Vukasin Pavlovic - Teorije Moci PDF

Vukašin Pavlović
Diskursi moći
Misterija moći
Moć spada u onu vrstu fenomena koji, od postanka prvih društvenih zajednica pa do
danas, ne samo da igra važnu ulogu u životu svakog društva, nego svojom misterijom
neosporno privlači pažnju, čak fascinira ljude.
Barle tvrdi da su «moć i ljubav dva najstarija fenomena ljudskih emocija».1 Potvrda za
to može se očitati u mnogim tragovima dosadašnjeg razvoja ljudske civilizacije: u nepisanoj i
pisanoj istoriji, političkom i državnom životu, religiji i umetnosti. Moć koju su posedovale
vođe (bez obzira da li su ih nazivali kraljevima, carevima, imperatorima ili kakvim drugim
zvučnim imenima) evidentirana je u najranije poznatim arheološkim nalazima.
Karl Loewenstein govori o misterioznoj trijadi koja dominira čovekovim životom u
društvu. To trojstvo, po njemu, čine: ljubav, vera i moć. Zna se da «vera pokreće planine», a
da je ljubav pobednik u svim bitkama. Ali ne manje urođeni ljudskoj vrsti su ljubav prema
moći i vera u moć.2
Istorija ljudskog društva zna da razlikuje koliko su ljubav i vera doprineli čovekovoj
sreći ili nesreći. Moć se uglavnom smatra odgovornom za ljudsku muku i patnju. No, i tu
ostaje da se suočimo sa jednom od paradoksalnih dimenzija moći. Mnogi vredni spomenici
materijalne kulture
kojima se vekovima dive pokoljenja, ne bi ni bili izgrađeni da nije bilo jake političke volje i
moći, na jednoj, i neizmerne ljudske požrtvovanosti i patnje, na drugoj strani. Keopsova
piramida, da ostanemo samo na tom primeru, simbolizuje koliku su moć imali egipatski
faraoni. Istovremeno, ona potvrđuje koliko je ljudske energije, znoja i muka, pa i života
mnogih generacija ljudi, moralo da bude ugrađeno u njene monumentalne i jednostavne
oblike. Tako je, skoro bez izuzetaka, i sa drugim čuvenim spomenicima materijalne kulture –
kineskim zidom, indijskim hramovima, rimskim građevinama, velelepnim srednjevekovnim
dvorcima, baroknim katedralama, i drugim veličanstvenim spomenicima. Ali, začarani krug
paradoksa moći time nije završen. Ma koliko bili moćni svi ti vladari, prinčevi, pape i
1
Adolf Barle, Power, New York, Harcourt, Brace & World, Inc., 1969, p. 17
2
Karl Loewenstein, Political Power and the Governmental Process, Chicago, 1957, p. 3
1
velmože, koji su nastojali da u svoju slavu ostave što veličanstvenije i trajnije spomenike,
otkrivali su istovremeno i svoju nemoć. Svaki od tih simbola moći istovremeno je i potvrda
njihove nemoći i straha pred prolaznošću i zaboravom, i konačno pred činjenicom neizbežne
smrti.
Ali pozitivne dimenzije moći ne vezuju se samo za veličanstvene objekte materijalne
kulture. Svaki narod slavi mnoge moćne ljude iz svoje istorije. Za Francuze Napoleon, za
Engleze admiral Nelson, za Nemce Bismarck, za Ruse Petar Veliki, za Srbe Karađorđe, i tako
redom, istorija svakog naroda je puna imena velikih i moćnih ljudi, državnika i generala,
ustanika i reformatora – jednom reči, onih čija se imena slave, a čiji spomenici ukrašavaju
najlepše javne trgove i parkove. Istina, svaki narod ima i mnogo slavnih ličnosti koji ne ulaze
u krug moćnih; mnogo velikih naučnika, umetnika. Ali moć je uvek bila najkraća prečica za
ulazak u slavu.
Ono što je, međutim, zajedničko ljubavi, veri i moći, tim trima tajanstvenim i često
isprepletenim silama, to je kognitivni veo tajne kojim su prekrivene. Čovek može, bez ikakve
sumnje, da oseti i iskusi šta su ljubav, vera i moć. Ali, po mnogima, to je sve. Saznanje onoga
što je njihov unutrašnji sadržaj, određenje njihovih kvalitativnih svojstava, odnosno njihove
biti, izmiče nam i uvek ostaje izvan čovekovog logičkog i racionalnog saznanja. Mireći se sa
tim da nije moguće doći do ontološke definicije moći, kao ni ljubavi i vere, Loewenstein sa
uzdahom žaljenja konstatuje da «sve što su ljudi u stanju da učine u razumevanju sila ljubavi,
vere i moći je da registruju i procenjuju njihovo manifestovanje i rezultate». 3 Može se
smatrati da je ovo mišljenje samo delom tačno. Ono, uostalom ne važi samo za kategoriju
moći, već i za još neke ključne pojmove političke filozofije i političke teorije. Pojmove kao
što su sloboda, pravda, jednakost, istina, takođe nije ni malo lako ontološki definisati, ali to
nas ne oslobađa teorijske obaveze da tragamo za odgovorima na pitanja o njihovoj prirodi i
sadržaju. Odgovori, naravno, ne mogu da budu ponuđeni u obliku kratkih, konzistentnih i
opšteprihvaćenih definicija, jer su u pitanju kategorije koje imaju i značajnu vrednosnu i
normativnu dimenziju. Za razumevanje ovih pojmova vrednije od svake sažete definicije je
samo traganje za odgovorima. To traganje započinjemo temom o božanskoj personifikaciji
moći. Nakon toga dolazi poglavlje u kome se ispituje rađanje i geneza moći, sa osnovnim
etapama: moć magije, moć matrijarhata, moć patrijarhata, dolazak ratnika. Naredno poglavlje
se bavi temom o moći i političkom etosu u helenskom svetu. Zatim, sa Machiavellievom
teorijom moći vladaoca započinje istraživanje modernih teorija. Sa Hobbesovom teorijom
3
Karl Loewenstein, op.cit. str. 3
2
moći Levijatana završava se prvi deo ove studije o moći. Drugi deo sadrži pregled savremenih
teorija moći i započinje sa čuvenim Veberovim određenjem moći. No, krenimo redom.
Božanska personifikacija: od Zevsa do Ilije Gromovnika
Koliko je koncept moći duboko ukorenjen u same osnove naše civilizacije dobro
ilustruje jedan od najstarijih zapisanih epova, Hesiodov spev o postanku bogova. U Teogoniji
on govori o Zevsu kao o božanskoj personifikaciji moći. Nakon pobede nad ocem Uranom
Zevs «na nebu zavlada držeći plamenu munju i grom u rukama svojim».4
Jedna od ključnih poruka ovoga speva sadržana je u ideji da se Zevs bori protiv Haosa.
U toj borbi on koristi moć, čije su metafore munja i grom, i «uzdajući se u njih, on bozima
vlada i ljudima».5 Kao što lepo tumači Barle, jedini izazov Zevsu, bogu Moći, mogu da upute
Mudrost i Lepota.6 To se vidi iz Hesiodove priče o Zevsu koji sa svojom prvom ženom
Metidom, boginjom koja oličava Misao, dobija ćerku Atinu, boginju Mudrosti, a kasnije sa
Letom, dobija sina Apolona, boga Lepote i Umetnosti. Od svih bogova na Olimpu samo
Atina i Apolon mogu da protivureče Zevsu. Ovom se alegorijom, po Barleu, iskazuje jedan od
zakona Moći: Misao, odnosno Razum, i Lepota, odnosno Umetnost, jedino mogu da ukrote i
ograniče Moć. To je zato što se Misao i Lepota ne mogu ni oduzeti ni ubiti, a još manje
obuzdati.
U staroslovenskoj mitologiji pandan bogu Zevsu je Perun. Bog Perun je gospodar
vasione i onaj koji proizvodi grom. Da se grom kao simbol moći i kod starih Slovena vezuje
za vrhovno božanstvo pokazuje i sam jezik: prema navodima Louisa Legera, kod Rusa i
Poljaka reč perun znači grom.7 Kasnije, kad hrišćanstvo počne da potiskuje pagansku religiju
starih Slovena, nekršteni polažu svoju zakletvu pred Perunom, a kršteni pred Ilijom, koji se u
Bibliji javlja kao gospodar svih prirodnih elemenata, a pre svega, vatre i vode. Naročito važnu
ulogu ima Sveti Ilija kod Južnih Slovena, dobijajući epitet gromovnika i naziv Sveti Ilija
Gromovnik.8
Ono što povezuje Zevsa, Peruna i Iliju Gromovnika je moć i njena simbolika oličena u
gromu i munji. Bog moći je onaj koji u svojim rukama drži grom. Veliki poznavalac mitova i
nadahnuti arheolog ideja, Mircea Eliade u svojoj knjizi Sveto i profano pokazuje da se veza
4
Hesiod, Postanak bogova, Sarajevo, Veselin Masleša, 1975, s.11
5
Isto, s. 23
6
Adolf Barle, op.cit. str. 3-5
7
Luj Leže, Slovenska mitologija, Beograd, Grafos, 1984, str.53,55 i 60.
8
Isto, str. 60,66,67 i 70. Vidi takođe: Slovenska mitologija, enciklopedijski rečnik, redaktori
Svetlana Tolstoj i Ljubinko Radenković, Zepter Book World, Beograd, 2001, s. 422
3
između vrhovnog božanstva i neba, odnosno groma, nalazi i prepoznaje kod vrlo različitih
naroda, plemena, religija i civilizacija.9
Zanimljivo objašnjenje zašto je grom simbol moći nalazimo kod Eliasa Kanetia. On
pokazuje da je brzina jedno od važnih obeležja moći i da su zbog toga kod mnogih naroda
najbrže životinje bile i ostale simboli moći (ptice grabljivice poput orla ili sokola; lav ili
leopard iz reda mačaka; vuk za koga se govorilo da je predak Džingis-kana, i sl.). Kaneti,
dakle, tvrdi da su brzina, iznenadnost i silina važna svojstva moći, a da je grom u tom pogledu
i najbrži i iznenadan i silovit. «No, najbrže je ono što je oduvijek bilo najbrže: grom. Široko je
rasprostranjen praznovjerni strah od groma, od kojeg se ne možemo zaštititi». 10
Rasprostranjenost straha od groma koju često nalazimo kod primitivnih naroda dokumentuje
primerom Mongola kod čijih plemena «sve moguće zapovjedi služe pridobivanju naklonosti
groma».11 Grom se kod starih naroda tumači kao volja, zapoved ili poruka bogova. Zbog toga
je kod Etruraca postojala posebna klasa sveštenika koja je odgonetala pojave i karakteristike
gromova, da bi proricala budućnost i savetovala moćnike na Zemlji šta to bogovi poručuju.
Rađanje i geneza moći
Želimo li da započnemo traganje za razumevanjem prave prirode moći, moramo videti

kako je rođena. Tu nam pisana istorija ne pomaže mnogo, jer se javlja vrlo kasno. Mada su
Herodot i Tukidid savremenici uglednog Perikla, a Titus Livi moćnog Avgusta, njihova
razmatranja o temeljima uspostavljanja sopstvenih političkih zajednica, prvenstveno se
oslanjaju na usmena predanja i mitove o ulozi Tezeja, u slučaju Grčke, ili pak Romula, u priči
o postanku Rima.
Jasno je da koreni moći sežu mnogo dublje u prošlost od antičkog zasnivanja istorije.
Moć je rođena u dalekoj prošlosti kada su ljudi živeli u tipu zajednica koje je Spencer nazvao
«primitivno društvo».12 Danas se smatra da je mnogo korektnija upotreba Morganovog naziva
«drevno društvo»,13 čime se izbegava pežorativna konotacija i kulturna diskvalifikacija starih
društava. Arheologija je doprinela mnogo više od istorije razumevanju odnosa moći u
drevnim društvima, ali je i ona ipak izdašnija u razumevanju načina kako su ljudi živeli, nego
9
Mirča Elijade,Sveto i profano, Književna zajednica Novog Sada, Novi sad, 1986, str. 117,118.
Vidi takođe: Salomon Renak, Orfej, opšta istorija religija, Utopija, Beograd, 2005, s. 139
10
Elias Kaneti, Mase i moć, Grafički zavod Hrvatske, 1984, s. 235
11
Isto, s. 235
12
Ako se i ostaje kod upotrebe te Spencerove sintagme, onda je tačnija i adekvatnija upotreba ovog naziva u
množini, to jest, «primitivna društva», jer su različite grupe i zajednice ljudi na različitim kontinentima imale
specifične karakteristike i razvijale se autonomno.
13
Luis H. Morgan, Drevno društvo, Prosveta, Beograd, 1981
4
u pogledu načina na koji se vladalo. I kao što kaže Bertrand de Žuvenel, etnologija nam ostaje
poslednji i najvažniji izvor za odgonetanje zagonetke o rađanju moći.14 Oslanjajući se na
Bertranda de Žuvenela možemo uočiti i razlikovati nekoliko etapa u uspostavljanju prvih
oblika moći.
Priča o rađanju moći započinje sa najstarijim periodom kada dominira moć magije, da
bi se preko moći matrijarhata i patrijarhalne moći došlo do moći ratnika i nastanka prvih
aristokratija i kraljevina. Svakoj od tih etapa odgovaraju određeni modeli i koncepcije moći.
Moć magije
Jedno je sigurno, kaže Malinovski, da magija nije nastala iz apstraktnog pojma

