar preuzeo za
njegov račun iz posla sa trećim licem, osim ako dospelost plaćanja provizije nije na drugačiji način
određena ugovorom, okolnostima posla ili pravilima trgovinskih običaja.
Komitent ima obavezu da plati proviziju i: kad je izvršenje ugovora sa trećim licem sprečeno njegovom
krivicom ili iz nekog drugog razloga za koji on odgovara, da plati odgovarajući deo provizije kao naknadu za
trud komisionara ako ne dođe do izvršenja zaključenog posla zbog uzroka za koji ne odgovara ni on ni
komisionar, kao i kada komisionar prema mesnim običajima ima pravo na proviziju i kada pored adekvatnih
aktivnosti nije uspeo da komisioni nalog komitenta izvrši i privede kraju.

b) Obaveza na naknadu troškova

27
Povodom izvršenja komisionog naloga komisionar ima troškove koje, ukoliko su potrebni i korisni, komitent
ima obavezu da nadoknadi komisionaru, sa kamatom od dana kada su učinjeni. To su oni troškovi koje
komisionar ima povodom realizacije komitentovog naloga, a nisu rezultat redovnog poslovanja komitenta
(troškovi čuvanja robe u skladištu, troškovi carinjenja, itd.). u praksi, komitent ugovorom često preuzima
dužnost da plati predujam komisionaru za pokriće troškova izvršenja posla, budući da komisionar redovno
ne preuzima obavezu da u pogledu tih troškova kreditira komitenta i tada on ima pravo da odbije izvršenje
komisionog naloga dok mu avans za buduće troškove ne bude plaćen.

v) Dužnost preuzimanja obaveza koje je komisionar preuzeo na sebe

Komitent je dužan da preuzme obaveze koje je komisionar preuzeo na sebe vršeći u svoje ime poverene
mu poslove, ili ga na drugi način osloboditi istih. To će komitent postići zaključivanjem ugovora o
preuzimanju duga, avaliranjem menice koju je kao trasant komisionar izdao trećem licu, odnosno njenim
akceptiranjem ili na drugi način. Komitent je dužan da preuzme ove obaveze onda kada komisionar položi
račun u vezi sa obavljenim poslom i bez nepotrebnog odlaganja, a kad to nalažu okolnosti posla, i ranije.

51. Ugovor o špediciji

Ugovor o spediciji je pravni posao kojim se obavezuje otpremnik (spediter) da ce zakljuciti ugovor o
prevozu odredjene robe u svoje ime a za racu nalogodavca (komitenta) I da ce izvrsiti druge radnje koje
su potrebne za prevoz robe. Komitent se obavezuje da ce za izvrsene usluge platiti otpremniku
odgovarajucu nadoknadu! Bitni elementi ugovora: predmet ugovora, je organizovanje otpremanja prevoza
robe na odredjnoj relaciji I dopremanje robe nakon izvrsenog prevoza,tpremnik organizuje prevoz robe tako
sto zakljucuje ugovor o prevozu sa odgovarajucim prevoznikom. Pored toga zakljucuje I druge ugovore
potrebne za izvrsenje prevoza robe, ugovor o skladistenju,osiguranju… otpremnik ugovore zakljucuje u
svoje ime,a za racun nalogodavca; I naknada,cena za izvrsene usluge otpremanja koja ne mora biti
predvidjena ugovorom,moze se utvrditi na osnovu tarife,nekim opstim aktom ili na uobicajen nacin u
poslovnoj praksi. Ugovor o spediciji ima velikiprivredni I pravni znacaj, to je neformalan ugovor koji se
moze zakljuciti u bilo kom obliku;pismeno,usmeno,telefonom,precutno… od pisane forme treba razlikovati
speditersku potvrdu koju izdaje spediter kad primi robu, koja se moze koristiti kao robni dokument radi
naplate dokumentarnog akreditiva. Ugovor se obicno zakljucuje kao formularni ugovor pristupanjem
generalnoj ponudi iz opstih uslova poslovanja speditera I to tako sto komitent izdaje nalog(obicno na
odredjenom obrascu (dispozicija))otpremnika da za njega izvrsi otpremu robe. Komitent popunjava
obrazac I sanje spediteru, ako ovaj ne odgovara, znaci pristao je! Nalogodavac koji odustane od
ugovora duzan je da nadoknadi troskove! Ugovor o spediciji slican je komisionom ugovoru,jer ucestvuju
3 lica izmedju kojih nastaju 3 pravna odnosa: nalogodavac, spediter I trece lice. Izmedju nalogodavca I
speditera, ugovor o otpremi I izmedju otpremnika I prevoznika, moguc je I treci pravni odnos izmedju
prevoznika I nalogodavca. Obaveze otpremnika: na nedostatke naloga za otpremu, duzan je da za sve
nedostatke obavesti nalogodavca, ukoliko to ne ucini on snosi troskove, u suprotnom snosi nalogodavac;
obaveza izvrsenja naloga o otpremi,otpremnik preduzima razne pravne(preuzima robu od komitenta,vrsi
kontrolu,zakljucuje ugovor o prevozu,uskladistenju,osiguranju koje ne mora da vrsi ako u ugovoru nije
dogovoreno) I fakticke radnje(pakovanje,preuzimanje robe od prevozioca,dovoz od posiljaoca do
prevoznog sredstva utovar,istovar,sortiranja…)kada primi robu spediter postaje njen drzalac i mora voditi
racuna o njoj. Moze da ukljuci u posao medjuspeditera(koju bira on sa odobrenjem nalogodavca,radi sto
efikasnije otpreme,njima se poverava delimicna organizacija otpreme,spediter odgovara samo za izbor
medjuspeditera ) I podspeditera(koga angazuje spediter kao punomocnika I pomocnika da mu obavi
odredjene poslove u vezi sa otpremom robe, odgovara I za rad podspeditera); obaveza postupanja po
uputstvima nalogodavca ili kada nije u mogucnosti onda za najbolji interes nalogodavca; obaveza
cuvanja interesa nalogodavca,treba da obavestava nalogodavca o pojavama ostecenja
roba,vrsti,velicini stete I da spreci dalje ostecenje; obaveza obavljanja carinske radnje, u
spoljnotrgovinskom prometu nalog za otpremu robe preko granice sadrzi obavezu otpremnika da sprovodi
potrebne carinske dazbine za racun nalogodavca,ukoliko ugovorom nije drugacije odredjeno. Carinsku
deklaraciju treba da popuni nalogodavac jer je on izvoznik/uvoznik robe predate na spediciju!; obaveza
polaganja racuna o svom radu,zajedno sa izvestajem o radu I odgovarajucom dokumantacijom. Obaveze
nalogodavca: omogucenje posla time sto ce spediteru predati robu I svu dokumentacioju(isprava o
poreklu,izvrsenoj kontroli, carinski dok…) kao I da mu da sva potrebna obavestenja o robi,kao sto su
podaci o opasnim stvarima I dragocenostima I hov. U slucaju da ga nije obavestio a steta se dogodila,
odgovoran je nalogodavac!; obaveza isplate naknade, ukoliko naknada nije odredjena ni na jedan nacin,
odredice je sud srazmerno slozenosti posla,vremenu trajanja angazovanja otpremnika,vrednosti
posiljke,duzini prevoznog puta. Ukoliko se obaveze iz ugovora izvrsavaju sukcesivno, spediter ima pravo
na naknadu za svaki izvrsen deo. Pored nadoknade ima prava I na naplatu drugih novcanih
potrazivanja koja je imao oko otpreme robe! Takodje postoji pravo predujma za troskove koji se moraju
28
imati radi izvrsavanja naloga. Spediter ima I zalozno pravo,pa moze prodati robu koju drzi u zalozi I da
namiri svoje troskove,a ostatak se deponuje kod suda!

