Sadržaj

1.0 Opšta svojstva bakra [3]

2.0 Rude bakra i postupci njihove prerade [5]
2.1 Flotaciono obogaćivanje ruda [6]
2.2 Dobijanje bakarnog kamena [7]
2.3 Dobijanje sirovog bakra [9]
2.4 Rafinacija bakra [10]
2.4.1 Pirometalurška rafinacija bakra [10]
2.4.2 Elektrolitička rafinacija bakra [11]

3.0 Upotreba bakra [12]

4.0 Legure bakra [13]
5.0 Označavanje i klasifikacija legura bakra [15]
5.1 Legure bakra sa cinkom [15]
5.1.1 Legure bakra sa cinkom i legure bakra sa cinkom i
olovom (mesing) [15]
5.1.2 Legure bakra sa cinkom koje, osim cinka, sadrže jedan
ili više legirajućih elemenata (specijani mesing) [16]
5.1.3 Legure bakra sa kalajem i cinkom (crveni liv) [17]
5.2 Legure bakra bez cinka (bronze) [17]
5.2.1 Legure bakra sa kalajem (kalajna bronza) [17]
5.2.2 Legure bakra sa aluminijumom (alum. bronza) [18]
5.2.3 Legure bakra sa niklom (niklova bronza) [18]
5.2.4 Legure bakra sa olovom i kalajem (olovno-kalajna
bronza) [18]
5.2.5 Legure bakra sa berilijumom (berilijumska bronza) [19]
5.3 Legure bakra za brodogradnju [19]
5.3.1 Legure bakra za gnječenje [19]
5.3.2 Legure za livenje [20]
5.3.3 Legure bakra za livenje propelera [20]

Literatura [23]

2
 1.0 Opšta svojstva bakra

Bakar (Cu) je element koji pripada prvoj grupi Periodnog sistema sa atomskim
brojem 29 i atomskom masom 63,54. Gustina čistog bakra iznosi 8,93 g/cm3. Kristališe
po površinski centriranoj kubnoj rešetki. Posle zlata i srebra ima najveću električnu
provodljivost (58 m/omegamm2). Toplotna provodljivost bakra je šest puta veća od
provodljiivosti železa, odnosno dva puta veća od provodljivosti aluminijuma.
Temperatura topljenja čistog bakra iznosu 1083C. Osobine tehnički čistog bakra zavise
od njegove čistoće i sadržaja gasova u njemu. Štetnim primesama se smatraju antimon ,
sumpor, selen, telur, bizmut, vodonik i kiseonik, koji snižavaju električnu provodljivost
bakra.
Bakar (Cu) je jedan od najstarijih metala. U prirodi se može nači i u čistom stanju
ali se za tehničku primenu proizvodi iz njegovih legura. Ljudi su ga počeli odavno koristiti
jer se u prirodi nalazio u samorodnom stanju, tako da je bila moguća izrada ukrasnih
predmeta ili najjednostavnijih oruđa. Danas se samorodni bakar retko sreće pa se metal
dobija iz ruda koje sadrže 1-2% pa i manje bakra. Najvažnije osobine bakra, koje mu
obezbeđuju širku primenu, jesu dobra električna i toplotna provodljivost, visoka
plastičnost i mogućnost dobijanja legura sa dobrim mehaničkim osobinama. Tačka
topljenja mu je na 1083C, a ključanja 2360C. Zatezna jačina mu je 200Mpa.
Bakar je crvenkaste boje (tečan bakar je svetlozelene boje), zapreminske mase
8,9 kg/dm3. Topi se na 1083C. Kristališe u površinsko-centriranu kubnu rešetku. Posle
srebra, najbolji je provodnik toplotne i električne energije. Električnu provodljivost znatno
mu smanjuje i vrlo mali procenat primesa. Tako, na primer, 0,1% fosfora smanjuje
električnu vidljivost bakra za 50% a 0,1% silicijuma za 63%.
Mehanička svojstva bakra dosta su skromna. Čvrstoća i tvrdoća zavise mu od načina i
stepena prerade. Zatezna čvrstoća livenog bakra je 140-190N/mm2, toplo valjanog 200-
240 N/mm2 a hladno deformisanog (vučenog) do 480 N/mm2. Tvrdoća žarenog bakra je
40 HB a hladno deformisanog do 100HB. Vrlo je žilav, ima malu granicu elastičnosti i
veliko relativno izduženje (30-40%). Pri hladnoj deformaciji, povećanjem tvrdoće i
čvrstoće smanji mu se izduženje. Zagrevanjem do 550C i hlađenjem u vodi gubi
povećanu tvrdoću a povećava mu se izduženje.

3
 Bakar se veoma dobro plastično deformiše i u hladnom i u toplom stanju. Zbog
velikih izduženja može se izvlačiti u vrlo tanke žice i valjati u tanke limove debljine do
0,003 mm. Dobro se meko i tvrdo lemi a teže zavaruje zbog brze oksidacije i dobre
provodljivosti toplote. Slabije se obrađuje skidanjem strugotine jer se zbog mekoće i
žilavosti čupa iz površine i lepi za oštricu pa se ne može dobiti glatka površina
obrađenog predmeta. Nepogodan je za livenje jer upija gasove što dovodi do stvaranja
šupljina i krtih mesta.
U hemijskom pogledu, bakar je otporan na delovanje vazduha i vode. Kada se
duže nalazi na vazduhu, prevlači se zelenim slojem bazičnog karbonata (CuCO3-
Cu(OH)2), koji se zove patina a koji ga štiti od daljeg razaranja. Bakar je neotporan
prema delovanju kiselina i gasova koje sadrže sumpor. Sa organskim kiselinama stvara
otrovna jedinjenja pa se bakarni sudovi koji se koriste u domaćinstvu moraju prevući
slojem kalaja (kalajisati). Bakar vrlo brzo oksidiše, što otežava zavarivanje i zahteva
čišćenje kod lemljenja. Na povišenim temperaturama dolazi do difuzije vodonika u bakar.
Sa prisutnim oksidom bakra, vodonik stvara vodenu paru
Cu2O + H2 ->2Cu + H2
koja izaziva pukotine i šupljine (vodonikova bolest).
Bakar je značajan inženjerskii materijal i mnogo se koristi u nelegiranom stanju
kao i u kombinaciji sa drugim metalima u legiranom obliku. U nelegiranom obliku, bakar
ima izuzetnu kombinaciju svojstava za industrijske primene. Neka od ovih svojstava su
velika električna i termička provodnost, dobra otpornost prema koroziji, laka obrada
deformisanjem, srednja vrednost zatezne čvrstoće, svojstva u žarenom stanju koja se
mogu regulisati, i uopšteno dobre karakteristike mekog lemljenja i spajanja. Veće
čvrstoće se postižu u nizu legura mesinga i bronzii koje su neophodne za mnoge
inženjerske primene.