univerzalne moći, koji se kasnije primenjivao na konkretne slučajeve. «Ona je, bez sumnje,
15
nastala nezavisno u više slučajeva». Dakle, magija nastaje iz iskustva i ima sasvim
praktičnu ulogu i svrhu. U tome se magija razlikuje od prvih oblika religijskih verovanja kao
što je animizam, to jest verovanje u duhovna bića, koje nastaje iz straha ranog čoveka, kako
od smrti, tako i od mnogih prirodnih fenomena koje ne može da razume i objasni.
Telo i duša divljaka su pod stalnim pritiskom i terorom, koje savremeni čovek ne
može ni da zamisli. Pred opasnošću od prirodnih i natprirodnih sila, ljudi na tom stupnju
razvoja, reaguju poput životinja; zbijaju se u krda, sa željom da jedni drugima budu što bliži,
kako bi sa drugima ublažili strah i podelili toplotu.
Dosta rano je među etnolozima uočeno16 da primitivne grupe i prastare ljudske
zajednice gaje kultove pojedinih biljaka i životinja, koje za njihove pripadnike imaju ulogu
svetog i nedodirljivog objekta zaštite – totema.
Totem je zajednički simbolički zaštitnik pred silama i pretnjama koje čovek ne može
da razume i pojmi. Totem iskazuje i čvrstu vezu pojedinca i grupe. Pojedinac jednostavno ne
može da opstane bez grupe. Zbog toga je najteža moguća kazna za čoveka izgon, progonstvo
iz plemena. To nije samo osuda na smrt, to je gore od smrti.
Ali, ko u plemenu zna šta ljudima valja činiti? Samo najstariji ili oni koji su pokazali
ili pak nasledili neka magijska umeća. Zato, kako su pokazala etnološka istraživanja starih i
divljih australijskih plemena, moć poseduju i ljudima vladaju oni koji znaju magiju, taj
nevidljivi i nedokučivi oblik moći.
14
Bertrand de Jouvenel, On Power, The Natural History of Its Growth, Liberty Fund,
Indianopolis, 1993 (prvo izdanje: Du Pouvoir: Histoire Naturelle de sa Croissance, 1945)
15
Bronislav Malinovski, Magija, nauka i religija, Prosveta, Beograd, 1971, s. 78
16
McLennan, 1970.
5
Sama reč magija i njoj odgovarajuće reči kao što su čini, čarolija, opčiniti, omađijati,
sadrže verovanja u čovekove tajanstvene mogućnosti. Magija daje čoveku praktičnu moć nad
izvesnim stvarima.
Tako je i kralj morao biti neko ko je bio sposoban manje da vlada željama ljudi, a više
da nadvlada želje nevidljivih sila i moći i da osigura njihovu naklonost. Kralj je odgovoran za
dovoljnost i sigurnost hrane. On prvi počinje da lovi, on prvi mora da proba hranu. Otud tzv.
običaj prvog voća – tek kad je kralj nešto prvi pojeo ostali mogu da koriste tu hranu
bezbedno. U takvim, po opstanak plemena ključnim situacijama, kralj na sebe preuzima prvi
rizik. Nakon toga on može svom plemenu da kaže: «A sada vi možete da jedete».
17
Čuveni etnolog Frazer pokazuje, međutim, da takva moć kralja u «magijskom
kraljevstvu» ima i drugo lice. U slučaju da se pokaže da je kralj pogrešio ili da nije u stanju da
umilostivi zle nevidljive sile, mora biti spreman da sebe žrtvuje, kako bi te sile usmerio prema
sebi i time spasao svoje pleme. U svakom slučaju, ukoliko nije u stanju da obezbedi dovoljno
dobre hrane da bi se održala snaga plemena, vrlo je verovatno da će kraljev život biti
žrtvovan, da bi se primirile zle magične sile i da bi se spasilo pleme.
U drevnim društvima kraljevski put do moći i vlasti vodio je kroz razumevanje
okultnih moći i poznavanje vremena i uslova povoljnih za njih. Svi drevni narodi su verovali
u postojanje magične moći. Po pravilu su najstariji u plemenu bili prirodni tumači takve moći.
U posvećeni krug onih koji su posedovali magičnu moć mogli su da uđu i pojedinci koji su
posedovali ili pokazali izvesne neuobičajene sposobnosti (u parapsihologiji se danas takvi
ljudi nazivaju ekstrasensima).
Osnovu magijske moći čini strah, kao što je njena glavna uloga u društvu da učvrsti
običaje. Pripadnik primitivnog društva koji bi se usudio da ne sledi način života svojih
predaka privukao bi na sebe bes i ljutnju okultnih, magijskih sila. Ali, ukoliko je više privržen
običajima svojih predaka, utoliko više će te njemu nepoznate sile, kojih se plašio, biti na
njegovoj strani. Tako je magijska moć delovala u odnosu na grupu kao osnovna koheziona
snaga za očuvanje običajima i tradicijom uspostavljenih i ritualima zahtevanih socijalnih
obrazaca ponašanja.
Iz svega ovoga se može zaključiti da različiti oblici i modeli magijske moći uvek
imaju jak konzervativni naboj i konformistički karakter. Glavni cilj magijske formule moći je
održanje tradicije. Tradicija, koja suvereno vlada u primitivnim civilizacijama, kao što
konstatuje Bronislav Malinovski, očito se uspostavlja oko magijskog rituala i kulta.18
17
James Frazer, Zlatna grana, proučavanje magije i religije, Alfa i Draganić, Zemun, 1992
18
Bronislav Malinovski, op.cit., s. 75
6
Odgovarajući na pitanje kakva je kulturna funkcija magije, Malinovski kaže da je
«funkcija magije da ritualizira čovekov optimizam, da pojača njegovu veru u pobedu nade
nad strahom».19 I dodaje, da se iz perspektive sigurnosti razvijenijih civilizacija lako uočava
sirovost i bezvrednost magije. «Ali bez njene moći i rukovođenja rani čovek ne bi mogao da
savlada svoje praktične teškoće, niti bi mogao da napreduje do viših stupnjeva civilizacije.
Zbog toga se u primitivnim društvima magija svuda pojavljuje i otuda proizilazi njena
ogromna moć».20
Moć matrijarhata
Američki etnolog Morgan, koji je sredinom devetnaestog veka proveo nekoliko godina
među Irokeesi Indijancima, doveo je 1860. godine u pitanje do tada dominirajuću
patrijarhalnu koncepciju istorije i nastanka moći.
Morgan je najpre uočio da među Indijancima nasleđivanje ne ide po očevoj liniji (po
principu paterniteta), već po majčinoj liniji (po principu materniteta). Isto tako je zapazio da
reči kojima se označavaju roditelji imaju kod njih različito značenje od uobičajenog. Tako reč
otac uključuje i stričeve, kao što reč majka uključuje ujne. U početku je mislio da je to samo
osobenost kod plemena Irokeesi Indijanaca, ali je kasnije otkrio da se taj fenomen javlja i kod
mnogih drugih plemena u Severnoj Americi. Iz toga je izveo zaključak da su u pitanju tragovi
koji ukazuju na sasvim drugačiju strukturu porodice od uobičajenog patrijarhalnog obrasca.
Za potvrdu teze da matrijarhalni tip porodice prethodi patrijarhalnom uskoro su počeli
da stižu dokazi sa svih strana. Pored mnogih dokaza koje su pružile etnologija i antropologija,
istraživači se vraćaju i klasičnim tekstovima, gde nalaze potvrde za ovu tezu. Tako se kod
Herodota otkrivaju pasaži o matrijarhatu, a ocena da je prva velika revolucija u ljudskom
društvu označila smenu matrijarhata patrijarhatom potkrepljuje se i starogrčkom mitologijom.
Poznati mit o Belerofontu koji je ubio Himeru i pobedio Amazonke tumači se kao simbolički
opis ove smene.
U svom klasičnom delu Matrijarhat Johan Bahofen dokazuje tezu da matrijarhat
spada u raniji kulturni period nego sistem patrijarhata. Mada su prve značajne činjeničke
potvrde postojanja matrijarhata otkrivene i vezane za Likiju i Egipat, Bahofen je ubeđen da
matrijarhat ne pripada jednom određenom narodu, nego jednom stupnju kulture. Pojave
ženske moći i vlasti (ginekokratija) ne mogu se objasniti i razumeti samo kao pojedinačna i
19
Isto, s. 86
20
Bronislav Malinovski, op cit., s. 86
7
usamljena pojava (poput legendi o Amazonkama, istoriji ostrva Lezbos, i slično). Njegov
zaključak je da je helensko-rimskom principu oca (gde su vrhovna božanstva Zevs i Jupiter
muškarci), prethodio princip Demetre, zemaljske majke. «Na najnižim, najmračnijim
stupnjevima ljudskog bivstvovanja ta ljubav koja majku povezuje sa vlastitim porodom,
predstavlja svetlu tačku života, jedino rasvetljenje moralne tame, jedinu divotu usred bede».21
Otkriće matrijarhata predstavlja značajan argument u prilog feminističke pozicije i
uopšte teze o potrebi ravnopravnosti polova u ljudskoj vrsti.
Moć patrijarhata
Koncepcija po kojoj se smatra da su društvena i politička moć nastale iz patrijarhalne moći