52. Pojam ugovora o uskladištenju, vrste skladištenja

To je pravni posao kojim se skladistar obavezuje da primi odredjenu robu i da je odredjeno vreme cuva u
odredjenom stanju, te da je preda na zahtev ostavodavca ili drugog ovlascenog lica, za sta se ostavodavac
obavezuje da plati protivnaknadu. Skladistar se obavezuje da cuva robu komitenta i time povezuje njegov
interes da kao samostalni privrednik obavljanjem ovih aktivnosti ostvari dobit, sa interesima komitenta za
strucnim smestajem robe u njegovom transferu od proizvodjaca do potrosaca. Ugovor o uskladistenju je
regulisan Zakonom o obligacionim odnosima.

SKLADISNA DELATNOST
Aktivnost na vrsenje smestaja i cuvanja robe predstavlja usluznu privrednu delatnost kojom se u
nasem sistemu mogu baviti preduzeca i drugi privredni subjekti. Skladistar u vrsenju ove aktivnosti
preuzima odredjene radnje u cilju odrzavanja robe u stanju u kom je primljena na cuvanje i obezbedjenje
smestene robe od nastupanja stete na njoj. Skladisna delatnost obuhvata i utovar i istovar, pregled i
slagane robe, sortiranje i pakovanje, dorada, prerada... Skladisna delatnost ima veliki privredni znacaj.
Roba koja je uskladistena relativno duze vreme se nalazi izvan proizvodnog i potrosnog ciklusa, pa tako
uskladistenje robe omogucava da se u relativno duzem vremenskom periodu ostvari ravnoteza ponude i
potraznje odredjene robe i slobodnog skladisnog prostora. Skladisna delatnost se klasifikuje prema vrsti
skladista koje se vodi. Opsta skladista primaju na cuvanje sve vrste robe, a specijalizovana samo
odredjenu robu (npr. silosi za cuvanje zitarica).
DRUGE VRSTE SKLADISTA
Javna – to su preduzeca koja su prema raspolozivom prostoru duzna da pod istim uslovima primaju
na cuvanje robe svih zainteresovanih subjekata i da ostavodavcima izdaju skladisnice.
Carinska (slobodna) – to su organizacije koje smestaju na cuvanje naeocarinjenu robu. Ova
skladista se nalaze pod nadzorom carinskih organa i mogu se osnivati samo u mestima gde postoje
carinarnice.
Konsignaciona – osnivaju se pri preduzecima koja zastupaju inostrane firme za smestaj i cuvanje
robe svojih komitenata koju uvoze u nasu zemlju. Smestaj robe je privremen.
SADRZINA UGOVORA O USKLADISTENJU
Obaveze skladistara – obaveze cuvanja i odrzavanja robe, obaveze izdavanja skladisnice, obaveza
da vrati robu i ostale obaveze.
Obaveze ostavodavca – obaveza da plati naknadu, obaveza na naknadu troskova i obaveza o
obavestavanju o robi.

53. Ugovor o prevozu robe u drumskom saobraćaju

Ugovorom o prevozu se obavezuje prevozilac da preveze na određeno mesto neko lice ili neku stvar, a
putnik, odnosno pošiljalac se obavezuje da za to isplati određenu naknadu prevoziocu (vozaru), vozarinu,
prevozninu. Kod ugovora u privredi javlja se više vrsta ovih ugovora o prevozu i skoro svi su regulisani
posebnim zakonskim propisima – ugovori o prevozu robe železnicom, drumskim saobraćajem, vazdušnim
putem, vodnim putem, ugovori o prevozu robe u pomorskoj plovidbi, u unutrašnjoj plovidbi, ugovori o
kombinovanom prevozu robe, ugovori o prevozu putnika.
Opšta karakteristika za sve ugovore o prevozu je da su to ugovori koji imaju za predmet obavljanje
transportnih usluga, tj. da se odnose bilo na prevoz stvari, bilo na prevoz lica i da se kod njih kao ugovorna
strana pojavljuje, pored pošiljaoca i prevoznika i primalac robe, kada je u pitanju prevoz stvari.
Pošiljalac je lice koje daje na prevoz određenu robu. To može da bude fizičko ili pravno lice. Kod ugovora u
privredi kao pošiljalac se javlja najčešće pravno lice, privredni subjekt. Prevoznik je lice koje obavlja
transportnu uslugu kao svoju delatnost, a primalac je lice, bilo pravno ili fizičko, kojem je upućena roba radi
prijema.
Ugovori o prevozu u privredi imaju poseban ekonomski značaj jer oni doprinose boljem poslovanju
privrednih subjekata, a posebno boljem snabdevanju određenim robama pravnih i fizičkih lica.
Zakon o obligacionim odnosima obavezuje prevozioca koji obavlja prevoz na određenoj liniji (linijski
prevoz) da redovno i uredno održava objavljenu liniju i da je dužan da primi na prevoz svako lice i svaku
stvar kada ispunjavaju uslove koji su određeni u objavljenim opštim uslovima.
Pošiljalac, odnosno putnik može da odustane od ugovora o prevozu i pre nego što je započeto
njegovo izvršenje, ali je on tada dužan da naknadi štetu koju bi vozar pretrpeo.
Druga ugovorna strana može odustati od prevoza i tražiti da joj se vrati plaćena vozarina kada
prevozilac sa započinjanjem prevoza kasni toliko dugo, da ona više nema interes za ugovoreni prevoz, ili
kad prevozilac neće ili ne može da izvrši ugovoreni prevoz.
Visina naknade za ugovoreni prevoz ne može da bude ugovorena u većem iznosu od onog iznosa
koji je određen tarifom ili drugim objavljenim aktom.

29
Ugovor o prevozu robe je pravni posao kojim se jedna ugovorna strana – transporter – obavezuje da uz
naknadu za drugu stranu – pošiljaoca- preveze od mesta otpreme do mesta opredeljenje, za određeno
vreme i neoštećenu određenu robu.
Prednosti drumskog prevoza robe u odnosu na druge vrste transporta ispoljavaju se u: mogućnosti
prevoza robe od skladišta pošiljaoca do skladišta primaoca, uz isključenje utovara i istovara robe od
skladišta do stanice, luke, pristaništa, znatnim ubrzanjem prenosa, sniženjem transportnih troškova, itd.
Nedostaci su u nemogućnosti prijema masovnih tereta i uslovljenosti transporta klimatskim uslovima.
Ugovori o drumskom prevozu se dele preme prevoznom putu na ugovore o međunarodnom
prevozu i ugovore o unutrašnjem prevozu robe, a prema karakteru i vrsti prevoza robe o linijskom i
slobodnom prevozu.

Zaključivanje i sadržina ugovora o drumskom prevozu robe

Normiranje odnosa iz ugovora o drumskom prevozu u bitnome odgovara pravilima o železničkom prevozu,
osim što drumski prevoznik slobodno odlučuje da li će zaključiti ugovor o prevozu. Otuda su pravila kojima
se određuje način zaključivanja ugovora (tovarni list ima značaj dokaza o zaključenom ugovoru o prevozu,
odnosno hartije od vrednosti kada su strane sporazumno odredile da prevoznik izda prenosivi tovarni list),
prava i obaveze strana (obaveza prevoznika da robu primljenu na prevoz čuva, preveze i preda primaocu) i
njihova odgovornost (usled oštećenja, gubitka i zakašnjenja u isporuci), uz izvesna odstupanja koja
proističu iz specifičnosti prevoznog puta i transportnih sredstava u drumskom prevozu i pojedinih situacija
specifičnih za pojedine prevoze.
Treba napomenuti da je limit odgovornosti drumskog prevoznika zbog delimičnog ili potpunog
gubitka i oštećenja robe predate na prevoz, ali i zakašnjenja u prevozu i predaji robe, niže postavljen u
odnosu na odgovornost železničkog saobraćaja. Za štetu nastalu zbog gubitka i oštećenja robe prevozilac
odgovara po kg-u bruto mase izgubljene ili oštećene robe do 18 DEM u dinarskoj protivvrednosti po
važećem kursu na dan isplate.
A za zakašnjenje u prevozu i predaji robe odgovara po danu zakašnjenja u iznosu koji odgovara 1/10
vozarine, a najviše do 1/3 nezavisno od toga da li je korisnik prevoza pretrpeo,ili nije, neku štetu što ovom
obliku obaveštenja daju pravnu prirodu penala. Ako korisnik dokaže da mu je zakašnjenjem pričinjena
šteta, prevozilac je tada dužan da je nadoknadi u visini dokazane štete, ali do iznosa koji ne može biti veći
od troškova prevoza.