4
 2.0 Rude bakra i postupci njihove prerade

Pretežna količina bakra se dobija iz ruda koje sadrže sulfide bakra i železa.
Koncentrati bakarsulfida koji se dobijaju iz malo kvalitetnih ruda se tope u visokim ili
plamenim pećima radi proizvodnje bakrovog kamenca (bakrenca) koji je kombinacija
bakarsulfida (Cu2S) i železosulfida (FeS) i koji se odvaja od troske (nekorisnog
materijala). Bakar-sulfid u bakarnom kamencu se zatim hemijski prevodi u sirovo ili
blister-bakar (98%Cu) duvanjem vazduha kroz bakrov kamenac. U ovoj operaciji prvo se
oksidiše železosulfid i prevodi u trosku. Kasnije se većina nečistoća u blister-bakru
uklanja u plamenim pećima za rafinaciju i to u obliku troske. Ovom plamenom
rafinacijom dobija se bakar koji se naziva topionički žilavi bakar ili topionički bakar, te
iako se može koristiti za neke primene, većina topioničkog bakra se dalje elektrolitički
rafiniše radi proizvodnje 99,95% elektrolitičkog žilavog bakra (ETP) ili kiseoničkog bakra.
Glavni izvor za dobijanje bakra jesu sulfidne rude koje sadrze halkopirit CuFeS2,
halkozin Cu5 i bornit 5Cu2.Fe2S3. U ovim rudama obicno ima mnogo pirita (FeS2), kao i
sulfida raznih obojenih metala. U rudama se cesto nalaze Zn, Pb, Ni, Mo a cesto Ag i Au.
Na drugo mesto po znacaju dolaze oksidne rude bakra koje sadrze kuprit Cu2O, azurit
2CuCO3, Cu (OH)2 i redje malahit CuCO3, Cu (OH)2. Ponekad se srecu mesane
sulfidno-oksidne rude bakra. Zbog niskog sadrzaja bakra u rudi (1-2%) ona se
podvrgava obogacivanju postupkom flotacije cime se odvojeno dobijaju bakarni
koncentrat sa 10-35% bakra i cinkani ili piritni koncentrat. Bakarne rude su siromašne
bakrom pa se prerađuju samo one koje ga sadrže više od 0,6%. U našoj zemlji rudnici
bakra nalaze se u Boru, Majdanpeku i Krivelju.
Bakar se izdvaja iz ruda razlicitim postupcija. Postupak prozvodnje bakra je vrlo
složen i odvija se u nekoliko faza da bi se na kraju elektroliyom dobio čist bakar. Na
tržište bakar dolazi u obliku ploča, limova, šipki, cevi i žice. Kod nas se bakar proizvodi u
Boru a prerada topioničarskog i elektrolitičkog bakra vrši se u Svetozarevu, Sevojnu i
Novom Sadu.
Za dobijanje bakra koriste se pirometalurski postupci (koji ukljucuju dobijanje
bakarnog kamena) a takodje neke rude se uspesno preradjuju hidrometalurskim
postupcima kao sto je ekstrakcija sa sumpornom kiselinom. Pirometalurski postupak je
najrasprostranjeniji. Prvi deo postupka, do dobijanja bakarnog kamena, moze se izvoditi
u razlicitim tehnoloskim varijantama.

5
 Uprošćena šema dobijanja bakra iz sulfidnih ruda sastoji se iz sledećih operacija:
- obogaćivanje rude flotacijom radi dobijanja koncentrata koji sadrži 20-25% bakra
- delimičnog prženja i topljenja u plamenim pećima pri čemu se dobija bakrenac sa
oko 30-40% bakra
- produvavanja bakrenca u konvertoru radi dobijanja bakra čistoće 97-98,5%
- rafinacije u plamenim pećima (rafinisani bakar) oksidacionih postupkom
(topionički bakar) ili elektrolizom (elektrolitički bakar).

2.1 Flotaciono obogaćivanje ruda

Flotacija se retko koristi za obogacivanje zeleznih ruda, a obicno se primenjuju

pri obogacivanju siromasnih ruda obojenih metala. Medjutim, ona se obavezno
primenjuje kod obogacivanja kompleksnih ruda, koje sadrze nekoliko obojenih metala.
Medju njima i na sulfidne rude bakra koje sadrze oko 1% Cu. Sustina floacije se sastoji u
selektivnom lepljenju pojedinih mineralnih cestica (lebdecih u vodenoj sredini) na
povrsini vazdusnih mehurova koji podizucestice na povrsinu. Kroz pulpu (gustu
mesavinu tecnosti i sicusnih cvrstih cestica) propustaju se mehurici vazduha. Usled
razlicite kvasljivosti, cestice jednog minerala koje voda lose kvasi (ili druga tecnost u
kojoj se vrsi obogacivanje) vezuju se za mehurice vazduha i podizuci se sa njima na
povrsinu stvaraju mineralizovanu penu, cime se odvajaju od cestica onih minerala koji se
dobro kvase i koji ostaju u pulpi.
Da bi se obogacivanje uspesno ostvarilo, neophodnoje:
a) rudu sitno samleti (-0,1), sto omogucuje da se dobiju cestice rude koje se sastoje
samo od jednog minerala a ne iz nekoliko
b) dobiti u pulpi mnostvo mehurica vazduha i ostvariti uslove za stvaranje stabilne
pene na povrsini pulpe
Za flotaciono obogacivanje koristi se niz kompleksnih masina koje dozvoljavaju
brzo i visestruko ponavljanje procesa flotacije a isto tako i koriscenje vise razlicitih
flotacionih reagenasa cijim se uvodjenjem u pulpu pojacavaju ili slabe neke njene fizicke
osobine. Postoje sledeci flotacioni reagensi: penusavci i kolektori (sabiraci). Penusavi
stabilisu mehurice pene ada ne prskaju i da ne srastaju. Kolektori smanjuju kvasljivost
odredjene grupe minerala sa vodom i tako olaksavanju njihovo vezivanje za mehurice
vazduha. Kao kolektori se koriste slozena organska jedinjenja. Pri flotaciji se cesto