oca u porodici (familiji) dugo vremena je postojala kao jedno od objašnjenja najstarijeg oblika
moći. Po ovoj koncepciji, ako je porodica prva i najstarija ćelija društva (ili kako bi se to
reklo jezikom savremene sociologije, primarna zajednica), onda je vlast oca prva forma
komandovanja i uspostavljanja poretka nad drugima.
Iz prvih oblika porodične moći i vlasti nikla je ustanova patrijarha, vlast najstarijeg ili
oca porodice. Ideju o moći oca prihvatiće i jedan tako veliki mislilac kao što je Vico, koji će
tvrditi da su u herojsko doba društva očevi bili apsolutni monarsi u svojim porodicama.22
Samo pak pravo oca na vlast u porodici zasnovano je na činu poroda i brige o njemu.
No, već na tom koraku se vidi prva velika slabost ove koncepcije. Za razliku od veze između
majke i deteta veza očinstva je mnogo kasnije otkrivena. Ako, po ovoj koncepciji, očevi imaju
pravo da raspolažu životima svoje dece jer su im dali život, to kao praktičan princip pre bi
moglo da važi za majku nego za oca. Svesni činjenice da je samo majka uvek poznata (mater
semper certa est) rimski pravnici su mnogo kasnije to načelo formulisali na sledeći način:
rađanjem roditelji stiču pravo nad decom. U različitim epohama i u različitim društvima to
pravo je tumačeno na različite načine. Svako društvo, više kulturom i običajima nego pravnim
poretkom, utvrđuje i tumači dokle seže pravo roditeljske vlasti nad decom. Najčešće je u
praksi roditeljska vlast svođena na vlast oca, a ta patrijarhalna vlast je, skoro bez izuzetka,
uključivala pravo na vlast nad ženom i decom. Ponekad i ponegde očinska vlast je
uključivala i pravo odlučivanja o životu i smrti, a mnogo češće pravo i mogućnost prodavanja
sopstvene dece.
21
Bahofen, ......1990, str.16
22
Giambatista Vico,Načela nove znanosti, o zajedničkoj prirodi nacija, Naprijed,
Zagreb 1982, s. 223
8
Upotreba i zloupotreba očinske vlasti nad ženom i decom, a pogotovu roditeljske
vlasti nad decom zadržala se do danas. Čak i u najrazvijenijim savremenim društvima fizičko,
duhovno i seksualno zlostavljanje dece od strane roditelja predstavlja ozbiljan društveni
problem. O tome, pored zabrinjavajućih statistika, rečito govore povremene ekscesne pojave
koje preko medija uzbude javnost i najnaprednijih zemalja sveta.
Vlast i dominacija oca jedna je od ključnih karakteristika tzv. patrijarhalnog društva. U
patrijarhalnom društvu su i žena i deca u podjarmljenom položaju u odnosu na mušku glavu
porodice. Max Veber će u svojoj sociologiji vlasti utvrditi da je patrijarhalna vlast jedan od
najvažnijih vidova tradicionalne vlasti.23 On, kao što ćemo kasnije videti, razlikuje tri glavna
oblika ili modela vlasti: tradicionalni, harizmatski i birokratski. Birokratski oblik vlasti
karakteriše savremena društva. A od svih predbirokratskih struktura vlasti daleko je
najvažnija, po njemu, patrijarhalna struktura vlasti. Osnovni stub moći u patrijarhalnoj
strukturi vlasti čini, po Veberovom mišljenju, tradicija.24
Iz institucije očinske vlasti izvlačen je tokom istorije princip patrijarha i primenjivan
na vrhovne nosioce moći i vlasti u društvu i državi. Formula oca zajednice primenjivana je na
kraljeve i vladare uopšte, ma kako ih nazivali. Jedan od najpoznatijih takvih pokušaja u novo
doba da se ponudi teorijsko obrazloženje ovog postupka predstavlja spis biskupa Roberta
Filmera Patrijarha, iz 1680. godine. Ovom knjigom Filmer brani princip patrijarha, odnosno
kako kaže u podnaslovu spisa, «prirodnu vlast kraljeva od neprirodne slobode naroda».25 To je
inače vreme kada u Evropi model apsolutne monarhije doživljava svoj uspon. Filmer na tvrd i
bezrezervni način primenjuje princip patrijarha na englesku monarhiju, koja je uspela da se za
vreme Henriha VIII osamostali od crkveno-duhovne dominacije pape. Njegova argumentacija
u korist principa patrijarha je krajnje prosta: istovremeno sa izrastanjem porodica u naciju
patrijarh se transformiše u kralja, pa kraljevska prava imaju svoju prirodnu osnovu u ustanovi
patrijarha, koji sada postaje otac nacije. Filmer izričito tvrdi: «Kraljevi su očevi svoga naroda,
ili naslednici takvih očeva ili uzurpatori prava takvih očeva».26 On takođe kaže: «Ukoliko
uporedimo prirodne dužnosti oca sa pravima kralja, videćemo da su jedno te isto, bez ikakve
razlike, osim jedino u svojoj širini i opsegu».27
I pre no što je Džon Lok izložio Filmera razarajućoj kritici u svom prvom spisu u
28
okviru dela Dve rasprave o vladi (1681-83), bilo je jasno svakom ko je čitao Aristotela, da
23
Maks Veber, Priroda i društvo, Beograd, prosveta, 1976, II tom, str. 96
24
Maks Veber, op.cit., tom II, s. 98
25
Robert Filmer, Patrijarha, navedeno prema Džon Lok, Dve rasprave o vladi, Mladost, Beograd, 1978, knjiga I,
26
Robert Filmer, op.cit., s. 65
27
Robert Filmer, op.cit., s. 67
28
Džon Lok, Dve rasprave o vladi, Mladost, Beograd, 1978, knjiga I i II
9
stvari ne stoje onako kako Filmer tvrdi. Aristotel je, istina, smatrao da je porodica prvi i
najstariji oblik ljudskih zajednica. Takođe je smatrao da država nastaje tako što se porodice
udružuju u sela i naseobine, da bi se na kraju došlo do države kao samodovoljne zajednice i
najvišeg oblika udruživanja. Aristotel je, međutim, jasno razlikovao tri relacije ili oblika moći
u porodici: moć oca nad decom, muža nad ženom i gospodara nad robom. Ali je još jasnije
upozoravao da te moći ili vlasti , ne samo da nisu iste među sobom, nego se bitno razlikuju od
kraljevske ili ustavne vlasti u državi.29
Nakon kritike koju je izveo Lok princip patrijarha je potpuno izgubio teorijsku
važnost. To, međutim, ne znači da su nestali i patrijarhalni odnosi, koji će se u većini društava
zadržati i do naših dana. U naše pak vreme, najdublju kritiku patrijarhalnog društva i
patrijarhalnih obrazaca moći ponudio je feminizam.
Dolazak ratnika
Mada se sa dosta osnova može reći da je većina društava prošla kroz period patrijarhata i da
je obrazac patrijarhalne moći i danas dosta raširen u svetu, to ne važi u istoj meri za prethodne
modele moći, matrijarhat i magijsku moć totemizma. U principu, mora se poći od
pretpostavke o mnoštvu različitih i osobenih puteva kojima su se razvijale kulture pojedinih
društava. Ono što nam De Jouvenel nudi u svojoj analizi to je jedna opšta tipologija nastanka i
geneze moći.
Po mišljenju Bertanda de Jouvenela prva politička revolucija u istoriji ljudskog
društva predstavljala je proces u kome je ritualna vladavina starih (gerontokratija) zamenjena
30
dolaskom na vlast mladih, snažnih i uspešnih ratnika. Suštinu te revolucije predstavlja
odbacivanje zemaljskih (terestialnih) kultova agrarnog i matrijarhalnog društva u korist
nebeskih (celestialnih) kultova ratničkog i patrijarhalnog društva. Ratničko društvo nije
dovelo u pitanje, već je učvrstilo patrijarhalno društvo, ali po novom obrascu moći. Namesto
patrijarha moć dobijaju najhrabriji ratnici.
Savremena antropologija i etnologija odbacile su kako tezu Hobbesa o prirodnoj
brutalnosti ljudi, tako i pretpostavku Rousseaua o bezazlenom i nedužnom karakteru čoveka u
prirodnom stanju. U principu, ljudi se ponašaju onako kako im prilike nalažu, mada izvesna
antropološka istraživanja pokazuju da postoje i neke kolektivne ratničke ili pacifističke
osobine pojedinih plemena i ljudskih zajednica. U svakom slučaju izgleda da je prvi uzrok
29
Aristotel, Politika, Beograd, Prosveta, 1975, str. 19
30
Bertrand de Jouvenel, op.cit. str. 90
10
nasilja i ratova bila oskudica u hrani, stoci, a verovatno i u ženama, a kasnije u robovima.
Promena do koje je došlo kada su ljudi shvatili da ukoliko poštede život protivnika mogu da
dobiju roba i njegovu radnu snagu, predstavlja po De Žuvenelu čin koji se može uporediti još
samo sa promenama do kojih je došlo uvođenjem mašina i industrijskom revolucijom.31
Naravno, ropstvo je bilo moguće tek relativno kasno u ljudskom razvoju, kada je pojedinac
mogao svojim radom da proizvede dovoljno hrane ne samo za sebe nego i za drugoga.
Povratak ratnika iz uspešnih pohoda, koji nisu imali za cilj osvajanje nego dobavljanje, uneo
je velike promene u dotadašnji društveni život. Najhrabriji su počeli da polažu veće pravo u
podeli ratničkog plena, a sa porobljavanjem žena, porodice ratnika su se umnožavale i
dobijale kako na broju tako i na snazi, društvenom ugledu i moći. Najbolji ratnici su zajedno
sa slavom zadobili i odlučujuću ekonomsku i političku moć. Društvena osnova uvođenja
poligamne porodice je u dobijanju uvećane radne snage, a preko broja rođene i podignute
dece i uvećane društvene i političke moći. To se i danas vidi u nekim afričkim i azijskim
zemljama .32 Primitivna društva su svesna značaja broja članova porodice za snagu, bogatstvo
i moć. Tako je započeo proces stvaranja prvih ratničkih aristokratija, koje su se, recimo, u
Staroj Grčkoj formirale u takozvano herojsko doba, to jest u doba Trojanskog rata i u
Homerovo vreme. Tu novu bogatu, ratničku i politički moćnu kastu stari Heleni su zvali
eupatridi, a stari Rimljani će je nazvati patriciji.
Moć i etos u helenskoj političkoj filozofiji
31
Bertrand de Jouvenal, op.cit. str. 94
32
U Keniji je, na prelazu iz dvadesetog u dvadesetprvi vek, podpredsednik vlade, inače školovan na
najprestižnijim evropskim univerzitetima, imao četiri žene i nekoliko desetina dece, što je sve bilo, između
ostalog, i pokazatelj njegovog statusa i ugleda. Sličnu situaciju možemo videti na dvoru Saudijske Arabije,
danas najpoznatije apsolutističke monarhije.
11
Stari Grci, kao prvi politički narod u pravom smislu te reči, poznavali su vrlo dobro
prirodu političke moći. Rano su otkrili njena dva svojstva: unutrašnju težnju da se širi i
spoljno svojstvo da se kvari.
Još je Heraklit upozoravao da preterivanje treba gasiti pre nego požar. 33 Ali, među
svim grčkim filozofima, kod Platona se najjasnije vidi svest starih Helena o prevelikoj žudnji
za moći kao najvećem poroku. Stari Grci su imali posebno ime za neutaživu glad za
prestižom i slavom i to su nazivali philotimia. A neutaživu požudu i pohlepu u najopštijem
smislu, dakle kao glad ili žeđ za što više i više (bez obzira o čemu se radi, dakle da li o
bogatstvu, moći, ratu ili bilo čemu drugom) nazivali su pleonexia. Pleonexia, kao prelaženje
svake mere, pojavljuje se kao osnovna suprotnost umerenosti i samosavlađivanju. Kako
upozorava Cassirer, pleonexia je znak da je zdravlje privatnog i javnog života ozbiljno
ugroženo, a da politička moć pod njenim znakom nužno vodi u iskvarenost.34
Od Solona u Atini i Likurga u Sparti, pa nadalje, stari Grci su shvatili da je dobar
ustav najsnažnija prepreka za širenje i kvarenje vlasti. Solon je prvi u politički rečnik uveo
ideju dobro uređene političke zajednice, koristeći za oznaku toga stanja ime boginje
Eunomije, pozajmljeno iz stare grčke mitologije, po kojoj je ona, kao sestra boginje pravde
Dike, boginja zakonitosti. Nauk koji je ostao od Solona je da se politička moć može zaustaviti
samo dobrim zakonima u dobro politički uređenom društvu.
No, ni to nije bilo dovoljno. Težnja političke moći da se širi je toliko snažna, a
mogućnost moći da se kvari je toliko izražena, da ponekad ni dobri zakoni nisu dovoljni da joj
postave granice. To je posebno došlo do izražaja u talasu tiranida koji je preplavio grčke
državice tokom sedmog veka pre nove ere. Grci su inače od Liđana preuzeli reč tyrranos
(gospodar), da bi označili ljude koji su se domogli vlasti otimajući je, a da nisu bili ni nasledni
kraljevi ni izborni magistrati. Tom talasu se nije mogla da odupre ni demokratski uređena
Atina, u kojoj je tokom šestog veka pre nove ere tiranin Pizistrat vladao 36 godina. Istina, on
ne samo da nije uništio prve zasade atinske demokratije, nego ih je ojačao, a pripisuje mu se u
zaslugu i što je Ilijadu i Odiseju spasao od zaborava podsticanjem njihovog recitovanja. Još
veći izuzetak od uobičajenog modela tiranske vlasti bio je Kipsel, koji se dočepao vlasti na
Korintu sredinom sedmog veka pre nove ere, ali je kao omiljeni vladar uspeo da opstane 32
godine (za njega kažu da je bio jedan od retkih tirana koji nije imao potrebu za telesnom
33
Heraklitovi fragmenti o prirodi, u Dr Dušan Nedeljković, Heraklit, Izdavačka knjižara Gece
Kona, Beograd, 1924, fragment 43, s. 21
34
«Ta žudnja za sve više i više prelazi svaku meru i uništava svaku meru, a pošto je Platon meru, pravu
srazmeru, 'geometrijsku jednakost' proglasio za merilo zdravlja privatnog i javnog života, izlazi da želja za moći
koja preteže nad svim drugim podsticajima neizbežno vodi u iskvarenost i iskušenje» (Ernst Kasirer, Mit o
državi, Beograd, Nolit, 1972, str. 97).
12
stražom). No, to su ipak izuzeci. Tiranije nisu bile dobrodošle kod starih Grka, a Atina je bila
srećna kada je uspela da se oslobodi tiranide i da uz pomoć Sparte, sa vlasti protera
Pizistratovog sina Hipiju.
Da bi sprečili tiranidu Atinjani su u vreme Klistena, dakle, neposredno nakon Hipije,
uveli čuvenu meru ostrakizma. Ostrakizam je uveden oko 508/7. godine p.n.e. kao protivmera
potencijalno prevelikoj moći pojedinaca. To je bila neobična odluka skupštine kojom se
jednom godišnje šalje u izgnanstvo na deset godina onaj čije se ime najčešće nađe urezano na
glinenoj pločici – ostrakonu. Istina, pre toga se glasa hoće li se ta mera uopšte primeniti te
godine ili ne. Ostrakizam je bila velika kazna u to vreme, ali se razlikovala od današnjih kazni
jer nije dovodila u pitanje ni čast ni imovinu prognanih. Smatra se takođe da je ostrakizam
uveden i kao mera sprečavanja građanskog rata, jer je često primenjivan u bezizlaznim
političkim sporovima i situacijama velikih i nerešivih sukoba oko vlasti. Druga važna istina
na koju valja upozoriti, vezana je za zloupotrebe ostrakizma. Mada je uveden da bi se ukrotila
politička moć, ostrakizam je često bio instrumentalizovan od političkih moćnika, koji su se
njime koristili kao najmoćnijim oružjem da uklone svoje protivnike. Zanimljiva je u tom
pogledu sudbina Temistokla, poslednjeg velikog atinskog državnika pre Perikla. Temistokle
je prvi upotrebio meru ostrakizma protiv svojih protivnika, 487. g.p.n.e. ali je i sam na isti
način bio prognan, jedanaest godina kasnije.35 Za najvećeg državnika Atine Perikla, kažu da
se još u mladosti priklonio demokratskoj stranci siromašne većine najviše iz straha od
ostrakizma, a suprotno svojoj prirodnoj sklonosti koja možda i nije bila tako demokratska. O
toj sklonosti najbolje svedoči činjenica da je svoja dva najveća protivnika iz aristokratske
stranke proterao ostrakizmom iz zemlje; najpre Kimona, a na kraju i Tukidida.
Uprkos tome, Perikle ostaje najveća politička figura čitavog toga doba, jer je na
najbolji mogući način koristio dva osnovna elementa političkog života, odnosno onoga što je
Aristotel nazivao bios politicos. Prema Hannah Arendt ta dva elementa su delovanje (praxis) i
govor (lexis). Perikle je bio majstor govorništva. Praktikovao je onu umetnost javne reči, koju
su stari Grci nazivali psihogogija, vođenje duše, i koje su oštro razlikovali od demagogije,
zavođenja naroda. Ali, za razliku od mnogih današnjih političara, koji su često obični i prazni
demagozi, Perikle nije bio samo dobar govornik; bio je i majstor delanja. Onako vešto kako je
koristio moć reči i javnog govora, tako, a možda i još više, umeo je moćno da dela. Njegovu
moć delanja najbolje potvrđuju kako velelepni ostaci Partenona i Zevsovog hrama, koji su se
35
Iako je Temistokle najzaslužniji za izgradnju Atinske flote, koja će odigrati ključnu ulogu u
ratu protiv Persijanaca, on je ironijom sudbine život nakon progonstva ostrakizmom, završio
kao savetnik persijskog cara.
13
očuvali do našeg vremena, tako i epoha koja se u istoriji Atinskog polisa s pravom obeležava
kao zlatno doba demokratije.
Temu o političkoj moći Aristotel će, na najbolji način među antičkim filozofima,
povezati sa temom o političkoj slobodi. Politička sloboda po njemu ima dva lica: aktivni
princip učešća i vlasti; i pasivni princip pokoravanja zakonu. On još snažnije od Solona
naglašava ideju da se moć može kontrolisati u dobro uređenom političkom poretku. Ali je
istovremeno svestan i opasnosti da se dobri poretci pretvore u loše i iskvarene. Zato je
njegova klasifikacija oblika političke vladavine bifokalna. Svaki oblik ima svoju pervertiranu
verziju: bazileja (kraljevina)- tiranidu; aristokratija – oligarhiju; a politeja – demokratiju.
Pišući o Tukididu, ne samo kao istoričaru nego i kao misliocu povesti, Karl-Heinz
Volkmann-Schluck smatra da je ovaj veliki Herodotov učenik, otkrio neke važne istine o
moći. Najpre, tu je njegovo mišljenje da je moć kao takva jedna tendencija prema još većoj
moći, i da je ona stoga u samoj sebi neograničena. Moć je ta koja nagoni i tera one koji je
poseduju preko svih granica.36 Dakle, pleonexia je unutrašnje svojstvo moći.
Na osnovu ocene da moć nema unutrašnje granice, Tukidid, prema Volkmann-
Schlucku, ukazuje na drugu, još možda važniju istinu o moći: mera, granica i cilj moći ne
nalaze se u njoj samoj, već joj se moraju postaviti izvana. To što sputava i spolja ograničuje
moć, je prema Tukididovom nalazu politički etos.37 Jedno od suštinskih obeležja
starohelenskog političkog etosa bila je vrlina umerenosti. Tu vrlinu su stari Grci nazivali
sophrosyne. Kako ukazuje Mihajlo Đurić, to svojstvo je po predanju u starogrčki politički
etos usadio Apolon.38 Čitava antropološka vertikala u starogrčkoj političkoj filozofiji – od
Apolonovog natpisa u Delfskom hramu «Upoznaj samoga sebe», preko Heraklitovog
priznanja «Tražio sam samoga sebe», do Protagorinog «Čovek je mera svih stvari» može se
prevesti u maksimu: «Budi umeren, nađi meru». Sokrat je tu meru tražio u sreći ili
eudemonizmu (ovladavanju dobrim demonom), to jest u povezivanju sreće i znanja u najvišu
etičku vrlinu. Sokratov veliki učenik, Platon i Platonov još veći učenik Aristotel, svaki na svoj
način, tražili su filozofsku i političku meru. Za Platonovu koncepciju pravde kao najviše
vrline, zdravo rasuđivanje, phronesis, je uslov umerenosti, sophrosyne; kao što je i umerenost
obeležje razuma. Za Aristotela, po kome je izvor sreće u državi-polisu, suštinsko pitanje
umerenosti je polje političke jednakosti u zajednici.
36
Karl-Heinz Volkmann-Schluck, Politička filozofija, Tukidid, Kant, Tokvil, Zagreb, Naprijed,
1977, str. 43
37
Karl-Heinz Volkmann-Schluck, op.cit. s. 43
38
Mihajlo Đurić, Humanizam kao politički ideal, Beograd, 1968, str. 144
14
Politička zajednica koja ne poseduje politički etos je iskvarena zajednica, zajednica
u kojoj su ljudi ostavljeni na milost i nemilost moći i onima koji je poseduju. To je nezdrava,
bolesna zajednica u kojoj dolazi do izražaja neobična kancerozna priroda moći: ona može
samu sebe da hrani, proždirući društveno tkivo oko sebe; ali, i samu sebe da jede, jer
uništavajući zdravo tkivo društva, seče granu na kojoj sedi. Takva neograničena destruktivna i
kancerozna priroda političke moći najviše dolazi do izražaja u tiranskim vremenima i
uslovima despotske vlasti.
Fiziologija i antropologija moći - Kaneti
Moć je fenomen kome se može pristupiti iz različitih teorijskih oblasti i pozicija. To