54. Izdavački ugovor

Izdavački ugovor je pravni posao kojim se jedna ug. strana – autor ili drugi nosilac autorskog prava
obavezue da drugoj strani – izdavaču ustupi,tj. prenese pravo na umnožavanje autorskog dela
štampanjem i na stavljanje u promet tako umnoženih primeraka dela,a ako se delo prvi put objavljuje i da
izdavaču ustupi,tj. prenese pravo na objavljivanje dela,I da mu ustupi,tj. prenese,ako se delo prevodi
,pravo na prevođenje svog dela,umnožavanje i stavljanje u promet umnoženog prevedenog dela,a
izdavač se obavezuje da plati naknadu.
Prema sadržini izdavački ugovori se dele na:
1) ‘’Prave’’ izdavačke ugovore – autor stavlja na raspolaganje izdavaču rukopis ili drugi original
autorskog dela već u momentu zaključenja ugovora, ili u kasnije utvrđenom roku.
2) Izdavački ugovor po porudžbini – izdavač kao naručilac dela organizuje rad na stvaranju autorskog
dela na kome sarađuje više saradnika koji nisu sa njim u radnom odnosu I gde se on pojavljuje kao nosilac
iskorišćavanja autorskog dela.
Ugovor je pismen,ali kada se radi o izdavanju članaka, crteža i drugih priloga u novinama i periodičnoj
štampi dovoljna je usmena saglasnost ugovornih strana.

OBAVEZE IZDAVAČA
1) Obaveza umnožavanja I stavljanja u promet – da u ugovorenom roku umnoži i stavi u promet.Ako
rok nije utvrđen onda u roku od 1 godine.Posledica neispunjenja je da autor može raskinuti ugovor,tražiti
naknadu štete i zadržati primljenu naknadu.Izdavač je dužan da na vidnom mestu označi autora.Broj
umnožavanja ne mora biti utvrđen ugovorom.U tom slučaju ima pravo samo na jedno
umnožavanje.Umnožavanje ne može da prenese na treće lice bez saglasnosti autora.
2) Obaveza da plati naknadu – utvrđuje se u fiksnom iznosu ili u procentu.Naknada utvrđena ugovorom
mpže se menjati na zahtev autora,ako se korišćenjem dela ostvari dobit koja je u očiglednoj nesrazmeri sa
ugovorenom naknadom.
3) Ostale obaveze – Izdavač je dužan da autoru, po objavljivanju dela, preda određen broj primeraka
besplatno;da autora povremeno obaveštava o prodaji primeraka;…

OBAVEZE AUTORA

30
 1) Obaveza predaje originala primerka autorskog dela – ako to ne učini u ugovorenom roku izdavač
može izjaviti da raskida ugovor i zahtevati naknadu štete zbog neizvršenja.
2) Obaveza da izdavaču omogući nesmetano korišćenje ustupljenog imovinskog autorskog prava.

Izdavački ugovor spada u red formalnih i to pismenih ugovora. Što znači da ne poštovanje pismene forme
izdavačkog ugovora ne povlači sobom njegovu automatsku ništavost već se dejstvo nedostatka propisane
forme za izdavački ugovor ima procenjivati prema opštim pravilima

Izdavački ugovor obuhvata: Imena ugovornih strana,Naslov, odnosno identifikaciju autorskog

dela,Imovinska prava koja su predmet ustupanja, odnosno prenosa na izdavača,Naznačenje da se radi o
isključivom ili ne isključivom ustupanju izdavaču imovinskih prava koja mu se ustupaju,Sadržinska,
prostorna i vremenska ograničenja prava koje se ustupa,Rok u kome je nosilac autorskog prava
dužan da izdavaču preda uredan rukopis,Rok u kome je izdavač dužan da otpočne sa puštanjem
primeraka dela u promet,Broj izdanja koji je izdavač ovlašćen da izda,Visinu tiraža jednog izdanja,Rok u
kome je izdavač, po iscprljenju tiraža prethodnog izdanja, dužan da otpočne sa puštanjem u promet
primeraka narednog izdanja, ako je no ugovoreno,Izgled i tehničku opremu primeraka dela.

55. Ugovor o skladištenju robe

(Vidi pod 52)

56.Robne hartije od vrednosti (skladištnica i tovarni list)

Skladisnica je robni dokument koji skladistar izdaje ostavodavcu robe kao potvrdu da je primio robu
na cuvanje i da se obavezao da robu vrati sopstveniku tog dokumenta. To je isprava koja nosiocu prava
svojine (imaocu skladisnice) daje istovremeno i pravo svojine na robi koja je u njoj naznacena. Glasi po
naredbi, te se prenosi pismenom izjavom o prenosu hartije koja se daje na samoj skladisnici –
indosamentom. Skladisnica se sastoji iz dva dela koja oba moraju biti izdata po naredbi i pozivati se jedan
na drugi – priznanica i zaloznica. Priznanica i zaloznica sadrze podatke o imenu, tj. firmi i nazivu i sedistu
ostavodavca i skladistara, mestu skladista, oznacenje da je isprava skladisnica, njen broj, datum i mesto
izdavanja, vrstu, prirodu i kolicinu robe...

Priznanica – recepis je deo koji je namenjen za prenos svojine na skladisnici, a zaloznica ili varant
zalaganju robe oznacene u skladisnici. Skladisnica se izdaje u jednom primerku, a stvar je ostavodavca da
sa skladisnicom raspolaze jedinstveno ili odvojeno. Prvo razdvajanje zaloznice mora biti naznaceno u
priznanici uz naznaku novcanog iznosa do koga se roba zalaze i prijavljen od njenog prvog prijemnika
skladistaru koji je duzan da prepise taj prenos u registar. Razdvajanjem zaloznice od priznanice imalac
priznanice sa svoje strane ne gubi ovlascenje da o dospelosti potrazivanja za izdavanje robe od skladistara
zahteva njenu predaju. Skladistar mora od imaoca priznanice da zahteva isplatu posto je imalac zaloznice
ovlascen da realizuje svoje zalozno pravo nad uskladistenom robom. Navedene osobine skladisnice
omogucavaju ucesce na trzistu uskladistene robe ne samo u cilju prenosa svojine, vec i konstituisanja
zaloznog prava nad robom. Podatke o izdatim skladisnicama belezi skladistar. Skladistari koji ne izdaju
skladisnicu duzni su da izdaju potvrdu o prijemu robe na cuvanje (legitimacioni papir). Kao hartija od
vrednosti skladisnica moze da glasi na ime, donosioca i po naredbi.

Tovarni list:
Posiljalac je duzan da za svaku posiljku preda prevoziocu tovarni list na obrascu prevozioca.
Tovarni list sadrzi – mesto i datum njenog sastavljanja i izdavanja, naziv uputne stanice, ime i prezime, tj.
naziv primaoca i njegovu adresu, naznacenje vrste i mase stvari, broj kola, ime i prezime, tj. naziv
posiljaoca, zig otpremne stanice, prevozne i druge troskove, spisak isprava koje se prilazu uz tovarni list.
Posiljalac je odgovoran za tacnost podataka i izjava koje je on uneo u tovarni list, kao i za tacnost podataka
i izjava koje je na njegov zahtev uneo prevozilac. Posiljalac i prevozilac mogu sporazumno odrediti da
prevozilac izda tovarni list po naredbi ili na donosioca (prenosivi). Prenosivi tovarni list potpisuju prevozilac i
posiljalac, ili lica koja oni ovlaste. Prenosivi tovarni list po naredbi prenosi se indosamentom, a prenosivi
tovarni list na donosioca predajom. Tovarni list ustvari sluzi kao dokaz da je roba primljena na prevoz, uz
obecanje da se prevoz uredno i na vreme zavrsi i da se stvari izdaju primaocu na mesto opredeljenja.
Tovarni list se izdaje u tri primerka, prvi se predaje posiljaocu, drugi prati robu, a treci ostaje kod
prevozioca.