6
koriste i tzv. Depresori koji sprecavaju dejstvo kolektora na neke minerale. Kao depresori
sluze neorganski elektroliti (NaCN, Cao). Potrosnja flotacionih reagenasa iznosi 50-300g
po toni rude.
Za flotaciono obogacivanje ruda koriste se razlicite masine, kao:
- za usitnjavanje rude – drobilice i mlinovi
- za razdvajanje – klasifikatori
- uredjaju za razlaganje pulpe na tecnost i cvrste cestice – zgusnjivaci, filteri i
flotacione masine
U masinu se kroz bocnu cev neprekidno dodaje pulpa koja se sastoji iz vode,
sitnih cestica rude i flotacionih reagenasa. Kroz cev se odozgo uvlaci vazduh pomocu
brzo rotirajuceg propelera (300-600 o/min). Pulpa u mesavini sa mehuricima vazduha
cirkulise u masini, pri cemu se stvara pena koja se skuplja u gornjem desnom delu
masine odakle se odvodi iz masine pomocu sporovrtece mesalice. Preostala pulpa se
preliva kroz otvor u bocnom delu masine u susednu flotacionu masinu, kojih ima od 4-20
u nizu. Praskasti bakarni koncentrat dobijen flotacionim obogacivanjem sadrzi 11-35%
bakra, 15-35% sumpora, 15-37% zeleza i malo Si, Al203, Cao, Zn i Ni.

2.2 Dobijanje bakarnog kamena

Kamen je intermedijarni produkt pri dobijanju nekih obojenih metala iz njihovih

ruda. To je ustvari legura FeS sa sulfidom metala koji se zeli dobiti. Dobijanje bakarnog
kamena je najvaznija operacija prerade bakarne rude. Bakarni kamen se stvara pri
topljenju bakare rude a sastoji se pretezno od sulfida bakra i zeleza (80-90%) a ostalo
su sulfidi Zn, Pb, Ni a takodje oksidi Fe, Si, Al koji se izdvajaju sa troskom a samo
delimicno se rastvaraju u kamenu. Tecan bakarni kamen dobro rastvara zlato i srebro
ukoliko su prisutni u rudi.
Cilj operacije dobijanja bakarnog kamena jeste odvajanje jedinjenja bakra i
zeleza od primesa sadrzanih u rudi. Dobijeni kamen ne sme da sadrzi ni suvise malo
bakra jer onda proces u celini postaje nerentabilan a takodje ni veoma mnogo bakra jer
onda znacajna kolicina gubi u troski.
Zavisno od hemijskog sastava rude i njenog fizickog stanja, kamen se dobija ili u
sahtnim pecima (ako je ruda komadasta i sa mnogo sumpora) ili u jamastim ili
elektrolucnim pecima (ukoliko je polazna sirovina praskasti flotacioni koncentrat). Ako

7
koncentrati sadrze vise sumpora nego sto je neophodno za dobijanje normalnog
kamena, onda se prethodnim przenjem oksidise visak sumpora ili se koncentratu dodaje
oksidna bakarna ruda. Reakcije pri przenju:
2 CuFeS2 = Cu2S + 2 FeS + S
2 FeS2 = 2 FeS + 2 S
Sumpor se przenjem oksidise do SO2, koji se hvata i upotrebljava za proizvodnju
sumporne kiseline.
Temperatura topljenja u jamastim pećima kreće se od minimalne 1250-1300C,
pri čemu se kao gorivo koriste mazut, ugljena prasina ili prirodni gas. Tokom topljenja
dolazi do reakcije delimicne redukcije visih oksida zeleza i bakra, oksidacije sumpora i
obrazovanja troske:
FeS + 3 Fe3O4 + 5 SiO2 = 5 (2FeO.SiO2) + SO2
Sulfidi bakra i zeleza topeci se daju primarni kamen, pri cemu se odigravaju reakcije
putem kojih se rastop obogacuje sa bakrom a osiromasuje u zelezu:
2 FeS + 2 Cu2O + SiO2 = 2FeO.SiO2 (troska) – 2 Cu2S (kamen)
Uporedo sa ovim odigravaju se i druge reakcije:
2 Cu2S + 3O2 = 2Cu2O + 2SO2
ili
Cu2S + 2O2 = 2CuO + So2
Gustina bakarnog kamena iznosi oko 5 g/cm, a troske oko 3,5 g/cm3 pa s zato
bakarni kamen skuplja na dnu a troska u gornjem sloju u peci. Kamen sadrzi 23-28%
sumpora, 16-60% bakra i 50-15% železa. Sastav troske se menja u širokim granicama,
ali njene glavne komponente su SiO2 (45-30%) i FeO (25-45%).
Za dobijanje bakarnog kamena upotrebljava se jamasta peć čije su dimenzije:
dužina 35-40 m, širina 7-10 m, a visina 3,5-4,5 m, dok se kapacitet kreće u granicama
do oko 1500 tona za 24 časa. Obloga peći se podešava u zavisnosti od toga da li u
mešavini za topljenje preovlađuju kiseli ili bazni oksidi. Tako je ozid za svod i zidove
izrađen od silika ili magnezitnih opeka, a pod se prekriva kvarcnim peskom koji se pre
prve upotrebe peći stapa u gustu masu.