je u izvesnom smislu i neophodno, jer je nerealno očekivanje da je moguće odgovoriti na
pitanje šta je moć ako se ostane samo u vidokrugu političke teorije i političke sociologije.
Jedan od najboljih primera pristupanju moći iz šire, antropološke pozicije je osobena
fiziološka teorija moći koju nam nudi Elias Kaneti. U nezaobilaznoj knjizi Mase i moć Kaneti
nam pruža jedno neobično, rekao bih fascinantno, objašnjenje prirode moći. Klupko njegovih
vrlo originalnih ideja, isprepletenih oko dva važna pojma političke sociologije – pojma mase i
moći, baca novo svetlo na mnoga pitanja i teme o kojima se retko razmišlja, ili se čak misli na
drugačiji i neupitan način.
Kanetijevo objašnjenje moći sastoji se iz tri analitička dela: prvi predstavlja opis
hvatanja i gutanja; drugi – stvaranje razmaka; i treći – strpljivo preoblikovanje. Razmotrimo
svaki od ovih procesa ponaosob.
Psihologiju hvatanja i fiziologiju gutanja Kaneti uzima za polaznu tačku u objašnjenju
moći. Ocenjujući da kod čoveka nema ničeg starijeg od hvatanja, on otkriva da se tu odvijaju
mnogi zagonetni procesi unutar kojih se, strukturno gledano, ljudi i životinje ponašaju na isti
način. Tako Kaneti nalazi sledeće najvažnije stupnjeve približavanja plenu ili objektu moći:
vrebanje (prikriveno posmatranje sa posebnom napetošću); praćenje (često i sa
prerušavanjem); i dodir. Otkrivanje i uočavanje plena pomoću čula vida, sluha i mirisa još
uvek ostavlja razmak između lovca i žrtve, a time i mogućnost bega. Tek je dodir pravo
predvorje moći. «Pipanje kao dodir prethodi kušanju. Vještica iz priče traži od žrtve da joj
pruži prst da bi opipala da li se žrtva dostatno ugojila»39.
39
Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 168
15
Sledeći stupanj približavanja je hvatanje. «Kod ljudi ruka koja ne popušta stisak
postaje simbol moći»40. Ne kaže se bez razloga za onoga ko odlučuje da je sve u njegovim
rukama. Po Kanetiju, odlučujući akt moći može se naći tamo gde je najuočljiviji i kod ljudi i
kod životinja – u hvatanju.
Naredni korak u Kanetiovoj analizi moći je proces jedenja i gutanja. Glatkoća i red
zuba mnogo govore o poretku i obeležjima moći. Ideal svake moći je da vlast funkcioniše
glatko. Na metaforičku vezu vojnog poretka moći i zuba nailazimo i u mitu o Kadmovim
vojnicima, koji su iznikli iz zemlje iz posejanih zmajevih zuba. Sam čin jedenja simbolizuje
ne samo potpuno uništenje protivnika (ili plena), već i nadmoć lovca koji procesom probave
oduzima žrtvi sve šro je njemu korisno, a putem izmeta odbacuje otpad i smrad. «Sve što se
jede jest predmet moći»41. Proces probave, varenja otkriva po Kanetiju, mnogo o suštini
moći. «Onaj ko želi vladati nad ljudima nastoji ih poniziti...Što ih je više mučio, to ih više
prezire. Kad mu više nisu ni od kakve koristi, potajno ih odbacuje kao izmet i brine se za to
da ne zagade zrak u njegovoj kući»42.
Drugo analitičko polje objašnjenja moći predstavlja ukazivanje na značaj stvaranja
razmaka, distance. Za moć nije samo dovoljno da napadač uhvati žrtvu, već i da ne dozvoli da
sam bude uhvaćen. Sav prazan prostor koji vlastodržac stvara oko sebe služi upravo ovoj
svrsi. Pristup do najmoćnijeg je otežan, a oko njega se grade palate sa sve više vrata i
prepreka. Pravi vlastodršci su osuđeni na usamljenost jer nikom ne mogu da veruju. I od
današnjih moćnika te vrste može da se čuje kako se perfidno žale što nemaju ravnopravne
sagovornike. Pri tom ne kažu ono što se redovno zbiva: da svakog ko se iz njihovog okruženja
usudi na kritiku, nemilosrdno odbacuju iz svoje blizine i iz kruga vlasti i moći. Što je vlast
moćnija, to je njen vrhovni žrec više opsednut paranoičnim strahom od okruženja i od svih
onih koji bi stvarno ili potencijalno mogli da ga ugroze. Dvor je samo ogledalo moćnika, a
dvorjani primer servilnosti na koji treba da se ugledaju ostali podanici.
Za objašnjenje i razumevanje odstojanja, razmaka ili distance neobično je ilustrativna
Kanetieva priča o štapu. «Kad se slomila grana u ruci, nastao je štap. Pomoću njega je čovjek
mogao držati neprijatelja na odstojanju...Čovjek je njime udarao, oštrio ga je da bi napravio
koplja, savijao ga je i vezao (u luk)...Ali, unatoč svim tim preobražajima, štap je uvjek ostao
ono što je bio u početku: sredstvo kojim se stvara razmak» 43. U tom smislu štap je zadržao
dve značajne konotacije moći: kao čarobni štap i kao žezlo (skiptar) štap je ostao atributom
40
Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 168
41
Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 181.
42
Elias Caneti, 1984, str. 173.
43
16
dvaju najvažnijih odlika moći, duhovne i svetovne. Štap simbolizuje i transformaciju lovca u
pastira. Stare religije i nove ideologije pokazuju da je čovek kao pastir moćniji od lovca.
Treće polje Kanetievog analitičkog objašnjenja još neposrednije govori o moći koja se
odrekla nasilja i plena. To je moć usavršene šake, koja je započela sticanje istančanog osećaja
u prstima kroz najraniju zabavu i igru majmuna (češkanje krzna), da bi strpljenjem naučila
milovati, ali i oblikovati. U šakama postoji i želja za uništavanjem i želja za igrom. «Pre nego
što rani čovek i sam pokuša napraviti neku novu tvorevinu, moraju je njegove ruke i prsti
najpre stvoriti u igri»44.
Rezimirajući Kanetia, možemo reći da se jedno polje moći metaforički i doslovno
može predstaviti kao hvatanje, drugo kao uspostavljanje razmaka, a treće kao manje ili više
strpljivo preoblikovanje.
Ostaje, međutim, jedna jedva vidljiva tenzija u Kanetievom shvatanju moći koja se
pokazuje kada se analizira odnos između instrumentalne i destruktivne dimenzije moći. Ako
se instrumentalni karakter moći iskazuje kao preoblikovanje, a destruktivni karakter moći
kao uništavanje, onda se postavlja pitanje koji je oblik ili vid moći važniji za čoveka kao
pojedinca, ali i za društvo kao celinu. Čini se da Kaneti, bar na individualnom planu, daje
prednost destruktivnom vidu moći.
Unutrašnji poriv za uništavanjem, po Kanetiu, kao da ostaje glavna odlika moći. To se
vidi u njegovom tumačenju značaja preživljavanja. Trenutak preživljavanja je za Kanetia
najvažniji trenutak moći. «Najniži oblik preživljavanja je ubijanje...Taj trenutak suočenosti sa
ubijanjem ispunjava preživjelog neobičnom snagom, koja se ne da usporediti ni sa kojom
drugom vrstom snage»45. Sve težnje ljudi za besmrtnošću sadrže nešto od ove i ovako
realizovane želje za moći, pa zato, kaže Kaneti, oni koji ubijaju i preživljavaju uvek ostaju
moćni. Otuda toliko slave pripada zapovedniku u bitkama: ako pobedi pripada mu celo polje
mrtvih. Jedni su pali za njega, drugi protiv njega. Ili kako kaže Plutarh, za koga se nikako ne
može reći da je voleo rat ili da je bio krvožedan: «Cezar je nadmašio sve ratne junake i
zapovednike zajedno, zahvaljujući tome što je vodio najviše bitaka i što je ubio najviše
neprijatelja. Jer u nepunih deset godina tjekom kojih je ratovao sa Galijom, osvojio je na juriš
preko 800 gradova, podjarmio 300 naroda, borio se s tri milijuna ljudi i od toga milijun njih
ubio u borbi, a isto toliko zarobio»46.
O značaju preživljavanja kao dimenzije moći govori i želja za dugim životom, koja u
većini kultura ima veliku ulogu. Kod nekih primitivnih naroda stari ljudi koji dugo žive imaju
44
45
46
navedeno prema Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 190.
17
veliki ugled. Institucija patrijarha je zasnovana na dugovečnosti onog koji može videti
mnogobrojne generacije svojih potomaka. Kod starih Etruraca čak su se i vekovi određivali
po dužini života najstarijeg čoveka (pa su otuda njihovi vekovi ili stoleća različite dužine).
Pravo na odlučivanje o preživljavanju, odnosno o životu i smrti, prvo je i najvažnije
obeležje vladara (jer njemu je stvarno podređen samo onaj koga, u krajnjoj instanci, može da
ubije). Smrt kao pretnja jedna je od glavnih valuta moći. Pravo na odlučivanje o životu i smrti
je u stvari pravo vladara da objavljuje i vodi rat, da u modernim društvima zavodi vanredno
stanje ili donosi odluke o pomilovanju. Pomilovanje se pojavljuje u obliku moći opraštanja,
ali se zaboravlja da je to vrlo visoko koncentrisani čin moći, koji pretpostavlja donošenje
osude (činu pomilovanja mora prethoditi osuda). «Moć doseže vrhunac tamo gde do
pomilovanja dolazi u poslednjem trenutku. Upravo kad se treba izvršiti donesena presuda pod
vješalima ili pred puščanim cijevima...pojavljuje se pomilovanje kao nov život. Granica se
moći sastoji u tome da ne može mrtve vratiti u život; no u tom, do krajnjeg trenutka
odgađanom činu pomilovanja vlastodržac stvara u sebi dojam da je prekoračio i tu granicu»47.
Utoliko je zabluda smatrati da pomilovanje znači istinsko opraštanje. Pomilovanje je
demonstracija moći koju moćnik vrši prvenstveno radi sebe, a ne radi onoga na koga se
pomilovanje odnosi. Uostalom, vlastodržac nikad stvarno ne oprašta. On sve pamti i vraća.
Ako i koristi oprost to je samo privremeno, u zamenu za još potpuniju pokornost.
I najzad, Kaneti smatra da je jedno od važnih obeležja i elemenata moći tajna. Tajna je
u srcu moći. «Tajna se izdvaja iz svoje okolice kao nešto gušće i čuva u tami koju mogu
rasvijetliti samo malobrojni. Opasnost tajne uvijek je veća od njezina stvarna sadržaja»48.
Veliki deo snage diktature, po Kanetiu, je u tome što je u njoj snaga tajne koncentrisana u
malo ruku, dok se u demokratijama ona deli na mnogo ljudi i tako rasipa. «Koncentracijom
tajne možemo nazvati odnos između broja onih na koje se tajna odnosi i broja onih koji je
čuvaju. Prema toj definiciji lako je shvatiti da su naše moderne tehničke tajne
najkoncentrisanije i najopasnije od svih koje su ikad postojale. One se odnose na sve, no u
njih je upućen samo neznatan broj ljudi, a o petorici ili desetorici ovisi da li će se primijeniti
ili ne»49. Nema sumnje da ovde Kaneti misli na tajnu atomske bombe.
Mogli bi smo, na tragu Kanetia, da kažemo da se s jedne strane moći kao tajne nalazi
ćutanje, a s druge strane, javni govor, odnosno javnost. Ćutanje je ne samo izraz straha nego i
poslednji štit nemoćnih protiv moći. U totalitarnim režimima čovek ne može da veruje
nikome, čak ni zidovima. Fašizam i staljinizam su pokazali da je ćutanje ekstremni oblik
47
48
49
18
odbrane koji ima mnoge prednosti, ali i nedostatke. «Najjača je tiranija ona koja sebi dopušta
najjače pitanje»50. Na drugoj strani, javni govor je najveći izazov moći. Formiranje i aktivno
delovanje demokratske javnosti je jedina nada modernih društava da se moć ograniči. Pri
tome, na žalost, ostaje otvoreno pitanje ko će ukrotiti ukrotitelja. Ako se funkciji medija u
konstituisanju i razvijanju javnosti u savremenom društvu teško može naći premca, postavlja
se pitanje šta je sa granicama moći samih medija. Bez obzira da li je originerna ili izvedena,
da li je slobodna ili izmanipulisana, moć medija postaje sve veća, ali to je tema koja zaslužuje
posebnu pažnju.
Intencionalna moć Bertanda Rasela
Britanski filozof Bertrand Rasel smatra da je moć fundamentalni koncept u društvenim