57. Banke
31
Banka je finansijska privredna organizacija koja samostalno obavlja registrovanu delatnost radi
ostvarivanja dobiti. Banka posluje na nacelima likvidnosti, rentabilnosti i sigurnosti. Ona moze da
obavlja depozitne, kreditne i druge bankarske poslove, kao i da se bavi drugim poslovima koji su
utvrdjeni statutom banke u skladu sa zakonom. Banka se kod nas osniva iskljucivo kao akcionarsko
drustvo i ima svojstvo pravnog lica, samostalno odredjuje svoju unutrasnju organizaciju, raspolaze svojom
imovinom u pravnom prometu, zakljucuje ugovore i vrsi druge pravne poslove u okviru svog predmeta
poslovanja. Za preuzete obaveze odgovaraju svojom imovinom. Banku mogu da osnuju domaca i strana
pravna i fizicka lica (najmanje dva osnivaca). Osnivaju se po sistemu koncesije (odobrenje nadleznog
organa). Za osnivanje potrebno je – zakljuciti ugovor o osnivanju, obezbediti sredstva za osnivacki
kapital i dobijanje dozvole. Ugovor o osnivanju banke je njen osnivacki akt. Osnivacki kapital banke
obezbedjuje se iz sredstava osnivaca. Novcani deo kapitala nemoze da bude manji od - 1 500 000 dolara
u dinarskoj protivvrednosti. Statut je najvisi opsti akt banke.
Organi banke – Osnivaci upravljaju bankom u zavisnosti od visine novcanog uloga. Organi banke su –
skupstina, upravni odbor, nadzorni odbor, direktor i kreditni odbor.
Poslovanje banke – Banka samostalno obavlja svoju delatnost.
Depozitni poslovi – poslovi primanja i drzanja svih novcanih depozita.
Kreditni poslovi – poslovi uzimanja i davanja kredita.
Emisioni poslovi – poslovi izdavanja hartija od vrednosti i kartica.
Depo poslovi – poslovi cuvanja sredstava i hartija od vrednosti.
Poslovi s efektima – poslovi kupovine i prodaje hartija od vrednosti.
Garancijski poslovi – poslovi izdavanja jemstva sa garancijom.
Banka moze da obavlja i poslove platnog prometa. Banka je duzna da osigura depozite gradjana i da
placa premiju osiguranja.
Imovina banke – cine je osnivacki kapital, rezerve i drugi fondovi. Banke posluju sa gubitkom ukoliko njen
godisnji prihod nemoze da pokrije rashode i druge obaveze. Banka je nelikvidna ako nema dovoljno
novcanih sredstava da izmiri svoje obaveze.
Vrste banaka – Poslovne banke koje obavljaju depozitne poslove, depo poslove, poslove sa efektivom,
garancijske poslove i poslove platnog prometa ; Nacionalne banke se osnivaju samo u jednoj drzavi;
Medjunarodne banke koje se osnivaju medjunarodnim ugovorom i Emisiona banka koja odgovara za
monetarnu politiku i finansijsku disciplinu (NBJ).

58.Pravni aspekti elektronskog poslovanja

Poslovanje preko Interneta, kao specifičnog elektronskog medija, predstavlja ne samo tehnološku novinu u
načinu poslovanja, već i novinu koja postavlja nove zadatke za pravnu regulativu u ovoj oblasti poslovanja.

Osim novodonetog Zakona o elektronskom potpisu, pravna regulativa zasada ne prati adekvatno izuzetno
brzu ekspanziju ovakvog načina poslovanja, te se na isto primenjuje postojeća regulativa.

Postojeća pravna regulativa, orijentisana na “klasične” oblike poslovanja, u mnogim segmentima nema
precizna odredjenja prema izuzetnim novinama i specifičnostima poslovanja preko Interneta, što
predstavlja potencijalni generator niza praktičnih problema koji se postavljaju pred subjekte koji su se
opredelili za ovaj način poslovanja.

U tom smislu, identifikujemo četiri oblasti u kojima su više nego nužna nova ili adekvatno izmenjena
zakonska rešenja:

1. Status i registracija privrednih subjekata

2. Promet robe i usluga
3. Platni promet i fiskaliteti
4. Zaštita poslovanja preko interneta

Status i registracija privrednih subjekata

U pogledu statusa i registracije privrednih subjekata, kako pravnih lica ili preduzetničkih radnji koje
obavljaju delatnost (promet robe ili usluga), nema definisanih delatnosti koje se odnose eksplicitno na
poslovanje putem Interneta. Ova okolnost sama po sebi ne bi izazvala posebne posledice, ali podvodjenje
prometa robe ili pružanja usluga putem interneta pod “klasičnu” šifru delatnosti, može da izazove niz
problema u sferi prometa robe ili usluga, naročito u delu vodjenja obaveznih evidencija.

Naravno, ovde je potrebno precizno razdvojiti stvarni promet robe ili usluga preko Interneta, od korišćenja
Interneta u markentiške svrhe, odnosno vida kataloške prodaje. U ovom momentu samo mali obim roba ili
usluga se faktički prodaje putem Interneta, jer ona podrazumeva prodaju robe koja nema supstancu

32
(izdavačka delatnost u elektonskom obliku, razni softveri, internet konsalting i druga roba i usluge koje se
mogu preuzeti elektronskim putem).

Posebno pitanje je veoma raširena pojava distribucije proizvoda i usluga od strane fizičkih lica putem
Interneta. U vezi ove okolnosti, dovoljno je navesti da se legalnim prometom roba i usluga mogu baviti
samo registrovani privredni subjekti (pravna lica i preduzetnici), dok se sav ostali promet smatra nelegalni
prometom, izvršenim od strane neregistrovanih lica, sa svim zakonskim kosekvencama.

U pogledu fizičkih lica, posebno pitanje je distribucija autorskih dela fizičkih lica – umetničkih, dizajnerskih,
stučno-profesionalnih i sl., ali čija distribucija u suštini ne predstavlja obavljanje delatnosti, te se i ne
registruje kao delatnost. Posebna specifičnost ovakve distribucije je poreski aspekt - odredjenje u Zakonu o
PDV-u, koji oporezuje odredjenja dobra, pa i imovinska prava, bez obzira da li se ona distribuiraju u formi
registovane ili neregistrovane delatnosti.
Promet robe i usluga

U ovim propisima vezanim za ovu oblast elektronskog poslovanja nije moguće prepoznati specifičnosti
poslovanja preko Interneta, te su potencijalni problemi više nego izvesni. Naprimer, prodaja softvera
elektronskim putem, gde ne postoje zalihe, obzirom na virtuelnu prodaju, a što je u direktnoj suprotnosti i
naravno (neprijatno oštro) sankcionisano zbog neadekvatne evidencije o prometu robe i usluga.

Za očekivati je da se ova oblast uredi Zakonom o elektronskoj trgovini, za koji je stvorena osnova u Zakonu
o elektronskom potpisu (koji nažalost još nije zaživeo u praksi).