8
2.3 Dobijanje sirovog bakra

Za dobijanje bakra iz kamena počeo se krajem XIX veka (1886.) koristiti

konvertor.Bakar se dobija u specijalnom konvertoru, putem produvavanja vazduha kroz
stopljeni bakarni kamen. Najčešće su u upotrebi cilindrični ili bubnjasti konvertori
spoljnjeg prečnika 2,3-4 m i dužine 4,5-10 m. Najveći konvertori imaju kapacitet do 100
tona bakra po jednom ciklusu. Oblažu se magnezitnim i hrommagnezitnim opekama.
Vazduh se uduvava kroz niz otvora raspoređenih duž cilindričnog plašta konvertora.
Cilindar se oslanja sa dva svoja bandaža na četiri para valjaka, koji mu omogućuju
postavljanje pod uglom koji je neophodan za ulivanje bakarnog kamena i za izlivanje
produkata topljenja. Proces prerade bakarnog kamena u konvertoru odvija se u dve
faze.
U konvertor se prvo dozira komadasti kvarc, na koji se uliva rastopljeni bakarni
kamen, pa se zatim produvava sa vazduhom, koji energično mešajući bakarni kamen
oksidiše sulfide bakra i železa:
2FeS + 3O2 = 2FeO + 2SO2 + 940.000 J
2Cu2S + 3O2 = 2Cu2O + 2SO2 + 775.000 J
Pri tome kupro oksid (Cu2O) reaguje se FeS i ponovo prelazi u sulfid:
Cu2O + FeS = Cu2S + FeO
Tako se u prvoj fazi praktično odigrava jedino oksidacija železa i prelazak fero-oksida u
trosku:
2FeO + SiO2 = 2FeO . SiO2
Stvorena troska se periodično ispušta iz konvertora, a dodaju se sveže količine
bakarnog kamena i komadastog kvarca. Temperatura bakarnog kamena pri ulivanju u
konvertor iznosi oko 1200C, a tokom duvanja vazduha, usled velikog izdvajanja toplote
pri oksidaciji sulfida, temperatura se povećava do 1350C. Trajanje prve faze zavisi od
količine bakra u bakarnom kamenu i iznosi 6-20 časova.
Prva faza se završava kada je u bakarnom kamenu oksidisan celokupan FeS.
Posle toga se pažljivo odvaja troska i produžava se duvanje bez dodavanja bakarnog
kamena ili kvarca. Ovim započinje druga faza, u kojoj se odvija oksidacija belog
bakarnog kamena (Cu2S) do kupro oksida (Cu2O) koji reagovanjem sa Cu2S
omogućuje pojavu metalnog bakra:
Cu2S + 2Cu2O = 6Cu + SO2

9
 Druga faza se završava kada se sav beli bakarni kamen u konvertoru pretvori u
bakar, što se obično odigrava u toku 2-3 časa. U drugoj fazi rada konvertora obrazuje se
mala količina troske bogate sa bakrom, koja ostaje u njemu posle izlivanja sirovog
bakra, a prerađuje se u sledećem ciklusu. Konvertorska troska iz prve faze de na
preradu u jamastu peć. Konvertorski gasovi sadrže 12-17% SO2. Oni se pažljivo
sakupljaju i posle odvajanja prašine, koriste se za dobijanje sumporne kiseline.
Po završetku konvertorskog procesa, sirovi bakar se naginjanjem konvertora
izliva u lonac, odakle se lije u metalne kalupe. Bakar dobijen u konvertoru zove se sirovi
ili crni bakar, jer još uvek sadrži 1-2% primesa i to: Fe, Zn, Ni, As, Sb, O i S i druge
primese, a takođe rastvorene plemenite metale (do 3%).

2.4 Rafinacija bakra

Sirovi bakar se uvek podvrgava rafinaciji radi izdvajanja primesa, koje mu

pogoršavaju osobine, a takođe radi izdvajanja plemenitih metala, kao što su zlato i
srebro. U savremenoj praksi rafinacija se izvodi naizmenično pomoću dva u principu
različita postupka: pirometalurškog i elektrolitičkog.

2.4.1 Pirometalurška rafinacija bakra

Plamena ili pirometalurška rafinacija bakra izvodi se u jamastim pećima. Za
razliku od jamastih peći za dobijanje bakarnog kamena, ove peći su manjih dimenzija
(širina 5 m, dužina 12-15 m i dubina 9 m.) U ove peći može da stane oko 400 tona
bakra. Kada peći se oblaže sa silika ili magnezitnim opekama, a svod sa silika opekama.
Peć se zagreva sa mazutom, gasom ili ugljenom prašinom.
Čitav ciklus plamene rafinacije sastoji se od sledećih operacija: punjenja,
topljenja, oksidacije primesa, udaljavanja rastvorenih gasova, dezoksidacije bakra i
livenja, za što je potrebno 12-16 h. Ako se rafinacija vrši u istoj fabrici gde se proizvodi i
sirovi bakar, onda se peć za rafinaciju puni sa tečnim metalom, čime se trajanje
rafinacije znatno smanjuje. Oksidacija primesa u sirovom bakru vrši se vazduhom, koji
se uduvava kroz čeličnu cev prečnika 20-40 mm. Ova cev je obložena sa vatrostalnim
materijalom i uronjena u vatrostalni bakar. Oksidacija se odvija na površini vazdušnih
mehurića. Pošto je brzina oksidacije proporcionalna koncentraciji metala u kadi, najbrže
će se oksidisati bakar: 4Cu + O2 = 2Cu2O

10
 Kupro-oksid se rastvara u rastopljenom bakru do 10% i zahvaljujući mešanju sa
vazduhom brzo se rasprostire po čitavoj zapremini kade, pa se oksidacija primesa
uglavnom dešava posredstvom kupro-oksida po opštoj reakciji:
Me + Cu2O = MeO + 2Cu
gde se sa Me označavaju sve metalne primese. Oksidi primesa isplivavaju na površinu
metala i stvaraju trosku, čije brzo odvajanje doprinosi dubljoj rafinaciji. Na taj način se
odstranjuje glavni deo takvih primesa, kao: Al, Si, Mr, Zn, Sn, Fe, Ni, Pb, S i delimično
Sb, As i Bi. U bakru ostaju neoksidisani zlato i srebro, a takođe i selen i telur.
Da bi se iz bakra odstranili rastvoreni gasovi, u kadu sa metalom se potapaju drvene
oblice, iz kojih se pri tome izdvajaju gasoviti ugljovodonici. Oni burno mešaju bakar i
odstranjuju iz njega sumpor i druge gasove. Neke fabrike koriste umesto drveta prirodni
gas, smešu pare i mazuta ili druga gasovita sredstva za redukciju, koja su odpadak u
nekoj drugoj proizvodnji. Posle udaljavanja gasova, za dobijanje plastičnog bakra vrši se
dezoksidacija, pošto sadrži Cu2O u metalu posle oksidacije dostiže 12%. Kao
dezoksidansi služe gasoviti ugljovodonici koji se uduvavaju u metal kroz posebnu
metalnu cev. Proces se odvija po reakciji: 4Cu2O + CH4 = CO2 + 2H2O + 8Cu.
Troske dobijene pri rafinaciji sadrže 5-40% SiO2, 5-10% Fe, 35-45% Cu,
uglavnom u obliku oksida. Osim njih u troski mogu biti ZnO, NiO i druge primese. Posle
plamene rafinacije bakar se lije u kvadratne ploče sa ušicima, debljine 40-50 mm i po
metar dužine i širine ( masa 250-320 kg).Ove ploče se koriste kao anode za
elektrolitičku rafinaciju bakra, jer njihova čistoća od 99,8% Cu, nije dovoljna za potrebe
elektrotehnike. Bakar ove čistoće može se prerađivati u limove, cevi, čaure, livene
predmete i drugo.