naukama, i da ima isti status kakav ima energija u fizici. Kao i energija, i moć ima mnoge
forme. Različita obličja moći su bogatstvo, naoružanje, civilna vlast, uticaj na mišljenje. Po
50
19
Raselovom sudu ni jedna od navedenih formi moći nije podređena drugoj, niti postoji jedna
od njih iz koje se mogu izvesti sve druge51.
U naše vreme je uvreženo mišljenje da se ekonomska moć tretira kao izvor iz koga se
mogu izvesti svi drugi oblici moći. U novije vreme pojavljuju se shvatanja da je propaganda
kao oblik moći nad mišljenjem fundamentalni tip moći. Oba shvatanja su po Raselovom
mišljenju pogrešna. Svaki pokušaj da se izoluje jedna forma moći kao najvažnija ne vodi
računa o činjenici da se moć, kao i energija, može transformisati iz jednog oblika u drugi. A
jedan od glavnih zadataka društvenih nauka je da otkrivaju zakone takvih transformacija.
O impulsu moći
Rasel ukazuje na impuls moći koji je duboko ukorenjen u ljudskoj prirodi, a čija
realizacija zavisi od karaktera društvenog sistema. U društvenom i političkom sistemu u kome
je moć otvorena i dostupna svima, položaji koji obezbeđuju moć biće zaposednuti onima koji,
za razliku od prosečne većine ljudi, imaju najjači impuls moći, to jest, najveću ljubav za moć
(love of power). Mada je jedan od najjačih ljudskih motiva, ljubav za moć je vrlo nejednako
raspodeljena, a često i ograničena različitim drugim motivima. Oni koji imaju jaču ljubav za
moć imaće i veći uticaj na tok događaja i promene.
Kao što tačno uočava Vojislav Stanovčić, čovekovu društvenu prirodu Rasel
objašnjava izvesnim nagonima. Najosnovniji nagoni (impulsi) su za samoodržanjem,
seksualni nagon i roditeljski nagon. U ovu grupu ključnih impulsa koji predodređuju
čovekovo ponašanje Rasel uključuje i moć. U studiji Brak i moral (Marriage and Morals,
1929) on pokazuje da je težnja ka posedovanju moći prisutna i kod deteta i kod starog čoveka,
pa je zato to impuls koji počinje najranije,a završava najkasnije.52
Među neograničenim i nezasitim željama ljudi, dve su, po Raselovom mišljenju,
glavne: želja za moć i želja za slavom. Mada nisu identične, blisko su povezane. Po pravilu,
međutim, najlakši način da se dođe do slave je preko moći53. Onaj ko se dokopa moći ima
popločan put do slave. Ponekad važi i obrnuto, slavnima je utaban put do moći. Ali u
moderno vreme slava i moć ne moraju uvek da idu zajedno. Premijer u Britaniji ima veću
moć nego slavu, a monarh veću slavu nego moć. Ili još očigledniji primer: ima mnogo slavnih
pisaca, naučnika, sportista koji su daleko od moći. I, naravno, ima mnogo moćnih ljudi koji su
daleko od slave.
51
Bertrand Russell, Power, A New Social Analysis, London, Unwin Book, 1938, str. 9
52
Navedeno prema: Vojislav Stanovčić, Koncepcija moći u političkoj i društvenoj teoriji Bertranda
Rasela, časopis „Gledišta“, Beograd, 1962, br. 9, godina III, s. 29
53
Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 8
20
Impuls moći ima, po Raselu, dve forme: eksplicitnu u liderima, i implicitnu u njihovim
sledbenicima. Mada je Niče optužio hrišćanstvo da uliva u glavu vernika ropski moral, Rasel
smatra da u svakom kooperativnom poduhvatu sledbenici nisu mnogo više robovi od lidera. S
druge strane, trijumf lidera pripadnici grupe sledbenika delom doživljavaju i kao realizaciju
svoje moći. To je ono što čini da se nejednakosti moći koje svaka organizacija čini
neizbežnima, mogu izdržati i podneti.
Nejednakost u distribuciji moći je, po Raselovom mišljenju, uvek postojala u ljudskim
zajednicama, što je delom uslovljeno spoljašnjim nužnostima, a delom uzrocima koje
možemo naći u samoj ljudskoj prirodi. Većina kolektivnih poduhvata je moguća samo ako je
vođena i usmeravana nekim telom koje upravlja i vlada. Čak i demokratski izabrana vlada i
dalje ostaje vlada, a da bi kolektivni napori za postizanje nekog cilja uspeli neophodno je da
postoje neki ljudi koji će izdavati naređenja i drugi koji će ih izvršavati. Pozivajući se na
Adlerova istraživanja psiholoških tipova (u knjizi Understanding Human Nature), Rasel
prihvata razlikovanje submisivnog (pokornog) i dominantnog (zapovedničkog) tipa ljudi.
Adler je smatrao da su oba navedena psihološka tipa u svojoj ekstremnoj formi nepoželjna i
da su oba proizvod edukacije. “Najveći nedostatak autoritativnog obrazovanja leži u činjenici
da pruža deci ideal moći i ukazuje im na zadovoljstvo koje je povezano sa posedovanjem
moći” (Adler, Understanding Human Nature). Ovome Rasel dodaje da autoritativno
obrazovanje proizvodi ropski tip kao i despotski tip ličnosti, zato što vodi zaključku da jedini
mogući odnos između dva ljudska bića koja sarađuju je onaj u kojem jedan naređuje a drugi
izvršava naređenja54.
Impuls potčinjenosti (submisivnosti), koji je isto toliko realan i uobičajen kao i impuls
komandovanja (dominacije), ima svoje korene u strahu. Poznato je takođe da i agresivnost
najčešće ima svoje korene u strahu. Iz toga Rasel zaključuje da tip agresivnosti koji proističe
iz plašljivosti nije onaj koji inspiriše velike lidere. Veliki lideri, po njegovom mišljenju,
odlikuju se izuzetnom samouverenošću, koja nije samo površinska, nego je duboko
ukorenjena u njihovu podsvest. Na primeru Kromvela, Napoleona i Lenjina Rasel ilustruje
kako im je bezgranična hrabrost i samouverenost, kombinovana sa zdravim rasuđivanjem u
teškim momentima, omogućila da dominiraju u svojim zemljama. Istina, on pravi razliku
između Kromvela i Lenjina, za koje kaže da su bili opsednuti dubokom verom u misiju i nisu
mnogo marili za moć u sopstvenu korist, i Napoleona koji je primer vojnika sreće i piratskog
vođe55.
54
Bertrand Russell, 1971, str. 13.
55
Bertrand Russell, 1971, str. 15, 16.
21
Pored ova dva tipa ličnosti, naime onih koji komanduju i onih koji se pokoravaju ,
postoji, po Raselu i treći tip ličnosti: oni koji se povlače i izoluju. To su ljudi koji imaju
hrabrosti da odbiju podređenost, ali nemaju želje da komanduju. Takvom tipu ličnosti su
pripadali rani hrišćani, kao i američki pioniri. Ljudi tog temperamenta pripadaju psihološkom
tipu odbijanja i revolta, koji dovode u pitanje ortodoksiju. U toj grupi Rasel otkriva i one koji
nisu potpuno ravnodušni na moć, ali je ostvaruju drugačijim metodama. Takvi mogu postati
jeretici ili sveci, otpadnici ili utemeljivači novih crkvenih redova, marginalni alternativci ili
osnivači novih škola u umetnosti i literaturi. Njihovi sledbenici i učenici su oni koje
karakteriše kombinacija ljubavi prema podređenosti sa impulsom za revolt. Zbog prve
osobine rado prihvataju nov nauk, a druga ih odbija od ortodoksije.56
Određenje moći
Bertrand Rasel nudi određenje moći na intencionalan način. Po njemu, moć se može
definisati kao proizvođenje nameravanih učinaka.57
Rasel ukazuje na kvantitativni i relacioni karakter definicije moci u formulaciji da A
ima više moći nego B, ako A postiže više nameravanih učinaka nego B.58
On smatra da je moguće govoriti ne samo o moći nad ljudima, nego i o moći nad svim
ostalim oblicima živih bića, pa čak i o moći nad mrtvim stvarima. Ali ono što Rasela
interesuje u studiji o moći je moć nad ljudima, a ne moć nad stvarima, mada, kako kaže,
moguće je uspostaviti i tehnološku moć nad ljudima koja je zasnovana na moći nad
stvarima59. Mada se, dakle, usredsređuje na moć nad ljudima, Rasel smatra da je jedna od
najvećih promena u modernom svetu porast moći nad materijalnim stvarima, što dugujemo
napretku nauke.
Ali, kako kritički konstatuje Rasel, nekada davno ljudi su sebe i svoju dušu prodavali
đavolu da bi stekli magične moći; a danas te moći stiču od nauke i dovode sebe u prisilnu
situaciju da postanu zlo. “Nema nade za svet sve dok moć ne bude pripitomljena, i dovedena
u službu, ne ove ili one grupe ili fanatičnih tirana, već čitave ljudske rase”60.
Forme moći
Moć nad ljudima se može razlikovati s obzirom na načine uticaja na individue, ili s
obzirom na tip organizacija koje su u to uključene.
56
Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 18 i 19
57
Bertrand Russell, Power, op.cit., str. 25
58
59
60
22
Uticaj na individue može biti, po Raselu: a) direktnom upotrebom sile (force) nad
telom; b) podsticanjem nagradama ili kažnjavanjem; i c) uticajem na mišljenje, propagandom
u najširem smislu.
Najvažnije organizacije se mogu razlikovati s obzirom na vrstu moći koju primenjuju.
Tako armija i policija koriste nasilnu (coercive) moć nad telom; ekonomske organizacije
najčešće koriste nagrade i kažnjavanje; a škole, crkve i političke partije utiču na mišljenje.61
Na osnovu ovoga Rasel razlikuje individualnu moć od moći organizacije. Međutim, on
ukazuje i na njihovu povezanost. Ako neko želi, kaže on, da postane premijer, mora najpre da
osvoji moć u svojoj partiji, a partija u naciji. U predmodernim vremenima, a povremeno i
danas, postoji i nasledna moć (recimo, u kraljevskim dinastijama i aristokratskim lozama),
koja se stiče rođenjem. Danas je nasledna moć manje prisutna u politici, a mnogo više u
ekonomiji, gde se bogatstvo unutar ekonomskih plutokratija stiče i održava nasleđivanjem.
Tradicionalna i novostečena moć
Neophodno je, po Raselu, napraviti razliku između tradicionalne moći i novostečene
moći.
Tradicionalna moć ima na svojoj strani snagu običaja, pa se ne mora opravdavati u
svakom momentu. Po pravilu je povezana sa religijskim ili kvazi-religijskim verovanjima.
Ona se u mnogo većoj meri može da oslanja na mišljenje javnosti, nego što je to slučaj sa
revolucionarnom ili uzurpatorskom moći. “Ovo ima dve manje više suprotne posledice: s
jedne strane, tradicionalna moć, pošto daje osećaj sigurnosti, nije na oprezu od izdajnika i s
većom verovatnoćom će izbeći političku tiraniju. S druge strane, tamo gde stare institucije
istrajavaju, nepravde - kojima su gospodari moći uvek skloni – imaju potvrdu davno
zaboravljenih običaja, te zbog toga mogu biti bezočnije nego što bi to bilo moguće pod novim
oblicima vlasti koji su se uzdali u javnu podršku”62.
Novostečena moć je ili moć zasnovana na pristanku ili na sili. Ovu drugu podvrstu
moći, dakle moć koja nije ni tradicionalna ni zasnovana na pristanku, već leži na sili, Rasel
naziva ogoljena moć (naked power). Ogoljena moć je obično vojna i ima ili formu unutrašnje
tiranije ili stranog osvajanja.63
Poseban, drugi vid novostečene moći je revolucionarna moć. Rasel naziva
revolucionarnom onu moć koja zavisi od velike grupe ljudi ujedinjenih novim uverenjima,
programima ili osećanjima i nazorima, kao što su protestantizam ili komunizam ili želja za
61
Bertrand Russel, Power, op.cit. str. 25
62
Rasel, 2006, str. 113
63
Bertrand Russell, Power, op. cit. str. 27
23
nacionalnom nezavisnošću.64 O obe navedene forme novostečene moći (ogoljenoj moći i
revolucionarnoj moći) biće nešto više reči kasnije.
Sveštenička ili teološka moć
U prošlosti su, ukazuje Rasel, dve vrste tradicionalne moći igrale vrlo značajnu ulogu:
sveštenička moć i kraljevska moć. Sveštenici i kraljevi su uvek imali veliku moć, pogotovu u
primitivnim društvima. Ali, ponekad se obe vrste moći ujedinjuju u jednoj ličnosti, i to ne
samo kod primitivnih naroda. Avgust je u Rimu bio Pontifex Maximus, ali je u rimskim
provincijama bio bog. Kalif je istovremeno bio i glava muhamedanske religije i
muhamedanske države. Mikado u savremenom Japanu je ujedno i šef države i vrhovna ličnost
u šinto religiji.
Antropolozi i etnolozi su utvrdili da je najprimitivnija vrsta svešteničke moći bila u
ličnosti plemenskog vrača, i to u dvojakom smislu: religijskom i magijskom. Religijska moć
je bila usmerena ka natprirodnim, a magijska ka prirodnim silama.
Po Raselovom zapažanju antička Grčka i Rim u Evropi, i Kina u Aziji, bili su neobični
i po odsustvu izrazite svešteničke moći. Pitijske proročice iz Apolonovog hrama u Delfu su
bile izuzetak, ali njihov uticaj na politiku i društveni život je bio mali i sporadičan. U celini
gledano, u navedene tri kulture, helenskoj, rimskoj i kineskoj, svetovna moć je uglavnom bila
iznad duhovne.
Sa napretkom civilizacije sveštenici postaju posebna i odvojena kasta stanovništva.
Kao čuvari klasičnih tradicija bili su konzervativni , a kao posednici bogatstva i moći, postali
su neprijateljski ili ravnodušni prema ličnim religijskim potrebama i uverenjima ljudi. U
takvoj situaciji revolucionarnim prorocima, i osnivačima velikih novih religija, kao što su bili
Buda, Hrist i Muhamed, nije bilo teško da sa svojim sledbenicima obore čitav sistem. Tome
naletu su se oduprle samo dve značajnije stare religije, koje su ostale prisutne i do naših dana:
šinto i bramanizam. 65
Po Raselovoj tvrdnji najmoćnija i najvažnija sveštenička organizacija poznata u istoriji
je katolička crkva. Nakon pada Rimske imperije, katolička crkva je dobila srećnu priliku da
može da predstavlja dve tradicije: hrišćansku i rimsku. Varvarska plemena koja su osvojila
Rim posedovala su moć mača, ali je katolička crkva zadržala moć nad dušama. I ne samo to,
ona je posedovala visok nivo civilizacije i obrazovanja, a iznad svega moćnu organizaciju
širom Zapadne Evrope. 66
64
65
66
24
Postojanost i snagu svešteničke moći Rasel nalazi i u tome što je teološka moć mnogo
manje izložena uticajima ratnih poraza, a i u tome što je papska i sveštenička moć
institucionalna i ima impersonalni kontinuitet. Uz to, papska i sveštenička moć nije nasledna,
pa se može opravdano pretpostaviti da je za dobijanje ovih položaja potrebna natprosečna
sposobnost ličnosti. I najzad, ono što je već rečeno, pape i sveštenici su uglavnom bili dobro
obrazovani i informisani ljudi, za razliku od kraljeva i plemstva, koji su u jedanaestom,
dvanaestom i trinaestom veku, po pravilu, bili nedovoljno obrazovani i slabo civilizovani.67
Kraljevska moć
Poreklo kraljevske vlasti, kao i svešteničke, ima praistorijske korene. Kralj je ličnost
koja vodi pleme ili naciju u ratu, ličnost koja objavljuje rat i sklapa mir; često, mada ne i
uvek, ličnost koja donosi zakone i kontroliše sprovođenje pravde. Njegovo pravo na krunu je
najčešće nasledno, a on je, po pravilu, nepovrediva ličnost; ako ne sam bog, onda njegov
predstavnik ili pomazanik na zemlji.68 Neke zajednice imaju dva kralja, jedan u miru, a drugi
u ratu, kao u Sparti, ili, jedan religijski i ceremonijalni, a drugi svetovni i vojni, kao Mikado
i šogun u starom Japanu.
Rasel nalazi da je očevidno rat morao da ima značajnog udela u porastu kraljevske
moći, s obzirom da je očigledno da rat traži jedinstvenu komandu. Ali ni dinastije ne traju
večno, a svaka nova kraljevska dinastija započinje ili kao uzurpacija ili kao strani osvajač,
konstatuje Rasel. U takvim prilikama obično religija i sveštenstvo legitimiziraju vlast nove
dinastije putem tradicionalnih ceremonija krunisanja. U vezi sa tim, Rasel podseća na poznatu
izjavu engleskog kralja Čarlsa I: «No Bishop, no King»69.
Vrhunac kraljevske moći, po Raselovom mišljenju, ostvaren je u drevnom Egiptu, u
vreme gradnje Velike Piramide, dakle pre tri hiljadite godine stare ere, i u Vavilonu u vreme
vladavine Hamurabija (2123-2081 g.p.n.e.). Kasniji kraljevi su imali i veće teritorije, ali nikad