Platni promet i fiskaliteti

Platni promet - obaveza pravnih lica i preduzetnika je da sav naplaćen prihod realizuju putem tekućeg
računa, bez obzira na bezgotovinski ili gotovinski način plaćanja. U tom smislu, putanja sredstava je od
manjeg značaja od obaveze da ista moraju biti evidentirana na tekućem računu, te je korišćenje stranih
procesora nužno zlo do momenta uspostavljanja domaćih instrumenata naplate sa kartica i uopšte plaćanja
elektronskim putem. U ovom momentu se ne mogu isključiti različiti stavovi kontrolnih organa po ovom
pitanju, naročito kada se radi o u suštini unutrašnjem prometu sa doznakom iz instranstva.

Fiskaliteti – kao verovatno najznačajniji faktor se postavlja pitanje vremena, odnosno momenta prometa
robe i usluga, bitnog za period utvrdjivanja poreske obaveze. To otvara pitanje evidentiranja (dokazivanja)
momenta prometa sa Interneta, kao tehnički i formalni zahtev, a bez posebnog odredjenja u važećem
propisu. Takodje se postavlja pitanje načina izvršavanja nesporne obaveze, izdavanja fiskalnog računa
kupcu – fizičkom licu.

Carinske procedure i obaveze – jedan od retkih ali svakako dragocenih pomaka u regulativi je odredjenje
WTO Komiteta za vrednost, prema Sporazumu o primeni člana VII GATT-a, koja je prihvaćena i od strane
naših carinskih organa, da se softver za obradu podataka ne carini. To praktično znači da ako se uvozi
softver elektronskim putem (uključujući i Internet), ne sprovodi se carinski postupak, jer ne postoji
supstanca (predmet uvoza je virtuelan). U slučaju da je softver vezan za nosač podataka (CD, napr.), onda
se carini samo nosač podataka, a ne i softver! Ukoliko u fakturi nije razdvojena vrednost nosača podataka
od vrednosti softvera, gde je ta vrednost značajno manja od vrednosti softvera, a što je najčešći slučaj,
onda carinski organi procenjuju vrednost nosača podataka prema podacima kojima raspolažu (vrednost
praznog nosača podataka).

Kod prodaje putem interneta stranom kupcu, svakako se radi o izvoznom poslu, sa svim reperkusijama
prema carinskim propisima i propisima o PDV-u.

Zaštita poslovanja preko Interneta

Izuzetno složeno pitanje zaštite poslovanja u elektronskom obliku uredjeno je zasada samo ZAKONOM O
ELEKTRONSKOM POTPISU Dalje uredjenje se može očekivati donošenjem zakona o elektronskoj
trgovini, što je u republici crnoj Gori uredjeno početkom 2005. godine, a takodje i doslednom primenom
važećih propisa o zaštiti autorskih prava, intelektualne svojine i žigovima.

59.Propisi o elektronskom poslovanju u Srbiji

Zakon o elektronskom potpisu koji je donet 14.1.2004. godine.
U prelaznim i završnim odredbama predviđeno je da će nadležni državni organi u roku od tri meseca
doneti podzakonske akte neophodne za sprovođenje Zakona. Iz osnovnih odredaba Zakona proizlazi da
se sadržina Zakona o elektronskom potpisu odnosi na upotrebu elektronskog potpisa u pravnim poslovima
i drugim pravnim radnjama, kao i na prava, obaveze i odgovornosti u vezi sa elektronskim sertifikatima. Sa
33
druge strane osnovne odredbe određuju i domen primene Zakona i to: na opštenje( komunikaciju)
organa, opštenje organa i stranaka, dostavljanje i izradu odluke organa u elektronskom obliku u upravnom,
sudskom i drugom postupku pred državnim organom .

Član 2. određuje značenje pojedinih izraza u Zakonu:

"Elektronski dokument" – je dokument u elektronskom obliku koji se koristi u pravnim poslovima,
pravnim radnjama ili u postupku pred državnim organom;
''Elektronski potpis" - skup podataka u elektronskom obliku koji su pridruženi ili su logički povezani sa
elektronskim dokumentom i koji služe za identifikaciju potpisnika;
"Kvalifikovani elektronski potpis" - elektronski potpis kojim se pouzdano garantuje identitet
potpisnika, integritet elektronskih dokumenata, i onemogućava naknadno poricanje odgovornosti za njihov
sadržaj;
"Sredstva za formiranje elektronskog potpisa" - tehnička sredstva (softver i hardver) koja se koriste
za formiranje elektronskog potpisa;
"Sredstva za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa" - sredstva za formiranje elektronskog
potpisa koja ispunjavaju uslove utvrđene ovim zakonom;
''Podaci za proveru elektronskog potpisa" - podaci, kao što su kodovi ili javni kriptografski ključevi,
koji se koriste za proveru i overu elektronskog potpisa;
"Sredstva za proveru elektronskog potpisa" - tehnička sredstva (softver i hardver) koja služe za
proveru elektronskog potpisa,
"Sredstva za proveru kvalifikovanog elektronskog potpisa" - sredstva za proveru elektronskog
potpisa koja ispunjavaju uslove utvrđene ovim zakonom;
"Elektronski sertifikat" - elektronski dokument kojim se potvrđuje veza između podataka za proveru
elektronskog potpisa i identiteta potpisnika;
"Kvalifikovani elektronski sertifikat" - elektronski sertifikat koji je izdat od strane sertifikacionog tela
za izdavanje kvalifikovanih elektronskih sertifikata i sadrži podatke predviđene ovim zakonom;
"Korisnik" - pravno lice, preduzetnik, državni organ, organ teritorijalne autonomije, organ lokalne
samouprave ili fizičko lice kome se izdaje elektronski sertifikat;
"Sertifikaciono telo" - pravno lice koje izdaje elektronske sertifikate u skladu sa odredbama ovog
zakona.

Dokumenti izdati u elektonskom obliku imaju istu dokaznu snagu kao i pisani dokumenti. Od opšteg
principa jednake dokazne snage izuzimaju se; pravni poslovi prometa nepokretnosti, pravni poslovi
naslednog prava, ugovori o doživotnom izdržavanju, ugovore koji uređuju imovinske odnose supružnika,
ugovori kojima se raspolaže imovinom lica koja su lišena poslovne sposobnosti, ugovori o poklonu kao i svi
drugi ugovori za koje je izričito propisano da se za njihovu punovažnost zahteva upotreba pisanih
dokumenata i svojeručnog potpisa.
Da bi dokument u elektronskom obliku bio punovažan neophodno je da obezbeđeno čuvanje tog
dokumenta na odgovarajući način. Pre svega, dokument mora da bude sačuvan u obliku u kome je
primljen, mora da bude dostupan za kasniju obradu, da oblik u kome je sačuvan omogućava identifikaciju
nastanka dokumenta, da tehnologija čuvanja omogućava utvrđivanje svih izmena.
Elektronskom dokumentu se ne može osporiti punovažnost ili dokazna snaga samo zbog toga što
je u elektronskom obliku. Ovaj propis uspostavlja razliku u pogledu dokazne snage između elektronskog
potpisa i kvalifikovanog elektronskog potpisa. Elektronski potpis može imati pravno dejstvo i može se
koristiti kao dokazno sredstvo u zakonom uređenom postupku, osim kada se posebnim zakonom zahteva
da samo svojeručni potpis ima pravno dejstvo i dokaznu snagu.

60.Kompjuterski kriminal
Istorijat
1.Prvi evidentirani slučaj kompjuterskog kriminala u SAD datira iz 1958. godine.
2.Prvi slučaj gonjen na federalnom nivou bio je izmena bankarskih zapisa (slogova) i desio se 1966. godine.
3.Prvi slučaj u Nordijskim zemljama zbio se 1968. godine radilo se o tipičnoj softverskoj krađi.

Godine 1983. radnici SUP-a Pula uhapsili su dvojicu radnika Istarske banke u Puli zbog toga što su '' izveli
malverzaciju na računaru'' kojom su nameravali ošteti Banku za 1o onadašnjih milijardi. Naime, osumnjičeni su
otvorili 11 fiktivnih štednih knjižica na koje je pripisana kamata tako da je početni saldo sa pripisanim kamatama
davao novo stanje. Ovo je bio prvi otkriveni slučaj kompijuterskog kriminala u bivšoj SFRJ.