2.4.2 Elektrolitička rafinacija bakra

Elektrolitička rafinacija bakra vrši se u kadama napunjenim rastvorom bakar
sulfata, koji je zakišenjen sa sumpornom kiselinom. U kadama dužine 3-5 m, širine 1,0-
1,1 m i dubine 1,0-1,3 m, postavljeno je 45 katoda i 44 anode. Kade se prave od betona
ili drveta, a zidivi su obloženi plastikom, olovom ili drugim kiselootpornim materijalom.
Anode se poveziju sa pozitivnim polom izvora jednosmerne struje. Paralelno svakoj
anodi postavlja se osnova katode, koju čine tanki listovi (0,2-0,3 mm) elektrolitičkog
bakra. Katode su obično šire i duže od anode.
Pri elektrolizi bakar iz anode prelazi u rastvor; Cu = Cu2 + 2e. Na katodi se joni
bakra redukuju po reakciji; Cu2 + 2e = Cu, gradeći pri tome guste kristale na katodnoj

11
osnovi. Primese koje imaju negativniji potencijal od bakra Yn, Fe, Bi, Ni, Sn, Sb, As, i
druge, prelaze u rastvor ali se ne izdvajaju na katodi sve dok je u rastvoru prisutna
značajna količina jona bakra. Zlato i srebro ne prelaze u rastvor vec se talože na dnu
kade zajedno sa teškorastvorljivim jedinjenjima Sb. As, S, Se i Te obrazujući anodni
mulj.
Napon između anode i katode iznosi 0,3 V, pri gustini struje 150-250 A/m2 a
elektrolit sadrži30-40g/lit bakra i oko 200 g/lit H2SO4. Temperatura elektrolita se održava
u granicama 50-55C. Potrošnja električne energije je 230-240 kwh/t. Elektrolit u
kadama neprekidno cirkuliše prelivajući se iz jedne kade u drugu i periodično se
prečišćava od nakupljenih primesa. Rastvaranje anode traje 25-30 dana, zavisno od
njihove mase i uslova elektrolize. Ostaci anoda koji čine 15% od njihove prvobitne
težine, izvlače se i zamenjuju novim anodama. Katode se vade posle 5-12 dana da bi se
izbegao kratak spoj katodnog taloga sa anodom. Mulj se periodično vadi pri čišćenju
kade i dalje prerađuje radi iydvajanja korisnih komponenata. U mulju često ima 35% Ag,
14-16% Cu, 5-6% Sb, 6% Se, 3% Te i do 1% Au. Posle vađenja iz kade, katode se
ispiraju sa vodom a zatim se šalju u proizvodnju legura ili se pretapaju u električnim
pećima posle čega se liju u poluproizvode za valjanje, idu na kontinuirano livenje ili se
liju u kokile. Elektrolitički bakar je čistoće 99,98%.

3.0 Upotreba bakra

Bakar se najviše koristi u elektrotehbici (preko 50% proizvodnje), za izradu

provodnika, dinamo-mašina, elektromotora i drugih električnih uređaja. U mašinstvu se
bakar upotrebljava u obliku legura (mesing, bronza i dr.). Dosta bakra troši se u
brodogradnji, automobilskoj industriji, industriji šinskih vozila, hemijskoj industriji i
štamparstvu. Od bakra se proizvode kotlovska ložišta i cevi, cevi ya grejače i rashladne
uređaje (hladnjaci motora), zaptivači (glave motora) i različito posuđe. Koristi se za
galvansku zaštitu legura gvožđa (pobakrivanje pre niklovanja i hromiranja) i za platiranje
čeličnih limova. Od njega se proizvodi više hemijskih jedinjenja među koja spadaju
bakarne boje i plavi kamen.