toliko vlasti nad svojim podanicima, kao u ta dva slučaja. Moć egipatskih faraona i
vavilonskih kraljeva je bila takva, da se mogla okončati samo stranim osvajanjima, nikako
unutrašnjim pobunama.70
Stari Grci su se u većini gradova oslobodili kraljevske moći, još na početku istorijskog
perioda. Rimski imperatori nikad nisu bili kraljevi u punom smislu te reči. Uvek su bili
ekstra-legalni, i po pravilu zavisili od vojske, u kojoj im je i ležala glavna poluga moći.
Varvarska invazija Rima je ponovo uspostavila monarhiju, ali novoga tipa. Novi kraljevi su
67
Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 48,49
68
69
70
25
bili vođe germanskih plemena, a njihova moć nije bila apsolutna, jer je najpre zavisila od
saveta staraca, a kasnije, u feudalnom poretku, od plemstva.71
Renesansne monarhije su stekle značajnu prednost u odnosu na ranije kraljevine, jer
obrazovanje više nije bilo monopol crkve. U sukobima sa crkvom i plemstvom u Evropi se
uspostavljaju monarhije novog tipa. U Engleskoj, Francuskoj, Španiji uspostavljaju se
apsolutne monarhije, u kojima je moć krune iznad crkve i aristokratije. Prema Raselovoj
proceni, njihova moć i podrška dolaze od dve nove narastajuće društvene snage:
nacionalizma, koji pomaže da se formiraju nacionalne države velikog obima; i trgovine, koja
se razvija u gradovima. Rasel ukazuje da je savez trgovine i nacionalizma započeo sa
Lombardijskom ligom u vreme Frederika Barbarose, a da je završio sa kratkotrajnom
pobedom Februarske revolucije u Rusiji.72
Kad apsolutne monarhije postanu prepreka razvoju trgovine i industrije, dolazi do
njihovog pada. Revolucije uspostavljaju ili ustavne monarhije ili republike. Uostalom,
trgovina je uvek više naginjala republici i to se vidi od antičkih polisa, preko renesansnih
italijanskih gradova, do srednjevekovnih severnoevropskih hanza gradova. U modernim
evropskim državama koje ostaju kraljevine, kraljevska moć se seli u parlamente, a uloga
monarha je sužena na protokolarne i ceremonijalne funkcije.
Ogoljena moć
Kao što smo videli, onu vrstu moći koja nije ni tradicionalna ni zasnovana na
pristanku, već počiva isključivo na sili, Rasel naziva ogoljena moć (naked power). Ogoljena
moć spada u oblik novostečene moći, a jedini preostali način da se do nje dođe je uzurpacija.
Tiranija je klasični primer ogoljene moći. «Moć je ogoljena kada se oni koji su joj podređeni
odnose prema njoj samo zato što je moć, i ni iz kakvih drugih razloga».73
Kao izrazit primer ogoljene moći Rasel navodi slučaj Agatoklea, tiranina iz Sirakuze,
koji je živeo u vreme Aleksandra Makedonskog. To je isti onaj Agatokle o kome Machiavelli
u Vladaocu govori kao o primeru kako se zločinstvima može doći do vladavine. Sirakuza na
Siciliji je bila jedan od najvećih grčkih gradova na Mediteranu. Njen jedini ozbiljan rival je
bila Kartagina, sa kojom se stalno ratovalo. Kao i u većini drugih grčkih gradova, siromašni
građani su bili za demokratiju, a bogati za oligarhiju. Elem, Agatokle je bio građanin niskog,
čak kako Makijaveli kaže, prezrenog roda, jer mu je otac bio grnčar, koji je izdržavao sebe i
porodicu praveći lonce od gline. Kako je Agatokle bio lep mladić, postao je favorit jednog
bogatog građanina Sirakuze po imenu Demas, koji mu je nakon smrti ostavio novac, a
71
Bertrand Russell, Power, op.cit., str. 53
72
Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 54,55
73
26
Agatokle se još i oženio njegovom udovicom. Mada je, prema Makijavelijevom svedočenju,
kao mladić provodio poročan život, imao je dovoljno telesnih i duševnih sposobnosti da,
ušavši rano u vojsku, postane pretor Sirakuze. Vladavina Sirakuzom je u to vreme bila
mešavina demokratije i oligarhije, sa savetom od šeststotina najbogatijih ljudi grada. Agatokle
je priredio gozbu za četrdeset najbogatijih članova saveta, u toku koje su ih njegovi vojnici
pobili. Obrazlažući to skovanom zaverom protiv njega, Agatokle je poveo svoju vojsku u grad
naredivši im da opljačkaju i sve ostale članove saveta. U toku pljačke pobijeno je mnogo ne
samo bogatih ljudi, već i onih koji su izlazili na ulice da vide šta se dešava.
Nakon dvodnevnog masakra u kome su njegovi vojnici danju ubijali muškarce, a noću
napadali žene, Agatokle je sazvao skupštinu građana na kojoj je izjavio da će očistiti grad od
svih koji su za monarhiju, a da će se on navodno povući u privatan život. Ali vojska i
siromašni građani, kojima su oprošteni dugovi i podeljena zemlja, proglasili su ga jedinim
generalom. Kao tiranin je vladao dvadesetosam godina Sirakuzom, dva puta je odbranivši od
Kartagine. Ali je i tokom vladavine, a naročito u ratovima, pokazivao izuzetnu svirepost.
Tako je, kada je sa svojom armijom plovio za Afriku, vodio decu Sirakuze kao taoce, da bi
sprečio pobunu u odsustvu. U jednoj drugoj prilici pozvao je Aleksandrovog kapetana Ofelasa
da zajedno napadnu i osvoje Kartaginu, a onda ga je na prevaru ubio, a njegovu vojsku
pripojio svojoj. Kad mu se jednom vojska pobunila i ubila dva sina, tajno se vratio u Sirakuzu
i pobio sve rođake pobunjenih vojnika, uključujući i žene i decu. U toku ratova sa Kartaginom
proterao je iz Sirakuze osam hiljada onih za koje je smatrao da su joj naklonjeni. Kada je
opsedao Atiku koristio je kao živi štit tri stotine njihovih ljudi koje je pohvatao u polju. Čak je
i Makijaveli, povodom njega rekao: «Ne može se ipak nazivati vrlinom ubijanje svojih
sugrađana, izdaja prijatelja, gaženje date reči, odsustvo saučešća i vere. Sve to može da
donese čoveku vlast, ali ne i slavu. Ako se razmotri sa kakvom je jačinom duha ulazio u
opasnosti i iz njih izlazio, kao i veličina njegovog duha u podnošenju i savlađivanju nedaća,
ne uviđamo zašto bi se on morao smatrati nižim od ma koga vojskovođe. Pa, ipak, njegova
grozna svirepost i nečovečnost, uz bezbrojna zločinstva, ne dopuštaju da se on ubroji među
velike ljude. Ne može se, dakle, pripisati sreći ili vrlini ono što je on postigao i bez jedne i bez
druge».74
Na kraju ove priče Rasel konstatuje da Agatokle nije imao srećan život; žena mu je
imala aferu sa sinom, a jedan unuk mu je ubio drugog. Sam Agatokle je završio tako što je taj
unuk nagovorio slugu da otrovom namaže čačkalicu za zube, pa se starac otrovao. Kada je
video da umire, Agatokle je sazvao skupštinu tražeći osvetu nad unukom, ali građani su se
74
Nikolo Makijaveli, Vladalac, Beograd, Ušće, 2004, str. 40 i 41
27
konačno pobunili. Tiran je morao da požuri i pre smrti na sopstvenu sahranu, a građani su
konfiskovali svu njegovu imovinu i ponovo uspostavili demokratiju.75
Revolucionarna moć
Poredak tradicionalne moći može da se sruši na dva različita načina. Može se dogoditi
da su verovanja i mentalni običaji na kojima je počivao stari režim ustuknuli pred raširenim
skepticizmom; u tom slučaju društvena kohezija može biti sačuvana samo upotrebom
ogoljene moći. Ili se može dogoditi da nova verovanja, uključujući i nove mentalne običaje,
zadobiju takvu široku podršku ljudi, i u najmanju ruku postanu dovoljno jaki da zamene vladu
u skladu sa novim uverenjima na mesto one koja je zastarela76.
Kada se tradicionalna moć iscrpi i približi svom kraju, može biti zamenjena
revolucionarnom vlašću, koja pored ogoljene moći predstavlja, kao što smo videli, drugi tip
takozvane novostečene moći. Revolucionarna moć se zasniva na uverenjima većine
stanovništva ili velikog broja ljudi u neophodnost radikalnih promena.
Analizu revolucionarne moći Rasel vrši na četiri istorijska primera.
Na primeru ranog hrišćanstva Rasel pokazuje da borba za moć između crkve i države
započinje pitanjem: Koje stvari pripadaju bogu, a koje Cezaru? Princip da treba biti pokoran
bogu pre nego čoveku, pa makar on bio i vladar, rano hrišćanstvo je tumačilo na dva načina.
Božje zapovesti mogu se preneti do individualne čovekove savesti ili direktno, ili indirektno
putem posredovanja crkve. Dakle, hrišćansko učenje je u ovoj fazi podrazumevalo slabljenje
države ili u prilog prava na privatno rasuđivanje ili u prilog crkve, kao medijuma između
čoveka i boga. Kako je prva alternativa koncepcijski vodila u anarhiju, ostaje kao rešenje
crkva. Ali se država nije predala, čak ni onda kada je Konstantin prihvatio hrišćanstvo. Poznat
je u tom smislu primer Henrija VIII, koji je englesku crkvu odvojio od papske jurisdikcije, a
sebe kao svetovnog vladara proglasio istovremeno i vrhovnim verskim poglavarom.
Revolucionarni pokret Reformacije je imao dvostruko dejstvo na odnose moći između
crkve i države. S jedne strane, njegov religijski anarhizam je slabio crkvu; a s druge strane,
slabljenje crkve je išlo na ruku jačanju države. U nameri da uspe u svojoj borbi protiv tada
etablirane crkvene hijerarhije Luter je morao u svojoj borbi da se oslanja na podršku
svetovnih prinčeva.
Na primeru Francuske revolucije i nacionalizma Rasel pokazuje da kada se bore za
premoć revolucionarni i tradicionalni vrednosni poredak, moć pobednika nad pobeđenim je
75
Slučaj tiranina Agatokla je ovde opisan na osnovu Makijavelijevog i Raselovog kazivanja, a oni su se opet,
najviše oslanjali na Diodora. Vidi: Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 60-64, i Nikolo Makijaveli, Vladalac,
op.cit. str. 39-41
76
28
ogoljena moć. Revolucionarna moć je inače, kako se to pokazuje u slučaju Napoleona, vrlo
sklona da se degeneriše u ogoljenu moć.
Poslednji primer sa Ruskom revolucijom i socijalizmom pokazuje po Raselovom
mišljenju jednu novu vrstu legure moći koja je postignuta amalgamacijom političke i
ekonomske moći, što je omogućilo enormni porast kontrole nad društvom od strane vlade.
Ekonomska moć
Razmatranje ekonomske moći nije od primarnog interesa u Raselovoj koncepciji
moći. On razlikuje ekonomsku moć privatnih osoba od ekonomske moći ekonomskih
korporacija, ali govori i o ekonomskoj moći vlade. Smatra da je za demokratsku državu
ključno pitanje kako ograničiti plutokratsku moć, to jest kako onemogućiti da se ekonomska
moć bogatih zloupotrebi i transformiše u političku moć. U tom smislu ukazuje na značaj
uloge sindikata, kao i demokratskog javnog mnjenja.
Moć nad mišljenjem
Kao što je ranije rečeno, jedan od tri načina uticaja moći na individuu odnosi se na
moć nad mišljenjem. Za razliku od ogoljene moći i moći koja se zasniva na principu
stimulansa (nagradama i kažnjavanjem), moć nad mišljenjem je najmekša po formi, ali i
najteže prepoznatljiva. Moć postignuta učenjem ili mudrošću ili stvarnim ili pretpostavljenim
autoritetom zasniva se na pristanku onih nad kojima se moć vrši. Njena najveća snaga leži u
ubeđivanju i poverenju, u veri sakralnoj ili sekularnoj, u spremnosti da se dobrovoljno i iz
ubeđenja prihvati vlast i moć.
Na prvi pogled se čini da je moć nad mišljenjem svemoćna i najsveobuhvatnija. Tako
je, veli Rasel, vojska neupotrebljiva ako vojnici ne veruju u stvar zbog koje se bore; a zakoni
su nemoćni ako nisu prihvaćeni i poštovani od većine stanovništva. Ali zaključiti iz svega
toga da je moć nad mišljenjem u toj meri omnipotentna da predstavlja presudnu moć u
društvenim odnosima i da se sve druge forme moći mogu izvesti iz nje, bila bi, po oceni
Rasela, samo polovična istina, s obzirom da se ne uzimaju u obzir snage koje determinišu
mišljenje77.
Ono što međutim razlikuje moć nad mišljenjem od drugih formi moći leži u činjenici
da se verovanje nikad u početku ne oslanja na moć sile. Prvi korak u kreiranju široko
rasprostranjenog mišljenja mora biti preduzet isključivim korišćenjem sredstava ubeđivanja.
Dakle, na početku imamo čisto ubeđivanje kojim se pridobija manjina. Tek u drugom koraku
koristi se sila da se obezbedi da i ostatak zajednice prihvati to mišljenje. U trećem koraku, to
77
Russell, 1971, str. 93.
29
jest na kraju tog procesa, imamo iskreno verovanje većine koje ponovo čini upotrebu sile
nepotrebnom78.
Postoje, međutim, i instance uticaja na mišljenje koje se ne oslanjaju na upotrebu sile
ni u jednoj fazi. Tipičan primer za to je uspon nauke. Rasel smatra da je razvitak ljudskog
znanja, a posebno u formi nauke, na presudan način doprineo usponu ljudske civilizacije. Sa
naukom razum je prevladao predrasude. Naučnici su najviše doprineli kreiranju modernog
sveta jer se njihova moć zasniva na činjenicama i istini.
Verovanja, kada nisu tradicionalna, proizvod su nekoliko faktora: želja, dokaza
činjenica, ponavljanja. U snazi i mogućnosti neprestanog ponavljanja leže značajni kapaciteti
posednika moći da utiču na verovanja. To je jedan od važnih nalaza Raselove analize moći.
Zvanična propaganda je moćno sredstvo ubeđivanja i ona ima stare i nove forme.
Završne napomene o Raselovoj koncepciji moći
Bertrand Rasel, filozof i matematičar, mislilac velike erudicije i izrazito jake
pacifističke orijentacije, ponudio je jedno osobeno i kompleksno shvatanje moći. U središtu te
koncepcije je ideja o dvostrukoj analogiji moći i energije. Kao što energija prožima sve
fizičke procese, tako moć prožima sve društvene procese. I kao što se energija transformiše i
ispoljava u različitim oblicima, tako se i moć transformiše i pojavljuje u različitim formama.
Ma koliko privlačna ova analogija ima dvostruko ograničenje. Prvo, za razliku od energije za
koju fizičari kažu da je neuništiva, pa je suma energije u fizičkom svetu konstantna, moć je u
društvenom svetu veoma promenljiva veličina, a mišljenje da je suma moći u jednom društvu
konstantna, daleko je od opšteprihvaćenog stava u društvenim naukama. Drugo ograničenje
navedene analogije je u tome što su u fizici zakoni transformacije energije iz jednog oblika u
drugi relativno jasno definisani; u društvenim naukama smo još uvek daleko od toga, a čini mi
se da tako ostaje i posle Raselove knjige Moć (Power).
Kao autor knjige Ljudsko znanje (Human Knowledge) Rasel se sa čuđenjem pita kako
je moguće da je moć koja proističe iz ljudskog znanja veća u necivilizovanim zajednicama i
da stalno opada sa napredkom ljudske civilizacije. Ka što kaže “intelektualac je, onakav
kakvog ga mi znamo, duhovni potomak sveštenika, ali ga je širenje edukacije ostavilo bez
moći”. I dodaje: “iako sada znanje ima veću ulogu nego ranije, primetna je činjenica da, u
skladu s tim, nije bilo odgovarajućeg rasta među onima koji poseduju nova znanja”.79 Ipak, to
78
Russell, 1971, str. 93.
79
Bertrand Rasel, Oblici moći, objavljeno u časopisu „Nova srpska politička misao“, Beograd, 2006, vol. XIII,
br. 1-4, s. 116
30
ga ne sprečava da ukaže na novu vrstu moćnog pojedinca što ga je iznedrio rast velikih
ekonomskih organizacija: “the executive” (izvršilac) kako se naziva u Americi.
U razmatranjima odnosa moći i moralnih normi Rasel, prema tumačenju V.
Stanovčića, uočava dva različita aspekta morala: “s jedne strane to je društvena institucija
slična pravu, a s druge, to je stvar individualne savesti. S obzirom na prvi aspect, moral je
sastavni deo aparata moći,a s obzirom na drugi, može biti i često jeste revolucionaran, jer kao
stvar individualne savesti upućuje čoveka na samostalno vrednovanje i pruža moralnu
osnovicu svim herezama, bez obzira da li je reč o svetovnom ili moralnom kodeksu”.80