Pojam

Različiti nazivi se koriste za ovaj oblik kriminala: kompjuteriski kriminal,kompjuterske prevare,

kompjuterske zlopotrebe, kriminal podržan koppjuterom, kriminal povezna kopijuterom
. Sa razvojem informacionih tehnologija dolazi do burnog razvoja kompjuterskog kriminala tako da on nije
zaokružena pojmovna kategorija.
34
 Moguće definicije: a) Svaki napad na dobra povezna sa automatskom obradom podataka. b) Svaki
oblik inkrimisanog ponašanja u kome se računarski sistem pojavljuje kao sredstvo izvršenja ili kao
objekat k.d. ukoliko se delo ne bi moglo drugačije izvršiti i imalo bi bitno drugačije karakterstike.

Oblici ispoljavanja kompjuterskog kriminala

Krađe ( može se izvršiti protvpravnim oduzimanjem tuđe stvari robe, podtaka, lozinke, kodova i sl.) Kod nas
je protivpravno oduzimanje tuđe stvari , bilo koje vrste, sankcionisano krivičnim delom Krađa iz člana 165. KZ
RS. Specijalno krivično delo koje sankcioniše oštećenje računara, računarskih programa ili računara , što
može da se izvrši i oduzimanjem računarskih komponenti prediviđeno je čl 186b KZ RS pod nazivom
Računarska sabotaža. Krađe kompjutera i njihovih komponenti pričinjavaju ogromne štete.
U 1995. godini, u Evropi, šteta pričinjena krađom čipova iznosila je 9 milijardi $ . Anonimnost koja vlada na
Internetu čini ga idelnim za prodaju ilegalne robe, pa i kompjutera.

Prevare ( lažno prikazivanje činjenica ili prećutkivnje činjenica čime se drugo lice dovodi ili održava u zabludi
u cilju pribavljanja protivpravne imovinske koristi) Krivično zakonodavstvo RS predviđa posebno krivično delo .
Računarska prevara koje u suštini predstavlja posebnu vrstu klasičnog krivičnog dela Prevara iz čl. 171. KZ RS
.
Računarske prevare su čest oblik kompjuterskog kriminala. U Njujorku 42 službenika su fiktivnim isplatama
prisvojili 250000,oo$. Penzioni fondovi su meta prevara, kroz isplate preminulim prenzionerima.

Pronevere (manipulaciju podacima u cilju sticanja koristi za lice )Računarske pronevere su takođe kod nas
obuhvaćene krivičnim delom Računarska prevara. Načini izvršenja su razlititi npr. falsifikovanje knjigovodstvene
dokumentacije, kreiranje fikzivnih platinih spiskova i sl.

Falsifikovanje (stvaranje lažnih ili preinačavanje pravih dokumenata) Ukoliko se preinačavaju pravi ili
stvaraju lažni dokumenti koji imaju krakter isprave u našem zakonodavstvu bi se radilo o krivičnom delu
Falsifikovanje Isprave. (često se falsifikuje i elektronska pošta primer: slučaj sa Univerziteta Viskonsin, gde je
putem elektronske pošte razaslato falsifikovano pismo o ostavci rektora ili slučaj grupe od 30 studenata
Univerziteta u Kaliforniji koja je menjala stepen školske spreme upisan u dipome i takve diplome prodavala.

Iznude (pribaljanje protivpravne imovinske koristi iznuđivanjem koristi od drugog) Kod nas je ponašanje u
kome neko pribavlja protivpravnu imovinsku korist silom ili ozbiljnom pretnjom sankcionisano krivičnim delom
Iznuda iz. 180. KZ RS.
( primer: Hakeri su tražili od 4 londonske banke znatnu sumu novca u zamenu za informaciju kako su u šli u
njihov računarski sistem).

Ucene pribavljanje protivpravne imovinske koriste pretnjom da će otkriti nešto što škodi časti i ugledu. Prema
opisu krivičnog dela ucena iz 18 1KZ RS ovo k.d se može izvršiti i elektronskim putem.
Narušavanje privatnosti ( primer 1994. bivši poslanik grčke patrije Nova Demokratija prodavao je svakom
kandidatu za poslasnika iz izborne jedinice Atina podatke o 50000 birača u toj izbornoj jedinici. Kalifornijska
policija je uhapisla muškarca koji je kreirao i objavio oglas u ime jedne žene na Internetu opisujući je da kao
osobu koju uzbuđuje silovanje , nako toga u kratkom vremnu šest muškaraca se pojavilo pred vratima stana te
osobe javljajući se na oglas) Krivično zakonodavstvo R Srbije predviđa niz krivičnih dela koja za svoju posledicu
imaju narušavanje privatnosti ( npr Neovlašćeno objavljivanje , tuđeg spisa, portreta, fotografije , filma ili
fonograma iz čl 71a KZ RS, Uvreda, Kleveta ) Sva krivična dela koja narušavaju privatnost mogu da budu
izvršena i putem interneta.

Haking narušavanje sistema zaštite i neovlašćeni upadi u tuđe informacione sisteme. Krivično delo iz čl 186Đ
KZ RS pod nazivom Neovlašćeni pristup zaštićenom računaru ili zaštićenoj računarskoj mreži.

Stvaranje i distribucija računarskih virusa Pravljenje i unošenje raunarskih virusa 186v.

Piratstvo sofvtera. U Srbiji popisano posebno krivično delo članom 183a KZ RS pod nazivom
Neovlašćeno korišćenje autorskog i drugog srodnog prava kojim se upravo inkriminiše piratstvo softvera. Radnja
izvršenja k.d. se sastoji u neovlašćenom iskorišćavanju tuđeg autorskog ili srodnog prava koje je zaštićeno
zakonom. Teži oblik ovo krivčnog dela predviđen je u stavu 2. čl. 183a KZ RS kojim se predviđa strože
kažnjavanje neovlašćeno iskorišćavanje tuđeg autorskog ili srodnog prava kojim je pribavljema protivpravna
imovinska korsit. Kod ovog krivičnog dela veliki problem predstavlja to što većina ljudi ne smatra kopiranje
ilegalnim aktom. ( npr. Disk vredan 2,5$ sadržavao softver za kompijutersku grafiku vredan 2-5 milona $
ukraden na Američkom Instituta za Arhitekturu -Feniks Arizona 1984)

Krađa računarskih usluga

35
 Ovo je takođe čest oblik komputerskog kriminala i sastoji se u neovlašćenom korišćnju pojednih računarskih
usluga.

Primeri kopjuterskog kriminala preduzeti iz knjige ''Komputerski kriminal'' autora Slobodana R. Petrovića,
Beograd 2000.

Bonus:

*.Sudska praksa kao izvor prava

Sudski precendent je sudska presuda kojom je rešen jedan konkretan slučaj i na osnovu koje su sudovi u
zemljama anglosaksonskog prava dužni da i ubuduće u identičnim slučajevima donose iste takve presude.
U našem pravu sudski precendent nije izvor prava.
Sudska praksa, kao i praksa upravnih organa i drugih organa, može biti izvor prava, ali indirektan, jer
sudovi, upravni organi i drugi organi nisu obavezni da je primenjuju – oni imaju pravo da u svakoj situaciji
procene da li će se pridržavati sudske odnosno druge prakse. Sudska praksa je korisna, jer doprinosi da
se isti slučajevi ravnopravno tretiraju. Zato sudovi teže da je koriste kao izvor prava, pod uslovom da nije
došlo do izmene zakonskih propisa.