12
 4.0 Legure bakra

Prema čistoći razlikuje se deset marki bakra. Marke bakra označene sa B00, B0,
B1 dobijaju se elektrolitičkom rafinacijom, B2 pretapanjem otpadaka, a B3 i B4
plamenom rafinacijom bakra. U tehničkom bakru prisutne su primese Bi, Sb, As, Pb, Sn,
Fe, Ni, S, O, koje g aprate pri njegovom dobijanju iz ruda i pri rafinaciji.
Čist bakar ima niz važnih tehničkih osobina. Široku primenu bakra uslovili su
visoka plastičnost, visoka eelektrična i toplotna provodljivost i otpornost prema
oksidaciji. Osim toga, bakar je osnova veoma važnih legura – mesinga i bronze. Više od
50% čistog bakra koristi se u elektrotehnici i energetici u vidu provodnika električne
struje. Posle srebra, bakar je na drugom mestu po električnoj provodljivostiL 1,5.10-6om
cm, odnosno 1,7.10-6om cm za bakar. Zbog toga se velike količine bakra podvrgavaju
valjanju i izvlačenju žica. Čist bakar ima dobru plastičnost kako u hladnom tako i u
toplom stanju. Napred navedene primese ne utiču jednako na plastičnost bakra. Toplo
valjanje bakra najviše komplikuju primese bizmuta i olova koji se ne rastvaraju u čvrstom
bakru, već sa njim grade lakotopljive eutektikume. Zbog toga se njihov sadržaj u
najkvalitetnijim markama bakra ograničava na hiljaditi deo procenta. Na toplo valjanje
negativno utiče i kiseonik ali tek pri većim koncentracijama (0,1-0,2%). Druge primese
(Sn, Zn, Ni i Ag) ne pogoršavaju plastičnost bakra, kao ni druge mehaničke osobine jer u
datim količinama ulaze u čtvst rastvor.
Primese, kao i plastična deformacija snižavaju elktričnu provodljivost bakra.
Ukoliko se od provodnika ne traži naročita jačina, koristi se odgrejani bakar.
Najpoznatije i najrasprostranjenije legure bakra jesu mesing i bronza.
Mesing je legura bakra sa cinkom koja ima veoma široku primenu u tehnici. U
grupu mesinga ulaze tompak (više od 90%Cu, ostalo Zn) i polutompak (79-86% Cu,
ostalo Zn) i mnogo drugih ne samo dvojnih već i složenijih legura. Mehanička jačina
mesinga veća je od čistog bakra i on se dobro obrađuje rezanjem. Različite vrste
mesinga koriste se pri izradi aparata i pribora, hemijskoj industriji i mašinogradnji.
Dijagram stanja Cu-Zn pokazuje da bakar i cink grade supstitucijski čvrst rastvor
pri sadržaju cinka do 39%. Najširu primenu ima mesing sa sadržajem cinka do 40%. On
je plastčan, dobro se obrađuje pod pritiskom na toplo i otporan je na koroziju. Dodaci
metala, kao: Sn, Pb, Fe, Mn, Ni, Si, Al itd. Povećavaju mehaničke osobine mesinga ili
poboljšavaju njegovu obradljivost ili korozionu postojanost. Dodaci nikla povećavaju

13
jačinu i korozionu postojanost a dodaci olova smanjuju jačinu ali poboljšavaju
obradljivost rezanjem.
Veoma su poznate legure bakra sa kalajem koje se zovu bronze. Još u davna
vremena od bronze su pravljeni oružje, alati, sudovi i ukrasi jer ove legure imaju veću
jačinu i korozionu otpornost od čistog bakra. Zahvaljujući odličnom kvalitetu odlivaka iz
ovih legura su se kasnije počele liti puške, zvona i statue. Savremene kalajne bronze
retko kad sadrže više od 10% kalaja. Bronza je znatno tvrđa od bakra ali dobro
ispunjava kalupe pri livenju, dobro se obra]uje i odlikuje se visokom korozionom
stabilnošću. Pored upotrebe za monumentalne spomenike, bronze se koriste za izradu
armatura gasnih i vodovodnih linija i u mašinogradnji. Mali koeficijent trenja i postojanost
na habanje čine je nezamenljivom za mnoge upotrebe (ulošci ležajeva, vijci, zupčanici i
dr.)
Legure sa malim sadržajem kalaja grade alfa-čvrst rastvor. Većina sadašnjih
bronzi retko sadrži više od 7% Sn i obično ima monofaznu strukturu, koja se sastoji od
kristala alfa-faze. Kako je kalaj skuplji i deficitarniji od bakra, to su širu primenu počele
dobijati tzv. Bezkalajne bronze. Na primer Al-bronza, Si-bronza, Be-bronza i sl. U
poslednje vreme postale su poznate legure bakra i nikla (80% Cu i 20% Ni) koje se
široko koriste za idradu ukrasa, stonih i čajnih sudova. Legura sa 68% Ni, 28% Cu
malim dodacima Mn i Fe, poznata kao monel-metal, služi za izradu novca. Ova legura,
zbog svoje visoke korozione postojanosti, dobrih mehaničkih osobina i lake obradljivosti,
koristi se i za ozradu hiruških instrumenata, delova u preciznoj mašinogradnji i u finoj
hemijskoj tehnologiji.

Kao konstrukcioni materijal, čist bakar nema zadovoljavajuće osobine za razliku

od njegovih legura. Najvažniji legirajući elementi u legurama bakra su cink, kalaj,
aluminijum, berilijum, nikl, mangan, silicijum, srebro i zlato.

14
 5.0 Označavanje i klasifikacija legura bakra

Prema JUS-u, legure bakra se označavaju slovnim i brojčanim simbolima. Prva

slovna oznaka pripada hemijskom simbolu bakra, kao osnovnom metalu; posle nje se u
nizu navode hemijski simboli legirajućih elemenata po uticajnosti i brojčane oznake koje
pokazuju njihov procentualni sadržaj. Na primer: CuAl8Fe3 označava leguru bakra sa
aluminijumom do 8% i železom do 3%. Legure bakra se dele na legure bakra za
gnječenje i legure bakra za livenje. Najznačajnije legure bakra su mesing (CuZn37,
CuZn38Pb, CuZn36Pb1), specijalni mesing (CuZn20Al, CuZn28Sn, CuZn40A11),
kalajna bronza (CuSn6, CuSn6Zn), alpak (CuNi10Zn45Pb, CuNi25Zn15) (CuNi5,
CuNi30Fe), aluminijumska bronza (CuAl8, CuAl8Fe).
Legure bakra se dele na:
- legure bakra sa cinkom (mesinzi)
- legure bakra bez cinka (bronze)

5.1 Legure bakra sa cinkom

Legure bakra sa cinkom su dvojne, trojne ili složene legure koje pored cinka
mogu biti legirane i olovom, kalajem, aluminijumom, niklom, manganom i gvožđem.
Prema glavnim dodatnim elementima ove legure se dele na:
- legure bakra sa cinkom
- legure bakra sa cinkom i olovom
- legure bakra sa cinkom, koje osim cinka sadrže jedan ili više legirajućih
elemenata
- legure bakra sa kalajem i cinkom
- legure bakra sa niklom i cinkom

5.1.1 Legure bakra sa cinkom i legure bakra sa cinkom i olovom (mesing)

Sadrže najmanje 50% bakra, ne više od 44% cinka i do 4% olova.
Legure koje sadrže do 39% cinka imaju alfa-strukturu, u kojoj su atomi cinka rastvoreni u
kristalima bakra. Ova struktura se može dobro plastično oblikovati. Legure koje sadrže