Zanimljivo je da je Bertrand Rasel bio vrlo kritičan prema destruktivnoj moći
nekontrolisanog industrijskog razvoja na Zapadu. Zbog toga, nakon završetka Prvog svetskog
rata (i puštanja iz zatvora jer je zbog pacifističkih aktivnosti bio uhapšen) Rasel provodi neko
vreme u Sovjetskom Savezu, a zatim znatno duže u Kini.81
Jedno od ključnih pitanja koje interesuje Rasela je pitanje političke moći u
demokratijama. On tu razlikuje dve situacije s obzirom na karakter vremena. „Kvaliteti koji
čine političara uspešnim u demokratskom sistemu variraju zavisno od karaktera vremena, tj.
nisu isti u mirnim vremenima i u vreme rata ili revolucije“.82
U mirnim vremenima, kaže Rasel, čovek može doživeti politički uspeh odajući utisak
čvrstine i zdravog razuma. Međutim, u vremenima krize, uzburkanim vremenima, potrebno je
nešto jače: više odlučnosti, strastvenosti i smelosti.“U uzburkanim vremenima političaru nije
neophodna moć rezonovanja, niti shvatanje bezličnih činjenica, a ni trunke mudrosti. Ono što
mora posedovati je moć ubeđivanja masa da se ono što oni strastveno žele može postići i da je
on, sa svojim nemilosrdnim odlukama, čovek koji će to ostvariti“.83
Mada se, kako ocenjuje V. Stanovčić, Rasel „bez rezerve izjašnjava za demokratiju“,
on ukazuje i na niz njenih protivurečnosti, a posebno na njen ključni paradoks.Taj paradoks
Rasel definiše na sledeći način: „Najuspešniji demokratski političari su oni koji postignu
uništenje demokratije i uspostave diktaturu“. Kao krunski argument za ovako oštro
formulisanu protivurečnost demokratije Rasel navodi tvrdnju da su Lenjin, Musolini i Hitler
dugovali svoj uspeh demokratiji.
Na kraju, Rasel ukazuje na jedan prikriveni oblik moći pojedinaca – moć iza scene. To
su ljudi koji više vole moć nego slavu.
80
Vojislav Stanovčić, op.cit., s. 33
81
Nakon pet nedelja Russell razočaran napušta Sovjetski Savez, a kao plod ovog boravka piše knjigu Praksa i
teorija boljševizma (The Practice and Theory of Bolshevism, 1920). U Kini provodi oko godinu dana, a svoje
utiske objavljuje u knjizi Problemi Kine (The Problems of China, 1922).
82
Bertrand Rasel, Oblici moći, op.cit. s. 116
83
Bertrand Rasel, Ibidem,s. 118
31
Galbrajtova anatomija moći
Američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraight) postao je šire
poznat u svetskoj naučnoj javnosti po svojoj knjizi-bestseleru Nova industrijska država
objavljenoj 1967. godine. Mada u svim svojim ekonomskim raspravama vodi računa i o
sociološkim dimenzijama problema o kojima piše, za savremenu političku sociologiju, a
posebno za savremene teorije moći, pored navedene, od posebnog je značaja njegova knjiga
32
Anatomija moći iz 1983. godine. U tekstu koji sledi izložiće se na sažet način najvažniji
elementi njegove koncepcije moći.
Ekonomska i društvena moć: uspon tehnostrukture
Svoju analizu savremene industrijske države u kojoj dominiraju krupne korporacije
Galbrajt započinje ukazivanjem na najkrupnije društvene promene koje je ta država unela u
ekonomski i društveni život uopšte. Po njemu, sledećih šest promena su najkarakterističnije84:
(1) Primena sve složenijih i rafiniranijih tehnologija u proizvodnji roba;
(2) Uspon velikih korporacija u kojima se koncentriše najveći deo industrijske
proizvodnje (navodi primer da je već početkom šezdesetih godina dvadesetog veka
500 najkrupnijih industrijskih korporacija SAD proizvodile dve trećine ukupne
količine industrijske robe koja u prosečnoj godini dođe na tržište);
(3) Promena odnosa države i privrede (koji ilustruje podatkom da na izvršavanje
narudžbi federalne vlade SAD otpada između petine i četvrtine čitave ekonomske
aktivnosti, dok je 1929. godine taj udeo iznosio samo 8%);
(4) Masovni porast reklame i aparata uveravanja i nuđenja roba i usluga;
(5) Početak opadanja moći sindikata;
(6) Eksplozija visokog, univerzitetskog obrazovanja.
U vezi sa tim promenama Galbrajt definiše i neke od pretpostavki koje želi da dokaže.
Među njima tri mi se čine posebno značajnim. Prva dovodi u pitanje, kako kaže, «jednu od
najveličanstvenijih postavki ekonomske nauke, postavku da je u svojoj ekonomskoj delatnosti
čovek podložan vlasti tržišta»85 tvrdnjom da potražnja potrošača postaje nešto čime se može
upravljati i što se može kontrolisati. Druga pretpostavka polazi od ocene da ekonomski
sistemi, bez obzira na različite ideološke i političke etikete, prihvataju u biti sve više model
planske privrede. Galbrajt eksplicitno prihvata tzv. teoriju konvergencije, jer dolazi do
zaključka «da se danas različiti industrijski sistemi sve više približavaju. Oblik suvremenog
ekonomskog društva uvjetuju imperativi tehnologije i organizacije, a ne nekakve ideološke
predodžbe»86. Treća pretpostavka ukazuje na to da nije važan kvantitet roba koje
posedujemo, nego kvalitet života koji živimo. Analizirajući delovanje ekonomskih promena
na društveni i politički život, Galbrajt kritikuje situaciju u kojoj ekonomski ciljevi imaju
monopol nad našim životima i prednost nad drugim vrednostima87.
84
J.K. Galbraith, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970, str.19.
85
86
87
33
Decenije razvoja i promena koje su sledile, potvrdile su da je Galbrajt u sve tri
navedene postavke bio u pravu. Prvo, procesi kontrole ekonomije od strane države su se
izrazito pojačali (čak i u modelima neokonzervativizma i neoliberalizma i njihovim
najpoznatijim praktičnim primenama u politici reganomike i tačerizma). Drugo, slom ili
implozija tzv. socijalističkih zemalja i njima odgovarajućih ekonomskih sistema, na posredan
i asimetričan način je potvrdio teoriju konvergencije (istina, kao jednostrano, a ne obostrano
približavanje ka u osnovi istom modelu privređivanja). I najzad, treće, Galbrajt kao
ekonomista sa istančanim sociološkim čulom za nove potrebe ljudi, tačno uočava značaj do
koga je krajem dvadesetog veka došlo u oblasti ekološke paradigme o kvalitetu života.
Pokazalo se više nego jasno da je Galbrajt bio u pravu kada je kvalitetu života dao
nedvosmislenu prednost nad dominantnim i kratkovidim ekonomističkim pristupom, koji
jedini cilj ekonomske aktivnosti vidi u sve masovnijoj proizvodnji i nagomilavanju roba.
Pristupajući razmatranju moći u kontekstu savremene razvijene industrijske države,
Galbrajt najpre odaje priznanje Marksu, za koga kaže da je još sredinom devetnaestog veka
uneo u ekonomske diskusije problem moći «vehementnošću za kojom svijet još i dan-danas
žali»88. I dodaje da se «danas prihvata i propratni Marksov zaključak: da svaka vlast prirodno i
neizbježno pripada kapitalu, i da je njezino vršenje prerogativ vlasništva. Zahtjevi svih drugih
proizvodnih faktora inherentno su podložni tom zahtjevu»89.
Kao ekonomista Galbrajt, sledeći u osnovi navedene Marksove ideje, povezuje
društvenu i političku moć sa kontrolom nad proizvodnim faktorima i moći nad ekonomskim i
proizvodnim inicijativama. Iz ovako formulisane teorijske matrice on izvodi zaključak da je
moć, seleći se sa jednih na druge proizvodne faktore, prošla kroz tri osnovne faze ili etape.
Prvu fazu čini onaj deo razvoja društva u kome je vlasništvo nad zemljom
obezbeđivalo posedovanje najveće moći u društvu. Onaj ko je u najvećoj meri posedovao
zemlju imao je i najveću moć da utiče na istoriju i da je kontroliše.
Drugu fazu, koja nastaje relativno skoro, karakteriše prelazak moći sa vlasnika zemlje
na vlasnike kapitala. Od onog trenutka kada je moć nad privrednim preduzetništvom prešla u
ruke vlasnika kapitala, na kapital i njegove vlasnike i nosioce prešle su i glavne poluge moći.
Sa kapitalom, ruku pod ruku išao je i ugled, a naravno i moć, odnosno vlast nad društvom.
Treća faza nastupa, po Galbrajtu, sa usponom nove industrijske ili korporacijske
države, kada dolazi do novog pomaka u industrijskoj inicijativi i njenog seljenja sa kapitala
na, kako kaže, «organizovano znanje» ili «tehnostrukturu». Uporedo dolazi i do pomaka i
88
89
34
pomeranja težišta moći sa vlasnika kapitala na novi ključni faktor proizvodnje –
tehnostrukturu ili organizovano znanje90.
Ako sumiramo prethodnu Galbrajtovu analizu odnosa ekonomske, društvene i
političke moći, dolazimo do sledećih ključnih relacija u tri istorijski različita modela odnosa
ovih, međusobno povezanih, dimenzija moći:
vlasnici zemlje - vlasnici moći
vlasnici kapitala - vlasnici moći
vlasnici znanja - vlasnici moći
Sledeći Galbrajtov stav verovatno najbolje obrazlaže tipologiju do koje je došao: «Sad
nam je jasno što je zapravo ono što daje moć ovom ili onom faktoru proizvodnje, odnosno
onima koji ga drže u svojim rukama i kontroliraju. Moć odlazi onom faktoru proizvodnje do
kojeg se najteže dolazi ili kojega je najteže nadomjestiti. Tačnije govoreći, moć pripada onom
faktoru proizvodnje kojega je ponuda najmanje elastična na granici ekonomičnosti. Ta
neelastičnost može nastati kao posljedica oskudice, može biti rezultat efikasne ljudske
kontrole nad ponudom, a može biti rezultat i jedne i druge okolnosti»91.
U središtu Galbrajtove analize savremene industrijske ili korporacijske države je to
novo žarište moći u ekonomskom preduzetništvu koje on naziva tehnostruktura ili
organizovano znanje. Taj novi faktor proizvodnje u savremenom društvu nastaje, po njegovim
rečima, kao rezultat udruživanja ljudi koji imaju različita, pre svega, tehnička znanja, iskustva
i talente. To udruživanje je nužno jer ga iziskuju moderna industrijska tehnologija i
planiranje, a najpogodniji okvir tog udruživanja su velike moderne korporacije.
Kako je tehnostruktura i njena moć jedan od ključnih pojmova u novoj industrijskoj
državi, zadržaćemo se još malo na sadržaju i konsekvencama toga koncepta.
Prva posledica uspona tehnostrukture je da se moć sa pojedinca premešta na
organizacije. Stvarni uspeh moderne nauke i tehnike je, po Galbrajtu, u tome što uspeva da od
običnih ljudi, koje prethodno obrazuje detaljno i usko specijalistički, poveže u organizacije
koje na adekvatan način spajaju njihova specijalistička znanja i stvaraju bezlični organizam –
korporaciju. Kako su te organizacije hijerarhijski organizovane, oni koji zauzimaju najviše
položaje dobijaju i najznačajnije informacije, na osnovu čega njihova moć dobija ogromne
razmere. No, njihova moć je uvek vezana za funkciju u korporaciji; čim nema te sprege
između ličnosti i organizacije i moć najmoćnijih se topi poput snega na jakom suncu.
90
J.K. Galbraith, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970, str. 61-68.
91
J.K. Galbraith, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970, str. 65-66.
35
Tehnostruktura je aparat za grupno odlučivanje i vezana je za stručno znanje i funkciju
u korporaciji.
Sem funkcionalnog povezivanja, korporacija daje tehnostrukturi još jednu važnu
zaštitu: daje joj takav izvor kapitala iz vlastite dobiti korporacije, koji je pod potpunom
kontrolom tehnostrukture. Ovaj kapital se često naziva anonimnim korporacijskim kapitalom,
jer nije u vlasništvu ni jednog pojedinca, uključujući i najviše funkcionere korporacije.
I najzad, jedan od važnih zaključaka Galbrajtove analize tehnostrukture ima veliki
značaj za modernu ekonomiju: glavni cilj velikih korporacija pod upravom tehnostrukture nije
maksimiziranje profita, već razvoj same korporacije. Namesto maksimiziranja profita, što je
osnovna karakteristika prethodne faze ekonomskog života kada su glavni nosioci moći bili
vlasnici kapitala, za tehnostrukturu je važnije maksimiziranje sopstvenih uspeha kao
korporacijske organizacije. Otuda današnje korporacije, po Galbrajtu, poseduju ogromnu moć
da po sopstvenoj želji oblikuju društvo.
Tajna privlačnosti moći
Motiv za pisanje posebne studije o moći Galbrajt obrazlaže tako što kaže da ni u
jednoj od postojećih mnogobrojnih definicija i redefinicija moći nije našao dovoljno uverljiv i
zadovoljavajući odgovor na pitanje kako se vlastita volja nameće drugima i zašto drugi
pristaju na to.
Galbrajt se slaže sa čuvenim britanskim filozofom Bertrandom Raselom da su «među
beskrajnim željama čoveka glavne želje za sticanjem moći nad drugim ljudima i sticanje
slave»92. Galbrajt i sam kaže da je potreba za posedovanjem moći jedan od najvažnijih motiva
i najveća nagrada za kojom teže pripadnici ljudske vrste. On se ne zadovoljava čuvenom
Veberovom definicijom da je moć sposobnost da se sopstvena volja nametne drugima i da se
tako utiče na njihovo ponašanje, bez obzira na otpor i drugačije želje onih koji se potčinjavaju
toj moći. Mada odaje priznanje Veberu što je bio fasciniran ovom temom, Galbrajt smatra da
ponuđena definicija ne otkriva suštinu moći, već ostaje na zdravorazumskom nivou i
svakodnevnom poimanju moći u shvatanjima običnih ljudi. On takođe uviđa težinu zadatka
koji je sebi postavio, jer je svestan da mnogi oblici korišćenja moći moraju biti skriveni kako
bi bili efikasni. S druge strane, oni koji se pokoravaju moći često nisu svesni toga, pogotovu
kada se ima u vidu da oblici, izvori i instrumenti moći podležu brzim promenama u uslovima
ubrzanog društvenog razvoja.
92
Bertrand Russell, Power, A New Social Analyses, New York, 1938, str. 11.
36
Razlozi ili ciljevi zbog kojih ljudi teže da poseduju što više moći, po Galbrajtu se više
naslućuju nego što se mogu precizno definisati rečima. Tri su, po njemu, grupe tih razloga
odnosno ciljeva:
(a) pojedinci ili grupe žele moć da bi pomoću nje ostvarili svoje pojedinačne i
posebne interese, a pre svega materijalno-finansijske;
(b) ljudi žele moć da bi pomoću nje mogli drugim ljudima da nameću društvene,
religijske, političke i druge vrednosti;
(c) i najzad, pomoću moći određene ličnosti i grupe dobijaju lakše podršku za svoje
shvatanje onoga što se zove širi društveni interes, odnosno za svoju koncepciju
razvoja, promena i organizacije društva93.
Ovoj listi on dodaje još jedan razlog koji, po mom mišljenju, najbolje skriva ili otkriva
tajnu moći u ljudskim društvima: «U svim društvima, od najprimitivnijih do tobože
najciviliziranijih, posjedovanje moći donosi duboki užitak. Posjedovanju moći odaje se počast
do u tančine razrađenim ritualima: zadivljene gomile, pljesak kojim se pozdravljaju govori,
davanje prvenstva na banketima, počasno mjesto u motoriziranim povorkama, odavanje
vojnih počasti»94. Tu Galbrajt citira engleskog književnika Williama Hazlitta da je
zaljubljenost u moć, zaljubljenost u samoga sebe.
Mada bez ustezanja secira anatomiju moći i analizira sve njene jasno vidljive
opresivne osobine ili pak skrivene mane, Galbrajt ne može, a da ne prizna da «moć može biti
društveno zloćudna, ali je u isti mah društveno bitna». Drugim rečima, praktikovanje i
primena moći od strane jednih (što kao korelat ima potčinjavanje drugih ljudi) predstavlja
neizbežnu pojavu u savremenim društvima. Tome čak dodaje da se bez takvog potčinjavanja
ništa ne može postići u savremenom razvoju. U ovim stavovima on sledi poznatu misao
Bertranda de Jouvenela da moć ima dva vida: predstavlja društvenu nužnost, a ujedno je
društveno opasna.
Trojno pravilo anatomije moći
U potragu za bazičnim činjenicama i objašnjenjima moći Galbrajt kreće od sledećeg