*.Zakon kao izvor prava

U hijerarhiji pravnih akata,zakon dolazi odmah posle ustava.Kada se govori o zakonu u nauci se ističe
primena principa zakonitosti.Povodom tog principa razlikuje se zakon u formalnom smislu i zakon u
materijalnom smislu.
Pod zakonom u formalnom smislu podrazumeva se svaki akt koji donese zakonodavni organ, po
određenoj proceduri i koji formalno nosi naziv zakon baz obzira na sadržinu.Pod zakonom u materijalnom
smislu podrazumeva se onaj akt koji ima sadržaj koji imaju zakoni bez obzira koji ga je organ doneo.
Kada se radi o zakonu kao izvoru prava,određen je odnos između saveznih (?) i republičkih
zakona(?).Taj odnos je tako postavljen da republički zakon mora biti u skladu sa saveznim,mada su
moguća i drugačija rešenja.
Kada se sprovede procedura za donošenje zakona,on još ne proizvodi pravno dejstvo.Potrebno je da
se subjekti na koje se zakon odnosi upoznaju sa njegovom sadržinom.To se postiže objavljivanjem zakona
u službenom glasilu i protekom određenog vremena za koje se smatra da su norme postale
opštepoznate.Uobičajeno je 8 dana od objavljivanja u službenom glasilu da zakon stupi na snagu,ali ta
dužina roka može biti skraćena ili produžena.Skraćenje može ići do njegovog potpunog isključenja – zakon
se primenjuje danom njegovog objavljivanja u službenom glasilu.Pravilo je da zakoni deluju unapred od
dana stupanja na snagu.Retroaktivna primena je izuzetak i najčeće iz razloga koji nisu pravne prirode.
Važnost zakona prestaje na 2 načina :donošenjm novog zakona i protekom vremena.Prvi način je
pravilo,drugi je izuzetak.Kda se promene odnosi u društvu nastaje potreba da se određeni odnosi drugačije
regulišu.Onda se pristupa donošenju novog zakona,stari propis se stavlja van snage.To se obično čini
novom odredbom u novom zakonu,ali ne mora.Ako su nove odredbe u suprotnosti sa starim,onda stara
pravila gube važnost.Drugi način prestanka zakona je usled proteka vremena.To se događa kada je u
samom zakonu oročeno vreme njegovog važenja tako da istekom tog vremena zakon prestaje da važi,bez
obzira da li je donet novi propis kojim će se urediti odnosi koji su predmet zakona koji prestaje da važi.
Pitanje prostornog važenja zakona je od posebne važnosti.Ono se rešava na relaciji međunarodna
zajednica – pojedina države.Svaka država ima svoje zakone koji se u većoj ili manjoj meri razlikuju od
prava određenih državnih zajednica( EU).Moguća su 2 rešenja. 1)Nacionalni zakoni važe na
određenoj teritoriji za sve pojedince koji se na njoj nađu (teritorijalni princip) ili zakoni važe samo za
pojedince koji pripadaju teritoriji dave za koju su doneti,bez obzira gde se ti pojedinci nalaze (personalni
princip).Preovlađujući je teritorijalni princip.Međutim isključeno je apsolutno primenjivanje ovog principa i
nužno je njegovo kombinovanje sa personalnim principom.

*.Obaveze i prava akcionara u akcionarskom društvu

Prava: pravo na dividendu,na udeo u godisnjoj dobiti koju skupstina odredi za deobu,isplacuje se iz dobiti
ili iz rezervi ne sme se isplacivati iz osnovnog kapitala,cak skupstina moze da odluci da se ne deli
odredjeno vreme ili odredjenoj klasi akcionara kao I da se ne deli u novcu vec u akcijama ili obveznicama ili
naturi,moze I mesovito;pravo raspolaganja akcijama,akcije su hov I u pravnom prometu su.;pravo na
ucesce u deobi likvidacione mase drustva, onog dela koji preostane nakon podmirenja svih obaveza
drustva.
36
*.Grupacije preduzeća
Pod povezanim preduzećima smatraju se preduzeća koja su u nekom međusobnom odnosu. Zakon o
preduzećima u našem pravnom sistemu predviđa sledeće oblike povezanih preduzeća: matično i zavisno
preduzeće (mešoviti holding, koncern), preduzeće sa uzajamnim učešćem i holding.
Preduzeća se ne mogu povezivati kada je to povezivanje suprotno propisima o monopolima.
Monopolski položaj na tržištu ima privredni subjekt koji u trgovini, proizvodnji roba ili u vršenju usluga na
jedinstvenom tržištu nema konkurenciju. Zakonom se zabranjuju monopolistički sporazumi između
privrednih subjekata koji dovode do sprečavanja konkurencije i izazivanja poremećaja na jedinstvenom
tržištu kojima se nanosi šteta potrošaču.

Kad jedno preduzeće sa uzajamnim učešćem kapitala ima u drugom preduzeću većinsko ili
značajno učešće kapitala, ili kad na osnovu ugovora zaključenog sa drugim preduzećem ima pravo da
imenuje većinu ili najmanje ¼ članova upravnog odbora, odnosno ima većinu ili najmanje ¼ glasova u
skupštini preduzeća, to se preduzeće smatra matičnim, a drugo preduzeće zavisnim.
Matično preduzeće sa većinskim učešćem kapitala je preduzeće koje neposredno ili posredno
preko drugog preduzeća, na osnovu više od 50% učešća u kapitalu, ima više od 50% glasova u skupštini i
pravo da imenuje više od polovine članova upravnog odbora zavisnog preduzeća.
Matično preduzeće sa značajnim učešćem kapitala je ono koje neposredno ili posredno preko
drugog preduzeća, na osnovu učešća najmanje 25% u kapitalu, ima najmanje 25% glasova u skupštini i
pravo da imenuje najmanje 25% članova upravnog odbora zavisnog preduzeća.
Preduzeća sa uzajamnim učešćem kapitala su povezana preduzeća kod kojih svako preduzeće
ima učešća kapitala u drugom preduzeću. Javljaju se u dva oblika: preduzeće sa relativno istim učešćem i
preduzeće sa većinskim učešćem jednog preduzeća.
Kada su međusobna učešća kapitala relativno ista, svako preduzeće smanjiće svoje učešće u
osnovnom kapitalu drugog preduzeća do 10%. Preduzeće je dužno da obavesti drugo preduzeće da je
steklo više od 10% učešća u njegovom kapitalu (preduzeće sa relativno istim učešćem).
Kad jedno preduzeće poseduje akcije i udele koji čine više od 10% osnovnog kapitala drugog
preduzeća, učešće kapitala tog drugog preduzeća ne može biti veće od 10% osnovnog kapitala prvog
preduzeća. Preduzeće koje stekne učešće kapitala u drugom preduzeću veće od 10%, dužno je da ga o
tome obavesti (preduzeće sa većinskim učešćem jednog preduzeća).