15
više od 39% cinka imaju alfa-beta strukturu. U beta-kristalima atomi bakra rastvorenis u
u kristalima cinka. Ova struktura je dosta krta pa se oblikuje livenjem.
Mehanička svojstva ovih legura zavise od njihovog hemijskog sastava, načina i
stepena prerade. Ove legure se dobro obrađuju skidanjem strugotine, mogu se lemiti,
zavariti i žariti. Boje su žute. Hemijski su otporne na uticaj vazduha, vlage i vode. Na
vazduhu brzo oksidišu i potamne. Kiseline ih nagrizaju a otporne su na delovanje baza.
Prema načinu prerade dele se na legure za livenje i legure za gnječenje.
Legure za livenje – sadrže 58% - 63% bakra, do 3% olova i ostatak cinka.
Dobro se liju i obrađuju skidanjem strugotine. Zatezna čvrstoća im je od 180 do 280
N/mm2, izduženje 2 do 25% a tvrdoća 45 do 75 HB. Upotrebljavaju se za izradu
armatura za vodu (slavine, ventili, pipci), okova, kućišta i delova za mašinogradnju i
elektrotehniku.
Legure bakra za gnječenje – sadrže 60 do 90% bakra, do 3% olova i ostatak
cinka. Pogodne su za kovanje, duboko izvlačenje, istiskivanje, valjanje, presovanje,
lemljenje, zavarivanje i rezanje. Hladno se mogu deforisati samo one koje sadrže do
36% cinka. Mehanička svojstva zavise im od toga da li su posle deformacije žarene ili
ne. Zatezna čvrstoća im je 250 do 500 N/mm2, izduženje 5 do 45% a tvrdoća 50 do 125
HB. Koriste se za izradu: cevi, vijaka, zakovica, čahura, valjaka, kondenzatora,
hladnjaka, lisnatih opruga, satnih mehanizama, okova, delova brava, armatura i
instalacionih delova za elektrotehniku.
Prema JUS-u C.D2.100 u ove legure, između ostalih spadaju: CuZn30.00;
CuZn40.00; CuZn36Pb3.00; i CuZn39Pb2.00.

5.1.2 Legure bakra sa cinkom koje, osim cinka, sadrže jedan ili više
legirajućih elemenata (specijani mesing)
Ovo su složene legure koje uz bakar i cink sadrže aluminijum, nikl, mangan,
gvožđe i silicijum i to pojedinačno ili u kombinaciji. Imaju bolja mehanička svojstva i veću
otpornost prema koroziji od legura bakra sa cinkom i olovom. Od ovih legura izrađuju se
cevi za kondenzatore i izmenjivače toplote, kućišta, klizna ležišta i vođice, pužni točkovi,
armatura za visoke pritiske i delovi otporni prema morskoj vodi i koroziji. U standardne
vrste ovih legura spadaju: P.CuZn25Al6Fe3Mn3.001; CuZn38Al2Mn3Ni.00.

16
5.1.3 Legure bakra sa kalajem i cinkom (crveni liv)
Sadrže 4 do 8% kalaja i 2 do 6% cinka, a mogu imati i do 8% olova. Zatezna
čvrstoća iznosi im od 200 do 250 N/mm2, izduženje od 10 do 20% a tvrdoća od 60 do 80
HB. Odlikuju se dobrim kliznim svojstvima pa se koriste za izradu kliznih ležišta. Od njih
se proizvode i kućišta pumpi, armatura za vodu i gasove, membrane, opruge i
manometarske cevi. Neke standardne vrste legura bakra sa kalajem i cinkom su
K.CuSn7Pb7Zn3.02; P.CuPb5Sn5Zn5.01; N.CuPb5Sn5Zn5.04; CuSn4Zn4.

5.2 Legure bakra bez cinka (bronze)

Legure bakra bez cinka su dvojne, trojne ili složene legure sa sadržajem bakra
najmanje 60%. Nazivi ovih legura određuju se prema glavnim dodatnim elementima, na
primer:
- legure bakra sa aluminijumom
- legure bakra sa kalajem
- legure bakra sa niklom
- legure bakra sa manganom
- legure bakra sa silicijumom
- legure bakra sa manganom i silicijumom
- legure bakra sa olovom
- legure bakra sa olovom i kalajem

5.2.1 Legure bakra sa kalajem (kalajna bronza)

Ovo su najstarije legure bakra i obično sadrže više od 15% kalaja. Boje su
crvene. Najčešće se dezoksidišu fosforom. Ako fosfora nakon dezoksidacije ima više od
0,05% mogu se nazvati i legure bakra sa kalajem i fosforom (fosforna bronaza). Ove
legure otporne su prema delovanju vode, vodene pare i morske vode. Na vazduhu se
ponašaju kao bakar i prekriju se zelenom patinom. Mogu se lemiti i zavarivati.
Legure bakra sa kalajem za livenje sadrže iznad 10% kalaja i otporne su na
habanje. Od ovih legura se proizvode kućišta i delovi pumpi i turbina, kotlovska
armatura, klizna ležišta, navrtke vretena, pužni točkovi i zupčanici.

17
 Legure bakra sa kalajem za gnječenjem sadrže ispod 10% kalaja. Koriste se
za spojke kablova, kontakte utikača, vijke i opruge za elektrotehniku, za manometarske
cevi, klizna tela i klizne ležajeve, sita i delove za hemijsku industriju. Standardne legure
bakra sa kalajem za gnječenje su: CuSn2.00; CuSn6.00; CuSn8.00.