«pravila trojnog» kome se moć odavno pokorava: «postoje tri instrumenta njezina vršenja ili
nametanja, a isto tako postoje tri institucije ili tri preduvjeta za dobivanje prava na njezinu
93
J.K. Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 14.
94
37
upotrebu»95. Pogledajmo pobliže u čemu se sastoji sadržaj ovog Galbrajtovog dvostrukog
«pravila trojnog», odnosno kakva je stvarna slika anatomije moći.
Suštinu prvog vida Galbrajtovog trojnog pravila moći predstavlja podela na tri
osnovna oblika, tipa ili modela moći. Možemo ih predstaviti formulom «tri ko» ili trouglom
čiji su uglovi: kondigna moć, kompenzacijska moć i kondicionirana moć.
Pre no što razmotrimo svaki od ovih tipova moći, potrebno je da uzmemo u obzir tri
upozorenja koja sam autor stavlja u odnosu na navedenu podelu.
Prvo, kad se razmišlja ili raspravlja o različitim tipovima moći, ne sme se, kako kaže
Galbrajt, ni za živu glavu pretpostaviti da je na delu ili u igri samo jedna od njih. Drugim
rečima, uvek je njihovo delovanje u izvesnom smislu povezano, samo je pitanje koji od
navedenih oblika u određenoj istorijskoj situaciji ili određenom tipu društva ima dominantnu
ulogu.
Drugo, razlučivanje moći na njene oblike i delove ima prevashodno analitičku ulogu i
pretpostavlja, odnosno omogućava da uočimo da ono što je možda moguće shvatiti kao
razliku u vrsti – nije ništa drugo nego razlika u stupnju. Naravno, i te razlike u stupnju mogu
biti i jesu ogromne, tako da je reč o različitim kvalitetima, a ne samo o kvantitativnim
razlikama unutar istog reda pojava.
I treće, kada se razmatra primena ili upotreba moći, uvek treba voditi računa o
mogućim različitim kombinacijama navedenih komponenti ili tipova moći96.
A) Kondigna moć
Engleski termin «condign» stoji u pridevskom odnosu sa pojmom kazna, pa bi se u
opisnom obliku sintagma «kondigna moć» mogla da prevede i objasni kao moć koja se
zasniva na pretnji primernom kaznom. Neki autori umesto ovoga upotrebljavaju termin
«koercibilna moć», što opet potiče od engleskog «coerce», «coercion» u smislu upotrebe sile
da se neko učini poslušnim97.
Evo kako sam Galbrajt definiše kondignu moć: «Kondigna moć postiže potčinjavanje
ili poslušnost sposobnošću da pojedincu ili skupini nameće alternativu za ono što oni stvarno
žele, i to alternativu koja je dovoljno neugodna ili bolna da se oni odreknu onog što su
željeli»98. Znači, kondigna moć funkcioniše tako što onima koji bi joj se suprotstavili ili ne bi
bili spremni da joj se potčine donosi primereno neugodne posledice ili pretnje odgovarajućim
sankcijama.
95
96
Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 39-40.
97
Denis Wrong, Power, Its Forms, Bases and Uses, New York, 1980.
98
Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 10.
38
Najuočljivije obeležje kondigne moći je njena objektivnost jer je vidljiva i lako
prepoznatljiva za sve učesnike u relacijama tog tipa moći. Oni koji poseduju moć sankcija i
kažnjavanja stavljaju to do znanja svima koje žele da potčine. Oni pak koji se potčinjavaju
jasno znaju zašto to čine – na to ih primorava strah ili procena da se dobit od nekog ponašanja
ne isplati zbog očekivane kazne. Ta kazna ili pretnja kaznom, što čini glavno obeležje
kondigne moći, ne svodi se samo na stvarnu ili moguću upotrebu gole sile, već i na svaki
drugi neugodan ili bolni čin pretnje (ekonomska eksproprijacija, verbalna i moralna osuda i
sl.). Za primenu kondignog tipa moći u savremenim društvima vrlo je važno i kontroverzno
pitanje adekvatnog stupnjevanja sankcija (koje mogu da idu od novčanih pa do smrtne kazne).
B) Kompenzacijska moć
Nasuprot kondignoj, kompenzacijska moć postiže potčinjavanje tako što nudi
pozitivnu, afirmativnu nagradu – to jest pojedincu ili grupi koja se potčinjava nudi ili daje
nešto što oni smatraju vrednim.
Ekonomista Galbrajt na sledeći način ilustruje kompenzacijsku moć. U ranijim fazama
ekonomskog razvoja kada dominira tzv. ruralna ekonomija kompenzacija ili naknada za
poslušnost imala je sledeće oblike: plaćanje u naturi, davanje prava da se obrađuje komad
zemlje, prepuštanje prava na određeni deo feudalčeve žetve ili roda. U modernom društvu i
njegovoj ekonomiji najvažniji izraz kompenzacijske moći je novčana nagrada – plata ili
nadnica. Sledeći važan instrument kompenzacijske moći je javna pohvala, kao pandan javnom
ukoru kod kondigne kazne.
Ono što povezuje kondignu i kompenzacijsku moć to je činjenica da potčinjeni u oba
slučaja zna zašto nešto čini; u prvom slučaju zato što mora, a u drugom zato što zna da će biti
nagrađen. Ono što ih međusobno razdvaja to je razlika između negativnog i pozitivnog,
između pretnje kaznom i obećanja nagrade, između represivne odnosno nasilne prinude i
afirmativne odnosno pozitivne motivacije. Umesto kazne ili njene pretnje što imamo kod
kondigne moći, kompenzacijska moć počiva na obećanju određene koristi i ispunjenju neke
dobiti. No ključno mesto i u jednom i u drugom tipu moći ima specifična relacija između
kazne odnosno nagrade, s jedne strane, i ostvarenog potčinjavanja, s druge strane. Veza
između posednika moći i potčinjenog je očita, transparentna i direktna.
C) Kondicionirana moć
Za razliku od oba prethodna tipa moći (kondigne i kompenzacijske) kondicionirana
moć je posredna i teže vidljiva. Ona se ostvaruje tako da se menjaju verovanja i sistem
vrednosti onih koje treba potčiniti. U tom smislu kondicionirana moć je više subjektivna, a
manje objektivna.
39
Instrumentima kao što su porodično vaspitanje, školovanje i obrazovanje u najširem
smislu, religijsko vaspitanje, interiorizacija kulturnih i moralnih vrednosti, političko i
ideološko ubeđivanje, usmereno i ciljno obaveštavanje i informisanje preko medija i na druge
načine – postiže se neverovatan efekat: potčinjavanje se obično poklapa s onim što potčinjeni
i sam želi ili misli da preferira. Tako sam čin potčinjavanja ostaje nevidljiv u senci usvojenog
sistema vrednosti i prihvaćenih normi i obrazaca ponašanja.
Kondicionirana moć, po Galbrajtu, može se ispoljavati u dva različita, mada
međusobno teško prepoznatljiva vida: a) kao eksplicitna ili izričita kondicionirana moć; i b)
kao implicitna ili posredna kondicionirana moć.
Eksplicitno ili izričito kondicioniranje nastaje kao posledica direktnog uveravanja.
Najpoznatiji instrumenti za to su: dobrovoljno prihvatanje autoriteta drugih, od porodice do
društva; načini ponašanja koji se stiču vaspitanjem i obrazovanjem; uveravanje putem
reklame. Čini se da je Galbrajt više nego u pravu kada tvrdi da je reklama jedan od najčešće
upotrebljavanih oblika kondicionirane moći u modernim industrijskim društvima, i da se u
današnje vreme u taj oblik moći ulažu ogromne količine energije i novca.
Implicitna ili posredna komunikacijska moć ima možda još veću snagu baš zato što je
još teže prepoznatljiva. To je ono ponašanje koje diktira ili uslovljava kultura u najširem
smislu te reči. Pod njenim uticajem se pokornost i potčinjavanje smatraju normalnim,
poželjnim, valjanim, primerenim oblicima ponašanja. Sastavni deo kulture je i tradicija koja
je takođe jedan od najvažnijih i najmoćnijih instrumenata implicitnog kondicioniranja. Moral
takođe ima izuzetno važnu ulogu u kondicioniranom obliku moći jer interiorizuje kroz
stavove i ponašanja pojedinaca ono što određena zajednica smatra jedino ispravnim
ponašanjem. Kao i moralna vrlina, tako i religijska vera predstavlja snažan oslonac
kondicionirane moći, odnosno nevidljivog ponašanja.
U svakom slučaju, možemo da se složimo sa Galbrajtom kada kaže da je «implicitno
kondicioniranje veoma moćna sila djelovanja na ljude i njihove postupke i ponašanje»99. On
takođe ističe da «društveno prihvaćanje kondicionirane moći raste uporedo s prelaženjem s
eksplicitnog na implicitno kondicioniranje100. Možemo se takođe složiti i s njegovim
zaključkom da u modernom društvu i savremenim ekonomijama kondicionirana moć ima
mnogo značajniju i sveobuhvatniju ulogu u funkcionisanju politike i privrede, nego možda
kondigna i kompenzacijska moć zajedno.
Izvori moći
99
100
40
Drugi aspekt Galbrajtovog «trojnog pravila moći» odnosi se na trostruke izvore moći.
To su: ličnost, vlasništvo (imovina) i organizacija. Određene karakteristike ličnosti,
posedovanje bogatstva i organizacija su tri glavna faktora koji omogućavaju prisup moći. Ovi,
kako ih Galbrajt naziva, ultimativni izvori moći, pojavljuju se najčešće u kombinaciji jedan s
drugim. U najprostijem ili izvornom modelu snaga ličnosti se vezuje ili oslanja na kondignu
moć, imovina na kompenzacijsku, a organizacija se udružuje sa kondicioniranom moći. To je,
drugim rečima, osnovni trend civilizacijskog razvoja ili zajednička geneza oblika i izvora
moći. Na ranijim stupnjevima društvenog razvoja preovlađivala je kondigna moć, a njen
glavni izvor ili nosilac bila je ličnost. Zatim je sledila faza razvoja kada preovlađuje
kompenzacijski oblik moći zasnovan na bogatstvu i imovini. Preovlađujuća karakteristika
savremenog društva i modernih zajednica je da se kondigna i kompenzacijska moć
usmeravaju ka kondicioniranoj moći čiji je glavni izvor i akter organizacija.
Od navedena tri izvora moći vlasništvo ili imovina, odnosno svojina funkcioniše,
kako kaže Galbrajt, najotvorenije. Veza između bogatstva i kompenzacijske moći, odnosno
sposobnosti potčinjavanja direktnim kupovanjem nečije volje, je najčešće vrlo direktna i
transparentna. Istina, u najnovijem periodu sa transformacijom svojine u akcionarsku ili u
oblik anonimnog kapitala, ta veza više nije tako neposredna i sveobuhvatna, pa čak ni uvek
efikasna. Pojavljuje se fenomen moći bez vlasništva (kako se zove istoimena knjiga
američkog ekonomiste Adolfa Berlea iz 1959. godine). Pandan ovom fenomenu je i pojava
bogatstva bez moći, jer pristup bogatstva sredstvima moći danas slabi. Krajem devetnaestog i
početkom dvadesetog veka situacija je po Galbrajtu bila sasvim drugačija; bogatstvo je imalo
takav značaj da je donosilo moć svome vlasniku, a da on za to nije davao nikakvu
kompenzaciju101. Po rečima Torstena Veblena slava bogatih je bila tako velika da su
automatski dobijali pristup kompenzacijskoj i kondicioniranoj moći. Naravno, sve ovo ne
znači da treba potceniti bogatstvo kao izvor moći i u današnje vreme. »Kako neposrednim
potčinjavanjem koje kupuje od civila i vojnika, tako i golemom podrškom koju dobiva od
vojne industrije, bogatstvo danas igra krupnu i važnu ulogu u jednoj modernoj manifestaciji
moći koja izaziva najveći strah i jezu – u moći vojnog establišmenta»102.
Slabljenje moći koja proizilazi iz svojstva ličnosti i slabljenje moći na osnovu
vlasništva direktno je povezano sa porastom značaja i uspona organizacije kao izvora moći.
Organizacija je oduvek imala stanovit značaj, ali njena važnost u modernom društvu sve više
raste. Kao što upozorava A. Berle: «Ni jedna kolektivna kategorija, ni jedna klasa, ni jedna
101
102
Galbrajt, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 55.
41
društvena skupina nema moć sama po sebi niti je može sama koristiti. Uvjek mora biti
prisutan još jedan činilac. Taj činilac je organizacija»103. Postoje teoretičari poput Charlesa
Linda, koji smatraju da je organizacija, uključujući onu koja stvara vlast, izvor svake moći.
Galbrajt smatra da porast i značaj kondicionirane moći podstiče stvaranje organizacija,
i obrnuto. Organizacija, po njemu, ima sa stanovišta moći tri važna obeležja. Prvo je njezina
takozvana bimodalna simetričnost, što znači da ostvaruje ciljeve izvan nje same, pod uslovom
da postigne potčinjavanje unutar nje same. Drugo obeležje je povezanost organizacije sa sva
tri oblika moći (kondigna, kompenzacijska i kondicionirana moć) i ostalim izvorima moći
(ličnost i imovina). Treće, da postoji veza između moći jedne organizacije i broja i različitosti
ciljeva zbog kojih je formirana.
LITERATURA:
Galbraith, John Kenneth,1970, NOVA INDUSTRIJSKA DRŽAVA,
Zagreb: Stvarnost
Galbraith, John Kenneth, 1987, ANATOMIJA MOĆI, Zagreb: Stvarnost
Russel, Bertrand, 1938, POWER, A New Social Analysis, New York
Wrong, Denis, 1980, POWER, Its Forms, Bases and Uses, New York
103
Navedeno prema Galbrajt, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 56.
42

Vukasin Pavlovic - Teorije Moci PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Vukasin Pavlovic - Teorije Moci PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vukasin Pavlovic - Teorije Moci PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Vukašin Pavlović

Božanska personifikacija: od Zevsa do Ilije Gromovnika

Rađanje i geneza moći

Želimo li da započnemo traganje za razumevanjem prave prirode moći, moramo videti

Jedno je sigurno, kaže Malinovski, da magija nije nastala iz apstraktnog pojma

Koncepcija po kojoj se smatra da su društvena i politička moć nastale iz patrijarhalne moći

Moć i etos u helenskoj političkoj filozofiji

Fiziologija i antropologija moći - Kaneti

Moć je fenomen kome se može pristupiti iz različitih teorijskih oblasti i pozicija. To

Intencionalna moć Bertanda Rasela

Britanski filozof Bertrand Rasel smatra da je moć fundamentalni koncept u društvenim

Trojno pravilo anatomije moći

U potragu za bazičnim činjenicama i objašnjenjima moći Galbrajt kreće od sledećeg

You might also like