*.Ček, karakteristike, uloga, bitni elementi, izdavanje, isplata

Ček je hartija od vrednosti putem kojeg se izdavalac-trasant nalogom obraća drugom licu-trasatu
(bankarskoj organizaciji) da po dospelosti isplati remitentu-korisniku čeka određeni iznos na teret
njegovog pokrića zakonitom imaocu čeka. Kod čeka ime remitenta nije bitan elemenat i zbog toga je
dopušteno da ček glasi i na donosioca. Trasant mora u trenutku izdavanja čeka da ima pokriće, jer
izdavanje čeka bez pokrića kod nas predstavlja krivično delo. Trasata kod nas uvek predstavlja bankarska
organizacija.
Ček predstavlja sredstvo plaćanja. Njegovim korišćenjem se izbegava upotreba gotovog novca, a time se
izbegavaju i svi rizici koje nosi trgovina gotovim novcem.
Podela čekova prema vrsti se vrši po osnovu dva kriterijuma:vrste čekova prema načinu određivanja
imaoca prava i vrste čekova s obzirom na namenu.
Čekovi prema načinu određivanja imaoca prava, odnosno korisnika
Čekom na ime njegov izdavalac želi da ograniči njegovu cirkulaciju. Naziv je dobio po tome što je u njemu
označeno ime korisnika-remitenta i isplata se mora izvršiti licu na koje ček glasi.
Ček po naredbi upućuje da se isplata može izvršiti po naredbi lica koje je označeno na čeku ili licu na koje
je ček prenet putem indosiranja.
Kod čeka na donosioca u njegov pismeni blanket nije uneto ime korisnika, ili je uneta klauzula ''platite
donosiocu''.
Alternativni ček u suštini predstavlja ček na donosioca, jer se na čekovnom blanketu vrši alternativno
označavanje korisnika.
Kod sopstvenog trasiranog čeka trasant vuče ček, odnosno trasira ček na samoga sebe.
Trasirani ček po sopstvenoj naredbi predstavlja takav instrument plaćanja u kojem je jedno isto lice i
trasant i korisnik-remitent.
Čekovi prema njihovoj nameni
Kod isplatnih, gotovinskih čekova trasat isplaćuje čekovnu svotu u gotovom novcu.
Obračunski ili virmanski čekovi su oni kod kojih se isplata ne obavlja u gotovom novcu, nego se prenos
sredstava vrši sa tekućeg računa na trasanta, a to čini banka-trasat u korist tekućeg računa ili žiro računa
imaoca čeka.
Barirani ili precrtani čekovi su oni na čijem se licu nalaze dve paralelne linije, dijagonalno po čeku, a
naplata ovakvog čeka od trasata može da se izvrši samo posredstvom neke banke.

37
Dokumentarni ček se javlja često kod nekih zemalja kod kojih je bitno da se isplata čeka uslovljava
odgovarajućom istovremenom prezentacijom robnih dokumenata. To prezentiranje robnih dokumenata
označava dokazivanje da je korisnik čeka izvršio svoje obaveze iz nekog pravnog posla koje je imao prema
trasantu.
Putnički čekovi su oni kojima putnici podmiruju svoje troškove na putovanju bez upotrebe gotovog novca,
a kojima plaćaju određenu robu ili usluge.
Akreditivni čekovi predstavljaju one čekove gde se uz niz olakšica ostvaruje konkretna ekonomska politika
u vezi stimuliranja pojedinih privrednih delatnosti od strane države.
Vizirani čekovi sadrže klauzulu ''viđen'' i sl. koji je na njih stavila banka o postojanju pokrića, u trenutku
izdavanja čeka.
Certificirani čekovi su oni u koje se unosi klauzula o postojanju pokrića, npr. ''certificiran'', ''dobar'',
''pokriven'' i sl. Za razliku od viziranih čekova, ovde banka preuzima odgovornost ne samo u pogledu
postojanja novčanog pokrića, nego i za realizaciju čekova.
Cirkularni čekovi su oni koje izdaje banka u svojstvu remitenta, a koje ona predaje klijentu (kao remitentu)
u cilju naplate čeka kod poslovne jedinice banke ili neke druge korespondentne banke.

*.Sličnosti i razlike izmedju menice i čeka

Razlike u odnosu na menicu:
platni instrument dok je menica kreditni
mora da ima pokrice za njegovo isplatu
isključvo plativa po viđenju te isprave
može da glasi na ime i na donosioca, dok menica isključivo mora da glasi na ime

*.Turistički ugovor
Под уговорима о туристичким услугама сматрају се они уговори где се једна уговорна страна
(давалац туристичке услуге) обавезује да другој уговорној страни (кориснику услуге) да
одређену врсту услуге (нпр. смештај у хотелу, туристичком објекту, исхрана, обезбеђење путних
исправа, организовање путовања и др.), с тим што корисник преузима обавезу да даваоцу
туристичке услуге плати уговорену накнаду.
Угоститељске и туристичке услуге спадају у ред услуга у спољнотрговинском промету и њих
обавља предузеће и друго правно лице које је уписано у судски регистар за обављање туристичких
послова са иностранством.
Код свих туристичких услуга често постоје два правна односа. Један правни однос постоји
између даваоца и корисника услуге (где се закључује посебан уговор) и други између даваоца
услуге и неког трећег лица (хотелско-угоститељске организације, ловачког друштва, туристичког
друштва и др.). Према трећем лицу давалац туристичке услуге може да иступа: у своје име и за
свој рачун (где се јавља као посредник), у туђе име и за туђи рачун (у име и за рачун корисника
услуге, где се јавља као његов заступник) или у своје име и за рачун корисника услуге (где се
јавља као комисионар).
Уговори о туристичким услугама спадају у ред неформалних уговора. Тако се уговор
сматра закљученим кад странке уговорнице постигну сагласност на било који начин о битним
елементима уговора. Међутим, код оних уговора који су сложенији и где се појављује више врста
туристичких услуга, исти се чешће закључују у писменој форми из разлога контроле од стране
државних органа.
Као стране код ових уговора јављају се давалац и корисник туристичке услуге. Као
предмет овог уговора могу се појавити различите врсте туристичких услуга, као што су:
угоститељске услуге, туристичко-агенцијске услуге, организовање туристичких путовања и
излета, организовање посете културним, спортским, привредним или другим приредбама и др.
Под ценом код ових уговора подразумевају се накнаде за пружање туристичке услуге коју
корисник туристичке услуге плаћа даваоцу услуге.
Постоје две врсте уговора о туристичким услугама, а то су уговор о ангажовању
угоститељских капацитета (уговор о алотману) и уговор о организовању путовања.
Уговор о ангажовању угоститељских капацитета закључује се између туристичких
агенција и угоститељских организација. Уговором о алотману угоститељ се обавезује да у току
одређеног времена стави на располагање туристичкој агенцији одређени број лежајева у неком
објекту и пружи угоститељске услуге лицима која упути агенција и плати јој одређену провизију, а ова
се обавезује да настоји да их попуни, односно да обавести у одређеном року када није у могућности
да то учини и да за пружање услуга плати цену за ангажовање и коришћење хотелских капацитета.
Уговор о алотману се често закључује на одређени временски период и то најчешће за једну годину.
Туристичка агенција код уговора о алотману има обавезу о обавештавању, обавезу о
придржавању уговорених цена, обавезу плаћања угоститељских услуга и обавезу издавања посебне
писмене исправе.

38
 Угоститељ као уговорна страна код уговора о алотману има обавезу стављања на
коришћење уговорених смештајних капацитета, једнаког поступања, немењања цене услуга и
плаћање провизије.
Уговор о организовању путовања се закључује између туристичке агенције и путника.
Организатор путовања има низ обавеза, као што су: заштита права и интереса путника,
обавештавање, чување тајне, одговорност за организовање путовања, као и одговорност кад сам
врши поједине услуге, или је те услуге поверио трећим лицима.
Обавезе путника су: плаћање цене, давање података, испуњење услова предвиђених
прописима и обавеза накнаде штете коју причини организатору путовања.

*.Berza
Berza je privredna organizacija koja se osniva kao akcionarsko društvo za pružanje usluga u prometu roba,
hartija od vrednosti i novca. Berza je naročito mesto, prostorija, tržište gde se sastaju privrednici i druga lica
u određeno vreme da bi pod određenim uslovima zaključivali neki kupoprodajni ugovor iz oblasti predmeta
poslovanja berze. Na berzi se trguje žiralnim novcem, menicama, čekovima, akcijama i drugim hartijama od
vrednosti, devizama, kapitalom, plemenitim metalima, robom i finansiskim derivatima. Berze se razlikuju od
drugih oblika tržišta po tome što se na njima ne nalazi fizički prisutna roba sa kojom se trguje, već se
ugovor o prodaji zaključuje bez njenog prisustva. Berze imaju veliki privredni i pravni značaj, iz razloga što
su one organizovana tržišta na kojima se jednostavnije dolazi do potrebnih informacija o tržišnom materijalu
sa kojim se trguje.

39