5.2.2. Legure bakra sa aluminijumom (aluminijumska bronza)

Sadrže najmanje 70% bakra i do 14% aluminijuma. Pored aluminijuma mogu
sadržati i druge glavne elemente, kao što su: gvožđe, nikl, mangan ili silicijum. Ove
legure imaju vecu hemijsku otpornost od svih drugih legura bakra. Otporne su prema
koroziji, sumpornoj i hlorovodoničnoj kiselini, kiselim rastvorima, rastvorima raznih soli i
morskoj vodi. Odlikuju se visokom čvrstoćom na povišenim temperaturama. Imaju visoku
dinamičku čvrstoću. Zatezna čvrstoća iznosi im od 300 do 700 N/m2, izduženje od 10 do
15% a tvrdoća od 80 do 160 HB.
Upotrebljavaju se u hemijskoj, prehrabmenoj, tekstilnoj i automobilskoj industriji,
elektroindustriji, industriji rudarske opreme i brodogradnji. Od njih se proizvode:
zupčanici, zupčaste letve, pužni i frikcioni točkovi, armatura za paru i kiseline, kočnice,
cevi za izmenjivače toplote, klizna ležišta, kućišta, brodski propeleri i slično.
U standardne legure bakra sa aluminijumom za livenje, između ostalih spadaju
P.CuAl9.01; K.CuAl10Fe3.02; N.CuAl10Fe5Ni5.04. Neke standardne vrste za gnječenje
su: CuAl5.00; CuAl8Fe3.00; CuAl9Mn2.00.

5.2.3 Legure bakra sa niklom (niklova bronza)

Sadrže do 45% nikla a mogu imati i izvesne količine sporednih dodatnik
elemenata kao što su mangan i gvožđe. Prerađuju se uglavnom gnječenjem. Imaju
dobra mehanička svojstva. Mogu se zavariti i lemiti. Otporne su na delovanje morske
vode. Od ovih legura izrađuju se rebraste cevi i cevi za izmenjivače toplote, pregrejači
vode, hladnjaci, klima-uređajim, kovani novac, lamele kvačila i delovi za elektrotehniku.
Neke standardne vrste ovih legura su: CuNi20.00; CuNi44Mn.00; CuNi10Fe1Mn.00.

5.2.4 Legure bakra sa olovom i kalajem (olovno-kalajna bronza)

Sadrže najmanje 60% bakra, do 28% olova, do 10% kalaja i izvesne količine
sporednih dodatnih elemenata kao što su nikl i cink. Ove legure su uglavnom legure za
livenje. Imaju dobra klizna svojstva i otporne su na habanje. Hemijski su postojane
prema koroziji, pari, sumpornoj i hlorovodoničnoj kiselini. Koriste se za klizna ležišta sa

18
većim specifičnim pritiskom, za ležišta vozila i valjaka, za mazalice i za armaturu za
kiseline. Neke standardne vrste ovih legura su P.CuPb10Sn10.01; K.CuPb9Sn5.02;
C.CuPb5Sn8.03; N.CuPb20Sn5.04.

5.2.5 Legure bakra sa berilijumom (berilijumska bronza)

Sadrže 1,5 do 2,5% berilijuma. Ove legure nakon termičke obrade (kaljenja sa
visokim otpuštanjem) dobiju zateznu čvrstoću od 1350 N/mm2 i tvrdoću od 400 HB tako
da dostižu mehanička svojstva čelika. Odlikuju se time fa pri udaru ne stvaraju varnice.
Zbog ovih svojstava koriste se za izradu alata za rad u uslovima gde postoji opasnost od
lake zapaljivosti i eksplozije (čekići, sekači i ključevi za rad u rudnicima, tankerima,
rafinerijama nafte i fabrikama eksploziva). Od ovih legura izrađuju se opruge, elektrode
za zavarivanje i delovi za elektrotehniku. Ove legure nisu standardizovane po JUS-u.

5.3 Legure bakra za brodogradnju

Legure bakra imaju široku primenu u brodogradnji. Jugoregistar brodova

razvrstava legure u tri osnovne grupe:
- legure bakra za gnječenje
- legure bakra ze livenje
- legure bakra za propelere

5.3.1 Legure bakra za gnječenje

Klasificirane su u trinaest kategorija. Za svaku kategoriju propisani su hemijski
sastav, stanje isporuke, mehanička svojstva, način ispitivanja i primena. Sadržaj bakra u
ovim legurama iznosi od 55 do 99,5%, cinka od 20 do 35%, nikla od 9 do 30%,
aluminijuma od 2 do 11% , mangana i gvožđa di 2% i drugih primesa u malim ali tačno
određenim količinama. Zatezna čvrstoća legura za gnječenje iznosi od 200 do 590
N/mm2, granica tečenja od 100 do 245 N/mm2, izduženje od 10 do 40% i tvrdoća od 70
140HB, što zavisi od hemijskog sastava i stanja isporuke (meko, polutvrdo ili tvrdo). Ove
legure služe za izradu limova, cevi, profila i otkovaka koji se upotrebljavaju za

19
kondenzatore, izmenjivače toplote, armature za paru i vodu, vijke, delove pumpi i druge
delove otporne prema delovanju morske vode.

5.3.2 Legure za livenje

Razvrstane su u deset kategorija. Sadrže 30 do 99% bakra, do 40% cinka i u
stogo propisanim količinama kalaja, aluminijuma, nikla, gvožđa i mangana. Imaju
zateznu čvrstoću od 150 do 590 N/mm2, relativno izduženje od 8 do 20% i tvrdoću od 60
do 140 HB. Upotrebljavaju se za kućišta, košuljice ležaja, zupčanike i pužne točkove,
vijke i matice, vretena, armaturu, rotore pumpi i sitne odlivke koji moraju biti otporni na
delovanje morske vode i kiselina.

5.3.3 Legure bakra za livenje propelera

Izdvojene su u posebnu grupu i razvrstane u četiri kategorije. Sadrže 52 do 82%
bakra i u propisanim količinama cinka, aluminijuma, mangana, nikla i gvožđa. Imaju
viskoku granicu tečenja od 175 do 275 N/mm2, visoku zateznu čvrstoću od 440 do 630
N/mm2 i izduženje od 16 do 20%.

20
 Literatura

A. Sedmak, V. Šijački, A. Milosavljević, Mašinski materijali, Beograd, 2003.

R. Lučić, Mašinski materijali, Nauka i inžinjerstvo, Beograd, 1994.

R. Lučić, Mašinski materijali, Naučna knjiga, Beograd, 1995.

S. Stojadinović, A. Ljevar, Poznavanje materijala, Zrenjanin, 2001.

V. Đorđević, Mašinski materijali, Mašinski fakultet, Beograd, 1991.

V. Stanković, Mašinski materijali sa tremičkom obradom, Viša tehnička škola u

Novom Sadu, Novi Sad, 1966.

http://wikipedia.com

21